• Announcements

    • dj-zombi

      Nove knjige   07/18/2016

      U sekciji foruma "Krajina u knjigama" postavljeno dosta novih knjiga, obavezno pogledati:    6. Licka divizija - ratni put
       Kordun i Lika u NOB
       Kotar Slunj i kotar Veljun u NOR i socijalističkoj izgradnji
       SJENIČAK KRONIKA KORDUNAŠKOG SELA   Ove knjige kao i jos stotine drugih mozete takodje naci i u sekciji sajta "Dokumenti" http://www.krajinaforce.com/dokumenti/index.html          
Sign in to follow this  
Followers 0
SrboPeuljanac

Jos uvijek ona ista budala - Price...

154 posts in this topic

Nisam odavno nigdje putovao. Čak ni u neki obližnji grad.
Nije da ne bih volio, nije da sam se ulijenio i prepustio nekoj učmalosti, nego eto...drž'-ne daj, tamo-'vamo i prolaze dani.
Bar zato sve češće šetam.
Došlo ljeto, kojeg inače nisam ljubitelj, mada izgleda da bi se to možda moglo i promjeniti pa se i može šetati.
Zadivljujuće koliko u stvari ne poznajem grad u kojem živim. Rijetko kad gledam nazive ulica, kad me neko pita gdje je ta i ta, nemam pojma. Mora da mi opiše ima li neka čudna zgrada ili neobično drvo tu negdje, e onda mi se tek upali lampica i objasnim mu kako do tamo doći. Znam svugdje doći, ali ne po nazivima ulica.
Znam gdje je jedan predivan žbun na uglu te i te ulice i znam da tu trebam skrenuti desno, pa nakon jedno dvjesto koraka ću naići na jedno mjesto gdje sam prošle godine našao uginulog vrapca pa ga sahranio ispod jednog malog drveta. I tu trebam skrenuti lijevo.
I tako, pamtim puteve i grad po tim malim, ali ipak velikim obilježjima.
Neki dan me tako šetnja dovede u neki park i dok sam zijevao u nebo, prateći neki balon koji je lijeno zaobilazio oblake, i pitao se kako li je letjeti tim čudom i svijet posmatrati iz te ptičije perspektive, zamalo se nisam spotakao od nečije noge koje se odjednom tu stvoriše.
Leži neki baja malo pored puta, prostr'o sebi ćebe i čita novine. One prave, nema elektronsku spravu pa da bulji u nju kao što većina svijeta radi ovih čudnih dana, nego one papirnate koje sam ja i zaboravio da postoje.
Beskućnik.
Pomislih u sebi " Đe si brate izbjeglico, eto ni ti svoje prave kuće nemaš."
Klinac nema! Parkirao se on tu pored javnog WC-a u tom parku, ima dvoje kolica koje je zdipio iz nekog supermarketa ko zna kad i đe, i brate dragi - šta sve nema u tim kolicima! Čitav jedan život, taj ima iskustva u beskućništvu bar jedno 20 godina. Ima on tu i madrac od kreveta, i posteljinu za isti, vidim vise i sa tih kolica i tava, pa i neki lonac, u jednom ćosku kolica mu je nešto robe, u drugom nekoliko otrcanih knjiga. Natrpana ta njegova kolica dupke puna, k'o da si u prodavnicu ušao, nema šta nema.
I nije tip puno različit od mene. On svoje stvari čuva u kolicima, ja među četiri zida, ali nema sumnje da je i on izbjeglica. Možda taj nije izbjegao od krvi, rata, pušaka i drugog raznog nasilja, ali je pobjegao od poreza, od raznih banki koje bi da mu naplate ovo ili ono, od lažnih prijatelja koje bi mu ušle u kuću hvaleći je kako je lijepa i kako je divno što sve to ima, a u sebi se jeli od muke i ljubomore što ima bilo šta. Bar eto ne mora da pije kafe i rakije s njima na silu niti mora da muči svoje lice lažnim osmjesima.
Slobodan čovjek! A zar to nije najvažnije?!
Pogleda on nakratko u mene, u trenutku je vidio i balon na nebu i shvatio je u šta sam blejao pa mu malo narušio taj njegov mir umalo ga udarivši, vidio je možda u mojim očima isto ono što je u njegovima - odbljesak vječitih lutalica, malo se nasmješi i reče " Hello, brother".
Ma nego kako, zna brat brata poznati svugdje...on u svojim prljavim i otrcanim pantalonama, ja u nekom šorcu i majici s natpisom nekog rok benda.
Nasmiješih se, klimnuh mu glavom i ne rekoh mu ništa. Šta da kažem čovjeku koji zna sve i više i bolje od mene? Ionako smo se razumijeli bez ikakvih riječi...
Izvadih kutiju cigara, dadoh jednu njemu, jednu ja zapalih i nastavih dalje niz put.
Da mi ne bi onaj balon gore na nebu previše pobjegao, i gore u njemu lete izbjeglice sa ovog svijeta...bar na sat, bar na jedan čas...

setnja-kroz-prirodu.jpg

Share this post


Link to post

Не сјећам се више ђе сам то чит'о...
Она нека филозофија о томе како кад много људи мисли исту ствар да се то и осјети Свемиром цијелим, да се осјете подрхтавања, да се цвијеће исправи слушајући, да дрвеће јаче шушти, да је Мјесец жући, Сунце жарније...
А можда то нисам ниђе чит'о, него осјетим сваки пут у ове Дане Августа.
Када Срби мисле на Крајину.
Када нам се свима уједине мисли, ђе год да смо на овом бијелом свијету, кад сви једни другима руку пружамо, грлимо се, палимо свијеће свима, када смо духом коначно уједињени...
Ех, да смо увијек били овако као што смо у ове дане...оваких дана не би ни било.
Али стварно осјећам, срце и душа су ми тренутно ван тијела...лебде са вашим изнад Крајишке земље...
И јопе ће из наших суза и крви никнути неки нови цвјетови који само тамо расту....
У земљи бола и муке силне...

