Sign in to follow this  
dj-zombi

Zlocini Hrvatske

Recommended Posts

„Mogli smo dobiti nezavisnu državu i bez rata, ali ne bi bila etnicki èista”.

Franjo Tudjman

Medacki dzep.

http://www.un.org/icty/bhs/cases/ademi/ ... 10608b.htm

http://www.un.org/icty/bhs/cases/bobetk ... 20917b.htm

http://www.un.org/icty/bhs/cases/ademi/ ... 40527b.htm

http://www.seaforthhighlanders.ca/medak1.smil

http://www.seaforthhighlanders.ca/medak2.smil

KILLED CIVILIANS, POLICEMEN AND LOCAL GUARD MEMBERS

1.

Bjegovich Milka wife of Nedeljko

1947

Gospic Divoselo – refugee

2.

Vujnovich Tomo Ankica

1934

Divoselo

3.

Vujnovich Jovo Bola

1908

Citluk

4.

Vujnovich Maksim Djuro

1918

Divoselo

5.

Vujnovich Dmitar Momcilo

1936

Divoselo

6.

Ilich Ilija Dragan

1971

Donji Lapac

7.

Jovich Mile Dmitar

1938

Divoselo

8.

Jovich Branko Mara

1939

Divoselo

9.

Klajich Milan Dragomir

1966

Donji Lapac

10.

Krajnovich Tomo Djuro

1907

Citluk

11.

Krajnovich Nedeljka (Mica)

1921

Citluk

12.

Krajnovich Pero Djuro

1902

Citluk

13.

Krajnovich Stana

1936

Citluk

14.

LjubojevichPetar Dusan

1962

Citluk

15.

Obradovich Danica

1932

Divoselo

16.

Pajich Nikola Grujo

1924

Divoselo

17.

Pejnovich Mile

1935

Smiljane, Divoselo – refugee

18.

Pjevach Dane Boja

1925

Citluk

19.

Popovich Ilija Nikola

1949

Donji Lapac

20.

Potkonjak Jovo Dusan

1959

Dabar-Otocac

21.

Potkonjak Savo Janko

1931

Divoselo

22.

Potkonjak Milan Marko

1939

Divoselo

23.

Radakovich Branko Vlade

1938

Divoselo

24.

Rajcevich Sava

1930

Citluk

25.

Rajcevich Nikola Mile

1962

Citluk

26.

Raseta Mile Zoran

1970

Donji Lapac

27.

Raseta Djuro Ilija

1967

Donji Lapac

28.

Surla Mirko Slavko

1957

Gracac

29.

Uzelac Djuro

around 60 years old

KILLED SOLDIERS

1.

Alagich Sava Branko

1950

Stikada

2.

Bibich Jandre Dane

1956

Donji Lapac

3.

Bibich Ilija Nikola

1951

Donji Lapac

4.

Budimir Luka Milan

1956

Zrmanja

5.

Brujich Dane Mirko

1961

Medak

6.

Bursach Milan Rade

1973

Donji Lapac

7.

Vignjevich Bosko Stevo

1956

Donji Lapac

8.

Vujnovich Stevo Branko

1948

9.

Vujnovich Djuro Nikola

1954

Divoselo

10.

Vujnovich Jovan Nikola

1947

Divoselo

11.

Vujnovich Stevan Nikola

1947

Divoselo

12.

Gledja Branko Zeljko

1957

Zrmanja

13.

Despich Risto Stanko

Donji Lapac

14.

Dimich Dane Nikola

1961

Prljevo-Gracac

15.

Durakovich Milan Nikola

1955

Donji Lapac

16.

Ivezich Nikola Jure

1962

Gracac

17.

Jelaca Ljiljana

1956

Gracac

18.

Jerkovich Ilija Nikola

1961

Divoselo

19.

Klicov Rajko Zdravko

1957

Zrmanja

20.

Krivokuca Dane

1964

Gracac

21.

Maricich Milan Dusko

1968

Zrmanja

22.

Matich Mile Milan

1949

Divoselo

23.

Matijevich Milan Marko

1968

Srb

24.

Miljush Ilija Dusan

1966

Gracac

25.

Mrkich Mile Nemanja

1938

Zrmanja

26.

Pavkovich Nikola Milorad

1957

Donji Lapac

27.

Pavlica Dragan

1968

Pocitelj

28.

Petrovich Marko Marjan

1964

Omsica

29.

Popovich Milan Nikola

1950

Donji Lapac

30.

Potkonjak Stevan Djordje

1951

Divoselo

31.

Pocuca Lazo Petar

1946

Divoselo

32.

Prodanovich Milan Djoko

1963

Zrmanja

33.

Rajcevich Nikola Mile

1962

Citluk

34.

Raseta Mile Jovo

1959

Donji Lapac

35.

Sedlan Svetozar Ilija

1963

Gracac

36.

Sovilj Jovo Mirko

1954

Omsica

37.

Stoisavljevich Spasenije Nikola

1952

Donji Lapac

38.

Surla Slavko Stevo

1955

Gracac

39.

Tizich Dusan Luka

1955

Donji Lapac

40.

Tizich Mane Milan

1950

Donji Lapac

41.

Tresnich Vujo Desimir

1964

Divoselo

THE INHABITANTS OF DIVOSELO, POCITELJ AND CITLUK

WHO ARE STILL MISSING

DIVOSELO

1.

Bjegovich Bosiljka, wife of Jovan

1919

2.

Bjegovich Djuro Gojko

1917

3.

Vujnovich Nikola Djuro

1927

4.

Vujnovich Dmitar Stevo

1922

5.

Jovancevich Avram Milos

1924

POCITELJ

1.

Ljubojevich Bogdan Dusan

1919

CITLUK

1.

Bjegovich Nedeljko

1936

2.

Jovich Dobrosav Andja

1933

3.

Jovich Janko Milan

1940

4.

Krajnovich Stefica (Lacka)

1928

5.

Krickovich Trivun Ljubica

1929

6.

Krickovic Trivun Sara

1922

7.

Pjevac Dane Stevo

1925

MISSING SOLDIERS

GRACAC

1.

Zutich Nikola Djuro

1953

DONJI LAPAC

1.

Basara Milan Zeljko

1971

2.

Bursac Milan Rade

1973

3.

Copich Milan Zeljko

1958

4.

Ciganovich Mile Miodrag

1957

The murdered were delivered in plastic body-bags stored in a refridgerator truck, nine days after the aggression. Four bodies were completely carbonated. Since they were in "Coitus" position, the persons were burnt probably when they were still alive. Gunshot wounds inflicted by small arms fire were also a cause of death as well. Three bodies displayed evidence of a classic massacre (severed thigh, scull fractured with a blunt mechanical instrument, wounds on the hands, and puncture wounds to the heart).

1.jpg

3.jpg

6.jpg

КОНТИНУИТЕТ ЗЛОЧИНА

Деветог септембра 1993. године Хрватска војска је изненада извршила агресију на српска подручја, јужно и југоисточно од Госпића, која се већ осамнаест мјесеци налазе под заштитом Уједињених нација. Послије снажне артиљеријске припреме услиједио је тенковско-пјешадијски напад на Дивосело, Читлук и Почитељ. Српски народ, војска и полиција су вјеровали у дјелотворност УНПРОФОР-а, па је и због те опуштености агресор брзо овладао наведеним просторима.

Хрватска војска је у наступању пљачкала, палила, рушила куће, убијала и масакрирала цивиле, војнике и милиционере. Из града Госпића је поново сијана смрт у српским селима, као у вријеме фашистичке страховладе 1941-1945. године, када је само у Дивоселу убијено 907 Срба. У оближњем усташком логору Јадовно, само за 62 дана је бачено у крашке јаме Велебита око 60.000 Срба 1 а највише око благдана св. Илије од 2-5 августа 1941. године.

И у овоме рату град Госпић је град фантом, град страве и ужаса. У њему и његовој околици, у току 1991. и 1992. године убијено је више стотина Срба 2.

Ради се о политици уништавања српског народа, али овога пута често уз благослов и лодршку Међународне заједнице 3.

Поново се настоје спровести у дјело изјаве бројних хрватскич политичара из прошлости Анте Старчевића, вође Хрватске странке права: "Срби су дивљи накот којег треба истребиги"; Анте Павелића 1941.: " Ја сам срушио стабло, а ви сијеците огранке"; Миле Будака 1941.: "Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести на католичку вјеру"; надбискупа загребачког Алојзија Степинца 1942.: "Ни у мора мјере, ни у влаха вјере"; Милована Жанића 1941 : "Ово има бити земља Хрвата и никога другог и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да учинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба... ми то не тајимо, то је политика ове државе"; жупника Фрање Матића из Нове Градишке, који позива Србе на покрст: "Бог на небу, усташе на земљи, а Јасеновац по сриједи, а сад хоћете или нећете". Изасланик Министарства вањских послова Трећег рајха Нојбахер је писао: "Срби су постали најобичнија дивљач за одстрел. Листа побијених недужних људи је скоро бескрајна. Сваки и најмањи усташки оружаник одлазио је у тзв. редовни лов на људе, као што се у средњем вијеку ишло на срне и на јаребице".

Овај садашњи крвави рат је наставак Другог свјетског рата и резултат хрватског насиља над историјом, који се огледа у покушају уставне деградације српског народа, у позицију националне мањине. То исто је учинила хрватска фашистичка власт 1941. године, што је резултирало крвавим међунационалним ратом, у којем је погинуло преко милион Срба, на подручју фашистичке Независне Државе Хрватске, као и више стотина хиљада Хрвата. Узалуд српски народ упозорава свјетску јавност да мира неће бити у условима политичког и уставног губитништва, да је пракса Републике Хрватске у сукобу с историјом и документима о уставној позицији српског народа у минулим вјековима.

Због наведених несхватања и непознавања чињеница, хрватска агресија, ратни злочини и злочини геноцида су очито прећутно подржавани од Међународне заједнице, што произилази из чињеница:

1. Хрватска није кажњена за поменуте агресије на Миљевачки плато, Равне котаре, за масакр код Грачаца и агресију од 9. септембра 1993.

2. Забрањује се српским властима да се поврате у донедавно, своје подручје.

3. Хрватска се не кажњава за најновије, доказане, бестијалне злочине на подручју Госпића.

4. Кажњавање није услиједило ни послије очитих доказа да је српско цивилно становништво убијано и послије завршетка агресивних борбених дејстава у Лици.

5. Олако се прелази преко чињеница да су окупирана српска села опљачкана, спаљена и разрушена 4.

6. Људски губици Републике Српске Крајине у времену заштите од стране УНПРОФОР-а далеко су већи него раније када ове заштите није било.

Најтрагичније посљедице хрватске агресије од 9. септембра прошле године огледају се у масовним убиствима управо цивилног становништва. Све указује на закључак, да је Хрватска војска убијала све што је живо, укључујући и рањенике. У рату се никада није дешавало да рањених лица нема, као што је то у овој личкој септембарској трагедији 5. Тако је било и на Миљевачком платоу, на путу Грачац-Мали Алан и другдје. То су очити примјери кршења ратног права, примјери непридржавања Женевске конвенције, утврђених хуманитарних поступака према рањеницима и заробљеницима, примјери кршења људских права и примјери геноцида.

Патолог, доктор Каран је утврдио да је смрт професора Дане Кривокуће, рођеног 1964. године, наступила 12 сати прије прије уласка УНПРОФОР-а у окупирано село.

Према изјави генерала Жана Кота, команданта УМИРОФОР-а, у сслима које је обишао нису пронађени трагови живота. Канадски мајор Крејг Кинг је изјавио 19. септембра 1993.: "Хрватски војници су напуштајући окупирана крајинска села, убијали недужне мјештане и уништавали њихову имовину...". Он тврди, да до сада нису пронађене никакве масовне гробнице 6, али да су војници УНПРОФОР-а наишли на једну жену убијену с леђа у допола ископаном гробу. УНПРОФР је такође саопштио 7 да су хрватски војници, напуштајући окупирану територију разорили најмање 11 насеља. Један официр УНПРОФОР-а је чак прецизирао да је око 125 до 150 зграда запаљено, минирано или сравњено са земљом8.

Агенција Ројтер тврди да "високи официри УН оцјењују да су за таква разарања хрватски војници морали добити од врха хрватске армије. Агенције цитирају ријечи потпуковника Џима Келвина, команданта Канадског батаљона УНПРОФОР-а, да је "наредбу за то могао да изда само неко у рангу генерала". Овом агресијом до темеља су уништена села: Дивосело, Читлук и Почитељ.

