Sign in to follow this  
Rada

Sveti Vladika Nikolaj

Recommended Posts

Свети Владика Николај Велимировић - НЕБЕСНА ЛИТУРГИЈА

1.

Хај, шта се оно чује из даљине:

Дал' су вјетри, дал' су вихорови,

Ил' шуморе горе јаворове,

Ил' са земљом трава разговара,

Ил' пјевају на небеси звијезде?

2.

Нит' су вјетри, нит су вихорови,

Нит' шуморе горе јаворове,

Нит' са земљом трава разговара,

Нит' пјевају на небеси звијезде,

Но служи се Света Литургија,

У Небесном Царству Христовоме.

3.

Службу служи Јован Златоусти,

И са њиме три стотин' владика,

Све владике земних мученика,

И три хиљад' часних свештеника,

Свештеника Божјих угодника.

Ђаконује ђаконе Стеване

Свети Павле чита Посланије,

Свети Лука свето Вангелије,

Крсте држи царе Константине,

А рипиде Свети стратилати,

Димитрије и с њим Прокопије,

Георгије и с њим Јевсатије,

И остали многи стратилати,

Огањ носи Огњена Марија,

Тамјан пали Громовник Илија,

Свети Врачи помазују миром,

А Крститељ водом покропљава.

Херувими поје Херувику,

А Цар Славе сједи на пријестолу,

Лицем својим небо освијетљава.

С десна му је Света Богомајка,

Огрнута звјезданом порфиром,

Свети Сава жезал придржава,

А народа ни броја се не зна,

Више га је но на небу звијезда.

Измешани Свеци с Анђелима,

Па се не зна ко је од ког љепши.

4.

Кад се Света Литургија сврши,

Светитељи Христу прилазили,

И пред Њиме поклон учинили,

Најпосљедњи Светитељу Саво,

И са Савом Срби Светитељи.

Свети Саво метаније прави,

Ал' се не хтје Светац да усправи,

Већ остаде на земљи лежећи.

Тад прилази Света Богомајка

Да подигне Светитеља Саву,

Јер јој Саво Хилендар посвјети,

Ал' се Саво диже на кољена,

И даље се дићи не хоћаше,

Већ остаде пред Христом клечећи.

5.

Благи Христос Саву миловаше,

Од милоште вако збороваше:

"Чедо моје Немањићу Саво,

Што си ми се тако растужио,

Што си ми се тако расплакао,

Никад тако плакао нијеси,

Ниси тако плак'о за Косовом

Кад је српско потамњело царство,

Потамњело царство и господство,

Казуј мени, моје чедо драго,

Како стоји сада Србадија:

Како стоји вјера у Србаља,

Јесу л' се Срби кано што су били,

Или су се Саво измјенили,

Поју ли ми многе литургије,

Дижу ли ми многе задужбине.

Кано некад у вријеме Немање,

И Сина му Светитеља Саве,

И славнога Милутина краља,

И Стевана милог ми Дечанца,

И Лазара мога мученика,

И Милице славне Љубостињке,

Ангелине мајке Крушедолке,

И осталих цара и књегиња,

Да л' се и сад тако Бог поштује,

Да л' Србијом свете пјесме брује,

Јеванђеље да л' се моје шири,

Српска земља да л' тамњаном мири,

Свјетли ли се образ у Србина,

Пред људима и пред Анђелима,

Великаши да л' праведно суде,

Богаташи да ли милост дијеле,

Да л' сусједа сусјед оправдава,

Да л' нејаког јаки подржава,

Поштује ли млађи старијега,

Да л' дјевојке држе дјевојаштво,

Да л' попови по светињи живе,

Калуђери да л' за народ клече,

И да л' грију пештере сузама,

И за народ топлим молитвама.

Да ли народ недјељу светкује,

Да л' празником цркву испуњује?

Казуј мени, дични Светитељу,

Српског рода други Спаситељу,

Каква ти је голема невоља,

Те ти рониш сузе низ образе,

Пјесму неба плачем завршаваш?"

6.

Тад говори Светитељу Саво:

"О Господе Велики и Силни,

Пред киме се тресу Херувими,

Има л' ишта Теби непознато?

Та Ти видиш срце у човјека,

И познајеш најтајније мисли.

Видиш црва под кором грмовом,

Под каменом гују отровницу,

На дну мора свако зрно пјеска.

Не могу се од Тебе сакрити,

Тамних људи, тамна безакоња

Због којих Си на Крсту висио;

Али Твоја Љубав све покрива,

Из љубави незнаније јављаш,

Из љубави Ти о знаном питаш,

Да Ти кажем што Ти боље знадеш."

7.

