Wolffocke

Narodni Heroj MILAN TEPIC

Recommended Posts

Do toga cilja se moglo doć i bez rata dadogrom !

Što je trebalo poginut 15 000 hrvata i 7 000 Srba u ratu u Krajini i hrvatskoj ?

E al glavni cilj je bio protjerat Srbe iz hrvatske,kako reče tuđman da nas ne ostane više od 3%,a milošević s druge strane mislio popunit kosovo sa nama,pa nas prodade !

Zato je "moralo" doć do rata,da Srbi iz hrvatske,Krajine nestanu !

To je glavni cilj bio ;)

Share this post


Link to post
nije glavni cilj bilo protjerati srbe...

mozda i nije ali je bio cilj svesti postotak Srba na 2-3 % a kako doci do toga ne treba vise ponavljati jer

to je odavno opisao i rekao onaj vas bolesni otac Ante Starcevic (sta mislis, trebao li je on mozda kod doktora ;]\/ )

a sve je moglo biti drugačije.

moglo je da Srbi nisu uvijek sljepo vjerovali i pruzali ruku (ne, bolje je reci ..)ruke hrvatima a oni su bili pametni te su tezili ka

svom cilju i dobili su te postigli vise nego sto im je ikada pripadalo i dobili nesto sto u njihovoj povijesti je bilo neostvarivo i samo

san o kojem su mogli sanjati.

Share this post


Link to post

[mozda i nije ali je bio cilj svesti postotak Srba na 2-3 % a kako doci do toga ne treba vise ponavljati jer

to je odavno opisao i rekao onaj vas bolesni otac Ante Starcevic (sta mislis, trebao li je on mozda kod doktora ;]\/ )

moglo je da Srbi nisu uvijek sljepo vjerovali i pruzali ruku (ne, bolje je reci ..)ruke hrvatima a oni su bili pametni te su tezili ka

svom cilju i dobili su te postigli vise nego sto im je ikada pripadalo i dobili nesto sto u njihovoj povijesti je bilo neostvarivo i samo

san o kojem su mogli sanjati.

Share this post


Link to post
- Teško je biti majka srpskog heroja. Niko neće ni da te pogleda. Samo te se sjete na godišnjicu njegove smrti i to je sve. Lokalna vlast u Dubici mi je čak odbila zahtjev i za kratkoročni kredit od 5.000 hiljada maraka koji su se dodeljivali porodicama poginulih boraca. Mislila sam tim novcima da popravim krov na kući koji mi prokišnjava, ali sam odbijena u opštini. To sve govori o tome koliko se ceni žrtva moga sina. Ali život ide dalje - kaže majka Milena.

...

Kako majka heroja Tepića kaže pare da se uradi put do groblja gde počiva srpski heroj su stigle iz Beograda pre nekoliko godina ali ni dan danas put koji vodi na groblje nije asfaltiran.

Share this post


Link to post
Cudi me da u danasnjoj Srbiji ima svoju ulicu...

Zasto ne bi imao u bilo kojoj Srbiji da se radi...treba da ima i postujem to samo steta sto nema vise ulica sa imenima ljudi koji su dali svoje zivote a kojih vise nema...

Share this post


Link to post

Mislim pljoska da si pogresno shvatila Mogwai... jer se on cudi zbog danasnje politike koju vodi sadasnji politicki vrh Srbije.

I ja se cudim da mu nisu skinuli tablu, i promenili ulicu u BGD, ovu kod Bolnice Dragisa Misovic.

Jer u NS kada su hteli da mu se daje naziv ulice, gradske vlasti i Nenad Canak su glatko odbili, rekavsi da se radi o ratnom zlocincu!?!? ???

Share this post


Link to post

ok chule nisam shvatila ;) nego me pogodilo odmah,nisam mozda razmisljala nego sam odmah prosula rijeci ...

zivim vec godinama u inostranstvu tako da neznam vise ko vlada tamo ko ne ;)

pozdrav

Share this post


Link to post

Milan tepić je nadljudski primjerak heroja.Slava mu! Svoja se kasarna ne napušta,to je primjer oficira.Svaka čast njemu i onima oko njega koji su ostali i podigli u vazduh.