Несхватљиво је да и поред евидентног и поновљеног ратног и геноцидног злочинства хрватске политике и државе према Србима, неке земље још увијек заговарају авнојевске границе. Те земље чине тиме прворазредни злочин, према српском а и хрватском народу. Између ова два, у три рата, искрвављена народа могу се развијати само, у некој будућности, добри комшијски односи а не заједништво и државотворство.

Да је тако, потврђују и најновије масовне жртве и гробнице настале крвавог септембра 1993. године.

______________________

1) До данас је откривено 18 крашких јама на Велебиту у које су бацани Срби, а детаљно су истражене двије: Шаранова и Јамина. Само из Грубишиног Поља у по злу чувену Шаранову јаму бачено је 1.400 Срба, као и 54 православна свештеника, о чему је 1991. године снимљен филм "Јама". Види "Споменицу православних свештеника 1941-1945.", издање Београд 1960.

2) Државна комисија за ратне злочине геноцида Републике Српске Крајине је успјела утврдити 51 име, свирепо убијених Срба у Госпићу током 1991. и 1992. године.

3) Савјет безбједности није казнио Хрватску чак ни за низ узастопних масовних злочина на Миљевачком платоу (40 убијених), за агресију од 22. јануара 1993. године (93 убијена), за масовна убиства недалеко од Грачаца 22. јануара 1993. када су мучки убијена 22 милиционера Републике Српске Крајине, као и за најновије жртве агресије јужно од Госпића.

4) Надамо се, да ће штету платити Уједињене нације, јер су уништења настала у њиховом мандату. Канадски мајор Крејг Кинг је изјавио 19. септембра: "Констатовали смо потпуно уништење имивине у овој области".

5) Према досадашњим ратним искуствима, рањених лица мора бити, најмање два пута више него мртвих.

6) Није искључено да нема масовних гробница обзиром на велики број цивилног становништва чија се судбина не зна.

7) 16. 09. 1993. године

8) Агенција вијест Танјуга и Ројтера од 19. септембра 1993. Фотокопија код аутора.

Opsirnije na: http://www.veritas.org.yu/Srpski/publikacije.htm

Share this post


Link to post

Da tema je zlocini Hrvatske, i eto ja i ne znam sta da napisem na tu temu. Otvoreno ona stoji na ekrenu ne samo desetak dana od kad si je ti postavio, vec ima loshih petnaest i ihihi godina.

Evo, poceo si sa Medackim Dzepom. I ostao nedorecen. Listu krvnika trebalo bi da prosirimo sa stranim placenicima koji su ucestvovali na Medku. Ko je ta bjelosvjetska stoka i ko je njih doveo, to se zna odavno. Na zalost, nisam nasla imena i objasnjenja na nasem jeziku,

(a) Rik Grauwert, a Netherlander from Den Helder, 27 years of age and a former sergeant-major in the Netherlands Army;

(:) Raymond Van Der Linden, a Netherlander, 35 years of age, born in Roosen Daal;

© Andre Van Der Aaart, a Netherlander from Lissen, 29 years of age and a former corporal in the Netherlands Army;

(d) Mark Molenaar, a Netherlander, born in Amsterdam, 24 years of age and a former soldier in the Netherlands Army;

(e) Edwin Hoovens, a Netherlander from Vendlo, 26 years of age and a former soldier in the Netherlands Army;

(f) Martin de Porres, a Netherlander from Ambon, Indonesia, 33 years of age and a former sergeant-major in the Netherlands Army;

(g) Joost Van Dijk, a Netherlander, born in Den Boch, 26 years of age and a former mines and explosives expert in the Netherlands Army;

(h) Tom Chittum, a United States citizen, born in Whoopaki Lake, 46 years of age and a Viet Nam veteran;

(i) Harmut Lange, a German from Berlin, 27 years of age;

(j) Ellijas Laslo, a Hungarian, and a former paratrooper in the Hungarian Army;

(k) Johannes Tilder, a Netherlander from Enkhvizen, 31 years of age, with a reconnaissance and paratroop diploma from the Special Military School of the Netherlands Army, a former member of the French Foreign Legion.

83. According to the documentation referred to, the above individuals are allegedly guilty of war crimes against Serbian civilians in Medak. According to the same documentation, the following foreigners were also members of the Croatian Armed Forces:

(a) Bart Velt, a Netherlander, born in Haarlem, 30 years of age and a former accountant with the Netherlands Army, who allegedly served in the Croatian forces in Perusic;

(:) Johannes Stelling, a Netherlander from Drachten, 28 years of age, who allegedly fought in Herzegovina and in Livno;

© Ronald Geurts, a Netherlander born in Utrecht, 27 years of age, who allegedly served with the Croatian forces in Perusic;

(d) Peter Van Eekeren, a Netherlander, who was allegedly an instructor for the Croatian forces in Jastrebarsko.

http://www.unhchr.ch/Huridocda/Huridoca ... endocument

Share this post


Link to post

Janko Bobetko / Medacki Dzep

...ZAGREB - Amerièki “Harper’s Magazin” objavio je zapisnik sa sednice Veæa za nacionalnu sigurnost Hrvatske, održane 19. septembra 1993. iz koga se vidi da je tadašnji naèelnik Generalštaba Hrvatske vojske, general Janko Bobetko, protiv koga je podignuta haška optužnica, ne samo znao za zloèine u Medaèkom džepu, nego da ih je i zataškavao. Prema izvodu iz tog zapisnika, koji juèe prenosi “Jutarnji list”, Bobetko, koji je osmislio akciju “Medaèki džep”, je izjavio: “Mi smo predali 52 upotrebljiva srpska tela, a ostalo je uklonjeno. Ima nekih 50 do 60 u šumi, jer ih je onamo teško sakupiti. Ali možda se dogodilo da je UNPROFOR ušao malo prebrzo. Meðutim, to je veæ bilo oèišæeno. Mislim da tamo ništa nisu mogli naæi”.

Dalje, tekst sljedi:

U tekstu se navodi da je UNPROFOR posle 17. septebra 1993. na više lokacija našao 18 tela žrtava koje su ubijene, dva dana nakon što je potpisan sporazum o povlaèenju hrvatske vojske iz Medaèkog džepa. Dva ili tri dana odgaðanja povlaèenja nisu bili dovoljni za prikrivanje tragova zloèina, jer su na tom podruèju naðena još tri tela. Ostatke najviše masakriranih tela, našli su istražitelji iz Haga u Obradoviæ Varoši, predgraðu Gospiæa, u proleæe 2000. godine. Sam Bobetko je u TV-emisiji “Dva u devet” izjavio da je dva dana nakon završetka operacije smenio generala Rahima Ademija, komandanta gospiækog vojnog okruga, i Milu Kosoviæa, komandanta gospiækih domobrana, koji su uèestvovali u operaciji, istièuæi da ne može da bude odgovoran zbog propusta svojih potèinjenih. Na pitanje o istrazi, Bobetko je izjavio da njega u istrazi koja je voðena niko ništa nije pitao, a da on sam nije istražitelj. Ali stoji i da on nije ništa uèinio da pokrene istragu o zloèinima u Medaèkom džepu ili joj na bilo koji naèin pomogne, tim pre što je i sam Franjo Tuðman navodno žalio što je pokrenuo tu akciju u kojoj su srpska sela “zbrisana i oèišæena”.
NISU SUDILI

U HRVATSKIM medijima se istièe da se protiv Bobetka ne bi podizala optužnica da su u ovih devet godina izvedeni pred sud ubice stotinjak srpskih civila i vojnika, èesto ubijenih nakon bestijalnog muèenja i odgovorni za uništenje trista kuæa u selima oko Gospiæa.

Komandni strateg zloèina

DOK general Janko Bobetko preti da “živ neæe u Hag” i upozorava da je veæ napravio oporuku, a èitava Hrvatska je na nogama u znak otpora Hagu, uz pretnje ustavnog spora, u krajiškom dokumentarnom centru “Veritas”, u Beogradu, istièu da 102 ubijena Srbina u Medaèkom Džepu u Lici nije jedini Bobetkov zloèin i da sa njim u Hag treba da putuju još neki iz hrvatskog vrha.

Zloèinu u lièkim selima Medak, Poèitelj i Divoselu gde je ubijeno 88 a nestalo 14 Srba prethodio je još teži zloèin u Maslenici i Ravnim Kotarima 21. januara 1993. godine kad je ubijeno i nestalo oko 500 Srba. Akciju je smislio i njom komandovao takoðe komandant glavnog štaba hrvatske vojske general Bobetko. Iako je saobraæaj preko Maslenièkog mosta kod Obrovca veæ bio dogovoren mirnim putem, posle završenih pregovora, Bobetko je krenuo u napad, jer je to trebalo Tuðmanu i HDZ kako bi odneli još jednu pobedu na izborima koji su održani nesporedno posle tog dogaðaja -–upozoravaju iz “Veritasa”. General Bobetko bio je tvorac i izvršilac još jednog planiranog zloèina 1. maja 1995. godine. Na zaštiæenom podruèju Zapadne Slavonije od strane UN, u sastavu Republike Srpske Krajine, Bobetko je izveo agresiju iz svih pravaca i tada je pobijeno više od 300 Srba. Civili su najviše ubijani na putu Okuèene – Bosanska Gradiška. Pošto neke deonice puta prema Savi, gde su mrtve i ranjene Srbe gazili tenkovima, nisu mogli oprati od krvi hrvatska vojska, pod Bebetkovom komandom, je to presvlaèila novim asfaltom, pa su posmatraèe UN pustili na to podruèje tek èetiri dana posle masakra Srba.

Optužnica za zloèin u Medaèkom Džepu 19. septembra 1993. godine tereti Bobetka po komandnoj i liènoj odgovornosti. Pored dokaza koje su haški istražioci prikupili od srpskih svedoka i pripadnika francuskog i kanadskog bataljona UNPROFOR-a i sam Bobetko je mnogo toga otkrio u svojoj knjizi “Sve moje pobede” u kojoj je plan agresije na lièka sela, i pobedu uz velike zloèine, protiv golorukih civila, nazvao “simfonijom pobede”. Posle optužnice protiv generala Rahima Ademija, za isti zloèin, i njegovog odlaska u Hag, Bobetko je na sva zvona, u hrvatskoj štampi, tvrdio da Ademi nije kriv, jer je samo izvršavao njegova nareðenja. “Zapovjednik glavnog stožera” hrvatske vojske bio je uveren da ga Hag neæe pozvati u Ševeningen, zbog poodmaklih godina i navodne bolesti. Tvorac “simfonijskih zloèina” je ovog puta zaigrao na pogrešne note. - Oèekujemo da æe Hag proširiti optužnicu protiv Bobetka a i generale Mirka Norca i Mladena Markaè a, koji su bili njegovi sauèesnici, kako stoji u optužnici, optužiti i takoðe pozvati u Hag, jer su prema našoj dokumentaciji i oni bili direktni naredbodavci i izvršioci zloèina u Ligi – istièu u “Veritasu”.

TRI PRSTA

U optužnici protiv generala Bobetka stoji da su ubijenim Srbima u Medaèkom Džepu odsecani prsti sa ruke. Obdukcijom 88 tela u Korenici, desetak dana posle hrvatskog zloèina, utvrðeno je da su odsecani palac, kažiprst i srednji prst, kao upozorenje pravoslavnim Srbima koji se krste sa tri prsta.

PLAÆENICI

U redovima hrvatske vojske i policije u zloèinu u Medaèkom Džepu sudelovali su i brojni plaæenici. Meðu “psima rata” bio je i oficir holandske vojske Johanes Tilder koji je po zarobljavanju, od strane krajiške policije, u istrazi zabeleženoj na videotraci, isprièao straviène scene hrvatskih zloèina. Tako je jedan srpski civil živ obešen ispod pazuha na jedno drvo a hrvatski vojnici su ga gaðali noževima sve dok nije izdahnuo u mukama. ...

http://www.srpskevesti.com/index.php?st ... 19&vid=108

Share this post


Link to post

Zapocinjanjem ove teme otvorila se Pandorina kutija od preko cetrnaest hiljada civila, (to sam onako otprilike). Zato i nisam znala odakle da krenem. Da se podsjetimo, pokolj u Paulin dvoru kod Osijeka, Gospic, Medacki dzep, Miljevacki plato, Ravni kotari, Mirlovic polje, Koranski most, Lora, Kuline, Paviljon smrti poznat kao Sajmiste Zagreb, Pakracka poljana, masovne grobnice u zapadnoj Slavoniji , "Bljesak" i "Oluja",... stavljam tri tacke jer lista nije konacna.