"Нису Срби као што су били,

Лошији су него пред Косовом,

На зло су се свако измјенили,

Ти им даде земљу и слободу,

Ти им даде славу и побједу,

И државу већу Душанове,

Ал' даром се Твојим погордише,

Од Тебе се лицем окренуше.

Господа се српска измјетнула,

На три вјере оком намигују,

Ал' ни једну право не вјерују,

Православље љуто потискују,

Одрекли се српскога имена,

Одрекли се својих Крсних Слава,

Свеце своје љуто увриједили.

А ко диже цркву задужбину,

Не диже је Теби него себи.

Цркве дижу да их виде људи,

Цркве дижу, Богу се не моле,

Нит' Божји закон испуњују.

Великаши правду погазили,

Богаташи милост оставили,

Не поштује млађи старијега,

Но се млађи паметнији гради,

Нит' нејаког јаки подржава,

Већ га ломи док га не саломи,

Нит' сусједа сусјед оправдава,

Већ се куне криво за неправду,

Због блатњаве земље од аршина.

Свјештеници вјером ослабили,

Калуђери посте оставили,

Нит' дјевојке држе дјевојаштво,

Свилу носе, гријехом се поносе,

Млади момци поштењу се смију,

А свој разврат ни од ког не крију,

Нити народ за недељу мари,

Нит' за празник ни обичај стари,

Нит' празником цркве испуњује,

Празне цркве ко пећине пусте,

Празне душе па празне и цркве;

Свуд се црни црно безакоње,

Стид ме једе и стид ме изједе,

Због гријеха народа мојега,

Што и мене држиш близу Себе,

Зато плачем мој предраги Спасе,

Вјечност ми је кратка за плакање,

Волио бих у паклу бити,

Само Срби Богу да се врате."

8.

Мирно Господ саслушао Саву,

Па подиже своју Свету Главу;

И мислима небеса потресе,

Заблисташе муње и громови,

Надуше се гарави облаци,

Лед се просу о Петрову дану,

Сва побјеле земља Србинова,

Ка' од губе губава гријешница,

Закукаше Срби у невољи,

Ал' се Живог Бога не сјетише,

Нити Бога ни својијех гријеха.

А све Саво на кољена клечи,

Блиједо му је лице од ужаса.

9.

Тада Господ устеже облаке,

Да не паде киша ни росица,

Благо сунце у жар се обрати,

Сва сагоре земља Србинова,

Пресушише ријеке и потоци,

Прекапише дубоки кладенци.

Закукаше Срби у невољи,

Ал' се Живог Бога не сјетише,

Нити Бога ни својијех гријеха.

А све Саво на кољена клечи,

Блиједо му лице од ужаса.

10.

Тада Господ ваши попустио,

По воћу се ваши ухватише,

Обрстише шљиве и јабуке,

Сасусише питоме воћњаке,

По питомој земљи Србиновој,

Закукаше Срби у невољи,

Ал' се Живог Бога не сјетише,

Нити Бога ни својијех гријеха,

А све Саво на кољена клечи,

Блиједо му лице од ужаса.

11.

Тада Господ помор попустио,

Да помори и старо и младо.

Ударише љуте бољезање,

Тијесна гробља, а мало гробара,

Гробарима отежаше руке.

Закукаше Срби у невољи,

Ал' се Живог Бога не сјетише,

Нити Бога ни својијех гријеха.

А све Саво на кољена клечи,

Блиједо му лице од ужаса.

12.

Тада Господ кризу попустио.

Пуна земља свакога обиља,

А сви вичу нигдје ништа нема.

Закукаше Срби у невољи,

Ал' се Живог Бога не сјетише,

Нити Бога ни својијех гријеха.

А све Саво на кољена клечи,

Блиједо му лице од ужаса.

13.

Тад сатану Господ одријешио,

Из пакла га на Србе пустио,

Да до рока своју вољу врши,

И да чини шта је њему драго,

Са државом и са српским тијелом,

Само да се не дотиче душе.

А сатана војске подигао,

Од звјериња свога и људскога,

Све од самих Божјих противника,

И својих једномишљеника,

Којих би се марва застидјела,

И вепрови дивљи посрамили.

Пакленим их огњем наоруж'о,

Повео их на земљу Србију.

14.

Бљуну огањ из адових жвала,

Па запали кућу Србинову,

Све разгради што је саграђено,

Све прождера што је умјешано,

Све однесе што је изаткано,

Све разграби што је уштеђено,

Све раскући што је закућено,

А господу у окове веза,

Старјешине врже на вјешала,

Ил' умори у тамници,

Поби момке, зацрни ђевојке,

Згрчи мајке над кољевке празне,

Над кољевке празне и крваве.

