Wolffocke

Narodni Heroj MILAN TEPIC

Recommended Posts

Po mome odlasku iz korpusa,na dužnosti načelnika Tehničke službe u 265. mehanizovanoj brigadi u Bjelovaru ostao je major Milan Tepić.Kada sam primio korpus upoznao sam ga kao kapetana I klase.Vršio je dužnost komandira tehničke radionice odeljenja Tehničke baze Pete vojne oblasti u Varaždinu.Ovaj odeljak vršipo je tehničko održavanje i snabdevanje Varaždinskog korpusa.Kada sam se prvi put sreo sa kapetanom Tepićem stekao sam utisak da je izuzetno sposoban i da u radionici kojom komanduje sve funkcioniše "pod konac".

U krugu radionice bila su grupisana ,razvrstana i poređana borbena i neborbena vozila i inžinjerijske mašine.Odmah se videlo šta je servisirano,a šta čeka na red za preglede i popravke.Vladao je besprekoran red i čistoća.U radionici sam naišao na besprekornu organizaciju rada i radnu atmosferu.

Obilaske radionice,pod komandom Milana Tepića ponovio sam više puta i nailazio na besprekorno stanje.Podržao sam predlog za vanredno uanpređenje Milana Tepića u majora.

U želji da ga zbrzano vodim u službi ,postavio sam ga na dužnost načelnika tehničke službe 265. mehanizovane brigade u Bjelovaru.Bio je to položaj potpukovnika.

U službenoj oceni čitao sam da je major Milan Tepić starešina visokih stručnih kvaliteta i natprosečnih radnih i organizatorskih sposobnosti.

Naglašeno da je "visoko moralan,pouzdan i odan starešina" i da je "tih,nenametljiv,ali samoinicijativan,temeljit i racionalan u radu i komandovanju".U oceni pri kraju njenog teksta,pisalo je: "Bio je voljen i cenjen u kolektivu."

general-pukovnik Jevrem Cokić : "Početak kraja"

Share this post


Link to post

U ime časti – govor majora Milana Tepića

Milan Tepić je bio major i poslednji odlikovani heroj Jugoslovenske narodne armije (JNA). Rođen je u Komlencu, selu pokraj Kozarske Dubice u Republici Srpskoj, 1957. godine. Na početku ratnih sukoba u Hrvatskoj, 29. septembra 1991. godine, major Milan Tepić se našao opkoljen sa svojim vojnicima u skladištu oružja, u selu Bedenik nadomak Bjelovara.

 

tepic-porodica.jpg

 

Uz njega su bili mahom mladići na odsluženju vojnog roka. Ratna dejstva hrvatskih paravojnih formacija, „Zbora narodne garde” (Zenge), primorala su ih da se povuku u vojno skladište. Posle neuspelih pregovora, na majoru Tepiću je ostalo da donese odluku od koje su zavisili životi mladića i sudbina jednog od najvećih skladišta naoružanja JNA na teritoriji Hrvatske. Odluka koju je doneo odvela ga je u legendu. Svojim vojnicima, mladićima za koje je bio odgovoran i kojima je bio oficir, ali i učitelj, održao je kratak govor.

    Vojsko,

    

    Slušajte me dobro! Ne znam koliko ćemo moći još ovako da izdržimo, ustaše će tek žestoko navaliti i nastojati da nas zaskoče. Zato su pažljivi sa vatrom i izbegavaju da udaraju po skladištu, jer ovo što mi imamo ovdje za njih je više nego dragocjeno. Isključivo je moja briga da oni to ne dobiju u ruke, jer možete zamisliti kakva bi to tragedija bila za naš narod. Ovo je moja davna odluka i molim da se ne komentariše.

    

    Kad dođe trenutak da se više ne može izdržati i kad dođe muka do oka, tražiću da se udaljite na pristojnu udaljenost od glavnog objekta. Dakle, ne zamjerite mi ako sam negdje prema nekom od vas pogriješio, ali hoću dvije stvari da uradim uz vašu pomoć: da ustašama ne dam Bedenik i da vi ostanete živi. Neka neko od vas sačuva ovaj moj ratni dnevnik.

Voljno i zbogom, junaci moji!

 

Major Tepić je potom naredio vojnicima da se povuku i sklone se na sigurnu udaljenost. Kada su vojnici Zengi ušli u skladište, aktivirao je eksploziv i digao u vazduh ogromnu količinu uskladištene municije. Milan Tepić, moderni Stevan Sinđelić, ispunio je svoju reč. „Jednom ljudi daju reč, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško.”

Stefan Vučićević

 

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

Share this post


Link to post

Ух... сад кад сам видео ову Тепићеву слику са женом и дететом, сетих се да је његов син старешина Војске Србије.

Share this post


Link to post

Ponosna na svog jedinca

Gordana Đukić | 31. 01. 2010. - 00:02h Komentara: 24

Majka narodnog heroja majora Milana Tepića, Milena Tepić već osamnaest godina živi sama. Milana Tepića, poslednjeg narodnog heroja nekadašnje Jugoslavije, mnogi su već zaboravili. Ona ga neće zaboraviti nikad. Njen život je posvećen uspomeni na sina jedinca.

9086_rstepicmilantepic_hf.jpg?ver=126488“Sina više nemam. Bogatstvo su mi dve kćerke i petoro unučadi, ali moja majčinsko srce i sad suze lije za sinom Milanom“, kaže majka Milena.

U Komlencu, nadomak Kozarske Dubice, svoje troje dece odgajila je u duhu čestitosti i poštenja. S ponosom se seća da je njen Milan uvek bio najbolji đak u razredu. Voleo je od detinjstva da sluša ujakove priče o narodnooslobodilačkom ratu.

„Nakon gimnazije je odlučio da ide na vojnu akademiju. Nismo mu branili“, priča majka Milena, koja i danas veruje da je njen sin ispunio svoju dužnost i „poginuo časno i vojnički“.

