Sign in to follow this  
raspucin

Istorijska paralela:Privredni razvoj Jugoslavije u monarhiji,komunizmu i demokra

Recommended Posts

07.08.2007.

ISTORIJSKA PARALELA: PRIVREDNI RAZVOJ JUGOSLAVIJE U "MONARHIJI", "KOMUNIZMU" I "DEMOKRATIJI"

NAPOMENA : Ovaj tekst napisan je maja meseca 2005. godine kao prvi deo teksta "Kako funkcioniše marionetska vlast". Odlukom urednika lista "Ogledalo" tekst je razdvojen u dva dela i objavljen u posebnim brojevima, ali tako da je izbačen deo o privrednom razvoju u monarhiji. Time je i suštinska ideja teksta nestala.

Čini mi se da je ovaj tekst i danas veoma aktualan, i da moja početna ideja uopšte nije bila tako loša. Iz teksta se jasno može videti kakve su sve bile državne politike Jugoslavije u tri društvena uredjenja koja su istorijski okarakterisana kao: "monarhija", "komunizam" i "demokratija". Znaci navoda u sva tri režima jasno govore, a što će se iz teksta i uočiti, da SFR Jugoslavija nikada nije bila komunistička zemlja, već socijalistička sa veoma razvijenim slobodnim tržištem koje je čak bilo veoma otvoreno prema svetu, kao i da sadašnja "liberalna" politika "demokratske" vlade ima potpuno monopolisano tržište. Probajte da kupite negde strane cigarete danas u Srbiji. Naravno, demokratija i mafijaški kontrolisna privreda nikako ne mogu ići zajedno.

Monarhija Karadjordjevića bila takodje marionetska vlast, jer je dovodenje dinastije na presto nametnuto spolja (nakon ubistva Obrenovića), pa Karadjordjevići nisu nikada ni bili autentična srpska vlastela koja je mogla samostalno da organizuje svoj posed i samostalno se privredno razvija. Naprotiv, sklonili su je sa trona upravo oni koji su je i doveli, kada im je to politički odgovaralo. Podsetimo, da su autentične srpske vlasteline pobili Turci, što je verovatno i bio cilj otomanske vekovne okupacije.

Da apsurd bude veći, Josip Broz je izgleda imao veći "monarhistički" ugled u svetu (verovatno je bio višeg masonskog ranga), od Karadjordjevića, te mu je bilo dozvoljeno i da ima mnogo jaču i razvijeniju ekonomiju, pa samim tim i vojsku.

Podaci o ekonomskom razvoju u Jugoslaviji (od 1934. do 1941.) kao i odredjene političke implikacije uzeti su iz knjige istoričara dr. Dragana Aleksića: "Privreda Srbije u Drugom svetskom ratu", kao i iz razgovora sa njim.

Podatke o periodu "komunističke" vlasti (kao i neke svoje političke stavove) dao mi je prof. dr. Oskar Kovač, koji je veoma spremno u pravom profesorskom maniru, prihvatio da napravi ovakvu istorijsku ekonomsku analizu.

***

ISTORIJSKA PARALELA: PRIVREDNI RAZVOJ JUGOSLAVIJE U "MONARHIJI", "KOMUNIZMU" I "DEMOKRATIJI"

Piše:Ivona Živković

Naša savremena istoriografija, pod uticajem komunističke ideologije, politiku uporno odvaja od ekonomije. Razlog za ovo je bila upravo namera komunista da neke istorijske činjenice prekroje kako bi sopstvenu ulogu u istorijskim dogadjajnima za vreme i nakon Drugog svetskog rata postavila na mesto koje joj ne pripada.

Ali ovo komunističko shvatanje politike, koja je sama sebi cilj, nije oduvek bilo takvo pa će se iz ovog kratkog pregleda privrednog razvoja Jugoslavije u vreme kraljevine i kasnije pod komunistima, videti da su ekonomski interesi ipak bili odlučujući i u svim političkim previranjima na ovom prostoru. U istorijskim političkim odlukama, medjutim, glavnu ulogu je uvek imao strani faktor potpomognut domaćim kolaboracionistima i ideološkim manipulacijama u nacionalnim entitetima. Ekonomski interesi Jugoslavije nikada nisu prevladali u dužem istorijskom periodu.

Dominatno i isključivo kapitalističko svatanje politike na zapadnjačkim principima na ovim prostorima nikada se nije do kraja razvilo. Danas ga ima najmanje iako je sadašnja vladajuća garnitura u Srbiji i Crnoj Gori najgrlatiji pobornik tržišne ekonomije i kapitalizma. Narod na ovim prostorima danas je suštinski i bez države.

To i jeste razlog zašto nikakve privredne i demokratske reforme u Srbiji i Crnoj Gori ne uspevaju, a takozvana "medjunarodna zajednica" nije u stanju da shvati šta hoćemo. Više nas i ne pitaju.

Ovom kratkom istorijskom paralelom našeg privrednog razvoja možda se slikovitije mogu sagledati naše današanje privredne perspektive.

