Sign in to follow this  
Spasilda

Re: "ХЕНДИКЕП НИЈЕ БАУК"

Recommended Posts

Надарена дјевојчица побјеђује церебралну парализу

Jemma Leech не може ходати нити говорити, али њени предивни стихови никог не остављају равнодушним.

Ова десетогодишња дјевојчица воли музику, оперу и писање. Иде у школу, игра се с пријатељима и нада се да ће једног дана освојити Grammy, Oscara и Нобелову награду из области литературе.

"Све за једну годину," додаје.

Leechova тако изгледа као обична десетогодишњакиња која има велике снове. Али за њену болест - церебралну парализу још није пронађен лијек.

Показала је да, упркос болести, има изванредан таленат за писање. Недавно је побиједила међу 1.600 дјеце у такмичењу за најбољи есеј. Судије које су одлучивале о побједнику тек су приликом додјеле награде видјеле да њихова побједница не може ни устати без нечије помоћи.

До пете године, Jemma није могла говорити. Тако је почела типкати на екрану осјетљивом на додир док јој је мама помагала да држи руку. Тако су њене прве мисли дошле на папир.

Процес писања је веома напоран. Jemmi треба дест минута да одговори на једно питање. Писање једног састава може трајати сатима.

Ипак, труд се исплати, каже њена мајка.

"Имати тако упорно дијете је нешто што вам одузима дах," рекао је Jemmin отац Perryn. "Њен начин изражавања и знање које има, то је задивљујуће."

Њени наставници су исто тако одушевљени.

"Jemma пише боље од мене," каже њена учитељица Pansy Gee. "Има бољу инспирацију."

Није ни чудо онда што Jemma јако воли читати.

"Волим Harryja Pottera и Narnia," каже она и додаје "и Jane Austin и Shakespearea и Dickensa. Много волим читати."

За пар мјесеци добиће нови компјутер који ће њеним очима омогућити да скенирају слова умјесто досадашњег типкања по touch screenu. Тако ће моћи комуницирати без ичије помоћи.

ABC News пише да су, упркос свему, Leechova и њени родитељи сретни. С невјероватним талентом који ова дјевојчица има могуће је превазићи све потешкоће, вјерују њени родитељи.

"Други људи с овом болешћу тешко да могу комуницирати," каже њена мајка Caroline. "Јемма жели бити глас свих тих људи."

Можда њена жеља да освоји Нобелову награду и није тако далек сан.

080411066.jpg

Share this post


Link to post

Ovo je veoma dobra i lepa tema Spasilda svaka ti cast na ideji...Ispricacu vam sada jednu pricicu :)

Ovo nije prica da bi nekoga rastuzila ili dala povod za zaljenje,procitajte do kraja pa razmislite o tome :)

Share this post


Link to post

Hvala Spasilda,napisala sam tu pricu jer mislim da je potrebno,dalje cu se izjasniti samo ako mislim da je potrebno ko i sada... ;)

Takodje i ja tebi zelim sve najlepse u Novoj Godini da ti se sve zelje ispune....

Share this post


Link to post

Sasvim slucajno sam procitala clanak iz Novosti (16. oktobar 2008) o naucnom otkricu tima ciji je clan i dr Aleksandra Jovanovic, koju u ovom clanku nazivaju "vodecim istrazivacem za lecenje invaliditeta". Ona radi u trenutno najpoznatijoj svetskoj kompaniji za lecenje invaliditeta sa sedistem u Kaliforniji.

"Radi se o celijskoj terapiji a preliminarni rezultati su vise nego ohrabrujuci. Studije na misevima, pacovima i psima sa ostecenjima kicmenog stuba pokazale su ogroman uspeh. Hod i pokretljivost kod svih zivotinja se poboljsao, i to bez bilo kakvih posledica ili promena u zdravlju zivotinja, narocito tumora."

