Sign in to follow this  
SrboPeuljanac

Jos uvijek ona ista budala - Price...

Recommended Posts

`EROJI…I HEROJI

Imaš dinar ? Upo` u bunar ? Ma dobro...

Ćevapa ima svuđe...

Samo nema kod gladnih studenata…

Evo da ja dignem dva prsta( ovaj...tri...) ako smijem, da nešto ispričam, valjda su prošla ona vremena kad` nisi smio pricati…a ako i nisu, na mene grijeh, šta ću, ne može se zauvijek ćutati...može, Učo?

" Ne može " grlato zagalami Brko koji nas je sve plašio, kažu da se i u Vilinim Kolima pojavljivao...

Bajke, bajke...eh, dobro je nami djeci živjeti dok je bajki...uh, ala se sakriješ pod jorgan kad čuješ poneku...recimo ovu...

93-a...fuj, jes` početak bajke, baš gadna godina za bajke...ajme...došo` ja odnekud...ma nemoj domaćine pitat` otkud...nako, šuti jadan, oklen bi ja došo`...

Trebo` sam studirati...ih studirala mati...vojme...vide knjiga...sila za pročitat`... a ljeba..bome, dobar bi bio kad bih ga samo mogao češće okusiti, ne ovako na komadiće…ubi` inflacija, ujutro razmjeniš 10 maraka ako ih uopšte imaš, a uveče sa tim parama sebi kupiš jednu čačkalicu da iščistiš zube od one jedne porcije ćevapa sto si uspio kupiti…

Farmerke, ma nekad glavne u gradu...al` sad...nakon 2 godine...mogo` sam i bolje nosit`..il` bar viditi...

"`Oš radit ? "

" Nego šta ću ? Đe ? "

" Praviti nekom eroju kuću...' -reče strikan.

" Šta ? "

" De idi gore sutra, ide 48-mica...znaš đe je Zvijezdin stadion ? "

" Marakana ? "

" Ma Mara te moja po glavi...da, ta..."

" Koga pitati " ?

"Traži Ljubu...kaži ja te poslo` " ....

Odvuče se ja...

Radi se...`vojme...otkida se...guram ja neka kolica puna cimenta svaki dan uz onu uzbrdicu, kad dođem pred kuću neka rampa, vrazi s rampom, neki tip s kukom mi pomaže izvuci na vr` nje kolica…otpadoše leđa bome…

I unaprijede me u nakog šegrta nakon mjesec dana. Vele dobro si radio, sad više neš` vući ono…

A nagrada je bila opet vući cimentu nekak`om čiči, kažu on je majstor za zabacivati, a ti`š mu pomagati pa možda jednog dana i ti budeš majstor…vala baš…al` ajd dobro, bar sam se kolica oslobodio…sad što moram vući u kantama, pa dobro, i to je neki napredak…

Zanimljivo je bilo, mora se priznati, svačega se čoj`ek nagleda i nasluša…

Dok sam tako radio i čiči pomagao, vala sam se svakakije slavnije ličnosti nagledao.

Čiča je samo radio, slabo je šta pričao a još slabije me kudio što ja ponekad i zabušavam pa onako kad neko poznat naleti ja odletim do vrata da vidim koja li se sada faca pojavila, valjda nije mogao zamjeriti svom Krajiškom deranu što je tako radoznao, a i vidim ja , nešto mu žalobitno u očima, ali ga nijesam smio pitati šta je…nekako sam se bojo` da će tuga iz njegovije očiju preći u moje, jer u mojima je još i bilo zerica mjesta za nju, ali su njegove bome bile i prepune…

Tako da sam ja njega ostavljao na miru a i on mene, bar sa pitanjima koja nam obojici nebi ničeg` dobrog donijela…

Nema koga ne viđoh tije` dana. I fuzbalera slavnih, i nekakije pisaca od koji` sam ponešta čak nešto neđe i pročito, pa političara raznoraznije, ko da sam na željeznićkoj stanici, ali onoj rezervisanoj samo za slavne, mi obicni smo obilazili u širokom luku u svojim prljavim radničkim odijelima, jer kad god se pojavi neko od slavnije, tada bi i one nekake momčine ko od brda odvaljene i ošišane na nulu napravili polukurg oko `njije i puške držale na gotovs…

Nije to ništa čudno bilo, svaki je klapac tije` dana nosao nekak`u prangiju, pa što ne bi i ovi koji su stvarno izgledali `nako opasno i namrgođeno…

I pjevači bi dolazili, čak i onaj mali cigo što je pjevao nešto o cigarama, zaboravi` mu ja ime sade, vrazi sa njim, a nešto je bio mnogo popularan, ma i još je ako me oko ne vara, čigra od čojeka, pa dolazila je neka djevojka, mnogo slavnija od ovog maćog, lijepa ko vila, kažu da je i lijepo pjevala, ali vaje je nešto bila uplašena, ko nekak`a mala srna, ali džabe, i pored stra`a u očima dolazila je svaki dan…

A ljudi moji, tek kad bi `Eroj naišao…`ajme…e tek tada nijesi smio pogleda dići sa zemlje…onije ošišanije bi se pojavilo duplo više, jos više pušaka, još bi namrgođenije izgledali pa bi onda vala svi mi radili ko da nam je sam đavo za petama, sve se prašilo oko nas, čekići lupali ko` da nas radi najmanje `edno trista na kući…čini mi se da bi` se za tije par sati koliko bi on proveo tude više posla napravilo nego za ciglo čitavu sedmicu kada njega nema…

Zaboravi reći: stalno sam se čudio što na svim vrećama cimenta piše ime jednog našeg sela tamo iz Krajine, dobro, ajd` nije selo, gradić mali, reko` pa jel` moguće da je jevtinije doćerivati `volku građu iz Krajine neg` je kupiti ođe u Bijelom Gradu, što su se tol`ko mučili pa prebacivali sve to `vamo, kad i `vođe imaš toga koliko te volja, ali `ajde, valjda `Eroji znaju šta rade i šta je najpogodnije za nji`ovu dobrobit…kao i dobrobit naroda…

A i kola vala što su vozali, sve sa onijem našim registracijama, sve džip do džipa i kamijon do kamijona, ma reko`, ko da se pola tog našeg kraja nekako preselilo `vamo, a znao sam da nijesu, još nas je bilo tamo, ali `ajde, more biti gazda dobro plaća kad su svi `vamo došli…

I tako `edno popodne… prošla već jedno tri mjeseca kako ja tu na kući đeljam, i kažem vam, svačega se ja i naslušao, ali` ajd nijesam vidio svojijem očima pa vam ne bi` rado ni pričo` o tome, šta ja znam šta ljudi `nako u pauzama za ručak uz cigaru i kak`u rakiju pričaju , a krili su rakiju ko zmija noge, jer se kažu `Eroj mnogo ljutio na nju…šta ja znam, živ čojek a popit nije volio, trista čuda i sa ljudima…i tako velju ja, `edno popodne upržilo sunce, ne mereš mu pobjeći, kapa znoj sa svije strana, uprli ja i moj čiča raditi ko da nas nešto ganja…kad… ko da smo znali… dođe `Eroj lično da vidi šta li mu se radi po kući…