Na primer, privredni razvoj Kraljevine Jugoslavije dostigao je najviši stepen 1936 - 39. godine. Privredni razvoj SFRJ dostigao je maksimum 1986-89. godine. Oba puta najveći privredni partner Jugoslavije je bila Nemačka i oba puta, promena političkih odnosa u Evropi, na relaciji Velika Britanija, Namačka, Francuska, Rusija donela je i razbijanje jugoslovenske države i njen ekonomski slom.

Sa druge strane, uočiće se da društvena i državna svojina nisu bile prepreka tržišnom poslovanju sa EU, da bi se sada po svaku cenu morala vršiti privatizacijasvih uspešnih preduzeća u Srbiji i razgradnja kompletne industrijske strukture.

Share this post


Link to post

PRIVREDA "MONARHIJE"

(STRATEŠKI PARTNERI: NEMAČKA I ITALIJA)

Već 1934. posle neuspele konferencije o razoružanju počinje intenzivno naoružavanje Evrope. Nemačka prednjači, a Italija i Francuska počinju intenzivno da se naoružavaju tek 1938. posle Minhenskog sporazuma.

Iako poražena u Prvom svetskom ratu, Nemačka je sačuvala osnovnu infrastrukturu i kadrovski i tehnički potencijal. Pripremajući se za Drugi svetski rat nemački vojni stratezi pažljivo su analizirali iskustva iz Prvog. Tako su zaključili da je snaga privrede u vodjenju rata od presudnog značaja. Analizirajući sopstvenu prvredu, shvatili su da raspolažu veoma moćnom industrijom, čak superiornom u Evropi, ali im nedostaju sirovine. Znali su da će u slučaju ratnog sukoba Britanija i Francuska blokirati čitav evropski kontinent tako da će im snabdevanje iz prekomorskih zemalja biti onemogućeno, a po analizama stručnjaka rat će dobiti zemlja koja bude imala jaču sirovinsku bazu.

Zato je Nemačka počela da pravi plan kako bi se snabdevala sirovinama i ostalom neophodnom robom iz evropskih zemalja koje su joj geografski inklinirale. To su bile, pre svega, zemlje jugoistočne Evrope bogate sirovinama, a ekonomski nerazvijene. Razvijanjem komplementarnih privreda one bi bile dobar saveznik Nemačke.

Trgovinska saradnja izmedju Jugoslavije i Nemačke počinje još 1934. godine. Ugovor je predvidjao razmenu robe i sirovina na klirinškoj osnovi. Takodje, Jugoslvija je dobila preferncijale za mnoge proizvode iz primarnog sektora. Nemačka je prevashodno bila zainteresovana za hranu, ali i masnoće koje su korišćene za dobijanje glicerina od koga se pravi eksploziv. Tražili su i konoplju, od koje su izradjivani delovi vojne odeće, vojne torbice i sl., zatim lan, od koga se moglo praviti ulje za podmazivanje motora, svilu za pravljenje konopaca za padobrane, itd. Posebno se preko folksdojčera investiralo u proizvodnju konoplje.

I veliki broj drugih industrijskih biljaka bio je potreban Nemačkoj, a Jugoslavija je sve to mogla da ponudi.

Važan im je bio i bakar, a Borski rudnik je tada bio najveći rudnik u Evropi. Olovo i antimon, kao važan oplemenjivač čelika, zatim molibden koji se takodje kao oplemenjivač čelika koristio za oblaganje topovskih cevi itd..., bili su na spisku potrebnih sirovina.

Na taj način ovo je područije pripremano da služi kao sirovinska baza za vreme rata.

Tako je naša zemlja u tom predratnom pozicioniranju imala izuzetno važnu ulogu jer je prednjačila u nekim najbitnijim ratnim sirovinama - u bakru, aliminijumu, molibdenu, olovu, cinku...

Bitne su bile i saobraćajne komunikacije, posebno dunavski plovni put, jer se Nemačka snabdevala naftom iz Rumunije. U slučaju zaprečavanja djerdapskog tesnaca Nemačka bi u roku od tri meseca intenzivnog vodjenja rata ostala bez snabdevanja naftom, pošto tadašanja putna mreža i železnica nisu bile dovoljne da prevezu potrebne količine nafte iz Rumunije. A Nemačke rezerve su bile nedovoljne.

Ovu izuzetno dobru poziciju naše zemlje 1936. godine koriste jugoslovenska vlada i Narodna banka i donose odluku da strateške sirovine prodaju za devize. (Da napomenem da je Narodna banka tada bila privatna banka).

I tada je nekoliko naših sirovina i polufabrikata bilo na najvišoj klasifikacionoj lestvici traženih artikala u svetu. Medju njima je bila i konoplja.

Investicijama koje je inicirala naša vlada u oblasti obojene metalurgije Jugoslavija izbija na prvo mesto po proizvodnji bakra. Te 1938. godine u Boru se vrši najkvalitetnija i najmodernija elektroliza u Evropi.

