Sign in to follow this  
dj-zombi

Zlocini Hrvatske

Recommended Posts

Хвала сестро! Баш ми је требало и времена, а и да се снађем око качења слика...

Share this post


Link to post
HHO: HV smaknuo 22 civila u selu Medari

ZAGREB - Prvog dana akcije Bljesak u selu Medari, opæina Nova Gradiška, hrvatski su vojnici, kako se tvrdi u izvješæu Hrvatskog helsinškog odbora, pobili dvadeset i dvoje ljudi od njih dvadeset i èetvero koliko ih se tada zateklo u selu. Najmlaða žrtva imala je svega sedam godina. Prema HHO-u, 1. svibnja 1995. godine hrvatska vojska ušla je u selo oko 6 sati ujutro i poèinila masakr. Preživjele su dvije mlade djevojke, i to samo zato što ih je prepoznao i zaštitio jedan od hrvatskih vojnika.

No, za Graðansko-upravni odjel Opæinskog državnog odvjetništva u Zagrebu to nije ratni zloèin, nego su stradali civili ratna šteta. Takav je, naime, odgovor dobio odvjetnik Branko Šeriæ kada je, zastupajuæi Radmilu i Mirjanu Vukoviæ èiji su roditelji i sedmogodišnja sestra ubijeni u Medarima, podnio zahtjev za mirno rješenje spora u postupku naknade štete.

Ratna djelovanja

Buduæi da nije uspio s nagodbom, Šeriæ je u ime svojih stranaka na Opæinskom sudu u Novoj Gradiški podnio tužbu protiv države. Po Zakonu o odgovornosti RH za štetu uzrokovanu od pripadnika hrvatskih oružanih i redarstvenih snaga tijekom Domovinskog rata, traži da se sestrama Vukoviæ na ime duševnih boli zbog izgubljenih roditelja i sestre isplati ukupno 960.000 kuna.

U odgovoru na tužbu zamjenik opæinskog državnog odvjetnika u Novoj Gradiški kaže da je naknada štete koju traže proizvoljna, prekomjerna i neosnovana. Još navodi da je opæepoznato kako je na podruèju bivše opæine N. Gradiška bilo znatnih ratnih djelovanja, a da je “podruèje naselja Medari bilo izloženo napadima JNA i odmetnika”, èime zapravo tvrdi da hrvatski vojnici koji su ušli u selo nisu krivi za smrt dvadeset i dvoje civila.

Licemjeran odgovor

- Odgovor kako se ovdje radi o ratnoj šteti je licemjeran. U selu nije bilo paravojnih postrojbi, a roditelji i sestra mojih klijentica ubijeni su metkom iz blizine - kaže odvjetnik Šeriæ i navodi kako æe u sudskom postupku koji je danas poèeo tražiti da se kao svjedok sasluša zapovjednik Unproforova sektora Zapad, a uz to æe priložiti izvještaj HHO-a, te tražiti izvještaj o asanaciji terena.

Zamjenica glavnog državnog odvjetnika za Graðansko-upravni odjel Zlata Hrvoj-Šipek pak objašnjava da u zastupanju države ne mogu pristati da se isplaæuje odšteta za sluèajeve u kojima nije dokazano da su posljedica ratnog zloèina. Kaže da, èak kada bi postojala i kaznena prijava, to ne bi bilo dovoljno da se pristane da država isplaæuje odštetu. Pitanje o navodnom zloèinu uputili smo i MUP-u, no odgovor nismo dobili.

Bajiæ: Još nema kaznene prijave za Medare

O tome kako je moguæe da se zloèin u Medarima u Državnom odvjetništvu tretira kao ratna šteta razgovarali smo i s glavnim državnim odvjetnikom Mladenom Bajiæem. - Kada nam je HHO 2003. godine dostavio izvješæe o Bljesku, Županijsko državno odvjetništvo u Slavonskom Brodu od tamošnje je policije zatražilo da se provede kriminalistièka obrada u odnosu na ratni zloèin - rekao je Bajiæ. Napominjuæi kako tužilaštvo ne može pokrenuti nikakav postupak dok policija ne obavi svoj dio posla, Bajiæ je rekao da je slavonskobrodsko tužilaštvo do sada održalo nekoliko koordinacija i radnih sastanaka s policijom, ali im policija još nije podnijela nikakvu kaznenu prijavu za ratni zloèin u selu Medari.

Share this post


Link to post

ZA PETRA MILEUSNIĆA iz Novske 18. prosinca 1991. život je stao nakon što su petorica hrvatskih vojnika upala u njegovu obiteljsku kuću te ubila njegovu 21-godišnju kći, 51-godišnju suprugu te susjedu koja se te večeri zatekla u njihovoj kući. Petoricu krvnika njegove obitelji iste noći je pohvatala vojna policija, ali je kasnije kazneni progon pokrenut protiv njih prekinut na osnovi Zakona o općem oprostu.

