vucijaci

Pad Kupresa,Grahova i Glamoca

Recommended Posts

11 hours ago, KRIGL said:

Huska je par puta mijenjao stranu i nakon zadnjeg prelaska u partizane ubili su ga ustaše.

Ok,a sada mi reci kako neko ko je bio ustasa fakticki,moze da postane partizan?

Share this post


Link to post
2 hours ago, pljesevica said:

Ok,a sada mi reci kako neko ko je bio ustasa fakticki,moze da postane partizan?

Видиш да може. И није једини случај.

Марко Месић усташки командант на Стаљинграду је такође постао партизан.

Сулејман Филиповић усташки командант Тузле је такође постао партизан.

Мада ја ипак не бих то стављао на терет обичним партизанским борцима-Србима, које нико ништа није ни питао ни слушао. Ту су неСрби комунисти коло водили, и одређивали циљеве борбе. А главни циљ КПЈ још за време Краљевине Југославије је била борба против "великосрпске буржоазије" читај против српства, и у томе су се потпуно слагали са усташама.

Шиме Бален је за време Краљевине Југославије осуђен на робију као усташа а са робије изашао као комуниста. На крају мирно умро као Туђманов заменик. Скупо смо ми платили заблуду Срба партизана, али ај да видимо шта ћемо даље.

Мени само смета лицемерје и двоструки аршини када су у питању исте ствари... нпр. када партизани преговарају са Немцима о размени заробљеника то је лукавство и тактика, а када то чине четници то је колаборација и издаја. Са таквим ставом се никад нећемо као народ помирити.

Share this post


Link to post
4 hours ago, pljesevica said:

Ok,a sada mi reci kako neko ko je bio ustasa fakticki,moze da postane partizan?

Nije on jedini. Mnogi cetnici,ustase i domobrani su od 1943.promijenili stranu

i postali partizani. Ko je preso u partizane bio je amnestiran.

Share this post


Link to post
3 hours ago, Делиријум said:

Видиш да може. И није једини случај.

Марко Месић усташки командант на Стаљинграду је такође постао партизан.

Сулејман Филиповић усташки командант Тузле је такође постао партизан.

Мада ја ипак не бих то стављао на терет обичним партизанским борцима-Србима, које нико ништа није ни питао ни слушао. Ту су неСрби комунисти коло водили, и одређивали циљеве борбе. А главни циљ КПЈ још за време Краљевине Југославије је била борба против "великосрпске буржоазије" читај против српства, и у томе су се потпуно слагали са усташама.

Шиме Бален је за време Краљевине Југославије осуђен на робију као усташа а са робије изашао као комуниста. На крају мирно умро као Туђманов заменик. Скупо смо ми платили заблуду Срба партизана, али ај да видимо шта ћемо даље.

Мени само смета лицемерје и двоструки аршини када су у питању исте ствари... нпр. када партизани преговарају са Немцима о размени заробљеника то је лукавство и тактика, а када то чине четници то је колаборација и издаја. Са таквим ставом се никад нећемо као народ помирити.

Bravo,shvatas poentu i vidim da dosta toga znas.I to je bit moje price.Na drugoj srani imamo slucaj kada se oko 20000 cetnika predalo aizanima u Miljevini kod Foce,oni nisu mogli postati partizani ,onisu pobijeni.I kako da pravadam crvenu bandu kao nesto sto je dobro.

Share this post


Link to post
17 minutes ago, pljesevica said:

Bravo,shvatas poentu i vidim da dosta toga znas.I to je bit moje price.Na drugoj srani imamo slucaj kada se oko 20000 cetnika predalo aizanima u Miljevini kod Foce,oni nisu mogli postati partizani ,onisu pobijeni.I kako da pravadam crvenu bandu kao nesto sto je dobro.

kad partizani streljaju oko Blajburga i recimo Kocevskog roga masu zarobljenih ustasa, domobrana i ostalih, i onda su banda jel ? ma mamicu im .....

Share this post


Link to post
2 hours ago, pljesevica said:

Bravo,shvatas poentu i vidim da dosta toga znas.I to je bit moje price.Na drugoj srani imamo slucaj kada se oko 20000 cetnika predalo aizanima u Miljevini kod Foce,oni nisu mogli postati partizani ,onisu pobijeni.I kako da pravadam crvenu bandu kao nesto sto je dobro.

 

Najbolji primjer borbe Cetnika u Srbiji protiv Nijemaca je takozvana "Uzicka Republika", gdje su neke odredjene cetnicke jedinice odlucile prikloniti se Nijemcima i zajedno napasti taj prvi slobodni teritoriji u okupiranoj Europi, alal vam vera. Cetnici u Srbiji su citav rat bili prelivode, tamo dje su bili slabiji pokusavali su se dodvoriti Partizanima, i naravno cak i djelimicno su u tome uspijevali, a tamo gdje su Nijemci bili nadmocniji otvoreno su se borili rame uz razme ne samo sa Nijemcima, vec i sa ustaskim formacijama. Ali treba reci, da FORMALNA kolaboracija Cetnika i Nijemaca u Srbiji bice definitivno uspostavljena tek 1943. godine. Draza se za kolaboraciju opredijelio iz cistog oportunizma, jer mu je svapski okuaptor bio potreban da uz njegovu pomoco pobijedi svoje glavne neprijatelje: Partizane. 

 

 

 

 

Share this post


Link to post
20 hours ago, pljesevica said:

"

Milane zaboravljaš bitne činjenice,da četnici Draže Mihajlovića nisu bili saradnici okupatora !

I nisu niđe njemce dočekivali sa cvijećem,ko što su ih ustaše dočekali u Zagrebu.

Četnici su bili monarhisti,i antifašisti,a ne fašisti kako ti to želiš da prikažeš,i kao što su to decenijama željeli da prikažu "tvoji crveni drugari" !

 

Interesantno! Pravi prelivoda,ili po potrebi sada ovako a poslije onako........

 

Ti mora da koristis samo literaturu Samardzica i Cetnicke emgracije iz Cikaga. 

 

Cinjenice su sledece:

 

-cetnicki izgovor ma sta oni ucinili, desavanja na cijelom Balkanu nece presudno uticati na ishod samog rata

-zbog tog prethodnog su uvijek tvrdili da je njihovo da cekaju konacnu pobijedu i ono dugo ocekivano iskrcavanje saveznika na jadransku obalu, pa da onda tek stupe u otvorenu borbu protiv okupatora, a do tada ce toboze "stedeti" ljudstvo i prikupljati dovoljno oruzja. 

-surove odmazde Wehrmachta u Srbiji (prvenstveno u Kraljevu i Kragujevcu) po formuli sto za jednog, dale su jos jedan valjan izgovor Draze da ne stupa u borbu i time spasi daljno prolivanje srpske krvi

-sa porastom znacaja Balkana za Saveznike (tj. porazom Osovine u Africi u proljece 1943. godine), prvenstveno omrzeni Britanci sve upornije pokusavaju privoljeti Drazu na konkretne akcije, saljuci mu izvjesne kolicine materijalne pomoci i britanske vojne predstavnike

-opet trazi izgovore da odustane od akcije jer ima prisutnih civila na odredjenem podrucju i nedostatkom sredstava. Pravi, prvi "gerilac" Evrope, nema sta

-Kolaboraciju je ako nisi znao jednom priznao pukovniku Baileyu, sto je izazvalo ostru reakciju samog Churchillla i onda se pitas, sto su se kasnije okrenili Brozi

Share this post


Link to post
16 minutes ago, Kapetan said:

 

Najbolji primjer borbe Cetnika u Srbiji protiv Nijemaca je takozvana "Uzicka Republika", gdje su neke odredjene cetnicke jedinice odlucile prikloniti se Nijemcima i zajedno napasti taj prvi slobodni teritoriji u okupiranoj Europi, alal vam vera. Cetnici u Srbiji su citav rat bili prelivode, tamo dje su bili slabiji pokusavali su se dodvoriti Partizanima, i naravno cak i djelimicno su u tome uspijevali, a tamo gdje su Nijemci bili nadmocniji otvoreno su se borili rame uz razme ne samo sa Nijemcima, vec i sa ustaskim formacijama. Ali treba reci, da FORMALNA kolaboracija Cetnika i Nijemaca u Srbiji bice definitivno uspostavljena tek 1943. godine. Draza se za kolaboraciju opredijelio iz cistog oportunizma, jer mu je svapski okuaptor bio potreban da uz njegovu pomoco pobijedi svoje glavne neprijatelje: Partizane. 

Штета што то нису немци знали већ су организовали силне потере и уценили Дражину главу ::)

Share this post


Link to post
7 minutes ago, Kapetan said:

Cinjenice su sledece:

 

-cetnicki izgovor ma sta oni ucinili, desavanja na cijelom Balkanu nece presudno uticati na ishod samog rata

-zbog tog prethodnog su uvijek tvrdili da je njihovo da cekaju konacnu pobijedu i ono dugo ocekivano iskrcavanje saveznika na jadransku obalu, pa da onda tek stupe u otvorenu borbu protiv okupatora, a do tada ce toboze "stedeti" ljudstvo i prikupljati dovoljno oruzja. 

-surove odmazde Wehrmachta u Srbiji (prvenstveno u Kraljevu i Kragujevcu) po formuli sto za jednog, dale su jos jedan valjan izgovor Draze da ne stupa u borbu i time spasi daljno prolivanje srpske krvi

-sa porastom znacaja Balkana za Saveznike (tj. porazom Osovine u Africi u proljece 1943. godine), prvenstveno omrzeni Britanci sve upornije pokusavaju privoljeti Drazu na konkretne akcije, saljuci mu izvjesne kolicine materijalne pomoci i britanske vojne predstavnike

-opet trazi izgovore da odustane od akcije jer ima prisutnih civila na odredjenem podrucju i nedostatkom sredstava. Pravi, prvi "gerilac" Evrope, nema sta

-Kolaboraciju je ako nisi znao jednom priznao pukovniku Baileyu, sto je izazvalo ostru reakciju samog Churchillla i onda se pitas, sto su se kasnije okrenili Brozi

Све наведено није изговор него реалност. И такав Дражин став је у потпуности одговарао нашим интересима.

Јер ако је енглески интерес да други крваре уместо њих, зашто наш интерес не може бити да ми што мање крваримо? Зашто наш интерес не може бити да не гинемо утаман, него тек онда кад је извесна победа?

Ја знам да је партијским комесарима било свеједно колико ће Срба изгинути, али замисли било је људи којима је то било битно.