Share this post


Link to post

Kakva čast!

Ostah bez riječi, nisam navraćao neko vrijeme ovdje te tako nisam ni znao da se ovo dogodilo.

Hvala iz srca, drago mi je da je odabrana moja priča da se pročita na takav datum, na tako divnoj svečanosti i nadam se ...

Ne znam čemu se nadam.

Možda da nam avgust stvarno više nikad ne dođe u svom crnom odijelu.

Hvala još jednom, svako dobro od Boga dragog.

Share this post


Link to post

dje si Srbo ...

 

znao sam da ce ti se brk nasmijati kad procitas post od Djurdje :)

Share this post


Link to post

Хвала теби, Србо, што сваки твој текст носи судбину и дух  нашег народа. Народа који се након свега и након свих ових година и даље нада. А чему? Није заправо ни важно. Важно је једино да та нада и даље живи чак и у временима у којима се често учини да нема никаквог смисла. У временима у којима се предуго представљало да некада нисмо били неко.

 

Битно је да дух Срба граничара није, а од недавно сам потпуно сигурна, никад ни неће умрети, мада је у некима потиснут. Но, баш то из дна душе често ненадано исплива на површину... Некада управо на тај начин настају велике ствари.

 

 

Свако добро, драги моји земљаци.

Share this post


Link to post

VRIJEME...


Često ovako sjedim i računam koliko je u Krajini sati.
Ne bi mi trebalo biti nešto teško, nije neka matematika, mada sa njom nisam baš u najboljim odnosima, ali svejedno....nekad mi to bude težak zadatak.
Razmišljam često da li je sad dovoljno sati da zora zarudi ili je već prošlo toliko sati da se ono malo naroda što ima tamo sprema na počinak.
Da li je dovoljno sati da zamirišu jorgovani, da momci krenu na prela, da li je došlo vrijeme da neko zapjeva tamo?...
Da ne bude uvijek vrijeme nekim suzama, patnjama, sahranama...
Računam koliko treba sati čobanu da sa stadom obiđe Peuljsku dragu a koliko koscu da pokosi ispod moje stare pojate.
I onda se sjetim da ispod nje ne kosi više niko, da su ta vremena prošla, ti sati su u davnoj prošlosti.
Razmišljam o svim satima koje je majka provela na terasi čekajući mene da se vratim iz grada, strepeći onako kako samo majke znaju i osjećaju...i mada se nije imalo šta desiti, ipak je čekala i strepila sve dok se ne pojavim iza okuke. I s pravom, jer smo mislili eto da se nema šta desiti niti će, ali se desilo....
Došla su bila ta vremena kad su mnoge majke stajale na terasi ili ispred kuća i čekale sinove i kćerke da im se vrate, strepile i drhtalo im srce kao nekoć mojoj majci.
I ne prođoše ta vremena, još uvijek mnoge majke stoje tako same, svejedno jel sunce sjalo, kiša se slijevala ili snijeg zatrpavao i čekaju da im se djeca vrate kući....
Djeca koja nikad više neće doći.
Koliko još puta treba da se okrene točak vremena pa da se malo krene naprijed, da se bore od briga na licima ljudi pretvore u bore od osmjeha?
Ne znam, komšija moj, tu matematiku ne poznajem, to se nije učilo u školi, lakše bi mi bilo izračunati onu kada jedan voz ide 20 na sat prema zapadu a drugi 30 prema istoku i koji je sad od njih dvoje teži?
Da, mnogo lakše bih to nekako izračunao, ako se dobro zamislim i naoštrim olovku i spremim papir...nego da izračunam to vrijeme kada će se Krajiške majke nasmijati svom čedu.

Zato ne volim kad me neko pita koliko je sati..
Ne znam burazeru, i mada znam da kazaljke na satu koji je stao ipak bar dva puta dnevno prikažu pravo vrijeme....džaba pitaš.
Na mom satu nema više ni kazaljki...a ni vremena...

 

Maj, 2016

Share this post


Link to post

Eee Srbo, Srbo ... tako umijes napisati ono sto nam je svima u srcu i dusi.

Share this post


Link to post

JAVI MI SE...U AVGUSTU....