Umjesto pravde dobio 20 tisuća kuna sudskih troškova

Prije tri godine okolina i neki odvjetnici savjetovali su Mileusniću da pokrene sudski postupak protiv države koja je odustala od kažnjavanja ubojica njegovih najmilijih, da bi prije godinu dana izgubio taj sudski spor te sada mora platiti 20 tisuća kuna sudskih troškova. Sud mu je već sjeo na mirovinu te sada ne zna kako će preživljavati, ali to mu, kaže, nije nikakav problem u usporedbi s boli s kojom živi od te kobne noći.

"18.12.1991. u 21.45 sati upali su njih petorica u moju kuću, bili su maskirani i samo su im se oči vidjele. Prvo su krenuli mene tući po cijelom tijelu te je jedan govorio: 'Što čekaš Čedo?' Da sam ja Čedo već bih tada bio pobjegao. Nisam bježao jer nikada nikom nisam zlo napravio", priča Mileusnić.

Usred njegovog premlaćivanja, ubojice su njegovoj supruzi naredili da donese kave i rakije, što je ona i učinila. Kći više nije mogla gledati kako mlate njezinog oca te je počela jaukati, što ju je skupo koštalo jer je dobila hitac u glavu. Nesretna djevojka je idući dan trebala otputovati kod brata u Njemačku, no sudbina je za nju imala drugačiji plan.

Preživio 14 hitaca u tijelo

Nakon toga je Mileusnić dobio 14 hitaca iz kalašnjikova petorice napadača te je pao u nesvijest, a krvnici su mislili da je mrtav. Samo nekim čudom je preživio tu stravičnu noć. Suprugu su mu izrešetali sa 17 hitaca, a zloj sudbini nije izmakla ni susjeda kojoj su čak odsjekli prst na kojemu je imala zlatni prsten.

Poslije ove tragedije Petar Mileusnić je otišao kod sina u Njemačku kako bi se tamo oporavio od ranjavanja. Vratio se 19. srpnja. 1992., kada je kod kuće zatekao oštećen krov i spaljen podrum, što je sam nekako popravio. No, nikako nije mogao isprati krv s betona u kuhinji u kojoj se dogodilo krvoproliće te u njoj danas praktički ne boravi.

Ima imena svih petorice ubojica iz vremena kaznenog progona i iz sudske presude, ali ih nikada poslije kobne noći više nije vidio: "I bolje da nisam jer tko zna što bih im nakon sve učinio."

"Nema lijeka na sudu ako nemate novaca"

Mileusnić kaže da mu je i danas zlo kada se sjeti te kobne noći nakon čega povraća cijeli dan:"To se nikada ne može izliječiti. Ma koji sud. Kada dođete na sud, možete dobiti samo ako imate novaca. Onaj koji ima novaca dobije presudu kakvu god hoće. Za nas druge nema pomoći", kaže Mileusnić.

Sada mu je, kaže, žao što nije pobjegao iz Hrvatske kao mnogi drugi, jer da jest, ne bi mu se dogodila ovakva grozna tragedija. Prije nego je ranjen u njegovoj kući se u vrijeme zračnih i općih opasnosti znalo skrivati šezdesetak njegovih susjeda, da bi na kraju on doživio ovakvo nešto. Mileusnić napominje da u Novskoj uopće nije bilo četničkih pobunjenika.

Osim kćeri i supruge, u ratu je ostao i bez majke koja je stradala u Slavonskom Brodu 1992. za vrijeme granatiranja od strane Srba. Još ima jedino sina kojemu ne pada na pamet vratiti se u Hrvatsku. Jednom je ovdje bio i pretučen, te se nakon odlaska na rad u Njemačku u svibnju 1991. više nikada nije poželio vratiti.

Mileusnić je o svom slučaju pisao predsjedniku Stjepanu Mesiću i njemačkom veleposlanstvu jer mu je supruga bila Njemica, ali mu nitko ne može pomoći te mora živjeti sam sa svojom boli. I sa 20 tisuća kuna sudskih troškova.

Index.Hr

Share this post


Link to post
Pri košnji "slučajno" aktivirali bombu

Dok su kosili na imanju kod Slunja, kosa pedesetogodišnjaka je aktivirala ručnu bombu M 75 koja se nalazila u travi.

Dvojica kosaca koji su jučer na svom imanju kod Slunja kosom aktivirali ručnu bombu i zadobili mnogobrojne ozljede dobro se oporavljaju u Općoj bolnici u Karlovcu, doznaje se od liječnika Želimira Korača na Odjelu traumatologije.