Share this post


Link to post

U operaciji Medaèki džep, koju su od 9. do 15. septembra 1993. izvele jedinice HV Operativne zone Gospiæ, sudjelovala je i 9. gardijska brigada pod zapovjedništvom tzv. pukovnika Mirka Norca. Vojnici koji su se "istakli" i dobili nagrade od Bobetka , su: Tomislav Mercep, Mirko Norc, Agim Krasnici, Biuce Canic, Stef Skrinjaric, Stevo Prazic, Ante Dosen, Miki Karic...

Akciju su zvali "sprzena zemlja". Navodno da je zapocela ovako: 9. septembra oko 16 sati s vojnicima Bricom Denanovicem i Miskom Petijem otisao do kuce Krajinovica u Citluku, gde je bio ranjeni srpski vojnik, oko 50 godina. Peti

mu je prvo nozem izvadio oci i uzeo ih za trofej, a zatim mu nozem

odrubio glavu. Tilder i Denonovic su mu pri tome pomogli drzeci ranjenika za noge i ruke. Narednog dana Boris Dmitrovic i Drago Puljko odvukli su ranjenog

civila, oko 45 godina, vezanog za noge, do kuce Dure Krainovica.

Denanovic ga je tu vezao za branik "juga" i tako ga vukao

unaokolo. Zatim su ga Denanovic i Peto zavezali ispod ruku i obesili ga o drvo, pa su ga sa daljine od 5-6 metara Peto, Poplasen, Lovric i Sokecgadali nozem zadavsi mu vise uboda po telu. Na kraju, Sokec ga je ubo noza u srce, a Jaro Lovric mu odsekao usi za trofej. Tokom "sprzene zemlje" 11. septembra izmedu 12.30 i 15.30 sati ubijeno je najmanje 30 Srba civila u blizini groblja Citluk. Ubijeni su dok su se povlacili iz sume na Debeloj glavi, gde su se tokom operacije skrivali. I tada su im hrvatski vojnici vadili oci za trofeje.

- Nisam nasao znake zivota, ni ljudi, ni zivotinja, u nekoliko sela koje smo prosli. Razaranje je potpuno, sistematsko i namerno -izjavio je 16. septembra general Zan Kot u obilasku Divosela, Citluka i Pocitelja.

http://www.glas-javnosti.co.yu/danas/sr ... 2501.shtml

"Prema casopisu Jane's defense weekly od 10.juna 1999.godine, brigadni general Agim Ceku (sada na komandoj duznosti u OVK) se 'proslavio u ofanzivi hrvatske vojske kod Medaka' u septembru 1993.godine.

http://independence.net/ftw/free/region ... error.html "Cekuova brutalnost za vreme delovanja u sastavu hrvatskih snaga bila je legendarna i zbog toga mu je nadenut nadimak 'Ceku the Barbarian'" - Ceku varvarin

http://emperors-clothes.com/articles/kent/warc.htm

Share this post


Link to post

Precutati ili oprostiti zlocin znaci, sto je najgore, oskrnaviti uspomenu i obezvrediti vlastite zrtve. U isto vreme to znaci i dati priliku zlocincu i njegovim sledbenicima da zlocin ponove. Sve te nase slabosti, ili plemeniti poroci, trebalo bi da od ovog rata budu samo tuzna proslost.

Pijetet koji smo oduvek ispoljavali prema svojim pokojnicima, sada je nuzno dopuniti i zavetom da te zrtve nisu uzalud pale i da krivac nece ostati zaboravljen. To postaje obaveza zivih.

Spisak koji sledi sadrzi imena, sa dostupnim podacima, izvesnog broja lica koja su odgovorna za zlocine o kojima je na prethodnim stranicama bilo reci: za prebijanja i mucenja zatvorenika i zarobljenika, ubistva, masakre, klanja i spaljivanja, unistavanje sela, pljacke i razaranja. Obim odgovornosti ni za jedno od navedenih lica nije konacan. Taj posao tek predstoji nadleznim policijskim i pravosudnim organima. Ovim se ne zagovara osveta, pogotovo ne na neduznim ljudima, vec samo odgovornost krivaca za nedela koja su ucinili.

http://www.pssc.spc.org.yu/culture/libr ... ubice.html

Share this post


Link to post

КОНТИНУИТЕТ ЗЛОЧИНА

Деветог септембра 1993. године Хрватска војска је изненада извршила агресију на српска подручја, јужно и југоисточно од Госпића, која се већ осамнаест мјесеци налазе под заштитом Уједињених нација. Послије снажне артиљеријске припреме услиједио је тенковско-пјешадијски напад на Дивосело, Читлук и Почитељ. Српски народ, војска и полиција су вјеровали у дјелотворност УНПРОФОР-а, па је и због те опуштености агресор брзо овладао наведеним просторима.

Хрватска војска је у наступању пљачкала, палила, рушила куће, убијала и масакрирала цивиле, војнике и милиционере. Из града Госпића је поново сијана смрт у српским селима, као у вријеме фашистичке страховладе 1941-1945. године, када је само у Дивоселу убијено 907 Срба. У оближњем усташком логору Јадовно, само за 62 дана је бачено у крашке јаме Велебита око 60.000 Срба 1 а највише око благдана св. Илије од 2-5 августа 1941. године.

И у овоме рату град Госпић је град фантом, град страве и ужаса. У њему и његовој околици, у току 1991. и 1992. године убијено је више стотина Срба 2.

Ради се о политици уништавања српског народа, али овога пута често уз благослов и лодршку Међународне заједнице 3.

Поново се настоје спровести у дјело изјаве бројних хрватских политичара из прошлости Анте Старчевића, вође Хрватске странке права: "Срби су дивљи накот којег треба истребиги"; Анте Павелића 1941.: " Ја сам срушио стабло, а ви сијеците огранке"; Миле Будака 1941.: "Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести на католичку вјеру"; надбискупа загребачког Алојзија Степинца 1942.: "Ни у мора мјере, ни у влаха вјере"; Милована Жанића 1941 : "Ово има бити земља Хрвата и никога другог и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да учинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба... ми то не тајимо, то је политика ове државе"; жупника Фрање Матића из Нове Градишке, који позива Србе на покрст: "Бог на небу, усташе на земљи, а Јасеновац по сриједи, а сад хоћете или нећете". Изасланик Министарства вањских послова Трећег рајха Нојбахер је писао: "Срби су постали најобичнија дивљач за одстрел. Листа побијених недужних људи је скоро бескрајна. Сваки и најмањи усташки оружаник одлазио је у тзв. редовни лов на људе, као што се у средњем вијеку ишло на срне и на јаребице".

Овај садашњи крвави рат је наставак Другог свјетског рата и резултат хрватског насиља над историјом, који се огледа у покушају уставне деградације српског народа, у позицију националне мањине. То исто је учинила хрватска фашистичка власт 1941. године, што је резултирало крвавим међунационалним ратом, у којем је погинуло преко милион Срба, на подручју фашистичке Независне Државе Хрватске, као и више стотина хиљада Хрвата. Узалуд српски народ упозорава свјетску јавност да мира неће бити у условима политичког и уставног губитништва, да је пракса Републике Хрватске у сукобу с историјом и документима о уставној позицији српског народа у минулим вјековима.

Због наведених несхватања и непознавања чињеница, хрватска агресија, ратни злочини и злочини геноцида су очито прећутно подржавани од Међународне заједнице, што произилази из чињеница:

1. Хрватска није кажњена за поменуте агресије на Миљевачки плато, Равне котаре, за масакр код Грачаца и агресију од 9. септембра 1993.

2. Забрањује се српским властима да се поврате у донедавно, своје подручје.

3. Хрватска се не кажњава за најновије, доказане, бестијалне злочине на подручју Госпића.

4. Кажњавање није услиједило ни послије очитих доказа да је српско цивилно становништво убијано и послије завршетка агресивних борбених дејстава у Лици.

5. Олако се прелази преко чињеница да су окупирана српска села опљачкана, спаљена и разрушена 4.

6. Људски губици Републике Српске Крајине у времену заштите од стране УНПРОФОР-а далеко су већи него раније када ове заштите није било.

Најтрагичније посљедице хрватске агресије од 9. септембра прошле године огледају се у масовним убиствима управо цивилног становништва. Све указује на закључак, да је Хрватска војска убијала све што је живо, укључујући и рањенике. У рату се никада није дешавало да рањених лица нема, као што је то у овој личкој септембарској трагедији 5. Тако је било и на Миљевачком платоу, на путу Грачац-Мали Алан и другдје. То су очити примјери кршења ратног права, примјери непридржавања Женевске конвенције, утврђених хуманитарних поступака према рањеницима и заробљеницима, примјери кршења људских права и примјери геноцида.

Патолог, доктор Каран је утврдио да је смрт професора Дане Кривокуће, рођеног 1964. године, наступила 12 сати прије прије уласка УНПРОФОР-а у окупирано село.

Према изјави генерала Жана Кота, команданта УМИРОФОР-а, у сслима које је обишао нису пронађени трагови живота. Канадски мајор Крејг Кинг је изјавио 19. септембра 1993.: "Хрватски војници су напуштајући окупирана крајинска села, убијали недужне мјештане и уништавали њихову имовину...". Он тврди, да до сада нису пронађене никакве масовне гробнице 6, али да су војници УНПРОФОР-а наишли на једну жену убијену с леђа у допола ископаном гробу. УНПРОФР је такође саопштио 7 да су хрватски војници, напуштајући окупирану територију разорили најмање 11 насеља. Један официр УНПРОФОР-а је чак прецизирао да је око 125 до 150 зграда запаљено, минирано или сравњено са земљом8.

Агенција Ројтер тврди да "високи официри УН оцјењују да су за таква разарања хрватски војници морали добити од врха хрватске армије. Агенције цитирају ријечи потпуковника Џима Келвина, команданта Канадског батаљона УНПРОФОР-а, да је "наредбу за то могао да изда само неко у рангу генерала". Овом агресијом до темеља су уништена села: Дивосело, Читлук и Почитељ.

Несхватљиво је да и поред евидентног и поновљеног ратног и геноцидног злочинства хрватске политике и државе према Србима, неке земље још увијек заговарају авнојевске границе. Те земље чине тиме прворазредни злочин, према српском а и хрватском народу. Између ова два, у три рата, искрвављена народа могу се развијати само, у некој будућности, добри комшијски односи а не заједништво и државотворство.Да је тако, потврђују и најновије масовне жртве и гробнице настале крвавог септембра 1993. године.

______________________

1) До данас је откривено 18 крашких јама на Велебиту у које су бацани Срби, а детаљно су истражене двије: Шаранова и Јамина. Само из Грубишиног Поља у по злу чувену Шаранову јаму бачено је 1.400 Срба, као и 54 православна свештеника, о чему је 1991. године снимљен филм "Јама". Види "Споменицу православних свештеника 1941-1945.", издање Београд 1960.

2) Државна комисија за ратне злочине геноцида Републике Српске Крајине је успјела утврдити 51 име, свирепо убијених Срба у Госпићу током 1991. и 1992. године.

3) Савјет безбједности није казнио Хрватску чак ни за низ узастопних масовних злочина на Миљевачком платоу (40 убијених), за агресију од 22. јануара 1993. године (93 убијена), за масовна убиства недалеко од Грачаца 22. јануара 1993. када су мучки убијена 22 милиционера Републике Српске Крајине, као и за најновије жртве агресије јужно од Госпића.

4) Надамо се, да ће штету платити Уједињене нације, јер су уништења настала у њиховом мандату. Канадски мајор Крејг Кинг је изјавио 19. септембра: "Констатовали смо потпуно уништење имивине у овој области".

5) Према досадашњим ратним искуствима, рањених лица мора бити, најмање два пута више него мртвих.

6) Није искључено да нема масовних гробница обзиром на велики број цивилног становништва чија се судбина не зна.

7) 16. 09. 1993. године

8) Агенција вијест Танјуга и Ројтера од 19. септембра 1993. Фотокопија код аутора.

http://www.veritas.org.yu/Publikacije/Lika/Tekstovi/Srpski/kontinuitet.htm

Share this post


Link to post

Ових жртава и рата не би било да није услиједило хрватско насиље над историјом и да се сагледала истина о државотворности српског народа, бивше Републике Хрватске. Међународној заједници треба омогућити увид у слиједећа документа:

1. Статут Валахорум Фердинанда Другог из 1630. године

2. Задарску резолуцију (1905. године) и Власт Хрватско-српске

коалиције (1906. године).

3. Адресу Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба из 1918.

4. Декларацију о правима народа и грађана демократске Хрватске из 1944. године.

5. Све уставе Народне Републике Хрватске и Социјалистичке Републике Хрватске од 1946-1990. године.