 

Živote dragi, jesam li ti ikad rekao da te mrzim?
O da, moj brate rođeni koji živiš u meni i ja u tebi, mrzim te povećma.
Mrzim te što te volim, što si tako lijep, što se može tako uživati u tebi....i što ćeš mi pobjeći na kraju, što ćeš jednom spustiti zavjesu i završiti film u kojem sam ja glavna uloga.
Moj živote, kako te nisam podnosio kada sam gledao gradove u plamenu, gori sve kao u najstrašnijoj apokalipsi...i u tom plamenu sam vidio i plamen Ljubavi, kada dragi ne napušta dragu, kada ljudi spašavaju jedni druge, kada je neko nekome čak i ruku pružao dok je trajao plamen u plamenu.
Živote dragi, šta sam ti sve izgovorio dok sam prolazio pored mog šljivika, pocrnilog od požara, samo gola stabla stoje, iz kojeg nijedno dijete više neće ni brati ni krasti šljive, nit se verati po granama...a odmah pored su stajala dva raskošna oraha, kojima niko i ništa nauditi nije moglo. Koji su i dalje su pružali zaštitu i hlad slučajnim prolaznicima koji su zalutali, a možda i namjerno došli da se s njima pozdrave i nešto im kažu, jer boljih slušaoca od tih oraha nema.
Pa te zbog toga u trenu opet zavolio.
Živote moj mili, kako sam te zamrzio kada sam shvatio da su pojedini ljudi s kojima sam odrastao prestali mariti za to, za naše zajedničke želje, snove, sva zaljubljivanja, bježanja sa časova i mladalačkog opijanja, kada su izdali i mene i njih same i pogazili šta nam onako drago bješe....pa ti oprostih jer si mi ponekad opet dovodio ljude koji su čuli moj šapat sa usana, koji se jedva čuo, a oni ga čuli kao da govorim kroz najveći megafon svijeta.
Eh, mili moj i dragi, kako si mi se zamjerio onih vrelih dana, koje ni nakon par decenija gore istom snagom, kada bi za čašu vode dao pola duše, zbog kolone gladnih, žednih i prognanih ljudi...pa sam nekako krišom, ne baš iz želje što hoću, ipak morao da provirim iza zidića i vidim kako neko daje zadnju kap mlijeka što je imao u kući da bi je dao bebi koja je plakala u toj koloni...
Dragi moj rođeni, mili i nestvarni živote, mnogo me pogodi što si me odveo na drugi kraj planete, daleko od svoga, od kamena, od zemlje...pa opet nekako ne mogu da te bar malo ne volim zato što si mi dao da uopšte nastavim da živim. Jer mnogima nisi.
Čudesni, veličanstveni, prelijepi živote...ne daj mi da te mrzim svakog Jula i Avgusta, popravi to nekako, jer nije do mene, nego do tebe...
Kao što vidiš, uvijek sam mogao naći opravdanje za tebe i mogao sam da ti pravo rečem što te mrzim...a i što te volim.
Ali mi još nikad nisi dao izvinjenje za jedan Juli i Avgust, tamo davno, kad sam još bio mlad , nekako si zaturio moju adresu pa je više ne nalaziš za ove dane...
Medeni moj, skupi, krvlju plaćenim, nestvarni i teški živote leptirovih krila...
Daj i nama da ponovo poletimo...kada prođe Avgust, kada prođe tuga koja kao prolazi...ali nikad ne odlazi....
Daj mi da te volim, živote dragi...daj mi da te ne prezirem u dane kada jesen polako kuca na vrata, i žutilo lišća nagovještava još jednu zimu koju ću provesti mrzeći i voljeći tebe...
Živote mrski. Živote dragi.

U pomen na žrtve Oluje...i mrtve i žive....

 

~ Peuljanac, Juli 29, `16...

Share this post


Link to post

Srbo ... pises u ime svih nas i znam da znas da nisi jedini koji mrzi ovaj period.

 

Ziv bio i ti i familija. 

Share this post


Link to post

Sve što nam je u životu dato, dobro ili loše, od Boga je ili dato ili dopušteno, a samo sa jednim krajnjim ciljem.....da puteve svoje ispravljamo.

Ovaj period je težak za sve nas, ali prošlost ne treba da bude ispred, već tamo gdje joj je i mjesto, u našem nauku i iskustvu.

 

Share this post


Link to post

Srbooooooooooooooooooo, ustaj...." - se orilo jutrom kroz kuću.

Ćaća i mater dolje na prvom spratu, davno ustali, moja soba u potkrovlju, vrijeme je bilo buditi mene za školu.