Druga velika investicija koja je završena 1940. godine pred sam rat je topionica olova u Zvečanu gde se dobijalo čisto olovo. Ovo je stvaralo sirovinsku osnovu za fabriku "Zorka" u Šapcu koja je pred rat modernizovana i postala je tada najveća fabrika hemijske industrije u ovom delu Evrope. Davala je oko 200 jedinjenja potrebnih za ratnu industriju - eksplozive, boje, lakove...

Značajna je bila fabrika alumnijuma u Šibeniku, zatim valjaonica gvoždja u Zenici koja je radila odlivke veličine oko 90 cm od kojih se moglo napraviti praktično sve u industriji. Valjaonica je gradjena Krupovim kapitalom po licenci Krup od 1936. do 1938. na osnovu kompenzacionih ugovora upravo za stratešku robu koje smo Nemačkoj isporučivali pred rat.

Od Nemačke često nismo preuzimali robu iz klirinške razmene jer nismo imali gde da je plasiramo. Radilo se uglavnom o robi široke potrošnje za koju je naše tržište bilo premalo i siromašno. Velika Britanija i Francuska su ovo područije ekonomski bile zapustile, jer su se sirovinama snabdevale iz svojih kolonija.

Kada je Društvo naroda 1935. godine Italiji uvelo sankcije (posle okupacije Etiopije), Jugoslavija se priključila sankcijama iako nam je Italija bila jedan od tri najveća trgovinska partnera (pored Austrije i Nemačke) i bili smo na velikom gubitku. Kada su sankcije ukinute, mi smo izgubili italijansko tržište, jer Italija više nije htela našu robu. I taj kontigent robe je preuzela Nemačka.

Rast spoljnotrgovinske razmene sa Nemačkom je konstantan u periodu od 1934. do 1941. Nemačka nam je bila praktično jedini prirodni saveznik, naravno pre svega iz svojih interesa.

Samo krajem 1938. godine kada su Britanija i Francuska, pripremajući se za rat, počele takozvanu ekonomsku akciju kupujući sve i svašta po Evropi samo da Nemačka ne bi mogla da kupi, naš izvoz u Nemačku se malo smanjio. Ali, već nakon okupacije Čehoslovačke i aneksije Austrije, 1939., ona je svoj ekonomski uticaj povratila i naša spoljnotrgovinska razmena sa njom se penje na 50%.

Izbijanjem rata Nemačke potrebe se još povećavaju. Nakon kapitulacije Francuske, juna 1940., što je u Jugoslaviji doživljeno kao pravi šok, nastaje preokret i u našim trgovinskim odnosima sa Nemačkom. Balansa u Evropi više nema i od trgovinskog partnera Nemačka postaje bahati gospodar koji počinje sa diktatima.

Prvo je Namačka tražila da promenimo kurs dinara u odnosu na marku, i dinar je devalviran. Postavljaju strože uslove u razmeni stalno povećavajući kontigente robe tako da domaće tržište počinje da oskudeva. Praktično nas dovode u ponižavajući položaj i potpunu ekonomsku porčinjenost.

Stavljeno nam je odmah do znanja da nećemo moći više da trgujemo sa nemačkim protivnicima, da bi vrlo brzo Nemačka tražila da se obavežemo da ništa nećemo izvesti trećim zemljama bez njene saglasnosti. Tako je borski rudnik, koji je napravljen francuskim kapitalom, radio samo za Nemce. Bio je to vrhunac naše ekonomske potčinjenosti Nemačkoj.

Obavezali smo se i da damo 7000 radnika za rad u nemačkim rudnicima, jer je zbog mobilizacije ona ostala bez rudara.

Sa isporukama svoje robe nama, kao i sa plaćanjem, Nemci su počeli znatno da kasne.

Naš izvoz u Nemačku je dostigao oko dve trećine naše spoljnotrgovinske razmene. Svi strateški poizvodi su išli u Nemačku. Na ovaj način Jugoslavija je postala "beskrvno okupirana" i stavljena u sistem ratne proizvodnje Trećeg Rajha, praktično kao kolonija.

Sa druge strane, iz Amerike, još u zimu 1941. Ruzvelt, koji je formalno tada još bio neutralan, a tek od maja opredeljen na strani Saveznika, poručio je da vodimo računa u svom odnosu prema Hitleru i kakve to posledice može imati za Jugoslaviju.

Mi smo tada bili u nedoumici. Bilo je simpatizera i jedne i druge strane, ali po svemu sudeći racionalna linija nije preovladala u tom trenutku.

Ekonomsku samostalnost smo već bili izgubili, ali političku nismo. Isti slučaj, kao i naš bio je u Švedskoj i Švajcarskoj. Ali oni su bili racionalniji.

Nekoliko momenata, na izgled beznačajnih, odlučili su da se ipak pruži otpor Nemačkoj.