„Poslednji put smo se čuli kad je počeo rat. Pričali smo telefonom. Pitao je gde smo mi i kako smo, jer nam je reka Una iza leđa, a baš na tom delu granice s Hrvatskom počele su prve borbe. Pitao me je i za sestre. Rekla sam mu: ’Milane, sine, čuvaj se’, a on meni kaže: ’Kako majko da se čuvam’. Moj sin je oduvek bio častan, ozbiljan i odgovoran“, kaže majka Milena.

Nakon tog razgovora, 29. septembra 1991, u 34. godini zauvek ju je napustio njen jedinac. Tog dana, major Milan Tepić uvidevši da ne može da odbrani od hrvatskih snaga centralno vojno skladište JNA u Bedeniku kod Bjelovara, naredio je svojim vojnicima da se predaju, a potom digao u vazduh skladište u kome se nalazio.

Majka kaže da je nije začudio izbor njenog sina jer, kaže, nije smeo Hrvatima živ u šake.

 

 

 

 

9087_rstepicmilena-sa-slikom-pokojnog-si
Milena sa slikom pokojnog sina Milana
 

Mada već u poznim godinama, i premda živi sama, Milena obrađuje baštu, drži svinje i radi sve sama. Uskoro će na kući obnoviti krov, uz pomoć opštine. Ponosna Dubičanka, kaže, dok je god živa nosiće beskrajnu tugu za svojim jedinim sinom. Ali je ipak ponosna što je majka narodnog heroja.

 

 

Podeljeno 1.689 odlikovanja

Major JNA Milan Tepić jedini je posthumno odlikovani narodni heroj minulog rata i poslednji narodni heroj bivše SFRJ. Zemlja za koju je poginuo danas ne postoji. U njegovu čast Republika Srpska je ustanovila medalju majora Milana Tepića, odlikovanje koje se dodeljuje za hrabrost i posebne ratne zasluge. Prema podacima Kancelarije ordena pri Kabinetu predsednika RS, ovom medaljom odlikovano je 1.698 boraca Vojske RS. Narodnom heroju Milanu Tepiću posthumno je 2007. godine dodeljen zlatni grb opštine Kozarska Dubica, koji je uručen njegovom sinu Aleksandru.

Share this post


Link to post

ПОЛИТИКА БЕОГРАД

Zaboravljeni junak sa Povlena

Prošle su 22 godine od pogibije devetnaestogodišnjeg vojnika Stojadina Cola Mirkovića, prilikom odbrane skladišta kod Bjelovara zajedno sa majorom Milanom Tepićem, a država Srbija se nije na pravi način odužila ni njemu ni njegovoj majci

Stojadin.jpg
Stojadin Mirković: slika iz vojničke knjižice

Valjevo – Obradovala se Anica Mirković kada smo stigli pred njenu kuću u valjevsko selo Gornje Leskovice. Iako je znala da ćemo načeti tešku i bolnu priču, nakratko je skrenula razgovor na malinjak tvrdeći kako se od prošlogodišnje suše još nije oporavio.

Potom je setnijim glasom kazala da je zahvalna svima koji je posećuju, govore i pišu o njenom sinu Stojadinu Colu Mirkoviću (1972–1991) kako se njegovo junaštvo i pogibija kada je tek zakoračio u život ne bi zaboravili.

Kada je početkom 1991. godine u vazduhu mirisalo na goleme nevolje, Stojadin je ispod prepune šatre ispraćen na odsluženje redovnog vojnog roka u Banjaluku. Da se obuči za tenkistu i vozača transportera.

Tome se radovao i bio ponosan. Kada je obuku završio sa odličnim uspehom očekivao je, tako je naveo u jednom pismu, da bude prekomandovan u neki od gradova i kasarni koje će biti bliže rodnom Valjevu. Međutim, upućen je u Bjelovar, odnosno tamošnje vojno skladište Bedenik koje je bilo jedno od najvećih, za gorivo i municiju u tadašnjoj Jugoslaviji.

Posle višednevne blokade, razne paravojne grupe iz Hrvatske pojačavale su napad na skladište i njegovu posadu, da bi 29. septembra 1991. krenule u sveopšti napad. Komandant skladišta major Milan Tepić naredio je povlačenje, što je mlađani i ponosni Stojadin odbio, pozivajući se na vojničku zakletvu koju je dao pred starešinama, drugovima i rodbinom. „Ako treba i svoj život ću dati...”

U jednom momentu razorna „zolja“ je pogodila transporter u kojem je bio devetnaestogodišnji Cole. Kada je video šta se desilo, njegov komandant major Tepić je digao minirano skladište u vazduh.

 – Mom Colu je do kraja vojnog roka ostalo nešto više od dva meseca, jer je uz nagradne dane očekivao da ranije skine uniformu. Hteo je da se vrati kući i da nastavi da održava imanje, jer mu je otac, odnosno moj muž Živojin, mlad poginuo prilikom prevrtanja traktora. Sećam se, kada je stiglo njegovo poslednje pismo molio me, zbog situacije u zemlji, da se ne sekiram i poručio da će doći da se oženi na vreme. Da završi započetu kuću u Valjevu sa starijim bratom Dobrivojem. Od svega toga tuga i bol. Puna tri meseca posle pogibije nisam znala pravu informaciju i potajno sam se nadala da će jedno jutro ili veče pokucati na vrata. Međutim, majčina vojničina stigla je kovčegu obmotanom državnom zastavom – priseća se Anica, dodajući kada je sve to moralo tako da bude, uteha i ponos su joj što se poneo tako hrabro.

Brišući suze, dodala je da je imalo po kome da mu dođe, jer je Colov otac bio Titov gardista, deda po ocu kraljev gardista, koji su vojsku poštovali kao najveću svetinju.

