Sign in to follow this  
Bruvanjac

Pravoslavne Crkve u Krajini

Recommended Posts

2010Lika-Dalmacija185_resize.jpg

Табла о за Доситеја Обрадовића

Унутрашњост манастира - фонтана

Унутрашњост манастира

Манастир Крупа, код Обровца.

Сликано 9. јула 2010. године.

Код манастира се налази и истоимена река Крупа, која је чиста и бистра, да може да се пије та вода.

Share this post


Link to post

Ova crkvica u Buzetoj je predstavljala kulturno-istorijski spomenik najvise kategorije u SR Hrvatskoj. Radilo se o najstarijoj i najznacajnijoj pravoslavnoj drvenoj crkvi na Baniji. Inace je jedna od rijetkih crkava koja je prezivjela Drugi svijetski rat. Ikonostas i inventar su trebali biti komplet konzervirani, ali nazalost nisu preneseni za Beograd, tako da je sve izgorjelo...

Share this post


Link to post

Црква Рождества пресвете Богородице у Мазину. Подигнута по некима 1760, а по званичном сајту Епархије ГорњоКраловачке 1775. године. У другом светском рату оштећена, звона из исте која су по речима мог покојног деде била најјаснија у околини, јер је парохија била географски велика и обухватала поред Мазина и Мазинског поља и Ваган и село Брезовац у општини Доњи Лапац су однешена у Задар. Обнова започета 1991. године.

Share this post


Link to post

osjecko-mala.gif

Osjeckopoljska i baranjska eparhija

25. јул 2010.

Pravoslavni Srbi su na prostorima Baranje od najranijih vremena bili pod duhovnim okriljem Beogradske mitropolije, a od kraja XIV veka, od vremena despota Stefana Lazarevica i Djurdja Brankovica, pod okriljem Ugarske eparhije. Obnovom Pecke patrijarsije (1557. godine), ovi prostori pripadaju Pozeskoj mitropoliji, cije je sediste u manastiru Orahovici.

Posle Velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem III Carnojevicem (1690. godine), episkop mohacko-sigetski Jeftimije Tetovac vrsi duhovni nadzor i nad Osjeckim poljem, odnosno Osjecko-poljskom eparhijom; a po odlasku vladike Jeftimija 1703. godine u Rusiju, nad ovim prostorima bdi sam patrijarh Arsenije Carnojevic. Na crkveno-narodnom saboru u manastiru Krusedolu 23. septembra 1710. godine, za episkopa pecujskog izabran je Nikanor Melentijevic (1710–1721), arhimandrit manastira Krusedola. Na ovom saboru, Osjeckopoljska eparhija pripojena je novoizabranom episkopu Melentiju, koji je u svojoj tituli oslovljavan sa „vladika pecujski, Sigetu, Siklosu, Muhacu, pomezdu Save i Dunava pravoslavni episkop".

Osjeckopoljska eparhija je u proslosti imala nekoliko naziva: Pecujska; Secujska; Sigetska, Mo-hacka, Secujsko-osecka, Mohacko-sigetska, uglavnom po sedistima episkopa i teritorijama koje je pokrivala. Oko 1713. godine, vladika Nikanor Melentijevic preneo je sediste eparhije u Osijek, kao episkop „mohacko-sigetski i oseckopoljski".

Na crkveno-narodnom saboru u Krusedolu (2. januara 1721. godine), za episkopa „oseckopoljskog" izabran je Maksim Gavrilovic (1721–1732), arhimandrit manastira Besenova. Ovaj vladika je kupio u osjeckoj Donjoj varosi velelepnu kucu od „kameral oberdirekta Ignaca Osenda" sebi za rezidenciju. Vladika Maksim presao je 1726. godine iz Osijeka u Secuj, gde je i umro 1733. godine. Iste godine, Osjeckopoljska eparhija pripojena je Eparhiji sremskoj, a Secujska Budimskoj.

Patrijarh Arsenije IV Jovanovic Sakabenta preneo je svoje sediste iz Sremskih Karlovaca u Osijek. Isti patrijarh posvetio je u Sremskim Karlovcima 15. avgusta 1746. godine Jovana Georgijevica (1746–1748) za episkopa osjeckopoljskog, sa sedistem u Osijeku. Kada je vladika Jovan izabran za mitropolita karlovackog, Eparhija je pripojena Eparhiji slavonskoj. Vladika pakracko-slavonski Sofronije Jovanovic (1748–1757) jedno vreme boravio je u Osijeku, u rezidenciji koju je kupio jos vladika Maksim. Episkop Sofronije menjao je svoju staru rezidenciju 1750. godine za veliku zgradu preko puta Saborne crkve Uspenija Bogorodice. Posle smrti vladike Sofronija, januara 1758. godine, Osjeckopoljska eparhija pripojena je Sremskoj dejecezi, u cijem je sastavu ostala sve do 1991. godine. U tom vremenskom intervalu ovim srpskim vladicanstvom upravljali su, u ime karlovackih mitropolita, njihovi egzarsi. Na majskoj skupstini u Sremskim Karlovcima, 1848. godine, bilo je pokusaja da se obnovi ova Eparhija, ali bez uspeha.