У свим овим, обострано прихваћеним документима, Срби су потпуно равноправан и једнако државотворан народ као и Хрвати, исто као и три конститутивна народа у Босни. Тај неспоразум и хрватска насртљивост на српске интересе, стварни су узрочници рата, јер Срби нису могли, нити хоће, ићи испод историјског и људског достојанства, испод достигнутог нивоа политичких, грађанских права и слобода. Српско национално питање у бившој Хрватској и Републици Српској Крајини се не може изједначавати с политичким традицијама и уставно-политичким позицијама Шиптара на Косову и Метохији, што политички незналци упорно чине, јер се ради о народу (Срби) и националној мањини (Шиптари) кроз вијекове.

http://www.veritas.org.yu/Publikacije/Lika/Tekstovi/Srpski/zadnja.htm

Share this post


Link to post

Paulin Dvor, slavonsko selo kod Osijeka, u kojem je 1991. ubijeno 19 Srba

Zloèin bez kazne

Bili su seljaci, mirni, lojalni, uplašeni, ali bili su i Srbi ... Šta se desilo 11.decembra?

Samoubistva

Ubistvo 19 ljudi u Paulin Dvoru nije bilo kraj tragicne sudbine stanovnika ovog sela. Dan - dva pre ovog zlocina iz skupine seljana u kucnom privoru izvedeni su Matija i Danica Bogdanovic. Tako su preživeli masakr, ocito po necijoj intervenciji, ali se kasnije Matija obesio. Obesio se i Aleksandar Vujinovic, cija je supruga Dara bila jedna od žrtava zlocina u Paulin Dvoru. I onima koji su izbegli i koji su stradali život se završio na isti nacin, jer je rat 1991. godine ucinio nemogucim dotadašnji život stanovnika Paulin Dvora, u pitomoj Slavoniji, petnaest kilometara od Osijeka.

Otkako je, pocetkom jula, 2002 godine, splitski "Feral tribjun" objavio informaciju da se medju ekshumiranim leševima iz masovne grobnice Rizvanuša kod Gospica nalaze i leševi "nestalih" iz sela Paulin Dvor kod Osijeka i u hrvatskim i ovdašnjim medijima skinuta je prašina zaborava sa zlocina u ovom slavonskom selu.

Sasvim razumljivo u središtu pažnje je pitanje - jesu li u grobnici kod Gospica konacno pronadjena tela 18 lica "nestalih" iz Paulin Dvora, udaljenog skoro 600 kilometara. To je naravno i najbitnije pitanje, ali se, povodom slucaja Paulin Dvora, starog bezmalo 11 godina, postavljaju i mnogo druga pitanja, koja se ticu karaktera ratova na jugoslovenskom prostoru.

Paulin Dvor je malo slavonsko selo petnaestak kilometara od Osijeka. U ovom selu od 168 stanovnika 1991. g. bila je samo jedna hrvatska porodica, a ostalo su bile srpske porodice. Selo je okruženo selima Ernestinovo, Jovanovac i Vladislavci, nastanjenim hrvatskim stanovništvom, odnosno hrvatsko-madjarskim selom Hrastin. Velicina i položaj Paulin Dvora odredjivali su mu mesto malobrojne srpske enklave, koja se, sasvim razumljivo, u vreme izbora 1990. godine nije isticala kao uporište Srpske demokratske stranke.

Iako su "gledali svoja posla", kao vredni poljoprivrednici, ne isticuci se ni u kakvim politickim aktivnostima, stanovnici Paulin Dvora su znali da im je dovoljan problem što su Srbi u Hrvatskoj koja sve cini da postane nezavisna i zbog toga su mnogi, vec sa prvim oružanim sukobima, napuštali ovo selo. :cry

Kad je 5. oktobra 1991. godine u Paulin Dvor ušla jedinica Zbora narodne garde (ZNG) i stacionirala se u ranijem zadružnom domu u selu je ostalo manje od 30 ljudi. Predstavnici sela Milan Krzman i Momir Korosovac, zajedno sa jednim hrvatskim domacinom Zvonkom stupinom, vec su bili razgovarali sa nespornim gospodarom Osjecke regije Branimirom Glavašem i potpisali izjavu lojalnosti hrvatskoj državi.

Posle ulaska u Paulin Dvor pripadnici ZNG su od stanovnika oduzeli sve legalno lovacko i licno naoružanje, jer iako su državljani Hrvatske ipak su bili Srbi. Da su i kao "lojalni gradjani" drugaciji od ostalih stanovnici sela mogli su brzo da se uvere, jer su bili izloženi pretnjama da ce da budu svi pobijeni kad prvi Hrvat strada u borbi sa Srbima na njihovom podrucju.

Pošto su se u to vreme u blizini Paulin Dvora vodile borbe, preostali stanovnici su se sklanjali u podrume, ali su im pocetkom decembra pripadnici ZNG to zabranili i odredili tri kuce u kojima celo vreme moraju da borave svi stanovnici sela. Svi preostali stanovnici su tako bili smešteni u tri kuce i mogli su da izlaze samo dva sata da namire stoku, ujutro od 8 do 9 i poslepodne od 16 do 17 sati.

Tako je bilo sve do jedanaestog decembra uvece. Tad su se, prema izjavi jedne svedokinje date istražiteljima suda u Hagu 1996. godine, oko 20,30 sati zaculi rafali iz pravca kuce Andrije Bukvica u kojoj je bila smeštena vecina preostalih stanovnika Paulin Dvora. Posle rafala, prema izjavi ove svedokinje došlo je vozilo, a onda su se u noci culi odjeci bacenih "predmeta" u kamion.

Sutradan, muž ove svedokinje došao je sav unezveren kuci i rekao da je pred kucom Andrije Bukvica video krvi kao da su volove klali, da se u kuci više ne nalazi niko živ, a da je on prepoznao papuce svoje sestre. Posle toga od 19 ljudi koji su bili u kucnom pritvoru u kucama Andrije Bukvica i Boška Jelica, nadjen je samo leš Dare Juinovic, koja je umrla na rukama jednog od svedoka zlocina, dok su ostali netragom nestali.

Ko su umoreni 11. decembra 1991. godine u Paulin Dvoru, u malom srpskom selu u hrvatskom okruženju, u kojem nije ostalo ni trideset ljudi? Od 19 ubijenih 18 su Srbi i 1 Madjar, koji je bio dugogodišnji nadnicar u srpskom domacinstvu. Od 19 stradalnika je 9 žena, najmladja sa 38 godina, a najmladji muškarac sa 50 godina. Medju stradalim je 8 preko 60 godina života, od cega dvoje u devedesetim godinama.

Kakvu opasnost su ovi stanovnici sela Paulin Dvor u Opštini Osijek, gradjani Hrvatske, koji nisu izbegli i pred najavljenom opasnošcu od njenih oružanih snaga, mogli da predstavljaju za "novu demokratsku Hrvatsku"? Nikakvu, ukoliko se kao krivica ne uzima njihova srpska nacionalnost. Jedino iz tog razloga je moglo da bude ubijeno 19 ljudi, koji nisu mogli i da su hteli, a nisu, da predstavljaju nikakvu pretnju.

U vreme proslave "Dana pobede i domovinske zahvalnosti" u Republici Hrvatskoj svako pominjanje srpskih žrtava je usmereno "protiv digniteta domovinskog rata. U domovinskom ratu je Srbima, a i Srbiji i Jugoslaviji dodeljena uloga "agresora bez ikakve sumnje", koju ništa ne može da dovede u pitanje.

Ima li bilo kakvo opravdanje za zlocin u Paulin Dvoru bi bilo jednako pitanju može li se bilo koji srpski zlocin u Hrvatskoj da pravda ovim i drugim zlocinima nad Srbima? Da li je Nikola Ivankovic zvani Danguba iz Vladislavaca i neki drugi pojedini "neodgovorni pripadnik ZNG" mogao da bude samostalni izvršilac ovog zlocina, ciji su tragovi pokušani da se zauvek izbrišu miniranjem kuce Andrije Bukvica i sklanjanjem leševa svih ubijenih? Ako i jesu, zašto se o tome ništa odredjeno ne zna jedanaest godina posle zlocina i šest godina nakon što su sa njim upoznati istražitelji Haškog tribunala?

U svemu je suviše slucajnosti, još od remena zlocina u Paulin Dvoru. Neposredno pre nego što ce 19 stanovnika ovog sela da nestane bez traga Krizni štab u Osijeku je doneo odluku da se preuzme sva stoka u Paulinom Dvoru, o kojoj nije imao ko da brine i koja je lutala napuštena po ataru sela.

Je li ovaj krizni štab znao da, samo dan pre nego što je planirano da se sva stoka iz Paulin Dvora preda poznatom nakupcu Lei Zdravileku, uistinu o njoj niko nece moci da brine, jer ce njeni vlasnici da budu lišeni života? To je pravo pitanje za Branimira Glavaša, gospodara života i smrti u Osijeku i okolini u 1991. godini, kojem je trebao rat po svaku cenu i koji je, po svim indicijama, glavni organizator ubistva šefa osjecke policije Josipa Rajhela Kira, zbog toga što je Kira umesto sukoba bio zagovornik dogovora s JNA.

MILAN BEKAN

http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiv ... 1701.shtml

Share this post


Link to post

I-019

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila

MESTO I VREME: Selo Paulin Dvor, Osijek, Hrvatska, Noæ izmeðu 11-12. decembra 1991.

KRATAK OPIS: Noæ izmeðu 11-12. decembra hrvatske snage kao i neke hrvatske paravojne jedinice izvršile su nmasakar nad 18 seljaka srpske nacionalnosti i jednim Maðarom koji je služio kod srpske familije. Pobijeni su sledeæi seljani: Sudžukoviæ Božo (1913), Sudžukoviæ Marija (1914), Vukoviæ Dara (1934), Katiæ Draga (1919), Katiiæ Mile (1933), Katiæ Mitar (1909), Katiæ Petar (1937), Katiæ Bosa (1939), Labus Milan (1940), Gavriæ Jovo (1936), Mediæ Vuko (1929), Rodiæ Milka (1925), Jeliæ Boško (1942), Jeliæ Anða (1953), Miloviæ Spasoja (1933), Grubišiæ Boja (1916), Lapèeviæ Milka (1916), Keækeš Karlo (oko 55 godina).

INDICIJE O IZVRŠIOCU: Snage ZNG Republike Hrvatske i paravojne jedinice hrvatske vojske. Nepobitno je poznat jedan od uèesnika masakra - Ivankoviæ Nikola zvani Danguba iz sela Vladislavci, star 35 godina. Preetpostavlja se da su i ostali uèesnici iz susednih sela Vladislavci i Hrastin.

DOKAZ: Izjava svedoka Sudžukoviæ Novice deponovana u Državnoj komisiji za utvrðivanje ratnih zloèina i zloèina genocida koji su poèinjeni nad stanovništvom srpske i drugih nacionalnosti u vreme oružanih sukoba u Hrvatskoj. Lekarski izveštaj o uzroku smerti Vukoviæ Dare (sekotina u predelu vrata i lica, obe šake, skinut skalp sa lobanje). Takoðe, postoje dokazi Crvenog krsta Jugoslavije o sluèaju ovog sela.

I-020

Share this post


Link to post

http://images.google.com/images?q=tbn:o ... h/119_.jpg

rusevina.jpg

Ово је кућа АНДРИЈЕ БУКВИЋА у Паулин Двору, кућа у којој су Хрватски војници убили 18 Срба и једног Мађара. Након ликвидације, да би сакрили злочин, Хрвати су прењели тијела у Госпић и минирали мјесто злочина.

http://www.balkan-archive.org.yu/politi ... var10.html

Share this post


Link to post

Gospiæ

Norac komandovao: "Pucajte, šta èekate!"

Svedoci teško terete penzionisanog generala-bojovnika za zloèin o kome se u Hrvatskoj dugo æutalo. I dokazuju: pre nego što je naredio streljanje svih, izdvojio je iz grupe od sedamdeset troje jednu ženu, odveo je u šumu i ubio.

.... 16. oktobra 1991. osobe u vojnièkim uniformama (pripadnici vojne policije) u Gospiæu pokupili 73 graðana srpske nacionalnosti, trojicu nepodobnih Hrvata i jednu ženu koja se izjašnjavala kao nacionalno neopredeljena, i pod okriljem noæi ih likvidirali u Pazarištu i na Lipovoj glavici kod Perušiæa. Ista sudbina je zadesila i sedmoro Srba iz Karlobaga koji su pobijeni u uvali Šušak na Velebitu.