Ljudi moji, riječ se nije mogla čuti, zvižde oni čekići, od cimenta i prasine se ni ne vidi više đe je ko i ko šta radi, ubrzalo se raditi ko nikad, a `Eroj ` nako u pratnji nekakije dvojice međeda samo obilazi i gleda…i stade baš pored nas…

Moj se čiča ni ne obazire, ljepi onu cimentčinu po zidu ko da mu je zid krvni neprijatelj, a vidim ja i oči mu se nešto zacrljenile, nekako mu se obrazi ukočili i pokreti nekak`i žestoki…ko` da oće polomiti onaj zid a ne da ga napravi…

Ja zapristo one kante nanositi, sve brže i brže, čiča zapo` ko lud, nijesam ni znao da u starini još `nake snage ima, ja `oću više živ umrijeti od napora i težine onije` kantetina, ali čiča ne popušta…a i `Eroj ne odlazi, samo stoji i gleda…sve dok ne reče, bolje reći zera se on kao i dreknu nešto:

“ Ništa to Milutine ne valja, zašto ja tebe plaćam, kako mi to kuću gradiš ? Jesam te zato spasio iz rata ? “

A čiča spustio glavu među ramena, natekle mu one žile na vratu, ko da `oće da ih zaštiti da ne bi popucale i ne reče mu ništa…samo mlati onu cimentu po onoj zidini…

“ Čuješ li ti bre kad ti se obraćam ? “ dreknu ovaj još zera jače.

Kad se ovaj počo` derati, ja taman bio prinio one kante, al` vrazi, prepade me ovaj, te se sad ne smijem ni pomjeriti, nit` kante spustiti na zemlju crnu, a teške ko sami vrag, siguran sam da su mi se za ti` par minuta obje ruke izdužile bar jedno tri centimentra, ali to sam tek poslije primjetio…ukopo` se ja na mjestu i ne mičem…

“ Mali “ – veli čiča, mislim se jebo te mali, nemoj mi se sada obraćati, kakav crni mali, đe ti vidiš malog ođe, ove kante same ođe lebde, nema ođe nikak`og malog, to ti čiča ne vidiš dobro… “ dajde ovom majmunu `vamo te kante, evo mu mistrija i špaklo pa nek` mi pokaže kako se radi. Vidiš ti ovo, moj mali…” nastavljao je čiča, džabe što mene nije bilo tu, a jest, majku mu, ipak sam ja tamo stajo` mada bi ne znam šta dao da budem nevidljiv u tom trenu, ma #### ga čiča, zakopa ti nas ođe obojicu, šuti jezik pregrizo`, nemam ja šta gledati ni viđeti tude…”…ja ovo cijeli svoj cijelcati život radim, i ruke mi se više osušile od ovog cimenta…i vidi, sad će mi ovaj ođe majmun reći da ne valja. Ma dajde mu to da mi pokaže majstor kako se zida i zabacuje…”

Ma moreš ti čiča rikati tako još sto godina, ne miče se mali niđe sa ovog mjesta, nit` more,` ajme šuti više, s kime ti pričaš…

A `Eroj pocrljeni ljudi…ma nema tog paradajza na ovoj kugli zemaljskoj da se tako crljeni, pa se ka` malo zbuni, pa se `nako okrenu u polukrug valjda da vidi `el to još ko` čuo, ma čini mi se da nije ni sam vjerovo` da je čuo to sto je čuo…a i ja sam se `bome `nado da nije čuo…

Ali čuo je, čuo je i to dobro, a čula si ona dva međeda sa njim, trznuše se, ali je ovaj bio brži…i izvuče pištolj odnekud ispod miške…i uperi ga pravo u čiču…

E moj čiča, što si zabacivao, zabacivao si, sad si obro` bostan a i ja s tobom, jebo te mali, nijesam ni šegrtovanje izučio kako treba, odosmo mi, čiča moj…neće nas ni Sveti Petar sade spasiti…

“ Jesi li ti to meni rekao ? Sad` ću te ubiti, i tebe i tog malog tu, pizda ti materina seljačka, da ti pizda materina, jesi li ti svestan kome se obraćaš ? “

Skroz lagano se čiča ispravi, i odjednom je na licu imao izraz ko` da `rani golubove u parku, miran ko more bez vjetra…izvadi iz onog malog džepića na grudima cigaru i mirno je zapali…

“ Da me ubiješ, veliš ? Pa…šta čekaš ? Tebi to barem ide od ruke, da ubijaš…i naše i njio`ve…da kradeš, da pljačkaš, da ugnjetavaš narod, ti, lopove jedan obični, stoko i sramoto majke svoje…pucaj, šta se čeka, zazidaj me odma ođe u ove zidine…da niko ne zna…ja nikoga svoga nemam više odavno ionako…ubili ih tak`i ko što si ti..a možda si i ti, ne znam, svašta su mi pričali dok sam ja tamo po planinama ratovao, zato sam i došo raditi ođe nebi li šta dozno, ali ne smije narod ništa reći ođe, svi te se boje, svi, sem mene… ne znam ni đe su mi ih pokopali…pa kad se ne zna za nji`ov grob što se mora znati za moj ? Evo, nek` bude ođe u tvojoj kući, ionako si me davno sa`ranio…a malog ostavi na miru, nema mali ništa sa tim, ne zna on ni ko si ti ni ko sam ja, šta je dijete skrivilo…ali znam ja tebe, srca kamenoga, ne bi se ti razmišljao da i to uradiš po ko zna koji put…”

Sve to čiča u jednom dahu reče, pušeci `nako usput cigaru, ko` da je baš sad završio s dobrim jelom pa mu se nikuda i ne žuri i gleda on `Eroja pravo u oči…

Ne sjećam se ja dobro kako sam se ja tada osjećo`…bolje rečeno, nijesam se osjećo` nikako…znam da sam ponovio u sebi `edno trista Očenaša i Molitvi Bogorodici Djevi našoj…ali to je sve čega se sjećam o sebi…čak sam i na one kante zaboravio što su mi još uvijek u rukama bile…

Ne znam koliko dugo su se tako gledali `Eroj i onaj moj čiča…ali pošto `Eroj nije progovarao, a i odjednom je nekako bila mukla tišina u kući, ništa se više nije čulo, svi su zamrli u pokretima i čekali šta će se dogoditi, čiči dosadilo čekati, pa otpuhnu on `nako bezvoljno onaj zadnji dim cigare, baci pikavac `Eroju pravo pred noge, skide onaj mantilić radni sa sebe, baci ga u prašinu i pođe prema izlazu…`Eroj se okrenu za njim, još uvijek držeći onaj pištolj u ruci, kad se čiča okrenu još jednom…

“ I da ti kažem…popij piće za moju platu..u ime sve one naše sirotinje što poginu za te …i što ih ubi`…`Eroju…”

I polako siđe niz onu istu rampu uz koju sam ja na početku ona kolica izvlačio i pođe prema autobuskoj stanici…