Kada je Grčka ušla u rat mi smo gajili neke nade da ćemo se povezati sa Grčkom i da ćemo stvoriti neki novi Solunski front itd. Kada su Grci izveli jednu uspešnu kontraofanzivu u Albaniji i Italijane praktično saterali u more, ohrabrilo je naše krugove.

Sa druge strane, Nemci su nas smatrali veoma nepouzdanim i kolebljivim narodom. Kako je plan napada na Grčku već postojao, planiran za prvi april 1941., i to iz Bugarske, da mi ne bi nepredvidjeno udarili Nemce s boka, tražili su formalni savez. Vojno su nas očito respektovali.

Trojni pakt je predvidjao najpovoljnije uslove za jednu zemlju koji postoje. Tri su osnovne odredbe u ovom ugovoru bile veoma povoljne: da se Jugoslavija vojno ne angažuje na strani sila Osovine; nije se tražio prolazak nemačkih trupa preko jugoslovenske teritorije prilikom napada na Grčku; Jugoslavija se obavezala da omogući samo transport nemačkih ranjenika iz Grčke kroz Jugoslaviju. To je bilo u skladu sa svim medjunarodnim konvencijama.

Tajni deo ugovora je predvidjao da ćemo dobiti egejski deo Makedonije i Solun, što znači izlazak na Egejsko more. I to smo potpisali 25. marta 1941. u Beču. Ostalo je manje više poznato.

Share this post


Link to post

PUČ I DEMONSTRACIJE 27.MARTA 1941.

Puč od 27. marta 1941. posledica je rada britanske obaveštajne službe preko generala Borivoja Mirkovića, pukovnika avijacije. On je bio engleski čovek i kasnije je otišao u Englesku gde je dobio njihovo državljanstvo i službu u britanskoj vojsci.

Manjih demonstracija je bilo i pre puča, što je bilo samo u cilju stvaranja pozitivne atmosfere za ono što će tek uslediti. Istog jutra, kada je izveden puč, Hitler je u besu doneo odluku o napadu na Jugoslaviju. Taj bes upravo pokazuje koliko je privredna uloga naše zemlje bila odlučujuća u odredjivanju istorijskih kretanja.

Komunisti su sebi pripisali ulogu za dogadjaje 27. marta, iako je period odmah nakon puča do 27. juna, relativno miran za komuniste pošto su Nemačka i Sovjetski Savez tada imali sporazum po kome je Rusija isporučivala tada ogromne sirovine Nemačkoj. Jugoslovenskim komunistima, koji su bili poslušni deo Kominterne, tada uopšte i nije bilo u interesu da pokreću bilo kakav bunt protiv Nemačke.

PRIVREDA "KOMUNISTA"

(STRATEŠKI PARTNERI: NEMAČKA I ITALIJA)

Nemačka je ponovo nakon Drugog svetskog rata postala, zajedno sa Italijom, najveći spoljnotrgovinski partner SFRJ.

O ovome, sažeto obrazlaže prof.dr.Oskar Kovač:

"Tačno je da su Italija i Nemačka još od Kneževine Srbije, pa kasnije Jugoslavije, dva naša najveća trgovinska partnera.

Italija je bila na prvom mestu po izvozu, jer tamo naša roba ima tržište, a Nemačka po uvozu, jer smo od njih najviše kupovali mašine i tehnologiju.

Važno je znati da je privredni razvoj i u Kraljevini Jugoslaviji i kasnije u SFRJ, u relativno dugim vremenskim periodima, bio sputavan.

Prvo, samim formiranjem Kraljevine Jugoslavije, tu su se našli zajedno raznorodni mentaliteti, privrede, kulture, vere i bilo je potrebno neko vreme da se uopšte krene u neki zajednički privredni razvoj.

Zatim, tek što smo izašli iz Prvog svetskog rata, došla je velika svetska ekonomska kriza (1924.), pa je ubrzo izbio Drugi svetski rat, tako da Jugoslavija nikada nije imala jedan stabilan dug period kako bi se ekonomski razvijala. Sve vreme je privreda bila u nekom vanrednom stanju. Bruto društveni proizvod nikada u tom vremenu nije bio veći od oko 200 dolara po stanovniku.

Industrijalizacija je počela izmedju dva svetska rata i to zahvaljujući baš stranom iskorišćavanu naših prirodnih resursa.

Tokom Drugog svetskog rata očekivalo se da će Jugoslavija u celini biti u Istočnom bloku, ali s obzirom da se na ovom prostoru formirao samostalan pokret otpora, Rusi ipak nisu bili pravi i jedini oslobodioci kao u ostalim istočnim zemljama. Sve do 1948. zbog hladnog rata, kada se još vršila preraspodela interesnih sfera, kaže se da su se Čerčil i Staljin na Jalti usmeno dogovorili da Jugoslaviju podele u odnosu 50:50.