Share this post


Link to post
On Friday, April 01, 2016 at 5:43 PM, Kapetan said:

 

 

Hoćeš reći, skupniče, da je dobra mjera za jednoga 100?

Siguran sam da postoje neki kojima bi bilo malo i 1000.

 

Nego objasni ti nama kako to da tvojim englezima i crvenim baćuškama nije toliko smetalo da npr. holanđani ćute ko bubice 4 godine, a npr. rumuni rame uz rame sa švabama napadaju Staljingrad da ih po završetku rata prohvate kao ravnopravne u antifašističkoj koaliciji?

 

Problem je što je Đujić razgovarao sa Talijanima i zajedno sa njima gonio najveće zlo koje je moglo zadesiti Srbe, dakle komuniste i njihovu nakaradnu ideologiju?

Problem je što ustašama nije dozvoljeno u Dalmaciji ono što su uradili na Kordunu i Baniji, Krajini i Hercegovini?

 

E moj, skupniče, za jednoga švabu sto srba.......

20ak godina poslije prvog rata......

ni oporavila se Srbija nije.

Kako je lako sad donositi odluke i presuđivati, nazivati izdajnikom i kolaboracijom...........to su i tvoji preci komesari radili 45.....bez suda, onako odoka.......po pravdi njihove revolucije.

 

A ti, skupniče?

Đe si ti bio 91, 93, 95 da pomogneš svojima.......?

Da se boriš sa svojom braćom?

 

Ćutao si i čekao da dođu Rusi da pomognu?

Šurovao sa NV organizacijama i pljuvao po svojim rođacima i komšijama?

Smatrao nas u Krajini okupatorima?

Palio svijeće sa beštijama u crnom?

Ogovarao po kafanama Martića i Babića?

Na kraju veličao politiku tvoga Slobe mirotvorca?

U avgustu 95 objašnjavao svojim rođacima koji su došli u koloni da su bili budale kad su vjerovali Martiću i da se trebao prihvatiti Z4?

 

Bilo je svega, a skupniče.

 

 

 

 

 

Share this post


Link to post
5 hours ago, Kapetan said:

 

Najbolji primjer borbe Cetnika u Srbiji protiv Nijemaca je takozvana "Uzicka Republika", gdje su neke odredjene cetnicke jedinice odlucile prikloniti se Nijemcima i zajedno napasti taj prvi slobodni teritoriji u okupiranoj Europi, alal vam vera. Cetnici u Srbiji su citav rat bili prelivode, tamo dje su bili slabiji pokusavali su se dodvoriti Partizanima, i naravno cak i djelimicno su u tome uspijevali, a tamo gdje su Nijemci bili nadmocniji otvoreno su se borili rame uz razme ne samo sa Nijemcima, vec i sa ustaskim formacijama. Ali treba reci, da FORMALNA kolaboracija Cetnika i Nijemaca u Srbiji bice definitivno uspostavljena tek 1943. godine. Draza se za kolaboraciju opredijelio iz cistog oportunizma, jer mu je svapski okuaptor bio potreban da uz njegovu pomoco pobijedi svoje glavne neprijatelje: Partizane. 

 

 

 

 

Super si,nema sta ....bas vidim da se drzis foruma,tako treba..sve je to kako treba

Share this post


Link to post
On 4/2/2016 at 7:09 PM, pljesevica said:

Vraćam malo sjećanje unazad gledano od početka rata u širem rejonu Grahova,Glamoča,Kupresa.
Kako su hrvati polomili zube na Kupresu,nisu se nešto ni pribrali na Glamočkom dijelu,VRS koliko se nevaram izašla je na prevoj prema Livnu i na Grahovskom ratištu potez u livanjskom polju čini mi se došlo je do nekog debakla u Aprilu 1992. Koliko mi je poznato da je na jednom potezu zaustavljeno napredovanje VRS u pravcu Livna,operaciju koju je vodio Lisica,nisu mi poznati baš detalji,pa ko je upućen neka opiše opširnije.
Pošto se radi o vrlo preglednom terenu,ravnice,čistine sa druge strane nepristupačni teren,nije bilo potrebe za velikim ljudstvom na tom dijelu,već je okosnica bila artiljerija, svega 2 tenkovska voda i sredstva za POB-u.
Ratište na potezu Vitorog,prevoj Korićina,nazad prema Ćelebiću i Čaprazlijama pa prema Dinari je bio dosta inertan i skoro se tamo ništa nije dešavalo tokom sept.1992-1994. pogotovo za vrijeme primirja potpisano sa Matom Bobanom.
Stvorio se utisak da je rat na tom dijelu završen sa Hrvatima,uspostavljene su vruće linije i krenuli su konvoji teretnjaka i cisterni iz Splita preko Ćelebića (check point VRS) kroz Livanjsko polje put Srednje Bosne i hrvatskim enklavama.Naravno da je i nama doturano gorivo mislim u omjeru 3 cisterne za HVO 1 za VRS.
Uz 9. i 5. lpbr. domaćine su popunjavali regruti iz VRS,mahom zapadnokrajiških opština.
Tamo je bila totalna milina odslužiti vojni rok.
U tom periodu,počela se lagano izvlačiti tehnika sa tog prostora i dislocirala se prema sarajevskom ratištu,jer je neka luda glava procijenila da ona i nije više potrebna u toj količini na tom prostoru.
U zimskoj ofanzivi 1994.(6.Februara), povučeno je čak i dio ljudstva iz 5. i 9. lpbr i prebačeno na zadatak na bihaćki dio ratišta.
Padom Kupresa,i pokretanjem ofanzive 5.korpusa ABih dolazi do velikog preokreta što će glavešinama zadati glavobolju oko ljudstva i tehnike. Kontra prema Bihaću uveliko napreduje,Grahovsko ratište je u deficitu sa ljudstvom i MTS-om,po obavještajnim izvorima HV-a i stranih službi,u cilju zaustavljanja napredovanja prema Bihaću,HV i HVO napada sa nekih 12 tenkova kroz livanjsko polje koje je po nekim procjenama tada svega branilo oko 200 vojnika VRS, čini se 2/3 mještana. Raketaša za POB je bilo dovoljno u tom rejonu,ali poslužioci nisu bili na svojim mjestima u datom trenutku. Jedni su bili na odmoru,drugi u Srbiji za vikend,a oni koji su ostali nisu ni imali muda da ispale koju raketu na po koji tenk.
Nešto jedino respektibilniji u 9.lpbr su bili izviđači,koji su prepričavali da su vojnici HV-a naprosto preticali pješadiju VRS u povlačenju i valjali se od smijeha.
Toliko o zapadnoj Hercegovini,koji nisu nalik na one hercegovce iz Nevesinja,Trebinja itd.
Ukratko,vladao je beterluk na tom dijelu,što je zauzeto bilo 1992. zauzeto je od strane JNA i ništa više se tu nije dešavalo do 1994. osim šverca i ispijanje kafa i piva sa vojnicima HVO-a za vrijeme primirja Boban-Karadžić.
Jedna od istina sa ovih prostora,nažalost,takva je kakva je :|

Ja sam 92e završavao četvrti srednje, u vojsku sam krenuo iduće godine, tako da nisam učestvovao u okršaju 92e u Rujanima, ono što znam o tome prepričavam od drugih. Prve moje borbe na grahovskom ratištu su bile decembra 94e.

Lisica je valjda komandovao aprila 92e, mislim da je bio i Mladić. Tuklo se artiljerijom i tenkovima. Uspela se probiti linija, ali onda se zaglavilo u Rujanima ( to je hrvatsko selo kod Čaprazlija). Hrvati su izgleda imali tu dobru protivoklopnu jedinicu, koja je imala već iskustava sa ratišta u Slavoniji, pogodili su neke tenkove i transportere, bilo je žrtava, i situacija se okrenula. Napad je propao. Sa ove distance , mislim da je uspeh na Kupresu 92 bila pobeda, ali nepotpuna, polovična. Potpuna pobeda bi bila zauzimanje Livna i Duvna ( Tomislavgrada) i spajanje te linije sa Kupresom. To bi faktički bio dobiven rat, kao i u slučaju uzimanja Bihaća, ali nijedno ni drugo se nije dogodilo.

Ostalo je uglavnom tačno-cisterne su prolazile, trgovalo se, na toj liniji se nije ratovalo faktički skoro dve godine, ali Grahovljaci nisu plandovali-slali su ih na Bihać, Kupres, čak i Sarajevo. Takođe, ta trgovina je naređena od vrha vlasti, SDS i paljanske klike, ne od ljudi iz Grahova.

,,Nešto jedino respektibilniji u 9.lpbr su bili izviđači,koji su prepričavali da su vojnici HV-a naprosto preticali pješadiju VRS u povlačenju i valjali se od smijeha.'' ovo ne bih puno komentarisao, jer te poštujem, samo ću ti reći da je ovo bezveze i vrlo ružna lovačka priča. Znam momke koji su izginuli tamo, ne želeći napustiti položaj, a izloženi su bili bukvalno uraganskoj artiljerskoj vatri. Sa leve strane polja povlačenje je usledilo posle nekoliko dana, kada je desna strana već dobrano pala, i to zbog artiljerije prvenstveno, jer se pritisak nije više mogao izdržati, a nije se imalo čime uzvratiti. U sela su ušli tek kad smo se mi povukli, nikog nisu ,,preticali''. A i HV je imala gubitaka, samo prva tri dana napada, prema njihovim izvorima imali su 29 ili 32 poginula i nestala.

 

Share this post


Link to post

Garion,znas li sta o ovome:

 

 

Рејон Јанчија главица тт1657, постаје поприште жестоке борбе, правац на којем је непријатељ концентисао гро својих снага. Након овладавања комуникациом Врдово - Велике Пољанњ - Црни бунари, на истима формира пунтк и концентрише значајне снаге са намером да их усмери правцем
Буњевачко Брдо - Јанчија главица.

Десет је часова, артиљерија и даље туче концентричном ватром све прилазе месту, уништен је систем телефонске комуникације. Према развоју ситуације на Јанчијој главици и ширем рејону могло се закључити да је непријатељ увео оклопне снаге јер је са истима ступио у дејство по дубини нашег распореда. Ситуација се драматизује из минута у минут, цивилно становништво бива доведено у безизлазну ситуацију, предложио сам евакуацију мада и сам свестан да нема шансе под оваквим околностима то спровести. Отпочео је и други комбиновани напад у рејону Лукасова развала кота 1528, овај део могао сам посматрати јер ми је био у видном пољу до момента појаве густог дима. Пешадиски напад потпомогнут свим расопложивим срествима одбијен је неколико пута. Фактички у том рејону није било померања линија изузимајућу улазак непријатеља у зону раздвајања која је на том делу износила и до хиљаду метара. Разлози такве линије проистиче из неколико фактора: Конфигурација тла и снајперска ватра великог калибра најчешће испољавана по положајима у рејону Јанчија глава, неуралгичној тачци где се налазио непријатељски тенк још од почетка априла месеца.