Pedesetogodišnji Jovo Vučićević zadobio je teške tjelesne ozljede, jer su neke od mnogobrojnih čeličnih kuglica iz ručne bombe, koje su ušle u njegovo tijelo, probile i stijenke trbušne šupljine i prsišta, a neke su se zadržale u vratu, u predjelu jednjaka i dušnika. No, prve prognoze za njegov oporavak su dobre.

- Ako ne dođe do dodatnih komplikacija, uz pravilnu antibiotsku terapiju, pacijent bi se mogao oporaviti bez bitnog funkcijskog deficita i nastaviti živjeti kao i do sada, ali još nisu isključene i komplikacije opasne po život - kazao je liječnik Korač.

I njemu i sedamdesetogodišnjem D. Karasu će mnogobrojne kuglice ostati u tijelu, osim nekih površinskih, koje će ili kao strana tijela izaći na površinu same ili biti odstranjene kirurški.

Policija je danas izvijestila da su pedesetogodišnji J.V. i sedamdesetogodišnji D.K. kosili ručnim kosama na svom imanju Kuzma Perjasička kod Slunja, te je u jednom trenutku kosa pedesetogodišnjaka aktivirala ručnu bombu M 75 koja se nalazila u travi.

Javno.com

Share this post


Link to post

Sestre i braco Krajisnici!

Danasnjih dana,pre 13 godina,zauvek smo napustili nasa ognjista,za koja su nasi stari ginuli vekovima.Zlocine smo trpeli i mi i nasi preci.Da se ne zaboravi da su nam Hrvati uvek bili najveci krvnici od svih krvnika,kroz vremena u kojima smo ziveli na tim nesrecnim prostorima,mi nikad ne smemo da bilo kada i bilo gde,prestanemo da pricamo o tome;obavestavajuci i podsecajuci sve na te strasne zlocine.Dokle god budemo pricali o nasim stradanjima,mi cemo biti neizbrisivi trag na tim prostorima.Za slobodan i dostojanstven zivot nasih potomaka-mi smo duzni da to uradimo.Za sve zrtve hrvatskog terora nad nama-jos i vise.Neka im je laka zemlja,a mi gde god da bili-NE ZABORAVIMO.

Share this post


Link to post

HAG - U nastavku suđenja trojici hrvatskih generala pred Haškim tribunalom, svedok optužbe Sava Mirković opisao je danas kako su mu u avgustu 1995, posle operacije "Oluja", hrvatski vojnici u okolini Knina ubili majku, a zatim spalili njeno telo.

Za progon srpskog stanovništva i druge zločine tokom i posle "Oluje" u avgustu i septembru 1995, optuženi su generali Ante Gotovina, koji je zapovedao tom ofanzivom, Ivan Čermak koji je bio vojni guverner Knina, i Mladen Markač, tadašnji komandant hrvatske specijalne policije.

Svedok Mirković koji je Krajinu napustio prvog dana Oluje, 4. avgusta 1995, ispričao je da je njegova majka Đuka ubijena ispred svoje kuće u zaseoku Mirkovići kod Polače 12. avgusta te godine.

"Rođaka Smilja Mirković ispričala mi je da je stajala sa mojom majkom ispred kuće i da su videle dva vojnika kako preko polja idu prema njima ... Jedan od vojnika je pucao na njih ... Moja majka je odmah pala pogođena, a Smilja je pala preko nje i onesvestila se ... Kad se osvestila, videla je da je moja majka mrtva i zatim pobegla", posvedočio je Mirković.

Po svedokovim rečima, jedan njegov rođak je posle desetak dana kod porodične kuće Mirkovićevih pronašao spaljene posmrtne ostatke, odnosno "kosti" njegove majke i pokopao ih u dvorištu.

Tokom unakrsnog ispitivanja, odbrana generala Gotovine sugerisala je da je svedok bio pripadnik vojske Republike Srpske Krajine i da je zato pobegao prvog dana hrvatske ofanzive.

"Moja majka nije bila vojnik, pa vidite šta se desilo s njom", odgovorio je Mirković, negirajući da je bio u vojsci RSK.

IZVOR: VESTI.RS

Share this post


Link to post

Zatocenik pet hrvatskih mucilista MILORAD PAJCIN!

"VREDI LI, ZARAD ZIVOTA, SVE PREZIVETI?"

32-godisnji inzenjer tehnologije iz srpskog sela kraj Livna zarobljen je leta 1992. god. na vojnom, izvidjackom zadatku. Boravio je u hrvatskim zatvorima u Rami, Prozoru, Tomislavgradu, Splitu, Ljubuskom, gde je bio podvrgnut mucenjima kao "cetnicki vojvoda".

Ljudi na stakama na ulicama Banjaluke je mnogo. Ipak, za 32- godisnjeg Milorada Pajcina mnogi znaju - preziveo je pet hrvatskih logora. On sam jos uvek ne zna da li je to sto je ostao ziv sreca ili nesreca.

