Sign in to follow this  
Spasilda

Re: "ХЕНДИКЕП НИЈЕ БАУК"

Recommended Posts

Вече љубави са малишанима са посебним потребама

Под покровитељством Црквене општине Милићи и Удружења грађана за помоћ особама са инвалидитетом "Једнакост" синоћ је у Светосавском дому у Милићима организован пријем за малишане са посебним потребама и њихове родитеље.

Скромне поклоне за двадесет и троје малишана који су присутвовали синоћњој свечаности симболично названој "Вече љубави", уручио је протојереј Љубиша Вујичић.

"Пустите дјецу и не браните им да долазе Мени јер таквих је Царство Небеско, ријечи су Вјечне Љубави Спаситеља Нашег Господа Исуса Христа. Ова дјеца су наши прозори у Царство Небеско и ни једног момента се не смију осјетити запостављеним или другачијим него равноправним у сваком сегменту живота. Наша Света Црква све људе призива под своје окриље а Пресвета Богородица посебно милује и штити омофором својим сву дјецу. Не дозволимо да нас Господ упита гдје смо били када смо овој дјеци били потребни", истакао је отац Љубиша.

Милићи, 15. октобар

vece20ljubavi1ro1.jpg

vece20ljubavinaslovnaaf3.jpg

SPC EPARHIJA ZVORNIČKO TUZLANSKA

Share this post


Link to post

EВО ЈОШ МАЛО САВЕТА ЗА ПРИКЛАДНО ПОНАШАЊЕ КАДА СЕ НАЂЕТЕ У ДРУШТВУ СА ОСОБОМ СА ИНВАЛИДИТЕТОМ :

Share this post


Link to post

Порука особа са инвалидитетом људима свијета

Изграђено окружење треба да омогући сваком појединцу да се развија као личност. Зато, изградјено окружење, укључујући све елементе и компоненте треба да буде дизајнирано тако да свима омогући приступ у најразличитијим сегментима: култури, простору, комуникацијама, услугама, економији, равноправном учешћу и слично. Особа са инвалидитетом је интегралан човјек, као умно, осјећајно, социјално и духовно биће без обзира на постојање физичких или психичких недостатака или ограничења. Свака особа са инвалидитетом има дијагнозу која је обиљежава и чини је различитом од других тзв. »здравих људи«, који су већина. Инвалидидет значи недостатак или губитак (потпун или дјелимичан) или оштећење функције тјелесног органа или неког другог чула (вида, слуха, укуса, мириса и сл). Свака особа са инвалидитетом је специфична по степену оштећања, али све њих повезују тешкоће које носе суочавајући се са животом, а посебно га чине тежим презир и омаловажавање или доживљавање дискриминације. Особе са инвалидитетом су особе које имају дугорочна физичка, ментална, интелектуална или сензорна оштећења која у садејству са различитим баријерама могу отежати пуно и ефективно учешће ових особа у друштву, на основу једнакости са другима. Особа са инвалидитетом има свуда у свијету и у свим сегментима друштва. Број особа са инвалидитетом у свијету је велик и непрестано расте, а у ранијем периоду ове особе су биле дискриминисане и изоловане од друштвеног живота и друштвених активности. Стога је Конвенција Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом новог квалитета у подизању људске свијести и охрабривања особа са инвалидитетом да је дуг пут трновите борбе за достојанство живота уродио плодом. Конвенција Уједињених народа о правима особа са инвалидитетом покреће дух правде, слободе, мира, пажње и бриге у циљу очувања и унапређења човјечности код човјека. Размишљајући, у општем правном смислу, ова конвенција ослања се на општу Декларацију о људским правима и означава цивилизацијски праг ума и срца и циљ јој је да означи прекратницу у односу друштва и државе према свакој особи са инвалидитетом. Свака држава потписница Декларације, преузима брИгу и обавезу о особи са инвалидитетом, почев од медицинске, рехабилитационе, образовне до укључивања у процес рада и сл. Доношењем других законских регулатива, њиховом припремом и примјеном држава је обавезна да учествује у свим наведеним сегментима, након чега ће се особе са инвалидитетом потрудити да се, подједнако као и сви други појединци у друштву, на неки начин одуже држави за указано повјерење. Конвенција Уједињених нацијаа о правима особа са инвалидитетом велики је допринос позитивној дискриминацији која омогућава различитост, како би свако добио једнаку шансу да буде »срећан« појединац у хармонији са људима. Конвенција УН о правима особа са инвалидитетом у својој коначној верзији има 50 чланова који третирају свеобухватна права, међу којима је и мобилност као људско право које се посебно разматра у појединим члановима. Конвенција одређује приступачност особа са инвалидитетом које имају право на независно живљење и потпуно учествовање у свим подручјима живота државе. Свака држава, потписница ове Конвенције, преузима на себе одговорност и обавезу да осигура особама са инвалидитетом приступ на равноправној основи, изграђеном окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, технологији те осталој опреми, просторима и услугама намијењених јавности, како у урбаним, тако и у руралним подручјима.