Anica.jpg

 Majki Anici ostalo je samo vojničko priznanje za junaštvo njenog sina

Na pitanje da li je država zaboravila da na pravi način nagradi junaka ispod Povlena, Anica je slegla ramenima i posle duže pauze dodala:

 – On je heroj u mom srcu a ubeđena sam i među onima koji su ga poznavali i čuli kako se poneo u okruženju višestruko brojnijih i brutalnih napadača. Što se tiče države, ona kako hoće. Možda jednog dana i to učini. Što se tiče ostalih obaveza, država je snosila sve troškove oko sahrane, dala mi je invalidninu i da ne govorim koliku, jer mi smo uvek bili seoska siromašna i skromna porodica. Kada su mi rekli da radi povećanja invalidnine treba da tužim državu, odgovorila sam da tako nešto ne bih učinila ni kad mi ne  bi dali ništa. Ja i moja porodica smo državi dali jedan mlad život i sada da se tužakamo zbog para. To ne ide. Odlikovan je moj Cole „Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti Prvog reda“ koji mu je dodelila vojska. Ali, heroj nije – kaže Anica, zahvaljujući listu „Politika“ na poseti i evociranju sećanja na njenog sina.

I Ljubomir Bradić, predsednik Udruženja boraca ratova od 1990. do 1999. iz Valjeva, koji je u stalnom kontaktu sa majkom poginulog Stojadina Mirkovića, kaže da za nju i roditelje koji su doživeli sličnu situaciju nisu presudne pare i materijalna pomoć. Njima se, veli, para srce što država nije ni posle toliko vremena našla način da im iskaže poštovanje za ono što su njihovi sinovi uradili. Vojnik Stojadin Mirković i pilot Mlenko Pavlović su nesporno narodni heroji iz ovog kraja i ne postoje nikakvi izgovori da to neko ignoriše. On očekuje da će predsednik države Tomislav Nikolić doneti ukaz kojim će biti uspostavljeno priznanje u rangu narodnog heroja, a koje će biti dodeljeno svima koji su to zaslužili. To je najmanje, poručuje, što država može za naše heroje i njihove roditelje da učini. On očekuje da će barem jedna ulica u Valjevu poneti ime Stojadina Mirkovića, a iskazao je i zahvalnost osnovnoj školi u selu Leskovicama koja svake godine 29. septembra organizuje čas sećanja na svog hrabrog učenika.

Budo Novović

 
objavljeno: 30.04.2013.

Share this post


Link to post

Ој Тепићу, нови Синђелићу (цела песма)


Ој Тепићу нови Синђелићу
тебе славе Срби у Војнићу,
Книну, Србу, Двору, Костајници,
твојој родној Босанској Дубици,
Маркушици, Тењу, Мирковцима
твој је подвиг понос свим Србима

Усташко код Бјеловара
спречио си зло
ти си други српски
Принцип Гаврило


И Петрова легендарна Гора
сећаће се Тепића мајора,
сећаће се Тепића Грмеч и Козара
и складиште Беденик покрај Бјеловара

Ој Тепићу нови Синђелићу
тебе славе Срби у Теслићу
Шековићи, Пале, Вучинићи,
Кнежина, Србац, Драг, Сенић, Велићи,
Семберија, Романија, Дрина,
Српска Босна и Херцеговина

Усташко код Бјеловара
спречио си зло
ти си други српски
Принцип Гаврило


Сећаће се Тепића Милана
Крка, Уна, Плитвице и Сана
први херој после Другог светског рата
у срцу га носимо ко рођеног брата

Ој Тепићу нови Синђелићу
тебе славе Срби у Бовићу
Вргин мосту, Топуском, Озрену,
Славонији, Барањи и Срему
Моштаници и Милића гају,
Вриовцима, Повленцу, Бјелају

Усташко код Бјеловара
спречио си зло
ти си други српски
Принцип Гаврило


Широм света шаљем песму моју
о Тепићу највећем хероју
нек поносни буду Стеван и Милева
о њиховом сину што се песма пева

Ој Тепић нови Синђелићу
тебе славе и у Отишићу,
Кључ, Лавинци, Глашнице, Шипово
Маглај, Јами, Лакташи и Грахово,
Српска Лика, Кордун и Банија
Православна цела Далмација