Share this post


Link to post
Milan tepić je nadljudski primjerak heroja.Slava mu! Svoja se kasarna ne napušta,to je primjer oficira.Svaka čast njemu i onima oko njega koji su ostali i podigli u vazduh.

slazem se!

Share this post


Link to post
Zavet junaka - majora Tepića

Kako danas živi porodica majora Milana Tepića, poslednjeg narodnog heroja bivše Jugoslavije. Brane mi da posetim groblje u Zagrebu - kaže supruga Dragica

fbdb6db252d38b42541d2d2e4ecaf1d0.jpg

Ove godine navršava se dve decenije od kada je poginuo major JNA Milan Tepić. Ne želeći da neprijatelju prepusti oružje, 29. septembra 1991. godine, pred naletom 2.000 „zengi“ digao je u vazduh centralno skladište borbenih sredstava u selu Bedeniku kod Bjelovara i tako žrtvovao svoj život, u 34. godini. Novembra 1991. Predsedništvo SFRJ proglasilo ga je za narodnog heroja. Porodica Milana Tepića živi u Beogradu. Uspomene na hrabrog muža i oca žive. - Milan je heroj za narod, ali ne i za mene, jer on je moj muž i otac naše dece.

Strašno mi nedostaje! - priča supruga Dragica Tepić i pokazuje Milanovu sliku, koju drži u novčaniku. U stanu koji su dobili od Vojske Srbije žive Dragica, ćerka Tanja i sin Aleksandar. Dnevnu sobu krasi veliki uljani Milanov portret. U staroj vitrini pored Tepićeve slike nalaze se četiri ordena, oficirska sablja, plaketa „Novosti“ za najplemenitiji podvig, medalje sa džudo takmičenja, dva Milanova češlja... I stari kišobran, sa kojim je kao civil šetao sa Dragicom po Kozarskoj Dubici.

Taj crni ambrel pobudio je kod Dragice sećanja na dane mladosti. - Upoznali smo se na igranci u selu Čelebinci kod Kozarske Dubice 1977. godine. Milan je bio jako lep, posebno kada je nosio uniformu. Plesali smo i ja sam mu direktno rekla: „Bićeš moj, kad tad!“ Milan se samo nasmejao - pamti Dragica taj 4. oktobar. Imala je 18 godina i išla u treći razred tekstilne škole, a Milan je bio na trećoj godini Vojne akademije u Zagrebu. Bio je momak iz sela Komlenac, a ona devojka iz Tuklučana. Dragica je njega zvala Manja, on nju Stara. Već na petom sastanku su se dogovorili da će im se buduća deca zvati Tanja i Aleksandar.

Posle 3,5 godine zabavljanja sve najlepše se dogodilo za 45 dana. - Prvo je Milan diplomirao na Vojnoj akademiji, onda me po seoskom običaju zaprosio, da bi 4. oktobra 1980. napravili svadbu u porodičnoj kući u Komlencu. Tek posle veselja mi je rekao da je dobio posao u Komandi JNA u Slavonskoj Požegi i stan. Okućili smo se i 1982. i 1983. dobili Tanju i Aleksandra. Milan se beskrajno radovao deci. Možda je kao kapetan JNA sa brkovima delovao strogo, ali u suštini bio je romantičan čovek, uvek veseo i nasmejan - priča Dragica Tepić.

Porodičnu idilu Tepića narušila je prekomanda u Varaždin 1986. godine, gde su bili podstanari. Početkom 1991. prvi incident - deca su im fizički napadnuta. Jednom, kada je došao iz škole, Aleksandar ih je pitao: „Zašto smo mi Jugosloveni kada smo Srbi?“. - Odgovorili smo mu da smo Srbi. Kada sam čula priče da sve Srbe treba poklati dala sam otkaz u fabrici „Varteks“ i sa decom otišla u selo. Milan je ostao u Varaždinu. Od sekiracije sam smršala na 47 kila. Tepić je hteo da pohađa Komandno-ratnu školu da bi imao mogućnost da jednom postane general i zato je otišao na višu dužnost u Bjelovar.