Kada je ovaj zloèin veæ polako pao u zaborav, 13. oktobra prošle godine u Zagrebu je u svom stanu lišen slobode Tihomir Oreškoviæ, pukovnik Hrvatske vojske, koji je 1991. godine u Gospiæ stigao iz SAD gde je živeo kao emigrant, i odmah zaseo u fotelju sekretara Kriznog štaba za Liku. Uz Oreškoviæa, istoga dana u Gospiæu su uhapšeni Ivica Rožiæ, Ivan Jovanoviæ, Joso Miletiæ i Martin Markoviæ svi osumnjièeni za likvidaciju Srba. Odlukom Vrhovnog suda Hrvatske, svi uhapšeni su iz Gospiæa prebaèeni u rijeèki Okružni zatvor....

Naredba iz vrha države

Petorici osumnjièenih nedavno se prikljuèio i Stjepan Grandiæ, bojnik Hrvatske vojske i zapovednik omanjeg garnizona u Perušiæu, koga su vojni policajci lišili slobode na njegovom radnom mestu i vezanog ga sproveli u rijeèki Okružni zatvor zbog osnovane sumnje da je i on uèestvovao u likvidaciji zarobljenih Srba.

Prema dosadašnjoj istrazi koju vodi sudija Sajonara Èulina, natporuènik Hrvatske vojske i jedini sudija koja je radila u Vojnom sudu u Rijeci, utvrðeno je da je u Gospiæu 16. oktobra 1991. godine održan sastanak na kojem su bili Tihomir Oreškoviæ, sekretar Kriznog štaba za Liku, Mirko Norac, tada još bez vojnog èina, Ivan Dasoviæ, naèelnik gospiæke policije, Ivan Rukavina, zamenik naèelnika gospiæke policije, Mirko Kasumoviæ, šef Službe za zaštitu ustavnog poretka, Željko Bolf, bivši šef gospiæke policije, Ivica Markoviæ, koordinator zatvora u Gospiæu, Siniša Glušac, zapovednik topništva i Krišto Tomljenoviæ, bolnièar.

Sastanak je u odsutnosti Ante Kariæa, predsednika Kriznog štaba za Liku, vodio Tihomir Oreškoviæ, a uèesnike skupa je Mirko Norac obavestio da tokom noæi svi moraju poæi na likvidaciju grupe zarobljenih Srba. Ivan Dasoviæ i Ivan Rukavina upitali su èemu to vodi, navodeæi da je to ratni zloèin, pa je Dasoviæ napustio sastanak, ali je Oreškoviæ pošao za njim i vratio ga u dvoranu. Odbijanje Dasoviæa i Rukavine da uèestvuju u likvidaciji Srba, Mirko Norac je presekao tvrdnjom da se to mora uèiniti, jer je takva naredba stigla iz samog vrha države. To je ujedno bila i prilika da se pokaže lojalnost i spremnost da se ide do kraja u odbrani hrvatstva i iskazivanja domoljublja.

Posle završenog sastanka uèesnici skupa su se putnièkim automobilima uputili smiljanskom cestom prema Pazarištu. Sat pre ponoæi u šumi kod Pazarišta se pojavio vojni kamion prekriven ciradom u pratnji vojne policije. Iz vozila je u tišini istovarena grupa zarobljenih Srba, meðu kojima je bilo više žena. Uplašeni od same pomisli da æe ovde biti likvidirani, jedna žena je zapitala: "Neæete nas valjda pobiti", posle èega je poèela da vièe i zapomaže. Toj ženi je prišao Mirko Norac, uhvatio je i odveo dublje u šumu, odakle se iz mrkle noæi zaèuo pucanj. Pošto se vratio, Norac je iz sveg glasa kriknuo: "Šta èekate. Pucajte!" Noænu tišinu poremetili su rafali ispaljeni iz automatskih pušaka i revolvera i za tili èas svi zarobljeni Srbi su bili mrtvi.

Nekoliko svedoka sudiji Sajonari Èulini je izjavilo da je posle likvidacije Srba Tihomir Oreškoviæ svima pregledao oružje kako bi se uverio da li su svi pucali.

Zapalili mrtva tela

Svedoèenje nekoliko vojnika iz kasarne u Perušiæu, koji su saèinjavali streljaèki stroj za likvidaciju Srba na Lipovoj glavici, više je nego stravièno, a to je potvrdio i njihov starešina Stjepan Grandiæ, koji je Sajonari Èulini izjavio:

- Mirko Norac mi je u prisutnosti Milaja Èaniæa Biæe, Milana Mikija Kariæa i Davora Škare naredio da u kasarni obezbedim jednu prostoriju u koju je trebalo smjestiti veæu grupu zarobljenih Srba koje na Lipovoj glavi treba pobiti u znak odmazde što su srpske vojne formacije likvidirale hrvatske porodice Heæimoviæ i Pocrniæ. Na moje protivljenje, Norac mi je rekao da je to nareðenje Tihomira Oreškoviæa koje se mora izvršiti.

U svom iskazu sudiji Èulini Stjepan Grandiæ je potvrdio da je po nareðenju Mirka Norca odredio deset vojnika i grupu vojnih policajaca za likvidaciju Srba. Kada su dvadeset èetvorica zarobljenih Srba dopremljeni na Lipovu glavu, likvidacija je obavljena po kratkom postupku, posle èega se Grandiæ sa svojim vojnicima vratio u kasarnu, da bi kasnije saznao kako su vojni policajci mrtva tela Srba polili benzinom i zapalili a ostatke zakopali u zajednièkoj grobnici.

Stjepan Grandiæ je izjavio da Mirko Norac nije imao izbora jer je morao da izvršava nareðenja Tihomira Oreškoviæa zato što je ovaj u tim danima u Gospiæu imao i civilnu i vojnu vlast u svojim rukama. :question

O likvidaciji Srba u Gospiæu i u uvali Šušak na Velebitu penzionisani pukovnik Hrvatske vojske Martin Jandrašiæ je obavestio Franju Tuðmana i ostale èelnike tadašnje vlasti. Umesto da se Norac i Oreškoviæ pozovu na odgovornost, Mirko Norac je bio pozvan kod Franje Tuðmana na razgovor. Tom sastanku je prisustvovao i Gojko Šušak, ministar odbrane, posle èega se Norac ponovo vratio u Gospiæ. Nekoliko dana kasnije, posle likvidacije Srba, stigao je ukaz Franje Tuðmana kojim se Mirko Norac unapreðuje u èin pukovnika.

Norac u rukama policije

Poèetkom 1992. godine u æeliji zagrebaèkog Okružnog suda se našao i Tihomir Oreškoviæ, ali je intervencijom Gojka Šuška pušten na slobodu, tako da tada niko za ove zloèine nije odgovarao.

Istražni sudija Sajonara Èulina je 7. februara donela rešenje o proširenju istrage protiv Milana Èaniæa. Biæe i generala Mirka Norca. I dok je Èaniæ bez ikakvih teškoæa lišen slobode u svojoj kuæi u Gospiæu i odveden u rijeèki Okružni zatvor, Mirka Norca, iz za sada nerazjašnjenih okolnosti, policajci nisu pronašli u Zagrebu, èime je izbegao hapšenje, pa je za njim izdata poternica....

Dragan PETROVIÆ

http://www.politika.co.yu/ilustro/2199/6.htm

Share this post


Link to post

20.jpg

KAD JE KRENULO PO ZLU: Stvari su krenule po zlu dolaskom u Gospiæ dva lika: Mirka Norca, zapovednika 118. brigade HV i Tihomira Oreškoviæa, opskurnog politièkog emigranta iz Nemaèke, èiji brat Ivica Oreškoviæ u ta doba ima visok rang u Vojnoj policiji HV. Ta dvojica poèinju da u Gospiæ dovode paravojnu ekipu sastavljenu od krajnje sumnjivih tipova: emigranata, kriminalaca, fanatiènih "patriota" i sliènih slobodnih umetnika, èiji je izvor prihoda bio i ostao – nedostatak dokaza. Krizni stožer i Ante Kariæ u svojim izveštajima iz tih dana žale se na pljaèke i spaljivanja napuštenih srpskih i hrvatskih kuæa, na maltretiranje nevinih ljudi po nacionalnoj osnovi i na opšte bezakonje koje unose paravojne formacije. Rezultat je formiranje jedinice Vojne policije u Gospiæu – upravo od tih istih paravojnih umetnika. Ante Kariæ piše pismo predsedniku Tuðmanu: o svemu tome i o pretnjama koje prima. Polovinom oktobra, regularni organi vlasti i Krizni stožer Gospiæa marginalizirani su i preplašeni.

Veliki pogrom u Gospiæu bio je pripremljen – èekao se trenutak. Èas je kucnuo u noæi izmeðu 16. i 17. oktobra 1991. Jedinice Vojne policije HV i paravojni "dragovoljci" te noæi krenuli su da iz kreveta izvlaèe gospiæke Srbe, ali i "nepatriotske" Hrvate i trpaju ih u kamione. Kamioni kreæu van grada; nekoliko žrtava pokušavaju da pobegnu iskaèuæi iz kamiona, ali su pobijeni pored puta Gospiæ-Karlobag. Ostali su bili postreljani iz blizine, ali i poklani na nekoliko lokacija: leševi su bili baèeni u jame, ili zakopani. Pogrom traje do 23. oktobra; ukupan broj stradalih tokom te krvave sedmice je izmeðu 150 (potvrðenih) i 400 (službeno nestalih).

Kriterijumi su bili dosta široki i slobodni: ubijani su Srbi zato što su Srbi; ubijani su Srbi zato što su bili na uglednim i znaèajnim položajima; ubijani su Hrvati zato što su u braènim ili prijateljskim vezama sa Srbima; ubijani su Hrvati zato što su bili na znaèajnim položajima. Sestra Jurice Paveliæa, koji je i dan-danas direktor Zagrebaèkog velesajma, ubijena je zato što je bila udata za Srbina; sam Paveliæ se nikada nije usudio da pita šta mu je sa sestrom. Sudija Okružnog suda Ðuro Pavlica i okružni javni tužilac Ðorðe Kalanj ubijeni su jer su bili i Srbi i opasni za nekoga; predsednica Okružnog suda Mira Jurjeviæ tada nije pitala ništa, a danas saraðuje sa haškim islednicima u Gospiæu. Ðuro Pavlica smenjen je kasnije sa sudijske funkcije odlukom Sabora "jer se nije pojavio na radnom mjestu pet dana"; Nikola Viskoviæ, tada zastupnik, pitao je, je li to onaj isti Pavlica koji je na spisku gospiækih žrtava; odgovor nije dobio, a zapisnik sa te sednice nestao je nekuda. Stradalo je i nekoliko policajaca obe nacionalnosti; veruje se da su razlozi bili mnogo prozaiènije prirode od etnièke pripadnosti. Prve vesti o gospiækom pogromu procurile su ubrzo, preko preživelih i preko rodbine stradalih, ali i kroz izveštaje Ante Kariæa i Ivana Dasoviæa. Rodbina stradalih žalila se svima: od vlade do amerièkog ambasadora Vorena Zimermana. Zagreb je pokrenuo istragu u kojoj su izjave dali mnogi svedoci, ukljuèujuæi Kariæa i Ivana Dasoviæa, šefa policije u Gospiæu. Ivan Dasoviæ isprièao je šta se i kako desilo. Tihomir Oreškoviæ okupio je Krizni stožer jedne veèeri i suoèio ih sa svršenim èinom: Srbi su pokupljeni i sada æemo ih pobiti; sve zajedno odveo ih je na jednu lokaciju blizu grada, gde su poèeli da pristižu kamioni sa pohvatanim ljudima; njegovi ljudi otvorili su vatru. Dasoviæ kaže da je opalio dva metka, pazeæi da nekoga ne pogodi, a ostatak šaržera ispraznio na zemlju. Najiscrpniji prikaz dogaðaja, meðutim, dali su trojica vojnika i pripadnika SIS (vojne službe bezbednosti HV), Zdravko Levar, Zdenko Repac i Zdenko Bando, sva trojica prisutni na terenu u ta doba. Oni govore o "krvavim èizmama" od klanja, o muèenjima i egzekucijama na više lokaliteta. Oni takoðe pominju uèešæe posebne jedinice policije MUP-a Hrvatske pod komandom Tomislava Merèepa u tim dogaðajima. Merèep se u Gospiæu pojavljuje posle pokolja u Pakraèkoj Poljani, koji je takoðe predmet istrage haškog Tribunala.

http://www.vreme.com/arhiva_html/485/20.html

Share this post


Link to post
Leševi na smetlištu

Sudija Ika Šariæ je, govoreæi o žrtvama, podsetila da su 24 leša pronaðena na lokalitetu Lipova Glavica, 10 ili 11 ih je pronaðeno na smetlištu kod mesta Perušiæ, da je na drugoj likvidaciji na Pazarištu ubijeno najmanje desetak ljudi, te da su kasnije leševi premeštani iz grobova i razbacivani po smetlištima i "ko zna gde po Lici".