Усташко код Бјеловара
спречио си зло
ти си други српски
Принцип Гаврило

Share this post


Link to post

ПОГИБИЈА МАЈОРА МИЛАНА ТЕПИЋА

На измаку двадесетог вијека,
зар нестаде разум у човјека,
да потече од крви ријека,
на исток се Русија распада,
а Француска у кризу запада,
у Енглеској нема више нада,
Америка ка вазда подбада,
рад силног свога капитала,
на цијели свијет би најала,
комшије нам преко плота бече,
да нам нашу земљу разчерече,
а германи давношњи душмани,
пробили су војску из одора,
сад Европа на кољена мора,
би да Јадран са Балтиком споје,
а све Српске земље да освоје,
да сада им то за руком оде,
јер су код нас пронашли изроде,
који ову земљу разпарчаше,
и германском куту потрчаше,
ево данас то чине хрвати,
те брат с братом мора ратовати,
можда народ сад не мисли тако,
па испаде зло и наопако,
јер откад је Српске историје,
оваквога јада било није,
од својега своја војска гине,
ето шта нам издајници чине,
у Беденик покрај Бјеловара,
даље мајор Тепић проговара,
љуто збори војсци испред строја,
отаџбина и ваша и моја,
поново је срамотно издата,
јер небрата примисмо за брата,
нашом крвљу слободу им дасмо,
а шта данас од њих дочекасмо,
да нам земљу из темеља руше,
проклето им и сјеме и душе,
па ми дужност војничка налаже,
да све знате и све да се каже,
ништа нема јаче од истине,
пропало је пола отаџбине,
усташе су јуче биле амо,
траже да им касарну предамо,
са опремом бојном што имамо,
шаховницу њину да поставе,
више наше касарне и главе,
али неће ако буде среће,
касарна је поље од мегдана,
да вратимо ово усташама,
неће ногом крочити усташе,
на све ово што је било наше,
нит ће ико преко мене жива,
кључ касарне њима да дарива,
сад одлуку личну вама дајем,
ја остајем ја се не предајем,
а ко са мном буде да се бори,
на огањ ће живи да изгори,
ко се преда да сачува главу,
издао је себе и државу,
ваше главе предаја спашава,
али гине понос и држава,
не вјерујем ја њима одавно,
да ми кажу да је море слано,
они и сад ка довијек лажу,
а овако мене јуче кажу,
гарантују живот ко се преда,
али војско то није побједа,
ил ће зборе касарну спржити,
нас и тако и тако побити,
са сваке смо стране опкољени,
а они су војско наоштрени,
ниоткуда немамо помоћи,
нити може нити ће нам доћи,
около су момци крволочци,
спремни клати ноге пребијати,
вадит очи откидати прсте,
ти нељуди људски се не крсте,
то нијесу дјеца Светог Саве,
они руке о Српство крваве,
ма их неће запанути више,
докле један Србин душом дише,
ето момци такво вам је стање,
смрт ил живот сад је на бирање,
ријеч њина слободу вам нуди,
држат ће је ако буду људи,
но на муке ако допадате,
славно мрите ал образ чувајте,
многи стрекну и ту чуда није,
млада момчад тек се неки брије,
ђе највиша дужност и потреба,
смрт пред очи многе поколеба,
мука јака строј се прориједи,
ал се мајор Тепић не иједи,
но он себи ко родитељ рече,
да ако неки у живот претече,
па му зато мило не бијаше,
кад шестину виде да осташе,
ал им ништа рећи не умије,
и у њима мушко срце бије,
и њима је отаџбина мајка,
ал све стоји јунак до јунака,
види неће пушку да предају,
па нареди рапорт да му дају,
задрхташе у планини горе,
од поздрава наш друже мајоре,
ја Србољуб војник прве чете,
ја Мирољуб спреман да их срете,
ја Мијомир па још да их има,
ја Желимир вазда с друговима,
ја Градимир са сред Црне Горе,
ја Слободан с вама смо мајоре,
кад је рапорт поднијела чета,
спремна поћи с овога свијета,
похиташе да их дочекају,
а својој се смрти припремају,
докле дочек припремаше чета,
узимајући жељу од свијета,
стављајући експлозив и мине,
да заједно с усташама гине,
Тепић овако кући поручи,
јер се на смрт јуначку одлучи,
драги оче мила моја мајко,
мријет ће се једном свакојако,
ти си мене оче васпитава,
да је преча држава но глава,
па се нећу издајником звати,
нит касарну усташама дати,
нити нашу тробојку брукати,
а ти мајко немој закукати,
па сестрама братски поздрав шаље,
онда љуби поручује даље,
вјерна љубо подижи ми сина,
нек је више пушка у Србина,
васпитај га на старе завјете,
да је Србин од главе до пете,
па му читај Српско Огледало,
историју нашу и остало,
и почетак Буне на дахије,
и голготу и Васкрс Србије,
и Вијенац славнога Његоша,
све како би правим путем поша`,
а ти човјек буди чедо мило,
стави књигу соколу под крило,
па одлеће соко пут Козаре,
на дворове Тепићеве старе,
а он оде своје да заврши,
да задату ријеч не прекрши,
у касарну улазе усташе,
ал јунаци смрти се не плаше,
а бизерно срце у Милоша,
од толике силе и олоша,
разширише се касарном ко мрави,
Тепић на свој живот заборави,
па окупи шестину уздану,
и рече им у крвавом дану,
љути челик човек може свити,
али главу не смије савити,
то је оно што се не савија,
нека вам је срећна погибија,
кад поздарви брата шесторицу,
он наслони да мину десницу,
е сад Боже нека вам поможе,
дивне среће правде и истине,
улегло их бјеше на стотине,
па се руља по касарни ваља,
да им образ војнички окаља,
сваки уша крвавије рука,
да не виде са Козаре вука,
Југовић их на нишану држи,
у секунди да хиљаду спржи,
ко Краљевић са царева друма,
кад касарну диже у облак црног дима,
а земља се и небо затресе,
под облаком ватра све однесе,
зле банде крваве нестаде,
само Тепић у пјесми остаде,
његово дјело са душом претече,
Синђелић га срете исто вече!!!

Share this post


Link to post

 

 Sinđelić iz Bjelovara

Protekle sedmice navršile se 22 godine od herojske pogibije majora JNA Milana Tepića. Sahranjen kao NN lice u Zagrebu, ni danas se ne zna gde mu je grob. Za zločin niko nije osuđen

Vojsko, slušajte me dobro! Ne znam koliko ćemo moći još ovako da izdržimo, ustaše će tek žestoko navaliti i nastojati da nas zaskoče. Zato su pažljivi sa vatrom i izbegavaju da udaraju po skladištu, jer ovo što mi imamo ovde za njih je više nego dragoceno. Isključivo je moja briga da oni to ne dobiju u ruke, jer možete zamisliti kakva bi to tragedija bila za naš narod. Ovo je moja davna odluka i molim da se ne komentariše. Kad dođe trenutak da se više ne može izdržati i kad dođe muka do oka, tražiću da se udaljite na pristojnu udaljenost od glavnog objekta. Dakle, ne zamerite mi ako sam negde prema nekom od vas pogrešio, ali hoću dve stvari da uradim uz vašu pomoć: da ustašama ne dam Bedenik i da vi ostanete živi. Neka neko od vas sačuva ovaj moj ratni dnevnik. Voljno i zbogom, junaci moji!”

Ovo su, prema nekim izvorima, bile poslednje reči majora Milana Tepića, poslednjeg odlikovanog heroja SFRJ i Jugoslovenske narodne armije i prvog narodnog heroja Republike Srpske.

Protekle sedmice, nizom skromnih manifestacija u Republici Srpskoj obeležene su 22 godine od kada je poginuo major Tepić iz potkozarskog sela Komlenac kod Kozarske Dubice, koji je podigao u vazduh vojno skladište u kasarni u selu Bedeniku kod Bjelovara, ne želeći da prepusti oružje iz kasarne hrvatskim paravojnim formacijama.

Major Tepić je sa svojim vojnicima, od kojih je identifikovan jedino Stojadin Mirković iz Gornjih Leskovica kod Valjeva, sahranjen kao NN lice na groblju Miroševac u Zagrebu. Ni danas se ne zna tačno gde mu je grob. Vlasti Republike Srpske ponovo su ovih dana zatražile od hrvatskih vlasti njegove posmrtne ostatke kako bi bio dostojno sahranjen, uz sve počasti.