Положаји у рејони Лукасова развала бивају отсечени након избијања тенка у њихов бок и позадину. Упркос свему одбрана остаје чврста и стабилна, после неколико изведени напада непријатељских јединице јачине два пешадиска вода у необичној формацији кретања долази испред рова на неколико десетина метара подржана тешким митраљезима са околних кота и минобацачком варом, испаљује ручне бацаче и враћа се назад под јаком ватром са наших положаја.


Пристизањем курира из осталих подинарских места у послеподневним часовима дошло се до закључка да је напад био општи по свим положајима и пронела се вест да је ХВ ушла у Црни Луг.

На тактичком правцу јединица ХВ, Буњевачко Брдо - Јанчија главица испоњено је најаче дејство. Линиом Велики Циљ - Мали бат - Јанчија гавица - Жрвањ - Антића главица закључно са Црвеним гредама непријатељ излази на доминантне коте са најмање шет тенкова, на линији фронта од око десет километара. Српске одбранбене линије остаће стабилне све до почетка августа месеца и операције "КОЗЈАК". Упркос жестоким нападима у току операције "ЉЕТО95" ХВ бива осујећена у намери да овлада рејоном М. курозеб, В шпија.

Share this post


Link to post

Ратни дневник, 31. октобар 1994: На Привији и Купрешким вратима десет на једног!

 

kupres.jpg

 

 

Kupres

 

 

Прикупљени подаци говоре да је муслиманска команда ради операције према Купресу ангажовала између 12.000 и 14.000 војника из Седмог травничког и Трећег зеничког корпуса, уз учешће елитних јединица из Првог и Другог корпуса, те јединица полиције.

Операцијом командује командант Седмог муслиманског корпуса генерал Мехмед Алагић.

Занимљиво је да се Алагић и командант 7. купрешке моторизоване бригаде ВРС потпуковник Божидар Ракић добро познају. У бившој ЈНА Алагић је био командант школског центра у Бањалуци, а Ракић је у тој јединици био командир вода, па чете.

У интервју који је муслиманској телевизији дао 4. новембра 1994. године Алагић је изјавио да су у офанзиве према Купресу биле ангажоване све јединице Седмог корпуса. Исти су чиниле 37. муслиманска лахка бригада – Травник, 305. (у неким документима 705.) брдска бригада – Јајце, 306. (706.) брдска бригада – Хан Била, 307. (707.) брдска бригада – Бугојно, 308. (708.) лахка бригада – Нови Травник, 312. (712.) брдска бригада – Травник, 317. (717.) лахка бригада – Горњи Вакуф, 325. (725.) лахка бригада – Витез, 337. (737.) лахка муслиманска бригада, 17. крајишка брдска бригада – Травник, 327. (727) брдска бригада – Глуха Буковица, 333. (733.) лахка бригада – Бусовача – Каћуни, 2. батаљон, Диверзантски батаљон, Инжињеријски батаљон, Логистичка база, Чета везе, Чета за противелектронску борбу, Тенковска чета, Мјешовити артиљеријско ракетни пук, Дивизион ПВО и Чета АБХО.

 

Душан Курељушић, учесник битке на Привији

Dušan Kureljušić, učesnik bitke na Priviji

 

 

У истом интервјуу, набрајајући јединице које су дале значајан допринос офанзиви на Купрес, Алагић је посебно поменуо 307.бригаду, 305.брдску бригаду, 317.бригаду, затим 27.брдску бригаду, Гардијску бригаду, јединице Штаба врховне команде и 370.брдску бригаду из Бугојна.

На интернету се може наћи видео запис из којег се види да су у овој акцији били ангажовани и припадници 212. брдске бригаде из Сребреника, те специјалне јединице „Калесијски вукови“ и „Галебови“.

На Великој Плазеници јединица којом сам командовао имала је оружани сукоб са муџахединима, а заплијенили смо документе из којих се види да је у операцијама на тој планини учествовала и специјална јединица „Живиничке осе“.

Практично, читав један и мањи дијелови свих осталих муслиманског корпуса обрушили су се на Седму моторизовану бригаду ВРС, којој су, касније, у помоћ притекли мањи батаљон „Пантера“, двије чете полиције из ЦСБ Бањалука, један батаљон Бањалучке прве противоклопне бригаде, чета војника из Грахова, чета војника из Гламоча, непопуњен батаљон војника из 5. гламочке пјешадијске бригаде и два вода (диверзанти и полиција) из команде Другог крајишког корпуса.

Када је муслиманска офанзива из правца Бугојна почела, 19.октобра, у Седмој бригади ВРС било је само 1.569 бораца. А само њих око 500 било је распоређено на фронту према муслиманима, од Мрачаја, преко Ђолине косе до Мале Луке. Остали су били на фронту према Хрватима (Вуковско, Равно, Рилић и Малован) или распоређени по дубини – у оклопном батаљону, на артиљерији, у команди и приштапским јединицама (позадинска чета, инжињерија, везисти, кухиња, војна полиција и сл.)

У међувремену, већину бораца са фронта према Хрватима пребацили смо према Бугојну и муслиманима и тако линије према Ливну, Томиславграду и Прозору оставили без озбиљније одбране.

Са одмора се вратило неколико стотина војника, у помоћ су нам стигне набројане јединице, али све то је било премало да премости прави „јаз“ у бројчаном стању наших и непријатељских снага.

Практично, најмање десет муслиманских нападало је на једног српског војника.

У раним јутарњим сатима у силовитом противнападу, који су предводили корпусни диверзанти и „Пантери“, муслимани су одбачени са Лупоглаве и Стожерца, а тек пристигла чета из Гламоча је блокирала село Кукавице, чиме је поново успостављена контрола над путем од Купреса до Кудиља, Вуковска и Бућоваче.

Цијела линија фронта „гори“ од пуцњаве, а најжешће борбе вођене су за Привију, превој на сјеверним падинама Велике Плазенице, изнад Злосела, чијим падом би био угрожен пут Купрес – Благај – Шипово.

Послије цјелодневне битке, у којој су са њихове стране учествовали борци из три бригаде (370, 27. и 308. бригада) муслимани су Привију ставили под своју контролу.

У досадашњем току рата било је уобичајено да се на једном правцу противник нападне једном, највише два пута у истом дану. Први напад би најчешће почињао у зору, када је војска поспана, а други сат-два послије првог или поподне. Тог неписаног правила су се придржавале све три војске.

Од 19. октобра, када су почели офанзиву на Купрес из правца Бугојна, муслимани изводе и по пет-шест напада дневно. Користећи вишеструку надмоћ у људству, нападају у таласима, што је и организационо и психички тешко издржати. Посебно кад су они што се бране знатно малобројнији и кад не вјерују у коначну побједу.

 

 

 

Ново Трифуновић, замјеник командира Извиђачко-диверзантске чете 7.купрешке моторизоване бригаде (лијево)

Novo Trifunović, zamjenik komandira Izviđačko-diverzantske čete 7.kupreške motorizovane brigade (lijevo)

 

 

А српски борци на Купресу нису више вјеровали.

Напротив, војници су међусобно отворено коментарисали да ће Купрес, чак и ако га одбранимо, на крају припасти Хрватима. Уосталом, ни по једној карти разграничења које су усвајане на мировним преговорима Купрес није био у Републици Српској.

Привија је пала због хроничног мањка људства и несташице муниције.

Шумовит, тешко прегледан простор, који је нападало више стотина војника, бранило је тридесетак бораца. Под командом мог замјеника Нове Трифуновића били су Душан и Момчило Курељушић, Душко Шебез, Мирко, Милан и Слободан Кнежевић, Марко Боснић, Милош Чолић, Милан Пивач Цртани и још двадесетак бораца.

Неколико дана раније придружили су им се и бригадни диверзанти, предвођени Бором Милишићем и Стојком Пријаком.

Захваљујући одлучности бораца и добро ископаним рововима, и данас су први напади успјешно одбијени, међутим како је дан одмицао ситуација је била све неповољнија.

С једне стране, муслимани су почели да се убацују у празан простор између Демировца и Привије, па је Ново дио људства морао да одвоји за одбрану своје лијеве бочне стране. Срећом по њих, с времена на вријеме јужне падине Демировца и Плазенице „чешљали“ су прага и тенк из Ратковина и тако спријечавали муслимане да им потпуно зађу иза леђа.

Друго, било је много рањених, које је требало износити са положаја, на којем је остајало све мање бораца. Рањени су Ново Трифуновић, Боро Милишић, Стојко Пријак, Ново Мијатовић, Ђоко Матић…

Међутим, иако малобројни, суочени са вишеструко бројнијим непријатељем, који је у борбу стално уводио нове снаге, Благајчани су одбијали нападе.

Свјесни да бране своје село.

Против себе су очигледно имали искусне ратнике, о чијој спремности на борбу довољно рјечито говори податак да су своје нападе буквално најављивали, довикивањем: „Четници, ми поново крећемо“ и „Алах екбер“.

Била је то једна од жешћих пјешадијских битака ових дана на купрешком ратишту.

У току шестог напада браниоцима Привије је понестало муниције, па су били принуђени да напусте своје ровове и повуку се према Буковачи, гдје су заноћили са полукружном одбраном.

Након што су заузели Привију код муслимана је извршена смјена, „специјалце“ су замијенили „линијаши“, који се нису оглашавали ни пуцњавом, ни виком. Чуло се само да на достигнутој линији копају ровове.

Команда бригаде је у вечерњим сатима на Привију упутила помоћ од 40 бораца, који су тог дана пристигли из Мркоњић Града.

Све вријеме док је трајала битка за Привију, муслиманска артиљерија је жестоку тукла положаје Граховљана на сусједној Буковачи, али на том правцу није било пјешадијских напада.

Ујутро, прије почетка борбе, муслимани су заробили Анђелка Пивача, који се враћао од куће у јединицу, промашио нашу и ударио право на муслиманску линију.

Код нас на Великој Плазеници дан протиче мирно, али смо узнемирени због „ломљаве“ која се догађа километар десно од нас, на Привији.