Још завеза језик у Србина,

Да не смије пјеват' ни кукати,

Нити Божје име спомињати,

Нити брата братом ословити;

Још завеза ноге у Србина,

Да не смије слободно ходати,

Осим туда где га коноп води,

Коноп води или кундак гони;

Још завеза руке у Србина,

Да не смије радит ван кулука,

Нити сјести, нити хљеба јести,

Без сатанске горе заповјести,

Нити ђецу своју својом звати,

Нит' слободно мислит' ни дисати.

15.

Тако ишло задуго земана,

Док набуја земља Србинова,

Од мртвијех српских тјелеса,

И од крви српских мученика,

Ка' тијесто од јакога квасца.

Тад Анђели Божји заплакали,

А Срби се Богу обратили,

Јединоме своме пријатељу,

Јединоме своме Спаситељу,

Вишњем Богу и Светоме Сави.

Тад се Саво стресе од ужаса,

Скочи, викну иза свега гласа:

"Доста Боже, поштеди остатак!"

Тад је Господ послушао Саву,

На српско се робље ражалио,

Те Србима гријехе опростио.

16.

Засија се лице Србиново,

Зазвонише звона на весеље,

Замириса земља од тамјана,

Заблиста се Христова Истина,

Зацари се милост и поштење,

Анђели се са неба спустише,

Па Србију земљу загрлише.

Хај, шта се оно чује из даљине?

То се опет служи Литургија,

У небеском Царству Христовоме,

Службу служи Светитељу Саво,

И са њиме три стотин' владика,

И три хиљад' српских свештеника,

Ђаконује архиђакон Стево,

А са њиме ђакон Авакуме,

Што на коцу за Христа пострада,

На бијару усред Биограда.

А Цар Славе сједи на пријестолу,

Док се земља грми ка' олуја,

То Србија кличе - Алилуја!

Благо мајци која Саву роди,

И Србима док их Саво води.

Share this post


Link to post

SIDNEJ: ZADUŽBINA SVETOG NIKOLAJA VELIMIROVIĆA OBELEŽILA SLAVU

SVETU TREBA MUDROST

Večernjim bogosluženjem u Sabornoj crkvi Svetog Georgija u sidnejskoj Kabramati, koje su vodili sveštenici Đuro Đurđević i Nikola Bilić i kasnijom večerom u crkvenoj sali, ovdašnja Zadužbina svetog Nikolaja Velimirovića obeležila je svoju slavu, svetog despota Stefana. Domaćini slave bili su Đorđe Bubalo i dr Marko Marinković, a uz ostale, prisustvovali su generalni konzul Srbije Aleksandar Besarabić sa suprugom i, prvi put, prvi sekretar Ambasade BiH u Kanberi Momčilo Vuković.

Ovim povodom, dugogodišnji vođa Zadužbine Neđo Balač podsetio je da je, po mišljenju crkvenih ljudi, despot Stefan bio najmudriji srpski vladar.

- Mudrost je kćerka Božija. Jedino s njome ukroćuju svi Božiji i ljudski neprijatelji. Jer, usta Gospoda Isusa rekla su: "Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi". I ono što današnji svet koči i ne da mu da napreduje, jeste nedostatak mudrost. Mudrost je nauka koja nas uči da sve što radimo, radimo na slavu Božiju, na svoju korist i ni na čiju štetu - kaže Balač.

Zadužbina Nikolaja Velimirovića svojim akcijama potpomaže školovanje bogoslova za Srpsku pravoslavnu crkvu

Izvor Vesti 5.8.09

Share this post


Link to post

Zaduzbina Svetog Nikolaja Velimirovica u Australiji je od svog postojanja pomogla i skolovala 280 mladih bogoslova.

Na celu zaduzbine je od prvog dana brat i veliki zaduzbinar Nedeljko Nedjo Balac.

U njegovom poslu takodjer od samog osnivanja zaduzbine pomozu mu Dr. Marko Marinkovic i Djordje Bubalo koji su i danas clanovi glavnog odbora.

U poslednjih 25 godina mnogo Srba i prijatelja zaduzbine je ucestvovlo i pomoglo u skolovanju studenata mladih bogoslova.

Ko sto rekoh Predsednik zaduzbine je Nedjo Balac clanovi odbora Dr. Marko Marinkovic.Djordje Bubalo,Draza Brkljac i Zeljko Maric.

Interestano da zaduzbina posluje i radi tako dugo ali do sada nije potrosila za rad zaduzbine ni jednog dolara,sve administrativne troskove pokrivaju licno clanovi odbora i zato im veliko hvala.

