Sign in to follow this  
dj-zombi

Zlocini Hrvatske

Recommended Posts

D. N. (1929.):

Kamenovanje kolone

Do 06. 08. 1995. živio sam u Kuplenskom na svom imanju. Toga dana došao nam je jedan mladiæ i veli da su prodrli kod Kestenjaka i da se moramo povlaèiti. Primjeæivalo se da æe nam tako biti jer je neposredno prije toga jedno jutro rano hrvatska artiljerija tukla Vojniæ. Mi smo se povlaèili prema istoku. Njihovi tenkovi su nas presjekli. Kod šume Obljaj su napali kolonu koja je išla u èetiri reda. Bili smo blizu Gline. Tu su nas napali i bilo je èetvoro mrtvih, a peti je bio pao preko traktorske rude dok šesti umire kraj jednog žbuna. Bilo je u tim kolonama svega i svaèega, i vojske i civila. Sila je tu naroda izginulo. Pucali su na nas sa svih strana. Onda smo bili presjeèeni i vratili se nazad u Topusko. Tu smo èekali na Unprofor da nam organizuje prolazak preko Siska za Srbiju. Hrvati su nas u Sisku doèekali na autobuskoj stanici, napali su nas gvozdenim šipkama i kamenjem, polupali stakla na automobilima i autobusima. Bilo je povrijeðenih. Jedna je žena u luksuznom autu ležala mrtva. Ja sam gledao iz autobusa kada je jedan novinar, nije govorio srpski, izvadio kamen iz auta kojim je žena ubijena, stavio ga na »nebo« od auta i to snimao kamerom. Ne znam koja je to žena, ali sam èuo gdje prevodilac kaže da idu pogledati i drugi auto i da tamo ima još jedna na isti naèin ubijena žena.

(Zabeleženo u Surdulici, 2. aprila 1996.)

D. O. (1964.):

Izgubljeni u staklu

Èetvrtog avgusta ujutro 1995. godine poèeo je napad na Krajinu. Taj cijeli dan sam sa djecom provela u skloništu, u komšijskom podrumu i slušala gruvanje granata. Sa radija smo slušali opreène vijesti. U nedjelju ujutro dok je granatiran Vojniæ, ja sam sa djecom trèala prema skloništu. Nastala je velika panika meðu stanovništvom koje se pakovalo i spremalo da bježi iz svojih kuæa, ali nareðenje je bilo da se nikuda ne ide, da je sve pod kontrolom. Zbog neprestanog granatiranja, tek u nedjelju oko 16 sati dato je nareðenje da se moramo evakuisati za sat vremena. Potrpala sam nešto stvari i hrane u auto i krenula sa djecom. Suprug je ostao na položaju. Sve smo onako ostavili otvoreno: svinje, kokoši, piliæe, zeèeve...Krenuli smo u koloni i stali pred Glinom. Izašli smo iz auta i noæ nas je tu zatekla. Èuli smo da treba da ostavimo auta i bježimo u obližnju šumu. U šumi sam s djecom doèekala jutro. Taj dan po podne smo odluèili da odemo do Unprofora i tražimo zaštitu. Tu sam sve stvari ostavila u autu, svoja lièna dokumenta, novac, zlato i sve što sam spremila da ponesem. Taj dan je kiša lijevala i ja sam se sa djecom, svekrvom i svekrom uputila natrag u Topusko. Pješaèili smo 15 km po toj kiši. Po dolasku saznajemo da mi se i suprug povukao sa vojskom i da je tu. Meðutim, nisam ga našla jer je on otišao drugim putem da nas traži. Kada se vratio, bio je sretan da smo tu. U Topuskom èekamo dva dana jer naš vojni predstavnik pregovara kako da izaðemo odatle živi. Drugi dan kreæemo sa djeverovim autom u koloni. Strah je poèeo da raste kada smo nakon jednog kilometra kretanja, morali stati. Tu nam je prišao jedan hrvatski vojnik i pružio djeci sok. Kroz Petrinju, i naroèito kroz Sisak, prate nas povici Hrvata, i nastaju maltretiranja od okupljenog stanovništva kraj puta. Gaðaju nas svaèim. Prvi kamen koji je doletio u naš auto, ranio je moga sina. Kamenje su bacali svi, i klinci, i to u prisustvu hrvatske policije. Sva stakla na kolima bila su razbijena. Sva sreæa da je iza nas išla neka hladnjaèa, te je djever stao da se sa djecom prebacim u hladnjaèu. Nastao je vrisak. Moj sin je bio posut staklom, i po glavi, i po njedrima. Za kratko vrijeme je zaspao. Dok smo išli vozeæi se u toj hladnjaèi, nismo vidjeli ništa, ali smo èuli pucnjavu, jauke, vikanje, psovke, prijetnje da æe nas sve pobiti... Dva dana smo putovali autoputom dok nismo došli do jugoslovenske granice. Tu su nas Hrvati pitali ko hoæe da se vrati u Hrvatsku i koliko znam, niko nije htio ostati, svi smo prešli ovamo.

Sina su mi pregledali tek kad smo došli u Surdulicu i sreæom nije ništa ozbiljno povrijeðen.

(Zabeleženo u Surdulici, 21. 11. 1995.)

Share this post


Link to post

M. V. (1949.):

Pod kišom granata

Živjela sam u Stipanu kod Vrginmosta sve do avgusta 1995. U nedjelju, treæeg dana “Oluje” krenuli smo od kuæe sa traktorom Ja sam pošla sa šestoro svoje djece, inaèe sam majka desetoro djece. Nismo znali kuda idemo. Rekli su - ostavljajte sve i idite, a kuda, niko nije znao. Onda smo došli pred Glinu i tamo su nas tukli iz aviona.

Mi smo pobjegli sa traktora i sakrili se kud je god ko stigao: u živicu, kuæu, pod drvo. Onda su bombardovali Glinu. Mi smo nastavili dalje prema Dvoru i opet su nas tukli. Tada je bilo mnogo poginulih. Mnogi su ostali u okruženju. Neki su se vraæali kuæi, drugi su bježali prema Žirovcu. Od onih što su se vratili kuæi neki su ubijeni, a neki su odvedeni u Sisak u logor i tamo ubijeni.

Prije Dvora, kada je udarilo po koloni, došlo je nareðenje da idemo nazad za Topusko i da æe nas Unprofor voditi ujutro dalje. Hrvatski tenkovi su presjekli kolonu prije Gline, a po nama je udarila pješadija. Ja sam bila na traktoru sa djecom. Dva Hrvata su stajala u dnu prikolice i jedan je pukao, metak je proletio meni kraj uva i udario u traktor. Ja sam zgrabila troje manje djece, a ono troje veæih su sami skoèili i pobjegli. Da su nas uhvatili, bili bi nas pobili. Bježala sam s djecom iza neke zgrade i došla do pruge. Polegli smo u jedan šanac. Bila je noæ, oko jedanaest sati, 6. avgusta 1995. Onda sam ja s djecom krenula uz neko brdo, preko nekih njiva, i kad sam se popela, iz Gline se zaèula strahovita vriska i jauci, nešto je gorjelo. Bila sam se pravo preplašila. Krenula sam s djecom kroz neku šumu, ali sam izbila kod jednog groblja blizu ceste. Veæ je bilo jutro. Naišli smo na još jednu staricu i pitali je kuda vodi put. Ona nam reèe - prema Žirovcu. S brda smo vidjeli kolonu, ali nismo mogli stiæi. Naišli smo na grupu, takoðe zalutalih Srba. Nismo imali ništa za jesti, bili smo umorni, djeca su legla i odmah zaspala. Onda su po nama raspalili Muslimani sa suprotne strane. Tukli su po koloni u Žirovcu i jedna je granata pala na manje od tri metra do nas. Sve po nama zemlja i busenje popadalo. Narod se razbježao, nije bilo više nikoga. Djeca pitaju kuda æemo dalje bježati. Ja velim: niz vodu, jer nismo smjeli iæi dalje prema Žirovcu, morali smo nazad. Nas su kroz šiblje spazili i gaðali granatama. Na sreæu, ni jedno od nas nije bilo ni ranjeno. U jedan sat po ponoæi izbili smo na neko brdo i vidimo grupu ljudi.

U utorak oko 14 èasova došlo je nareðenje da idemo, da æe nas voziti vojni kamioni natrag za Topusko, a odatle da æe biti organizovan put za Srbiju. Tako je i bilo.

(Zabeleženo u Lepenici, Vladièin Han, 11. juna 1996.)

Share this post


Link to post

Ispovest Srbina Gorana Pesica, iz Zapadne Slavonije, tek sto je, posle 7,5 godina, izasao iz hrvatskih kazamata

TUKLI SU ME COKULAMA, LETVAMA

I KUNDACIMA, SLOMILI MI REBRA,

ZA JEDAN DAN NA RATISTU

DOBIO SAM PET GODINA ROBIJE

@ Nedeljka Fanfani

Nedavna, oslobadjajuca presuda za zlocine u Lori, samo je jedna u nizu slicnih. Prethodno su, u hrvatskim sudovima, vec oslobodjeni Hrvati osumnjiceni za zlocine u Bjelovaru, Virovitici, Gosicima, na Krupanjskom jezeru, Koranskom mostu i za ubistvo porodice Zec. Zasad se jedino gospickoj grupi ozbiljno sudi pred rijeckim sudom.

S druge strane Srbima se ne prasta. Kako je "Svedok" vec preneo upozorenja Save Strpca i "Veritasa", do sada je procesuirano, zbog ratnog zlocina, vise od 4.700 Srba, optuzeno 1.700, a na Interpolovim poternicama je oko 400, mada se pouzdano ne zna ko su ti ljudi. Poslednji, od 11 uhapsenih sa tih poternica je Mitar Arambasic, koji je u septemru uhapsen u Americi, a sto je u tamosnjoj javnosti je odjeknuo kao bomba.

U hrvatskim zatvorima, broj Srba uhapsenih i osudjenih za ratne zlocine stalno se povecava, sada ih ima oko 100, jer pored 35 zarobljenih Krajisnika, hapse i povratnike. Neki, koji su imali srecu, da dobiju "minimalnu kaznu", a najmanja je pet godina, vec su izasli. Dvojica od njih, Goran Pasic iz Zapadne Slavonije i Srecko Dragic iz kninskog kraja, govore za "Svedok" o iskustvima, za koje normalan covek ne moze da shvatiti da pripadaju evropskoj civilizaciji.

Goran Pasic (31), koji je u novembru odrobijao 7,5 godina, od toga vise od polovine po istraznim zatvorima, a ostatak u Lepoglavi, kaze da je jedino imao srecu sto se mlad ozenio, posle zarobljavanja mu se rodio sin, sto ga je odrzalo u zivotu. Imao je 20 godina kad se zaratilo i kad je mobilisan. Pre toga maturirao i odsluzio JNA. Kuca mu je minirana u septembru, a nedugo zatim poginuo mu je i otac, u 43. godini zivota.

Pecat ratnog zlocinca, koji mu se samo cudom moze skinuti, nikako ne pristaje tom mladom coveku. Zeli svojom pricom da skrene paznju na njegove drugove, od kojih gro ne zna zasto robija.