Njegovo ime danas nose ulice u gradovima širom Srbije i Republike Srpske, a u njegovu čast Vojska Republike Srpske je ustanovila poseban Orden za zasluge u ratu.

Major Tepić nije želeo živ da padne u ruke pripadnicima hrvatskih paravojnih formacija – zengama (Zbor narodne garde), koji su tog, 29. septembra 1991. godine, opkoljavali skladište, ali ni da preda oružje i eksploziv.

Oni koji su se predali, komandant kasarne pukovnik Rajko Kovačević, i dvojica njegovih pomoćnika – potpukovnik Miljko Vasić i kapetan 1. klase Dragiša Jovanović, a četiri dana kasnije i još šestorica pripadnika JNA – surovo su likvidirani. Za ove zločine do danas niko nije osuđen, iako su vođeni sudski postupci, a neke istrage su “još u toku”.

Predsednik Informaciono-dokumentacionog centra “Veritas” Savo Štrbac za “Novosti” ističe da je provereno i poznato da je likvidaciju Kovačevića, Vasića i Jovanovića izvršio Jure Šimić, predsednik Kriznog štaba Bjelovara.

- Pukovnik Kovačević je tog 29. septembra, posle celodnevne borbe vojske sa pripadnicima ZNG i nakon što je izostala pomoć viših komandi JNA kasarni u Bjelovaru, naredio predaju kasarne i postrojavanje starešina i vojnika. A Jure Šimić je naredio da se zarobljeni vojnici i starešine skinu do pojasa, da bi potom iz stroja izveo komandanta Kovačevića i njegove pomoćnike, potpukovnika Vasića i kapetana Jovanovića, odveo ih pedesetak metara dalje od stroja i u svakoga ispalio po dva metka iz pištolja, usmrtivši ih na licu mesta – priča Štrbac.

On ističe da su, prema dostupnim podacima “Veritasa”, pored trojice pomenutih oficira, u bjelovarskoj kasarni poginula još šestorica pripadnika JNA, a oko 60 starešina i oko 250 vojnika je zarobljeno.

- Dok je trajala borba za kasarnu, major Milan Tepić, upravnik skladišta municije i eksploziva u šumi Bedenik, koje je takođe pripadalo bjelovarskoj kasarni “Božidar Adžija”, da bi sprečio njegovu predaju, digao ga je u vazduh. Stradali su on i sedam vojnika – navodi Štrbac.

Sutradan su, po Šimićevoj naredbi, građani Bjelovara obilazili zauzetu kasarnu, u kojoj su bila izložena tela ubijenih oficira, koje su u mimohodu skrnavili pljuvanjem i mokrenjem po njima.

Šestorica zarobljenih pripadnika JNA (Radovan Barberić, Zdravko Dokman, Radovan Gredeljević, Ivan Hosjak, Boško Radonjić i jedna NN osoba), uglavnom sa područja Bjelovara, među kojima i dvojica Hrvata, izdvojena su i zatvorena u Policijsku stanicu, odakle su ih noću 3. oktobra izvela uniformisana lica sa fantomkama i streljali ih iste noći u šumi “Česma”, nedaleko od mesta Malo Korenovo. Sa njima je bio i civil Savo Kovač iz Bjelovara, kojeg su dan ranije uhapsili u njegovom stanu pod optužbom da je “snajperista”, koji je, igrom slučaja, iako je zadobio tri prostrelne rane, preživeo streljanje.

- Vidim da se ovih dana u hrvatskim medijima Tepić ponovo naziva svakakvim pogrdnim imenima, ali njegov čin je po svemu herojski – zaključuje Štrbac.

 

OPTUŽNICA PROTIV JURE ŠIMIĆA

Vojno tužilaštvo u Beogradu je 1992. godine podiglo optužnicu protiv Jure Šimića i njegovih saradnika, koja mu je, preko Veća za ratne zločine u Beogradu, dostavljena u avgustu 2011. radi uručenja, što je isprovociralo Hrvatski sabor da, u oktobru 2011, donese Zakon o ništavosti određenih pravnih akata pravosudnih tela bivše JNA, bivše SFRJ i Republike Srbije, koji je sprečio dalje postupanje po njoj.

- Županijski sud u Bjelovaru je, po zahtevu Županijskog tužilaštva u Bjelovara, protiv Jure Šimića u novembru 2010. pokrenuo istragu “zbog osnovane sumnje na počinjenje krivičnog dela ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika”. Istraga je još u toku, s tim da je u međuvremenu prebačena na delegirani Županijski sud u Rijeci, a osumnjičeni je, nakon 11 dana provedenih u pritvoru, pušten da se brani sa slobode, na kojoj uživa sve počasti najuglednijeg građanina Bjelovara – ističe Štrbac.

 

U VAZDUH 170 TONA EKSPLOZIVA

 

 

Major Tepić je minirao skladište municije sa 170 tona eksplozivnih sredstava i digao ga u vazduh. Osim njega, poginulo je zvanično 11, a nezvanično 200 napadača ZNG na kasarnu.

 

Večernje novosti, 06.10.2013.

Share this post


Link to post

 

Heroj

Gledajući s pozicija tadašnje države SFRJ, u kojoj je jedina legalna vojska bila JNA, čin majora Tepića je nesumnjivo bio herojski

Ujutro u 7.20 časova, 29. septembra 1991, pripadnici Zbora narodne garde (ZNG) Republike Hrvatske otpočeli su opšti napad na sve vojne objekte JNA u garnizonu Bjelovar, koji su već 15 dana bili pod totalnom blokadom.

Pošto je izostala pomoć viših komandi JNA, a nastala situacija na izmaku dana nije davala nikakvu šansu za dalju uspešnu odbranu, komandant 265. mehanizovane brigade, stacionirane u kasarni na Vojnoviću, pukovnik Rajko Kovačević naredio je obustavu dalje odbrane, odlaganje oružja, predaju vojnika i starešina i njihovo postrojavanje u krugu kasarne, nakon čega su oko 19 časova pripadnici ZNG ušli u kasarnu iz koje se više nije pružao nikakav otpor.