U Drugom svetskom ratu u ovoj Eparhiji unisteni su brojni srpski hramovi (Vucevci, Erdut, Osijek, Tenja, Cepin, Cepinski Martinci, i jos neki), a jedan broj crkava preuredjen je u rimokatolicke bogomolje (Bijelo Brdo, Koprivna, Markusica, Poganovci, Budimci).

U ratu (1991–1995), u Osjeckopoljskoj i baranjskoj eparhiji unisteno je 14 crkava, a 35 je osteceno. Poruseno je sest, a osteceno osam parohijskih domova i ostalih crkvenih zdanja.

Sveti arhijerejski sabor izabrao je 1991. godine za Osjeckopoljskog i baranjskog episkopa Lukijana (Vladulova), arhimandrita manastira Bodjana. Sediste Eparhije, umesto u Osijeku, privremeno je u Dalju.

Beli Manastir

Grobljanska kapela, zaduzbina Romana Milorada, iz 1987. godine. Ostecena 1992. godine granatama hrvatske vojske. Stradao toranj, deo krova i juzni prozor.

Bijelo Brdo

Crkva prenosa mostiju Svetoga Nikole podignuta 1764, a zvonik dogradjen 1809. godine. Ikonostas slikao Jovan Isailovic Stariji 1783, a zidno slikarstvo Jovan Isailovic Mladji 1850–1854. godine. U Drugom svetskom ratu (1941–1945) crkva pretvorena u rimokatolicku, a pravoslavni zivalj tog kraja nasilno preveren. Ikonostas odnet, a drvorezbarija ikonostasa unistena. Ovim neprimerenim cinom rukovodio franjevac Kamilo Kolb. Posle rata, crkva renovirana i podignuta nova oltarska pregrada. Crkva ostecena u toku ratnih operacija 1991–1993. godine.

Bolman

Crkva Svetih apostola Petra i Pavla podignuta u drugoj polovini XVIII veka; obnovljena 1904. godine. U Drugom svetskom ratu, marta 1945, zapaljeni ikonostas, crkveno-umetnicki predmeti, bogosluzbene knjige i deo arhive. Hram stradao 2. januara 1992. godine. Hrvatska vojska ga granatira u vise navrata; znatno ostecen zvonik i krov crkve. Spolja potpuno obnovljena.

Borovo Selo

Crkva Svetog arhidjakona Stefana podignuta 1761, a generalno obnovljena 1987. godine. U ratu (1941–1945) pretvorena u rimokatolicku crkvu, a ikonostas ostecen. Crkva obnovljena 1951/52. godine. Tokom ratnih dejstava 1991/92. godine od velikih detonacija popucali svodovi. Parohijski dom, usled ogromnih detonacija tokom ratnih dejstava 1991/92. godine, pretrpeo velika ostecenja; svi zidovi popucali.

Bracevci

Crkva Svetog velikomucenika Dimitrija podignuta 1778, a obnovljena 1827. i 1844. godine. Tokom 1991–1994. godine opljackana i demolirana, a bogosluzbeni predmeti, crkvene i maticne knjige i arhiva unisteni.

Brsadin

Crkva Svetog arhangela Gavrila iz 1750, a zvonik dozidan 1834. godine. Tokom Drugog svetskog rata (1941–1945) ostecen ikonostas, a bogosluzbeni predmeti, crkvene i maticne knjige, kao i arhiva, delimicno unisteni. Crkva u celini obnovljena 1983. godine. Znatno ostecena u toku ratnih dejstava 1991–1993. godine. Spolja potpuno obnovljena.

Budimci

Crkva Vaznesenja Gospodnjeg podignuta 1795, obnovljena 1837. i 1862. godine. Nemci je zapalili 31. oktobra 1943. godine. Posle rata obnovljena. Ostecena, demolirana pocetkom maja 1995. godine (Izvestaj ECMM, ¤ 3/95, 29).

Valpovo

Kapela Svetog Stefana Stiljanovica potice iz XIX veka. Srusena od strane Hrvata (1991–1993).