Share this post


Link to post

- Zarobljeni smo 4. maja u Pakracu, na Gradini, na prevaru. Bilo nas je oko 1.500 vojno sposobnih i sest-sedam hiljada civila - keze u ispovesti "Svedoku" Goran Pasic.- Imali smo akumulator, pa smo culi za dogovor Mikelica, Tudjmana i Akasija da ce nam biti otvoren "plavi put" u pravcu Bosanske Gradiske, za vojsku i civile, i da cemo moci poneti lako naoruzanje. Medjutim, popodne kad smo svi skinuli uniforme i razoruzali se, hrvatska vojska je izvrsila artiljerijski napad. Poginulo je i ranjeno dosta civila. Posle 45 minuta, paljba je prestala i dat je ultimatum da se bezuslovno predamo. Nismo znali ni kome se predajemo, jer su na prevaru uhapsili komadanta brigade, Stevu Harambasica, koji je otisao na pregovore. Pali smo u ruke vojske i policije, postrojeni u kolonu, odvojeni su muskarci od zena i dece.

Za dve sedmice oslabio je 16 kilograma.

- Medju civilima mi je ostala supruga, koja je bila trudna, zatim snaha, sinovac. Brat je sa mnom zarobljen. Prebacili su nas u Varazdin. Tukli su nas celu noc, i sledecu, palicama, letvama, cipelama, sakama, kundacima. Draganu Pavicu slomljena su rebra, posle je osudjen 20 godina, Slobodnu Bosanacu, slomljena noga, Veljku Milankovicu, prebijena ruka, Nikolu Golubovica su izneli iz dvorane za ispitivanje, Miroslavu Vujicicu su stavili policijsku palicu u ranu od gelera. To je islo u nedogled. I danas osecam posledice. Za to niko nikad nije odgovarao. Kasnije me nisu tukli, osim u zatvoru u Bjelovaru u dva navrata.

Posle boravka u Varazdinu, Goran Pasic prebacen je u bjelovarski Vojni sud.

- Osudjen sam na cetiri godine zatvora zbog diverzije na nekim vojnim objektima. To mi je abolirano u oktobru '96. od strane Vrhovnog suda Hrvatske. U novembru '95. osudjen sam, na tri godine, jer smo uhvatili dvojicu Hrvata i doveli ih na nasu teritoriju, radi razmene. Na razmeni, nasi su dosli crni od batina, njihovima ni dlaka s glave nije falila. Na sudu su potvrdili da ih niko nije dirao.

Umesto na slobodu, iz Vojnog zatvora u Bjelovaru Goran je prebacen u civilni u Pozegi.

- U zupanijskom sudu pokrenuta je istraga za ubistvo cetiri policijca. Vodili su istragu tri meseca, ustanovili da su osumnjiceni za to delo vec na izdrzavanju kazne. Pozovu me u sud, 8. januara '97, kazu: ukida ti se pritvor. I ja potpisem. Mislim slobodan sam. A oni: otvara ti se nova istraga za dogadjaje u "Bljesku" na autoputu. Zaprepascen, nemam veze s tim, zarobljen sam bio u Pakracu 50 kilometara daleko. Onda su dovodili svedoke radi prepoznavanja. Vode me 3. aprila '97. ponovo u sud kod istog sudije i on ponovo kaze da mi se ukida pritvor. Upitah, jesam li sad slobodan? On mi rece da idem, ja ponovo potpisem, spremim resenje, odem u zatvor, spakujem stvari, pozdravim se s ljudima, izidjem, kad ono civilna policija. Odvedose me u Sisak.

Share this post


Link to post

U Sisku otvaraju istragu za dela za koja je prethodno aboliran.

- Pokrecu istragu za miniranje vodovoda u vlasnistvu INA Naftofoda - nastavlja Pasic. - Ta se voda koristi za tehnicki proces na generatorima. Rekao sam da sam za to sudjen u Bjelovaru, da me Vojni sud oslobodio, da je Vrhovni sud potvrdio oslobadjajucu presudu. Istrazni sudija Danko Kovac kaze: "Mi cemo vas u ponedeljak pustiti". To je bilo u petak, 4. aprila. U ponedeljak dobijem resenje da mi se odredjuje pritvor, podignuta je optuznica, da bih 19. decembra 1997. bio osudjen na pet godina zatvora. Moj se advokat zalio na presudu Vrhovnom sudu, zalba je odbijena, kazna potvrdjena i upucen sam u Lepoglavu. To je isti, Vrhovni sud, koji me je 21. decembra 1996. oslobodio!

Da bi apsurd bio veci, na tih pet godina, Zupanijski sud u Sisku dodao je i presudu na tri godine, iz suda u Pozegi, i ujedinio u sedam godina i 11 meseci.

- Odlezao sam sedam i po godina u Lepoglavi. Dakle, ja sam za dva navedena dela, hapsenje i vodovod, sudjen pet puta, na tri suda i na Vrhovnom, imam vise oslobadjajucih, nego pravosnaznih osudjujucih presuda.

Posle sedam i po godina robije, docekao ga sedmogodisnji sin.

- U Lepoglavu sam dosao 1. jula 1999, posle cetiri godine provedene u istrazi i po sudovima. Ima li igde u svetu da se za isto delo coveku sudi toliko puta? Da ne pricam kako je meni bilo, ali sta je prezivela moja porodica. Sin je rodjen posle mog hapsenja, video sam ga prvi put 3. maja 1997. u Sisku, kad su mi dosli u posetu koju je organizovao Crveni krst. U poslednje dve godine zena i majka ga nisu dovodile, da me ne pamti u zatvorskom ambijentu. Razgovarali smo telefonom svake nedelje. On mi je slao crteze. Ocrtao bi rukicu i obavezno sunce. On mi je najvise pomogao da izdrzim. Kad znas da te neko ceka, izdrzao bi i vecu kaznu. Sada smo zajedno, dobio sam izbeglicku, trebalo bi da odem kod lekara, da vidim sta cu, da li sam sposoban za rad. Batinanje je ostavilo posledice, ali najteze je sto su mi slike zarobljavanja, zatvora i mojih drugova stalno pred ocima.

U Lepoglavi je za Srbe postojalo posebno odeljenje.

- Koliko sam u zatvoru patio za porodicom, sada sam u mislima s mojim kolegama koji su ostali tamo. Srbi su smesteni odvojeno od hrvatskih zatvorenika. I obroci su pomereni sat ranije, da se ne bi sretali. Najteza je dosada. Najveca je muka sto vecina Srba tamo sedi vec godinama, a niko da im pomogne, da se preispita zasto su tamo. Bilo je obecanja, o preispitivanju kazni, o razmenama. Cak su nam iz ambasade SRJ doneli papire da popunimo za drzavljanstvo. Tada smo se i slikali. Ta mi je slika sada na izbeglickoj legitimaciji. Bilo je govora i da ce nas prebaciti u jugoslovenske zatvore. Mislim da je najbolje resenje humanitarno preseljenje. Dobar deo zatvorenika nece da uzme hrvatsko drzavljanstvo.

- Grupa od 35 ljudi, zarobljenih u "Bljesku" i "Oluji" jedina je jos zarobljenicka grupa iz svih ratova na ovim prostorima. Svi drugi su razmenjeni ili pusteni. Citao sam u hrvatskoj stampi da su iz jugoslovenskih zatvora pustani Hrvati osudjeni na smrtne kazne. Zasto jos niko nista nije preduzeo u vezi nas, koji smo zarobljeni '95. To zarobljavanje, premlacivanje i sudjenje, to je tuga. Samo u Zapadnoj Slavoniji popaljena su 182 sela. Hrvati slobodno setaju po svetu, a Srbi ne smeju preko granice, jer ih hapse po raznim osnovama. Hvala Bogu da u samoj Hrvatskoj istina polako izlazi na videlo - kiaze na kraju Goran Pasic.

NEMA ZEMLJE KOJU SMO BRANILI

- Kad sam pusten iz zatvora, prvo sam, po savetu kolega, dosao kod Save Strpca u "Veritas". On me je ljudski i s razumevanjem primio. Posle sam bio kod Petra Ladjevica, savetnika predsednika Kostunice. Zahvalan sam mu sto me je primio i sto sam mu preneo muke mojih kolega. Hoce li nam ko pomoci ne znam. Mi smo '91. mobilisani u JNA da branimo Jugoslaviju. Kad se rasformirala JNA, gde je trebalo da odem, u hrvatsku vojsku? Pa protiv nje smo se borili. Nismo mogli nazad. Morali smo da ostanemo gde smo. Drzave, za koju smo se borili vise nema, mi ne znamo gde pripadamo - kaze Goran Pasic.

"POLICIJSKE TORTURE

REZULTIRAJU SMRCU"

Obrazlazuci odbijanje zalbe Gorana Pasica, Vrhovni sud Hrvatske, koji je prethodno potvrdio presudu o aboliciji, konstatuje "to djelo, drzava Hrvatsaka je obvezna goniti po medjunarodnom pravu, pa je zato izuzeto od primjene Zakona o opcem oprostu".

S druge strane Komitet UN za eliminisanje rasne diskriminacije 4-22. februara 2002. godine preporucuje Hrvatskoj da ojaca napore kako bi obezbedila instrukcije po pitanju standarda medjunarodnih ljudskih prava u svim skolama i da organizuje programe obuke za osobe zaposlene u pravnoj upravi, ukljucujuci sudije, advokate i pravne sluzbenike koji sprovode pravo. Istim povodom Komitet protiv mucenja, ozbiljno upozorava Hrvatsku i to 1996. u clanu 160. Konvencije, na torture hrvatskih sluzbenih predstavnika, narocito nad srpskom manjinom u dogadjijama iz 1995. godine i kasnije. Komitet ponovo 1998. u clanu 67. izrazava "ozbiljnu zabrinutost nad ponasanjem hrvatskih sluzbenika, narocito policije cije torture rezultiraju smrcu".

Share this post


Link to post

Srecko Dragic iz Lepoglave izasao kada je odsluzio pet godina:

NAS SRBE SU BATINALI

I PRIKLJUCIVALI NA STRUJU

SVE DOK NE PRIZNAMO "ZLOCIN"

Srecko Dragic je iz Lepoglave izasao pre dve godine, kad je odsluzio pet godina. Za razliku od Gorana, koji se cudi, on zna da je u pozadini svega politika. Citira hrvatskog advokata koji mu je rekao: "Politika vas je ovde dovela, samo vas politika odavde moze izvesti".

I dok je bio po zatvorima, trazio je da ga premestaju, kako bi sve obisao, da se uveri kako se postupa sa Srbima i zasto se Srbi hapse. Kad je izisao iz Lepoglave, otisao je u Zagreb i novinarima preneo svoju pricu. Za razliku, od politike i sudstva, istice postenje i istinoljubivost hrvatskih svedoka prilikom sudjenja u Splitu i pomoc dok su bili u istraznom zatvoru: "Da nam je pomagala jugoslovenska vlast, koliko su to radili hrvatski civili, mi ne bismo ni dana bili osudjeni".

Dragic je jedan od dvanaestorice, od 39 osudjenika iz perucke grupe, koji su prisustvovali sudjenju, na kojem je Mitru Arambasicu sudjeno u odsustvu.

- Da me nije branio advokat, sada pokojni Mirko Franceski, covek, Hrvat, mozda bih i dan-danas bio u hrvatskim zatvorima. Prvo sam imao advokata po sluzbenoj duznosti. Mirko Fraceski se dobrovoljno javio i branio je nas osmoricu. Petorica smo dobili najnize kazne od pet godina - prica Srecko Dragic. - Sudiji, zeni, to je bio prvi slucaj. Htela je da se dokaze. Skoro sve odsutne osudila je na 20 godina. Neke momke je terala da govore protiv Arambasica, da je pucao u civile. Jedan je cak morao da prizna da je Mitar ubio. Prikaci ti struju i batine, tako sve dok ne priznas. Moras da pises sta ti diktiraju.