Pa se naravno jedno od njih dvoje drekne kol'ko more, ko će se penjati sad na treći sprat.
" E'o, e'o...budan sam..." - mrmljao sam sebi u bradu.
" Srboooooooooooooooooooooo, ma ustaj više...."
Ustanem bunovan, izađem do stepeništa pa se dreknem nazad:
" Šta se derete, ust'o sam, probudište pola naselja, k'o da svinje koljemo..."
Čuje se ćaćin smijeh....
A ono zima brale udarila, Dinara sva u bijelom, gledam imal' auta da prođu ulicom. I kontam u sebi..." Ako Crnolužani, Nuglarani i ostali ne dođu u školu, nema škole onda....'ajde 'ajde, padaj još..."
Siđem dolje u kuhinju, ona već ugrijana, mater prži jaja i siječe pršute, ćaća sjedi za stolom, pije kavu, pripija rakiju...il' je obrnuto, pije rakiju a pripija kavu, ko to zna.
Ka' nešto bilježi u tefter neki, valja danas voziti Špiru u Drvar, pa poslije Milicu odbaciti do pijace, pa i on sebi mumlja u bradu " A vide ovoga iz Jajca, još uvijek mi je dužan platiti što sam ga vozio u onu nedođiju. Jajce....pravo ime za taj grad. "
Sad se ja smijem, ali ne govorim ništa.
Smlatim doručak, odem do vrata da vidim pada li još, kad ono klinac, prestalo baš sad, umjesto da zatrpava. " K'vragu i škola, tačno mi se ne ide..."
" Jes' spreman? 'Aj da te odbacim do škole." - veli ćaća.
" Ma nema potrebe, dubok je snijeg ali nije tako 'ladno, idem pješke. "
" Eno...što si ti svakog ponedeljka luđi nego što si bio nedeljom? Šta pješke, vidiš da je loše vrijeme...ti i tvoje ideje, znao sam ja da si porodilji ispao iz ruku pravo na glavu kad si se rodio. "
" Ti se javi. Sva ti glava ćoškašta i oštra. Ako sam ja ispao na glavu, onda su oni po bolnici bacili partiju fuce s tobom kad si se ti rodio. "
" Kakva konjina od sina..." reče i napuca me onako zera nogom u guj'cu.
Izađemo vani, a ono brate vazduh toliko čist i oštar da se momentalno zakašlješ, bio pušač ili ne.
" Vide siponje..." zadirkuje ćaća, još mi nije oprostio spominjanje fudbala..." Nego vidim da ti vali kondicije, dede uzmi lopatu iz garaže i počisti snijeg oko guma da morem krenuti. "
" A šta'š ti raditi, majke ti? "
" Ja ću naravno sjesti u auto, upaliti ga da se lijepo zagrije i gledati tebe kako fizikališeš nama' zajutra. Ojo da, ojo da..." odgovori on, opet se smijući na glas otvarajući vrata auta.
" Joj meni, da je đed Uroš živ pa da ga barem on mlati kad ja već ne mogu..." pomišljao sam idući po lopatu.
I tako, ja bih počistio i onda krenuo u školu, probijajući se kroz snijeg, i popravljalo bi mi se raspoloženje odmah, obuzimala neka milina i toplina...a posebna toplina od najdebljeg džempera što me mater natjerala da obučem, k'o da smo na 'Imalajima, dok dođem do škole ima da budem mokar od znoja.
Eto i ćaće za mnom u autu, stade pored mene, otvori prozor i veli " Šta 'no ti imaš prvi čas? Geografiju? Nevažan predmet, ajmo u Zvijezdu da trgnemo jednu na brzinu s nogu, ja ću ti opravdati čas. "
" S' tobom majke mi nisu samo igrali fudbal nego su se i bavili i bacanjem kamena s ramena u bolnici...idem ja 'vako k'o što sam i rek'o a ti idi vidi i pritegni onoga iz Jajca za jajca, dug je dug..."
" Tako se priča s ćaćom, jel? Znao sam da sam bio pjan kad sam tebe pravio...." vikao bi ,brzo zatvarajući prozor od novog naleta vjetra i snijega....
I ode on poslom a ja polako do škole, u susret nekim novim saznanjima ali i školskim nestašlucima kojih je naravno bilo svaki dan....
 
Prođe jedno par života od tada.
Sada stojim na terasi, u nekoj zemlji jedno čet'ri hiljade svjetlosnih godina daleko od Krajine, pušim cigaru, gledam kako neka mlaka kiša pada po ovim prostorima i još uvijek, ponekih jutara začujem kako se odnekud ori....
" Srbooooooooooooooooooo....ustaj više...."

Share this post


Link to post

Kako divno jutro.
Padaju one velike bijele pahuljice, koje ti se liepe svuda po odjeći a ako ti neka zapadne za okovratnik, bude mali trzaj na hladnoću....
One pahuljice koje te u djetinjstvo vraćaju, sa kojima si rado išao u školu, probijajući se kroz snijeg praveći prtinu i ostavljajući je za sobom, punom tragova radosti i nekih divnih nadanja koje ti iz neznanog razloga počnu nadimati pluća...
A pored god koje kuće prođeš, a ono dim sa tavana, suši se meso da se ima za zim...e, za mnogobrojne praznike koje nailaze i da se mogu gosti poslužiti....
Išao sam maloprije u prodavnicu tako pješke i sve mi je ličilo baš na takva jutra u Krajini, mada sam gazio neke sasvim druge staze...
Svašta nešto kupih što treba za kuću, poslagah u torbe i kupih jednu knjigu, ali sam nju stavio ispod jakne, zaglavio je ispod pazuha, da se ne bi promokrila slučajno, tamo joj je najsigurnije, pored srca....baš kao što sam nekada tako nosio kući knjige iz Grahovske biblioteke, da ih ne bi slučajno nekako oštetio.
Još samo eto mi je falio veseli dim sa komšijskih tavana i da sretnem nekog psa lutalicu, 'nako mokrog da protrese glavom, stane preda me i upitno me pogleda jel se slučajno neka kora 'ljeba zavukla u moj džep za njega. I bilo ih je tada po mojim džepovima u nekoj kesici....
Nema sada tog snijega i dima, džepovi su mi prazni jer nema tih dragih pasa koji su ti se propinjali na grudi i lizali lice, a ti ih veselo odgurivao od sebe jer su pomali smrdili onako mokri....
Ali sam se smijao sa njima, i nekad mi se činilo da se i oni smiju i osjećaju moju dječiju radost u svojim velikim, psećim dušama....