Share this post


Link to post

Košarkašica koja slika na staklu

U banjalučkoj galeriji „Udas – mreža preživelih od mina“ otvorena je prva samostalna izložba „Stazama duginih boja“ Biljane Nedić iz Ćorkovića kod Kotor Varoši. Nedićeva se slikarstvom bavi od 2004. godine, a iza sebe već ima dve kolektivne izložbe u Podgorici i Kotoru.

– Srećna sam što je moja prva samostalna izložba organizovana u Srpskoj, a emocije koje su mi se javile večeras ni sama nisam mogla prepoznati. Slikam na staklu, što je retkost na ovim prostorima. Radi se o zahtevnoj tehnici, prevashodno zbog toga što sušenje boja traje veoma dugo, pa danima moram raditi samo na jednom delu slike – objašnjava Biljana, i dodaje da se u njenim slikama „može pročitati sve ono što je osećala dok su nastajale“.

Slike su joj najbolji prijatelji. „Ni sa kim nisam toliko bliska da bih mu se potpuno poverila i rekla sve ono što osećam“, priznaje umetnica.

– Srednju školu sam završila u Podgorici, a u narednom periodu fakultet će mi biti prioritet. Već dve godine pokušavam da nađem stan u Banjaluci, ali su ljudi danas puni predrasuda i čim stanodavcima kažem da sam u kolicima, prekida se svaki razgovor. Povremeno sam u Banjaluci kod tetke i prijateljica, a radim uglavnom na selu – priča Nedićeva.

Pored slikanja, Biljana nađe vremena i za sport, a odlične rezultate postiže i u Košarkaškom klubu invalida „Vrbas“. Izložba „Stazama duginih boja“ biće otvorena do 15. novembra.

biljana-v.jpg

Izvor: Blic

Share this post


Link to post

Anoka, ako si u prilici prenesi umetnici moje pozdrave a i predlog da mi se javi ukoliko želi da ima i u Jagodini samostalnu izložbu a i u grdovima po Srbiji u kojima postoje podružnice Centra za samostalni život! :);) ;)

Share this post


Link to post

Гдје нам је срце?

Јесте ли ви онако тип човјека који сматра да је «срце само мишић», или сте човјек који вјерује да је срце ипак «нешто више»? Па ја сам више за ово посљедње… Зашто? Не знам, можда доиста и јесам јако наиван младић којему је онај романтичарски дух пореметио здрави разум, а можда живот гледам као доста примитивну, врло безвриједну и потпуно пролазну стварност нашег бића, која без нашег срца и оног што чувамо у њему не би имао ама баш никаквог смисла…

Пријатељи, ја сам много тога у животу изгубио и много тога немама, те се сад сваког дана изнова учим храбрости поносно и достојанствено живјети с тим, односно без тога, али истовремено сам добио многобројне осјећаје вриједних пријатељстава и лијепих љубави, те увијек имам своје срце, а без њега, вјерујте, ништа више не би имало смисла…

Узмите човјеку срце и он ће умријети. Без срца нема живота.