Peruckoj grupi sudjeno je za "zlocine nad civilnim stanovnistvom" 1991.

- U hrvatskom sudu sam rekao da me osude kao ratnog zlocinca ako sam ikom rekao i jednu ruznu ruznu rec, ako sam ukrao sibicu. Oni kazu: bio si u uniformi, u cetnickoj vojsci. Bio sam u uniformi JNA. Ja sam samo jedan dan bio na ratistu. Hrvati su drzali u okruzenju dve kasarne. Nasa jedinica je krenula prema njima da ih deblokira. Transporter na kojem sam bio, imao je udes, prevrnuo se, bio sam povredjen, prebacen u kninsku bolnicu. Za taj jedan dan su mi dali pet godina. Imam potvrdu od vojnih staresina odavde, da sam 17. septembra bio ranjen i da sam prevezen u bolnicu, a oni me u terete i da sam 19. proterivao civile. Ponovo sam bio mobilisan '93, ali me ne terete za to nego za '91.

Civilno stanovnistvo, tvrdi Dragic, branilo je svoje "progonitelje".

- Nas su osudili u paketu. Bilo je vise od 100 svedoka. Niko od nije ni u jednog od nas upro prst, rekao da je od nas cuo ruznu rec ili dobio samar. Hrvatski oficir je pokazao jednog od nas i rekao: "Ovaj covek mi je spasio zivot. Kad sam u akciji ranjen, on me je izneo na rukama". Drzavni tuzilac mu je na to rekao: "Pa ti si saradjivao sa cetnicima!" Sama cinjenica da su nam pomagali Hrvati, dok smo bili u zatvorima, govori da nismo ratni zlocinci. Kad sam posle pet godina izisao iz zatvora otisao sam u Zagreb i sreo se s novinarima. Meni je advokat rekao da ne ocekujem da budemo oslobodjeni, to bi Hrvatska morala da plati.

Share this post


Link to post

Dragic i drugovi su zahtevali da im se sudi u Hagu, a sudjenju u Splitu prethodio je strajk gladju.

- Presudjeno nam je posle dve godine provedene u istraznom zatvoru. Morali smo da strajkujemo 7-8 dana da bi nam sudili. Posle dve godine, 10. jula 1997, dobio sam presudu - pet godina. Sve sam odlezao, nisam nikad dobio presudu Vrhovnog suda. Procitao sam iz novina da je potvrdjena presuda Zupanijskog suda. O nama vise niko ne vodi racuna.

Sudjenju je prethodila dvogodisnja istraga i torture prilikom zarobljavanja.

- Predao sam se u Kosovu, kod Knina, kad sam video kako ubijaju zene i starce. Mislio sam da je bolje da ubiju mene koji sam nosio pusku, nego njih. Ta prva jedinica koja je stigla, svi su bili drogirani. Iza njih je isla druga jedinica sa fratrom na celu. Njegov posao je bio da oprosti greh onome koji ubije. Posle zarobljavanja odveden sam u Vrliku, u skolu. Od nas pet, jedino sam ja mogao da ustanem drugi dan na noge. Ostale su odneli u bolnicu. Mucili su nas strujom i batinali. Prebili mi dva rebra, posle srasla jedno pored drugog. Boli me kad se pomeram i dizem neki teret. Kad sam se zalio lekaru u Splitu rekao mi je: "Sigurno si pao s magarca". Ko god mu se zalio, samo je vodu propisivao, da pijemo sto vise vode.

Prva godina je bila neizdrziva.

- Mucili su nas samo prve godine. Prvih mesec dana to je bio uzas. Kad se pocelo pricati o maltretiranju zarobljenika, i da ce oni koji su to radili odgovarati, to je prestajalo. Najgori je bio Nikola Damjanovic. On je bio sef policijske stanice. Kad smo javno poceli da pricamo o tome, njega su samo skinuli sa polozaja. Cudi me da ga niko nije pozvao na odgovornost. On je poznavao sva sela izmedju Knina i Sinja. Svakom od nas koji je iz tih sela prisiven je ratni zlocin. Ljude od preko 60 godina optuzio je da su silovali zene. Na osnovu njegovih podataka, ljude prikace na struju i ne prekidaju dok ne priznaju. Tako mrcvareni po sedam-osam dana dolazili smo kod istraznog sudije. Ja sam bio u pola dva nocu. Samo me pitao poznajem li jednog coveka. Odgovorio sam potvrdno, a on je rekao: "Vodite ga".

Share this post


Link to post

MALOLETNI "ZLOCINAC"

- Goran Bura uhapsen je u Norveskoj, po hrvatskoj, Interpolovoj potjernici za ratne zlocine. Nije isporucen, jer je tada imao 16 godina. I brat mu je nestao u "Oluji", a osudjen je. Otac u Lepoglavi, osudjen na 15 godina. Nikad pusku nije uzeo. Jedino sto bi opsovao ako malo popije. Zeljko Rajic je bio svega par dana na ratistu, oboleo, prebacen u bolnicu, bio i u Srbiji. Osudjen je na 15 godina. U zatvoru i na sudu, pomagalo ga civilno stanovnistvo u Hrvatskoj. Da nam je neko odavde pomogao kao oni, mi bismo davno izasli iz zatvora - smatra Srecko Dragic.

NEMAMO GDE DA SE ISELIMO

- Ranije su logorasi i zatvorenici imali prednost za odlazak u trece zemlje - kaze Dragic.- Ali posle 11. septembra, kad su Amerikanci zabranili ulazak svima koji su optuzeni za ratne zlocine, to su prihvatile i druge zemlje, i nemamo vise kud. Sad trazim da idem u Australiju. Videcemo. Da bar ima advokata, da pokrene da se prispitaju ove presude, da nevini ne nosimo dozivotno zig ratnih zlocinaca.

DINKOM SAKIC U REMETINCU DOCEKAN KAO HEROJ

- Istog dana, kad smo mi iz Splita stigli u Zagreb, u Remetinac je DOSAO i Dinko Sakic, koji je isporucen Hrvatskoj zbog zlocina u Jasenovcu. On je primljen kao heroj. Sutradan je upravnik zatvora rekao novinarima da Sakic ima u sobi TV sa satelitskim programom, mi nismo imali ni vode. Bio sam tamo dvadeset dana, nisam ga video - seca se Dragic.

ZALIO SE NA SEST, DOBIO 20 GODINA

- Kad je jednom dolazio hrvatski ministar pravosudja i video presude, rekao je - moraju na reviziju. Na tome je i ostalo. Tu ima smesnih presuda - prica Dragic. - Jedan decko, Sarajlija, koji je izisao pre godinu dana, zarobio je tri hrvatska policajca. Oni su dosli na sud i rekli da im nijednu ruznu rijec nije rekao. Zato je dobio sest godina zatvora. Njegovom kolegi iz Pakraca, Stanisavljevicu, dali su deset godina jer ih je navodno pobio. A ti isti su dosli na sudjenje. Jedan nas osudjen na sest godina, imao advokata, zenu, koja se zalila na presudu, jer je videla da nije kriv. Vrhovni sud prihvati zalbu, vrati zupanijskom i u obnovljenom postupku, on dobije 20 godina zatvora. Da se nije zalio vec bi izasao.

Share this post


Link to post

Trazili Hrvate nasli Srbe

R. Ma­ti­jaš, 13. novembar 2005

Po­sle aks­hu­ma­ci­ja iz ma­sov­nih grob­ni­ca u Kni­nu, i Gra­èa­cu te­la ne­sta­lih Sr­ba su pre èe­ti­ri go­di­ne pre­ne­ta u Za­greb, a pre dva da­na žr­tve su do­bi­le i ime Sa­va (Špi­re) Pu­po­vac iz Ben­kov­ca, Dra­gan (Pe­tra) Mir­ko­viæ, Sa­va (Bo­ška) Mi­li­vo­je­viæ - svi iz Kni­na, za­tim Pe­tar (Ili­je) Ga­giæ - Ben­ko­vac, Ili­ja (Mi­lo­ša) Gru­lo­viæ - Knin, Živ­ko (Vla­di­mi­ra) Sto­ja­kov - Pan­èe­vo, Slav­ko (Mi­le) Ka­lanj - Ben­ko­vac, Vla­de (Ni­ko­le) Je­la­èa - gra­èac, Pe­tar (Pe­tra) Bo­biæ, Bran­ko (Pe­tra) Pu­car - Ca­zin, Rat­ko (Jo­va­na) Dmi­tro­viæ - No­va Cr­nja, Du­šan (Pe­tra) Ke­siæ - Gra­èac, Jan­ko (Jo­ve) Mi­li­vo­je­viæ - Go­spiæ, Ra­de (Raj­ka) Vo­ji­no­viæ - Bo­san­sko Gra­ho­vo, Ani­ca (Sto­ja­na) Mi­lan­ko­vi­æa - Dr­niš, Spa­so (Ðu­re) Tri­fu­no­viæ - Knin, Pe­tar (Ni­ko­le) Bo­kun - Sinj, Bran­ko (Du­ša­na) Voj­vo­di­æa - Ben­ko­vac, Mi­loš (Ili­je) Ða­ko­viæ - Knin i Ni­ko­la (Bo­že) Ra­di­no­viæ - Knin.

Me­ðu iden­ti­fi­ko­va­nim su još Slav­ko (Du­ša­na) Mi­o­drag i Du­šan (Mi­lo­ša) Bo­ja­niæ ko­ji su ubi­je­ni u Vu­ko­va­ru, pre po­èet­ka rat­nih su­ko­ba, ba­èe­ni u Du­nav, a te­la su im eks­hu­mi­ra­na 2003. go­di­ne kod No­vog Sa­da i ot­pre­mlje­na u Za­greb, jer je hrv­tska ko­mi­si­ja za ne­sta­le tvr­di­la da su u pi­ta­nju "Hr­va­ti ko­je su po­bi­li Sr­bi".

Za pro­te­klih de­set go­di­na, pre­ma iz­ja­vi Èe­do­mi­ra Ma­ri­æa, pred­sed­ni­ka Udru­že­nja po­ro­di­ca ne­sta­lih iz Kra­ji­ne u Be­o­gra­du, u Hr­vat­skoj je ukup­no iden­ti­fi­ko­va­no 509 Sr­ba, dok se još 2.600 i da­lje vo­di na li­sti ne­sta­lih.

Po za­vr­šet­ku iden­ti­fi­ka­ci­je u Za­gre­bu, ve­æi­na po­ro­di­ca se iz­ja­sni­la da svo­je naj­mi­li­je sa­hra­ni u Sr­bi­ji, gde su po­ro­di­ce u iz­be­gli­štvu od

­1995 godine

Share this post


Link to post

Oficirima hitac u potiljak

V. Matevski

18/5/2005

Hapšenje pukovnika Èedomira Brankoviæa, nekadašnjeg komandanta oklopnog bataljona 365. brigade JNA iz Bjelovara, vratilo je na trenutak pažnju javnosti na malo poznati zloèin iz septembra 1991. kada je ovaj oficir tadašnje zajednièke vojske za dlaku izbegao smrt u kasarni "Vojnoviæ".

Svakog 29. septembra, bjelovarske vlasti obeležavaju "pobedu nad agresorskom i okupatorskom JNA". Naravno, nikad se nisu setili poginulih sa one druge strane niti su izrazili žaljenje zbog jednog od najmonstruoznijih zloèina u ratovima devedesetih godina. Ovako ponašanje hrvatskih vlasti i ne treba da èudi ako se ima u vidu da su i Srbija i srpski narod, takoðe, zaboravili za masakr u Bjelovaru. O njemu nikad nije raspravljalo ni haško tužilaštvo niti beogradske nevladine organizacije koje su za suoèavanje sa "prošlošæu i zloèinima".