С времена на вријеме на Демировцу дође до жестоке размјене ватре између муслимана и Бањалучана, али се све брзо утиша.

Око 14 часова муслимани нападају на Вуковско и тако купрешко-бугојански фронт шире за додатних петнаест километара.

Њихова 317.бригада заузима Сивер (1561), Јечањ и све висове изнад вуковских села. Без озбиљнијег отпора. Скоро све снаге које смо имали бацили смо на одбрану Купреса на Купрешким Вратима и Стожеру.

Десно од правца надирања те бригаде, у ширем рејону Мрачаја, муслимани су формирали Тактичку групу један, у чији састав су ушле 17. и 37.бригада, са четом војне полиције, цивилном полицијом из Бугојна и водом из састава лаког артиљеријског дивизиона.

С наше стране, на тај дио фронта у испомоћ је упућено је 70 војника, тек пристиглих из Кључа. Са задатком да, у садејству са кључко-вуковским батаљоном који је бранио Вуковско, зауставе надирање непријатеља, а ујутро поврате изгубљене положаје.

Преостали мјештани Вуковска, Бућоваче и Кудиља, који су се послије евакуације 22.октобра вратили у село, да пазе на куће, хране свиње, живину и стоку коју још нису истјерали према Благају, поново напуштају Вуковско.

Ситуацију у Вуковску додатно отежава то што је дошло до прекида жичане везе са командом у Купресу.

Ни овај дан није прошао без мртвих и несталих српских војника.

Околност да свакодневно заробљавају српске војнике обезбјеђује предност муслиманима, зато што стално добијају свјеже информације о стању наше војске, њеном распореду и снази јединица, недовољно брањеним правцима у српским одбрамбеним линијама а понекад и о нашим плановима.

Подаци прикупљени прислушкивањем радио-веза говоре о знатним губицима у људству и на муслиманској страни.

У вечерњим часовима из Команде Другог крајишког корпуса у Дрвару у команду Седме бригаде стиже обавјештење да је уочено велико груписање хрватских снага у ширем рејону Шујице, Дувна и Ливна.
Вишедневни контакти федералних коалиционих партнера Хрвата и муслимана завршени су састанком, који је предвече одржан у Шујици.

Муслиманску делегацију предводио је генерал Алагић. Међутим, љут што га у Шујици није сачекао Тихомир Блашкић, командант ХВО, Алагић је одбио да разговара са нижим старјешинама ХВО и вратио се у Бугојно. Пола сата прије поноћи дошло је до новог састанка, овај пут у селу Крупа код Горњег Вакуфа.

На састанку је потписан споразум о укључивању хрватске војске у офанзиву на Купрес, којим су прецизирани правци дејства двије војске и подјељена територија чије се заузимање очекивало.

Хрватска страна потврдила је своју спремност да прекине примирје са српском страном, које је трајало 17 мјесеци и нападне јединице ВРС на Купрешкој висоравни.

У Шујици је почела са радом и њихова заједничка команда.

Договорено је да се муслиманска војска на Купрешкој висоравни заустави на сљедећој линији: Врелинска долина – Мали Криж – село Отиновци – Бегово Село – Скок – село Ледићи – Мала Плазеница – Паљике – село Јурићи – село Растичево.

Војници још немају информације о поновном склапању савезништва између муслимана и Хрвата, али и без тога нема ни једног који није убјеђен да ће нас Хрвати напасти. И тако нам се „захвалити“ што смо прошле године, кад су се они међусобно клали, спасили око 900 хрватских војника и око 4.000 хрватских цивила из Бугојна. Било је само питање времена када ће нам браћа „забити нож у леђа“.

Наставиће се…

Share this post


Link to post

Ратни дневник, 1. новембар 1994: Купрес напало и 5.000 припадника ХВО-а

 

mladic_i_karadzic.jpg

 

Облачан, не много хладан дан. Четрнаести дан муслиманске офанзиве на Купрес и исцрпљујућих битака са вишеструко надмоћнијим непријатељем.

Муслимани су наставили са нападима на свим правцима. Интензитет напада кулминирао је око подне. Стајао сам на Великој Плазеници, највишој тачки на купрешком ратишту, посматрао фронт који се испред мене простирао као на длану и ослушкивао застрашујући одјек битке.

Мјешао се звук дејства на хиљаде пушака, митраљеза, бомби и граната….Битка је била таква да се по диму који се дизао изнад шуме линија могла погледом пратити од Плазенице до Кукавичких врата.

У два сата послије подне, у јеку најжешће битке против муслимана, услиједио је жесток артиљеријски напад хрватске војске из правца Томиславграда на положаје ВРС на јужном и југоисточном дијелу Купрешке висоравни.

Значи, почело је. Битка за Купрес улази у завршну фазу. Мале су шансе да је добијемо, али човјек се наде посљедње одриче.

Са очигледном намјером да „спрже“ све испред себе и тако своју пјешадију поштеде јачих окршаја и губитака, за само неколико часова Хрвати су на положаје ВРС у Маловану, Равном и Рилићу, али и по цивилним циљевима у овим селима и граду Купресу, испалили на хиљаде граната, углавном из вишецјевних бацача ракета.

 

 

Kupreška vrata

 

Купрешка врата

 

Од Малована и Рилића почели су да се дижу први стубови дима из погођених и запаљених објеката.

Из правца Звирњаче услиједио је тенковско-пјешадијски напад на Равно. Преко Јаворног врха снаге ХВО, чију је окосницу чинила Друга гардијска бригада, кренуле су у напад кроз Занаглинску шуму, с циљем да пресјеку пут Равно -Купрес, заузму Рилић и одсјеку снаге ВРС у Равном.

Хрвати су у напад кренули са три гардијске бригаде, десетак бојни, пуковнија и других јединица, чије је бројно стање било дупло веће од бројног стања свих јединица које је ВРС имала на Купрешкој висоравни. С једне стране вишеструко надмоћнији муслимани, с друге стране двоструко надмоћнији Хрвати.

Из Заповједи за напад Главног стожера ХВО види се да су Хрвати добро знали распоред, бројно стање и ватрену моћ 7. бригаде ВРС:

„На територији општине Купрес борбена дејства изводи 7. моторизована бригада која располаже са 4 топа 130 мм, 6 хаубица 122 мм, 6 хаубица 105 мм, оклопним батаљоном са 20 тенкова, од чега су 3 тенка М 84. На простору планине Виторог налази се ракетна база са ракетама земља-земља, радарским системом и системом за ометање.

Укупна јачина снага на простору Купреса у овом тренутку је око 2.000 војника. У питању су снаге великог борбеног искуства, свјесне стратешког значаја Купреса и имају за циљ задржати га по сваку цијену.

Ангажирањем српских снага на правцу напредовања наших постројби увелико би се нарушила борбена моћ ВРС у сјеверном дијелу купрешке опћине и тиме би Армија стекла реалне увјете за освајање града Купреса и остваривање њихових стратешких циљева.

Наше снаге (оперативна група Цинцар): 1. гардијска моторизована бригада, 2. бојна 2. гардијске моторизоване бригаде, 60. бојна ‘Лудвиг Павловић’, 22. диверзантски одред, 1. сатнија 3. гардијске моторизоване бригаде, 2. батаљон војне полиције, инжињеријски вод 42. домобранске пуковније, 55. домобранска пуковнија, 79. домобранска пуковнија, 80. домобранска пуковнија, 142. домобранска пуковнија, инжењеријска сатнија, 4. бојна војне полиције…., имају задаћу извршити напад и овладати ширим подручјем Купрешке висоравни и ослободити град Купрес“.

Из заповјести се види да је заповједништво ХВО за главни правац напада изабрало правац Паклине – Занаглинска шума – Брда, док су споредни правци били Стража – Равашница – Лалића бриг и Осјен главица – Володер – Ивазови врхови.

Због захтјева фронта према муслиманима, у Равном су биле остављене симболичне снаге ВРС, јачине једне чете, које су се, уз активан отпор, око 16 часова, повукле у правцу Рилића и Купреса.

За само неколико сати интензивних борби, Хрвати су без претрпљених губитака под своју контролу ставили све југоисточне висове на обронцима Купрешког поља.

У њихове руке пало је десетак војника и цивила, мјештана Равног.

Цијели дан хрватска артиљерија туче и висове изнад Вуковска, према Бугојну. Једино објашњење је да на тај начин желе да спријече напредовање муслимана и њихов улазак у село.

У рејону Малована, који је бранио батаљон из Гламоча, ојачан тенковима 7. бригаде, изостали су јачи пјешадијски напади, тако да није било помјерања линија фронта. Хрвати су знали да ће након избијање њихове војске у Рилић, ВРС бити принуђена да се, уз мало јачи притисак, повуче и из Малована.

Да би спријечила пад Рилића, команда 7. бригаде на тај правац убацује чету од 95 војника, која је тог дана стигла из Грахова и чету од 45 војника из Кључа. Те двије чете и војска која се повукла из Равног пред зору успјевају да запосједну линију Јелов Гај – Занаглина – Козја Глава.

 

Božidar Rakić, komadant 7. brigade VRS

 

Божидар Ракић,  командант 7. бригаде ВРС

 

Због новонастале ситуације наређено је да кључко-вуковски батаљон, који се нашао у клину између Хрвата и муслимана, под окриљем ноћи напусти Бућовачу и Вуковско и повуче се на линију Кукавичка врата – Козја глава. У три сата иза поноћи, 2. новембра, командант батаљона је обавјестио команду бригаде да је извршио задатак.

Након јучерашњег формирања Тактичке групе 1, на правцу према Вуковску, муслиманска команда је на десном крилу формирала и Тактичку групу 2, у коју су ушле 305. и Гардијска бригада, са задатком да наставе нападна дејства на Демировац (који брани чета Прве бањалучке противоклопне бригаде) Криж, Семешницу (које брани борбена група под мојом командом) и Јаворак и Јаворов под (које брани јединица из Шипова).

На Привији и Малим Вратима није било већих пјешадијских борби. Разлог је вјероватно синоћ постигнути хрватско-муслимански договор по којем муслиманске јединице морају да се зауставе на линији Демировац – Мала Врата – Мала Плазеница.

На Буковачу је стигла група „Пантера“, која је имала задатак да поврати јуче изгубљене положаје на Привији, али због компликовања стања на фронту према Хрватима нису предузимали никакву акцију.

По јачини и учесталости артиљеријске ватре овај дан је надмашио све претходне у рату на Купрешкој висоравни.