"Zarobljen sam 24. aprila 1992. godine", svedoci Pajcin, Srbin iz sela Gubin, opstina Livno. Po zanimanju je inzenjer tehnologije i do rata u Bosni i Hercegovini radio je u fabrici vojne opreme "Slavko Rodic" u Bugojnu.

U zarobljenistvo pada u vreme pakta izmedju Hrvata i Muslimana. U rejonu sela Ravno, u koje se uputio kao pripadnik srpskih vojnih snaga da izvidi neprijateljski teren, zarobilo ga je petnaestak pripadnika Hrvatskog vijeca obrane i muslimanskih snaga, tzv. "zelenih beretki".

RAMA

"Odveli su me u selo Ramu kraj Ramskog jezera i odmah megafonom pozvali seljake da vide 'pravog cetnickog vojvodu'. Vezali su me za stolicu i navalili da me tuku. Od jednog udarca cizmom pukla mi je vilica i razdvojila se na dva dela", prica Pajcin. "Zatim su pocele pretnje klanjem i, lagano, nozem pravljenje rezova na glavi. Na usi mi stavljaju stipaljke od induktorskog telefona i okretanjem brojcanika proizvode elektrosokove. Krv sa glave celog me obliva i pomislio sam - nestajem, kad su ispred policijske stanice u kojoj sam bio zatocen, poceli da se skupljaju mestani."

Izneli su ga ispred stanice i Pajcin je, kaze, u magnovenju cuo njihove glasove:

- Odseci cemo mu ruke; noge cemo da mu secemo, izvadicemo mu oci...

U tom trenutku pojavio se Davor Glasnovic, Hrvat, naturalizovani Kanadjanin, i ispred ociju mu stavio dvosekli noz na kome su ugravirani inicijali Nezavisne drzave Hrvatske - NDH. Munjevitom brzinom je secivo zabio u levu ruku, nepogresivo pogodio venu iz koje je mlazom potekla krv. Pozvao je okupljene da "piju cetnicku krv", prica Pajcin. Neki su pruzali ruke i umivali se njegovom krvlju, drugi su ga cupali za kosu, grebali, udarali... Prepoznao je znanca od pre rata, izvesnog Ambrozija Tovila, koji mu je kundakom puske udarao po noktima i pokusavao da ih iscupa kombinovanim klestima...

Ostatak dogadjanja prekrila je nesvest. Njome su prekriveni i dozivljaji iz mesta Prozor, gde je prebacen iz Rame. Iz policijske stanice u Tomislavgradu, u koju je stigao iz Prozora, seca se samo batina sok-palicama, a iz Ljubuskog da mu je vilica razbijena i na treci deo.

Pajcin se ne seca zasto je odvodjen iz zatvora u zatvor. Pretpostavlja da, videci ga polumrtvog, niko nije zeleo da izdahne u njihovom zatvoru.

SPLIT

Posle Ljubuskog, u kome po ko zna koji put gubi svest posle razbijene vilice, sebi je dosao na teritoriji Republike Hrvatske, u splitskoj bolnici na Firulama. Prvo sto je ugledao bili su aparati za infuziju i transfuziju krvi. Sutradan su mu operisali vilicu. Kada se vratio u sobu, medju ostalim bolesnicima, ranjenim Hrvvatima, proculo se da je medju njima "cetnicki ranjenik". Hteli su da ga lincuju. Opet je najrevnosniji bio poznanik od pre rata, izvesni Pasalic iz hrvatskog sela Raujni, koje je svega pet kilometara udaljeno od Pajcninovog rodnog mesta. Pasalic je bio invalid, u kolicima. Policajci koji su dezurali kraj zarobljenika primakli su kolica blize krevetu i dali mu policijske palice. Linc je sprecio dezurni lekar.

Dan nakon toga, u bolnicu je, nenajavljena, stigla, delegacija Medjunarodnog komiteta Crvenog krsta. Posto nije mogao da govori, Pajcin je dobio papir i olovku da napise o svom zarobljenistvu. Od Crvenog krsta je dobio evidencioni karton. Kada je poseta otisla, cuo je u susednoj sobi prevodioca delegacije kako nekome u bolnici otkriva sadrzaj podataka koje je napisao. To je bio znak da i policajci koji su ga cuvali zapocnu sa torturom.

Nastavak price sledi u podrumu vojnog zatvora "Lora", u prostoriji od dva sa dva metra, sa vodom do visine praga, bez pokrivaca i podmetaca. "Podrum u Lori bio je pogon za unistavanje ljudi bez metka", kaze Pajcin.

"U podrumu sam bio sest dana, pa ipak na mene nisu navalili svom snagom, nisam stigao na red. Hvatala me nesvestica od svih tih sajli, motki i bodeza i krikova koji su se culi. Ljudi su izludeli od batina. Umirali su da deset preloma nogu, od zedji, batina, bola... Jednom, kada su me oborili mlazom iz hidrantnog creva, videli su u dzepu mojih pantalona nesto cetvrtastih obrisa. Izvadili su to, i na veliko zaprepascenje, ugledali evidencioni karton Medjunarodnog komiteta Crvenog krsta. Prebacili su me na sprat."