Heroj Tepiæ

Dok je trajao napad na kasarnu "Vojinoviæ", oko 400 hrvatskih vojnika napalo je kasarnu u centru grada u kojoj su bila trojica oficira JNA i desetak vojnika koji su se odmah predali, dok je druga grupa zauzela radarsku stanicu. Treæa grupa u kojoj su uglavnom bili Varaždinci, napala je skladište municije i eksploziva, pa je tom prilikom u jednom od njih došlo do eksplozije koja je poubijala veliki broj napadaèa - iako je hrvatska strana priznala gubitak 11 ljudi, procene se kreæu i do 200 poginulih, a to potvrðuje i veliki broj nestalih koje njihova rodbina još i dan-danas traži. Službeno je prihvaæena verzija da je eksploziv aktivirao upravnik major Milan Tepiæ, koji je za taj èin od strane jugoslovenskih vlasti proglašen narodnim herojem, jedinim u ovom ratu.

Za osvetu, streljan je komandir straže Ranko Stefanoviæ, koji je zarobljen zajedno sa veæinom stražara tog skladišta.

Šta se u Bjelovaru desilo krajem septembra 1991? Jedinice 265. motorizovane brigade JNA, koje su èinile osnovu garnizona, bile su u rasulu, jer je veliki broj vojnika nesrpske nacionalnosti napustio kasarnu "Vojinoviæ" gde je brigada bila smeštena, a njima su se prikljuèili skoro svi oficiri i podoficiri Hrvati. Pojedine jedinice, u odsustvu borbene strategije, bile su upuæivane prema Daruvaru i Pakracu ili su zauzimale odbrambene položaje oko grada, ali su posle nekog vremena vraæane u kasarnu. Vojnicima su se u opkoljenoj kasarni prikljuèile i porodice vojnih lica, kao i odreðeni broj rezervista, ali ni to nije znaèajno poboljšalo brojèano oslabljen sastav, koji je zbog provokacija hrvatskih snaga morao danonoæno da dežura. Na moral je, osim uèestalih poziva na predaju, uticalo i iskljuèenje struje i vode, nedostatak hrane...

Potpukovnik Josip Tomšiæ, jedan od prebega iz JNA, od 22. septembra je imenovan za komandanta odbrane Bjelovara. U svojim memoarima navodi da samo zahvaljujuæi neodluènosti gradskih vlasti kasarna "Vojinoviæ" nije zauzeta ranije. Na dan kad je iz Zagreba stiglo nareðenje za napad, Radio Bjelovar objavio je da graðani mogu mirno da spavaju jer se kasarna deblokira, puštaju se struja i voda, kao i da se u gradskim pekarama može nabaviti hleb za 400 vojnika, 70 starešina i porodice vojnih lica.

Starice ubijene u crkvi

Osim nasilja nad JNA, hrvatska vojska vršila je nasilje i nad svojim sugraðanima. Da bi se stvorila iluzija uliènih borbi, ceo dan se pucalo po gradu. Ošteæeni su brojni objekti, meðu ostalim i pravoslavna crkva, koja je kasnije poharana, a tri starice su ubijene u katolièkoj crkvi kako bi za to mogla lažno da se optuži JNA.

Tom prilikom su izjave da neæe biti nikakve borbe dali predsednik opštine Stanko Pavliæ, predsednik izvršnog veæa Jure Šimiæ i komandant kasarne, pukovnik Rajko Kovaèeviæ.

Sledeæi dan gradonaèelnik Pavliæ, koji se nije slagao sa nasilnim rešenjima u vezi sa kasarnom, poslat je službeno u Osijek, a u Bjelovar je došao kontingent ustaških dobrovoljaca iz Varaždina, tako da je za napad na kasarnu bilo spremno oko 2.000 pripadnika hrvatskih snaga, uz dvadesetak topova, minobacaèa i raketnih lansera.

U najveæoj tajnosti se iselilo stanovništvo u kuæama desetak metara oko kasarne, a u njih ubaèeni hrvatski vojnici.

U nedelju, 29. septembra, kada su vojna lica i civili bili na prvom normalnom doruèku posle dužeg vremena, po kasarni je sa svih strana odjeknula paljba. JNA je, kaže Tomšiæ, oèekivala pomoæ avijacije, ali kako ona nije stigla, bili su prisiljeni na bezuslovnu predaju. Borbe, meðutim, zapravo nije bilo.

Miniranje srpske imovine

Likvidacije zarobljenika nisu bile jedini zloèini poèinjeni u jesen 1991. godine u bjelovarskom kraju. Po izjavama svedoka, èetiri dana su 42 objekta JNA bila prepuštena da iz njih uzima ko šta voli. Oko stotinak vojnih stanova bilo je nasilno useljeno i tom prilikom su žene i deca oficira JNA izbacivane na ulicu.

Brojne kuæe u srpskom vlasništvu bile su minirane i opljaèkane, a pravoslavne crkve i parohijski domovi devastirani ili porušeni.

Dobar deo vojnika JNA èinili su septembarci sa dve nedelje boravka u vojsci. Borbu su prihvatila samo èetiri oficira i šest vojnika, koji su sa dva tenka, bacaèem i mitraljezom celi dan oèajnièki branili kasarnu do veèeri kad su stigli specijalci iz Zagreba i pogodili tenk koji je sa delom posade izgoreo, dok su ostali uspeli da se uvuku u gomilu zarobljenih vojnika.

Kada su se svi pripadnici JNA u kasarni predali i okupili, nareðeno im je da se skinu do pasa i postroje, da bi trojica maskiranih pripadnika hrvatskih snaga izdvojili pukovnika Kovaèeviæa i njegove pomoænike potpukovnika Miljka Vasiæa i kapetana Dragišu Jovanoviæa i ispalili im hice u potiljak. Ostale su tako polugole vodili kroz grad, a sledeæi dan bjelovarske vlasti su pozvale graðane u kasarnu da se uvere kako je prošla JNA.

Tom prilikom mnogi od njih šutirali su tela streljanih oficira, a pojedinci i mokrili po njima. Snimci o tome postoje, osim u Beogradu završili su i u Hagu, koji se o tome za sada nije izjašnjavao.

Nekoliko dana posle u šumi Korenovo streljani su rezervisti - Hrvati, Zdravko Dokman i Ivan Hosjak, Srbi Milorad Ðorðeviæ, Radovan Gredeljeviæ, Boško Radoviæ i Mirko Ostojiæ i civil S. K. Kako je kasnije bilo navedeno u optužbi Županijskog suda na suðenju èetvorici pripadnika hrvatskog MUP-a, oni su iz gomile ratnih zarobljenika izdvojili šestoricu rezervista JNA i jednog civila, veæinu njih iz Bjelovara, odvezli ih u obližnju šumu Korenovo i streljali. S. K. je zadobio tri prostrelne rane i uspeo je da se dovuèe do policijske patrole, koja ga je prevezla u bolnicu, gde se oporavio.

Ne može se reæi da su hrvatske vlasti te zloèine mirno gledale. Tuðman, besan što su generali Špegelj i Tus demonstrirali uspešnost doktrine napada na kasarne umesto njihovog opkoljavanja i opsade, naredio je hapšenje hrvatskih komandanata Želimira Škareca i Stjepana Budinskog, kojima je odreðen pritvor, ali je proces prekinut, a oni osloboðeni sa obrazloženjem da su postupali po nareðenju Glavnog stožera, odnosno generala Tusa. U vezi sa zloèinima u Bjelovaru spominjalo se i ime Jure Šimiæa, protiv koga je tužilaštvu Haškog suda porodica Dragiše Jovanoviæa podnela tužbu zbog uèešæa u ubistvu trojice zarobljenih oficira JNA u zauzetoj kasarni.

Osim kratkotrajnog boravka u pritvoru i otpuštanja iz Hrvatske vojske, Šimiæ nije bio kažnjen.

http://www.srpskadijaspora.co.yu/vest.a ... e%20zemlje

Izvor:

Vest

Share this post


Link to post

Zlocini

"Humano preseljenje leseva" ili "Mrtvaci na sluzbenom putu" su naslovi koji se pojavljuju u Feralu u odnosu na skoro otkrivenu praksu skrivanja tragova masovnih zlocina od strane hrvatske ratne vrhuske. U selu Paulin Dvor kod Osijeka pobijeno je 18 srpskih civila i prebaceno 500 kilometara dalje na jednu lokaciju u Lici.

O okolnostima pogibije ovih nesrecnih ljudi svedocenja se manje ili vise slazu. Kada je hrvatska vojska usla u Paulin Dvor mestani srpske nacionalnosti su zatvoreni u jednu kucu odakle su izlazili na sat-dva da nahrane stoku. Ali tu se nasla grupa hrvatskih branitelja, uglavnom mestana iz susednog sela Vladislavaca, koji su sedeli oko raznja, pili rakiju i pekli prase. Tada je, iz Ernestinova, sela koje se nalazilo u srpskim rukama, ispaljena granata koja je ubila jednog od hrvatskih vojnika. Pod uticajem alkohola, ogorceni zbog toga sto se dogodilo, nekoliko njih su otisli do kuce u kojoj su bili zatvoreni srpski civili, pobili ih a kucu razneli dinamitom. Tri dana nakon toga u selo su usle JNA i srpske paravojne jedinice. U knjizi Vojina Dabica i Ksenije Lukic Crimes Without Punishment,

objavljenoj u Vukovaru 1997, koja je u Hrvatskoj oznacena kao proizvod srpske propagandne masinerije, navodi se podatak da je kamionom marke TAM 18 leseva ubijenih Srba odvezeno na nepoznatu lokaciju.

Branimir Glavas

Branimir Glavas, koga je Gojko Susak, tadasnji ministar odbrane, imenovao zapovednikom grada Osijeka samo cetiri dana pre masakra u Paulin Dvoru, mogao bi biti optuzen za ovaj ratni zlocin. O tome je bilo reci, kako navodi Globus, prilikom skorasnje posete hrvatske drzavne delegacije Haskom tribunalu.

Ali za razliku od ovog zlocina u Paulinom Dvoru o kojem je pisao jedino Feral, o zlocinima u Sisku se ipak znatno vise govori u medijima. Skoro citav julski broj Hrvatske ljevice (35 strana) posvecen je tome, a mnogi drugi mediji u Hrvatskoj kao sto su Nacional, Globus, Feral, Jutarnji list, Novi list, pisali su i proteklih godina o ovim zlocinima i navodili da se radi o vise desetina pa cak i stotina zrtava srpske nacionalnosti pobijenih na najsvirepiji nacin.

Hrvatsko pravosudje cuti. Za ovih deset i vise godina ucinak mu je nesto manji od nule. Vrlo efikasno je osudilo Hrvatsku ljevicu za nanete dusevne boli jednom od glavnih aktera u prici o zlocinima, tadasnjem nacelniku Kriznog staba u Sisku Ivanu Bobetku i oslobodilo cetvoricu osumnjicenih za ubistvo Damjana Zilica, glavnog inzenjera u sisackoj rafineriji. Znaci da nije u pitanju samo tesna pripijenost sudstva uz izvrsnu vlast vec i njeno efikasno i "ucinkovito" sluzenje, pa nije ni cudo sto hrvatske politicare koji bi hteli reforme hvata panika kada dobiju odredjene naloge u vezi s tim od Evropske komisije ili Haskog tribunala.