УНПРОФОР је саопштио да је тог дана на купрешком ратишту регистровано око 3.600 детонација из артиљерије великог калибра. Деведесет одсто тог челичног товара испаљено је на српске положаје.

Поподне је у Шипово дошао предсједник Републике Српске Радован Караџић, на састанак са политичким руководством Купреса, Јајца, Језера, Шипова, Доњег Вакуфа и Мркоњић Града. Састанку присуствује Младићев замјеник генерал Милан Гверо, још неколико генерала и високих официра ВРС.

Непосредно прије састанка, који је одржан у фабрици Алуминка, стигла је вијест да су Хрвати напали Купрес.

Караџић се прво обратио Митру Марићу, предсједнику општине Купрес:

„Марићу, можеш ли да успоставиш контакт са Хрватима? Имаш ли телефонску везу са њима“?

„Контакт са њима могу да успоставим само преко ‘вруће линије’, између наше војне команде у Купресу и њихове у Дувну. Али, само кад ми то војска дозволи“.

„Иди, позови их и реци им да прекину са нападом. Нисмо се тако договорили. Пренеси им, ако одмах не прекину са нападом, да ћемо им Дувно и Ливно сравнити са земљом. Чекаћу те да ми пренесеш њихов одговор“.

„Разумијем предсједниче“.

Присутнима је уши „запарала“ реченица: „Нисмо се тако договорили“.

Марић одлази у Купрес. У команди 7. бригаде га обавјештавају да је „врућа линија“ са Хрватима у прекиду, да Хрвати јаким снагама нападају и напредују на цијелом фронту.

Враћа се у Шипово, да о свему обавјести Караџића. У Алуминци га обавјештавају да је Караџић отпутовао за Бањалуку.

„Да ли је оставио некакву поруку, како да му се јавим“?

„Није ништа“.

Наставиће се

 

 

Share this post


Link to post

Ратни дневник, 2. новембар 1994: Да би избјегла опкољавање ВРС напустила Купрес

 

Kupres

 

Купрес

 

Јутро је било необично мирно. Заглушујућа тишина послије јучерашњих заглушујићих артиљеријских канонада.

Од девет часова настављена је здружена муслиманско-хрватска офанзива на цијелом купрешком ратишту, широком преко 50 километара.

Тачно у десет сати муслимани нападају српске положаје на Буковачи. Још силовитије него што су прије два дана нападали на Привију. Након десетак минута Граховљани напуштају ровове. За Граховљанима се повлаче и Шиповљани. То су војници којису претходних дана дезертирали из бригаде. Војна полиција их је ухапсила у Шипову, довела у затвор у Купресу, а јуче упутила на Буковачу. Положај на Буковачи посљедњи напуштају преостали Благајчани и бригадни диверзанти. У повлачењу Милан Кнежевић је заробљен. Војску која се повлачи са Буковаче дочекује корпусна војна полиција и на задњим рубовима шуме формира нову линију одбране.

Официр који је дошао са војном полицијом објашњава војницима да морају да издрже до сутра ујутро, јер ће те ноћи ВРС напустити Купрес. У циљу одбране комуникације Купрес-Благај, на том простору распоређена су јача оклопна средства Седме бригаде и „Пантера“. Касно поподне потпуковник Ракић долази на брда између Злосела и Растичева и извиђа терен на који ће, након све извјеснијег повлачења из Купреса, размјестити бригаду.

На јужном дијелу ратишта, након снажне артиљеријске припреме из вишецјевних бацача ракета и уз употребу тенкова, хрватске јединице напале су и заузеле Доњи Малован. Батаљон из Пете гламочке лаке пјешадијске бригаде, који је прије неколико дана преузео одбрану села, без пружања озбиљнијег отпора непријатељу, одступио је преко Дрежнице и Хрбљина према Гламочу, не обавештавајући о томе команду у Купресу.

На источном фронту најжешће борбе воде се за врх Стожера (Врана 1.758) и у шуми изнад Купрешких врата. У шумама према Вуковску (Кукавичка врата), дошло је до спајања лијевог крила муслиманске и десног крила хрватске војске. Здружени непријатељ све више стеже обруч око Купреса.

Изузетно је тешко стање на линијама фронта, посебно на дијелу према Вуковску и Рилићу, гдје команда не успијева да увеже линију и организује одбрану. Деморалисани борци скрпљени из разбијених јединица нити виде сврху даље борбе, нити представљају снагу која би могла да пружи озбиљнији отпор силно мотивисаном и вишеструко надмоћнијем непријатељу.

Одсудна одбрана града према Хрватима организује се у рејону Поганца, узвишења које се налази километар јужно од града, гдје се распоређују тенкови и праге повучени из Малована и Равног. Око 22 часа и 30 минута чета из Гламоча, која је држала положај у рејону села Кукавице, напустила је положај и запутила се према граду.

Нешто касније чета из Грахова и чета из Кључа напуштају положај у Рилићу. Исто чини и кључко-вуковски батаљон. Кључани и Вуковљани напуштају Кукавичку привију, Омар и Црни врх и крај Поганца долазе у град.

Распад система. Борци међу собом коментаришу да су спремни борити се за Купрес, али под условом да им команда ВРС гарантује да борба неће бити узалудна, да се Купрес неће препустити Хрватима. А слабе снаге које су стигле у помоћ 7.бригади упућују на закључак да ће се баш то догодити.

На наш положај на Великој Плазеници није било напада. У другом смо плану, копља се ломе око самог града. Ближила се поноћ када сам са Плазенице „нивом“ кренуо у Купрес. Са Драганом Кнежићем. На брдима прије Злосела, с лијеве стране пута, наилазимо на српски тенк. Дјелује као да је напуштен. Заустављамо се и тихо дозивамо. Послије минут из тенка излази војник.

Уморан, неиспаван, пита да ли имамо воде. Дајемо му воду и нешто хране што се затекло у возилу. Захваљује се и одлази према тенку. Само што смо прошли центар Злосела сусрећемо се колоном непознатих војника. Није пријатно. Заустављају нас и питају куда је најближи пут према Гламочу. Закључујем да су то војници из Гламоча. Очигледно бјеже.

Најближи пут за Гламоч води право, преко Стражбенице, Омара и Хрбљине. Лажем их да им је најближе да иду асфалтом, преко Растичева. Рачунам да ће тим путем наићи на војну полицију, већа је могућност да буду враћени у Купрес. Драган је укапирао шта ми је циљ, па додаје да је најбоље да ноће ту, у Злоселима. Објашњава им да постоји могућност да су након заузимања Малована Хрвати дио својих снага упутили западним рубом Купрешког поља, испод Јарма и Курљаја, са циљем да су у рејону Злосела споје са муслиманским снагама из правца Привије и Ратковина. А није да не постоји.

У Олову пункт војне полиције. Испред пункта сусрећемо чету из Грахова, која је побјегла са положаја у Рилићу.

У команди затичем команданта Другог крајишког корпуса генерала Грују Борића, команданта 7. бригаде Ракића, безбједњака капетана Брану Анђелића…Дежурни је капетан Ристић. Праве план одбране према Хрватима. Генерал Борић ми објашњава да је испред Купреса, на узвишењима код Поганца, направио бедем од прага и тенкова, па шта бог да. Каже: „Имаће усташе сутра Косово“.

Проблем је што на том сектору немамо успостављену пјешадијску линију, која би требала да буде испред оклопа. Пада одлука да су линија успостави правцем Брда – брежуљци код бензинске пумпе испод Чајуше. Генерал наређује да се на извршење тог задатка пошаље јединица из Гламоча. Прекидам га и кажем да сам ту јединицу прије пола сата срео у Злоселима.

Невјерица, псовке….Генерал, више за себе, пита шта је са Граховљанима. Кажем да су прије пола сата отишли према Злоселима. Наређује да се у потјеру за бјегунцима пошаље војна полиција, а да се у сусрет Хрватима упути кључко-вуковски батаљон. Суочен са чињеницом да не може да рачуна на чете из Гламоча и Грахова, скраћује линију одбране и помјера је ближе Купресу.

Одређује да се батаљон распореди линијом Поганац – узвишења између Злосела и Чајуше, дакле на простору на којем су већ била распоређена оклопна средства. Мислим да није прошло ни 15 минута када је неко ушао у оперативну салу и јавио да Кључани, који су се одмарали у згради Гимназије, управо напуштају град. Безбједњак Анђелић журно устаје и одлази, да покуша да их заустави.

Послије пола сата враћа се смркнут. Каже, не вриједи, нема од њих ништа. И ако их вратимо, џабе их враћамо. Исцрпљени, огорчени…. Ракић смркнут нервозно хода и углавном ништа не говори. Често излази из сале и враћа се назад.

Након тога сам отишао у зграду општине. Ходник крцат припадницима полиције, чија јединица се бори на Купрешким вратима. Дошли да се мало одморе. Под пуном ратном опремом, блатњави, седе по ходнику и канцеларијама. Неки видно под утицајем ракије. Огорчени. Главна тема: издаја Купреса. Псују Караџића, Младића, Милошевића….Међу њима видим Славка Марића, мог првог комшију.

Прву ратну жртву на Купресу.Када су 3.априла 1992. године Хрвати напали Доњи Малован, Славко, Радован Дувњак и Скерло Канлић су из Купреса у аутомобилу пошли према Маловану, да виде шта се догађа.

Прије маловањске Привије, код кафане Ране Марића, Хрвати су их дочекали ватром. Једва су сачували живе главе и у изрешетаном аутомобилу, на фелнама, вратили се у Купрес. Славко и Скерло су тешко рањени. Славка је метак погодио у груди.

У једној канцеларији затичем свог брата Митра Марића, који је предсједник општине, Ђуру Ракиту, команданта Специјалне јединице ЦСБ Бањалука и још неколико општинских функционера.

Питају ме шта има ново у команди.

Преносим да су три јединице самовољно напустиле Купрес, али да је став да се град брани. Ракита прича да су се данас на Купрешким вратима водиле борбе прса у прса, да су муслимани нападали у таласима, „као да су дрогирани“. Али је убјеђен да би само мала појачања у људству била довољна да сломимо све њихове нападе.

Поново се враћам у команду. Не журим да се вратим на Плазеницу. Битно је да стигнем прије зоре. Занима ме шта ће бити са Купресом.

У команди затичем Саву Цвјетиновића из Бијељине. Високи официр полиције РС, под чијом командом су и „Пантери“. Обојица смо изненађени овим сусретом. Познајемо се из Студентског града у Београду. Били смо добри другари. Нисмо се видјели четири године. Љубимо се.