Share this post


Link to post

KLIK - KLAK

 

Kiša je padala iz sve snage.
Mračno, tmurno nebo, težak dan ko tuč.
Težak dan kao život sami.
Čvrsto je držao volan, toliko čvrsto da su mu šake pobijeljeli od jačine.
Buljio je naprijed, kroz staklo, na kojem su brisači neumorno i do beskraja ponavljale jedan te isti zvuk...."klik-klak, klik-klak."
Gore-dolje, lijevo-desno.
Neko mu je uporno kuckao na prozor, jako, toliko jako da se bojao da bi staklo moglo pući. Al' nek puca, danas je ionako sve puklo...ove proklete zime.
"Spusti prozor, Milane! " govorio je glas kojem je pripadala ruka koja je lupala od staklo.
Klik-klak, klik-klak.
Nije se mogao ni okrenut na tu stranu, kamoli da otvori prozor.
Bolničko osoblje se bilo rastrkalo na parkiralištu, ranjenici i mrtvi su pristizali bez prestanka....
"Spusti prozor, molim te, Milane! "
Suze su mu išle niz lice. "Ne mogu, čika Mitre, ne mogu" -ponavljao je u sebi, ali naglas nije mogao reći...
Klik-klak, klik-klak...
"Milane, dijete moje...samo mi kaži jesu li ga zaklali? "
~ ~ ~
" Kako znaš da je mrtav?"
" Pa ne znam jel mrtav. "
" Pa siđi dolje i pogledaj, možda ima nade..."
" Ja da siđem a ti mu stric rođeni...siđi ti niz strminu pa gledaj sam. "
" Ja sam mislio da ste vi drugovi..."
" A ja sam mislio da si mu ti rod...ne mogu još jednom da idem gledati ko je od naših mrtav, malo li sam puta išao ? "
" Ja ne mogu, noge mi se presjekle...jel' to on uopšte?"
" Pa idi siđi pa ćeš znati."
" E ne mogu...moraš ti. "
~ ~ ~
Klik-klak, klik-klak.
" Sine mili, molim te izađi iz auta."
Jedva se okrenuo i nekako se dočepao brave na vratima. Nije izišao nego je skliznuo sa sjedišta ravno u blato i vodu, na koljena pred Mitra.
"Kaži, čika Mitre..." - jedva je prozborio tako klečeći.
" Samo mi sine reci kako je poginuo....jesu li ga zaklali?"
Uhvatio se za njegovu nogu....
"Nisu ga zaklali. Pukla je bomba i poginuo je na licu mjesta. "
" Nisu svoje pogane ruke stavljali na njega?"
" Nisu, čika Mitre, samo ja. "
Pomilova ga Mitar po kosi...
"Hvala ti sine..."
~ ~ ~
Dok se spuštao niz strminu da dođe do Veselina, psovao je i plakao u isto vrijeme. Što uvijek on, koliko još puta treba biti najhrabriji pa ići vidjeti jel mrtav onaj kome rod rođeni stoji isto tu, ali nema snage da to uradi?
" Bože, što nisi jednu bombu na me poslao, ne na njih?"
Stao je iznad Veselinovog tijela koje je bilo potrbuške, lice mu zagnjureno u nekakvom žbunju.
Pokušavši da mu vidi lice, potegao je glavu za kosu za mali repić koji je taman narastao, toliko da ga možeš šakom uhvatiti.
Na njegov užas, kosa se odlijepi od glave i zamalo da otkine svo tjeme.
" Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj..." ponavljao je u sebi dok je izvlačio Veselina gore na čistinu, da ga mogu prenijeti do linije....
Da se ne ostavljaju leševi pa da pogan radi sa njima stvari koje nit se misle, nit se pišu nit bi se trebale događati. Ali su se događale.
Polumrtav se izvukao do vrha...
" Evo ti sad pa vidi....oooooooooooooo Gospode, pomilujjjjjjjjjjjj...ili me ubij..."
Stric pogleda na leš... i pobježe neđe u šumu....
" Milane. Ej, Milane..."
" Šta je? "
" Daj se trgni, moramo ih voziti nazad u grad, nema ko nego ti i ja. "
" Neću. Oću da ostanem ovdje i poginem. Ne mogu više..."
Odvali mu Saša šamar.
" Daj budi se, moraš, nema ne mogu. Moraš..."
~ ~ ~
Pusti' ga Mitar iz zagrljaja.
" Bog te blagoslovio sine, hvala ti..."
Vozio se prema kući, da pobjegne od bolnice, od rata, od mrtvih, ranjenih, od krvi koja mu je bila zacrnila uniformu, da obriše blato sa lica.
Stigao je pred kuću i opet nije mogao izaći iz auta. Jaukao je kao nikad do tada....
A brisači su radili pod teretom kiše koja nije mislila stati....klik-klak....klik-klak...
Nije znao koliko je vremena prošlo.
Iznenada, opet mu neko pokuca na prozor.
Okrenu se i viđe nekog čovjeka. Spusti prozor.
" Ovaj...živ si. Čuo sam sve. Sve. Ne znam šta da ti kažem, ajde da uđemo u kuću...ali ti moram reći...javiše mi da se Mitar objesio. Nije mogao podnijeti tugu...."
Zalupio je vrata auta svom snagom....
Stezao je volan dok mu šake nisu pobijeljele.
Kiša je i dalje padala....

 

Klik-klak....klik-klak....