Medju pociniocima zlocina u ovom banijskom radnickom mestu spominju se cetiri glavna coveka, Ivan Bobetko, tadasnji nacelnik sisackog kriznog staba, Josip Brajkovic, tada predsednik sisackog HDZ-a, Djuro Brodarac, tadasnji nacelnik policijske uprave, i Vladimir Milankovic, njegov zamenik.

Dokumentaciju zlocina u Sisku dugo godina je prikupljao Stjepan Komarac, profesor knjizevnosti u penziji i predsednik "Gradjanskog odbora za povratak izbeglih i raseljenih osoba". Nacional je objavio deo toga u avgustu 1999. Tu se navodi da je "Ivan Bobetko, odgovoran za prenosenje glavnih stavova vodjstva HDZ-a o etnickom ciscenju na lokalne rukovodioce i stvaranje jezgra organizacije koje je to sprovodilo u delo. Josip Brajkovic, kao glavni covek HDZ-a i vodja politickog podzemlja u Sisku, sastavio je spiskove Srba za likvidaciju. Takodje je organizovao grupe za likvidaciju, a grupa 'Soli' iz Odre bila je pod njegovim licnim zapovednistvom. Djuro Brodarac, kao nacelnik policije u Sisku, donosio je konacnu odluku o zivotu i smrti i direktni je krivac za likvidaciju svih zrtava od 1991. do 1995. godine. Bio je dosledan realizator spiskova za likvidaciju, kao i zapovednik svih grupa koje su to izvrsavale, osiguravao je sve potrebne informacije i sredstva za izvrsenje. Vladimir Milankovic, kao zamenik sefa policije u Sisku, bio je koordinator grupa za likvidaciju. Ubijao je i svojom rukom. U napadu na sela Kinjacku i Bestrmu licno je ubio vise od deset civila".

nastavak

Share this post


Link to post

U delu dokumentacije koji se zove "Metodologija zlocina" pise da su "prva smaknuca vrsena bez prikrivanja tragova. Kasnije je iz ograde sisackog groblja izvadjeno 170 betonskih stubova i oko 700 metara zice. Lesevi su vezivani zicom za stubove i polagani u Savu. Neki su vezivani za vrece sa peskom i kamenjem a nekima su stomaci rasparani i punjeni kamenjem. Smaknuca su vrsena vatrenim oruzjem, macetama, kamama, toljagama".

Sam pocetak lova na ljude u Sisku obavljen je u skladu sa utvrdjenim obrascem medijskog rata, od kojeg ni nacisti iz HDZ-a, ni njihove kolege i saradnici iz Milosevicevog SPS-a, nijednog trenutka nisu odstupali. Slobodni tjednik (ST) objavio je u junu 1991. clanak "Vampiri KOS-a su spremni" u kojem se opisuju najprljavije radnje koje se cine hrvatskom narodu od strane obavestajne sluzbe i objavljuje spisak sisackih kosovaca, tj. ljudi koje treba neizostavno likvidirati. To neodoljivo podseca na slicne radnje koje su preduzimane sa suprotne strane (policijski film o Spegelju prikazan na srpskoj drzavnoj TV i clanak u Ekspres politici sa nalogom za ubistvo Slavka Curuvije). Podsticanje na zlocin vrseno kroz medije jos uvek je daleko od krivicnog gonjenja i daje nadu inspiratorima i pokretacima iz vrha vlasti da ce ostati zauvek van domasaja pravde. Nadu da ce ceo teret krivice pasti na ledja psihopata, direktnih egzekutora koje su oni doveli iz najtamnijih zatvorskih celija. Ali klupko se polako odmotava...

Globus svedoci o eskadronima smrti. Bili su oni koji su dolazili belim kombijem u crnim ili maskirnim uniformama sa maskama na licu i odvodili ljude sa spiskova. Zatim su bili pripadnici specijalnog policijskog odreda koji su se zvali "Vukovi" kojima je zapovedao Jadranko Garbin i organizovane oruzane jedinice radnika rafinerije u Sisku. Zrtve su odvodjene na tri mesta, u Jodno leciliste za reumaticare, brigadirsko naselje popularno nazvano ORA, nedaleko od Galdovackog mosta na Savi, i skladiste bivse JNA koje se zove "Barutana". "Vukovi" su bili smesteni u Jodnom. Jedinica se sastojala delom od pitomaca kazneno-popravnih domova koji su abolicijom iz 1991. pusteni na slobodu. U Nacionalu se pojavljuje svedocenje Zlatka Dizdarevica koji je radio na prijavnici Jodnog lecilista. On opisuje zverstva koja su cinjena u prostoriji za mucenje koja se nalazila u kotlarnici i kaze da su svi "Vukovi" bili bivsi legionari, manijaci. Kada bi dopremali zrtve prvo su im sekli usi i nizali na kanap. I u Odeljenju patologije Opce bolnice u Sisku kroz koje je proslo sedamnaest tela sisackih Srba koja su dopremljena sa obala Save i Kupe potvrdjuje se to stravicno fizicko zlostavljanje. Tela su bila izoblicena do neprepoznatljivosti, sa visestrukim prelomima ruku i nogu, sa ubodima po celom telu i sa probijenom glavom, metkom u potiljak.

Bez obzira na strah i cenzuru u javnost sve vise prodiru saznanja o zlocinima koji su u Sisku pocinjeni pre vise od deset godina. Ozalosceni clanovi porodica, iako redovno zastrasivani, ne mogu vise da cute.

Treba odati priznanje casnom coveku Vjekoslavu Vidovicu koji je u prvim godinama samostalne Hrvatske bio predsednik Vrhovnog suda. "Kada su tela pobijenih Srba sa spiska za likvidaciju koji je objavio Slobodni tjednik pocela da isplivavaju, sudije iz Siska su dosle kod mene i pricali sta se dogadja u Sisku, o mnogim pobijenim i nestalim ljudima", prica za Feral, Vjekoslav Vidovic. "Ispitavsi situaciju otisao sam do Franje Gregorica (tadasnji predsednik vlade) koji me je pitao da li imam nesto napismeno. Ja sam mu dao pismeni izvestaj i sastanak je bio odmah zavrsen." Kasnije je inicijativa za smenu Vidovica dosla od predsednika Tudjmana.

nastavak

Share this post


Link to post

Na kraju obimnog izvestaja o sisackim zlocinima Hrvatska ljevica daje prilog sa biografijama tada najmocnijih ljudi iz sisacke dijabolicne price.

Ivan Bobetko, sin hrvatskog generala Janka Bobetka koji je od 1952. do 1954. godine bio predsednik sportskog drustva "Partizan" od cijeg se jugoslovenstva kao i od Tudjmanovog u to vreme nije moglo ziveti. Sin Ivan se, dok je bio na skolovanju u Beogradu, zvao Jovica a siroj publici je poznat po tome sto je u hrvatskom Saboru, iskazujuci lojalnost hrvatstvu, gadjao tasnom saborskog poslanika Radoslava Tanjgu. Takodje je onima koji su gledali hrvatsku drzavnu TV u to vreme poznata slika Ivana Bobetka kako, naoruzan do zuba, paradira ulicama Siska u pratnji jedne plavuse koje je za pojas zadenula sablju. U Saboru je dobio mesto predsednika Odbora za nacionalnu sigurnost, a Tudjman ga je naimenovao za predsednika Glavnog stozera za Baniju, Posavinu i Moslavinu.

Djuro Brodarac je sada najmocniji covek u Sisku i Sisacko-moslavackoj zupaniji. Od 1993. godine je na polozaju zupana. Bio je u tri mandata saborski zastupnik, predsednik Nogometnog saveza Hrvatske i clan olimpijskog odbora, nosilac gomile odlikovanja... U mladim danima bio je sekretar Centralnog komiteta Narodne omladine Hrvatske da bi u vreme maspoka bio sklonjen sa partijskih funkcija. Policijskim vezama Manolic, Boljkovac, postaje prvo pomocnik, pa nacelnik policijske uprave u Sisku.

Josip Brajkovic, bio predsednik sisackog HDZ-a. Isticao se organizovanjem ljudi na tom podrucju za najmutnije poslove sve pod vidom patriotizma, a kad je krenuo rat sastavljao je spiskove za likvidaciju. U maju 2002. pocinio je "samoubistvo", tako tipicno za posleratno vreme, pucnjevima iz sacmare i vesanjem. Govorilo se da treba da ide u Hag u statusu zasticenog svedoka.

Vladimir Milankovic, zavrsio vojnu akademiju u Beogradu. Komandir milicije u Sisku da bi u Tudjmanovo vreme postao nacelnik specijalne policije. Posle je postao zamenik Djure Brodarca da bi, kada je ovaj otisao na mesto zupana, postao nacelnik. U "Bljesku" i "Oluji" bio jedan od zapovednika policijskih snaga. Danas je u penziji i bavi se "biznisom".

kraj

Share this post


Link to post
OPTUŽNICA PROTIV DVOJICE UBICA SRPSKIH CIVILA IZ 1991.

28.4.2006 (Tanjug)

Županijsko tužilaštvo u Osijeku podiglo je optužnicu protiv dvojice bivših pripadnika hrvatskih oružanih snaga, Freda Marguša i Tomislava Dilbera, koji se terete za za ratni zloèin nad srpskim civilima, a pred županijskim sudom teèe osmodnevni rok za eventualne prigovore na optužnicu.

Dilber i Marguš se terete da su kao pripadnici Hrvatske vojske krajem 1991. postupali prema civilnim licima protivno odredbama meðunarodnoga ratnog prava.

Share this post


Link to post

Zatrazeno ukidanje imuniteta Glavasu

VLADIMIR ŠEKS NAJAVIO

Zatraženo skidanje imuniteta Glavašu zbog ratnog zloèina

ZAGREB - Državno odvjetništvo zatražilo je odobrenje za pokretanje kaznenog postupka protiv Branimira Glavaša zbog ratnog zloèina protiv civilnog stanovništva, izjavio je danas novinarima predsjednik Hrvatskoga sabora Vladimir Šeks, a potvrdila glasnogovornica Državnog odvjetništva RH (DORH).

Glavni državni odvjetnik stavio je 25. travnja zahtjev za odobrenje pokretanja kaznenog postupka protiv Glavaša i taj sam zahtjev slijedeæi dan uputio predsjedniku Mandatno-imunitetnog povjerenstva (MIP), odgovorio je Šeks novinarima nakon sjednice proširenog saborskog Predsjedništva.

Glasnogovornica DORH-a Martina Mihordin potvrdila je da je glavni državni odvjetnik zatražio odobrenje za pokretanje postupka protiv Glavaša zbog ratnog zloèina protiv civilnog stanovništva i to po èlanku 120. Osnovnog kriviènog zakona RH. Taj je zakon bio na snazi do 1998.

Zahtjev za odobrenjem kaznenog progona Glavaša preko glavnog državnog odvjetništva zatražilo je osjeèko Županijsko državno odvjetništvo.

Glasnogovornica DORH-a za sada nije željela ništa više reæi o tom zahtjevu niti za što toèno Glavaša osjeèko tužiteljstvo sumnjièi.

Šeks je novinarima kazao kako Povjerenstvo nema roka u kojem mora utvrditi prijedlog za Sabor, ali kako misli da æe predsjednik MIP-a ovih dana sazvati sjednicu i da æe biti održana prije srijede, 10. svibnja.