Tekst je podugacak, prepricacu sustinu: pocetkom 2009. ce projekat uci u klinicku fazu, kada ce se na pojedinim klinikama nuditi ova celijska terapija pacijentima. U periodu 2 do 3 godine ce rezultati pokazati efikasnost primene ove sasvim nove terapije. Dr Aleksandra Jovanovic izjavljuje za Novosti:

"Proizvodnja visokokvalitetnih specijalizovanih celija iz maticnih celija u klinicke svrhe je buducnost medicine. Takvi motorni neuroni koristice se u lecenju povreda kicmenog stuba,kicmene misicne atrofije, anfiotroficitne lateralne skleroze (ALS ili Lou Gehrigova bolest). Prihvatila sa ponudu kompanije California Stem Cell jer verujem u buducnost maticnih celija i u lecenju karcinoma, sto je moje prvobitno interesovanje" kaze ova nasa mlada doktorka, ima 36 godina a vec pripada grupi vodecih strucnjaka u svetu koji se bave genetikom.

Clanak sa njenim intervjuom nosi naslov "NEPOKRETNI CE PROHODATI"

Sada to deluje kao naucna fantastika, ali se iskreno nadam da ce sledecih par godina klinickog testiranja potvrditi efikasnost metode i da ce tada naslov biti potpuno realan. :D

Share this post


Link to post

Без шака и стопала на највиши врх Анда

Прва жена с инвалидитетом, Српкиња Данијела Јовановић, 23. јануара креће у освајање највишег врха Јужне Америке, готово 7000 метара високе Аконкагве у Аргентини. Јовановићева, која је рођена без шака и стопала, летос је освојила и највиши врх Европе, Елбрус у Русији.

Данијела Јовановић је још летос постала рекордер, она је прва жена с инвалидитетом у свету која је успела да освоји 5.642 метра висок Елбрус.

Иако је рођена без шака и стопала, верује да ће успети у ономе што многи професионални алпинисти нису - освојити и највиши врх Анда. У поход на Аконкагву Данијела креће 2. фебруара, а за последњи успон предвиђено је око 12 сати.

"Чула сам приче да је најтеже тамо," каже Данијела, "па се надам да ћу загрмети за то, а моја породица и пријатељи су срећни, питају ме како ћеш, па покушаћу, па ћемо видети а ја верујем да могу".

Јовановићева је одрастала у хранитељским породицама и Дому за ментално неразвијне особе у Сремчици. Бавила се пливањем и освајала европске медаље у категорији инвалида.

Алпиниста је од 2004. године, од када живи самостално и, како каже њен тренер Слободан Стокић, за кратко време успела је да се спреми за један од најтежих врхова. Данијела, с клубом екстремних спортова "Позитив", последњих месеци тренира на планинама источне Србије. За успон на 6.962 метра високу Аконкагву добар тренинг је, кажу алпинисти, пресудан.

"С обзиром на то да се близу налази екватор с једне стране, а с друге стране врло је близу Пацифика и Атланског океана, управо се и ваздушне струје ломе негде изнад Аконкагве. Временске прилике су изузетно оштре и екстремне, и управо то, уз тај дуготрајан боравак на висини, чини да сваки алпиниста почне да се после неког времена ломи," каже Стокић.

Алпиниста за пример

Данијела је једина особа с инвалидитетом у Србији која се алпинизмом бави на високом нивоу.

Један од разлога је и то што је планинарска опрема за инвалиде изузетно скупа, па се и Данијела на Елбрус попела у дечјим ципелама. Срећом, овога пута има комплетну опрему, рађену по њеној мери.

У Министарству рада и социјалне политике кажу да су овакви пројекти изузетно значајни.

"То јесте велики успех за Данијелу лично, да она на основу преосталих способности може да постигне овако високе циљеве", каже помоћник министра рада и социјалне политике Владимир Пешић.

Додао је да је њен подухват веома важан зато што даје пример осталим особама с инвалидитетом. "Имамо велики број људи који имају неки облик инвалидности а који седе у кућама и нису ангажовани ни на који други начин", објашњава Пешић.

Данијела се до сада пела на Проклетије, Радац и Витошу, а успоном на Елбрус сврстала се у категорију врхунских спортиста. Повратак из Аргентине планиран је за 5. март, до када ће, нада се, и тај врх дописати у своју спортску биографију.

RTS

Share this post


Link to post

Danijeli želim da sa srećom osvoji vrh na koji se namerila ovog puta!