Добијам информацију да је стигао телеграм од Ратка Младића, у којем командант Главног штаба ВРС наређује да се Купрес брани до посљедњег човјека. Јетко примјећујем да би било много боље да је умјесто телеграма послао једну бригаду.

Касније ми Ракић објашњава да у телеграму нема поменуте наредбе, већ да њиме Младић само похваљује Седму бригаду и остале јединице на истрајности којом бране Купрес.

Сазнајем и да је Ракић у току вечери појединачно разговарао са командантима свих јединица, од Малих врата до Стожерца, и са њима договорио поступак и правац повлачења јединице са положаја и из Купреса. Ако до тога дође.
Атмосфера као пред погреб. Лица смркнута. Стално се разматрају нове варијанте одбране, али у ваздуху виси чињеница да одбрана није реална.

Поноћ је прошла, ближила се зора која није могла донијети никакво добро. Чекали смо је у сендвичу широком неколико километара, између двије војске.

Мислим да је било око два сата и 30 минута када је генерал Борић сјео за сто на којем се налазила оперативна карта и позвао све да сједну. Питао нас је шта мислимо. Иако сам био најмлађи и по годинама и по чину јавио сам се први.
Предложио сам да војску у току ноћи извучемо из града, на брда иза Злосела.

Борић ме је гледао помало изненађено.

„Дуле, зар ти који си се толико, и као новинар и са пушком, борио за Купрес сада предлажеш да га напустимо?

„Нажалост, немамо избора. Према Хрватима немамо линију. Тенкови нису довољни. Простор од Поганца до Кукавичког језера је празан. Хрвати ноћас могу да уђу у град. Муслимани су ушли у Ратковине. Хрвати имају отворен пут испод Јарма према Злоселима. Можда сутра осванемо у обручу. Кажете да немамо довољно граната, да у тенковима нема горива. Можемо да имамо стотине мртвих. Ако се извучемо из града и скратимо линију имамо шансу да бар останемо на Купрешкој висоравни.

По реакцијама и погледима присутних закључујем да нисам открио Америку, да је напуштање Купреса неминовност о којој су они већ разговарали и да је ова консултација ко зна која по реду данашња размјена мишљења на ту тему.
Саво Цвјетиновић каже да је напуштање Купреса једино разумно рјешење.

„Предлагао сам да се много раније повучемо из Равног и Вуковска. Да смо то учинили два дана раније, имали би времена да се утврдимо на Привији и Црном Врху. Међутим, чекали смо посљедњи тренутак, повукли се на ту линију, кад већ није било времена да ту организујемо озбиљну одбрану.

Генерал га прекида.

„Ти знаш да Главни штаб није дозволио повлачење из Равног и Вуковска. Тражили смо, нису дозволили.

„Требали смо се повући и без њихове дозволе. Немојте да поновимо грешку. Ако се сада повучемо из Купреса имамо шансу да до зоре организујемо какву-такву одбрану изнад Злосела. У супротном, велике су шансе да сутра будемо портпуно разбијени као војна снага. Толико да ће нас усташе и Турци гонити до Шипова.У случају да опстанемо изнад Злосела и на Плазеници, можда ће нам се поново указати шанса да повратимо Купрес. Али ако нас потпуно збаце са Купрешке висоравни у Шипово, то ће бити заувјек збогом Купресу.

Ракић смркнут ћути, устаје и шета по просторији. Није проговорио ни ријеч.

Ћути и генерал. Устаје, излази из сале и одлази на спрат.

Враћа се послије десетак минута, диже слушалицу телефона и неком говори: „Прелазимо на план Б“. Након неколико тренутака додаје: „Ја сам тако одлучио“.

Спушта слушалицу и гледајући нас као осуђеник каже да напуштамо Купрес.
Не знам због чега, али лакнуло ми је.

Беспотребно је објашњавати колико су ти тренуци били мучни. Генерал Борић, частан човјек и официр, доносио је одлуку о напуштању најважнијег положаја у зони одговорности корпуса којим је командовао.

Командант бригаде Ракић је морао да напусти простор који је бранила његова бригада, након седмомјесечних борби са муслиманима. Као и већина војника из Бањалуке, Шипова, Кључа и Мркоњић Града сродио се са Купресом и Купрешанима. Треба сутра живјети са теретом официра који је изгубио чувени, стратешки важан, Купрес и погледати људима у очи.

Тешку ситуацију им је вјероватно бар мало олакшавало то што и ја, једини присутни Купрешак, сматрам да је напуштање Купреса једино рационално рјешење.

Генерал узима графитну оловку, повлачи линију до које војска треба да се повуче и излази из просторије. Видим да је повучена линија од Демировца и Маглаја на Великој Плазеници, преко Машета, брда између Растичева и Сухове и даље, преко Благајског поља, према Хрбљини. Упозоравам да је генерал погријешио. Линија треба да иде по брдима изнад Злосела. Код Машета је немогуће направити линију која би се могла бранити и ми би морали да се повучемо најмање до Матића брда и Крченика. Јер ако изађу на брда изнад Злосела Хрвати ће Растичево и Благај имати као на длану, пјешадијском ватром ће тући сав простор којим се може прићи евентуалној линији на Машету, узвишењу на којем се налази католичко сеоско гробље са капелом.

Узимам оловку и повлачим нову линију, преко брда изнад Злосела. Оперативни официр капетан Ристић љутито устаје и покушава да ме одгурне од карте, псујући ми мајку. Каже: „Ко си ти да исправљаш оно што је генерал одлучио?“.

Њега игноришем, а Цвјетиновићу и Анђелићу објашњавам да је генерал вјероватно погријешио, јер не познаје терен. Јесте командант корпуса, али не познаје свако брдо од Бихаћа до Купреса.
Драган ме чека испред команде. Кажем му да напуштамо Купрес.

Одлазимо у општину, да вијест саопштим брату. Сударамо се на вратима канцеларије. Зове ме у другу просторију.
Саопштава ми сљедеће.

Славко Марић је у међувремену ишао у станицу полиције.

Био је код дежурног у станици, када је дошао Ракита и телефоном позвао своју јединицу на Купрешким вратима. Рекао им је: „Молим вас тихо, да они преко пута ништа не чују. Узмите све своје ствари и крените према тунелу. Од тунела према Купресу, па према Благају. Ја ћу вас тамо чекати.“

Послије тога Ракита је дошао овдје у општину. Пита ме: „Предсједниче, имаш ли ти појма шта се догађа?“
-Немам.

-Купрес је предат. Повукли су ми тенк и прагу са тунела, а нису ме обавјестили. Зар ти ниси у вези са генералом?

-Нисам.

-Молим те отиђи код њега, ја сам се посвађао са њим. Не могу да вјерујем да ћемо напустити Купрес.

Препричавам Мићи шта се догодило у команди.

Журно одлази према команди. Стижем га и скрећем му пажњу да упозори Борића да војска не смије да се повлачи до Машета и Растичева, јер онда пада и Благај, губимо све.

Враћа се послије двадесетак минута.

-Када сам ушао у оперативну салу, генерал је рекао да Ракић, он и ја идемо у Божину канцеларију. Горе ми је саопштио да је донио одлуку да повуче војску из Купреса до Растичева, јер не може да одбрани садашње положаје.

Каже: „Не могу дозволити да сутра изгубим 300 људи“.

Питам га да ли има сагласност Главног штаба.

Одговара ми да нема, али да има право да сам донесе такву одлуку.

Док прича, Мићи иду сузе. Плаче се и мени, али некако сам отупио, нема суза.

Поздрављамо се.

Зове ме да се вратим.

„Никад ти то до сада нисам рекао, плашио сам се да не баксузирам, али сад морам. Чувај се. Видиш да је све ђаво однио, све ово што смо радили било је узалуд. Толико људи нам изгину и види шта се догоди. Што ми нису рекли да деведесет и друге не враћам народ из избјеглиштва. Да ми људи не гину. До сад би се народ негдје снашао, а сад мора у избјегличке центре.

Кажем Драгану да свратимо до стана. Град аветињски пуст.

Улазим у све просторије. Провјеравам да не остане нешто важно, посебно какви моји папири. У спаваћим собама гелери разбили прозоре, стакло по поду и креветима. На столу начета флаша ракије. Шљивовица прокупачка љута. Наздрављамо један другом и ракију остављамо на столу.

У ходнику, на полици ормара за гардеробу, пет-шест „промова“, противпјешадијских одскочних мина.
Драган предлаже да минирамо врата.

На тренутак размишљам и кажем да то нећемо чинити.

Тај што их отвори није крив што одлазимо из Купреса. Прави кривци та врата никада неће отворити. Посебно они што сједе у Београду и Палама.

Крстим се, закључавам стан, али се са степеништа враћам, откључавам врата и кључ стављам са унутрашње стране у браву.

Свраћамо и до Мићине куће.

Свуда около Јеленине и Наташине ствари. Књиге.

Узимам неке ситнице, знам да ће их обрадовати. Ако их у несрећи која их је задесила више ишта може обрадовати.
Враћамо се у град. Улазимо у некадашње сједиште Општинског комитета СК, изнад кафане „Лашва“, гдје се у рату налазило сједиште општине. Занима ме да ли су евакуисали сву документацију. Срећом, све је празно. Правимо посљедњи круг главном улицом и крећемо за Благај.

Пут већ закрчен војском, па на појединим дионицама возимо и поред пута.

На излазу из Билог Потока наилазимо на наше тенкове. Излазим из аута, да се поздравим са момцима. И да им кажем да се случајно не повлаче до Машета и капеле. Игром судбине, први тенкиста на којег сам наишао био је Рајко Крндија, мој брат од тетке.

Објашњавам му шта ме мучи. Каже, не брини, ми се баш овдје распоређујемо. Тенкови силазе с пута у околне увале.

Купрешку висораван притисла густа јесења магла, кроз коју се назиру први наговјештаји свитања.
Захваљујем се богу што је магла, па Хрвати и муслимани не виде ову колону.
Ако је поклопе артиљеријском ватром направиће кланицу.

У тој гужви срећем Милана Милишића, који је са јединицом управо стигао са Купрешких врата. И њега муче исте бриге, нови положаји наше бригаде и хрватска артиљерија.

Каже да је управо срео Ракића и упозорио га да му се на малом и брисаном простору налази неколико хиљада војника.

Ракић га је загрлио и рекао му: „Милане, не брини, неће нико погинути. Све је договорено“.

Када га је питао гдје ће бити нова линија овај му је рекао да ће бити код гробља на Машету.