Medjutim, kada se formirao čvrst Istočni blok i čvrst Zapadni savez, mi smo praktično ostali izmedju i to nam je omogućilo da samostalno kreiramo privrednu politiku. Tako smo mogli kasnije da saradjujemo i sa Istokom i sa Zapadom. I to smo obilato koristili.

Ali, čim je naš razvoj krenuo, pre svega u energetici i saobraćaju, 1948. godine doživeli smo prve sankcije u istoriji. Zbog poznatih razloga, Sovjeti su nam prekinuli sve isporuke robe pa tako nikada nisu stigle mašine za već izgradjenu fabriku kablova u Svetozarevu. Sve do 1954. godine nije bilo nikakvih ekonomskih odnosa sa istočnim zemljama i Jugoslavija je morala da se okrene prema Zapadu. Tako su i pomenute mašine kupljene na Zapadu.

Najveći kreditor čitavog privrednog razvoja sve do šezdesetih godina bio je srpski seljak. Od seljaka se uzimalo skoro sve, tako da je njemu ostavljano tek da može da preživi. Taj novac je država onda prerasporedjivala u industrijski razvoj. Dakle, potpuna planska privreda gde se novac od poljoprivrede prelivao u razvoj industrije.

Nešto novca smo dobili od ratnih reparacija, nešto američke pomoći je stiglo u hrani, ali sve je to bilo malo. Svetska banka i MMF nam tada još ništa nisu davali, iako smo mi bili jedna od zemalja osnivača. Kredite smo počeli da koristimo tek šezdesetih godina.

Tako je stvorena teška industrija, energetika, razvojna mreža, putevi pruge, čeličane, obojena metalurgija... Stvorena je mašinogradnja, a kad imate mašinogradnju imate sve. A kako da pravite mašinogradnju, ako nemate crnu metalurgiju? Za razliku od Malezije koja nije razvijala svoju industrujsku bazu već je isključivo prodavala svoju radnu snagu, mi smo baznu industriju stvorili. I to je ono što danas imamo i upravo rasprodajemo.

Svi ti industrijski pogoni bili su i dobro razmešteni, po svim delovima Jugoslavije - čeličane, obojena metalurgija, elektrane...

Čitav posao planiranja privrednog razvoja radila je Savezna planska komisija koja je kasnije postala Savezni zavod za firme i razvoj. Bilo je i tada, pre svega sa Istoka, pokušaja da se napravi neki patronat iz inostranstva, ali on je u startu presečen. Dakle, nismo imali strane savetodavce u kreiranju privrednog razvoja.

U toj fazi su državi za razvoj bile preko potrebne devize. Do deviza se moglo najbolje doći prodajom robe na stranom tržištu. I zato sve što je moglo da se izveze, izvozilo se. Ali, onda se računalo da te zaradjene devize ne odu na kuhinjske krpe i robu široke potrošnje nego samo na ono neophodno za dalji industrijski razvoj - nove tehnologije, sirovine, rafinisani materijali, energenti itd. To je bio administrativni sistem koji je sprečavao da se uvozi sve i svašta.

Jugoslavija je praktično do 1965. godine došla u nivo srednje razvijenih industrijskih zemalja. I po visini društvenog proizvoda i po tome šta je imala u privrednoj strukturi.

Tih šezdesetih godina Svetska banka je počela da nam daje sredstva za gradnju puteva, pa kasnije za modernizaciju železnice, pa za hidroelektrane i elektropivrede. Tako je Jugoslavija u relativno kratkom roku uzela oko 6 milijardi dolara sredstava Svetske banke, ali bez njihovog pritiska. Svetskoj banci je odgovaralao da ima primer kako su njihovi krediti u jednoj komunističkoj državi, kakva je bila Jugoslavija, doneli ekonomski prosperitet.

U to vreme mi smo bili zemlja sa najvećom stopom privrednog rasta, kao na primer Izrael, pa kada su druge zemlje Istoka videle da Svetska banka ima poverenje u zemlju kakva je naša, počelo je zaduživanje i drugih u inostranstvu. Izmedju naših tadašnjih preduzeća i onih na slobodnim tržišnim privredama, nije bilo razlike. Naša preduzeća poslovala su potpuno samostalno.

Posle te osnovne proizvodne strukture, došla je preradjivačka industrija. Čak je i to došlo i previše brzo. Krenula je sa radom "Zastava", zatim fabrike bele tehnike, traktorska industrija, vagoni, kamioni, autobusi, motori, i svi su trošili limove i ostalo... I onda se ispostavilo da je to krenulo tako brzo da bazna industrija nije bila dovoljna da zadovolji sve te proizvodne kapacitete. Tako je preradjivačka industrija pretekla baznu. Tada je počela naša zavisnost od uvoznih sirovina, kako bi se preradjivačka delatnost održala.

Ali sve se i dalje regulisalo administrativno na nivou SFRJ. Najveći problem je bio kako raspodeliti devize za uvoz izmedju šest republika, kasnije i dve pokrajne, što u praksi znači veoma teško usaglašavanje. Iako su neki smatrali da su ti preradjivački kapaciteti bili preglomazni, treba imati u vidu da je Jugoslavija tada bila veliko tržište sa 20 miliona stanovnika, a došli smo i do društvenog proizvoda od 3000 dolara po stanovniku, što znači da je bilo i kupovne snage.