A Vlada bi mogao i da pređe malo češće sa reči na delo... za Danijelu i njene planinarske uspehe se već dugo u Srbiji zna.. pa se pitam zašto se na Elbrus penjala u improvizovanoj opremi a na vrhu se iz njene ruke zavijorila SRPSKA zastava!

Danijela je neverovatno energična devojka... volela bih da mi se posreći i da je i lično upoznam!

Share this post


Link to post

OVU PORUKU SAM MALOČAS DOBILA OD PRIJATELJICE, NARAVNO DA SAM JE PROSLEDILA SVIM SVOJIM PRIJATELJIMA A EVO , KOPIRAH JE I OVDE POŠTO NEMAM VAS BAŠ SVE U SVOM ADRESARU!

"Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu za djecu sa posebnim potrebama,

otac jednog od uÄčenika podijelio je sa prisutnima priÄču koju neÄće zaboraviti nitko tko je tada bio prisutan tom događaju.

Zahvalio je Åškoli i njenom predanom osoblju, te nastavio:

Ukoliko nije ometana vanjskim utjecajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano.

Ali moj sin Siniša ne može naučiti sve one stvari koje mogu druga djeca. Nije u stanju razumjeti i napraviti sve ono što i njegovi vršnjaci.

Gdje je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom sinu?"

Svi prisutni su utihnuli.

Otac je nastavio:

"Vjerujem da se, kada tjelesno i mentalno invalidno dijete, poput mog Siniše, dođe na svijet,

prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dijete."

Potom je nastavio priču.

Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gdje su neki dječaci, koje je Siniša inaÄče poznavao, na terenu igrali nogomet.

Siniša je upitao oca:

"što misliš, tata, da li bi me pustili da igram s njima?"

Sinišin otac je znao da većina dječaka ne bi željela da netko kao Siniša igra u njihovoj ekipi,

ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu značilo da mu dozvole da zaigra,

i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni osjećaj pripadnosti i samopouzdanja,

uvjerenje da ga društvo prihvata unatoč njegovom invaliditetu.

Sinišin otac je prišao jednom od dječaka pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) bi li i Siniša mogao zaigrati s njima.

Dječak se u nevjerici okrenuo prema igralištu i rekao:

"Znate što, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog poluvremena. Pa, ..., može, nek igra za našu ekipu, pokušat ćemo ga postaviti na poziciju lijevog beka."

Siniša se malo namuÄčo hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmjehom obukao dres svog tima.

Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osjećajem rastuće topline u grudima.

Dječaci su mogli jasno vidjeti i osjetiti sreću ovog čovjeka, ganutog oca koji radosno gleda kako je njegov sin primljen u njihov tim.

Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze kontre, ali je još uvijek gubila sa dva gola razlike.

Siniša je pokrivao lijevu stranu terena.

Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u euforičnom raspoloženju

jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu;

razvukao je osmijeh od uha do uha, dok mu je otac mahao sa tribine.

U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4 : 3 !

Sada, s jednim golom u minusu, smiješila im se prilika za eventualno izjednačenje u dodatnom vremenu od 5 minuta.

I zaista, dosuđen je penal za Sinišin tim i dječaci su se dogovarali tko će ga izvesti.

Netko je imao ideju da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu !?

Na opšte iznenađenje - Siniši su ipak dali loptu !

Svi su znali da je to bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni znao ni mogao ni pravilno šutirati,

a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana.

Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički golman je,

shvativši da Sinišina ekipa svjesno riskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu,

odlučio baciti se na pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu.

Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i ... traljavo zakvačio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi.

Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično riješena, jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići.

MeÄđutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:

"Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni !!! Trči, trči, i pukni je u mrežu !!!"

Nikada prije u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao. Uspio je, jedva, stići do nje prije nego je završila u gol-autu.

Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi što će dalje.

Svi povikaše: "Šutni je, šutni je u gol !!!"

Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekom deliriju, nekako umirio loptu,

zahvatio je unutrašnjom stranom stopala i ... i smjestio je u mrežu !!!

Muk, ... , a onda provala ... prasak - svi skočiše:

'Siniša, Siniša, bravo, Siniša !!!'

Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi suigrači, grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je spasio svoj tim od poraza.

"Tog dana ...", završavajuÄći svoju priču s drhtajem u glasu potreseni otac,

dok su mu suze kotrljale niz lice, ".... dječaci obiju ekipa donijeli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svijet."

Siniša nije preživio do slijedećeg ljeta.

Umro je još iste zime, nikada ne zaboravivši da je bio heroj,

da je zbog toga njegov otac bio presretan

i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka, grlivši ga i plačući od sreće!

* * *

A SAD, MALI DODATAK OVOJ PRIČI:

Svi šaljemo i prosljeđujemo stotine viceva, smiješnih poruka i spotova putem e-maila,

onako rutinski, bez razmišljanja, a kada dođe do toga da pošaljemo poruke poput ove, tu oklijevamo ...

Nasilje, vulgarnosti, bizarnosti i česte opscenosti slobodno prolaze i kolaju 'Cyberspace'-om,

ali javna rasprava o uljudnosti najčešće i ne stiže u naše škole, ni na naša radna mesta. šteta.

Ako Vi sada razmišljate o tome da li da proslijedite ovu poruku, najvjerojatnije, birate ljude u svom adresaru koji su 'prikladni' za to,

dakle, one koji su "prikladni" za ovu vrstu pošte.

Ali osoba koja Vam je ovo poslala vjeruje da svi mi možemo utjecati na to da se stvari promjene.

Svi imamo na desetine prilika svakog dana pomoći da se ostvari taj 'prirodni poredak stvari'.

Tako mnogo, naizgled beznačajnih, susreta između dvoje ljudi stavlja nas pred izbor:

Prenijeti malu iskru ljubavi i humanosti na drugog ili izbjeći priliku, ostavivši tako svijet još malo hladnijim?

Stari mudrac je rekao da se svako društvo prosuđuje i cijeni po tome kako tretira svoje najnesretnije pojedince.

Pročitavši sve ovo, Vi sada imate mogućnost izabrati jednu od tri ponuđene mogućnosti:

1.Izbrisati

2.Zadržati

3.Proslijediti

Neka i u Vaš dan bude utkan Sinišin duh !!"

Share this post


Link to post

ПОТРЕБАН ХОТЕЛ ЗА ОСОБЕ С ИНВАЛИДИТЕТОМ

Датум: 10.03.2009 19:14

Аутор: Жељана Керкез

Више градских организација које заступају права инвалида ујединило се у једну под називом "Фонтана", а основни циљ им је запошљавање особа с инвалидитетом и изградња хотела прилагођеног њиховим потребама.

Драгана Лазаревић, члан Удружења "Фонтана", је казала да је удруживањем хуманитарне организације "Партнер", Удружења омладине с инвалидитетом "ИнфоПарт", Удружења за помоћ ментално недовољно развијеним лицима, те Удружења параплегичара, обољелих од дјечје парализе и осталих тјелесних инвалида регије Бањалука основано Удружење "Фонтана" с циљем што ефикаснијег стварања друштвеног окружења за побољшање положаја инвалида.

"Током посљедње двије године, у сарадњи с партнерима и консултантима из Италије, упоредо смо развијали и идеју о оснивању хотела и предузећа за запошљавање особа с инвалидитетом", казала је Лазаревићева.

Према њеним ријечима, хотел "Фонтана" би у потпуности био приступачан особама с инвалидитетом и одговарао би њиховим потребама, али и потребама особа без потешкоћа у кретању и развоју.

"На бази спроведених истраживања и препорука италијанских експерата и социјалних предузетника у области хотелијерства, опредијелили смо се за хотел треће категорије, са три звјездице и са 35 смјештајних јединица", казала је Лазаревићева.

Она је истакла да је веома значајно и то што би у хотелу, поред услуга смјештаја, биле заступљене и друге активности попут промоције и продаје производа које праве у оквиру радионица удружења, као што су сувенири, еколошке играчке и дидактички материјал.

"Објекат ће пружати угоститељске, фризерско-козметичке и физиотерапеутске услуге и организовање разних манифестација. У почетку планирамо запослити десет особа с инвалидитетом и организовати рад волонтера", рекла је Лазаревићева.