Dragica ga je posećivala. Poslednji put su bili zajedno 26. juna 1991. godine. Tada joj je, posle proglašenja nezavisnosti Hrvatske, rekao: „Možda se neću vratiti kući. Čuvaj decu! I jedi, molim te.“ - Posle tih reči preplakala sam put od Bjelovara do kuće. U septembru sam decu upisala u treći razred osnovne. Milan je poginuo u nedelju 29. septembra u barutani, a mi smo to saznali tek u sredu. Stajali smo nasred dvorišta i vrištali od bola i tuge. Kiša je počela da pada. I Bog je plakao za Milanom.

Kada je pozvala Milanovog komandanta, generala Rašetu, telefonom, on joj je rekao: „Tvoj muž je poginuo junački. Imamo još jednog Stevana Sinđelića!“ - Ne treba meni mrtav heroj, mojoj porodici je potreban muž, otac, sin, brat... - odgovorila sam mu ljuta što od mog mrtvog Milana prave novog heroja! Dragica kaže da joj je Milan nagovestio svoje žrtvovanje: - Nije hteo da dozvoli da ga ustaše uhvate, ponize, masakriraju... Rekao mi je da će, on „ako bude trebalo“, uraditi isto što i kapetan Grujić, koji je u Sloveniji digao u vazduh vojno skladište sa gorivom.

Milan Tepić je sa šestoricom vojnika sahranjen na groblju Miroševac u Zagrebu. Hrvati su ga zaveli kao N.N. lice i skrivaju mu grobnicu. - Nama Tepićima je zabranjeno da ulazimo na groblje Miroševac. Išla sam 2002. godine tajno u Zagreb da pronađem grob mog muža. Pokazane su mi neke Milanove cipele broj 47, a on je nosio broj 42. Posle nam je rečeno da više ne dolazimo - otkriva Dragica.

Porodica Tepić je 1993. u selu Komlenac, na groblju, podigla spomen ploču Milanu. U selu živi Milanova majka Milena, a sestre Milka i Marija su u Banja Luci. Dragica nam se žali da neki mediji vređaju dostojanstvo porodice Tepić, jer izmišljaju da Milanova majka živi u trošnoj kući i bez para. A da snaja ne dozvoljava deci da je posete. - Ne daju nam da živimo normalno, mediji izmišljaju laži, a komšije tračeve. Sa svekrvom Milenom lepo živimo. Đurđevdan u selu zajedno slavimo... A mi u Beogradu živimo obično. Sin je oficir Vojske Srbije, a ćerka čeka posao - priča Dragica Tepić. Pokazuje nam svoje i Milanove zajedničke fotografije sa venčanja, dečijih rođendana, ali i slike ćerke Tanje sa momkom i sina Aleksandra sa devojkom. Decu nije zvala na razgovor, jer, kaže, skriva ih od javnosti. - Želim da moja i Milanova deca žive i rade kao normalni ljudi - uporna je Dragica Tepić u ispunjenju zaveta Milanu da čuva decu.

MILANOVA REČ

Milan Tepić je jednom prilikom u dve rečenice objasnio šta podrazumeva pod moralom i čašću: - Jedanput ljudi daju reč, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao reč da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško!

ŽIVOT U UNIFORMI

Posle pogibije Milana Tepića njegova porodica je nastavila život u uniformi Vojske Srbije. Dragica je radila u ambulanti Vojnog medicinskog centra, gde je i penzionisana. A sin Aleksandar radi kao informatičar u Generalštabu VS. Ćerka Tanja je završila Višu školu za međunarodno poslovanje i traži posao.

Izvor: novosti.rs

19.03.2011.

Ovo je stvarno sramota!

Da li je moguće da ne mogu njegovoj ženi, odnosno porodici kazati gde mu je grob, da nisu joj dali posmrtne ostatke. Hrvati samo pričaju kako se njihovi postradali u ratu ne znaju gde su sahranjeni. Za Milana Tepića se zna, pa opet se ćuti. Da li se to možda hrvatski zvaničnici boje hodočašća koje bi brojini poštovaoci lika i dela Milana Tepića posećivali? Vrlo verovatno...