Po ulasku u kasarnu, Jure Šimić, u svojstvu predsednika Kriznog štaba Bjelovara, naredio je da se zarobljeni vojnici i starešine skinu do pojasa, a potom je iz stroja izveo komandanta Kovačevića i njegove pomoćnike, potpukovnika Miljka Vasića i kapetana prve klase Dragišu Jovanovića, odveo ih pedesetak metara dalje od stroja i u svakoga ispalio po dva metka iz pištolja, usmrtivši ih na licu mesta. Pored trojice pomenutih oficira u toj kasarni poginula su još šestorica pripadnika JNA, a 59 oficira, podoficira i građanskih lica na službi u JNA i oko 250 vojnika je zarobljeno. Šestorica zarobljenih pripadnika JNA izdvojena su i zatvorena u policijsku stanicu, odakle su ih, četiri dana kasnije, izvela uniformisana lica sa fantomkama na glavama i streljali ih iste noći u šumi Česma, nedaleko od mesta Malo Korenovo.

Dok je trajala borba za kasarnu na Vojnoviću, tridesetčetvorogodišnji major JNA Milan Tepić, komandant skladišta borbenih sredstava „Barutana” u selu Bedenik, nedaleko od Bjelovara, s ciljem sprečavanja njegove predaje pripadnicima ZNG, digao ga je u vazduh sa 170 tona eksplozivnih sredstava, i tom prilikom su stradali i on i vojnik, devetnaestogodišnji Stojadin Mirković, koji, uprkos Tepićevoj naredbi, nije hteo da se preda. Hrvatska strana je potvrdila gubitak 11 svojih vojnika, zbog čega su, posle predaje, iz osvete, streljali komandira straže na tom objektu, starijeg vodnika Ranka Stevanovića. Iza majora Tepića ostali su supruga, sin od osam i kćer od devet godina.

Predsedništvo SFRJ je krajem 1991. proglasilo majora Milana Tepića narodnim herojem, poslednjim i jedinim u proteklom ratu. Njegovo ime danas nose ulice i kasarne u gradovima širom Srbije i Republike Srpske, a u njegovu čast Vojska Republike Srpske je ustanovila poseban Orden za zasluge u ratu.

U Komlencu kod Kozarske Dubice, rodnom mestu majora Milana Tepića, i ove godine, uz prisustvo članova njegove porodice, obeležena je godišnjica njegove herojske pogibije.

Dan kada je poginuo major Tepić u Bjelovaru se slavi kao Dan grada i kao Dan bjelovarskih branitelja. Neki hrvatski mediji, u slavljeničkom zanosu, žestoko kritikuju odnos Srba prema majoru Tepiću, nazivajući ga „ratnim zločincem nad hrvatskim narodom”.

Da li je čin Milana Tepića zaista herojski?

Gledajući s pozicija tadašnje države SFRJ, u kojoj je jedina legalna vojska bila JNA, čin majora Tepića je nesumnjivo bio herojski. Naime, svesno žrtvovanje sopstvenog, jedinog i neponovljivog, života zarad viših, državnih i nacionalnih, interesa, vodeći pri tom računa da se spase životi saborcima a neprijatelju nanesu što veći gubici, može se okvalifikovati samo kao junački čin, što je sinonim i za herojstvo.

U srpskom narodu, barem od Kosovskog boja i Miloša Obilića, pa preko Stevana Sinđelića, koji su, potpuno svesno, prvi krenuvši da ubije turskog sultana, a drugi dižući u lagum barutanu sa sobom ali i sa svojim i neprijateljskim vojnicima, žrtvovali i svoj život, izgrađen je stereotip junaka. Turci su Obiliću odrubili glavu ali su mu istovremeno iskazali divljenje i poštovanje na činu hrabrosti, dok su od glava mrtvih Sinđelićevih saboraca, iz osvete i straha, sazidali Ćele-kulu. Dižući u lagum 175 tona eksploziva sa sobom i neprijateljskim vojnicima, major Tepić je potvrdio takav stereotip srpskog junaka.

Tepić je i vojnik koji je položio zakletvu da će državu, koja se zvala SFRJ, čuvati i braniti i od spoljnog i od unutrašnjeg neprijatelja, a žrtvovanjem sopstvenog života sačuvao je vojničku čast na najbolji mogući način. Uz dužno žaljenje svih izgubljenih života, mišljenja sam da Srbi, s obe strane Drine, s punim pravom odaju počast Tepićevom žrtvovanju i njegovom junaštvu kroz već pomenute forme, što je uobičajeno i kod drugih naroda. Oni koji to ne razumeju, očito imaju problem sa državnim, nacionalnim i vojničkim identitetom.

Informaciono-dokumentacioni centar „Veritas”

Savo Štrbac

 

POLITIKA, 08.10.2013.

Share this post


Link to post

Donekle sličan događaj (u smislu žrtvovanja radi cilja prepoznatog kao vrijednog vlastitog života) zbio se u Strugi Banskoj, kod Dvora, 26.07.1991. godine. Napad na taj dio Pounja (od Dvora prema Kostajnici), nastanjen većinom Hrvatima, predvodio je SUP Krajine, pojačan rezervistima i naoružanim civilima sa šireg područja Dvora, ukupno oko 700 ljudi. U Zamlači su pokupili hrvatske civile i tjerali ih ispred sebe kao živi štit, pritom ubili dvojicu pripadnika MUP-a RH. Približivši se Strugi (u kojoj je bilo više pripadnika MUP-a RH te domaćih naoružanih civila) krenula je pucnjava, civili iz štita se razbježali, nekoliko ih pritom poginulo. U napadu je sudjelovao i 1 oklopni transporter na kojeg se s bombama u ruci bacio Stružanin Mile Blažević Čađo. Poginuo je (ukupno je poginulo još 9 policajaca s hrvatske strane u tom napadu), pritom zaustavio i transporter i napad, a poginula su i dvojica (od ukupno petorice poginulih) Krajišnika na transporteru.