Имам једну јако добру пријатељицу, јако веселу, живахну, помало луцкасту... Онако, баш је некако увијек пуна живота и полетности, непрестано се смије тако радосним осмехом. Дјевојка је слијепа, а ипак сваки пут кад се растајемо гласно викне „Видимо се Едо!“. Каже она да је највише слијеп онај човјек који мисли како само очи могу видјети. А гдје је ту срце?

Други пак, мој јако добар френд, глух дечко, увијек кад се дописујемо СМС порукама каже, односно напише, „Чујемо се стари!“ Каже он како је највише глух онај човјек који мисли како само уши могу чути. А гдје је ту срце?

Једна ми драга познаница, доиста феноменална цура, оно баш прави „комад“, онако кад се дружимо па о свачем причамо често зна рећи „... и онда сам морала брзо отрчати до трговине да се не затвори...“ или „... морам послије скочит до града...“ Каже цура како је највише непокретан онај човјек који мисли како се само ногама може кретати. А гдје је ту срце (или добар ауто Ј)?

Прије неки дан колега и ја на факсу гледамо како на паркинг долази једна, мени јако антипатична колегица, у својој прастарој «крнтији». Зеза се колега: „Јој како би женској добро дошла нека лова да си купи мао бољу машину!“ На то ћу ја: „Колега, цура је млада, лијепа и паметна. Види колико људи има око себе, тко «шиша» лову и ауто!“ Кажу да је најсиромашнији онај човјек који мисли да је богатство само у оном материјалном. А гдје је ту срце?

И на крају, сјећам се када сам прије пар година, тамо када сам имао каквих 15 - 16 година, изашао с дјевојком на једно мјесто. Зеза нас један лик, онако док пролазимо поред њега и каже јој: „Е мала, шта оваква женска ради с инвалидом?!“ Ја онако збуњено шутим, помало ми неугодно, а она ће му на то: «Бураз, прави инвалид је онај тко мисли да је човјек инвалид само зато што не може ходати». А гдје је ту срце?

Срце је, драги моји пријатељи, у онима који вас воле... без обзира видјели ви или не, чули или не, били покретни, мали, сиромашни... срце је увијек у онима који нас воле.

Пријатељи, као млади људи с инвалидитетом, паметни и зрели људи који почињу свој живот и наравно да си га желимо учинити што бољим, морамо бити реални према себи и бити свјесни тешкоћа које нам наш инвалидитет ствара и то управо сада кад покушавамо направити боље услове за свој живот, но исто тако увијек имајмо на уму да наше срце нипошто нема инвалидитет и да је оно најбоље што имамо и уједно највише што можемо изгубити.

Стога, моја порука, а уједно и жеља, била би; себично чувајмо своје срце као највриједније благо које ћемо икад имати, а истовремено будимо увијек потпуно спремни отворити га и пустити другог да уђе у њега. Не бојмо се осјећати, не бојмо се вољети, па чак нити под цијену да можемо бити повријеђени, јер: «што ће нам сунце, ако не грије». Запамтимо, ми смо оно што је наше срце и једини начин да нас људи воле, буду нам пријатељи и цијене нас је да им то допустимо. «Да би нас неко примио најприје му морамо пружити руку»…

СРЦЕ НАМ ЈЕ У ОНИМА КОЈИ НАС ВОЛЕ, УВИЈЕК СУ ТУ КРАЈ НАС И НАШИ СУ ПРИЈАТЕЉИ. Све остало је доста примитивно, врло безвриједно и потпуно пролазно… ОНО БЕЗ СРЦА НЕМА СМИСЛА.

Написао: Е.О.

Share this post


Link to post

Uze mi covek rec iz usta..

СРЦЕ НАМ ЈЕ У ОНИМА КОЈИ НАС ВОЛЕ, УВИЈЕК СУ ТУ КРАЈ НАС И НАШИ СУ ПРИЈАТЕЉИ. Све остало је доста примитивно, врло безвриједно и потпуно пролазно… ОНО БЕЗ СРЦА НЕМА СМИСЛА.