Share this post


Link to post

ee....Chule, boje se oni svega sto pocinje s predznakom Srbin >:( >:( >:(

Neka kriju i lazu ali nadam se da ce ako ne danasnji narastaji onda barem buduci,

nece zaboraviti Milana Tepica i ostale poginule Krajisnike te dostojno jednom

dignuti spomenik Milanu i to bas u toj njihovoj NDH >:( Gorjet ce vostenica jednog

dana htjeli oni ili ne ::)::)

Share this post


Link to post

DVE DECENIJE OD SMRTI HEROJA MAJORA MILANA TEPIĆA

BEOGRAD - Na današnji dan pre 20 godina poginuo je major JNA Milan Tepić, jedini Narodni heroj u ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije, koji je stradao 1991. godine kada je digao u vazduh vojno skladište u blizini Bjelovara kako bi sprečio da padne u ruke hrvatskog Zbora narodne garde.

Opsada kasarne u Bjelovaru i centralnog skladišta borbenih sredstava u obližnjem selu Bedenik trajala je od jula meseca 1991. godine, a nakon zauzimanja kasarne u gradu, u kojoj je zarobljeno više od 200 pripadnika JNA, Tepić se sa grupom vojnika povukao u skladište, ne želeći da preda oružje hrvatskim snagama.

Kada je postalo jasno da skladište neće moći da bude odbranjeno, Tepić je aktivirao prethodno postavljeni eksploziv i digao u vazduh skladište.

Broj poginulih pripadnika JNA i hrvatskih snaga u toj eksploziji nikada nije utvrđen a 20 godina kasnije i dalje je predmet krajnje oprečnih procena.

Poznato je da je sa Tepićem poginuo i vojnik na redovnom služenju vojnog roka Stojadin Marković, iz okoline Valjeva. Marković je sa topa na oklopnom transporteru dejstvovao po napadačima sve dok nije pogođen protivoklopnim projektilom.

Prema različitim procenama, u eksploziji je poginulo do 20 pripadnika JNA, koji su obezbeđivali skladište, kao i neutvrđeni broj hrvatskih vojnika

Hrvatska strana zvanično je priznala pogibiju 11 vojnika, ali se još oko 200 njih vodilo kao nestali. Predsedništvo SFRJ je Tepića, 19. novembra 1991. godine, posthumno odlikovalo Ordenom narodnog heroja, što je ujedno i poslednje takvo odlikovanje koje je dodeljeno nekom učesniku rata.

Vojnik Stojadin Marković je tek 31.12.1999. godine, na inicijativu Udruženja boraca iz Valjeva i tamošnje lokalne samouprave, odlikovan Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.

Tepićevo ime nosi jedna ulica u beogradskoj opštini Savski venac, kao i u većem broju gradova u Srbiji i Republici Srpskoj. U njegovu čast Vojska Republike Srpske ustanovila je Orden za zasluge u ratu, koji nosi Tepićevo ime.

Autor: Agencija BETA

Kurir 29. Septembar, 2011.

Share this post


Link to post
„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.“ - Милан Тепић.

Бог душу да им прости.

Share this post


Link to post

Saopštenje povodom godišnjice stradanja

pripadnika JNA u Bjelovaru

Dvadestdevetog septembra 1991. godine pripadnici Zbora Narodne Garde (ZNG) Republike Hrvatske, ujutro oko sedam časova, napali su, nakon višednevne blokade, kasarnu "Božidar Adžija" u Bjelovaru, u kojoj je bila stacionirana 265. motorizovana brigada Jugoslovenske Narodne Armije (JNA), u čijem sastavu su bili i regruti pristigli nekoliko nedjelja ranije na redovno odsluženje vojnog roka. O napadu na kasarnu Komanda brigade obavijestila je i Komandu 5. Vojne oblasti JNA u Zagrebu, koja je, umjesto vojne pomoći, uputila Posmatračku misiju Evropske zajednice "radi posredovanja u prekidu oružanih sukoba", koju su pripadnici ZNG-a zaustavili na prilazu Bjelovaru "zbog njihove lične bezbjednosti".

Pošto je izostala pomoć viših komandi JNA, a nastala situacija na izmaku dana nije davala nikakvu šansu za dalju uspješnu odbranu, komadant brigade pukovnik Rajko Kovačević naredio je obustavu dalje odbrane, odlaganje oružja, predaju vojnika i starješina i njihovo postrojavanje u krugu kasarene, nakon čega su ZNG-e, oko 19 časova, "ušetale" u kasarnu iz koje se više nije pružao nikakav otpor. Po ulasku u kasarnu, Jure Šimić, u svojstvu predsjednika Kriznog štaba Bjelovara, naredio je da se zarobljeni vojnici i starješine skinu do pojasa, a potom je iz stroja izveo komandanta Kovačevića i njegove pomoćnike, potpukovnika Miljka Vasića i kapetana I klase Dragišu Jovanovića, odveo ih pedesetak metara dalje od stroja i u svakoga ispalio po dva metka iz pištolja, usmrtivši ih na licu mjesta.