Mislio je Milorad Pajcin da mu sada jedino preostaje da ceka razmenu zarobljenika. Uskoro se, medjutim, uverio da je zarobljenik divljac za slobodni odstrel.

Dosli su nepoznati ljudi, zatrazili ga po imenu i izveli na krov zgrade. Lomisli su ga, kaze, pajserima, motkama i drzalicama sve dok im nije bilo jasno da ne moze da ustane. Sa 11 slomljenih rebara, tri nagnjecena kicmena prsljena, odbijenim bubrezima i iscasenim kukovima, ubacili su ga u kombi sa jos dvojicom zarobljenika. Mislio je da ga voze na razmenu i nije zalio zbog bolova.

LJUBUSKI

Stigao je, medjutim, pod drugi put u Ljubuski. To je, kaze, tek bio pakao.

" "Na Bajram su dezurni cuvari Branko Eres, Kreso Paradzik i Nedo Macic pustili iz celije nekog Ahmeta da se nasladjuje nad nama celu noc. Otvorili su sve celije, poskidali nas gole i isterali nas napolje na kisu, da bi nas potom sajlama i kablovima ponovo saterali sve unutra. Stos je bio da popadamo jedni preko drugih, kako bi oni na podu izdisali pod teretom onih odozgo, a oni na vrhu od batina. I tako celu noc do svanuca, a u svanuce su nas terali da golih kolena puzimo po pesku i tako gde je ima, pasemo travu. Kada smo prolazili pored poljskog klozeta morali smo ruke do lakata zagnjuriti u izmet. Terali su nas da lizemo prste. Trerali su nas posle toga, da gladni i zedni, jedemo so...."

"Dovodili su zene, Srpkinje iz logora Dretelj kraj CHapljine. Doveli su jednu staricu koju su silovali na nase oci. Doveli su i jednu devojcicu od 12-13 godina, sa majkom. Terali su i nas da ih silujemo.

Secam se coveka iz Stoca, civila, od koga su trazili da "prizna" koliko je Hrvata ubio. Chovek nije ni jednog, ali su oni posto-poto trazili priznanje. Licitirali su, i kada je, jadan covek, prvo rekao - jednog, a na kraju rekao osamanestoricu, jedan cuvar je poskocio, nozem mu iskopao oko i naterao ga da ga proguta".

Pajcin nabraja ljude sa kojima je delio celiju u Ljubuskom: Stevu Antica iz Konjica, Danila Djurasovica iz Mostara, Danka Domazeta iz Stoca, mladog vojnika JNA Dragana Ristica iz Rume, Sinisu Jovanovica iz Pirota... Iznudjivanje priznanja bilo je uobicajena praksa i alibi za prebijanje do smrti. " Mi smo ih iznosili, a oni bi ih palili benzionom. Za njih se vise i ne zna".

"Zahvaljujuci nekakvoj sreci", Milorad Pajcin je razmenjen 18. avgusta 1992. godine kod Stoca. Odatle je prevezen u Bilecu, pa u Beograd, na VMA. Iz Beograda je stigao u Banjaluku. Tu je, u banjaluckom zatvoru, video Davora Glasnovica, coveka koji mu je presekao venu prilikom zarobljavanja. Kaze da mu vojne vlasti nisu dozvolile da Glasnovicu vrati bar pesnicom. A ne zna ni koliko je to uistinu zeleo.

Danas se, posle svega, pita: Vredi li, zarad zivota, sve preziveti?

Gavrilo Mikic

:'(

Share this post


Link to post

VREDI, radi nas I nase djece.

Da se nikada vise ne zaboravi, da se zna sta je prosao Srpski narod i da se zna kakva su nam bila nekadasnja "braca" Hrvati s kojima smo zivjeli.

Da nam se vise NIKADA ne ponovi !!!!

Share this post


Link to post

Nazalost u skoli ovakve stvari i ne mozes citati.. a steta je da im pune glavu sa nekim nebitnim stvarima..

Zato ovde i treba doci, i videti..

Sve ovo ovde nije postavljeno za rad sirenja mrznje.. naprotiv, vec da se vide neke stvari koje nam tek otvaraju oci, kako i zasto je bilo u proslosti, da nam se ne bi sutra ponavljale u buducnosti!

Share this post


Link to post

Pa nama su pobili toliku familiju u Jasenovcu, i opet ludi Srbin oprasta.

Kad ima sansu da berem nesto malo osveti, tad se igra ljepode i dobrote.