:)

Share this post


Link to post

Pričaću vam o Borislavi Bebi Perić (36) iz Novog Sada, reprezentativki Srbije u stonom tenisu na Paraolimpijskim igrama u Pekingu

Ovo je deo intervjua sa njom, objavljenog u Blic Ženi br.197 avgust 2008

" ŽIVOT MI SE PROMENIO U TRENU

Bebin život se promenio u sekundi pre 14 godina. Bio je dovoljan trenutak nepažnje da se potvrdi čuvena maksima Marfijevog zakona "Sve što može da pođe naopako, poći će". U tome vreme ona je vanredno studirala Višu školu za informatiku u Novom Sadu i radila u jednoj stolarskoj firmi kako bi mogla da se izdržava.

"Nastradala sam u trenutku nesmotrenosti, kada se na mene obrušila gomila velikih panel ploča. Zbog teškog oštećenja kičme postala sam invalid ada u 22. godini života" priča Beba bez tuge u glasu.

Rehabilitacija je trajala godinu i po dana, tokom kojih je Beba zaboravila na sve svoje snove. Uz pomoć lekara i terapeuta, ali pre svega zahvaljujući podršci roditelja, sestre i nekoliko prijatelja, polako se mirila sa činjenicom da će ostatak života provesti u kolicima.

"Nisam se psihički slomila. Iako sam znala da većina ljudi ne uspeva da se pomiri sa ograničenjima i da zbog toga padaju u očaj, ja sam odjednom postala jaka. Jača nego što sam ikada ranije bila. Iz depresije , kroz koju sam s vremena na vreme prolazila, izvlačila sam se uz podršku najbližih. Samo tri meseca

Share this post


Link to post

Beba je osvojila srebrnu medalju u Pekingu, a u dublu sa Nadom se borila za bronzu ali su ipak Paraolimpijadu završile na 4. mestu!

Beba i dalje trenira dvaput dnevno pet dana u nedelji u klubu Spin, gde se okupljaju sportisti sa invaliditetom!

Čestitam svim sportistima sa invaliditetom! Sve su to pobednici, sa ili bez medalja, svejedno je! :P

Share this post


Link to post

14 СТЕПЕНИЦА

Кажу да мачка има девет живота, и ја држим да је то могуће с обзиром на то да иако нисам мачка живим већ трећи живот.

Мој први живот започео је једног ведрог, хладног дана у новембру, 1904., када сам рођен као шесто од осмеро дјеце једне земљорадничке породце. Отац ми је умро кад сам имао петнаест година и јако смо се мучили зарађујући за живот. Мајка је остајала код куће и кухала кромпир и грах, кукурузни крух и зелење, док смо ми остали радили будзашто у најбољем случају за малу своту новаца. Како су дјеца расла тако су се сви вјенчали, а код куће смо остали једна сестра и ја да бисмо помагали мајци и бринули се за њу. Она је посљедњих година живота била одузета и умрла је прије седамдесете. Моја се сестра удала убрзо након тога, а ја сам још исте године слиједио њезин примјер.

Тада сам живио свој први живот. Био сам веома сретан, изванредног здравља и прилично добар спортиста. Жена и ја имали смо двије прекрасне дјевојчице. Имао сам добар посао у San Joseu i красан дом на полуострву у San Carlosu.

Живот је био угодан сан.

Тада је сан завршио и претворио се у једну од оних ужасних ноћних мора од којих се усред ноћи пробудите обливени хладним знојем. Мучила ме болест моторних живаца, која је полагано напредовала, погађајући прво десну руку и ногу, а затим другу страну тијела.

У то је вријеме започео мој други живот…

Успркос болести још увијек сам се свакодневно возио на посао, уз помоћ посебног уређаја уграђеног у ауто. Успио сам до неке мјере задржати здравље и оптимизам због четрнаест степеница.

Лудо? Уопше није.

Имали смо двоетажну кућу. Од гараже до кухињских врата стизало се преко четрнаест степница. Те су степенице биле мјерило за живот. Моје мјерило и мој изазов да наставим живјети. Осјећао сам да онај дан када више нећу моћи дигнути једну ногу на степеницу и онда уз велику бол за њом повући другу и тако четрнаест пута све док, потпуно исцрпљен, не дођем до врха мораћу признати пораз па лећи и умријети.