O zloèinima u Gospiæu i okolini je, izmeðu ostalih, svedoèio i general Zoran Stankoviæ, naèelnik VMA, koji je i izvršio obdukciju leševa. Posle njegovog svedoèenja, i Hrvati su mogli da zakljuèe kako je u tim egzekucijama bilo svega - od klanja do usmræivanja tupim predmetom

u potiljak.

Priznaje samo Luburiæa

O zloèinu u Gospiæu prvi izveštaj u Zagreb je poslao Ante Kariæ, tadašnji presednik Kriznog štaba, koji nije prisustvovao "smrtonosnom sastanku. " Potom su Franji Tuðmanu Gojku Šušku, poèeli da stižu i drugi, mnogo detaljniji izveštaji. Tokom istrage, Oreškoviæ je poèetkom 1992. bio uhapšen, ali je posle intervencije Šuška još brže osloboðen. Norac je išao na referisanje kod Tuðmana I Šuška, ali se ubrzo vratio u Gospiæ.

Svojevremeno, tadašnji hrvatski predsednik je, po navodima hrvatskih listova, poslao generala Petra Stipetiæa da smeni Norca, ali ga je komandant 118. brigade, koji æe kasnije postati najmlaði hrvatski general, poslao nazad, uz obrazloženje da "priznaje samo Maksa Luburiæa", komandanta ustaškog logora Jasenovac.

Ispostaviæe se da su Norac i Oreškoviæ bili zaštiæeni poput belih medveda kako se klupko gospiækih zloèina ne bi razmotalo do Tuðmana i Šuška.

http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiv ... 2502.shtml

Usmræeni civili na Lipovoj Glavici

Iz Perušiæа odvezeni su i likvidirani na Lipovoj Glavici:

Branko Štuliæ, Branko Kuzmanoviæ, Radmila Staniæ, Stanko Smiljaniæ, Radmila Ðikliæ, Mira Kalanj, Ðorðe Kalanj, Dana Bulj, Milan Panteliæ, Radovan Baraè, Ljubica Trifunoviæ, Petar Laziæ, Borka Vraneš, Bogdan Šuput, Dušanka Vraneš, Nikola Gajiæ, Željko Mrkiæ, svi iz Gospiæa, Miloš i Mileva Orliæ iz Karlobaga, te još nekoliko osoba za sada neutvrðena identiteta.

Share this post


Link to post
Hrvatski list Feral Tribune od 1. septembra 1997g.

Miro Bajramovic, bivsi pripadnik tzv. Mercepove jedinice, otvoreno svjedoci o zlocinima sto su ih on i njegovi ratni drugovi pocinili na podrucju Pakraca, Gospica, Zagreba, Slanog…

Kako smo ubijali u Pakraèkoj Poljani

Zovem se Miro Bajramovic i direktno sam odgovoran za smrt 86 ljudi. Ja s tom cinjenicom navecer zaspim i ujutro se budim, ako zaspim. Svojom sam rukom ubio sedamdeset dvoje ljudi, medju njima je bilo i devet zena. Nismo radili razliku, nista nismo pitali, oni su za nas bili cetnici i neprijatelji. Najteze ti je zapaliti prvu kucu i ubiti prvog covjeka. Poslije sve ide po sablonu.

Tomislava Mercepa upoznao sam 1991. godine u Dalju. Od tada smo skupa ratovali. Prosli smo puno toga zajedno. Nasa se jedinica zvala "Jesenje kise", odnosno, sluzbeno, Prva Zagrebacka specijalna postrojba pri MUP-u. Medju hrvatskim braniteljima i narodom se jako dobro zna tko su "Jesenje kise".

LIKVIDACIJE U GOSPICU I SLANOM

Prije odlaska u Pakracku Poljanu, negdje u rujnu 1991., bili smo u Gospicu. U Gospicu je dovoljno bilo da budete Srbin, pa da vas vise ne bude. Nasa je grupa dolje likvidirala izmedju 90 i 110 ljudi, jer smo bili prekratko, niti mjesec dana. Za Gospic je vrijedila naredba: "etnicki ocistiti"; ubili smo direktora poste, bolnice, vlasnike restorana i kojekakve druge Srbe. Ubojstva su izvodjena metkom u celo, jer nismo imali vremena. Ponavljam, iz vrhovnistva je bila naredba da se smanji postotak Srba u Gospicu.

U Slano smo isli cetiri puta i likvidirano je trinaest osoba, svi su bili Srbi. Od njih trinaest ja sam ih ubio osam. Moju grupu su cinili Sinisa Rimac, Miroslav Brisevac, Igor Mikula i mala Gordana, cije prezime nikada nisam upamtio.

PAKRACKA POLJANA: "OBRADA" ZATVORENIKA

U Pakracku Poljanu stigli smo 6. Listopada 1991. godine, nakon povratka iz Gospica. Zatvorenike smo drzali u podrumu osnovne skole, a kad ih je bilo vise, onda bi smo ih stavljali i u ucionice. Za njih su najgore bile noci, kad smo ih operativno obradjivali, a to je znacilo da smo pokusavali pronaci najbolji nacin da im nanesemo sto vecu bol kako bi sto vise priznali. Znate li koji je najbolji nacin? Palite zatvorenika - plamenom iz boce plina i onda ga polijete otcom, a to radite uglavnom po genitalijama i ocima. Zatim postoji mali induktor, poljski telefon, pa Srbina prikljucite na to. Radi se o istosmernoj struji, ne moze ubiti, ali stvara neugodan osecaj kod covjeka. Pitas onda tog prikljucenog Srbina odakle je, on ti kaze iz Dvora na Uni, a ti onda, okrecuci poljski telefon nazoves Dvor na Uni. Zatvorenicima se znao u guzicu gurati petozicni kabel, to bi im ostavili po par sati da ne mogu sjesti. Otvarane su im rane po kojima je posipana so ili ocat. Uglavnom, nismo dozvoljavali da prestanu krvariti. Isto tako, svi su isti dan morali nauciti "Lijepu nasu", a to ih je natjerao zapovjednik zatvora Mijo Jolic koji danas, jednako kao i Suljic, ima restorane po Hrvatskoj. Kad se sjetim svih tih mucenja, pitam se kako su se uspjeli sjetiti svega toga. Primjerice, najbolnije je zabiti male cavale pod nokte. Kad na to spojite trofaznu struju od covjeka ne ostane ni traga. Pepeo! Ljudi su pod takvim mucenjima priznavali sve sto su znali i sto se od njih trazilo. U pocetku smo glumili nekakve demokratske policajce, davali smo Srbima papir da na njemu napisu sve sto znaju, a trazilo se sto vise imena i lokacija.

Tomislav Mercep je bio zapovjednik Poljane, a ja sam bio dozapovjednik. Mercep je sve znao. On nije osobno sudjelovao u egzekucijama, ali on je citao sve sto smo mu mi pisali u izvjescima, premda je vecina informacija priopcavana usmeno. On je znao za svaku likvidaciju, jer je bio zapovjednik i bio je za nas karizmaticna osoba. Nekoliko nam je puta rekao: "Nocas ocistite sva ta govna." To je znacilo da se likvidiraju svi zatvorenici. Ako nisi ucinio sto je naredjeno, onda si bio peta kolona, a mi smo u Pakrackoj Poljani jednako ubijali i Hrvate i Srbe. Nas su se plasili i Hrvati u Poljani. Selo je, naime, po celu noc slusalo jauke i zapomaganje iz zatvora, ljudi nisu mogli spavati, ali nam nista nisu smijeli reci. Svi su znali da bi, ako nesto priupitaju, i sami mogli zavrsiti u zatvoru.

Jednom sam rekao da su svi koje sam ubio umirali sretni, jer sam im ja na malom bloku pisao potvrde da mogu proci nase straze i oni s tom potvrdom sretni idu doma. Onda sam ih ja cekao snajperom. Umirali su nasmijani.

Mi Srbe nismo djelili na vojnike i civile; ako smo nasli pusku bilo gdje sakrivenu, on je za nas bio cetnik. Srbi su u to vrijeme jako tesko mogli opstati, jer ne vele badava da kud mi prodjmo, trava ne raste. Koliko ja znam, vise od pedeset Srba dovedeno je u Poljanu iz Zagreba, a dovozili su ih svi koji su bili u uzem Mercepovu krugu - Rimac, Suljic, Mikula, Hodak, ja…

Relativna je stvar koliko smo dugo drzali zatvorenike. To je zavisilo o tome za koje vrijeme bismo ih uspjeli iscrpiti. Vecinom smo ih prije ubijanja drzali izmedju dva i pet dana. Oni da su i prezivjeli, ne bi kasnije bili normalni ljudi. Srbi koji su bili dobri i lojalni, sluzili su nam za kopanje grobova, s tim da smo im govorili da kopaju zaklone za puskomitraljez. Jednom je jedan od zatvorenika, bio je iz Kutine, kazao da mu je to petnaesti ili sesnaesti zaklon. Odmah smo ga likvidirali, jer njegovo nije da broji nego da kopa.

Vladalo je tada veliko koristoljublje. Nas je tridesetak islo pedeset metara ispred prvog tenka, mi smo cistili i likvidirali koga smo zatekli. Iza nas su isli neki koji su se nazivali mercepovcma i koji su krali i palili kuce. Takvi su bili Mardjeralo, Rukavina…Mercep nam je govorio da Srbima otimamo sve, a da novac koje nadjemo u njihovim kucama moramo predavati u stab za kupovinu naoruzanja. Medjutim Trusic, Mercep, Rukavina zvani Pop i Nedeljko Posavec su dijelili novac izmedju sebe. Kako to znam? Dan prije ubistva Pave Mlinarica, jedan na drugog su pucali Posavec i Rukavina, jer nisu podijelili novac na jednake dejelove. Posavec je maknut iz postrojbe, ali mu nisu uzeli novac, a tu nije bilo tisucu ili sto tisuca DEM, tu je bilo mnogo vise.

Ne bih mogao reci da su u Pakrackoj Poljani vrsena masovne likvidacije, radilo se o grupama od sedam do deset ljudi. Zapravo sve je ovisilo koliko se ljudi nalazilo u zatvoru. Ponekad smo znali likvidirati u kucama, a kucu potom dignuti u zrak. Nema tijela. Bilo je puno takvih kuca, najvise u selu Bujavici.

U to je vrijeme bilo ovakvo razmisljanje: Ubij srbinu dijete, jer on nice na minus dvadeset. U ono vrijeme uopce nisam imao osjecaj da su Srbi ljudi kao i mi, da su i oni neciji ocevi, braca, djeca… Ne, djecu nismo ubijali, osim sto je Suljic ubio Aleksandru Zec. Po mojoj procjeni u Poljani je likvidirano sve zajedno oko 280 ljudi, a kroz nju je proslo i desetak zena. Osim Marine Nuic, secam se jedne Nade iz Kusonja koja je ubacena medju nas. Bila je tu i neka starica kojoj je u kuci nadjen snajper. Osim te starice sve su ostale zene silovane pa ubijene. To je istina.

Moje je duboko uvjerenje: da nije pobijena obitelj Zec, nista se ni dan danas ne bi znalo o Pakrackoj Poljani. Bio je to glavni kljuc i glavni razlog da se na jedinicu gleda kroz drukciju prizmu. A Pakrackih je Poljana u Hrvatskoj bilo jako puno…

UMORSTVO OBITELJI ZEC

Za mene je samo jedno nepojmljivo - zasto od obitelji Zec cine karizmaticne osobe? Jako se dobro zna da je Mihajlo Zec radio za protivnicku stranu, za Srbe, premda je bio hadezeovac i premda je pokusavao pomoci hrvatskoj vojsci. Cinjenicno stanje je takvo da smo mi cuvajuci punktove u selu Dobrovcu kod Lipika saznali da se Milorad Zec, Mihajlov brat, svake noci iz Subotske vraca doma spavati. I mi smo ga jedne veceri sacekali u njegovoj kuci u Dobrovcu.

Mozemo razgovarati na koji smo nacin mi vrsili operativnu obradu osobe, ali tu nema tajni - tu se batinalo, maltretiralo, iznudjivalo se priznanje na bilo koji nacin. Tada je on nama priznao za svoga brata Mihajla, sto i za koga radi.