Према њеним ријечима, потребно је доста новца да се овај пројекат реализује, те да им је неопходна помоћ у вези с проналаском објекта који би могли добити на располагање како би га претворили у хотел.

"Партнери из Италије обећали су пронаћи финансијску подршку за адаптацију или реновирање објекта који би се могао преуредити у хотел", истакла је Анита Шимунџа, члан "Фонтане".

Она је рекла да цјелокупни пројекат спроводе уз подршку организације "ЕдуцАид" и пројекта "Заштита и поновно укључивање малољетника с посебним физичким и психичким потребама и промоција предузетништва у сектору социјалних послова у Босни и Херцеговини", финансираног од стране Министарства иностраних послова Италије и регија Емилиа Ромања и Марче.

Шимунџа је нагласила да би на овај начин значајно допринијели унапређењу квалитета живота циљних група које заступају и штите права инвалида.

У Административној служби града су казали да још не знају да ли ће дјелимично финансирати овај пројекат.

"За материјалне трошкове и помоћ у раду организацијама особа с инвалидитетом биће издвојено 95.000 КМ из градског буџета. Оваква удружења се не финансирају директно, већ конкурисањем преко пројеката", казао је Миленко Шајић, портпарол у Административној служби града.

Према његовим ријечима, градска управа ће ускоро расписати конкурс за пројекте и тек тада ће бити познато који пројекти ће бити финансијски подржани.

"Прошле године је из градског буџета за пројекте издвојено око 150.000 КМ", рекли су у Административној служби града.

Извор: Независне новине

Share this post


Link to post

Ideja je fantastična i sigurna sam da će "gradski oci" podržati ovaj projekat!

Anoka, pošto imam malo iskustva sa raznoraznim projektima koje finansira moja opština ili država, mogu da ti posavetujem da preneseš uz moje pozdrave timu koji stvara projekat, i moj najdobronamerniji savet a to je da politički izlobiraju sve stranke koje su i u vlasti a i u opoziciji u BL. Bitno je da ideja bude dobro prezentovana svim akterima koji odlucuju u Skupštini grada. Naglasite da je to veoma afirmativan projekat i za OSI ali i za grad, i da će svakako doneti svima boljitak! Meni ostaje samo da Fontani poželim uspeh a ja ću kad-tad odsesti u tom hotelu, sigurna sam u to! ;D

Share this post


Link to post

У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ ОСНИВА СЕ ХОТЕЛ У КОЈЕМ ЋЕ РАДИТИ

ОСОБЕ С ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА

Фонтана испуњава жељу

Новоосновано удружење "Фонтана", које чине Удружење параплегичара, обољелих од дјечје парализе и осталих тјелесних инвалидитета, Хуманитарна организација "Партнер", Удружење омладине с инвалидитетом "Инфо Парт" и Удружење за помоћ ментално недовољно развијеним лицима, радиће ове године на оснивању предузећа у којем би највећим дијелом били запослени инвалиди. Ријеч је о хотелу, једином такве врсте у БиХ и окружењу.

За реализацију ове идеје добиће и подршку ресорних министарстава.

- Удружење ће радити и на едукацији, савјетовању и помоћи при запошљавању, те истраживању и предузетништву, са циљем отварања нових радних мјеста за особе с инвалидитетом - каже Анита Шимунџа, координатор стручног тима за развој удружења "Фонтана", које је јуче регистровано у Бањој Луци.

Осим ових активности, ресорна министарства у Влади РС већ праве одређене помаке у области запошљавања инвалида. У Министарству рада и борачко-инвалидске заштите РС кажу да је значајан искорак већ само доношење Закона о професионалној рехабилитацији, оспособљавању и запошљавању инвалида.

- Када је донесен закон који предвиђа да су државне институције и предузећа обавезна да на сваких 16 радника запосле једног инвалида, било је само једно такво предузеће у РС. Данас имамо 28 таквих предузећа - каже Тодор Стакић, представник овог министарства, и додаје да су они који не испуњавају ову обавезу дужни да уплаћују посебне доприносе у Фонд за професионалну рехабилитацију, оспособљавање и запошљавање инвалида.