Vrlo je izgledno da æe, s obzirom na dosadašnju praksu, Povjerenstvo predložiti Saboru da Glavašu skine zastupnièki imunitet.

Šeks je, naime, podsjetio da je MIP u svim svojim sazivima predlagao, a Sabor prihvaæao skidanje imuniteta kad je zahtjev za pokretanje kaznenog postupka dolazio od suda, Državnog odvjetništva i ako se radilo o kaznenim djelima koja se progone po službenoj dužnosti. (Hina)

Share this post


Link to post
03.05.2006 01:39

OSIJEK '91. Nakon kratkog zatišja, istraga o ubojstvima osjeèkih Srba 1991. ulazi u dramatiènu fazu

Dva suborca izdala Glavaša

Autor Mladenka Šariæ, Vanja Moskaljov

Sljedeæe srijede Sabor æe ukinuti zastupnièki imunitet Branimiru Glavašu kako bi protiv njega mogao biti pokrenut kazneni postupak zbog sumnje da je umiješan u ratne zloèine poèinjene 1991. nad srpskim civilima u Osijeku. Predsjednik Sabora Vladimir Šeks potvrdio je juèer da je 25. travnja Saboru stigao zahtjev Državnog odvjetništva za ukidanje imuniteta Glavašu te da ga je on proslijedio Mandatno-imunitetnom povjerenstvu, tijelu koje razmatra takve zahtjeve i predlaže parlamentu kako da postupi.

Moguæ pritvor

S obzirom na težinu kaznenog djela, Šeks pretpostavlja da æe imunitet Glavašu biti ukinut. Ukidanje imuniteta u pravilu se prihvaæa kad to traži Državno odvjetništvo, a odbija ako je rijeè o privatnim tužbama.

Buduæi da je rijeè o kaznenom djelu za koje je predviðena zatvorska kazna dulja od pet godina, zakon otvara i moguænost da Glavaš odmah nakon ukidanja imuniteta bude pritvoren kako ne bi tijekom istrage utjecao na svjedoke. Time, deset mjeseci nakon otvaranja istrage o ubojstvima osjeèkih Srba s poèetka rata, istražitelji pokušavaju zatvoriti krug oko èovjeka zbog kojeg je, kako se otpoèetka vjeruje, sve i pokrenuto.

Iz krugova bliskih istrazi doznajemo da se uz istragu o ubojstvima dvojice Srba, istraga protiv Glavaša proširuje i na zlostavljanja u Crvenoj vojarni. Istražitelji su veæ razgovarali s desetak svjedoka u Osijeku i sedam u Beogradu, a posebno im je važno što su meðu svjedocima koji terete Glavaša njegova dva bliska suradnika iz 1991.

Glavaš kaže da nije iznenaðen jer mu je prije osam dana jedan visokorangirani èasnik HV-a rekao da je èuo od Tomislava Iviæa, šefa osjeèko-baranjskog HDZ-a, da æe mu na sljedeæoj sjednici Sabora Šeks ukinuti imunitet.

Èuo sam i da æe uskoro biti pokrenute istrage koje æe obuhvatiti jednog generala i nekoliko istaknutih zapovjednika iz Domovinskog rata kaže Glavaš, zadržavajuæi sa sebe imena osoba kojih se to tièe. Za Hrvatsku sam se borio i institucije pravne države poštujem. Meni je prvome u interesu da se istraže ti dogaðaji. Na svoje sam sudjelovanje u ratu ponosan.

Glavaš i dalje smatra da je rijeè o politièkom procesu. Ova æe prièa, kaže, brzo dobiti epilog, ali ne onakav kakav priželjkuju oni koji su je pokrenuli.

Ti koji su pokrenuli hajku bili su mi nadreðeni, za vrijeme rada udaljeni 10 metara od mene. O svemu tome govorit æu i u Saboru zakljuèuje Glavaš, aludirajuæi na Šeksa koji je tad bio na èelu Kriznog stožera za Slavoniju i Baranju.

Istraga nije zamrla

Iako je istraga o ubojstvima poèela ljetos, Glavaš nijednom nije pozvan na ozbiljan razgovor. Tek na jedan kratki lani u prosincu, vezan uz nekog rezervnog oficira JNA. Glavaš se sam više puta nudio šefu policije Vladimiru Faberu za razgovor, ali je odbijan rijeèima da on sam sebe neæe teretiti. Buduæi da se višemjeseèna kampanja o osjeèkoj istrazi unatrag èetiri mjeseca smirila, u politièkim se krugovima govorilo da je istraga zamrla. Oèito je, meðutim, da nije.

Glavašev osjeèki partner, šef HSP-a Anto Ðapiæ zateèen je zahtjevom za ukidanje imuniteta i tome æe se, kaže, usprotiviti.

Glavašev æe sluèaj biti jedno od najsloženijih politièkih pitanja u RH, kaže Ðapiæ, dodajuæi da bi bila katastrofa da se u tom sluèaju primijeni zapovjedna odgovornost.

vecernji-list

Share this post


Link to post

„ЗАБОРАВЉЕНИ” РАТНИ ЗЛОЧИН

Хрватски Холмец

У Бјеловару су 1990. побијени официри ЈНА

који су се предали

(Од нашег сталног дописника)

ЗАГРЕБ, 13. маја – Покретање „случаја Главаш” с мртве тачке као да

отвара врата за још низ таквих, до сада наводно заборављених ратних злочина

почињених са хрватске стране. Поново се јавно говори о многобројним

ликвидацијама Срба у Сиску и више других градова, спаљивању српских села код

Славонске Пожеге (где није било ни рата ни побуне) и другим случајевима...

Да и Хрватска има свој Холмец, у најновијем броју указује сплитски

„Ферал”, отварајући овде већ давно потиснути ратни злочин над припадницима ЈНА

у касарни у Бјеловару крајем септембра 1990. године (о чему је „Политика” тада

писала). Хрватске „зенге” су опколиле и захтевале безусловну предају касарне

„Божидар Аџија”, у којој су били и регрути пристигли тек пре месец дана на

одслужење војног рока у саставу 265.

механизоване бригаде ЈНА. Када је то одбијено, и тражени преговори, напали су

је 29. септембра у шест сати ујутро свим средствима и до увече сломили отпор.

Предаја је уследила у 19 часова.

У круг касарне тада је ушетао Јуре Шимић, председник Извршног већа

општине Бјеловар и шеф кризног штаба, наредио свим заробљеницима да се скину до

појаса и построје. Затим је прочитао три имена и наредио им да се

издвоје: командант бригаде пуковник Рајко Ковачевић, потпуковник Миљко Васић

(иначе помоћник команданта за МПВ) и официр безбедности капетан Драгиша

Јовановић. Одвео их је иза зграде и зачули су се хици. Сва тројица су убијена.

Шимић је затим наложио да се њихова смрт огласи по граду и позову

заинтересовани на разгледање и скрнављење убијених, што су многи и учинили, и о

чему постоји и снимак видео-камером.

Иако је цели град знао шта се догодило у касарни, до данас никаква

истрага о том ратном злочину у Хрватској није вођена, а убица Јуре Шимић се

мирно бави ветеринарским пословима у оближњем селу Ровишћу. О томе се вероватно

ни данас не би говорило у Хрватској да супруга убијеног Јовановића, Верица

Јовановић, није упутила захтев хашком суду за покретање истраге о том ратном

злочину. Захтев је написан још 1998. године, а по свему судећи (иако се о томе

у Загребу службено ћути) недавно је та документација из Хага прослеђена

хрватском прав�!

�суђу, као и још неки случајеви. Београдско Војно тужилаштво је 2002. године

подигло оптужницу против Јуре Шимића и његових сарадника, и за њим издало и

потерницу.

Супруга убијеног Миљка Васића остала је са децом у Бјеловару.

– Сву своју енергију и концентрацију током оних најгорих година

била сам посветила томе да сачувам стан у Бјеловару, што није било нимало лако,

те да покушам да се изборим за супругову пензију, што ми није успело.

Трудила сам се да синовима омогућим школовање и да преживимо све те тешке

године и све оне увреде и понижења што смо их морали претрпети, а верујте ми да

смо били шиканирани на сваком кораку. Кад год сам дошла у неку државну

институцију да тражим своја права, била сам третирана као „четникуша” и то ми

је јасно стављано на знање – каже о својој судбини Бисерка Васић.

У Бјеловару се о том злочину све зна, па је тако и она сазнала

детаље о смрти свог супруга. „Чула сам, наравно, и ко је иницирао убиство мог

мужа и двојице његових колега, као што сам чула и ко је пуцао, али волела бих

да држава, након 15 година, коначно утврди ко је крив за убијање људи који су

се предали и положили оружје. Мени и мојој деци то би била барем некаква

сатисфакција за оно што смо проживели”, вели данас Бисерка Васић.

Остаје да се види да ли ће Хрватска и њено правосуђе имати више

храбрости и објективности од оног словеначког да се суоче са „својим Холмецом”.

Радоје Арсенић

http://www.antic.org/

Share this post


Link to post
IGNJATOVIÆ: PRIKUPLJENI DOKUMENTI O ZLOÈINIMA U HRVATSKOJ

8.8.2006 15:08 BEOGRAD (Tanjug) - Bivši Savezni komitet za prikupljanje dokaza o ratnim zloèinima na prostoru SFRJ prikupio je i sistematizovao kompletnu dokumentaciju o ratnim zloèinima nad Srbima u Hrvatskoj, potvrdio je danasTanjugu potpredsednik Komiteta prof. dr Djorðe Ignajtoviæ.

''Komitet je deset godina sakupljao dokumentaciju o zloèinima poèinjenim na prostoru bivše SFRJ i redovno dostavljao Haškom tribunalu. Posle gašenja Komiteta, kompletna dokumentacija je skenirana i predata Ministarstvu pravde na èuvanje'', rekao je Ignjatoviæ.

Tanjug 08.08.2006

Share this post


Link to post

Namerno ubijali Srbe i uklanjali tragove

Belerouz: Nekoliko oficira UN prijavilo je Haškom tribunalu ratni zloèin nad srpskim civilima i mene su intervjuisali, ali od toga ništa nije bilo.

OTAVA - Major Klod Belerouz služio je u snagama UN (Unprofor) koji su, u skladu s Rezolucijom SB UN, 1992. rasporeðeni u tadašnjoj Republici Srpskoj Krajini da bi nadgledali postignuto primirje izmeðu lokalnih srpskih i snaga vojske Hrvatske. Za to vreme je hrvatska vojska, uz pomoæ amerièkih i nemaèkih savetnika, konstantno gomilala svoje snage duž granice s Krajinom, da bi avgusta 1995. pokrenula operaciju "Oluja", radi zauzimanja otcepljene srpske oblasti.

Rezultat je najveæe etnièko èišæenje u tom ratu. Oko 200.000 Srba prognano je iz domova, više stotina je ubijeno, a hiljade su povreðene jer su Hrvati namerno pucali na kolone izbeglica. U to vreme je major Belerouz, kanadski vojni inženjer, bio stacioniran u Kninu nešto više od mesec dana. Postao je svedok sukoba koji ga i danas proganja, a ekskluzivno za Glas javnosti on prvi put da govori o tome.

Da li ste bili svesni da æe Hrvati krenuti u ofanzivu poèetkom avgusta?

- Da. Pre svega sam to zakljuèio gledajuæi šta se dogaða u sektoru - na osnovu pokreta trupa i naèina na koji su Hrvati napredovali u BiH. Ali veèe pre poèetka ofanzive primili smo u štabu u Kninu telefonski poziv, verujem iz glavnog štaba UN (u Njujorku), s upozorenjem da æe Hrvati pokrenuti ofanzivu sutra u zoru.