И тако сам и даље радио, и даље се пењао уз те степенице. А вријеме је пролазило. Дјевојке су отишле на студиј, сретно су се удале, а жена и ја остали смо сами у предивној кући с четрнаест степеница.

Можда мислите да је њима пролазио храбар и снажан човјек. Није тако. Пролазио је шепави, горко разочарани богаљ, човјек који је задржао разум, жену, дом и посао помоћу четрнаест биједних степеница које из његове гараже воде до стражњег улаза.

Док сам вукао ногу за ногом уз те степенице полако, болно, често се одмарајући понекад бих у мислима одлутао у она времена када сам се лоптао, играо голф, вјежбао у гимнастичкој дворани, планинарио, пливао, трчао, скакао.

А сад сам се једва могао успети уз неколико степеница.

Како сам остарио постао сам све више разочаран и незадовољан. Сигуран сам да су моја жена и пријатељи били несретни кад бих им одлучио изложити своју животну филозофију. Вјеровао сам да сам на цијелом свијету једино ја осуђен на патњу. Већ сам девет година носио свој крст и вјеројатно ћу га носити тако дуго док будем у стању попети се уз ових 14 степеница. Нисам се обазирао на утјеšне ријечи из Прве посланице Коринћанима 15:52: «у један хип, у трен ока… ми ћемо се преобразити.»

И тако сам живио свој први и други живот овдје, на земљи.

А онда је, једне мрачне ноћи у августу 1971. започео мој трећи живот. Када сам тог јутра одлазио од куће, није ми било ни на крај памети какве ће се важне промјене догодити. Само знам да ми је тог јутра било теже но икада сићи низ степенице. Ужасавао сам се од саме помисли да ћу се морати попети уз њих када се вратим кући. Падала је киша када сам те вечери кренуо кући; олујни вјетар и јака киша шибали су по ауту док сам полагано возио једном од мање прометних улица. Одједном ми је исклизнуо волан из руке и ауто је нагло скренуо удесно. У истом тренутку зачуо сам ужасни прасак гуме. Успио сам зауставити аутомобил уз склиски руб цесте, сједећи и размишљајући у каквом сам се грозном положају нашао. Ја ни у којем случају нисам могао промијенити гуму. Потпуно немогуће! Одмах сам одбацио помисао да би се неки возач могао зауставити. Зашто би? Знам да ја не бих! Онда сам се сјетио да се у близини на споредном путу налази једна кућа. Упалио сам мотор и лагано кренуо, држећи се самог руба цесте, све док нисам дошао до блатњавог пута на који сам, хвала Богу скренуо. Дочекали су ме освијетљени прозори куће, довезао сам се на прилаз и затрубио. Врата су се отворила и на њима се појавила мала дјевојчица радознало ме гледајући. Отворио сам прозор и викнуо да ми је пукла гума и да требам некога ко ће је промијенити будући да ходам са штакама па је не могу промијенити сам. Ушла је у кућу и тренутак послије изашла обучена у кабаницу, са шеширом на глави, а за њом је ишао мушкарац који ме срдачно поздравио.

Био сам удобно смјештен, на топлом, и било ми је мало жао човјека и дјевојчице који су се мучили у олуји. У реду, платит ћу им. Изгледало је да киша мало јењава па сам до краја отворио прозор и гледао. Чинило ми се да су ужасно спори и постајао сам нестрпљив. Чуо сам штропот метала са стражње стране аутомобила док је до мене допирао јасан глас дјевојчице: «Изволи дизалицу, дједе.» Мушкарац је одговорио нешто мрмљајући дубоким гласом, а ауто се нагнуо кад га је дигнуо. Слиједило је наизмјенце вријеме лупања, ударања и тихог разговора са стражње стране аута, а онда су коначно завршили. Осјетио сам ударац аутомобила о тло када су макнули дизалицу и чуо сам како су залупили пртљажник, а затим су се створили крај мога прозора. Он је био стари човјек, погрбљен, а слабо је тијело скривала непромочива кабаница. Процијенио сам да дјевојчица има између осам и десет година, била је весела и широко се насмијала када ме је погледала.