Share this post


Link to post

Episkop Nikolaj Velimirović

BORBA ZA VERU

Srbine b r a t e, tebi se obraćam, da te nešto upitam. Ne ustavljaj volove tvoje, i ne zadržavaj plug tvoj. Na pitanje moje možeš odgovoriti i orući. Ne pitam te za put, da bi morao dići ruku sa pluga i pokazati mi put. Ne ištem ti vode, da bi morao prestati s oranjem i povesti me na izvor. Gle, ti ceo dan oreš i ceo dan misliš, i misli tvoje ostaju zatvorene unutra u tebi. Hoću da te upitam o nečem što je unutra u tebi, na što mi možeš odgovoriti držeći ruke na plugu i koračajući lagano brazdom za volovima.

- Da li još gori kandilo vere unutra u duši tvojoj? Da li imaš dovoljno ulja u kandilu tvome, i da li ti je svetlo unutra u duši tvojoj? Srbine brate, gori li u tebi kandilo vere?

To je moje pitanje, i to sam hteo da te pitam, ali ne u ime moje. Ne pitam te u ime moje nego u ime roditelja tvojih koji te verom Hristovom krstiše i krvlju Hristovom pričestiše;

i pitam te u ime đedova i prađedova tvojih, koji ih prepunog i plamenog kandila vere svoje nališe i zažegoše kandilo vere u duši tvojoj;

i pitam te u ime onih daljih predaka tvojih, koji u ropstvu od pet stotina godina pod Turcima ne dadoše da se kandilo vere u njima ugasi; kada se za pola hiljade godina beše ugasila srpska sloboda i država, jedino što oni održaše neugašeno to je kandilo vere u dušama njihovim;

i pitam te u ime onih tvojih predaka koji junački primiše smrt za veru svoju na kocu i konopcu, kao bespravni robovi, u mraku robovanja;

i pitam te u ime onih još daljih predaka tvojih koji s čestitim knezom Lazarom na Kosovu bitku biše i za Krst časni život svoj položiše;

i pitam te u ime onih tvojih slavnih i čestitih kneževa, blagovernih careva i blagočestivih carica, opet predaka tvojih, koji okitiše ovu zemlju tvoju slavnim zadužbinama, belim crkvama i manastirima, odakle su svi naraštaji srpski posle njih dolivali ulja u kandila svoja i zažegali treperavi plamen vere svete;

i pitam te u ime svetih Patrijaraha srpskih, časnih sveštenika i monaha, koji kroz vekove borbe, i muke, i iskušenja i time čuvaše onaj sveti oganj vere u Srbinu da se ne ugasi, kao pravi svetlonosci i duhonosci;

i pitam te, najzad, u ime onog najsvetijeg duhovnog praoca tvoga, u ime onog moćnog i milog Save, onog neustrašivog muža i plačljivog molitvenika, koji je isplakao srce svoje pred živim nebesima, da bi se u narodu srpskom do konca vekova očuvao sveti plamen vere.

U ime te velike i plemenite vojske tvojih blagorodnih predaka, čiju si krv i duh i veru i ti nasledio kao zakoniti naslednik, u ime njihovo a ne u ime moje ja te pitam, plemeniti Srbine brate: da li još gori kandilo vere unutra u duši tvojoj?

II

Zli vetrovi udarili su sa svih strana na tebe, Srbine brate, osećaš li? Vidiš li? Čuješ li?

Hoće da ugase kandilo vere unutra u duši tvojoj.

Hoće da prekinu vezu tvoju sa roditeljima tvojim, sa precima tvojim, sa slavom tvojom.

Hoće da iskidaju osnovu života tvoga, na koji si ti potkan i utkan.

Hoće da te odvoje od struje svetlosti i sile, koja ti se spuštala u dušu s neba i koja te uzdizala k nebu.

Hoće da te ostave u tami krajnjoj, bez kandila i bez plamena božanskog što ti Stvoritelj tvoj darova kroz pretke tvoje i kroz crkvu tvoju.

Hoće da te osiromaše i ogole, da ti dušu isprazne i učine je pustinjom, da te naprave praznom i pustom senkom bez obadve slave, bez slave tvoje zemaljske otadžbine i nebeske.

Sa tri strane udarili su zli vetrovi na tebe sa severa i zapada i juga. Ostao ti je samo istok, odakle je mir duši tvojoj.

Od Istoka je došao mir duši tvojoj. Od Istoka ti je Hristos javljen. Tvoj sveti Sava okrenuo te je licem ka Istoku; kadgod ti je muka, da bi se okrenuo Istoku i poklonio Bogu Spasitelju svome.