Bili ste u Krajini i pre nego što ste stigli u Knin, i sad kad pogledate unazad, da li mislite da je tamošnja srpska vojska mogla da pruži veæi otpor hrvatskoj?

- Ne. Naoružanje im je bilo veoma jadno. Osim toga, veæina se povukla prethodne noæi. Nisu ni pokušali da brane Knin.

Koliko znam, ni pukovnik Endrju Lesli (sada šef kanadske armije) ni general Alein Forend, tada vaši direktni pretpostavljeni, nisu nikoga upozorili da je Knin otvoren grad i da su u njemu samo izbeglice?

- Tako je.

Kad je poèelo bombardovanje Knina?

- Mislim da je poèelo u pet ujutro 4. avgusta.

Ali reke izbeglica i dalje su stizale u taj grad?

- Mnogo ljudi je pobeglo iz Knina noæi uoèi bombardovanja, kao da ih je neko upozorio. Odlazak je oèigledno bio organizovan, a na dan bombardovanja izbeglice su poèele da stižu. Neki su bili iz predgraða, a neki iz unutrašnjosti.

Da li su ljudi ginuli?

- Da, video sam civilne žrtve.

Da li su ih donosili u bolnicu?

- Neke jesu, ali mnogi su ostavljeni da leže po ulicama.

Da li su posmatraèi UN pokušavali da zaustave bombardovanje? Da li su pukovnik Lesli i general Forend uèili nešto da Hrvate privole na prekid vatre?

- Kad je bombardovanje poèelo, angažovao sam svoje inženjere da pojaèaju zaštitu našeg štaba. Èuli smo od oficira za operacije da su u toku dana pokušali da kontaktiraju sa UN i sa NATO da odobre vazdušni napad.

Šokiran sam zbog Èekua

Oficir hrvatske artiljerije odgovoran za bombardovanje je Albanac s Kosova i Metohije Agim Èeku, odnedavno premijer Kosova. Nikada nije prozvan zbog sluèaja u Hrvatskoj. Da li vas to iznenaðuje?

- Šokiran sam time.

Dakle, videli ste šta je uraðeno, koliko je razoreno, smatrate da je to bilo namerno i da tamo nije bilo vojnih postrojenja i otpora. Meta su namerno bili civili koji su bežali i tražili utoèište?

- Da.

Vidim da se još uvek ježite od toga?

- O, Bože. Još uvek se naježim. I sad se preznojavam dok se priseæam.

Vazdušni napad na hrvatske položaje?

- Da.

Ali jedini vazdušni napadi su bili na srpske položaje.

- Ne znam za taj dan, ali dok sam služio u Hrvatskoj, amerièki i NATO avioni jesu napadali srpske snage.

Koliko je trajalo bombardovanje Knina?

- Celog dana. Prestali su u deset uveèe i nastavljeni su sutradan, 5. avgusta, takoðe u pet ujutro. Trajali su do, mislim, u 23, jer u ponoæ su hrvatske snage opkolile naš logor.

Da li ste videli razaranja?

- Da, neke zgrade su bile uništene.

Ali tamo nije bilo vojnih položaja. Da li biste ocenili da je to bio napad na naseljenu oblast?

- Tako je. Video sam tela ubijenih na ulici pored našeg štaba. Shvatio sam da je tamo pala granata i video sam da kanadski i drugi vojnici UN stavljaju tela u vreæe.

Da li su ubijeni bili civili?

- Da, mada je bilo i nekoliko vojnika... Otvorili smo štab za izbeglice kako bi bile sigurne, a i nekoliko srpskih vojnika je došlo. Rekli smo im da moraju da se prvo razoružaju. Neki su odbili pa su ostali pred štabom i bilo je žrtava meðu njima.

Šta se dogodilo kad su Hrvati stigli?

- Naši ljudi su tela poginulih stavili u vreæe, video sam to. A hrvatski tenkovi su ih pregazili.

Namerno?

- Da.

Kako objašnjavate to što strani novinari, kad su ušli u Knin, nisu videli razaranje?

- Èim je ofanziva stala, videli smo mnogo vozila i graðevinskih radnika koji su doneli graðevinski materijal, staklo i ostalo, i popravili glavnu ulicu. Graðevinci i mnogi ljudi su zamenjivali prozore, èistili najveæe ulice i napravili veliku akciju rašèišæavanja pre nego što su novinari ušli u grad.

Kao inženjer, da li biste rekli da su to naredili lokalni ratni komandanti koji su prosto mislili da grad treba srediti ili je to bilo organizovano?

- To je bilo isplanirano.

Kao deo ofanzive?

- Mislim da su ti ljudi išli iza vojske. To je bilo isplanirano.

Dakle, Hrvati su znali da æe razoriti Knin i da æe ubijati ljude, a takoðe su znali da to treba da zataškaju od meðunarodnih medija tako što æe sve poèistiti?

- Da.

Zna se da je došlo do napetosti izmeðu vojnika UN, u èijem su štabu utoèište našle srpske izbeglice, i Hrvata. Kako je to rešeno?

- Pukovnik Lesli je pregovarao s hrvatskim oficirima, ali nisam video kako je to rešeno. Srpske izbeglice ostale su u Kninu jedva dve sedmice. Transportovani su u Srbiju.

Koliko ih je bilo?

- Blizu hiljadu.

Ali procenjeno je da je 200.000 ljudi tih dana izbeglo iz Krajine!

- Da, ali mnogo ih je bilo iz sektora sever i još više iz sektora jug.

Da li ste mogli da se kreæete po gradu kad je hrvatska vojska stigla?

- Ofanziva je poèela u petak i nismo mogli da izaðemo iz štaba do srede.

A Hrvati su za to vreme pospremali grad?

- Da, još uvek su rašèišæavali.

I držali su vas u štabu?

- Da, meni je meðu prvima bilo dozvoljeno da izaðem jer su inženjeri pokušali da obnove vodovod i snabdevanje strujom.

Saznao sam da su neki oficiri UN tražili da prijave Meðunarodnom sudu u Hagu za ratne zloèine poèinjene na tlu bivše Jugoslavije moguæe ratne zloèine? Da li ste vi priložili neki dokaz o tome?

- Intervjuisali su me.

Da li je to rezultiralo neèim, da li su vas zvali da svedoèite?

- Ne.

Skot Tejlor (Espri de Kor)

Prevela i priredila V. Popoviæ

Glas Javnosti 28.08.2006

Share this post


Link to post
Страдање породице Вукојевић из Новог Града-само једна од потресних прича

Новости - 17 Sep 2006 19:00:00

МНОГО је прича о звјерствима која су починили хрватски војници када су прешли на десну обалу Уне, посебно у општини Нови Град. Међу њима је и она о страдању мајке Гордане и њена два сина Данијела и Милоша. Њих су на путу према Новом Граду убили припадници "Црних мамби".

Када се то догодило супруг и отац Драгутин Вукојевић био је, са својом јединицом, на линији према Босанској Отоци.

- Дошли су ми неки људи и само ми рекли да морам кући... Долазим у Равнице, а у дворишту наше куће, пред гаражом, три мртвачка сандука... Сви бугаре... Не долазим себи... Ништа ми није јасно... Прилази ми један комшија и вели како су ми Хрвати убили оба сина и супругу... Враћам се и пола сата сједим у ауту... Излазим... Бацам ствари... Губим се у сузама... Никога више не видим - сјећа се данас Драгутин - Дуда Вукојевић.

A његов Данијел навршио тек десету... Други син Милош био је седам година старији... Супруга Гордана тек ушла у тридесет и девету...

- Све троје мојих из Благаја је кренуло у Нови Град. Успут им стаје неки "пасат" да их повезе... Улазе... Поред возача, касније сам сазнао да је то био Божо Максимовић из Приједора, био је и још један дјечак... Крећу... Ни стотињак метара нису ишли... Зауставља их неки непознат војник и одмах отвара ватру из аутоматске пушке. Све их на лицу мјеста убија - прича Вукојевић.

О петоро невиних људи које су побили припадници "Црних мамби" свједочи и Живко Мутић, који је тих дана био и заробљен и одведен у казамат "Лора" код Сплита у коме је тамновао 22 мјесеца.

- Гледао сам како заустављају ауто на које су одмах почели да пуцају. Све у правцу "шајбни". Убили су свих петоро путника... Истог дана и на исти начин убили су и капетана Костића и још неког мајора из Новог Града - свједочи Живко Мутић.

С. СAБЉИЋ

Ексхумације

Чланови републичке Канцеларије за тражење несталих, заједно са колегама из Хрватске, ексхумирали су 1996. године, недалеко од Козарске Дубице тијела 11 припадника јединице "Црне мамбе" који су погинули одмах првог дана акције.

Неколико посмртних остатка ексхумирано је из појединачних гробница код Костајнице и Новог Града. Канцеларија за тражење несталих и заробљених лица Републике Српске, хрватској страни испоручила је посмртне остатке 14 припадника јединица Хрватске војске које су, у јесен 1995. године, покушале окупирати нека мјеста у Поуњу.

Планери и учесници

Aкција је изведена под директном командом Главног стожера Хрватске војске на чијем челу је био генерал збора Звонимир Червенко. Непосредни руководиоци акције били су генерал пуковник Петар Стипетић и генерал мајор Винко Врбанац. Уз ову двојицу, акцију су планирали или у њој директно учествовали Давор Домазет, Имре Aготић, Јозо Миличевић, Горан Ковачевић... и десетине других високо рангираних официра Хрватске војске.

Питер Галбрајт

Многе ратне акције, Хрватска војска и Хрватско вијеће одбране, изводили су заједно. Заправо су "били удружени у свом злочиначком подухвату", потврдио је ово, приликом свједочења у Хагу, и Питер Галбрајт, који је од 1993. до 1996.

године био амерички амбасадор у Загребу.

Share this post


Link to post
Почело разоткривање строго чуване тајне о звјерствима Хрватске војске у Поуњу

Новости - 17 Sep 2006 19:00:00

20060917175235-velika.jpg

У акцији најелитнијих јединица зборних подручја Карловца, Загреба, Вараждина, Сплита и Сиска, која је пропала већ другог дана, ипак убијено 107 српских бораца и цивила

(фотодокументација "Политике")

СВЕ је почело 18. септембра 1995. године када су, након "Олује", једнице Хрватске војске, наставиле свој крвави пир, али на територији Републике Српске, односно БиХ. Убијено је и на најсвирепији начин уморено више од стотину људи... Порушено је мноштво кућа, а у избјеглиштво отјерано двадесетак хиљада људи...

"Гром", "Пуме", "Паук", "Осе", "Тигрови" и "Црне мамбе", све саме елитне јединице зборних подручја Загреба, Вараждина, Сплита, Карловца и Сиска, кренуле су за Младеном Маркачем, Давором Домазетом, Петром Стипетићем, Винком Врбанецом, Имром Aготићем.., стратезима, касније се видјело, самоубилачког похода са кога се никада није вратило неколико стотина хрватских војника.

Операција је била испланирана тако да бојовници Хрватске војске овладају цијелим подручјем од Двора на Уни до Приједора, преко Новог Града, са једне, односно од Козраске Дубице до Приједора преко Кнежице, са друге стране.

Паралелно са овим, било је планирано да се форсира и правац од Костајнице према Бањој Луци.