Он је рекао: »Ово је баш права ноћ за аутомобилску незгоду, али сада је све сређено.»

«Хвала,» рекао сам, «хвала. Колико сам вам дужан?»

Одмахнуо је главом. «Ништа. Cyntia ми је рекла да сте богаљ на штакама. Драго ми је да сам могао помоћи. Знам да бисте и ви то учинили за мене. Ништа нисте дужни, пријатељу.» Извадио сам новчаницу од пет долара. «Нити говора! Хтио бих платити.»

Он није учинио никакав покрет да је узме. Мала се дјевојчица приближила прозору и тихо рекла: «Дјед не види.» У слиједећих неколико секунди укочио сам се од стида и ужаса, и било ми је мучно као никада до тада. Слијепац и дијете! Пипајући, смрзнутим, мокрим прстима траже вијке и алат по мраку мраку који за њега највјеројатније неће престати све до смрти. Промијенили су ми гуму промијенили је по киши и вјетру док сам ја удобно сједио у ауту заједно са својим штакама. Мој недостатак. Не сјећам се више колико сам дуго сједио тамо након што су ми они зажељели лаку ноћ и отишли, али било је доста дуго да завирим дубоко у своју душу и пронађем неке узнемиравајуће карактерне црте.

Схватио сам да сам препун самосажаљења, да сам себичан, равнодушан према потребама и бризи других. Сједио сам тамо и помолио се. Понизно сам молио Бога да ми да снаге, да покажем више разумијевања за друге, да постанем свјеснији својих мана и да ми да вјеру да наставим свакодневно молити за духовну помоћ како бих превладао своје недостатке. Молио сам да Бог благослови слијепца и његову унуку. Коначно сам се одвезао, узнемирен мислима, понизан у души.

«Све што желите да људи чине вама, чините и ви њима! У томе је сав Закон и Пророци.» (Мт 7:12)

Мени данас, мјесецима послије, овај библијски савјет значи више од обичног одломка из Библије. За мене је он начин живота који настојим слиједити. То није увијек лако. Понекад је разочаравајући, понекад ме кошта и новаца и времена, али увијек вриједи.

Данас, не само да се трудим свакодневно попети на 14 степеница, већ и настојим на свој скромни начин помоћи другима.

Једног ћу дана, можда, промијенити гуму неком слијепцу у аутомобилу, слијепцу какав сам био и сам!

Share this post


Link to post

Баријере коче дипломе

Због архитектонских препрека на већини факултета у кампусу студенти с инвалидитетом до кабинета долазе уз помоћ других лица, што је један од разлога зашто се многи не одлучују за упис на факултет.

Студент Филозофског факултета и портпарол хуманитарне организације "Партнер" Вања Чолић каже да јој је студирање отежано, јер да би дошла до кабинета на спрату, мора тражити помоћ других студената.

"Многи се не одлучују за упис на факултет управо због тога што нису у могућности да сами долазе на предавања, да прате наставу па ни да погледају огласну таблу", додала је Чолићева.

У кампусу многи објекти нису приступачни за студенте с инвалидитетом, јер се ради о војним објектима који су прилагођени за потребе Универзитета. Једино трећи павиљон Студентског дома "Никола Тесла" одговара потребама студената са инвалидитетом.

Небојша Вујасиновић из Одјељења за изградњу и санацију објеката у кампусу каже да су лифтови за особе с инвалидитетом планирани на свим новим зградама, а да ће стари објекти бити прилагођени колико је то технички могуће.

"У старијим објектима, као што је онај Филозофског факултета, није могуће направити унутрашње лифтове, па ће они бити дограђени изван зграде. Лифтови ће бити намијењени само студентима с инвалидитетом, а биће и редовно сервисирани", објаснио је Вујасиновић.

Милан Комљеновић, директор Студентског дома, каже да је објекат овог дома у кампусу потпуно прилагођен за студенте с инвалидитетом и да су све просторије лако доступне.