`Eroj spusti pištolj, ono crljenilo mu pređe u bljedilo, ali ništa ne reče…samo klimnu glavi onoj dvojici međeda te i oni izađoše iz kuće…

One kante mi same ispadoše iz ruku, prosu se cimenta po patosu…gledam `oće li za čičom, ali umjesto toga odoše na drugu stranu…dok je čiča ponosno stajao na autobuskoj stanici i gledao u pravcu kuće…

Mili moji prijatelji, ja se okrenu, viđo neki prozor iza mene, pa se ja zaleti` i `op kroz prozor na naku ledinu, pa u trku preskoči` nekaku ogradu i otrca` niz ulicu što dalje od one kućetine…neka vala piju i za moju platu, ne treba mi tak`a plata pa nikad `ljeba više ne vidio…

Ali znam da sam tog prevrelog ljetnog popodneva konačno shvatio ko su `eroji…a ko su Heroji…

Share this post


Link to post

PREKO PLANINA I TAKO DALEKO…

Sjedim naslonjen na drvo I posmatram te kako se setas kroz travu. Lijep ovaj park, rijeka protice mirno pored nas, cuje se smjeh neke djece koja uzivaju u ovom suncanom danu…

Sta li trazis ?

Vidim da ti je pogled nemiran, svrlja po vlatima trave kao da si nesto izgubila u joj. S vremena na vrijeme se okreces I dobacis mi jedan od svojih bisernih osmjeha, mada sramezljivo, kao kada malo dijete shvati da ga odrasli posmatraju u igri u kojoj je mislilo da je ono jedini ucesnik…

Znam da ne trazis nista. Samo se divis prirodi I zivotu, kao I uvijek sto cinis. Ti si jedina osoba koja se toliko iskreno raduje zivotu da mene, posmatrajuci tvoju zanesenost I ushicenje, nesto zaboli u predjelu srca…

Tebi dugujem tako mnogo, mozda cak I svoj zivot, a ne, nije mozda, siguran sam da ga tebi dugujem. Bez tebe ne bih prezivio sve ovo sto se izdesavalo, bez tebe bih klekao I pao I ne bih vise ustao…

Tebi dugujem sve, I posmatrajuci te misli mi lutaju I vracaju se nazad u jedan period koji je daleko sada vise od decenije.

Vjerovatno tome pridonose I ovi Led Zeppelini sto ih slusam, zvuk Plantovog glasa I Page-ove gitare su oduvijek imali mistican uticaj na mene, pa se ne cudim sto je tako I ovog puta. Kao da me, zajedno sa tvojim osmjehom nose na putovanje koje je samo moje, kome se niko drugi ne moze pridruziti I zahvaljujuci vama imam opet prilku da odgrnem zavjese proslosti I krisom bacim jos jednom pogled tamo…

Ali nije bas da zelim otici sa ovog mjesta. Ne privlaci me proslost vise tako jako, kao nekad, ne drzi me svojim robom, bar ne onako kao sto je znala.

Koliko besanih noci, koliko suza, koliko patnje…I sve si odnijela svojim osmjehom, svojom kosom, svojim nemirnim prstima…skoro sve…

Ima dijelova tih proslih vremena koji mi I sada ne daju mira, ali juce su bili blizi nego sto su danas, a nadam se da ce sutra biti jos malo udaljeniji.

“ Over the Hills and Far Away “…mi pjeva Robert, kao I obicno zna I on o cemu razmisljam…

Dugo nisam volio Juni a ne mogu reci da ga volim I sada. Isuvise se tamnih stvari odigravalo tokom raznih Juni-ja kroz moj zivot, nikada nisam posmatrao ili se sjecao ovog mjeseca onakvim kakav u stvari jeste – zelen, pun sunca, osmjeha, sladoleda I novih Ljubavi.

Meni je bio uvijek crn, sa pokojom suzom u oku sam ga posmatrao kako prolazi svijetom tjerajuci neke na osmjehe a neke na plac…

Ali mislim da ces me nauciti da zavolim Juni…cini mi se da je nemoguce da pored tebe iko ostane ravnodusan…

Kako da ga ne volim kada posmatram tebe kako trcis da uhvatis leptira, da ga barem malo drzis medju svojim dlanovima od kojih bi napravila privremenu kucicu za njega ?

Pade mi jedna buba – mara na majicu, kao sto jedna uspomena pada u veliko more istih.

Pazljivo sam je spustio u travu I zatvorio knjigu uspomena u sebi…

Over the Hills and Far Away…

Ne zelim danas da je citam…mozda me vremenom naucis da iz nje citam samo one vesele stranice…

Preko planina I tako daleko…

Neka danas tako ostane…

Ustajem I trcim livadom da uhvatim svog leptira…jedini zlatni koji je u blizini…I znam da pripada samo meni…

Share this post


Link to post

NAJBOLJE TEK DOLAZI...

Ne sjećam se tačnog trenutka kada sam poželio da umrem. Bilo ih je više, možda više nego što pamtim, pa mi se zato teško i prisjetiti.

Bar onog najačeg trenutka.

Mada znam da sam u svim tim trenucima umirao pomalo, dio po dio u meni, mojoj duši i srcu je tamnio, nestajao i umirao, kao što dan umire dolaskom sumraka i nailaskom tamne noći.

Sjećam se nekih od tih mračnih trenutaka. Kada sam počeo polako shvatati da nikada više Krajiške poljane neće izgledati isto kao što su do tada izgledale, mnogo prije nego što se zaista i počele nestajati.

Ili kada sam gledao gradove kako gore, slušao krikove ljudi, žena, djece. Slušao krikove samog sebe, a nisam shvatao da to i ja takve krikove ispuštam pred nailaskom neopisive tame, nepresušnih suza i neprekidne boli.

Obilazeći grobove onih koji sada žive sada samo još u mojoj duši, i dušama onih koji ih se još sjećaju, koji znaju kako im je ruka bila topla, osmjeh veseo, glas mio i čela vedra.

Kada sam shvatao da nestajem i ja sa njima, sa svakim pomalo, svako je odnosio sa sobom po jedan djelić mene.

Ko će to znati, ne mogu ih se svih prisjetiti.

Lažem.

Mogu, samo ne želim da se sjećam tih trenutaka svoje sopstvene smrti.

Ali se zato mogu sjetiti trenutka kada sam poželio da opet živim. Kada sam poželio da se otmem iz tih tamnih, turobnih, tegobnih provalija duše. Da ostavim iza sebe sve kolone, boli, ratove, grobove i suze.

Da opet srećan životom hodim, da dišem punim plućima, bez bola u njima, da se radujem životu kao malo dijete.

Da mi opet postanu prijatelji sve moguće i nemoguće stvari, od čistog neba, sunčanih popodneva do snijegom zavejanih predjela i blatnjavih čizama u kojima sam prolazio kroz iste.

Kada sam opet zavolio maj.

Sjećam se tog trenutka bistrinom čistog slapa koja se obrušava niz planinu pa se polako spaja sa rijekom i pridružuje se njenom mirnom toku.

A to je bio trenutak kada sam uzeo tebe za ruku i osjetio njenu toplotu.