- Прошле године у овај фонд прикупљено је скоро два милиона марака који се, такође, усмјеравају на подршку инвалидима - истиче Стакић уз напомену да послодавци који одлуче да запосле лице с инвалидитетом имају право на субвенције од стране овог министарства.

Из Министарства здравља и социјалне заштите РС напомињу да је документ "Политика инвалидности" усвојен, уз напомену да је на реду доношење стратегија и акционих планова за побољшавање статуса лица с инвалидитетом.

- Такође, закон о социјалној заштити, који би ускоро требало да буде усвојен, предвиђа процјену инвалидности, која ће прецизније дефинисати у које облике запошљавања лица с инвалидитетом могу да буду укључена - истиче Татјана Гајић, представник овог министарства.

И поред свих ових напора, чињеница је да је број инвалида који имају посао још увијек веома симболичан.

Далибор Дедић (31) из Бање Луке болује од церебралне парализе и од рођења је везан за колица. Оно што га као особу с инвалидитетом највише погађа јесте то што нема могућност да ради и живи од свог посла.

- Желим да радим било шта. Међутим, гдје год сам покушао, наилазио сам на затворена врата. Чим ме виде и чују, људи мисле да сам неспособан. Само желим прилику да покажем да могу бити користан члан друштва, а не терет - каже Далибор.

Према ријечима Гордане Илић, предсједнице Удружења за помоћ ментално недовољно развијеним лицима из Бање Луке, упркос добрим законским прописима, послодавци су неповјерљиви према особама с лаком и умјереном ретардацијом, који по закону имају право на рад.

- Они који имају срећу да нађу посао, на радном мјесту задрже се кратко, јер послодавци нису довољно едуковани како да поступају с њима. Ове људе неко мора водити, њима не можеш дати норму коју треба да одраде или неколико шефова који им заповиједају, с њима мора радити стручни тим који ће их усмјеравати - закључује Илићева.

Извор: FOKUS

Share this post


Link to post

ПРИЛАГОЂАВАЊЕ ИЛИ БОРБА ЗА ОПСТАНАК

ПРИЧА О ХЕЛЕН КЕЛЕР

Жена која је слушала прстима

Иако је била глувонема и слепа Хелен Келер је успела да постане једна од најобразованијих жена света

Марк Твен, велики амерички писац, описао је Хелен Келер као једну од две најзанимљивије личности 19. века. Стекла је факултетско образовање, научила да чита на четири језика и била истакнута списатељица.

Хелен Келер је заиста била изузетна жена, а посебно ако се зна да је готово од рођења била слепа и глувонема.

Родила се 1880. године у месту Таскумбији, у Алабами. Била је здраво дете све до годину и по дана свог живота, када је била погођена болешћу која јој је одузела вид и слух. Како није видела ни чула, било је логично да неће ни проговорити. Упркос том огромном хендикепу, Хелен је научила да се изражава климањем главе и да препознаје предмете пре свега суперосетљивим опипом. Веома радо је тумарала по шталама, гладила стоку и скупљала јаја.

Вода је ослободила

Када је имала шест година, било је потпуно јасно да је Хелени био потребан изузетан учитељ.

Избор је пао на Ен Саливен, која је и сама била скоро потпуно слепа. Љубазна, саосећајна, проницљива и веома стрпљива, Ен је ипак закључила да је Хелен тешка ученица. Писала је својим пријатељима:

„Хелен је крупна, здрава и необуздана као млада ждребица... врло распаљиве ћуди и самовољна... Како ћу је надзирати и дисциплиновати, а да јој не сломим дух...?’’

Ипак се прихватила подучавања. Прво ју је научила да чита Брајевим писмом за слепе. Када су на такав начин могле комуницирати, Ен је одлучила да је време да Хелен научи да говори. Хелен би „слушала’’ тако што би ставила руку на грло или усне њене учитељице. Иако је Хелен добро напредовала, Ен је закључила да ће јој бити потребна помоћ још неког специјалисте. Тако је Хелен уписана у школу за глуве „Хорас мен’’ у Бостону.

После првог часа Хелен је рекла: „Сада више нисам нема.’’ То су биле њене прве изговорене речи.