To što smo imali velike kapacitete nije bila prepreka pod uslovom da je sve moglo da ide u izvoz. Ali, nama nisu sva tržišta uvek bila otvorena.

Share this post


Link to post

Negde 1967.i 1968. Italija i Nemačka postaju naši najveći partneri u robnoj razmeni. I tadašnja Jugoslavija je sa pojedinačnim zemljama Evropske zajednice, tada ih je bilo šest, imala trgovinske ugovore. Kada je EU posle devet i nešto godina ukinula sve medjusobne carine i uvela zajedničku spoljno-trgovnsku carinsku tarifu, a te poslove prenele na administraciju u Briselu, Jugoslavija je bila prva zemlja u svetu sa kojom je EU sklopila trgovinski sporazum.

Tada je EU procenla da je Jugoslavija zemlja koja je kompatibilna sa njihovim načinom privredjivanja, sistemom platnog prometa, što u dinarima što u devizama. A i naša tehnoligija je sticajem okolnsti bila uglavnom zapadna, jer naša preduzeća koja su samostalno donosila investicione odluke, kupovala su, logično, najkvalitetnije mašine i tehnologuju.

Tada smo zapravo dobili prvu pozitivnu ocenu izvodljivosti. To je u praksi značilo da evropske kompanije bez problema mogu da posluju sa preduzećima u Jugoslaviji, a ugovori se sklapaju ne izmedju ministarstva i kompanije, nego izmedju samih preduzeća. Poslovanje naših preduzeća prakično je, po oceni EU, bilo slobodno i tržišno. Naša industija je imala tada učešće u društvenom proizvodu oko 40% i to se zadržalo sve do 1990. godine.

Na žalost, šest republika se ponašalo više ideološki, umesto tržišno. Svakome je stalo samo do lokalnog razvoja i sopstvenih interesa.

A i novac od poljoprivrede više nije bio dovoljan za takav tempo industrijskog razvoja. Trebalo je više para i država je počela da se zadužuje. Na žalost, tu su se svi dogovori medju republikama kršili i svaka republika se zaduživala ne vodeći računa o saveznoj državi.

Tako je novim ustavom iz 1974. odredjeno da svaka republika postaje odgovorna za sopstveni privredni razvoj i način zaduživanja i vraćanja kredita. Tada svaka republika počinje da zaokružuje svoju privrednu strukturi, pa dolazi do dupliranja mnogih profitabilnih delatnosti, iako je dotle sve to bilo prilično rasporedjeno po čitavoj teritoriji.

To je bila najveća politička greška, ali pitanje je da li je iko to mogao da spreči. Postojala je sebičnost svih republika članica počev o Slovenaca i Hrvata, a tu je bila i BiH. Svi su hteli da što više novca izvuku iz savezne kase i prenesu na svoj republički nivo. I logično je da se sa takvom politikom dolazi do potpunog slabljenja privrede i države. Te 1974. se praktično već mogao videti kraj Jugoslavije.

Spoljni dug je sve više rastao i jedino što je bio zajednički interes svim republikama je sloga u pregovorima o reprogramiranju duga.

Ovo može nekome da liči i na sadašnju situaciju, gde su intersi državnog kapitala u javnim preduzećima podredjeni interesima najmoćnijih biznismena, gde se isti kapital zapravo samo presipa iz šupljeg u prazno, ali razvojnog zamajca nema. Mi uvozimo za deset milijardi evra, a izvozimo za tri milijarde evra. Tu nema nikakve privrede.

U Sloveniji se ubrzo radja i politička ideja o konfederaciji iako Slovenci nisu imali nikakvog razloga da budu nezadovoljni svojom pozicijom u Jugoslaviji. Naprotiv, njihovi predstavnici su uvek sedeli i svim saveznim institucijama gde su se donosile najvažnije odluke iz oblasti privrede i finansija. Takodje, imali su odličnu lokacionu rentu koju su koristili kroz malogranični promet. Tako su uvozili bez carine iz Austrije i Italije razne delove i komponenete, i putem takozvane "šrafciger industrije" sklapali proizvode koje su po visokim cenama onda prodavali Srbiji i drugim republikama. Radio je tako Cimos, Gorenje itd. Praktično su samo skidali kajmak. Isto sada žele da rade Crnogorci i zato postoji taj spor oko carina. Računaju da ukinu carine za robu iz Italije i Grčke i preprodaju je u Srbiji za 30% više i od razlike lepo žive.

Setite se uvoza polovnih automobila. Crnogorci zapravo i ne mogu ništa drugo danas da rade, jer im je od privrede sve propalo. Ali to je loše i za Srbiju i za Crnu Goru, jer se zemlja nakupovala krša i zastarele tehnologije, a potrošila devize. I nema razvoja.