"У конкурсу за попуњавање мјеста у Дому предвиђене су четири собе за осам студената са инвалидитетом. Те собе биће додијељене кад се заврши конкурс и усељење је планирано у наредних неколико дана", истакао је Комљеновић.

Извор: Независне новине

Share this post


Link to post

Spasilda tema ti je predivna i o njoj se moze puno diskutovati prvo sta drzava cini za take ljude

a drugo sta drustvo i kako gleda nekako imam osecaj da kod nas dole se jako lose pomaze i gleda na take ljude,djecu i da ih izoluju iz zdravog drustva onda se pitam kaki smo mi ljudi gde su nam saosecanja prema takima ljudima sto kazete ne treba njima sazaljenje njima treba da se gledaju kao i ostali i da imaju razumevanje okoline.

Ovde gde zivim bas je ta totalna suprotnost nego kod nas ovde se vise na ulicama vidi invalida i poremecenih osoba i to je sasvim normalno i ako im sta treba svako ce im priteci u pomoc kada ih sretnu na ulici ko ih pozna price im pitati kako su i oni su puno medu svima drugima dok kod nas smatraju da take osobe treba da se ne vide ustvari tesko ces ih i videti na ulicama

i da vode sasvim normalan zivot kao i zdrave osobe.

Дацо, слажем се са тобом. Посљедњих година доста ради на побољшању услова живота и рада ОСИ и они више излазе из својих кућа у односу на прошле године. Предрасуда је увијек било и биће. Сажаљење нама особама са инвалидитетом не треба, већ да нас друштво прихвати као себи равне, да нам се омогући да несметано можемо улазити у јавне установе, факултете, позоришта, биоскопе...

Ono sto vidim ovde i sto mislim da je jako ispravno to je da djecu sa takim problemima

od malena stavljaju medu zdravu decu i objasne deci sta mu je da treba pomoc i da bi deca razumela sta je takom detetu i da ga prihvate tako i ne izoluju u skoli idu sa zdravom decom a ne u specijalne skole jer je dokazano da taka deca kada se druze sa normalnom dece puno uce od njih i ne ostanu tako zaostali u razvoju kako bi da nisu isli u skolu sa normalnom decom..

Лично из свог искуства могу да кажем да сам се од малена дружила са дјецом која су физички здрава. Никад ме нису одбацивали због мог инвалидитета, увијек су ме звали да се играм са њима. Живјела сам у малом граду, гдје смо се сви познавали (послије сам се преселила у други град). Временом како сам одрастала наилазила сам на предрасуде појединаца, али све те предрасуде су ме учиниле јачом, дале ми снаге и воље да се борим. Падала сам у депресије, али то је сада иза мене. Пуна сам оптимизма. Често својим пријатељима имам обичај рећи да сам срећна без обзира на све. Захваљујући великој подршци и љубави моје породице и пријатеља успјевам савладати све препреке.

Share this post


Link to post

Anoka, draga moja, pa ti si stvarno izuzetna devojka po mnogo čemu a iznad svega po optimizmu koji širiš oko sebe!

Sada mi je zaista žao što sam neznalica za stavljanje slika ovde, ali da znam, pronašla bih najlepši buket gerbera narandžastih

Share this post


Link to post

Спасилда, пуно, пуно ти хвала на лијепим ријечима, жељама, подршци..., то ми заиста много значи. :)

Дивна си!

Share this post


Link to post

Da, baš tužno...

A ja danas imam prelepu obavezu oko obeležavanja Međunarodnog Dana osoba sa invaliditetom! Manifestaciaj počinje u 17h i trajaće par sati... imam malo tremu, ali se nadam da će sve biti kako smo planirali! Izvestiću vas noćas, možda i uspem da nakačim i koju sliku!

Share this post


Link to post

Juče je bilo predivna manifestacija, čak i preko svih mojih očekivanja!