Kada sam kroz tvoju ruku osjetio da i kroz nju struje sva sjećanja kao i kroz moju, da je prošarana istim bolima i pitanjima na koja ne postoji odgovor.

Da se u linijama života na tvom dlanu, nalazi ispisana moja priča.

Ustima mi to nisi morala reći, i znala si to i sama, samo si se osmjehnula i još jače mi stisnula ruku.

Prolazi vrijeme od kada se desio taj trenutak, i već smo mnogo, mnogo toga zajedno prošli.

I nije uvijek bio ružama posut taj put, nekada nas je i trnje ubadalo, nekada su poznati, stari, tamni oblaci nailazili i povremeno nam prikrivali sunce pa mi nisu davali dovoljno svjetlosti da čitam šta piše u nastavku naše priče na tvom dlanu.

Ali nikada nisu predugo trajali, uvijek bih na kraju ipak uočio zarez na tvom dlanu, tamo gdje mi se u prvi mah možda učinila tačka.

Nema tačaka za nas, ni uskličnika, nema ni znakova pitanja.

Ima samo ta neprekidna linija koja priča o nama i pruža se do beskraja, do nekih neslućenih visina i neizmišljenih daljina.

I ta priča je puna Ljubavi, veselja, osmjeha i čudesnih događaja koji će nam se tek desiti, neuporedivo ljepši čak i od ovih najsvjetlijih koje smo već doživili.

Zato mi daj ruku, da stavim moj dlan na tvoj, da priča može mirno dalje da teče, da upišemo riječi Ljubavi u te linije koje još nigdje nisu ispisane.

Osim baš tu, na tvom dlanu.

Daj mi ruku, stegni je i ne puštaj, jer ću te voljeti, draga, i kada sve ostalo nestane, kada sve priče budu ispričane, svi predjeli otkriveni i sve visine osvojene.

Daj mi ruku i ne puštaj...jer najbolje tek dolazi, milo moje...

Share this post


Link to post

Predivno napisano Srbo sta reci samo da oni koji su umirali polako i opet ozivljavali znaju kako je to,

taj osjecaj ali sreca je kada vidis da iz te smrti opet se pocinjes necemu radovati i dobijati nade da jos se moze,

ona ljubav ,onaj osmjeh vedri na licu povratiti barem ponekada..

Nek te tvoja ljubav ponese i uspije probuditi jedan dio onoga sto je umrlo i otkloni da se

iz bola moze nesto i u ljepo pretvoriti a sav taj bol ,zivljenje i umiranje nase nosi jedno veliko zivotno iskustvo sa nama,

jaca nas i onda ja barem imam osjecaj da sam najaca a lepo je imati osjecaj jakosti ,te neke jakosti sto dolazi odozgo odnekuda

ne znam ni ja cesto i samu sebe upitam. Odakle mi ta snaga ? Odakle ona dolazi ? Odakle dolazi opet taj osmjeh na lice ,kada pomislim

da se vise ne mogu smijati ? ostat ce to pitanje ? Ostat ce uz to i ta snaga kada ti ej dusa ispunjena necim ljepim u svom tom

umiranju,bolu zivotu...

Share this post


Link to post

20 GODINA OD MATURE, DRUGOVI MOJI ŠKOLSKI

Sjedim i čitam polako stranicu po stranicu iz jednog od mojih dnvenika. Star, isparan, prašnjav.

Ma i ne bio takav, kuda je sve sa mnom prošao, padala je prašina Bosne, Srbije, Njemačke, Kanade, ma cijelog svijeta po njemu, samo jedna nije – prašina zaborava.

Najdraže mi uspomene u tom mom starom dnevniku, dobro sam ga čuvao od te prašine, kad već od ovih drugih nisam.

Gledam u imena djevojčica i dječaka tadašnjih, sa kojim sam godinama školske klupe dijelo i sve mi neki osmjeh lebdi na usnama. Ne moram da gledam u taj spisak da bih se prisjetio imena, i nakon ovoliko vremena znam napamet kako je išao spisak u dnevniku po imenima, znam svakome koji je bio redni broj u tom strašnom dnevniku, u kojem nam se tada ocjenjivao život.

Ne samo koliko si naučio ili nisi, nisu samo te ocjene tamo zapisivane, nego i kako si se ponašao tokom godine, za šta si ukor dobio, šta si «lanuo» na kom času...ma da, bome nam cijeli život ocjenjivali. Mada se nismo ni mi dali, ocjenjivali smo i mi njih, možda ne brojkama, ali su zato i profe znali dobiti ukore u nekim « našim» dnevnicima.

Eeeee, davnih vremena, zadnjih klupa, prepisivanja, zaljubljivanja, druženja i smijeha...

Meni još uvijek traju, drugovi moji, kad god se sjetim vaših likova.

A evo, ovako piše na toj zadnjoj stranici tog dnevnika, na zadnjoj stranici tog života kojeg smo tada zadnji put zajedno proživljavali:

« Počelo je davno, prije četiri godine jednim strogim predavanjem profesora Istorije Jovana Dmitrovića, da bi nas, klince i klinceze «zastrašio» i uvjerio da neće biti lako u CZSUOiV Đuro Pucar Stari, a završava se danas, 31 maja ove 1990te godine.

IV b, razred mašinskih tehničara - više ne postoji.

Rastajemo se nakon 4 duge godine koje smo zajedno proveli. Kao i sve u životu, i ovo je školovanje imalo svojih svijetlih i tamnih strana, ali najviše onih radosnih. Ne vjerujem da ću ih ovakve više doživiti, ni u ovom životu, ni u nekom slijedećem. Čisto sumnjam da poslije ovoga može još nekad negdje biti ovakvog druženja, ovakvog smijeha, ovakve iskrenosti. Šta ti misliš, stari moj dnevniče, vrijedi li tebi i poslije ovoga povjeravati tajne nekog drugog života koji sada dolazi? Druga će to neka imena biti, neki drugi predjeli, neki drugi čovjek će pisati riječi u tebe, ne više ovaj dječak današnji. Šta misliš ti da ja tebe zatvorim i u tebe sačuvam uspomene na ove četiri godine?

Uspomene mojih školskih drugara s kojima će se slabo koje druge uspomene moći mjeriti?

Tačno odlučujem, stari moj drugaru, da je i tebi danas zadnji dan «ocjenjivanja», ove uspomene i ocjene su samo za tebe da ih čuvaš, da bi nekad poslije, neki drugi ja mogao ponovo da se sjetim, uz tvoju pomoć, svega i svih.

Na Veću, koji mi je bio i komšija i jedan od prvih drugova ovdje kada sam došao iz Njemačke. Kako samo one koševe postiže, nikada mu nisam uspio zavaliti «bananu», al ' smo se radovali zajedno u mnogim utakmicama.

Na Baroša, štrklju iz Njemačke, spadalo pravo, ili na Draganu, ćutljivu curu iz zadnje klupe sa dugim crnim pletenicama. Na Boru s kojim sam klupu dijelio šest godina i stalno pokušavao da kopiram njegov rukopis, ili na Dražu možda, čije viceve neću zaboraviti nikad.