Dakle, sukob u SFRJ nastaje upravo oko carina i to je unutrašnji faktor koji je generisao početak raspada. Tada se pojavio i poznati Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti koji je ukazao na to da ovo uzima obrt koji se neće dobro završiti i ako svako gleda samo sebe, to treba da radi i Srbija.

Medjutim, postoji i dublja geopolitička pozadina. I Slovenija i Hrvatska su nakon raspada Austrogugarske ipak samo privremeno došle u Jugoslaviju kako nakon rata ne bi propale kao nacije. O tome je Kardelj sam pisao. Kada su ustavnim putem u okviru Jugoslavije dobili sopstvenu državnost, onda su se trudile da ekonomski što više ojačaju i u pogodnom trenuku izadju iz Jugoslavije. Prave ekonomske motive za to nisu imali, očigledno.

Posebno je zanimljivo što Slovenija i danas ima nerešena neka teritorijalna razgraničenja sa Austrijom i Italijom, pa je izdvajanje iz jake Jugoslavije bio veoma riskantan potez.

U Srbiji je u vreme Devetog plenuma SKJ takodje naraslo ogromno političko nezadovoljstvo. Tim pre što je veliki deo Jugoslavije još bio u statusu nerazvijenih područja, čitava BiH, cela Makedonija, cela Crna Gora i Kosmet. U čitavoj Jugoslaviji polovinu je činila Srbija, 18% Slovenija, 20% Hrvatska itd. I ko je plaćao sav taj nerazvijeni deo Jugoslavije? Pola je plaćala Srbija iako je i sama u razvoju znatno zaostajala za Slovenijom i Hrvatskom. Bila je zapravo na proseku.

Pojavom Slobodana Miloševića (1987.)na srpskoj političkoj sceni je pokrenuto upravo to pitanje - može li Srbija dalje tako opstati. Ja sam tada uzeo ugovor o Evropskoj Ekonomskoj Zajednci, obeležio niz paragrafa i dao njihova rešenja Saveznoj vladi i Ustavnoj komisiji. Ako je EU, sa tada 12 zemalja, mogla da radi sa takvim rešenjima zašto mi ne bi smo mogli. Bile su to odredbe o carinskom tržištu, o monetarnom sistemu, poljoprivrednoj i naučno -tehnološkoj politici, itd.

Medjutim ništa od svega nije usvojeno i Jugoslavija se raspala".

Share this post


Link to post

PRIVREDA "DEMOKRATSKIH REFORMISTA" :

(BEZ STRATEŠKIH PARTNERA I BEZ SOPSTVENE PRIVREDE)

Sada svaka bivša država članica SFRJ svoju strategiju privrednog razvoja vezuje, ili namerava da veže, za EU. Kakva je tu perspektiva, obrazlaže i dalje prof. dr. Oskar Kovač:

"Na žalost, male države nikada neće moći da samostalno prave strategiju svog privrednog razvoja. To je bila istorijska šansa koju u jednom trenutku dobila samo Jugoslavija.

Danas, kada imamo državu SCG bez jedinstvenog tržišta, pravnog sistema, bez garantovanih granica, nema nikakve mogućnosti za pravljenje zajedničke startegije razvoja. Sada to može raditi samo Srbija za sebe. A cilj strategije razvoja treba da bude da ljudima obezbedi egzistenciju, da mogu da zarade, da se svojom aktivnošcu izdržavaju.

EU ima jako visoke standarde, koje i nove članice moraju primenjivati, ma koliko ih to koštalo. Posebno su skupi standardi u infrastrukturi, putevima, zeleznici, telekomunikacijama, proizvodnji i distribuciji električne energije. A sve zemlje koje čekaju prijem su siromašne.

Slovenci su, kao što vidimo, ponovo okrenuti tržištu Srbije i Crne Gore i ostalim zemljama bivše SFRJ. Tu jedino i mogu da prodaju nešto.

Za restruktuiranje privreda novih zemalja članica do 2006. planirano je do 80 milijardi evra za kandidate iz istocne Evrope i to čini samo 1,14 odsto ukupnog bruto nacionalnog dohodka EU. Sredstva se mogu povećati samo ako se poveća društveni proizvod u EU, jer prema projekcijama finansijskih bilansa na osnovu kojih će se usvajati godišnji budžeti do 2013.godine i dalje će to biti isto 1,14%, iako će to u 2013.godini iznositi 143,1 milijardi evra. A stopa privrednog rasta u EU je jako mala, 1% ili 2% godišnje.

I stopa nezaposlenosti u EU je u porastu, pa iako pristupanje EU predvidja slobodan protok robe, kapitala i radne snage, postoje ograničenja. Tako radna snaga iz istočnih zemalja ni sedam godina nakon prijema u EU, neće moći slobodno da se nudi na tržištu EU, kako bi se izbegla velika migracija stanovništva.