Пролазиле су недеље, месеци и године, а Хелен се трудила да својим осетљивим прстима ухвати титрање грла, језика и усана своје наставнице. Стављајући средњи прст на Енин нос, кажипрст на усне, а палац на гркљан, могла је да „чује’’ шта јој наставница говори. Али, то је био спор и тежак посао и Хелен би често плачући заспала. Умела је да пада у очајање, али је ипак била упорна.

До преокрета је дошло потпуно неочекивано. Ен је причала Хелен о води, а да би јој је и показала одвела ју је до пумпе и излила јој бокал воде у руку, сричући јој реч в-о-д-а. Хелен је касније описала тај догађај:

„На неки ми је начин откривена тајна језика. Сазнала сам да вода значи оно нешто дивно свеже што ми тече по руци." Тако оживотворена реч пробудила јој је душу, пружила јој светло, наду и радост. Ослободила је!

Мислити речима а не осећајима

Сада је Ен могла „говорити’’ својој ученици у руку. Иако је Хелен до тада већ знала неке речи није их могла склапати у реченицама. Морала је пре тога да научи да мисли речима, а не осећајима које је примала чулом додира.

Када је Хелен одрасла, могла је разговарати с другим људима. Говор јој је био спор, а глас грлен, тако да је ипак више волела да своје мисли износи брзим покретима прстију.

Као одрасла, Хелен је са Ен путовала по целој Америци, држала је предавања о свом животу и помагала сваком ко је био у сличној невољи. Била је и подстакнута да се обрати још ширем кругу људи путем писане речи. Брајевом азбуком је написала књигу „Прича о мом животу’’, која је убрзо постала бестселер.

Звучи невероватно, али Хелен је постала врсна јахачица, пливачица, једриличарка и бициклисткиња. Уживала је у шалама и духовитостима Марка Твена читајући га вршцима прстију. И Енрико Карузо је „излио свој златни глас’’ на њен длан. Јаша Хајвец, виртуоз на виолини, свирао је специјално за њу, док је она прстима лагано додиривала његов инструмент.

Хелен је умрла 1968. године у 87. години. Цео живот је посветила помагању глувонемих слепаца за које је рекла да су то најусамљенији људи међу свима на свету, да су они ти који буље у мрак у којем једино мрак буљи у њих!

Share this post


Link to post

О језику и терминологији инвалидности

Након усвајања Стандардних правила УН за изједначавање могућности које се пружају особама са инвалидитетом децембра 1993. у нашој се средини почело интензивније говорити о људским правима особа са инвалидитетом и радити на промени свести и начина на који се о њима говори у јавности.

Инвалидност је везивана за болест, немоћ, сиромаштво. Отуда и употреба придева: беспомоћан, болестан, немоћан, ненормалан, непокретан, везан или прикован за инвалидска колица, кревет/постељу и термина: богаљ/ богаљуша, богаљница, болесник/болесница, људи за поправку и слично.

Промена свести о улози друштва у дефинисању положаја овог дела становништва у енглеском и латинским језицима и ширење социјалној приступа инвалидности довела је до употребе термина хендикепиране особе, хендикепирани којим се сугерише на ограничену могућност функционисања и термина особе са посебним потребама. Ове конструкције бивају прихваћене од стручњака и од стране особа са инвалидитетом. Термин инвалид, доведен у везу са значењем латинског корена и његовом употребом у романским језицима “беспомоћан, немоћан, мање вредан”, извесно време бива анатемисан и потискиван из употребе. У средишту пажње је особа. У енглеском језику употребљавају се конструкције: хандицаппед персон, дисаблед персон, персон wитх специал неедс и према њима пеопле wитх хандицап и пеопле wитх дисабилитиес. У тексту Стандардних правила доследно се употребљава термин особа са инвалидитетом (персонс wитх дисабилитиес) у намери да се покаже да је инвалидитет/ (дисабилитy) једна од карактеристика и да се не односи на (целу) особу.

У нашем језику ова конструкција преводи конструкцијама особа са инвалидитетом и особа са хендикепом, евентуално особа са онеспособљеношћ у. У кругу дефектолога преведен је термином особа са ометеношћу.