Okreni se i sada Istoku. Sada ti je muka. Udarili su zli vetrovi na te, i muka je duhu tvome. Tri su najgora vetra: bezverstvo, krivoverstvo i maloverstvo.

Bezverci hoće da podseku koren duše tvoje. Može li se održati drvo kad mu se koren podseče? Šta ima osetljivije od korena jedne biljke? Možeš joj lišće stresti; možeš joj grane odseći; možeš joj čak i stablo naseći - ostaće živa. Ali ako joj koren podsečeš, zar će ostati živa? Zar se neće isušiti svi sokovi njeni, i zar će se moći ikad više pokriti zelenilom i cvetom i plodom?

Krivoverci hoće da ti nametnu svoju krivu veru, koja je njima iskrivila srce i dušu i karakter. Hoće, da i tebe vide iskrivljena slično onoj lisici sa odsečenim repom koja je predložila svima lisicama da odseku rep. Tako su jedni krivoverci odsekli praznovanje nedelje pa uzeli jevrejsku subotu; drugi su odsekli postove; treći su odsekli svetitelje, i kandila i ikone i krst; četvrti su odsekli pričešće krvlju Hristovom, i tako redom.

Maloverci hoće da se zovu hrišćanima, samo da se zovu ali ne i da budu. Plaše se mraka bezverstva, gade se laži krivoverstva, ali ni svoju veru ne drže drukčije nego na jeziku. Jezikom su živi a srcem mrtvi. Stoje među sinovima Pravoslavlja i ne drže zakon pravoslavni. Broje sebe u sinove svetosavske, a ne hode putem oca svoga svetoga Save. Kao jalova su drveta među drvećem rodnim istog imena i u istom voćnjaku. Kao izostali i znemogla trupa, koja se leno vuče u pozadini za revnosnom i sjajnom vojskom Hristovom.

Bezverci hoće da razbiju kandilo duše tvoje. Krivoverci hoće da ti u kandilo naspu vodu mesto ulja. Maloverci daju ti slobodu da držiš kandilo svoje kako ti hoćeš, samo ne žele da ga vide zapaljeno.

To su tri zla vetra koja su udarila na dušu tvoju u ove dane. Neka te Svevišnji blagoslovi da budeš blagosloven i snažan. Jer samo blagosloveni i snažni mogu se spasti od ona tri zla vetra. Budi blagosloven i snažan. Srbine brate moj!

III

Vera tvoja brani te od svakog zla, Srbine brate.

Kadgod te snađe nevolja, vera ti tvoja pomaže.

Kada ti se ovaj svet učini kao tamnica, bez kapije i vratnica, vera ti tvoja govori: Ne boj se! Stvoritelj tvoj drži sve u svojoj vlasti. On tebe naziva sinom, i voli da ti NJega zoveš ocem.

Kada te ostave i prezru susedi tvoji, vera te tvoja brani i svedoči ti: Otac tvoj nebesni nije te ostavio i nije te prezreo.

Kada zgrešiš, pa ljudi vide tvoj greh i osude, i odbace te kao suvišnu dronju u ovome svetu, vera tvoja brani cenu tvoju i govori ti: Hristos za grešnike umre na krstu. On je platio tvoj greh pred Bogom, i ti si Bogu vrlo skupocen i dragocen.

Kada ti se dogode gubici i štete, i nema nikoga na koga bi naslonio svoju brižnu glavu, vera te tvoja brani od mračnih misli i briga i kazuje ti, kako sve ono što je ispalo iz tvoje ruke palo je u ruke Oca tvog, čija su sva bogatstva i sva imanja i sva blaga svih svetova.

Vera te tvoja brani u bolesti i od bolesti, u muci i od muke, u tami i od tame, u očajanju i od očajanja, u samoći i od samoće, u smrti i od smrti. I od smrti brani te i odbraniće te vera tvoja. Vaistinu, čak i od smrti, od koje bezverci čak i ne znaju, da ima odbrane.

Od bezverstva brani te vera tvoja, od te gube nad svakom gubom, od toga mraka gušćeg od svakog mraka i hladnijeg od svakog mraza. O Srbine brate, bezverstvo je živa smrt ljudi i naroda. Svaka smrt je mrtva, a bezverstvo je živa smrt. Od te žive smrti tebe brani i čuva vera tvoja.

Kakav je raspadnuti leš u šarenom kovčegu, takva je duša u živom telu bezvernika. On je grob, okrečen i našaran i ograđen, a unutra je sama smrt, sve smrt, svaka pomisao smrt, svaka želja smrt, svaka namera smrt, svaki plan smrt.