Iz mog sela je zavrsilo 180 seljana u Jasenovcu, za te zlocine niko nije odgovaro , a 1992 kompletno selo proterano, pa posle naseg sela nakon 3 meseca proterana i Smoluca-- niko do sada ne smije da se vrati na svoja ognjista dok balije preplavise R.Srpsku.

Share this post


Link to post

Prevrćući razne papire naišao sam na jednu šemu, koja pokazje kojim putevima je hrvatska vlast sakrivala leševe pobijenih Srba kroz Hrvatsku,

od Paulin Dvora kod Osijeka do jame Raizvanuše na Velebitu u Lici.

Paulindvorlesevi.jpg

Share this post


Link to post
Nazalost u skoli ovakve stvari i ne mozes citati.. a steta je da im pune glavu sa nekim nebitnim stvarima..

Zato ovde i treba doci, i videti..

Sve ovo ovde nije postavljeno za rad sirenja mrznje.. naprotiv, vec da se vide neke stvari koje nam tek otvaraju oci, kako i zasto je bilo u proslosti, da nam se ne bi sutra ponavljale u buducnosti!

Da, nažalost u školama se ovo ne uči. Ni nakon drugog svjetskog rata nije se učilo u školama ono šta treba, već je nakon svih stravičnih zločina dekretom uvedeno brastvo jedinstvo i sve se turilo pod tepih. Jugoslavija u koju su Srbi iz Hrvatske možda i najviše vjerovali bila nam je i gora od maćehe. Zatirala nas je i trasirala nam put u propast, a da nismo ni bili svjesni šta nam se događa. Kad smo se probudili bilo je kasno.

Share this post


Link to post
Kad smo se probudili bilo je kasno.

E, nikad nije Bogme kasno :)

Za neke stvari isplati se cekati i trpjeti pa makar umro u nadi, bolje i to nego predati se

Ali ja se nadam da cu dozivjeti duboku starost i docekati to ...........

Share this post


Link to post

„U gradu Sisku je uz znanje i učešće imenovanih osoba organiziran tijekom 1991. i 1992. godine masakr građana Siska srpske nacionalnosti. Građani su odvođeni, zlostavljani i mučeni na lokacijama: „Barutana“, „ORA“ i „Jodno“ (nekadašnje lječilište). Osobe koje su sudjelovale u odvođenju, mučenju i ubijanju civila su pripadnici vojske i policije čija imena navodimo u privitku prijave zajedno sa imenima ubijenih civila“, opisuje se u kaznenoj prijavi Zajednice Srba u Hrvatskoj koju je 27.4.2007. preuzelo Županijsko državno odvjetništvo u Sisku.

Imena 611 ubijenih i nestalih sisačkih Srba i tekst Kaznene prijave: http://www.necenzurirano.com/images/SISAK.pdf

Share this post


Link to post

E, nikad nije Bogme kasno :)

Za neke stvari isplati se cekati i trpjeti pa makar umro u nadi, bolje i to nego predati se

Ali ja se nadam da cu dozivjeti duboku starost i docekati to ...........

Tople duse, toplim rečima otapaju sve "snegove". Nije kasno, nikad nije kasno.

Share this post


Link to post

Cestitam zajednici Srba u Zagrebu na hrabrosti,s kojom su iznijeli na vidjelo imena poubijanih Srba.

Ima toga jos puno sto bi trebalo da se objelodani, ali hvala bogu ide,ide.

Mozda cemo jednog dana naci i imena poubijanih u Dvoru.Onaj tko ih je skupljao u kese ili tko zna kako, mozda je prepoznao barem nekoga.

Share this post


Link to post

Mogao bi i gospodin Beslic vlasnik prodavnice nakita prije rata u Petrinji da kaze istinu,da ga ne pece savjest.

Tko mu je donosio ceduljice sa imenima Srba koji su odvodeni,i cije su kuce svake veceri po tri letjele u zrak,

kome ih je prosledivao i tko je izvrsavao naredbe.Mogao bi bar da kaze tko je osoba koja je sirila mrznju prema Srbima

Share this post


Link to post

Кобно пецање на ничијој земљи

kobno-pecanje-d6eb9e8e.jpg

Радован Стојшић упутио се 15. јула 1992. из Сремских Лаза, на ратној линији раздвајања, на пецање према Босуту. Никада се није вратио. Његова је породица тек недавно добила обавест да је сахрањен 25. јула 1992. у Винковцима и да је умро од инфаркта, у што озбиљно сумњају

Након што је породица Радована Стојшића, несталог за време рата, готово 20 година безуспешно трагала за његовим посмртним остацима, изгубивши сваку наду да ће их икада пронаћи, испоставило се да је несрећни човек свега десет дана после нестанка, још 1992. године, био сахрањен на градском гробљу у Винковцима, тек неколико километара од свог кућног прага у Сремским Лазама. Барем тако говоре документи до којих су у мају успели доћи Душан Стојшић и Снежана Ловриновић, двоје од седмеро Радованових синова и кћери.