Pored trojice pomenutih oficira u bjelovarskoj kasarni poginula su još trojica pripadnika JNA, a oko 60 starješina i oko 150 vojnika je zarobljeno. Dok je trajala borba za kasarnu, major Milan Tepić, upravnik skladišta municije i eksploziva u šumi Bedenik, koje je takođe pripadalo kasarni "Božidar Adžija", u cilju spriječavanja njegove predaje ZNG-ama, digao ga je u vazduh, kojom prilikom su stradali i on i njegovih sedam vojnika, od kojih je identifikovan samo Stojadin Mirković iz Kragujevca.

Sutradan su, po Šimićevoj naredbi, građani Bjelovara obilazili zauzetu kasarnu, u kojoj su bili izloženi leševi ubijenih oficira, koje su u mimohodu skrnavili pljuvanjem i mokrenjem po njima.

Šestorica zarobljenih pripadnika JNA (Radovan Barberić, Zdravko Dokman, Radovan Gredeljević, Ivan Hosjak, Boško Radonjić i Mirko Ostojić), uglavnom sa područja Bjelovara, među kojima i dvojica Hrvata, izdvojena su i zatvorena u Policijsku stanicu, odakle su ih noću 3. oktobra izvela uniformisana lica sa fantomkama na glavama i strijeljali ih iste noći u šumi "Česma", nedaleko od mjesta Malo Korenovo. Sa njima je bio i civil Savo Kovač iz Bjelovara, kojeg su dan ranije uhapsili u njegovom stanu pod optužbom da je "snajperista", koji je, igrom slučaja, iako je zadobio tri prostrelne rane, preživio strijeljanje.

Porodica pokojog Dragiše Jovanovića, supruga i dvoje djece, je u julu 1998. godine uputila zahtijev Haškom tribunalu za pokretanje službene istrage protiv Jure Šimića i njegovih saradnika, ali Tužilaštvo toga suda nikada nije otvorilo službenu istragu.

Vojno tužilaštvo u Beogradu je 2002. godine podiglo optužnicu protiv Jure Šimića i njegovih saradnika te za njima izdalo i potjernice, ali je ovaj postupak, koji se, po prestanku rada vojnih sudova nalazi kod Veća za ratne zločine u Beogradu, vraćen u predkrivičnu fazu.

Županijsko tužilaštvo iz Bjelovara, u maju 2006. godine, nakon što im je Haški tribunal ustupio dokumentaciju, zatražilo je provođenje istražnih radnji o ubistvima oficira JNA u bjelovarskoj kasarni protiv nepoznatih počinilaca.

Nakon što je 2006. godine na godišnjicu ovog događaja RTS emitovao snimke na kojima se vide zločini počinjeni nad pripadnicima JNA, i nakon što su video zapisi dospjeli u nadležne pravosudne ustanove u Srbiji i Hrvatskoj, Županijski sud u Bjelovaru je, po zahtjevu Županijskog tužilaštva iz Bjelovara, protiv Jure Šimića konačno pokrenuo istragu "zbog osnovane sumnje da je 29. septembra 1991.godine, nakon ulaska hrvatskih vojno-redarstvenih snaga u kasarnu "Božidar Adžija", u kojoj se predalo 60-ak oficira i 150 redovnih vojnika JNA, razoružanih i postrojenih na poligonu unutar kasarne te obučenih samo u potkošulje i pantalone, izdvojio iz grupe prozivanjem trojicu zarobljenika Rajka Kovačevića, Miljka Vasića i Dragišu Jovanovića i naredio grupi od više naoružanih zasad neidentifikovanih pripadnika hrvatskih vojno – redarstvenih snaga da ih odvedu desetak metara dalje i liše života, što su oni i učinili pucnjevima iz vatrenog oružja". Istraga je još uvijek u toku, s tim da je u međuvremenu prebačena na delegirani Županijski sud u Rijeci, a osumnjičeni je, nakon 11 dana provedenih u pritvoru, pušten da se brani sa slobode, na kojoj uživa sve počasti najuglednijeg građanina Bjelovara.