Задовољно констатујемо да се војска ипак распоређује два-три километра прије Машета, одмах изнад Злосела.

Од Милана сам сазнао да га је Ракић тог јутра позвао у четири сата и рекао да повуче људе са тунела, преко Малих врата, према брдима сјеверно од Злосела. Наредио му је да он и његови војници иду низ линију Мркоњићана, да и њима пренесе наредбу за повлачење и да добро пази да неко од људи не остане.

Драган и ја у Растичеву скрећемо уз Велику Плазеницу.

Војници из команде и кухиње не спавају. Цијелу ноћ су пресједили крај ватре. Чекају вијести.
Нестрпљиво, углас, питају шта има ново.

Кажем да управо напуштамо Купрес.

Share this post


Link to post

Ратни дневник, 3.новембар 1994 – Чудан сусрет официра ХВО и бораца ВРС након пада Купреса

 

Kupreška visoravan

 

Купрешка висораван

 

Вијест о напуштању Купреса на борце је дјеловала као ударац маљем. Коментари се углавном своде на оптуживање руководстава Српске и Србије за издају и тврдње да више не вриједи борити се и гинути.

На Велику Плазеницу стиже један од тенкова који су ноћас повучени из Купреса. Тенком командује Момчило Милишић Скршо, са њим у посади су Лисица, Митровић и Кемо.

Тенк добија распоред у позадини, код локве. Да по потреби може да интервенише у свим правцима плазеничког платоа.

За обезбјеђења тенка одређујем Милоша Милишића, Станка Карана, Драгана Ждеру, Трифуна Шикића, Жељка Милишића Жецу и Драгу Црногорца.

Ујутро су муслимани напали наш положај на Семешници, али је напад кратко трајао. Прије и послије напада муслимани су се довикивали са мојим војницима. Углавном провоцирају, питају гдје нам је Купрес и шта чекамо, зашто не кренемо у правцу Шипова.

Закључио сам да су краткотрајно пушкарање и довикивање само „испипавање пулса“ и да ће ускоро услиједити озбиљнији напад.
Зато на Семешницу шаљем Драгу Чолића и Жељка Милишића Бераћа.

Из правца Купреса допиру артиљеријске детонације. Напуштени град гранатирају Хрвати!
Да ли због тога што мисле да смо још у Купресу или да би спријечили муслимане да прије њих уђу у град? Или реда ради? Да би сутра могли рећи да су га освојили, а не добили као поклон. Заједнички поклон српске политике и муслиманске војске.

Налазио сам се на командном мјесту на Крижу, када је из шуме која почиње стотињак метара лијево, из правца Семешнице (1.724 м), коју су бранили Купрешани и даље Јаворка, који су бранили Шиповљани, почела да допире јача пушчана ватра.

Кренуо сам у том правцу. Само што сам изашао из Криштине драге, по Семешници је отворена јака минобацачка ватра. Најача до тада.

Неколико граната је пало близу мене, детонације су биле необично снажне, приликом бацања на земљу осјећао сам јак ваздушни удар али гелера као да није било. Очигледно, пуњење експлозива је било слабо, а кошуљице граната биле су од неког слабог материјала.

Покајао сам се што сам кренуо сам. Могу погинути, а нико не зна куда сам отишао. Размишљао сам да залегнем и чекам да гранатирање прође, али знао сам да послије артиљеријске припреме обично слиједи пјешадијски напад. Хтио сам да га дочекам са својим војницима на првој линији.

Купрес смо изгубили. Војска се повукла на прилазе Благају. Данас успостављена линија одбране од Плазенице до Курљаја и даље до Хрбљине је неколико пута краћа од линије Плазеница – Стожер – Сивер – Радуша – Равашница – Паклине – Црни врх – Батоглав – Доњи Малован – Дрежница коју смо до сада бранили. Постојеће јединице су више него довољне да је бране. Значи, Благај ће бити одбрањен. Не смије да се догоди да та одбрана буде угрожена нашим киксом на Плазеници.

Бринуло ме је што су јединицу коју сам прије десет дана преузео били људи из радне обавезе, који су мали или нимало учествовали у борбама. Боље је имати десетак искусних бораца, него педесет неискусних.
Ишао сам од једног до другог рова, настојао да војницима подигнем морал, убјеђивао их да нам муслимани не могу ништа, али и грдио их што још увијек немају ровове и заклоне.

Ровови плитки, грудобрани ниски. Не може у њих да стане пола човјека, а камоли да уђе неколико људи. Да дејствује и буде заштићено од непријатељске ватре.

За разлику од муслимана који су на достигнутим линијама одмах копали дубоке ровове, правили читаве траншеје, ми смо то нерадо радили. Отаљавали посао.

Други разлог моје љутње било је то што уопште нису урадили заклоне за одмарање и заштиту од граната. Здрави и снажни људи. По цијели дан ништа не раде. Свуда около шума. Могли су за дан ископати ровове и покрити их балванима, тако да им ни директан погодак гранате не би наудио, а они за десет дана нису урадили ништа. Умјесто склоништа они су правили нешто што је више наличило на чобанске бајте, које смо ми правили док смо чували овце.

Када сам дошао до мјеста на којем се налазио учитељ Јанко Туркић и још двојица-тројица бораца, чијих се имена не сјећам, почео сам да их грдим.

Јанко Туркић, са којим сам имао специфичан однос, јер смо један другог уважавали и увијек када би се срели размјењивали мишљења о разним темама, је моју грдњу окретао на шалу. Ипак, обећали су, кад прође напад, јер гранате су и даље падале, да ће почети са копањем правог рова.

Јанко ме је два пута звао да се вратим, да ме „још једном“ приупита за новости са ратишта. Људе је више занимало шта се догађа са Купресом, него гранате које су око њих падале.
Два пута сам се враћао.

 
 
Kupres
 
Купрес
 

Када сам трећи пут кренуо, а он ме опет позвао, довикивањем смо се договорили да ћемо разговор наставити касније. Није било суђено.
Послије, кад бих се присјећао тих тренутака, помишљао сам да је Јанко можда имао осјећај да ће му се нешто догодити, да је тим позивима да се вратим, да још попричамо, отимао још то мало живота што му је остало.
Када сам прешао још стотинак метара услиједио је жесток пјешадијски напад. Ускочио сам у ров код Јовице Чолића.

Испред дубоко ископаног рова био је грудобран, пун камења, иза којег је почињала скоро окомита стрмина. Користећи мртви угао, муслимани су могли да дођу под сам ров. Била је довољна једна бомба или тромблонска па да нас неутралишу.

Због тога су се војници из рова, све Јовичине комшије и пријатељи, пребацили десет-двадесет метара назад и ту залегли. Међу њима погледом сам „ухватио“ Митра Чивчију, браћу Пивач… Јовица није хтио да се повлачи.
Изненадило ме са којом присебношћу и срчаношћу се посветио одбрани свог рова.

Напад је трајао двадесетак минута. Муслимани су нам били скроз пришли. Довикивали смо се. Они су псовали и арлаукали, питали нас гдје нам је Купрес, ја сам се трудио да будем што смиренији. Викао сам: „Комшије, овдје пролаза нема. Није ово Купрес“.

Како су пушке биле бескорисне, Јовица се прихватио бомби, а ја камења. Срећом, у рову се затекло довољно бомби. Педесетак комада.

Он је бомбе бацао полако, а ја камење нисам морао да штедим. Сваки камен је у тим тренуцима на том мјесту био вриједан колико и пушка.
Међутим, тежиште напада је било педесетак метара десно од нас, у правцу из којег сам дошао. Ту се Плазеница у бугојанску котлину не обара нагло, па су муслимани покушавали да том падином изађу на плато.

Развила се жестока борба. У једном тренутку чуо сам Жељка Милишића Бераћа да галами и псује. Кад сам погледао у том правцу видио сам њега и Драгу Чолића. Обојица су изашла из заклона. Жељко је стајао на чистини, у раскораку, држао је митраљез у рукама, пуцао и викао. Чолић је радио исто то, али из аутоматске пушке.
Требало је пола минута галаме и жестоких псовки да ме послушају и залегну у заклон.

Када је напад одбијен, кренуо сам назад према Крижу, да видим какво је стање на другим дијеловима линије. Војници који су лежали далеко иза Јовичиног рова су ме звали да останем, говорили су да очекују други напад. Био сам свјестан да су велике шансе да муслимани поново нападну Семешницу, али одговаран сам за цијелу линију.

Шта вриједи што смо одбили напад на Семешницу, ако је пао неки други положај.
Мало сам окуражио војнике и отишао.

 

 

Kupres

 

Купрес

 

(Годину дана касније, 11. септембра 1995. године, у повлачењу ВРС са Купрешке висоравни, код села Натпоље, Шипово, гелери хрватске гранате смртно су покосили Јовицу Чолића. Смрт га је задесила на дужности командира чете у Купрешком батаљону 7. бригаде.)
Нажалост, никаква средства везе нисам имао. Ни једну радио станицу, моторолу, пољску линију…Ништа.

Код првог рова, на мјесту гдје је био најжешћи напад, затекао сам Жељка Милишића и Драгу Чолића. Прекаљени у сличним ситуацијама, задовољни што су одбили напад, расположени за нову битку.

У рову десно од њих видио сам Јову Павловића из Вуковска, Нову Зубића и још једног момка из Вуковска. Сљедећи ров је био празан…сљедећи такође.

Неколико метара испред мјеста гдје смо се растали угледао сам Јанка Туркића. Лежао је на земљи. Клекнуо сам крај њега, погледао му у лице, опипао пулс. Био је мртав.
Почео сам да се осврћем око себе.
Нигдје никог.
Прекрстио сам се, рекао: „Јанко, опрости…“ и наставио низ напуштену линију према Крижу.
Можда сам прешао двадесетак метара када је у шуми испред мене неко почео да крши грање…Били су то Предраг Трифуновић, Жељко Трифуновић, Душан Марић Момиров, Жеца, Стево Колоња и Борис Курељушић.
Мјесецима је Борис тражио да га примим у „јутеловце“, извиђачко-диверзантску чету Седме бригаде. Дан или два раније испунио сам му жељу и примио га. Да погине. Тако је испало.
Стево и Душан су у рукама држали носила.
-Шта ће вам носила?
-Пошли смо по Јанка.
-Јанку нема помоћи, имате ви важније посла. Распоредите се у ровове, муслимани ће поново да нападну.
Ја настављам према команди, они одлазе у другом правцу.