Kad sam dosao u Zagreb dao sam zapovjed da se privede Mihajlo Zec, a ja sam tu zapovjest dobio od Tomislava Mercepa. Nama je Mihajlo Zec vise vrijedio ziv nego mrtav. Ali onda se grupi koja je trebala privesti Zeca samoinicijativno, ne po zapovjedi, prikljucio Munib Suljic, koji je te veceri bio nadrogiran i pijan. Ja sam Sinisi Rimcu rekao da samo u slucaju otpora privodjenju likvidira Mihajla. On je pokusao bjezati, Rimac ga je pustio (premda je meni nepojmljivo da mladic od 19 godina nije mogao sustici jednog takvog covjeka i savladati ga, ali dobro, mozda je sve to bio trenutak) i onda je pucao u njega.

Tad se iz jednog plavog kombija bez registracije, jer smo mi u privodjenju po Zagrebu isli u neobeljezenim uniformama i autima bez registracija, pojavio Munib Suljic koji se vratio po malu Aleksandru i po gospodju Zec. Najprije ih je odveo u hotel Panorama, odatle na Sljeme i tamo ih likvidirao.

Neki dan je u Nacionalu izasao Suljicev demanti da on to ubojstvo nikad nije priznao. Tacno je da je Suljic po uhicenju sve ispricao, sve priznao, te je s djelatnicima Policijske uprave iz DJordjiceve otisao na Sljeme i pokazao grobove. I tad je priznao da je on ucinio likvidaciju. Najzalosnije je sto je on prijetio Nebojsi-Hodaku-Ceni, Igoru Mikuli, Sinisi Rimcu i maloj Snezani Zivkovic iz Gospica te natjerao Mikulu da ispali dvadeset metaka u malu Aleksandru i gospodju Zec. Da bi on, kao, bio siguran. I natjerao ih je da zakopaju leseve.

Samo su zbog toga oni umijesani u tu aferu. Jer Rimac je u istrazi javno priznao: "Ja sam ubio Mihajla Zeca, a u drugo me ne mesajte." To je istina. Danas se od Mihajla Zeca cini nekog heroja i govori se da je on uzaludno poginuo, a da se ja nesto pitam, da ja tiskam nekakve novine, ja bih vise pisao o Marini Nuic, jer je ona nevino poginula.

IZDAVANJE ZAPOVJEDI

Demantirao bih rijeci Ivana Vekica iz proslog Ferala. On laze, on je sve znao. Ja mu mogu reci koliko je nasa jedinica dobila naredbi od njega. On bi rekao "od vas trazim da napravite to, to i to". Nikad se nismo vratili da nismo izvrsili zadatak, a najvise se radilo o likvidacijama. Njegova je zapovjest da se ubije Milos Ivosevic, a zbog njega je trebalo biti ubijen i jedini prezivjeli Srbin iz Poljane, Stevan Brajanovic. Ponavljam, Ivan vekic je sve znao.

U zatvoru sam bio od drugog sijecnja do 30 travnja 1992. godine. Meni je bilo najzalosnije sto je 15. sijecnja Hrvatska priznata, a ja u Remetincu. Oslobodjeni smo kad je Seks postao javni tuzilac, ali smo pusteni u dvije grupe. Mikula, Hodak, Snjezana Zivkovic, Suljic i Rimac su ostali cetrdesetak dana duze u zatvoru zbog Zeca. Prvi mjesec u zatvoru su se prema nama ponasali okrutno. Ne, nitko nas nije smio dirati, jer da je nad nama bilo neko fizicko izivljavanje, ja mislim da danas policiska zgrada u DJordjicevoj ne bi postojala. Tu je veliki utjecaj imao Mercep, koji je organizovao nasu obranu, te Ivan Vekic, koji danas istupa s kojekakvim glupostima. U to je vrijeme bio na nasoj strani. Mozda sam to vec kazao, ali ponavljam da su istrazni suci Jvanovic i Horvatinovic bili prilicno korektni, nisu ih zanimali detalji.

Veliki sam vjernik. Imam na ruci prsten-krunicu iz Medjugorja. Bog sve prasta do odredjene granice. Ja mislim da sam dosad dovoljno kaznjen za sve sto sam pocinio. Zivotna bi mi satisfakcija bila da mi djeca imaju egzistenciju, jer jako dobro znam sto ce mi se dogoditi nakon ove price, ali samo bih volio da neko povede racuna o mojoj djeci. Stvarno imam prekrasan brak i prekrasnu obitelj, dvoje divne male djece. Moja supruga zna za sve sto sam ja radio, jer samo tako mozemo zajedno zivjeti.

Nije mi lakse kad sam vam sve ispricao. Plasim se svoje postrojbe. To su prekaljeni profesionalci, koji ne promasuju cesto. I znam da mi Haag ne gine.

________________________________

O ovom svedocenju Miro Bajramovica, zamenika Tomislava Mercepa, koje ste procitali informisale su skoro sve zapadne medije - izuzev svedskih.

Redakcija emisije vesti svedske televizije "Aktuellt" izricito je odbila da i jednom recju pomene ovo svedocenje o sistematskom, i od politickog vrha Hrvatske planiranom likvidiranju neduznih srpskih civila i unistenju srpskog naroda uopste u tadasnjoj republici Hrvatskoj, koja je u vreme zlocina o kojima Bajramovic svedoci, jos bila u sastavu bivse Jugoslavije.

Страшно!

Share this post


Link to post
KVALIFIKACIJA DELA: Uzimanje talaca i stvaranje logora

MESTO I VREME: Pakrac, septembar/decembar 1991.

KRATAK OPIS: Meðu taocima koji u hrvatskim zarobljenièkim logorima veæ duže èekaju na razmenu za zarobljene hrvatske bojovnike, nalaze se i deca strarosti od 6 meseci do 12 godina starosti. Meðu njima su 13-godišnji Grahovac (Veselina) Goran, koji je zarobljen 20. septembra 1991. u selu Toranj kod Pakraca. Na spisku zatoèenih nalaze se još devetogodišnja Biljana Rapajiæ i njen šestogodišnji brat Davor. Zajedno sa majkoim Ðurðom Rapajiæ oni su novembra 1991. godine prinudno iseljeni iz Borova naselja u Slavonski Brod, a odatle u selo Nova Kapela kod Nove Gradiške. Ništa ne zna ni o porodici Brkiæ. Zarobljeno je sedam èlanova ove porodice. Uhapšena je i 13-godišnja Radmila Rajkoviæ. Sa porodicom, devojèica je prebaèena u zatvor u Novskoj, gde je podvrgnuta najtežem psiho-fizièkom maltretiranju. Ona je sa porodicom razmenjena 2. februara i nalazi se u vrlo teškom psihièkom stanju.

INDICIJE O IZVRŠIOCU: Lokalne hrvatske vlasei.

KVALIFIKACIJA DELA: Etnièko èišæenje

MESTO I VREME: Zapadna Slavonija, avgust 1991 - april 1992.

KRATAK OPIS: U navedenom periodu sa podruèja opština Podravska Slatina, Orahovica, Daruvar, Pakrac i Slavonska Požega izbeglo je oko 70 hiljada graðana srpske nacionalnosti što prouzrokovano konstantnim pritiscima hrvatske vlasti ao i brojnim operacijama i ofanzivama hrvatskih paravojnih sastava posebno u periodu novembar - decembar 1991. godine. U sklopu mera za etnièko èišæenje posebno karakteristièna naredba kriznog štaba u Slavonskoj Požegi kojom nareðeno raseljavanje 24 srpska sela u severozapadnom delu opštine Slavonska Požega. Uporedno sa tim vršeno je uništavanje svetovnih i crkvenih spomenika srpskog naroda.

INDICIJE O IZVRŠIOCU: ZNG Republike Hrvatske, jedinice MUP.a Hrvatske i paravojni oružani sastavi.

DOKAZ: Publikacija "Stradanja srpskog naroda na podruèju Zapadne Slavonije - dokumenti, Okuèani, aprila 1992.

Share this post


Link to post
Општа обласна болница "Св. Сава" Книн

Одјел за патологију и судску медицину

Др Марија Чубрило, патолог

ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМ СТАНОВНИШТВОМ И ПРОБЛЕМИ ИДЕНТИФИКАЦИЈЕ ПОГИНУЛИХ

НА МИЉЕВАЧКОЈ ВИСОРАВНИ

Агресиjа на Миљевачки плато је извршена 21. јуна 1992. Дана 17,07,199.2 нашој екипи је предано 7 лешева преко УНПРОФОР- а, за обдукцију и идентификацију су нам рекли да су лешеви били непокопани. Трулежне промјене су узнапредовале, али су главне контуре тијела остале очуванв. Главе су свима биле са великим повредама, кости здробљене, уши су недостајале. У подручју врата код два леша, виде се трагови резних рана, у дужини 7-8 цм, дубине све до кичме. Једном лешу недостаје читав горњи дио тијела

Дана 22.07.1992. добивамо још једно тијело, 23.07. два тијела, а 18.08,још 8 мртвих тијела. Осморица ових посљедњих су били на једном мјесту. Двојица су имала дефекте на костима лубање, а остали су имали више простријелних рана грудног коша. Од 19. до 21. августа преузели смо 20 врећа у којима су били измјешани дијелови људских костију и одјеће заједно са смећем. Представници УНПРОФОР-а су нас обавијестили да је садржај ових врећа извађен из јаме у Дриновцима, на Миљевачком платоу. Осам лубања је потпуно недостајало. Од преосталих, колико-толико очуваних, неколике су имале импресивне фрактуре крова лубање. Такве врсте пријелома лубање настају или ударцем тупо-тврдим предметом или падом на тупо-тврду подлогу. Од једног припадника УНПРОФОР-а сам сазнала да је поред јаме видио дрвену тољагу по којој су се видјели трагови крви и слијепљена коса. Кад су слиједећи пут ишли, замолила сам да ми донесе тај предмет, међутим, у повратку ми рече да је предмет склоњен. Остале лубање су биле дијелом здробљене, а дијелом смо нашли само мање фрагменте костију лубање. Већина костију је била потпуно огољена, још мало масна, понегдје су биле очуване зглобне чахуре и лигаменти, а само на пар мјеста било је и нешто мало сапонифицираног ткива. Међу костима је било много оних са фрактурама, много разних коштаних фрагмената, много костију животиња, што је увелико отежавало идентификацију.

Дана 01.09.1992. год. смо преузели посљедња три леша. Један је био без одјеће, са простријелним ранама и фрактурама обе наткољенице. Други леш имао је простријелну рану главе. Улазна рана је у подручју десног ока, а излаза је тјеменозатиљно лијево. Идентификација је вршена уз љетну жегу, ројеве муха, страшан смрад и са врло мало података којима смо располагали. Лешеви су били неозначени, без личних ствари, џепови су им били изврнути и испражњени.

Радили смо јавно, позвани су сви који су могли и хтјели помоћи. Приликом идентификације служили смо се с више метода. Пошли смо од детаљног описа одјеће, обуће, самог тијела, повреда тијела, мјерења висине, односно мјерења костију и израчунавања приближне висине. Приближну старост одређивали смо гледањем стања зубала, шавова на лубањи, сраштавања епифизе и дијафизе дугих костију.

14 особа је препознала родбина по детаљима на одјећи, обући или евентуално личним стварима, јер је одјећа већине лешева имала испражњене џепове. Један леш је препознат по плочицама остеосинтезе на костима поткољенице, једном смо нашли калус на мјесту старе фрактуре подлактице. Код тројице смо успјели узети покожицу десног кажипрста и тако добити слику папиларних линија, те су тако били са сигурношћу идентификовани.

Резултат свега је да смо од дијелова костију и дијелова тијела саставили 40 лешева од чега је 28 идентификовано и сахрањено у породичне гробнице. 12 је сахрањено у заједничку гробницу на новом гробљу у Книну.

ИЗВОР, ВЕРИТАС

Share this post


Link to post
СПИСАК ПОГИНУЛИХ И НЕСТАЛИХ ПРИПАДНИКА

ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ОДБРАНЕ PCK HA МИЉЕВАЧКОМ ПЛАТОУ

Бр

ПРЕЗИМЕ, ОЧЕВО ИМЕ И ИМЕ

ГОД И МЈЕСТИ РОЂЕЊА

НАПОМЕНА

1.

Babich Paje Dragan

1942. Knin

Identif.

2.

Berich Luke Vladimir

1966. Knin

Identif.

3.

Colovich Laze Slobodan

1958. Knin

Identif.

4.

Chanak Milana Ilija

1973. Apatin

5.

Chulich Nikole Zeljko

1972. Mrkonjich-Grad

6.

Churuvija Nedjeljka Milos

1973. Knin

Identif.

7.

Djepina Sime Branko

1951.Golubich

8.