Šta te može sačuvati od ove žive smrti; od ove smrti koja nosi masku života, šta te može sačuvati, Srbine brate? Samo vera tvoja u živoga Boga Stvoritelja, i u Hrista Spasitelja. Vera u Hristovo svedočanstvo koje si ti čuo i primio. Vera u Hristovo znanje, sveznanje, koje ti je predato pod skromnim imenom vere, premda je ova vera pouzdanija od svakog drugog znanja što je od čoveka i kroz čoveka, a ne od Boga i kroz Boga.

Ova sveta i životvorna vera tvoja odbranila je pretke tvoje u dugovremenom ropstvu od očajanja, a u vreme ustanka od klonulosti i kolebljivosti.

Ova sveta i životvorna vera tvoja odbranila je pretke tvoje u dugovremenom ropstvu od očajanja, a u vreme ustanaka od klonulosti i kolebljivosti.

Ova sveta i životvorna vera tvoja brani te od nepoštenja, od nemorala, od nečistih poslova, od prljavih dela, od zločina, od zverstva i divljaštva.

Teško ćeš reći, i vaistinu ne možeš se setiti, da si u životu imao silnijeg i milijeg branioca od vere tvoje, koja i jeste onaj plamen u kandilu tvojem unutarnjem, što osvetljava i greje dušu tvoju, Srbine brate moj!

Duhovno besedništvo

snaga.rs

Share this post


Link to post
IV

Brani i ti veru tvoju, Srbine brate. Kad vera tvoja brani tebe od svih zala ovoga veka, brani i ti nju, veru tvoju. Brani nju koja tebe brani.

Plug brani tebe od gladi, zemljoradniče; moraš i ti braniti njega od rđe. Inače ćeš ostati gladan.

Oganj brani tebe od gladi, kovaču; brani i ti njega od vlage i pepela. Inače ćeš ostati gladan.

Kao što zemljoradnik brani plug od rđe, da bi ga plug odbranio od gladi; i kao što kovač brani oganj od vlage, da bi ga oganj odbranio od gladi, tako i ti moraš braniti veru svoju od zlih vetrova, da bi vera tvoja odbranila život tvoj i snagu i radost.

Tkalja dobro čuva brdo u razboju, da bi brdo bilo u redu. Jer samo na dobrom brdu može tkalja izatkati odeću sebi i deci svojoj.

Domaćica dobro čuva brašno od plesni, da bi brašno bilo zdravo. I pažljivo ga seje i prosejava, da bi umesila zdrav hleb za sebe i decu svoju. Da bi joj deca sa njom zdrava bila.

Kao što tkalja čuva brdo u razboju, da bi bila odevena ona i deca njena, tako i ti moraš čuvati veru tvoju pravoslavnu. Srpkinjo sestro. Jer iz vere i pomoću vere tkaju se sve ostale vrline, koje odevaju dušu čovekovu, Srpkinjo sestro.

I kao što mudra domaćica čuva i prosejava brašno, da bi imala zdrav hleb za sebe i čeda svoja, tako i ti moraš čuvati veru svoju pravoslavnu, i čistiti je i prosejavati od svakog trunja, Srpkinjo sestro. Jer samo zdrava i čista vera hrani dušu i daje zdravlje duši, Srpkinjo sestro, duši tvojoj i dušama milih ti čeda tvojih, Srpkinjo sestro.

Slavuj čuva grlo svoje, veoma ga strogo čuva, da bi grlo njegovo moglo izvijati pesmu što veseli srce njegovo i srca sviju onih koji slušaju pesmu slavujevu. Od svega što je škodljivo i štetno po grlo čuva slavuj grlo svoje, veoma ga strogo čuvam.

Paun čuva perje svoje, revnivo pazi i čuva zlatotkanu odeću svoju, koja je njemu dika a radost ljudima koji ga gledaju. Da mu neko ne iščupa perje; da mu nešto ne uprlja perje; veoma revnivo čuva se i brani paun, i uzdiže glavu svoju na visokom vratu kao stražar na kuli i obzire se tamo i ovamo pazeći, da mu neko ne iščupa perje ili da mu nešto ne uprlja perje.

Kao što slavuj čuva grlo svoje, izvor radosti svoje i tuđe, tako i ti čuvaj veru svoju. Srpče moje zlatno. Jer je vera tvoja izvor radosti tvoje, duboki i nepresušni izvor radosti tvoje i sviju onih koji te ljube oko tebe.

I kao što paun čuva divno perje svoje, ponos svoj i vrednost svoju, tako i ti čuvaj veru svoju, Srpče moje zlatno. Jer je vera tvoja sveti ukras duše tvoje, ponos i vrednost duše tvoje.