Криштина драга празна. Минобацач и гранате остали на напуштеном положају. Командни шатор празан. Нигдје живе душе. Из правца Крижа око мене фијучу меци. Станем у заклон, не превише гласно питам има ли кога, нико не одговара.

Војска побјегла. Без борбе. Кроз појас шуме који од командног мјеста води према Растичеву. Трчим да стигнем људе, да их вратим на положај, прије него што га узму муслимани. Нигдје никог.
Километар даље, надомак локве, на ливади сједи и лежи неколико десетина, можда и свих стотину милиционера.
Ливада се шарени од униформи.

Објашњавам ситуацију, молим да бар њих двадесетак пође са мном, да запосједнемо напуштени положај на Крижу. Док не вратим војску која је побјегла.
Одговарају ми да су кренули на други задатак. Иду према Маглају. Објашњавам да је Маглај ту близу, да неће ништа изгубити, али не вриједи. Међу њима видим и неколико Купрешана.
Док се ја са њима објашњавам од Семешнице поново почиње да допире пуцњава. Муслимани су кренули у нови напад, чије детаље сазнајем касније од Драге Чолића.

Душан и Боро остали су са са Бераћем и Драгом Чолићем.
Распоредили су се у ровове. Први ров до Чолића и Бераћа запосјео је Борис, други Стево, трећи Јово Поповић….
Убрзо након што сам ја отишао, Предраг и још двојица војника ставили су Јанка на носила и понијели га према команди. Оставили су га надомак Криштине драге, јер су муслимани са Крижа на њих отворили ватру.
Овај напад је трајао око пола сата.
Једна граната погодила је у Борисов ров и тешко га ранила.

Када је напад одбијен, Душан и Бераћ су рањеног Бориса, преко положаја које су држали Шиповљани, снијели до цесте и послали у болницу у Бањалуку, гдје је два дана касније преминуо.
Шиповљани преузимају ровове наше борбене групе до косе на којој су били Чолић и Бераћ.
Након тога, Јовица и његови војници су самовољно напустили Семешницу и низ Прла, преко Купрешке ријеке, отишли у Ново Село, кући.

Семешницу, коју су муслимани напали свом силином у два наврата, смо одбранили. Криж и Криштину драгу на које није било правог напада, смо изгубили.
Тешко схватљиво, али тако је било.
Остатке своје распршене војске окупљам у Јакића дрази, на другом резервном положају.

Све вријеме, већ два сата, и на Демировцу траје жестока битка. Грми. Борба се води у таласима. Муслимани нападају, војници Прве баљалучке противоклопне бригаде храбро одбијају нападе. Док слушам како се боре још више жалим што су прије неколико дана на онако гилиптерски начин Демировац, највишу коту на планини и цијелом ратишту, препустили муслиманима. Имају мртвих и рањених.

Мало и под утиском битке коју су Бањалучани водили на Демировцу, одлучили смо да покушамо да повратимо изгубљени положај. Пада договор да у акцији ангажујемо и тенк.
Скршо без размишљања прихвата, момци из његове посаде такође.
Као да смо их позвали на излет.

 

Kupres

 

Купрес

 

Дозволу за употребу тенка од команде оклопног батаљона нисмо тражили јер смо знали да је не би добили.
Од локве до Крижа има више од километар. Ако се изузме неколико успона, све брисани простор.
Довољно је да један муслимански војник залегне на Крижу са двије-три зоље или неким другим противоклопним оружјем и бира како ће уништити тенк.

По прописима, требало је да ми идемо испред и бочно од тенка и тако га штитимо. Ми ћемо потпуно супротно: кретаћемо се иза тенка, он ће нама служити као заштита.

Одлучили смо да у противнапад крене само нас дванаест, јер иза тенка не може да се сакрије више људи.
Журило нам се. Да се муслимани не би утврдили на нашем положају и донијели противоклопна средства.
Од идеје да кренемо у противнапад до тренутка кад смо кренули није прошло више од десетак минута.
Поред извиђача, у групи је било и неколико војних полицајаца.

Остали војници су нас гледали са чуђењем. Вјероватно се већина међу њима помало дивила нашој храбрости, али није мали број и оних који су сигурно помислили да смо будале.

Од локве до Крижа нисмо стали. Тенк је ишао што је брже могао, само повремено застајкујући да испали гранату. С времена на вријеме посада је отварала митраљеску ватру. Ми смо трчали иза тенка, кријући се од метака који су фијукали око нас.

На посљедњем успону прије Крижа распоредили смо се у стријелце, отворили ватру и пратећи тенк наставили напредовање.

Муслимани су се разбјежали без отпора. Иако су видјели да нас је мало, вјероватно их је уплашила појава тенка и наша енергичност.

Затекли смо минобацач. Муслимани су га само преврнули, гранате ниси дирали. Јанка смо нашли тамо гдје је и остављен. Да би обезбједили тенк распоредили смо се по Крижу и предњим рубовима Криштине драге, према Семешници и бугојанској котлини.

Нас неколико кренуло је пуцајући низ Криж. Стигли смо до нашег посљедњег рова.
За сат времена и остала војска се вратила и запосјела положаје на Крижу и око Криштине долине.

Како је пала ноћ, спајање са Шиповљанима оставили смо за јутро.
Нисмо били сигурни у чијим рукама је Семешница, а постојала је могућност да се у мраку међусобно поубијамо.

Тог дана, док смо ми бјежали и војевали по Плазеници, око 10 часова пријеподне, након што су се увјерили да је град напуштен, први муслимански војници из правца Купрешких врата, припадници 307.бригаде ушли су у Купрес.

Мехмед Алагић је касније изјавио да је тог јутра изашао на Стожер и радио везом обавјестио Хрвате да је Купрес напуштен и да слободно крену у град.
У два сата поподне наши војници, који су већ били запосјели положаје на Курљају, обавјестили су команду да хрватска колона аутобуса, тенкова и камиона из правца Малована, улази у Купрес.
Без борбе.

Што је колико јуче било незамисливо. Све ми изгледа као ружан сан, кошмар.
Сат времена касније колона хрватских тенкова прошла је кроз Олово и Османлије и ушла у напуштена Злосела.
Шест тенкова зауставило се на излазу из Билог потока, према Сухови и Благају.
Неколико стотина метара испред положаја наше пјешадије, иза којих су се налазили наши тенкови.

Убрзо су се из правца Билог Потока путем према Благају појавила и два луксузна џипа, марке „чироки“ и „пајеро“. Иза џипова је наступала хрватска пјешадија, развијена у стрељачки строј. Џипови су упали право међу наше војнике, припаднике Кључког батаљона, који су након повлачења из Купреса запосјели положај у ширем захвату пута Купрес – Благај.
У једном џипу били су возач и пуковник Хрватске војске, у другом џипу возач и официр нижег ранга.

Између изненађених припадника ВРС и „гостију“, који су очигледно и сами били затечени присуством српске војске на том мјесту, повео се сљедећи разговор.

Српски војник: „Гдје сте се запутили?“
Хрватски пуковник: „Кренули смо до капеле. Откуд ви овдје?“
Српски војник: „Овдје смо распоређени. Ово нам је положај“.
Хрватски пуковник: „Па, ви сте требали бити с ону страну гробља и капеле. Тако је договорено“.
Ријеч је о капели и гробљу на Машету, између Сухове и Растичева, два и по километра од мјеста гдје је разговор вођен.
Хрвати су се први снашли и „омекшали“ атмосферу: из џипова су изнијели два картона са лименкама Карловачког пива и цигарете. И понудили своје домаћине.
Српски војници, уморни од свега, жедни и гладни, огорчени због пада Купреса, убјеђени да га нису изгубили војнички већ политички, прихватили су понуде.

Разговор је настављен у мање усиљеној атмосфери. На примједбу српских војника да није поштено што су ушли у савез са муслиманима и мучки, с леђа, напали купрешке Србе, који су прије годину дана од муслимана спасили више од 4.500 Хрвата, услиједило је утјешно увјеравање хрватског официра да су морали да нападну да Купрес не би заузели муслимани, а да је крајњи циљ њихове офанзиве – заузимање Бугојна.
Чак је објашњавао да ће Бугојно напасти заједничким снагама са Србима.

Како се више није имало шта разговарати, нити је било резона да се послије попијеног пива и попушене луле мира пуца, хрватски пуковник се пјешке удаљио у правцу Злосела, уз објашњење да иде да врати своје тенкове.
Тенкови су доиста и враћени према Злоселима.

Уз неко објашњење које је Србима очигледно било увјерљиво и нижи официр је несметано одшетао према Злоселима.
Џипови и возачи су задржани до доласка војне полиције, која је возаче ухапсила, а џипове заплијенила.

У вријеме читаве збрке и појаве хрватских тенкова, један од присутних командира оклопног батаљона српске војске затражио је дозволу да српски тенкови који су се налазили у близини ступе у акцију и нападну хрватске тенкове.

Из команде у Благају стигло је упозорење да се не предузима никаква акција.
Само десетак минута након што се војна полиција са џиповима и возачима удаљила са мјеста сусрета и испијања карловачког пива, Хрвати су плутонима из вишецјевних бацача ракета почели да туку Благај, Мрђеновце, Растичево и новозапосједнуте положаје ВРС на Маглају.

Када сам чуо детаље сусрета на брдима између Злосела и Сухове, поново сам се сјетио претходне ноћи, када је генерал Борић издао наредбу за повлачење из Купреса и на војној карти повукао линију преко Машета.
Да ли је наше повлачење из Купреса ипак договорено? Да ли је договор постигнут раније или у ноћи када је војска повучена? Да ли је тим договорима одређена и линија до које ћемо се повући?

Или је генерал Борић случајно одредио да се његове јединице повуку до Машета?
Да ли је помињање „договора“, капеле и гробља, од стране хрватског пуковника резултат његове домишљатости у покушају да се извуче из клопке у коју је упао или је договора ипак било?

Зашто хрватска артиљерија која је претходних дана плутонима из ВБР-ова преоравала положаје српске војске цијело јутро и пријеподне није испалила ни једну гранату на пут којим се повлачила српска војска? Пут од Купреса, посебно у Злоселима, био је буквално закрчен возилима и људима, у случају да је било гранатирања српској војсци су могли бити причињени велики губици.

Да ли је наредба која је тенкистима стигла из Благаја да не предузимају никакву акцију против хрватских тенкова посљедица тог договора или је српска команда процјенила да је у конфузној ситуацији у којој су се наше јединице налазиле, са војском која је била у шоку због губитка Купреса, боље избјећи тенковску битку и добити дан-два времена да се линије које су тек запосједнуте боље утврде?

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...