Na kuma moga Radoslava, šta sam puta prepisivao od njega, na mog kumića kojeg sam morao tajno krstiti i koji zna više tajni o meni nego možda ja od sebe samog.

Na Đurana, viskog i dobroćudnog, kojem takođe nisi mogao pera odbiti u košarci, brate, previsok je za me, i na Đuricu, s kojim sam se još u osnovnoj školi združio i fudbala u mom potkrovlju igrali. Na Ranka, druga mog Ninđu, crvenokosog i veselog, a bome zna i lijepo da crta, kako mi je samo nacrtao jednom mrtvačku glavu, onakva ni u romanima nije nacrtana i još je imam, pa Sinišu, s kojim sam proveo toliko vremena da sam mogao još jednu školu završiti.

Na Zoricu, visoku i lijepu, a bome i ljutu, a ja sam bio kriv. Što jes, jes, samo se puno naljutila, ali srećom i odljutila, na Sanju, neobično zgodnu sa nekom čudnom frizurom, vrckastu a pomalo i zeznutu, i na Nenu, dobru drugaricu sa toplom dušom. Ili na Sašu, koji zna kung fu i koji je baš drugarčina, kao i na Mikija, koji tjera onu loptu bome kao Maradona. Kako mu to uspjeva sa onim tankim nogama mi i nije baš jasno. Ih, pa na Radovana, to je nemoguće da se ne želim podsjetiti mog «metalca» koji je takođe jedan od prvih drugara ovdje u Gra`vu, i na Mandića, dobrodušnog našeg Boru, da se ne podsjetim na njega koji se nikada s nikim posvađao, za razliku od Tanje, ali Tanja nije lako ni praštala, ako se zavadiš sa njom, obr'o si bostan, mada se smijala kao što se niko ne smije, makar i ljut na nju bio, moraš se smijati kada čuješ tu zarazu.

Na Mišu, e moj profesore Anđeliću, da ti znaš šta te je on tek puta ocjenio, ali dobro te ocjenio, ne brini, profo, baš kao što je i nas ocjenio dobro. Naravno na Smiljku, uvijek spremnu na sve i svašta, vedru i nadasve glasnu, ili na Maru i Milenu, s kojima sam tolike godine išao u razred a bome sam ih se više nagledao nego što sam pričao s njima.

Na Vesnu, takođe velikog drugara sa lijepim glasom, na Čančara s kojim sam se i svađao i mirio svaki čas i na Iliju plavušana i možda ipak najvećeg spadala u razredu.

Ne, ne, dragi moj dnevniče, neću ja u tebi pisati o nikome drugom, poslije ovih s kojima sam četiri godine dijelio dobro i zlo.

Nek im bude srećno u životu, neka nađu ono što bi željeli da nađu i da mi ostanu zdravi i veseli.

Neka bude i tebi, kao i nama :

Zazvonilo je zadnje školsko zvono. »

Eto, trebalo je da prođe 20 godina pa da vam ovo napišem, i ako neko od vas ovo pročita, znajte da bih volio da se još eto bar jednom, svi okupimo zajedno, da bih vam i u lice mogao reći da ova jedna usamljena suza ne teče niz ovaj stari obraz od neke tuge, nego što ste još uvijek svi u mojim mislima i srcu isto onako mladi i veseli kao što smo bili tih davnih, dalekih i zamagljenih godina..

Share this post


Link to post

Ето Србане... нека ти Бог да, да још једном бар сретнеш све те људе... :)

А овај део...

ali Tanja nije lako ni praštala, ako se zavadiš sa njom, obr'o si bostan, mada se smijala kao što se niko ne smije, makar i ljut na nju bio, moraš se smijati kada čuješ tu zarazu.

... то ми се највише свиђа 8) ;]\/ srpski_smajli_kalas.gif;);):D

Share this post


Link to post

Bogati su i srećni oni ljudi koji imaju ovakvu vrstu sećanja .... Svi se možemo pronaći u tvom razredu i u tvom dnevniku ... sa osmehom, nema tuge ...

S ove tačke gledišta i ove vremenske distance, bila su to sjajna vremena ...

Share this post


Link to post

NE TREPERI VIŠE...

' Ako uspijem da ih zaustavim bar na jedan trenutak, samo na jedan jedini, mali trenutak, ma može i kraće od toga, onda će biti sve kao i prije, kao da se sve ovo nije ni dogodilo i ne događa...'

Ležao sam ispod starog oraha i posmatrao njegovo lišće kroz koje je vjetar lagano šumio, mada je, kao i svakog ovog datuma, dan bio izuzetno vruć, kada se vrućina vukla prostorima kao neki umoran djed kojem je bilo dosta svega pa je jedva stavljao nogu ispred noge.

Bratov grob je bio nedaleko od mene, opkružen spomenicima sa ostalih grobova oko njega, na brzinu napravljenih, na brzinu postavljenih, jer se tih dana brže umiralo nego što su se rake mogle kopati i spomenici praviti.

Probili smo koridor, i iako je oko mene bila mrtva i na trenutke nepodnošljiva tišina, gruvanje topova i eksplozije koje su rušile sve oko sebe su nesmanjenom žestinom odzvanjale u mojim ušima, tako da sam se s vremena na vrijeme trzao i dizao glavu kao da ih čujem još uvijek, i tu na tom mjestu.

Naš pas je ležao ispod mojih nogu, uzdignute glave osluškujući prirodu oko sebe i glasno dahćući od te silne vrućine, odmarao se u hladu, ali ipak bi ponekad ustajao i odlazio u groblje, do bratovog spomenika.

Kratko bi zastajao ispred njega, zagledao se, zalajao jednom ili dva puta, malo pričekao pa se opet vraćao do mojih nogu.

' Samo jedan trenutak stanite, i sve će biti u redu...' ponavljao sam u mislima jednu te istu misao kao neku mantru, kao da ću snagom volje i pogledom zaista uspijeti da umirim ama baš svaki list na orahovom stablu, da ih vjetar ne pomjera za bar djelić vremena i kao da bi onda stvarno sve bilo u redu i kao nekada.

Da će se brat pojaviti, da ću ga ugledati kako se penje uz uzbrdicu i veselo mi maše.

' Kakve sulude i dječije misli, zašto to radiš sebi ? Znaš da tako neće biti i znaš da se više ništa neće vratiti, ni on ni onaj mir a ti i dalje ne možeš da prestaneš.

Zar se nisi uvjerio svojim očima nebrojeno puta da ljudi umiru svaki dan i da se ne vraćaju više nikad ? '

Mada ne umiru baš često sa samo 16 godina, mučnom i tragičnom smrću.

' Ipak, samo jedan trenutak prestanite da treperite ' sam nastavljao da umoljavam lišće, i jednom mi se učinilo da sam uspio, da je vjetar stao i da se svaki list umirio, ali sam onda ugledao jedan mali listić na kraju grane kako i dalje nesmetano treperi...

Pas se upravo u tom trenutku vraćao sa još jednog obilaska groba, ali ovaj put nije legao pored mene nego je stao i upitno me gledao.