 

Nije mi cilj ovdje skretati s teme, tj. vaše odavanja počasti i sjećanja na Milana Tepića, još manje provocirati, već drugu jednu stvar želim naglasiti.. A to je da nema veličine neke osobe u tome što je bila spremna ubiti za svoj narod, zemlju, što god, ali itekakva je i hrabrost i ludost i žrtva biti spreman DATI svoj život za spas onih ili onoga u što vjeruješ. Malo je takvih i nije ni čudo da se Tepića prisjećate. Ne znam je li on općepoznati heroj u očima većine Srba ili za njega znaju samo oni koji o ratu općenito znaju dosta, no za Čađu je upravo takav slučaj. Za njega znaju Hrvati Banijci, znam i ja iz drugih razloga, ali teško da itko dalje od Siska i Petrinje, a i tamo manjina.. Pa me zanima kakav je slučaj s Tepićem?

Share this post


Link to post

У име части – говор мајора Милана Тепића

Милан Тепић је био мајор и последњи одликовани херој Југословенске народне армије (ЈНА). Рођен је у Комленцу, селу покрај Козарске Дубице у Републици Српској, 1957. године. На почетку ратних сукоба у Хрватској, 29. септембра 1991. године, мајор Милан Тепић се нашао опкољен са својим војницима у складишту оружја, у селу Беденик надомак Бјеловара.

 

tepic-porodica.jpg

 

Уз њега су били махом младићи на одслужењу војног рока. Ратна дејства хрватских паравојних формација, „Збора народне гарде” (Зенге), приморала су их да се повуку у војно складиште. После неуспелих преговора, на мајору Тепићу је остало да донесе одлуку од које су зависили животи младића и судбина једног од највећих складишта наоружања ЈНА на територији Хрватске. Одлука коју је донео одвела га је у легенду. Својим војницима, младићима за које је био одговоран и којима је био официр, али и учитељ, одржао је кратак говор.

Војско,

 

Слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи још овако да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овдје за њих је више него драгоцјено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете замислити каква би то трагедија била за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише.

 

Кад дође тренутак да се више не може издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Дакле, не замјерите ми ако сам негдје према неком од вас погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува овај мој ратни дневник. Вољно и збогом, јунаци моји!

 

Мајор Тепић је потом наредио војницима да се повуку и склоне се на сигурну удаљеност. Када су војници Зенги ушли у складиште, активирао је експлозив и дигао у ваздух огромну количину ускладиштене муниције. Милан Тепић, модерни Стеван Синђелић, испунио је своју реч. „Једном људи дају реч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.”

 

Стефан Вучићевић

 

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Share this post


Link to post

"Fretom" покушава да баци сенку на Хероја Тепића , новог Синђелића са приземним причама које он пласира.

Очигледно да "коцкасте" још боли Беденик , где је мајор Тепић са својом војском учинио бесмртан чин.

Слава јунацима нашим!!!

Share this post


Link to post

Tepic je prvenstveno vjerovao u Jugoslaviju i zato je dao zivot!!!

da zna sta se kasnije izdesavalo s tom "jugoslavijom" i kako se danas njegova pogibija plasira...triput bi se u grobu okrenuo...

Share this post


Link to post

Дан после, по наредби Шимића, становници Бјеловара су дошли у касарну где су били лешеви убијених официра ЈНА, а такође по његовој наредби, су их пљували и мокрили по њима.


Херој, мајор Милан Тепић рођен је 1957. године у селу Комленац у Козарској Дубици и једини је постхумно одликовани народни херој одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске.


Република Српска је у његову част установила Орден за посебне заслуге у одбрамбено-отаџбинском рату.

Share this post


Link to post

23 godine od podviga majora Tepića

U Beogradu je danas održan komemorativni skup povodom 23 godine od smrti majora Milana Tepića, koji je poginuo na današnji dan 1991. godine, braneći skladište JNA od paravojnih hrvatskih formacija koje su napale kasarnu u Bjelovaru.

 

449953_srn20149291438870_f.jpg?ver=14120

Narodni heroj Republike Srpske: Major Milan Tepić

 

Na današnjem komemorativnom skupu kod spomen-ploče ispred Kliničko-bolničkog centra "Dragiša Mišović" venac Ministarstva odbrane i Vojske Srbije položila je delegacija koju je predvodio pukovnik Čedomir Dupor iz Uprave za logistiku, a o majoru Tepiću govorio je general u penziji Ljubomir Samardžić.

Vence su položili i članovi porodice, predstavnici Kluba generala i admirala, delegacije udruženja koje neguju slobodarske tradicije Srbije, a komemoraciji su prisustvovali brojni poštovaoci herojskog čina majora Tepića.

Venci u čast majora heroja položeni su i na mesnom groblju u Komlencu u opštini Kozarska Dubica, gde je Tepić sahranjen. Vence su na porodičnu grobnicu Tepića položili načelnik opštine i potpredsednik Skupštine opštine Kozarska Dubica Mile Zlojutro i Nenad Ličanin, poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srpske Darko Banjac i delegat u Vijeću naroda Republike Srpske Perica Bundalo.

Načelnik opštine Kozarska Dubica Mile Zlojutro rekao je da hrabrost pokojnog majora i čin kojim je obeležio istoriju srpskog naroda zaslužuju večno poštovanje, a da se njegovo ime svrstava među imena velikana i ljudi velikog srca i dela.

Tepić, poreklom iz Kozarske Dubice, čuvao je centralno skladište borbenih sredstava, koje je pripadalo bjelovarskoj kasarni, a bilo je smešteno u selu Bedeniku u blizini Bjelovara. Da oružje ne bi palo u ruke neprijatelja, major Tepić je digao u vazduh skladište, a sa njim i sebe.

Sa Tepićem je poginuo i vojnik na odsluženju vojnog roka Stojadin Mirković, koji je uprkos naređenju ostao uz majora Tepića, dejstvujući iz oklopnog transportera sve dok nije pogođen protivoklopnim projektilom.