Jesi li video slavuja, zamukla grla? Vredi li što? Čuje li ga ko? Traži li ga ko? Plaća li ko zamuklog slavuja više nego vrapca? Glas čini vrednost slavuju. Glas mu daje visoku cenu. Glas mu pribavlja divljenje i ljubav.

I jesi li video pauna očupana? Odlučena od sve njegove slave i lepote? Zar ga ne smatraju za rugobu i čudovište, bez zlatotkanog plašta njegovog, kojim ga je Tvorac ogrnuo i uzdigao za cara među pernaticama?

O Srpče moje zlatno, vrednost tvoja u veri je tvojoj. Ako bi, ne daj Bože, neki zlokobni iščupao veru iz duše tvoje, bićeš jevtiniji od zamuklog slavuja, i čudovišniji od očupanog pauna.

Brani, dakle, veru svoju, jer ona brani tebe. Vera ti je izvor života, vera-hrana, vera-odelo duše tvoje, vera-zdravlje tvoje, vera-pesma tvoja i radost i veselje, vera-vrednost tvoja, vera-cena bića tvoga, vera-plamen Božanstva u tebi, Srbine brate moj.

V

Jednodušno borite se za vjeru Jevanđelja, zapoveda apostol vere (Filip, 1,27).

Kad se jedan brat tvoj bori za veru Jevanđelja, bilo unutra u sebi ili oko sebe, bilo sa svojim strastima ili sa demonima ili sa ljudima bezvernim, krivovernim i malovernim, ti ne smeš mirovati nego moraš mu priteći u pomoć. Uz tebe i sve ostale hiljade i milioni pravoslavnih. Borbu jednoga primaju svi, i od borbe sviju ne sme nijedan izostati. Apostol vere naređuje svima a ne jednome: J e d n o d u š n o b o r i t e s e - svi.

U starija vremena kad su grupe hrišćanskih mučenika stradali za veru jevanđelsku, svi ostali hrišćani priticali su im u pomoć. Jedni su ih obilazili po tamnicama, drugi su im slali darove, treći su brinuli o deci njihovoj ili o starim roditeljima, četvrti su se molili Bogu za njih.

I ti tako čini. Kad se neki brat tvoj bori za veru jevanđelsku, veru svetu pravoslavnu, priteci mu u pomoć i pruži mu pomoć, da mu lakše bude. Pomozi mu ili rukom, ili jezikom, ili molitvom i dobrom željom pred Bogom. I svi tako neka čine. Jer njegova borba tvoja je borba, i njegova pobeda biće tvoja pobeda.

Borba za veru borba je za dušu; borba za dušu borba je za pravi život; borba za pravi život borba je za jednu vrednost veću i višu od svega sveta i svega u svetu. Jer Hristova su usta izrekla onu veliku reč:

šta koristi čovjeku da ceo svet zadobije a dušu svoju izgubi?

Zaista velika i sveta reč, izrečena od najsvetijih usta.

Šta će koristiti ceo svet recimo zavojevaču celoga sveta kad legne na samrtni odar? Hoće li misliti u tom času rastanka o onome što ostavlja ili o onome što nosi sobom u večnost? O kako će mu luda i smešna izgledati sva borba njegova za ono što mora ostaviti a ne za ono što mora poneti! Cela borba promašena; ceo vek promašen! Jer se borio za tuđe a ne za svoje. Dobitak ostavlja u tuđim rukama, a gubitak uzima sobom i nosi iz ovog sveta. Tuđe otimao, svoje izgubio. Udaljuje se od gneva ljudskog, a ide u susret gnevu Božjem.

Zato ti i govorim, Srbine brate: borba za veru to je borba za dušu, a borba za dušu to je borba za glavnu imovinu svoju i za večni život. Ne govorim ti u ime moje nego u ime svih predaka svojih, svetih i viteških, koji se Boga bojaše, za dušu brinuše, i za veru borbu i borbu i borbu vodiše. Pa čak i kad bitke na svetskom poprištu izgubiše, duše svoje spasoše i u carstvo Hristovo se useliše.

VI

"Ova je zemlja bedem Hrišćanstva". Tako pisaše prađedovi tvoji iz Miloševog Ustanka pravoslavnom caru ruskom kada iskaše od njega pomoć.

Tako Srbi, prađedovi tvoji, shvatiše i nazvaše ovu Božju zemlju, ovu tvoju očevinu i dedovinu, Srbine brate.

Preko hiljadu godina ova zemlja je bila bedem Hrišćanstva. Preko hiljadu godina na njoj je krst Hristov čas uzdizan čas obaran. No i kad je obaran od krivoveraca, krst Hristov skrivan je u srce narodno i tamo se sijao i blistao. U ljutim vremenima robovanja Srbi su ga skrivali tamo gde lopov ne krade niti razbojnik otima, skrivali su ga često ali nikada izdali.