' Šta je ? ' pitao sam, iako su šanse da mi odgovori bile iste onima kojima ću ja zaustaviti lišće.

Mada sam slutio šta mi želi reći, da i njemu nedostaje, da mu je žao, da bi se i on volio još koji put protrčati poljima sa njim, ali on ljudskim jezikom nije govorio a ja nemušti nisam razumjevao.

Ustao sam i tiho mu zviznuo.

'Ajmo mali, dosta je bilo.'

Otišao sam još jednom do bratovog spomenika, poljubio ga, prekrstio se i pomolio Bogu i krenuo niz put praćen psom.

Ipak sam se na pola puta okrenuo i još jednom pogledao u orah...a lišće je i dalje treperilo i vjetar šumio kroz krošnju.

Danas je opet taj datum, brate moj, i kao i svake godine sam ti zapalio svijeću i pomolio se da te se Gospod sjeti u Carstvu Svome...i mada sam daleko od tebe i tih predjela, ima i ovdje jedan orah u kojeg sam pogledavao i danas...

Ali lišće ne miruje ni ovdje...ni tamo...

Pokoj ti duši, mili moj brate.

HPIM0389.jpg

Share this post


Link to post
NE TREPERI VIŠE...

Naš pas je ležao ispod mojih nogu, uzdignute glave osluškujući prirodu oko sebe i glasno dahćući od te silne vrućine, odmarao se u hladu, ali ipak bi ponekad ustajao i odlazio u groblje, do bratovog spomenika.

Kratko bi zastajao ispred njega, zagledao se, zalajao jednom ili dva puta, malo pričekao pa se opet vraćao do mojih nogu.

' Samo jedan trenutak stanite, i sve će biti u redu...' ponavljao sam u mislima jednu te istu misao kao neku mantru, kao da ću snagom volje i pogledom zaista uspijeti da umirim ama baš svaki list na orahovom stablu, da ih vjetar ne pomjera za bar djelić vremena i kao da bi onda stvarno sve bilo u redu i kao nekada.

Da će se brat pojaviti, da ću ga ugledati kako se penje uz uzbrdicu i veselo mi maše.

' Kakve sulude i dječije misli, zašto to radiš sebi ? Znaš da tako neće biti i znaš da se više ništa neće vratiti, ni on ni onaj mir a ti i dalje ne možeš da prestaneš.

Zar se nisi uvjerio svojim očima nebrojeno puta da ljudi umiru svaki dan i da se ne vraćaju više nikad ? '

Mada ne umiru baš često sa samo 16 godina, mučnom i tragičnom smrću.

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Danas je opet taj datum, brate moj, i kao i svake godine sam ti zapalio svijeću i pomolio se da te se Gospod sjeti u Carstvu Svome...i mada sam daleko od tebe i tih predjela, ima i ovdje jedan orah u kojeg sam pogledavao i danas...

Ali lišće ne miruje ni ovdje...ni tamo...

Pokoj ti duši, mili moj brate.

Uf brate Srbo ... al je ovo teško i za pročitati a kamoli .... ;)

Share this post


Link to post

KAD BIH BIO DOBAR SRBIN...

Osjećam se poprilično jadno.

Dešavanja u Otadžbini me bole, još koji dan pa će biti i obilježavanje godišnjice one proklete Oluje, ni moja draga se zbog svega toga ne osjeća baš najbolje, juče je uglavnom prećutala dan, baš kao i ja i sve u svemu, stanje je onakvo kao što ga Bora Čorba još davno opisa u svojoj pjesmi „ Napolju”:

„Polomljen, poražen i malo mrtav

Trese me groznica, glas mi je drhtav

Tramvaji prolaze

Vode nadolaze

Dok me ne utope

Oči u oči sa svojom bedom

Ja pravdam sebe i mrzim sve redom

Priča o ljubavi

Obično ugnjavi

Ćutim i grize me čir”

Ne da mi se da nekoga zovem telefonom. Ako nazovem mater u Krajini, znam šta ću čuti. Jad i bijeda od života, od 90-te pa na ovamo.

Ako nazovem nekoga ovdje u imigraciji, malo ćemo nešto o Srbiji i ovom ili onom političaru, a onda ćemo početi pričati kako je vruće zadnjih dana, kako ova ekonomska kriza uništava sve i da nam posao ne ide baš najbolje...

Švrljam internet forumima. Svi su u sličnom raspoloženju, neki tužni, neki puni bijesa, neki se uzdaju u bolje sutra, neki viču „ e, a kad sam vam ja govorio...”, neki se busaju u prsa, a ponekima je bome i drago.

Napišem i ja tu i tamo poneku nesuvislu rečenicu, psujem Miloševića, Tadića, Martića, Franju, Tita, a ni Peru, Kurtu i Murtu ne zaobilazim.

Sa tim naravno ne postižem ništa, ni tuga a ni bijes me ne napuštaju, ne osjećam se bolje ni kada ja kao izložim neko svoje „mišljenje”, pa se neko protivi tome, opsuje mi, opsujem mu i opet ništa.

Neko neki dan napisa da nam bolje i ne može biti kada svi gledamo samo svoje dupe.

I sad se ja nešto mislim „ Pa dobro, možda je čovjek u pravu. Samo - ko će ga gledati ako neću ja? ” Boli nekog ćošak kako je meni i mojoj porodici, a ove na vlasti boli ćošak i za čitavim narodom.

I ajd, mislim se, kako bih ja to mogao popraviti to stanje, da baš i ne gledam samo svoje dupe. Da budem bolji, da budem dobar Srbin.

I ništa mi živo ne pada na pamet šta da uradim.

Mogao bi recimo uzeti našu zastavu i kao ja eto idem ulicama, urličem i bunim se. Samo, sam sam, a i da ima neko sa mnom, na kraju će nas odvesti u zatvor. Mogao bih i da ne živim u ovom inostranstvu i ne pametujem mnogo, nego se lijepo vratim u Srbiju, ili u Krajinu, tj ono što je od nje ostalo, a ostalo je malo. Ali pošto nekih ogromnih para nemam, da ih uložim u državu pa da kao ja nešto mjenjam situaciju, vidim da ni od toga nema koristi. A sve i da ih imam, ko bi me slušao i zašto bi to mene neko slušao? Kao ja sam neki faktor. Uf, kako da ne.

Da bar znam napisati neku lijepu riječ, nešto ohrabrujuće, nešto što bi makar mene obradovalo i dalo mi neke pozitivnije energije, ako već nebi nekom drugom, možda bi bar to bila neka utjeha.

Ali pisali su i pišu mnogi, slavni ljudi, mudri ljudi, Bogom prosvetljeni ljudi, pa nešto ne vidim da i to pomaže ovakvom stanju. Kad njih niko ne sluša sve i da pročita napisano, kao ono ja bih učinio neku promjenu, jel? Kao što rekoh, ma da, ja sam ti taj faktor koji će promjeniti svijet.