Obeležavanje međunarodnog Dana osoba sa invaliditetom smo u Jagodini juče započeli centralnom manifestacijom u Kulturnom centru. 7 udruženja OSI su se predstavila onako kako su sami osmislili, uglavnom su predstavljali svoje aktivnosti u 2008. i naravno bilo je sem priče, malo i igre i pesme. Manifestaciju su otvorili članovi folklorne sekcije Udruženja gluvih, a onda su se smenjivali predsednici svih Udruženja OSI i na kraju su pevali moji drugari, pevačka grupa iz Udruženaj za osobe se posebnim potrebama! Imam puno slika ali još uvek učim kako da ih postavljam, pa foto prikaz ostajem dužna do daljnjeg!

Danas 3. decembra, nastavljamo sa manifestacijom: u 17h otvaramo veliku aukciju radova dece sa posebnim potrebama koje smo napravili tokom šestomesečnog projekta koji realizujem sa svojim timom. Aukcija će trajati do Božića a sav prihod ide na obnavljanje neophodnog materijala za buduće kreativn eradionice, pošto s eprojekat završava uskoro. Deo prihoda će otići i na Novogodišnju žurku i slavljenje Božića!

Do kraja nedelje će svi mediji u gradu imati emisije u kojima će pričati sa OSI, predsednicima Udruženja, lokalnim političarima itd.

Ato to je deo jagodinske priče o obeležavanju Dana osoba sa invaliditetom 2008. Nadam se da će sledeće godine biti još bolje i još veselije obeležen!

Share this post


Link to post

Обмањивања државног авиопревозника

"ЈАТ" НЕ ЗАНИМАЈУ ОСОБЕ СА ИНВАЛИДИТЕТОМ

Сњежана Јолић, жена са инвалидитетом и одборница у Скупштини града Београда поднела је тужбу против националне авиокомпаније „Јат ервејз” јер јој је ускратила Уставом гарантовано право за слободу кретања, пише „Данас”.

Сњежана Јолић је недавно покренула спор против Јата због неадекватног обавештења о путовању њиховим авионим. Ова авиокомпанија јој је ускратила Уставом гарантовано право за слободу кретања, условом да може да путује искључиво у пратњи друге особе јер за кретање користи колица. На сајту Јат ервејза нигде се не наводи посебан правилник за путовање особа са инвалидитетом.

Према речима, Сњежане Јолић у пословницама Јата примењују се другачија правила од информација и правила које се могу добти у пословницама и на сајту. Тужбу за дискриминацију је поднела у нади да ће у крајњем случају Јат на свом сајту поставити праве информације намењене путницима са инвалидитетом.

Закон о спречавању особа с инвалидитетом забрањује дискриминацију у вези с превозом под којом се подразумева „одбијање да се превезе путник са инвалидитетом; одбијање посаде превозног средства да пружи помоћ путнику са инвалидитетом и утврђивање неповољноних услова превоза за путнике са инвалидитетом и нарочито услови плаћања”.

Особа са инвалидитетом, због обавезе да има личног пратиоца , мора Јату да плати две пуне карте.

Данас подсећа и на случај Љупке Михајловске којој је Јат захтевао да потпише документ којим се компанија ослобађа одговорности за евентуално погоршање здравственог стања. У заштиту Михајловске стао је и републички заштитник грађана Саша Јанковић који је препоручио Јат-у да се јавно извини оштећеној, али подсећају да до тога никада није дошло. Као разлог су навели да немају законску обавезу да поступају по препорукама заштитника грађана

Од 3. децембра 1992. у седишту Уједињених нација примењује се и допуњује закон о полажају особа са инвалидитетом у разним земљама. Ради се на њиховом ангажовању, школовању, запослењу, док код нас имају изузетно лош материјални положај, а највише су ускраћени за образовање.

То је присутно у свим сверама друштвеног живота особа са инвалидитетом. Тим проблемима се поклања пажња неколико дана око 3. децембра, Светског дана особа са инвалидитетом.

Објављено: Пет, 05. 12. 2008.

Извор: e-Novine

Share this post


Link to post

Anoka nadam se da ce i nase drustvo gledati sa vremenom drugcije

na osobe sa invaliditetom i sve druge koje imaju neke probleme

ti si jedna devojka koja se bori i podrzavam te u toj borbi

od goreg uvek ima gore glavu gore i samo hrabro napred

ti si divna

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this