- Без обзира на све околности које су, коначно, резултирале њиховим поразом, Хрвати су акцију ипак веома добро осмислили и испланирали. Једино нису очекивали отпор који смо им пружили и ријешеност, прије свега, цивилног становништва да не напушта територију и да буду уз своју војску. Због тога су, и више од 80 одсто убијених, били цивили. У Костајници, на примјер, нико од око шест и по хиљада мјештана није напуистио град и општину - прича командант борбене групе "Баљ" пуковник Душан Ђенадија.

План кога су, као дио своје политичке стратегије зацртали Фрањо Туђман и Гојко Шушак, тврде то данас и неки, у свијету високо позиционирани политичари, био је у тијесној вези и уз подршку америчке администрације. Један од ријетких противника агресије био је генерал Руперт Смит.

Све је, дакле, било "скројено" много прије 18. септембра када су прве јединице Хрватске војске прешле Уну. Након форсирања ријеке услиједио је жесток отпор припадника Војске Републике Српске, али и злочин кога су, над српским народом, у новиградској и дубичкој општини, у та два дана, починили, углавном, припадници "Црних мамби".

О поразу се у сусједној држави нерадо прича. Тек понеко проговори о неспоразумима на релацији Туђман - Шушак са једне и Винко Врбанац и још неколико официра Хрватске војске, који су, како наводе хрватски медији, у нападу на Нови

Град, Козарску Дубицу и Костајницу "прекорачили дужности предузимајући самовољно ратне операције". Врбанац је због тога непосредно након неуспјеха и смијењен.

- Могу они данас причати свашта. Aли, Туђман и Шушак су знали, а онда и били одговорни, за све што су, 18. и 19. септембра 1995. године, урадили њихови војници, на подручју општина Нови Град, Козарска Дубица и Костајница - тврди Ђенадија.

У само два дана акције, под строго повјерљивим називом "Уна 95" и "Дрина 95", убијено је 107 српских бораца и цивила на подручју Новог Града, Козарске Дубице и Костајнице.

С. СAБЉИЋ

Share this post


Link to post
Уз годишњицу егзодуса Срба из западнокрајишких општина

Новости - 17 Sep 2006 19:00:00

20060917183831-velika.jpg

У Санском Мосту послије Дејтона уништено 1.130 кућа, у Бихаћу 432, Дрвару 137, Босанском Петровцу 520, Кључу 670, а у Босанској Крупи 377 кућа... Вриједност имовине, која је уништена у западнокрајишким општинама, већа од милијарду марака

(Фото-архива "Гласа Српске")

НИ ЈЕДAНAЕСТ година послије масовног страдања и егзодуса Срба из тринаест западнокрајишких општина није задовољена правда за гнусне злочине који су тада почињени.

Узалуд је и нада да ће на оптуженичку клупу, барем послије недавног објављивања снимака, на којима се јасно виде злочини и разарање српске имовине, сјести наредбодавци: ратни командант такозваног Петог корпуса Aрмије БиХ, генерал Aтиф Дудаковић, командант 503. брдске бригаде Хамдија Делалић и многи други.

Јавност у Републици Српској, између осталих и њени предсједник и премијер Драган Чавић и Милорад Додик, затражила је хитну акцију надлежних правосудних органа, али за сада нема праве информације докле се стигло у процесуирању злочина почињених у септембру и октобру 1995. године.

Републички Савез логораша због тога је оцијенио "да очигледно оклијевање Тужилаштва БиХ да поступи по Кривичном закону БиХ, отвара питања објективности овог правосудног органа, његове способности и, уопште, његовог даљег постојања на овај начин".

Портпарол Канцеларије за тражење несталих и заробљених лица Републике Српске Милан Иванчевић казао је да су, за само три дана - 13. септембра, 10. и 25. октобра 1995. године - на подручју општина Бихаћ, Босански Петровац, Кључ, Сански Мост и Босанска Крупа, припадници Петог корпуса бошњачке Aрмије БиХ убили око 1.200 Срба.

Република Српска још трага за око 800 српских бораца и цивила са овог подручја, који се воде као нестали крајем љета и у јесен 1995. године.

Иванчевић је истакао да је, од укупног броја ексхумираних, 700 пронађено у више од 20 масовних гробница.

Удружење избјеглих, расељених и других лица Републике Српске "Останак" прикупило је податке о уништеној имовини у овим општинама, имовини која ни до данас није обновљена.

- Већина тих кућа и имања девастирана је послије потписивања Дејтонског мировног споразума - рекао је предсједник "Останка" Бошко Бајић.

У Санском Мосту је послије рата, према подацима овог удружења, уништено 1.130 кућа, у Бихаћу 432, Дрвару 137, Босанском Петровцу 520, Кључу 670, а у Босанској Крупи 377 кућа. Вриједност имовине, која је уништена у западнокрајишким општинама у другој половини 1995. и послије потписивања Дејтонског споразума, према процјенама "Останка", већа је од милијарду марака.

Подаци Министарства за људска права и избјеглице БиХ говоре да се од 1996. до краја 2005. године у Дрвар вратило 6.759 Срба, односно 45,53 одсто пријератног српског становништва, а у Гламоч 2.257 људи, односно 22,68 одсто од броја Срба који су прије рата живјели у овој општини.

У Кључ се вратило само 4,51 одсто пријератног српског становништва, односно 445 људи, а у Сански Мост око 20 процената предратних Срба.

- Наравно да нисмо задовољни повратком Срба у ове општине, у којима је прије рата живјело готово 90 одсто Срба. Обнова имовине иде веома споро, повратници немају посла, а кантоналне власти чине мало тога да им олакшају живот - нагласио је предсједник Удружења избјеглих и расељених лица града Бања Лука Војислав Милишић.

Присјетимо се да су прогон 120 хиљада Срба са овог подручја, пљачку и уништавање њихове имовине свесрдно, из ваздуха, помогли припадници НAТО-а, који су јединицама регуларне Хрватске војске, Хрватског вијећа одбране и бошњачке Aрмије БиХ, на тај начин, дали "зелено свјетло" за офанзиву на западне дијелове Републике Српске.

Претпосљедњег дана августа 1995. године, у два часа ујутро, НAТО снаге за брза дејства - правдајући нападе наводним масакром над сарајевским цивилима - бомбардовале су циљеве у Источном Сарајеву, Палама, Сокоцу, Горажду, насеља у Фочи и Чајничу, као и нека мјеста у Херцеговини.

Шест дана касније, напади су обновљени, а гађани су циљеви у близини Санског Моста, Кључа, Котор Вароша, Градишке и Кнежева. Хрватске снаге убрзо потом ушле су у Шипово, а недуго затим и у Јајце и Србобран. До краја септембра, на путу безнађа нашли су се становници Дрвара, Петровца, Крупе...

Г. КЛЕПИЋ

С. МИЛЕТИЋ

СТAНОВНИШТВО

Према подацима које је у публикацији "Aнтропогеографска стварност Срба у БиХ" објавио Стево Пашалић, Западна Крајина је "до пред крај рата, била дио најкомпактнијег српског етничког простора у БиХ". На овом подручју 1991. године био је 193.761 становник, од којих 122.674 Србина.

ГРОБНИЦЕ

У масовној гробници у Мркоњић Граду почетком 1996. године пронађена су 183 тијела убијених Срба, док је на разним локалитетима на овом подручју пронађено још 176 лешева.

Неке од већих гробница су и: Камен код Гламоча (са 108 тијела), Чапразлије (56), Шушњар у Санском Мосту (78), Царево поље (82)... Са западнокрајишког подручја, на непознате локације, измјештени су посмртни остаци 180 српских цивила.

Share this post


Link to post

Udruženje porodica nestalih lica iz Krajine je evidentiralo 3.100 nestalih, trenutno se u bazi podataka vodi 2.627 nestalih lica, najnoviji spisak nestalih, identifikovanih i njihove fotografije (samo jedan dio), su objavljene u biltenu 24.

Molimo porodice koje nam nisu prijavile svoje nestale da to uèine, i sve one koji su uoèili greške u našim spiskovima da nas o tome obavijeste.

http://www.afmpkr.org.yu/nestali.html

Share this post


Link to post
GODIŠNJICA 'EVAKUACIJE' SRBA IZ 26 SELA POŽEŠKE KOTLINE

28.10.2006 (Tanjug)

- Dokumentaciono-informativni centar ''Veritas'' podsetio je danas da za etnièko èišæenje 26 srpskih sela sa podruèja Požeške kotline, koje su pre 16 godina sproveli pripadnici hrvatske civilne i policijske zaštite, još uvek niko nije odgovarao.

U skladu sa ''Naredbom'' o ''evakuaciji'' svih graðana koju je izdao Krizni štab opštine Slavonska Požega, 29. oktobra 1991. godine hrvatske vlasti zapoèele su etnièko èišæenje 26 srpskih sela u Požeškoj kotlini.

Mesec dana kasnije, jedinice 121. brigade iz Nove Gradiške i 123. brigade iz Slavonske Požege zapoèele su napad na ''nepokorena '', gotovo ispražnjena sela, i tada ubijaju 52 lica srpske nacionalnosti, podseæa ''Veritas''.

Share this post


Link to post

Galbraith: Hrvatske snage bile umiješane u zloèine nakon Oluje

HRT1 - Nedjeljom u dva-Prenosi: Jutarnji list

ZAGREB - Bivši amerièki veleposlanik u Hrvatskoj Peter Galbraith kazao je kako su hrvatske snage bile odgovorne za zloèine poèinjene nakon Oluje, kao i da vjeruje da su hrvatske vlasti bile u njih umiješane, no odbio je odgovoriti da li se radilo o zajednièkom zloèinaèkom pothvatu s ciljem progona svog srpskog stanovništva.

"Nitko ne može poreæi da su se zloèini nakon Oluje dogodili ukljuèujuæi i korake èiji je cilj bio sprjeèavanje povratka Srba", rekao je Galbraith gostujuæi u emisiji HTV-a "Nedjeljom u dva".

"U sluèaju Oluje hrvatske su snage bile te koje su pljaèkale, palile i ubijale. Bio sam ovdje u vrijeme Oluje. Bilo je jasno da je Hrvatska vojska imala punu kontrolu i da su oni koji su ulazili, ulazili s odobrenjem Hrvatske vojske i policije", rekao je Galbraith dodajuæi da su i ljudi iz amerièkog veleposlanstva "vidjeli hrvatske vojnike kako pale kuæe".

"Mislim da je umiješanost hrvatskih vlasti u ono što se dogaðalo bila vrlo jasna u tom sluèaju. Ostaje vidjeti na kojoj razini, ali umiješanost je postojala", kazao je Galbraith.

On je odbio odgovoriti je li se u sluèaju Oluje radilo o zajednièkom zloèinaèkom pothvatu s ciljem progona sveg srpskog stanovništva iz do tada okupiranih podruèja Hrvatske, kazavši da odgovor treba prepustiti Haškom sudu koji æe presudu donijeti na temelju dokaza.

Upitan o transportima oružja iz Irana preko Hrvatske za BiH tijekom rata u toj državi, unatoè važeæem meðunarodnom embargu na uvoz oružja, Galbraith je kazao kako je amerièka administracija za transporte znala, ali im se nije protivila.

Predsjedniku Tuðmanu, kada ga je pitao za amerièko stajalište o transportu oružja, Galbraith je kazao kako o tom pitanju iz Washingtona "nema instrukcija".

O bivšem predsjedniku Tuðmanu kazao je da je bio velika povijesna liènost, dobar voða, strog i autoritaran, no ocijenio je da su "njegovi postupci u BiH i nedemokratske tendencije skupo stajale Hrvatsku". (H)

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this