Hrvatske snage prethodno su u bjelovarskoj kasarni počinile zločin nad oficirima i vojnicima JNA koji su se predali posle višednevne opsade.

Odlukom Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije major Tepić je za svoj podvig posthumno odlikovan Ordenom narodnog heroja. Njemu u čast, Republika Srpska je ustanovila orden za posebne zasluge u ratu, a Skupština opštine Kozarska Dubica je 29. septembar proglasila Danom sećanja na ovog narodnog heroja.

Jedna ulica u Kozarskoj Dubici nosi ime Milana Tepića, a u parku Narodnih heroja podignuta je bista s njegovim likom.

 

29. 09. 2014.Srna| foto: Srna

Share this post


Link to post

ja sam iz Bjelovara i sjećam se dobro svega toga. imao sam tada 14 godina i živim preko puta same kasarne na vojnoviću na ulasku u grad i kuća mi je srušena tenkom koji je rušio civilne kuće jednu za drugom bez ikakvog razloga. u toj kasarni je bilo 60 ovicira, 200 ročnika i ostalo su bili članovi obitelji oficira koji su par dana prije otišli u kasarnu među kojima je bilo puno mojih prijatelja s kojima sam odrastao jer su živjeli u oficirskoj zgradi preko puta kasarne. u ovom uvodnom tekstu je puno krivih informacija pa imam potrebu reći konkretne stvari. "...trojica oficira JNA i desetak vojnika koji su se odmah predali..." to je vojarna u samom centru grada poznatija kao komanda i tu je bilo nesto malo vojnika jna koji su se odmah predali posto tu nije bilo naoruzanja, to je više bila neka šminkerska komanda u centru. Bedenik nije 20km od grada već u prigradskom naselju hrgovljani 3km zračne linije od samog centra bjelovara. To skladište je pokošavalo zauzeti 11 hrvatskih vojnika i svi su razneseni tako da su im komadi tjela visjeli sa drveća u krugu 400metara. šuma je doslovno raznesena i ima krater kao da je pao meteor. al kako to da nije raznesen i Cole i taj drugi vojnik koji je legao i ništ mu nije bilo a bio je u samom centru eksplozije. na jutjubu se može vidjeti kako je ta šuma izgledala nakon eksplozije a ista je takva i dan danas 24 godine nakon. upišite si "barutana bjelovar". mis smo ko klinci potajice išli po toj šumi i tu se još moglo naći komada pušaka i vojne opreme. postoje još dvije kasarne u gradu koje su se vrlo brzo predale. to je "radar" u naselju Zvijerci i skladište u naselju "logor". Znači samo su glavna kasarna i barutana pružale otpor. napad na glavnu kasarnu je trajao od ujutro u 7 do kasno navečer. istina je da su ubijena u glavnoj kasarni pukovnik Rajko kovačević i dva ovicira. postoji u gradskim krugovima nekoliko verzija kako su ubijena. prije nekoliko dana je počelo ponovno ponovno treće suđenje josipu šimiću jer su dva predhodna suđenja pala. Iz prve ruke vam mogu reći da se sa zarobljenicima i ročnicima postupalo više nego dobro. odvedeni su u sportsku dvoranu, nahranjeni, ročnici pušteni a oficiri razmjenjeni nakon par dana u razmjeni "svi za sve". obitelji su se vratili u svoje stanove al su većina svojom voljom otišli iz straha i ostalih razloga.ovo sve pišem ono što sam osobno vidio a sa nekim prijateljima sinovima oficira sam se čuo i vidio i poslje svega ovoga, bio kod njih i oni kod mene.

Share this post


Link to post

Vidi verujem da je tako kako pises , ali moras da shvatis da se one kasarne koje si pomenuo nisu same PREDALE , vec je neko od oficira JNA izdao i dezertirao ... i nije taj dezerter izasao sam ...vec je celu infrastrukturu ustupio pobunjenim Hrvatima...

 

Na pocetku rata nije bilo toliko zlocina i zverstava ... iz prakticnog razloga jel su se pobunjeni i Slovenci i Hrvati bojali da ce ih JNA pregaziti ,,, E kasnije kada se JNA povukla iz Slovenije ... to je bio dovoljan znak povampirenim ustasama da vade kame i da pocnu da cine zverstva i da kolju ... i onda je ubijao svako svakoga ...

 

Takodje je i danas s Hrvatskom drzavom , na ekonomskom i na politickom planu konstantno radi na unistavanju Srbije !

 

Da podsetim vas hrvate malo !!!

 

Srbija nije priznala Republiku Srpsku Krajinu

ali je zato Hrvatska priznala Kosovo i Metohiju !!!

Share this post


Link to post

Milan Tepić

 

250px-Milan_Tepic.jpg

 

(Komlenac kod Bosanske Dubice, BiH 1957 -  Bedenik kod Bjelovara,

Hrvatska 29. septembar 1991)

je bio major JNA.

U junu 1991 Tepić se zatekao kao komandant u centralnom skladištu borbenih sredstava u selu Bedeniku u blizini Bjelovara sa desetak vojnika. Kasarna "Vojnović" u samom gradu i objekti JNA u okolini Bjelovara su bili blokirani i napadnuti od strane hrvatskih snaga. Planom "Bilogora" HV je 29. septembra 1991. napala i zauzela kasarnu, a samo skladište se našlo u okruženju pod napadom. Major Tepić se nalazio unutar miniranog skladišta sa vojnikom Stojadinom Mirkovićem, koji je pružao podršku iz oklopnog transportera i tom prilikom poginuo od pogotka protivoklopne rakete. Nakon kraće borbe Tepić je naredio vojnicima da se predaju a prilikom ulaska hrvatskih snaga u objekat digao je u zrak sebe i skladište sa 170 tona eksplozivnih sredstava. Hrvatska strana je potvrdila gubitak 11 svojih vojnika.

Major Milan Tepić je odlukom Predsjedništva SFRJ posthumno odlikovan Ordenom narodnog heroja. Njemu u počast, Republika Srpska je ustanovila orden za posebne zasluge u ratu.

 

wikipedia.org

 

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...