Share this post


Link to post

Gusta magla, ne vidi se dalje od 30 metara. Kišica rominja takođe...
Probudio me telefon u 15 do 7 ujutro. Srce mi u grlu automatski, kad tako rano zazvoni, iz nekog razloga odmah očekuješ loše vijesti.
Srećom, samo zovu s posla da vide bil` uzeo još jednu ekstra smjenu.
Ma idite u peršun, ne znam ni misliti ovako rano, kamoli da se bavim nekim tričarijama kao što je posao. Ne dižem slušalicu, nek ostave poruku...
Stojim zbunjen u dnevnoj sobi, ni poslije dvije decenije ovdje se ne budim u Kanadi, apsolutno svako jutro se budim u Krajini, uvijek mi treba neki minut da shvatim gdje sam. Gledam po namještaju, knjigama, slikama na zidu, po sobi...čija li je ovo kuća, gdje li sam se sinoć tako napio pa sam promašio rođenu kuću i otišao u tuđu?
Ali nisam mamuran, ne boli me glava...polako shvatam da nit sam pio nit sam u pogrešnoj kući, nego u mojoj.
A možda jest pogrešna kuća. Nije u Krajini, nego ko zna đe i opet se pitam šta ja radim ovdje...
Pojavljuje se mačka, gladna, mota mi se oko nogu. Juče mal` ne poginuh zbog nje, isto tako mi se upetljala u noge, spotaknem se od nju, udarim ramenom od zid, glava za milimetar promašila oštri ćošak ormanića....
Bila bi zanimljiva vijest za novine: " Horor u Kanadi - pitoma domaća mačka ubila vlasnika."
Dajem joj jesti, izgleda mi srećno ko malo diijete
Palim komp, gledam rezultate sa Australijen Opena. Noleta nema više tamo nažalost, vidim onaj drogeraš španski dobio protiv mlade njemačko-ruske nade u pet setova.
Psujem ispod glasa, da ne probudim ženu i dijete.
Dolazim na fejs, gledam šta su ljudi napisali. Pročitah jednu divnu pjesmu, tačno ko naručena za jutarnju melanholiju, o kućama u korovu....Ugledah par novih slika Grahova zavejanog u snijeg.
Zašto nisam tamo da bude i mojih stopa po Dinarskom snijegu?
Snuždih se i znam da neću biti veseo sve dok mi se mala ne probudi pa ne poleti svom tati u zagrljaj.
Idem kuvati kavu, nadam se da mi se neće opet mačka zapetljati u noge.
Ne volim kad su mi ovako teška ramena, kao da nosim cijeli svijet na njima.
Magla je i ne vidi se...a moja Krajina daleko, zatrpana snijegom...
I mene u njoj nema....

Share this post


Link to post

ZATO ŠTO JE TU....

 

Ostalo im to tako u navici. Neki ljudi su posjećivali jedni druge po kućama, onima koje su ostale cijele ili su ih malo popravili nakon onih krvavih dana.
Češće su se ipak nalazili u kakvoj kafani, ako su imali koji dinar, a najčešće su ipak sjedili ispred prodavnice i pili pivo.
Savi i Đuki nekako ostalo u krvi da se nađu na livadi, bar jednom mjesečno. Tamo, na onim mjestima gdje su, od kad ih pamćenje služi, čuvali ovce. Bili su čobani cijelog života i nikada im nije bilo ni na kraj pameti da to jednog dana više neće biti, da neće biti ovaca za čuvanje.
Ali se eto desilo. Novaca za ovce je malo ko imao, a još manje da nekome plati da ih čuva.
I tako bi oni svaki mjesec našli neki svoj proplanak, sve obučeni u kožune, sa štapovima i zobnicom u kojoj bi bila neka čuturica rakije, pokoji kajiš slanine, zera luka i kruva, da se malo izdivane i kažu koju ljudsku jedan drugom, ionako nisu mnogo pričali sa drugima....
Pričali bi tako o svemu i svačemu, šta ima po gradu ili selu, jel bar neko kosi livade i uspjeva li se narod kako prehraniti u ova teška vremena....
Ali na taj datum, kao i svakog avgusta, nije im bilo do mnogo priče. Sjedili bi i gledali te pašnjake, kuda su još kao djeca trčali, prisjećali se srećnijih dana i žalili što nema koja ovca sada da se pričuva, kao nekad.
Zapalili bi svijeću, popili po koju za pokoj duše nastradalima u ratu i uglavnom sa samo dvije -tri riječi izgovorenih bi se na taj datum i rastajali i kućama polazili.
Zašto je bilo drugačije taj dan, na taj isti datum, teško je reći. Ko zna ljudskoj duši kad mora progovoriti i jad ispustiti, onaj pravi, crni, koji se ne izgovara baš lako?!
- Dodaj'de mi Đuka tu čuturicu još jednom, nekako ne merem ocijeniti jel danas rakija gorča nego inače.
- A jes', zato bi ti da nagneš još jednom, ni iz kakvog drugog razloga....
- Ne prdi vječito nego daj, stvarno mi danas nešto teže nego inače.
- A šta je danas drugačije od svih ovih godina naovamo, ista nas muka još uvijek bije, nije se promijenilo mnogo....
Sava je ćutao, žvakao koricu slanine i gledao ko zna u šta. U prošlost...đe bi to on drugo mogao gledati...
- Šta je sad, - reče Đuka - govori šta te muči....
- Nisam ovo nikad nikom rekao, pa ni tebi, za svo ovo vrijeme, ne znam zašto to držim u sebi. valjda što mi žao i teško....
- Daj pričaj već jednom, šta sad mudruješ jope...
- Znaš li ti Đuka šta je Maunt Everest? - upita Sava iznenada.
Zateče se malo Đuro, nije ovo očekivao...
- Kak'e to veze ima sa konjskim trkama sad? Normalno da znam, ako sam čoban ne znači i da sam glup i nenačitan...najveća planina na svijetu, tamo na Himalajima....i šta sad sa tim?
- Znaš, kad su pitali onog čovjeka koji se prvi popeo na nju, zašto je to uradio, on je odgovorio " Zato što je tu".
- Nisam to znao. Kak'i mu je to odgovor? Bolje bi bilo da je rekao da je htio osvojiti, učiniti ono što niko nije prije njega ili nešto slično. Ali ja još uvijek ne razumijem...kakve to veze ima s nami?
- Ima, jebi ga. Neke lude veze u mojoj glavi ima. Tako, u one crne dane kad su nas tjerali i protjerali odavde, kad su bombe bacali po nama, kad se ginulo na svakom koraku...naiđoh na jednog mladog momka, leži ranjen pokraj puta, u stomak...nema mu ko pomoći. I priđe mu ja, bar da mu vode dam, ali nije mogao gutati...Zaplakah ja, moj Đuro dobri, ote mi se suza za tim divnim mladićem koji tako sam umire pored puta...
I gledajući ga tako bespomoćan, i on i ja, rekoh onako, više za sebe " E moj dragi Bože, a što se sve ovo dešava, za šta, što smo morali ratovati?"
A on me pogleda onim umirućim očima, uhvati me za ruku i reče: " Zato što smo prokleti. Što u sve diramo, što ništa sveto nije, što ništa ne znamo svetim održati. Zato, oče moj....što možemo".
I kako to reče, prođe još minut-dva i umrije, tu, pokraj puta.
I sjetih se tako tog Edmunda vraškog, koji se popeo na planinu samo zato što je tu...-
Đuka je dugo, dugo ćutao. Nije pio ni rakiju više, nije ni jeo. Na kraju samo reče
- Ajmo kući. Ne mogu više ođe biti....
I odoše, svak u svojim teškim mislima i muku, ne rekavši više ništa...