Posebno će biti veliki pritisak na ove fondove kad Ukrajina bude primljena u članstvo, a to će svakako uslediti pre nas. Radi se o 50 miliona veoma siromašnih stanovnika.

Za mnoge se postavlja i pitanje samog opstanka EU u dužem vremenskom periodu, ukoliko ne dodje do nekih drugačijih političkih odredjenja. Jer, EU sada jeste ekonomski džin, koja ima društveni proizvod veći od SAD, ali je politički patuljak. To obično ne ide zajedno, jer ko ima ekonomsku silu, želi i političku moć. Zato je pitanje hoće li ona postati značajan politički faktor. Tako je i EU počela da razmišlja o tome šta je njena interesna sfera.

Razlika izmedju prave velike sile i samo ekonomske sile je što se prava velika sila uopšte ne libi da ratuje za svoje interese. Za SAD čitav svet je njena interesna sfera. Danas u svetu i ratuje jedino SAD. Amerikanci su u odbrani svojih interesa nemilosrdni i ništa nisu bolje raspoloženi prema EU nego prema Rusiji.

A EU nije sila koja bi sada ratovala za svoje interese iako sada ima i svoju vojsku. Ali, EU ima i "meki trbuh", a to je Balkan i zemlje koje su bile decenijama pod sovjetskom dominacijom. A nož u "meki trbuh" može biti Turska.

Zato EU mora da kontroliše Panonski bazen, Dunav i Moravsko-Vardarski koridor. U medjuvremenu SAD pravi transverzalu: Albanija- Kosovo- Jug Srbije -Bugarska -Turska i faktički na taj način hoće da ostvare kontrolu nad najvažnijim koridorom za protok sirovina i energenata iz Azije.

Mi se nalazimo sada u tom sukobu interesa Evrope i SAD. Tek kada sfere interesa budu na neki način podeljene to će za nas biti jedna data okolnost koju moramo uzeti u obzir pri pravljenju naše strategije razvoja. Za EU je mnogo važnije da ovaj prostor bude pod njihovom kontrolom, bez obzira kako se on privredno razvijao.

Ako je u politici najvažnija vizija mi je za sada nemamo uopšte. Kao što nemamo ni državu. Mi sada samo primamo upustava i sprovodimo program MMF-a, Svetske banke, Briselske administracije i Haškog suda... Privredni razvoj u Srbiji i Crnoj Gori još nije počeo".

ZAKLJUČAK

S obzirom na opsednutost ideološko-partijskog razračunavanja koje danas sprovodi politička elita, prava državna politika i privredne reforme mogle bi uslediti tek povlačenjem (ili eliminisanjem) sa vlasti kompletne postojeće kvazidemokratske strukture. To bi moglo uslediti tek za tri do pet godina, da bi se prvi efekti osetili možda tek za deset ili petnaest godina OD TADA. Da li se onda kulminacija privrednog razvoja proporcionalna onoj iz 1936.,zatim 1965. i 1986., može u Srbiji očekivati najranije tek 2030. ili kasnije?

CIA misli da Srbija ni 2020. neće biti u EU, a čitavu Evropu do tada vidi kao zonu velike nestabilnosti i sukoba.

Neka svako u Srbiji ko ovo pročita sam pokuša da prognozira našu dalju sudbinu i razmisli šta može da učini za sebe i državu. Na žalost, isto se odnosi i na ostale bivše članice SFRJ.

Najveća je tragedija kada narod ostane bez svoje države. Gradjani Srbije su sada izgleda na tom putu.

Ivona Zivkovic

Share this post


Link to post

Titin kadar je jos ziv..Kiro Glogorov, Makedonija...Josip Broz je odbio da potpise novi ustav 1974 godine i po proceduri sa primedbama vratio na ponovno razmatranje, Originalan primerak ustava nema potpis Josipa Broza, na njemu je potpis Mike Spiljka i Kire Gligorova..itd itd...SFRJ je imala izvoz naoruzanja i vojne opreme oko 2-2.300 milijarde dolara, nesvrstanima..kvalitetom i cenom uspesno konkurisala..jacima...mnoge su stvari smetale...proizvodnja i izvoz traktora, tekstilna industrija,...skromno ali smo sami pokrivali domace trziste automobila svojim proizvodom...itd itd Pa i dan danas nemogu sve da rasprodaju, a da organizuju proizvodnju i privredni sistem poima nemaju...uz cuveni polic Djindjica u Srbiji *radnik nema pravo na rad*...sta 1.000.000 najurenih sa posla moze da uradi za sebe i svoju drzavu, sa unistenim domacim bankama-nista. Dolaskom DOSmanlija nastao je progon SPS..30-40.000 medju njima masa zatecenih i uspesnih direktora...opsta otimacina...pljacka..i svirka *demokratskih frulasa*...krivi komunisti, Tito....besni *samoupravljaci*...nemaju snage da priznaju da su se...za...pardon pogresili na izborima, bilo je *obecanje ludom verovanje*...ziveli..

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this