Ajd onda, daj da dam neku donaciju za neko oboljelo dijete, recimo. I uradim ja to juče, dam koliko sam mogao. Malo mi to podiže moral, ali se momentalno zapitah jel ja to stvarno uradih da pomognem tom djetetu ili da se ja bolje osjećam i da mogu pomisliti u sebi odgovor onom tipu koji napisa da nas sve boli dupe za druge „ Eto vidiš da ne boli, brinem ja i za druge.” Sve nešto osjećam da mi propade i taj trud.

I tako ukrug, ako nastavim pisati, mogao bih se samo ponavljati.

Kao neki „mudri” zaključak mi ostaje da zapalim svijeću i molim se Bogu da se stanje popravi.

Čini mi se ipak da ću se najviše moliti da se ostvari ona naša stara „ Samo Sloga Srbina Spašava”. A da, baš će Bog uslišti moju molitvu, ali mi ništa drugo ne pada na pamet.

Kad bih bio dobar Srbin, možda i bi nešto pametno smislio.

Ovako, ništa od toga. Mogu samo da pitam vas - šta raditi i kako bolji biti?

Al živi i zdravi mi bili, ako i budete davali neke prijedloge, samo me poštedite bar onog „ ubij se, biće lakše i tebi i nama”.

Ubili su me drugi davno, a i meni to sve više i više polazi za rukom...

HPIM0591.jpg

Share this post


Link to post

Веома занимљиво размишљање Србо...

И ја сам протеклих година често био у сличном размишљању са питањем "шта значи бити добар Србин?".

Ово што си навео за заставу и за шетњу, то већини наших људи пада прво на памет... друго је ово бусање у груди, треће је флаша ::)

Међутим, неко је Србин по осећању, неко по рођењу. И мислим да се та два појма разликују. Људи иако рођењем добијају у наслеђе од родитеља националност, не значи да добијају уједно и национално васпитање. То је заправо проблем данашњице нас Срба. Раније у комунистичко доба та национална свест од 1945. године се деценијама уништавала. Доласком 1990-их националана свест се буди, али код већине одлази у кривом смеру, јер мали број људи капира појам српства. Силом прилика морало се и оружијем бранити.

Данас после свих ратова, и економских криза... национална свест одступа далеко од онога што би требало да буде. Данас се често неки лоши људи хватају Србије, Крајине и српства, и тиме само навлаче сумњу у све то, шта више изводе га руглу.

Имати српску заставу јесте лепо... лепо је и окачити је, покаткад... држати сваки дан разапету по мени је безвезе. Не добијаш ништа тиме...

Бити добар Србин значи пре свега бити добар човек. Тако што ћеш радити на себи (пре свега учити), и помагати другима, не само новчано кроз хуманитарне прилоге (што свакако подрављам), већ управо тако што ћеш помоћи пријатељу, познанику, чак и непознатом човеку. Међутим ту постоји управо она суштина... ако помажеш некоме зато да би ти он то у будућности "враћао", онда то не радиш из доброте, већ из користољубља...

Поврх тога, оно што ће тебе издвојити као Србина јесте твоје знање о српској историји, географији, култури, уметности, Православљу, знаменитим Србима, ћирилица... итд.

Данас су нажалост ретки такви...

Ево виђење добре Србије.

DUb__KUXpbg&feature

Share this post


Link to post

MIRISI JABUKA...i BOŽIJI PRST

Tog jutra je sve mirisalo na jabuke.

Od kako se probudio, sjedeći još uvijek razbarušene kose na krevetu i razmišljajući šta li je sanjao te noći iz čijeg se okrilja upravo iskobeljao, pa sve dok nije pošao porodici da nazove dobro jutro - miris jabuka nije nestajao.

Ali nije mirisalo ne neke obične jabuke, na one koje je mirisao cijeli život, mirisalo je na nešto veličanstvenije, na neke jabuke koje čovjek još mirisao nije...ili bar on nije.

" Ma odakle ovaj miris pristiže, nema ovdje jabuke da raste kilometrima naokolo, da li uopšte rastu u ovoj zemlji? Zar ih ne uvoze tamo odnekud sa juga ? Mora da sam ja to sanjao, pa se ne mogu sjetiti..."

A jedino šta je mogao sanjati, i šta skoro uvijek sanja, je njegova Krajina, i možda mu se u neki krajičak sna prikralo drvo jabuke iz đedovog dvorišta, one jabuke ispod koje je njegov đed znao sjediti satima i satima, pušeći zamotani duvan i osluškujući prirodu oko sebe. Prirodu a i selo, glasove komšija koji polaze na kosidbu, glasove žena koje su prale veš na bunaru, glasove djece koja su se trkala niz seoski drum, ko će brže, ko će bolje, ko će se više dopasti kojoj curici, ili koja curica kojem dječaku...

I đed bi sjedio tu i sve to posmatrao i mirisao miris jabuka...

A on, kad je bio mali, nije mu ništa draže bilo nego da se popne upravo ne tu jabuku, da se sakrije od roditelja pa uzbuđeno gledao kako ga traže, a on se smješkao i nije htio da im se javi, nego je onako šćućuren čekao hoće li ikome pasti na pamet da podigne pogled prema gore, u krošnju jabuke i sasvim lako ga ugleda.

Ljudi obično nikada ne gledaju gore, sve im je ili dolje ili u razini očiju, pogledati prema gore kao da krši zakone prirode, kao da to nema u ljudima...ili se samo bojimo šta bi mogli ugledati tamo.

S vremena na vrijeme bi ugledali samo jednog nestašnog dječaka, koji će to veče, kada konačno siđe sa jabuke dobiti koju iza ušiju što je tako nasekirao roditelje, ali vredelo je. I zbog uzbuđenja - a i zbog mirisa koji bi još satima poslije toga ostajao u nosu...ili u džepu, jer se naravno i mazne pokoja jabuka, da se ima za slijedeće skrivanje koje bi možda moglo biti u pojati, pa ako se ogladni, zna se...

Bilo kako bilo, miris nije nestajao. Ma šta radio taj dan, kuda god se kretao, taj miris jabuka ga je pratio kao što ponekad pogled prati lijepu ženu, pa čak i kada je već davno nestala iz vidokruga, njeni obrisi ti i dalje lebde ispred očiju, njen neobični i graciozni hod, njen dugački i lijepo izvajani vrat, ponosno dignuta glava...

Ulazio je u razne prodavnice, kretao se uobičajenim mjestima za ljude, od automobila do raznih zatvorenih prostorija, od kancelarija do fabrika...i miris jabuke je bio tu.

Kako je dan odmicao, sve je više mislio na Krajinu, sve je češće pomišljao na tu đedovu jabuku, pa se nekako poče pribojavati da se nije šta desilo, neka mu se tiha zebnja poče uvlačiti u srce i duša više udrhtavati...

Ali, naš narod uvijek od nečega strepi, pomislio je on, od lijepog pravi ružno, pa je tako i on vjerovatno ovaj put radio to isto. A šta će čovjek, nekako na bolje nije ni navikao u ova zadnja, turobna vremena.