A i dalje se neko penje na planinu zato što je tu, vode se ratovi samo zato što se može i dva čobana gledaju u razorena i pusta polja svog djetinjstva na kojima više nema ovaca i pastirske ljubavi...

Share this post


Link to post

Probudih se u pola pet ujutro.
Zurim u plafon, nadam se da je buđenje samo kratkotrajno.
Šta da radim kad ustanem u ovako gluvo doba? Ljudi spavaju, ne čuju se ni auta da prolaze.
Nakon 15 minuta odustajem od čekanja da se san vrati i ustajem, da se družim sa kafom i cigarom.
E, al oš klinac...nema cigara, valja ići kupiti.
Mrzovoljno se oblačim. Nije ledeno, za nevjerovatno čudo, ali ne bih da potresam ljude u prodavnici ako se pojavim samo u gaćama.
Odjekuje zvuk mojih cipela u mrtvoj tišini jutra.
Zamišljam da idem od svoje kuće u Grahovu prema obližnjoj benzinskoj da kupim cigare.
" O rođo, đe si ti uranio?"
" 'Bro jutro. Jebi ga, ko nema u glavi, onda baš nema u glavi. Dajde dvije kutije neke krdže, matere ti."
" Ajmo popiti kavu, da se malo razbudimo..."
" Pristavljaj, ionako svi u kući još spavaju. "
Nešto jako zalupa odmah pored mene, kao da je neko šipkom odvalio po nekom metalu.
Prepade me, odskočih metar u stranu...kad ono izlazi rakun iz kontejnera za smeće, valjda tražio doručak.
" Aj kvragu" - mislim se " šta me prenu iz ovako lijepog razmišljanja, šta lupaš koji klinac. "
Sad zamišljam da me rakun gleda čudno, da je pročitao moje misli i grohotom se smije.
Nema šta, ovako rano sam potpuno lud čim ovako mislim. I onda se to ludilo protegne na cijeli dan...
U prodavnici neki Indijac, mlad klapac. Mora da je prekjuče došao u Kanadu pa ga ujak ili tetka odmah zaposlili. Četiri puta mu objašnjavam šta hoću, ne razumije engleski. Onda pređoh na objašnjavanje rukama i nogama. Jedva me nekako skonta.
Palim cigaru, vraćam se istim putem.
Opet pomislih na ćaću svoga kao i mnogo puta ovih dana. Bile zadušnice ono neki dan i ja kao da mu svih ovih dana stojim na grobu, tamo daleko u Peuljima i nešto pričam sa njim.
Priče koje mu nisam uspio reći dok je bio živ.
Primjećujem da cigaru nisam popušio dok sam došao do kuće u tim mislima, nego je prosto sažvakao.
A ti, mati mila, kako si mi ti ovih dana?
Teško onome ko je bolestan i većinu vremena provodi sam u kući.
Zgrozih se od te pomisli, otresoh glavom k'o pas kad izađe iz vode.
Ne uspjedoh otresti misli.
Umori me ovo, umjesto da mi prija jutarnja šetnjica, vratio sam se olovnih nogu i teške glave.
Prođe me volja za kafom.
Gasim svijetla i odlazim u sobu. Liježem i zurim u plafon.
Čekam da naiđe san, pa da se bar tamo vratim na jedino mjesto na svijetu đe stvarno pripadam.
U Krajinu, gradove duhova, usamljenih grobova i monaha bez mantija...