Радован Стојшић упутио се 15. јула 1992. из Сремских Лаза, на ратној линији раздвајања, на пецање према шест километара удаљеном Босуту, откуда се никада није вратио.

- Претпостављали смо да је наш отац мртав, али нас чуди да није пронађен раније иако су постојали сви ови документи - каже Душан показујући пријаву смрти, лекарски извештај о узроку смрти и смртни лист, уверен да се њиховог оца, да је било воље надлежних, могло пронаћи без већих потешкоћа.

Био доброг здравља

Према тим документима, 71-годишњи Радован Стојшић умро је четири дана након што је нестао, 19. јула 1992. у десет сати. Пријава смрти заведена је под бројем 495/92, као пријавитељ наводи се "делатност за патологију" винковачке болнице, а као узрок у лекарском извештају од 22. јула, на којем стоји печат др. Дражена Швагеља, наводи се инфаркт миокарда. Сахрањен је 25. јула 1992, а смртни лист носи датум од 1. августа исте године. Покојник је са собом вероватно имао неку од идентификацијских исправа, јер су у наведеним документима уписани сви његови лични подаци.

Где је Радован Стојшић провео четири дана од нестанка до смрти? Како је доспео у винковачку болницу и је ли заиста преминуо од инфаркта? Зашто његова породица после мирне реинтеграције није обавештена о томе, упркос тачно наведеној адреси на пријави смрти? Све су то питања на која нема ваљаног одговора.

Тражећи оца, Стојшићи су се више пута обраћали разним адресама, али без успеха. Када је почетком ове године ХДЗ-ову владу заменила СДП-ова, помислили су се да ће нова власт бити ефикаснија, па су у марту упутили писмо Влади и министру полиције Ранку Остојићу. И већ 14. маја на адресу покојникове кћерке Снежане Ловриновић у Бошњацима стиже информација из полиције у Жупањи да је Радован Стојшић пронађен. После првобитног изненађења, а затим и олакшања јер се агонија дуга 20 година коначно завршила, код Стојшића се појавила и сумња. Зачудило их је што се у извештају о смрти као узрок наводи инфаркт јер, како тврде, њихов отац никада није имао срчаних проблема. Био је изузетно виталан човек, који је готово сваког дана одлазио на рибарење, пешачећи по неколико километара.

- Био је као младић, доброг здравља. Често смо заједно одлазили на пецање. Увек нас је остављао далеко иза себе, иако је већ био у годинама - причају синови Душан и Жарко.

На око шест километара удаљен Босут Радован се упутио и тог 15. јула 1992. Укућани су га убеђивали да не иде, јер су Сремске Лазе биле на линији раздвајања хрватске и српске стране. Премда су на том подручју биле стациониране мировне снаге УН-а (УНТАЕС), ризик је ипак постојао. Он је само одмахивао руком: "Ко ће мене, старијег човека... Ма неће мене нико..." Ипак, код последњих српских стража, према неким сведочењима, мало је застао, као да се двоумио, а онда ипак отишао до реке. Како се није вратио до увече, породица и комшије су заједно с "плавим шлемовима" претражили сву околину.

Одмах су посумњали да су га ухватили хрватски војници, јер је раније на сличан начин нестало још двоје мештана. У такав сценарио Стојшићи су још више били уверени након што су од српских радио-везиста чули како су им с хрватске стране поручили: "Пошаљите нам још рибара." Мислећи да је ухапшен и да се налази у неком од хрватских затвора, у деветом месецу покушали су га пронаћи уз помоћ Црвеног крста и УНТАЕС-а, али нигде није био евидентиран. Успеха није било ни касније, када су га тражили путем Удружења породица несталих и насилно одведених лица из Вуковара. Ишли су и на идентификацију.

Понављање хисторије

- Када су 2007. године чишћени канали на Сопоту (подручје у близини Винковаца), пронађени су посмртни остаци четворице мушкараца. Двојица су била из Сремских Лаза, а један из Старих Јанковаца. Мислило се да је четврти наш отац, али није био. Он је имао само један зуб и по томе бисмо га препознали - каже Душан, који је после тог случаја дао крв за ДНК анализу.

До Стојшића су после рата стигле приче да су њиховог оца кобног дана ухапсили хрватски војници, да су га одвели у полицију у Привлаци на испитивање, а потом у Роковце где је, према причама, постојао логор у којем је мучен. Из Роковаца је, прича се, био пуштен када је обелодањена информација о размени заробљеника "сви за све", али га је потом неко наводно убио.

- Желимо сазнати јесу ли те приче истините и да ли је уопште реч о нашем оцу - каже Душан и додаје да ће затражити ексхумацију, али и обдукцију, тим више што се у извештају о смрти наводи да узрок смрти није потврђен обдукцијом.