Legao je u krevet razgledavajući slike nekih veličanstvenih umjetnika i naišao na sliku koju je slavni Mikelanđelo naslikao, onu iz poznate Sistinske Kapele i posebno mu se pogled zadržao na onom detalju te grandiozne slike kada se Bog nageo prema Adamu i pružio mu ruku. I Adam svoju prema njemu, obojica držeći kažiprtse jedan prema drugom, i žele da im se prsti dotaknu. Ali se ne dotiču, tako malo nedostaje tom dodiru, a ipak je između njihovih prstiju čitava vječnost i nepremostive daljine.

" Eto, kako to tako malo fali da čovjek bude blizu Bogu, a opet mu se to tako ne da, opet je to tako nemoguć zadatak da možda težeg nema..."

Nemirno je zaspao....sa mirisom jabuka u snovima...

Svanulo je jutro sasvim drugačije od onog prethodnog, puno nemira i zebnje, puna podrhtavanja tijela i nemirnih misli. Miris jabuka je nestao, sada mu je nešto odvratno smrdilo, a nije ni ovaj put znao zašto i odakle to dolazi.

I onda je pročitao vijesti i saznao šta mu se desilo u Otadžbini, po ko zna koji put u istoriji njegovog naroda koja se nemilosrdno ponavljavala.

I shvatio je zašto je onako pomno zagledavao sliku na kojoj su bili čovjek i Bog, jedan drugom tako blizu, a tako daleko.

Shvatio je i zašto mu je mirisalo na jabuke...jer Bog reče čovjeku da ne jede jabuku, da ne dira zabranjeno voće, nego da Ga sluša i odaje počast i Njemu i Njegovim svetinjama...

A čovjek ipak ubra jabuku, ne posluša Boga i odmetnu se od njega, izdade Ga.

Baš kao što u njegovoj zemlji izdaše jednog čovjeka.

Shvatio je da nikada nije ni mirisalo na jabuke.

Mirisalo je na izdaju...jedini miris koji čovjek poznaje...

sistine_chapel.jpg

Share this post


Link to post

BEBE IZ KOLONE

Osvanu jutro, kišno i tamno

u duši mi se jadi lome

misleći na avgustovsko jutro, sramno

i bebe iz jedne kolone.

Gdje li su sada ta stvorenja mala

iz nekadašnje zemlje ponosne

gde li im je noga prohodala

tim našim bebama iz kolone?

Gdje li su im srca Ljubav našla

od Oluja da se sklone

ta naša mala nevinašca

te naše bebe iz kolone?

Po čijim zemljama sada rastu

i nedaju nadi da potone

da će se vratiti očevom hrastu

te naše bebe iz kolone?

Ne brinite za nas, ove prošle ljude

i naše rane bolne

nama je stalo da vama dobro bude

našim bebama iz kolone.

To je sve o čemu mislimo

čak i u zatvor da nas sklone

želimo da se s vama dičimo

s našim bebama iz kolone.

Osvanu jutro, kišno i bez boje

okrenuh se misleći da me neko zove

ali to Krajiška zvona zvone

dozivajući bebe iz kolone.

~Srbo Peuljanac, 10 avgust 2012

Share this post


Link to post

Koraci Nevinosti...

Ne znam zašto i odakle naiđe, ako je uopšte naišlo, možda mi se samo pričinjava...ali kao da osjetih miris tamjana u ovom trenu.

I kao što te već biva, jer mirisi obično odmah povuku neko sjećanje iz ladica zaborava, sjetih se jedne večernje liturgije, davne 1991 godine u Sabornoj Crkvi, baš na moj rođendan.

Ušao sam da zapalim svijeće za pokoj duše mrtvima ali i za našu zemlju u kojoj je rat počeo

buktati. I vidim služba u toku, pa rekoh nije red da izađem sa službe, ostaću ja.

I nakon jedno 15 minuta, uđe Patrijarh Pavle u crkvu. I koja je to skromnost, srpski Patrijarh ne stade pored sveštenika da služi sa njim, nego stade za pojnicu, pored nekog momka, da poji, kao neko " običan".

Narod je ničice klekao kada su ga ugledali, pa i ja...nije to traženo od nas, ne trebaš klečati ni pred kim nego pred samim Bogom, ali kao da nas neka nevidljiva sila pozva na to da kleknemo.

Tada sam prvi i jedini put u mom životu poljubio ruku sveca i bio od njega blagosiljan.

Nije nas možda bilo 20-30 ljudi u crkvi, tama napolju, zima je bila, snijeg je provejavao a ipak sam se osjećao kao da sam na najsvečanijoj proslavi ikada.

Izišao sam iz crkve kao u nekom transu, sjeo na mokro stepenište i posmatrao malog, sjedog čiču, našeg sveca Pavla kako se bez bunde i samo u mantiji hitrim korakom penje prema Knez Mihajlovoj.

I tada, kao i sada, mi se učinilo da se sa zvukom njegovih cipela po asfaltu nevinost udaljavala sve više i dalje od mene...a ni tada, kao ni sada...još ne nađoh način kako da je opet sebi vratim.

Počivaj u miru, veliki naš Sveče, Gospode pomiluj me grešnoga...

Share this post


Link to post

TAMO, ĐE MENE NEMA

Možda ta moja Krajina, taj moj san, nikada nije postojao.

Ne ovakav kakav je meni u duši, ovako kako to struji mojim venama.

Možda te svjetlosti nikad nije bilo. Tih dobrih ljudi, tih veselih riječi, tih prostih ljudi

koji su znanjem nadmašivali Teslu kada bi se prihvatili svog zanata i Ćopića kada bi pričali jedan drugom kako su juče Crnolužani ipak tog ljeta brže pokosili od Peuljana.

Možda se ja nikad nisam prošetao Dinarom onakvom kakvom je ja pamtim, tajnovitom, snažnom a opet krhkom, nježnom i naivnom... a ono opet su svi odgovori na sva pitanja u njenim njedrima.

Možda se ja nikada tamo nisam zaljubio u neku rupicu na obrazu lica djevojke crvenog od vjetra i žara u očima kao da se zvijezde odslikavaju i po danu u njima.

Možda ja nikada nisam vidio janje kako plačući traži majku u stadu, izgubljeno u mnoštvu ovaca, ne prepoznavajuči majčin glas, niti sam vidio pastira koji prinese jagnje majci.

Možda...

A možda nikada nije bilo ni rata, ni plamenova, ni izgorijelih kuća, ni ljudi punih mržnje. Možda tamo, đe ništa ne postoji, nije ničega ni bilo, ni tada ni sada.

Tamo, đe mene nema.

Možda sam ja to stvarno umislio.

Da tamo đe mene nema ni ne može biti života nit ga je kad bilo...kako bi ga bilo kada mene tamo nema?

Sve ja to samo sanjam..i sanjam.... i sanjam.

Možda nema ni Boga po nekima.

Možda ni Ljubavi.

Možda ni ljudi, pravih i čestitih.

I onda pogledam ovako po nekim žutim slikama, koje ljudi često opjevavaju.

I shvatim da je jedina gorka istina ta....da svega toga ipak ima.

Tamo.

Đe mene nema.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this