Za ubistvo šestorice zarobljenih pripadnika JNA i pokušaja ubistva jednog civila, Županijsko državno odvjetništvo u Bjelovaru 21.09.2001. godine optužilo je četvoricu pripadnika bjelovarske policije: Luku Markešića, Zdenka Radića, Zorana Marasa i Ivana Orlovića zbog krivičnih djela ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika i ratnog zločina protiv civilnog stanovništva. Optuženi su do sada dva puta nepravosnažno oslobađani, prvi put u decembru 2001. godine od strane Županijskog suda u Bjelovaru, a drugi put u februaru 2005. godine od strane delegiranog suda u Varaždinu, i to oba puta "zbog nedostatka dokaza", iako je, po utvrđenju suda, zločin nesporan. Vrhovni sud RH ukinuo je obe oslobađajuće presude.

Na trećem suđenju, koje je počelo u septembru 2007. godine na Županijskom sudu u Varaždinu, tužilaštvo je izmjenilo optužnicu tako što je iste optuženike umjesto počinjenja teretilo za pomaganje u ratnom zločinu protiv ratnih zarobljenika i civila, za koja djela su, nepravosnažnom presudom toga suda od 21.12.2007. godine, osuđeni na jedinstvene kazne, jedan na 4 godine, a trojica na po tri godine zatvora, što je daleko ispod zakonskog minimuma. U februaru 2010. godine Vrhovni sud RH ukinuo je i ovu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Četvrto suđenje još nije zakazano.

I ovi bjelovarski slučajevi ukazuju na već ustaljenu i prepoznatljivu praksu hrvatskih sudova nazvanu "ping-pong suđenja" - i kada su zločini nad Srbima i pripadnicima JNA nesporni (Koranski most, Sisak, Pakračka poljana, Marino selo, Gospić, Osijek, Vukovar, Virovitica, Zadar, Paulin dvor, Lora, Miljevački plato, Ravni kotari, Medački džep, Bljesak, Varivode, Gošić, Prukljan, Grubori, Žirovac, Dvor...), počinioci se ne mogu identifikovati, a ako se i identifikuju oslobađaju se u nedostatku dokaza, odnosno zbog postupanja u nužnoj odbrani, a ukoliko se proglase krivima, nakon maratonskih suđenja, izriču im se minimalne kazne, često ispod zakonskog minimuma, što je sramota za hrvatsko pravosuđe, a ponižavajuće za žrtve.

Predsjedništvo SFRJ je krajem 1991. godine proglasilo majora Tepića za narodnog heroja, jedinog u proteklom ratu, a vojnik Stojadin Mirković je posmrtno, 31.12.1999. godine, odlikovan "Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena". Dvadesetdeveti septembar se u Bjelovaru slavi kao Dan grada.

Beograd, 28.09.2011.

PREDSJEDNIK

Savo Štrbac

Veritas

Share this post


Link to post

На земљи мајор, на небу генерал

ПОМЕН МАЈОРУ МИЛАНУ ТЕПИЋУ

tepic-01.jpg

Уз песму ”Тамо далеко” на Дедињу у улици ”Милана Тепића” српска војска, породица и пријатељи страдалог хероја, припадници ратних удружења и представници Српког сабора Заветници положили су венац на спомен плочу и запалили свеће за покој душе и вечну славу мајора Милана Тепића, који је у Бјеловару 1991. године, попут војводе Стевана Синђелића, жртвовао свој живот на бранику отаџбине.

Званичници државе Србије нису присуствовали помену. Владајућа олигархија заборавила је жртву и подвиг српских хероја, заборавила је њихову непреданост у борби за слободу и мржњи на ропство, не сећају се својих мученика и страдалника, не знају они да се не рађају Синђелићи свакога јутра. Покољења делу суде, они ће остати историјска прашина, дух Милана Тепића живеће вековима.

tepic-02.jpg

На земљи мајор, на небу генерал! Вечна ти слава јуначе!

Извор: Заветници.рс

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...