Ono što je od Boga namenjeno, ne može se slabom rukom ljudskom obrnuti. Jači je Bog od čoveka, jači od svega sveta. A On, Svemoćni i Sveznajući namenio je ovoj zemlji da bude bedem Hrišćanstva. Kako velika i veličanstvena predodredba Božja za tvoju zemlju, Srbine brate! Bog je odredio tvoju zemlju da bude bedem ne čega malenog i maloznačajnog, ili uskog i prolaznog nego da bude bedem večnog Hrišćanstva.

Na Sudu Strašnome pitaće Gospod narod srpski, kako se borio na ovom bedemu? I kako su duboke rane njegove za veru pravu? I koliko su duboka i široka groblja mučenika srpskih za istinu Hristovu? U Dan Sveopšte Rasplate javiće se sve suze naroda tvoga, izbrojati sve rane, izmeriti sva krv, sračunati sve žrtve. I sve će se stostruko i hiljadostruko platiti onima koji se nađu dostojni i darivaće im se život večni. I srce će se tvoje radovati kad vidi i čuje nebesnu slavu tvoga naroda.

Zbog toga ti govorim: bori se i ne kloni! Tajanstveni sat vremena, navijen rukom Stvoritelja, svaki minut izbija i otkucava zemni rok zemnorodnim. I na svaki otkucaj anđeli izvode iz ovog života čete Božje, i preseljavaju ih u drugi svet. Kad izbije tvoj minut, ti ćeš morati ostaviti sve i poći jedino sa dušom svojom. Bori se za dušu, da bi imao s čim poći u onaj svet. A borba za dušu borba je za veru. Jer je rečeno i potvrđeno, da samo duša sa verom ima namenu i svrhu. Duša bez vere nema ni namene ni svrhe. Tako je rečeno i tako potvrđeno.

Pazi, šta mrziš a šta voliš. Kada se boriš za veru svoju ljubi veru svoju svim srcem svojim, jer ti je ona darovana od Onoga koji tebe ljubi. Vera je dar ljubavi, ta tvoja vera, prava vera pravoslavna. Srbine brate. Kad ljubiš veru svoju, ljubiš Darodavca vere svoje.

Strasti pomračavaju um, i gase kandilo vere. Kad se boriš sa strastima svojim, mrzi strasti svoje svim srcem svojim.

Bezverstvo pustoši dušu čupajući sve božansko seme iz duše. Bezverstvo je živa smrt, gora od svake smrti. Kad se boriš s bezvernicima, mrzi bezverstvo svom dušom svojom, a i ne mrzi čoveka na koga je pala guba bezverstva. Kad ne mrziš vola svoga, na kome je kuga; i kad ne mrziš ovcu svoju, na kojoj je metilj - kako bi mrzeo čoveka brata svoga, na kome je guba bezverstva? Preteško je breme bezverstva i samo sobom: nemoj tovariti na brata tvoga još breme mržnje tvoje.

Krivoverstvo je vera iskrivljena, skršena i smanjena, kao drvo burom iskrivljeno i gradom skršeno. Kad se boriš s krivovercima, mrzi krivoverstvo, u vidu jeresi i sekata, svom dušom svojom, ali ne mrzi čoveka sa verom iskrivljenom i osakaćenom. Kad ne mrziš drvo gradom izlomljeno i osakaćeno, kako bi mrzeo čoveka brata svoga, u koga je vera iskrivljena i duša osakaćena?

Maloverstvo je vera bez plodova. Kad se boriš s malovercima, mrzi maloverstvo svom dušom svojom, ali ne mrzi čoveka brata svoga, jer na njemu je ta oblest i on je stradalnik.

Kad ne mrziš pšenicu izraslu i izđikalu, ali bez vlata i zrna, nego brineš kako da joj pomogneš da bi vlatala, - kako da mrziš čoveka brata svoga, koga je snašla nevolja, da ima veru ali besplodnu, i da mu kandilo vere bude ne bez ulja ali bez plamena?

Bog će ti pomoći, i ti ćeš pobediti.

Bog će te blagosloviti, i ti ćeš održati veru svoju, najveće blago svoje, Srbine brate moj.

Kad očuvaš veru svoju, očuvao si dušu svoju. Kad očuvaš dušu svoju, lako ćeš se rastati sa ovim svetom, i lako ćeš ući u život večni, koji obeća Stvoritelj blagoslovenim Svojim.

Duhovno besedništvo

snaga.rs

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this