Да се сазна пуна истина важно му је због још једне трагичне чињенице. Наиме, Радован Стојшић је доживео сличну судбину као и његови родитељи у Другом светском рату, које су у Негославцима убили усташе, а њихови посмртни остаци никада нису пронађени. Сам Радован и његова сестра успели су да побегну преко њива. Као 21-годишњак отишао је у партизане, где је 1942. био рањен. С гелерима из борбе живео је пуних 50 година. По њима би се, каже Душан, могли препознати и његови посмртни остаци.

Своје сумње пријавио је државном тужилаштву у Вуковару, где су му казали да ће предузети истражне радње. Недавно се обратио и градском комуналном предузећу ГТГ у Винковцима, где је добио информацију о месту очевог гроба. Да је Душан сам ишао потражити гробно место 446, не би га никада нашао: гроб се заправо не познаје јер је зарастао у траву, а нема ни крста с именом и презименом.

Иако свестан да је пред њим мукотрпан посао, овај 55-годишњак је чврсто одлучио да неће одустати од ексхумације и обдукције. У томе има подршку браће и сестара, који такође желе сазнати шта се догодило, а потом посмртне остатке свог оца, након 20 година, достојно сахранити у породичну гробницу у Сремским Лазама.

Aутор: Драгана Бошњак

ССТ Новоссти

22.07.2012.

Share this post


Link to post

„Mogli smo dobiti nezavisnu državu i bez rata, ali ne bi bila etnicki èista”.

Franjo Tudjman

To Tudjman nije tako rekao - zasto lazes i izmisljas, samo lazima blamiras sebe i ostale krajisnike.

Share this post


Link to post

Znači Tuđmana se to moglo čuti, ali Miloševića ili Šešelja nije...kad sam izrazila sućut svim obiteljima onda mi se zabranio pristup portalu pa ću sad riskirati. Određeni ovdje imaju stvarnu patnju i bore se za istinu, al određeni ne žele progledati. Po većini ovdje mi Hrvati smo strašila puna mržnje i samo čekamo rat, a vi ste male jadne bebe. Pa tko je onda radio zločine u Vukovaru, Srebrenici, Škabrnji? Pa ako generalizirate da smo mi Hrvati SVI odgovorni za svako nedjelo nad vama, što ste onda vi? Komentirate što Hrvate slave "zlocinačku Oluju" (ovdje se odmah ispričavam svim žrtvama da me se ne shvati krivo) , ali na dan ubijenih tj pada Vukovara gdje su ljudi proživjeli isto što i vi ;određeni od vas slave i piju. Licemjerje?

I gdje je Vaša vlada bila kad Vas je trebalo braniti tj gdje su sada da Vam pruže uopće neke uvjete? Tko se uopće brine i je li ikoga briga za sve one ljude koji i dalje žive po kojekakvim izbjegličkim ustanovama? A da, skupljat će se glasovi na izborima i bit ćete bitna karika; već viđeno i u našim krajevima; razbuđuje se nacionalnost i zbrajaju se glasovi.

Ja znam da od naše ne mogu ništa očekivati, ali ju barem ne dičim na sva zvona.

Sretno svima koji se ne boje progledati istinu jer ponavljam ima razlike između Hrvata i Ustaše, kao i Srbina i Četnika. Zapravo; svima sretno i još jednom moja iskrena sućut; ja se iskreno nadam da će SVI počinitelji biti kažnjeni sa obje strane!

Share this post


Link to post

Uhićeni nasilnici koji su "tražeći četnike" nedaleko Knina istukli Porečana

670695.jpg

Foto: Večernji list

Šibenska policija podnijela je protiv 19-godišnjaka iz Kistanja i 30-godišnjaka iz Knina, koji su u nedjelju divljali u Đevrskama, kaznenu prijavu za nasilničko ponašanje, ali i prijave koje ih dovode u vezu s zločinom iz mržnje na štetu 57-godišnjaka i njegove supruge iz Poreča, potom 48-godišnjaka, 49-godišnjaka, 50-godišnjaka, 57-godišnjaka i 76-godišnjaka, svih iz Kistanja, piše Večernji list.

– Utvrđeno je da su osumnjičeni u alkoholiziranom stanju 55-godišnjem vlasniku kafića oštetili inventar te da je potom 30-godišnjak bez povoda verbalno i fizički napao 57-godišnjaka iz Poreča, a 19-godišnjak plinskim pištoljem prijetio oštećenima – izvijestila je glasnogovornica PU šibensko-kninske Marica Kosor o prijavama protiv dvojice nasilnika koji su u nedjelju upali u mjesni kafić u Đevrskama provocirajući pitanjem ''Ima li ovdje četnika?''.

Da nisu istukli svoje ne bi ih niko ni "uhitio" :[|

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this