Djepina Petra Petar

1943. Golubich

Identif.

9.

Grulovich Petra Nikola

1950. Kistanje

Identif.

10.

Grkinich Ilije Petar

1950. Ramljane

Identif.

11.

Husarevich Mehmeda Djevad

1972. Bos. Krupa

12.

Ilich Save Todor

1946. Padjene

13.

Kovachevich Dusana Damjan

1942. Ridjane

14.

Krajinovich Nikole Ilija

1941. Knin

Identif.

15.

Kostich Nikole Jovan

1940. M. Polje

Identif.

16.

Karabuva Radoja Branko

1954. Strmica

17.

Lipovina Ilije Nikola

1942. Knin

Identif.

18.

Lalich Milentije Nikola

1943. Kistanje

Identif.

19.

Malesevich Todora Milan

1942. Miochich

Identif.

20.

Medakovich Todora Todor

1949. Kovacich

21.

Momich Djurdja Gojko

1939. Knin

Identif.

22.

Manojlovich Todora Janko

1957. Markovac

Identif.

23.

Medos Vuje Rajko

1938. Biov. Selo

Identif.

24.

Popovich Boze Slobodan

1972. Kistanje

25.

Raketich Petra Vlade

1939. Knin

Identif.

26.

Radujko Nikole Vinko

1956. Kovachich

Identif.

27.

Radich Obrada Gojko

1942. Raduchich

Identif.

28.

Smiljanich Lazara Jovica

1964. Zvjerinac

Identif.

29.

Trifunovich Tome Ljubomir

1935. Ridjane

Identif.

30.

Visich Bozidara Ranko

1963. Knin

Identif.

31.

Vukovich Branka Miroslav

1962. Miochich

32.

Zelembaba Petra Stevo

1953. Zagrovich

Identif.

33.

Subotich Obrada Miroslav

1962. Ervenik

Identif.

34.

Lunich Dusana Radovan

1967. Krichke

Identif.

35.

Raskovich Petra Mile

1963. Zagrovich

36.

Chosich Pavla Djordje

1951. Kosovo

Identif.

37.

Mirchetich Djure Nikola

1942. Miochich

38.

Vujasin Milana Gojko

1973. Otisich

Identif.

39.

Veselinovich Bogdana Milan

1949. Obrovac

Identif.

40.

Medakovich Branka Sasa

1972. Kovachich

Identif.

ИЗВОР, ВЕРИТАС

Share this post


Link to post
Veritas, Bilten broj 9, Februar, 2000

"Ravni Kotari", u zapadnom dijelu Dalmacije, njen su najplodonosniji dio. Taj prostor je do januara 1993. godine bio sa vecinskim srpskim stanovnistvom, kao sto je to bilo i prije 239. godina. Prema podacima iz knjige katolickog svestenika i istoricara Mile Bogovica "Katolicka crkva i pravoslavlje u Dalmaciji za mletacke vladavine" u samom jezgru Ravnih Kotara, dakle u nekdasnjoj Ninskoj biskupiji, godine 1761. bilo je 9 961 katolika i 12 309 pravoslavaca. Katolici ce u kasnijem razdoblju postati Hrvati, a pravoslavni ce ostati Srbi, makar u vecem broju. Upornom antipravoslavnom katolickom akcijom broj pravoslavnih Srba poceo je i prije toga da se smanjuje. Naime, godine 1696. u maju mjesecu, Ninski biskup Parcic izvjestava Rim da je uspio pravoslavne "shizmatike" dakle Srbe, prevesti na katolicku vjeru u selima Policnik i Ljubac kod Zadra...

Superioran brojcani odnos Srba prema Hrvatima na podrucju Ravnih Kotara, koji su bili objekt hrvatske agresije od januara 1993. godine poremecen je upravo tim aktom...

U obracunu sa srpskim civilima i vojnicima Hrvatska vojska je pocinila niz ratnih zlocina cije je izvrsenje bilo u znaku svojevrsnog nekrofilnog cinizma. Nemamo precizan popis imovine Srba koje je unistena pod hrvatskim ratnim maljem od januarske agresije do danas....

Share this post


Link to post
РАВНИ КОТАРИ

- Друга агресија (22.01.1993.) РХ на РСК, откада је подручје РСК стављено под заштиту УНПРОФОР-а;

- У овој агресији која је трајала до краја 1993. године погинуло је 326 војника и цивила. У збјеговима је умрло 165 цивила, као директна послједица агресије је укупан број страдалих 491.

- Села Смоковић, Кашић и Ислам Грчки су тотално уништена и спаљена.

Spisak poginulih (preuzeta sa Veritasa)

Badža Jovan Živko, 1956. Bilišane - Obrovac; Banda Petar Branko, 1965. Vojniæ - Vojniæ; Baniæ MirkoAleksandar, 1973. Zemunik Gornji - Benkovac; Bogunoviæ Mirko Predrag, 1971. Zapužane - Benkovac;Boriæ Milan Stamenko, 1968. Vojniæ - Vojniæ; Cupaæ Veljko Dragoslav, 1966. Korlat - Benkovac; CupaæNikola Stevan, 1952. Korlat - Benkovac; Cupaæ Dragojlo Veljko, 1962. Korlat - Benkovac; CvjetanoviæDušan Draško, 1950. Islam Latinski - Benkovac; Æustoviæ Petar Jovo, 1927. Smokoviæ - Benkovac;Ðakoviæ Budimira Ðorðe, 1974. Kašiæ - Benkovac; Danièiæ Spasenije Zoran, 1961. Smokoviæ - Benkovac;Despot Rade Jovan, 1933. Islam Grèki - Benkovac (nestao); Despot Stana ž. Jovana, 1934. Islam Grèki- Benkovac (nestala); Deviæ Milan Olga, 1947. Islam Grèki - Benkovac; Draèa Obrad Milan, 1965. Zadar -Zadar; Dragiæ Mile Milan, 1972. Vojniæ - Vojniæ; Dragièeviæ Todor Marko, Obrovac - Obrovac; DubrojaNikola Drago, 1954. Smokoviæ - Benkovac; Graovac Gojka Milan, 1948. Smokoviæ - Benkovac; GraovacDrago Darko, 1956. Smokoviæ - Benkovac; Graovac Drago Davor, 1958. Smokoviæ - Benkovac; GraovacGojko Milan, 1948. Smokoviæ - Zadar; Iliæ Dušan Aleksa, 1955. Kosa Nadin - Benkovac; Jokiæ MihajloSlobodan, 1968. Obrovac - Obrovac; Kneževiæ Vladimir, 1906. Kašiæ-Benkovac; Kosoviæ Gojko Radomir,1961. Zemunik Donji - Benkovac; Kožul Krste Boško, 1969. Islam Grèki - Benkovac; Kožul DušanaDraginja ž. Milenka, 1926. Islam Grèki - Benkovac; Lacmanoviæ Marka Milan, 1942. Islam Grèki - Benkovac(nestao); Lakiæ Mile Robert, 1969. Zadar - Zadar; Ljubièiæ - Mijiæ Nikola Boško, 1952. Obrovac - Obrovac;Marièiæ Petar Željko, 1960. Benkovaèko Selo - Benkovac; Marinkoviæ Jandrija David, 1960. Poljice - Zadar;Milanko Ðure Dušan, 1966. Karin Donji - Obrovac; Miliæ Bogdan Zoran, 1962. Kašiæ - Benkovac;Milosavljeviæ Radomir Nenad, 1961. Beograd - Beograd; Miškoviæ Jovan Dragan, 1965. Islam Grèki -Benkovac; Mlinar Slavko Dušan, 1958. Islam Grèki - Benkovac; Mlinar Marko Stevan, 1947. Islam Grèki -Benkovac; Mrkiæ Damjan Velimir, 1961. Islam Grèki - Benkovac; Nonkoviæ Stevka ud. Krste, 1905. IslamGrèki - Benkovac; Novakoviæ Mile Èedomir, 1959. Bjelina - Benkovac; Novakoviæ Mile Danka ž. Drage,1943. Kašiæ - Benkovac; Oluiæ Stevan Jovan, 1956. Islam Grèki - Benkovac; Olujiæ Jovan Stevan, 1950.Bilišane - Obrovac; Opaèiæ Veljko Dragan, 1967. Murvica - Benkovac; Opaèiæ Mirko Goran, 1972. Parèiæi -Benkovac; Opaèiæ Marija ud. Spasenija, 1909. Smokoviæ - Benkovac; Opaèiæ Luka Svetozar, 1945.Murvica - Zadar; Ostojiæ Jovan Nenad, Islam Grèki - Benkovac; Ostojiæ Milan Željko, 1967. Žirovac - Dvor;Paravinja Krste Milan, 1946. Smokoviæ - Benkovac; Paravinja Spasenija Slobodan, 1962. Zadar - Zadar;Parenta Lazar Jandrija, 1950. Islam Latinski - Benkovac; Parenta Dušan Mladen, 1969. Islam Latinski -Benkovac; Parenta Trive Neven, 1969. Islam Latinski - Benkovac; Paviæ Petra Radoslav, 1906. Smokoviæ- Benkovac; Pavlièiæ Novak Nikola, 1965. Benkovac - Benkovac; Pešelj Ilija Obrad, 1950. Bilišane -Obrovac; Pozder Miroslav Jovan, 1959. Kašiæ - Benkovac; Prostran Trivun Petar, 1958. Smokoviæ -Benkovac; Pupovac Dane Branko, 1953. Biljane Donje - Benkovac; Radeka Èedo Ðorðe, 1954. BiljaneDonje - Benkovac; Rajèeviæ Petar Jovan, 1937. Smokoviæ - Benkovac; Rajèeviæ Janko Sava, 1943.Smokoviæ - Benkovac; Samardžija Mile Miloš, 1941. Slavsko Polje - Vrginmost; Simiæ Ljubiša, Orahovac- Orahovac; Šimièeviæ Luka Milica, 1937. Mokro Polje - Knin; Sinobad Milan Draško, 1968. Knin - Knin;Skadarko Ðorðe, 1968. Kostajnica - Kostajnica; Šljepica Jovan Zdravko, 1954. Islam Grèki - Benkovac;Štrbac Ilija Božo, 1953. Rašteviæ - Benkovac; Uzelac Ana, 1912. Islam Grèki - Benkovac; Uzelac Ane Mišo,1945. Islam Grèki - Benkovac; Uzelac Nikola Predrag, 1971. Lišane Tinjske - Benkovac; Veselinoviæ DušanZoran, 1967. Zelengrad - Obrovac; Višiæ Jovan Vojin, 1933. Smokoviæ - Benkovac; Višiæ Momèilo Željko,1973. Islam Grèki - Benkovac; Vitas Drage Petar, 1950. Brgud - Benkovac; Vraèar Bogdan, 1956. MajskePoljane - Glina; Vujiæ Sava, 1965. Èoka - Èoka; Vukša Stojan Milan, 1945. Parèiæi - Benkovac; VukšaDušan Ratko, 1963. Parèiæi – Benkovac.

Share this post


Link to post

МИРЛОВИЋ ПОЉЕ

Дана 06. 09. 1993. године у заштићено подручје, у село Мирловић Поље, општина Дрниш, упала је усташка диверзантска група и на најсвирепији начин убила 7 старих и немоћних лица (5 жена и 2 мушкарца), од чега је 3 за живота убачено у ватру.

Share this post


Link to post
Мирловић Поље, 6. септембра, 1993, убијени

Бибић Илије Милош (02.08.1926)

Бибић ж. Миле Василија (23.02.1926)

Трзин Петра Љубица (12.01.1937)

Бибић Јована Божо (16.01.1907)

Бибић ж.Боже Божица (20.12.1912)

Трзин ж. Николе Љубица (08.04.1938)

Шарац уд.Јове Марта (15.07.1907)

Сутрадан, 0809.1993. године обишао сам у болници Свети Саво у Книну рањену Трзин Марију пок. Илије, заједно са представником Европске заједнице. Иста је рањена у обе ноге, десну руку и леђа гелерима од гранате (бомбе или нечег другог) што је злочинац-усташа (један од двојице присутних по њеном казивању испалио из руке право у пок. Трзин Љубицу жену Николе, коју је на мјесту усмртио.

Рањена Марија је остала на мјесту и крварила молећи злочинца да је закоље или убије што овај није слушао, те је она ту остала до око 20,00 часова кад су по њих дошли борци и превезли је у Книнску болницу. Тог истог дана Марији је погинула рођена сестра Шарац Марта, а раније 03.02.1993. погинуо јој је и супруг Трзин Илија рођен 1924. године од гранате.

Из извјештаја Штаба цивилне заштите -одељење Книн од 10.09.1993

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this