Share this post


Link to post

Ej,Srbo..bijese to prosle godine,novembar,onakav kakav moze biti na Dinari.Suncan,s malo vjetra iz Dalmacije.Kao nekad,podjosmo iz Unista staro stazom ka Batu.uspon lijep,lak,samo uspomene teske.A na vrhu,nirvana.Pogled na lijepi krajolik,Gahrovo,ispod polje,Sator,Staretina i dalje ka Glamocu.Bas kao 95-e.Sjecanja,bole...s druge strane oni koji su se nazivali Krajisnicima.i koji su kao zarobljeni krstasi cekali mac saladinov i mirno se mirili s tim.Njih mi nije zao,sami su izabrali svoj put.Ti se sigurno sjecas Poljanica,bili ste sami...mi smo poslije stigli.Bat veliki,mali,Crni Bunari,vrijeme tesko,a jos teze uspomene.Ostaje mi uvijek sjeta na jezero Satorsko,njegove vile i sjete iz davnih vremena.Kada smo odlazili dalje prema Grahovu,a znali smo da je tu negdje i kraj nasih nada da se nesto uraditi da.Veoma brzo je dosao i kraj,a mi putem za Drvar...sad but true!

Share this post


Link to post
On ‎2‎/‎22‎/‎2017 at 4:11 PM, Una74 said:

Ej,Srbo..bijese to prosle godine,novembar,onakav kakav moze biti na Dinari.Suncan,s malo vjetra iz Dalmacije.Kao nekad,podjosmo iz Unista staro stazom ka Batu.uspon lijep,lak,samo uspomene teske.A na vrhu,nirvana.Pogled na lijepi krajolik,Gahrovo,ispod polje,Sator,Staretina i dalje ka Glamocu.Bas kao 95-e.Sjecanja,bole...s druge strane oni koji su se nazivali Krajisnicima.i koji su kao zarobljeni krstasi cekali mac saladinov i mirno se mirili s tim.Njih mi nije zao,sami su izabrali svoj put.Ti se sigurno sjecas Poljanica,bili ste sami...mi smo poslije stigli.Bat veliki,mali,Crni Bunari,vrijeme tesko,a jos teze uspomene.Ostaje mi uvijek sjeta na jezero Satorsko,njegove vile i sjete iz davnih vremena.Kada smo odlazili dalje prema Grahovu,a znali smo da je tu negdje i kraj nasih nada da se nesto uraditi da.Veoma brzo je dosao i kraj,a mi putem za Drvar...sad but true!

 Hvala što si ovo podijelio sa nama i što si bio da braniš naš kraj.

Svako dobro od Boga.

Share this post


Link to post

KAMEN

 

Kako je moguće toliko voljeti kamen?
Šta to ima u njemu, kakve su to čarolije, kakve bajke se tu skrivaju, koje priče se nalaze u kamenu, pa da ti fali ponekad kao rod najrođeniji?
U današnje doba tehnologije, svakakvih savremenih čuda od kojih te može i glava zaboliti, možda se ponekad i prepadneš koliko su ljudi otišli daleko, kako možda diramo i u zabranjene stvari...Kad ti je svijet na dlanu, ...iz svoje neke sobe koja se nalazi u ko zna kojoj svjetskoj pripizdini ti se vidiš i pričaš sa dragom osobom, koja je na skroz drugom kraju planete, kao da sjedi pored tebe...
Kad se dotle došlo da se može i optimistično razmišljati o tome da i običan čovjek u skorije vrijeme možda ode na sami mjesec....ja sjedim i mislim o kamenu.
Slušam pjesme o njemu. Pišem priče o njemu. Tražim slike o njemu, jer nema te slike koju su Van Gog, Pikaso i ostali frajeri naslikali da je tako lijepa kao kad gledam sliku kamena s Dinare.
Zato što je u njemu život tvojih predaka, krv tvoga roda...zato što u njemu ima čarolija kao da ih je sam čarobnjak Merlin donio tamo pa sve vrvi od neke mile tajanstvenosti, igra ti duša kao u djeteta koje još ne može da priča ali kad vidi roditelja mlati i rukicama i nogicama da pokaže radost što ga je ugledalo.
Što se tamo, u njemu, nalaze priče pastira, kosaca, poštenih momaka i djevojaka, starih i dragih baka koje su te pričom uljuljkivali u san dok im se držiš za kecelju, i čestitih starina koji su sa smješkom obrađivali zemlju, mirisali na sijeno i duvan i veselili se svakom Bogom danom danu...
Što u tom kamenu ima više Ljubavi nego u bilo čemu drugom na ovom svijetu, izuzimajući onu Ljubav koja bi trebala da ti stanuje u srcu.

Doći će dan, kad-tad, kad ću ja svu svoju elektroniku i sve ono što mi čini život lakšim zamjeniti za jedan kamen koji sam uzeo sa Dinare, otišao ispod neke ljeske pored neke prostrane poljane, stavim ga sebi ispod glave, okrenem se na leđa i gledam najplavlje nebo na svijetu....dok me uspavljuje priča koju kamen priča....jer ih on ima više nego što ih ima u kazivanjima o hiljadu i jednoj noći....
Mnogo duže je moj kamen tu...mnogo, mnogo duže...a i ljepše ga je slušati....
 
 
 

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!


Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.


Sign In Now
Sign in to follow this  
Followers 0