У последњих пет година на различитим скуповима се говорило о језику инвалидности. Написано је неколико радова из области права и историје и лингвистике о језику којим се представљају особе са инвалидитетом и терминологији.

У току 2003. године на Одсеку за српски језик и лингвистику Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду сачињени су историјски преглед терминологије и Речник инвалидности који, поред пописа термина, доноси податак о њиховом статусу у формалним ситуацијима.

У складу са приступом примењеним у тексту Стандардних правила предлажу се термини особа/човек/жена/дете са инвалидитетом, и уколико је познат узрок или последицу стања у коме се особа налази термини: са физич ким/телесним (моторним и сензорним) инвалидитетом, са смањеном физичком психичком, интелектуалном способношћу, са смањеним моторним способностима, са смањеном способношћу слуха, вида, говора, кретања уместо непокретна и сл., слепа, слабовида, глува, наглува, слепоглува, са тешкоћама у кретању и термини са оштећењем, повредом ока, кичме, руке, ноге и сл, са ампутираним делом тела, поремећајем кичме, говорним поремећајем, сметњама у развоју, са аутизмом, Дауновим синдромом, дистрофијом мишића, мишићном дистрофијом, мултиплом склерозом, церебралном дечјом парализом, ди/хеми/пара/квадриплегијом и сл, као термини инвалид, инвалиткиња са општим неутралним значењем.

Термини хендикепирани, хендикепирана, с хендикепом, с посебним потребама; ометена, нагрђена, осакаћена нису у овом контексту адекватни јер су одраз субјективне оцене, друштвених или личних ставова и квалификовања. Појмови хендикепераност и хендикеп везују се за људе у различитим контекстима указујући на неједнаке могућности, ограничење или на неуспех (спортски хендикеп). Термин особа у ситуацији хендикепа, који је дошао из француског језика, може се употребити у овом и у другим контекстима када се говори о људима, али уз навођење конкретног узрока који је до те ситуације довео (нпр. Особа у ситуацији хендикепа улед смањене способности кретањаа, недостатка помагала, асистенције и сл., непознавања језика и др.) Термин са ометеношћу сементички је празан и захтева одређење: са сметњама у физичком, психичком/душевном/менталном развоју и сл.

Термини ампутирац, аутистичар, дауновац, дистрофичар/дистрофичарка, хеми, квадри, квадић, МС-овац и слично, или поистовећивање особе са дијагнозом која јој стоји у здравственом картону, одлика су стручног жаргона или жаргона групе и не препоручују се у формалним ситуацијама, док су речи слепац, глуваћ идиот, кретен, болид, ретардиран, ретард, менталац, ментол и сл. са новим погрдним значењима и употрбном вредношћу део општег жаргона и не припадају овом терминолошком систему.

Договор око терминологије само је један сегмент, и то крајњи, у правцу подстицања коректног говорења и писања о особама са инвалидитетом, пре свега у науци, систему образовања, јавним службама и медијима.

Њена употреба условљена је променом приступа теми, који се заснива на саосећању, сажаљењу, уз употребу стихова, пословица, охрабривање, дивљење, чуђење и критика друштву за небригу, те променом положаја, видљивошћу и активном и пуном учешћу особа са инвалидитетом у постојећем друштвеном контексту.

Милица Мима Ружичић

магистрант студија лингвистике и српског језика Нови Сад

Share this post


Link to post

"У нашем језику ова конструкција преводи конструкцијама особа са инвалидитетом и особа са хендикепом, евентуално особа са онеспособљеношћ у. У кругу дефектолога преведен је термином особа са ометеношћу."

У стручним круговима, на свим званичним документима, конгресима, семинарима и сл. користи се искључиво термин "особа са инвалидитетом" а онда се дефинише детаљније као у наведеном тексту : "У складу са приступом примењеним у тексту Стандардних правила предлажу се термини особа/човек/жена/дете са инвалидитетом, и уколико је познат узрок или последицу стања у коме се особа налази термини: са физич ким/телесним (моторним и сензорним) инвалидитетом, са смањеном физичком психичком, интелектуалном способношћу, са смањеним моторним способностима, са смањеном способношћу слуха, вида, говора, кретања"

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this