Vinkovci

Crkva Svete Trojice podignuta 1794, a ikonostas, rad Stojana i Jakova Nedica, 1811. godine. U ratu (1941–1945) crkvu opljackali i ostetili Hrvati. Posle rata obnovljena. Crkva opljackana, spaljena, potom minirana oktobra 1991. godine od strane Hrvata. Materijal porusene crkve iznet, a na crkvistu je parkiraliste. Parohijski dom opljackali, a zatim minirali, Hrvati oktobra 1991. godine.

Vukovar

Crkva Prenosa mostiju Svetog Nikole podignuta u vremenu od 1732. do 1737. godine. Drvorezbariju ikonostasa radio Tomas Firtler 1771–1773, a ikone slikao Vasilije Ostojic 1771–1776. godine. Zidno slikarstvo izveo Jovan Isailovic Mladji 1854. godine. U Drugom svetskom ratu (1941–1945) opljackana i demolirana. Posle rata, ova Saborna crkva obnovljena. U ratu 1991/92. godine hram miniran i zapaljen. Srusen gornji deo zvonika, krovna konstrukcija i svod crkve. Unutrasnjost potpuno demolirana i spaljena. Crkva u obnovi.

Crkva Svete Paraskeve (Petke) podignuta na „Dobroj Vodi" u vremenu od 1808. do 1811, a obnovljena 1908. godine. U Drugom svetskom ratu demolirana i oskrnavljena. Obnovljena 1982. godine. Crkvica opljackana i granatirana (1991–1995). Spolja potpuno obnovljena.

Crkva Svetog Prokopija podignuta na imanju Paunovica „Tresnja". Znatno ostecena i opljackana u toku ratnih operacija 1991/92. godine.

Crkva Svetog Nikole (Mauzolej porodice Paunovic) granatirana i najvecim delom razrusena. Unisten ikonostas i zidno slikarstvo Stevana Aleksica (1991–1993). Unistena i kapela (mrtvacnica) na groblju (1991–1993). Unistena i zgrada gde je stanovao cuvar koji je odrzavao kompleks porodice Paunovic (1991–1993).

Kapela Vaskrsenja Hristovog, na groblju, podignuta pocetkom XX veka. Opljackana i tesko ostecena, granatirana u toku ratnih operacija 1991/92. godine. Tesko ostecen mozaik Vaskrsenja Hristovog.

Gabos

Crkva Rodjenja Presvete Bogorodice podignuta 1810, obnovljena i dogradjena 1839. godine. Ikonostas iz 1844. godine. U ratu (1941–1945) unistena arhiva i deo crkvenih dragocenosti. Obnovljena 1965. godine. Tokom 1992. godine u nekoliko navrata granatirana i nalazi se u vrlo teskom stanju; sva ispucala, zvonik sklon padu, zvona polupana. Parohijski dom ostecen granatama i sklon padu (1991–1993).

Gornji Petrovci

Crkva Vaznesenja Gospodnjeg podignuta 1769. godine. Ikonostas slikao Bogdan Djukic u prvoj polovini XIX veka. U proslom ratu (1941–1945) unistena arhiva i deo bogosluzbenih predmeta. Crkvu tesko ostetile tokom 1991/92. godine granate, posebno krov i zvonik. Iz crkve ukradeno 60 ikona. Hram spolja obnovljen. Parohijski dom ostecen 1991/92. godine.

Gornji Tovarnik

Crkva Svetog velikomucenika Georgija (pripada Sremskoj eparhiji) podignuta izmedju 1797. i 1799. godine. Zidno slikarstvo uradio Petar Cortanovic 1834. godine. Drvorezbariju na ikonostasu izveo Georgije Devic 1842, a ikone slikao Jovan Isailovic Mladji 1853. godine. Crkva obnovljena 1903. godine. Tokom rata (1941–1945) unistena arhiva i deo bogosluzbenih predmeta. Obnovljena 1984. godine. Tokom 1991/92. nekoliko granata ju je pogodilo tako da je unisten krov i zvonik, a zidovi popucali. Zidno slikarstvo znatno osteceno. Hram spolja obnovljen.

Dalj

Crkva Svetog velikomucenika Dimitrija. Na starijem crkvistu podignut 1799. godine Saborni hram. Ikonostas slikao Pavle Djurkovic 1822–1824. godine. Crkva demolirana 1942. i tom prilikom opljackane sve dragocenosti, srusena krovna konstrukcija. Ikonostas delimicno spaljen, a zvona odneta. Za stradanje ovog hrama odgovornost snosi rimokatolicki svestenik Josip Astalos. Crkva ostecena u toku ratnih operacija 1991/92. godine; pogodjena granatama (1991–1993) (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 52). Parohijski dom ostecen u toku ratnih dejstava 1991/92. godine.

Darda

Crkva Svetog arhangela Mihaila podignuta 1777, a obnovljena 1924. i 1982. godine. U noci izmedju 21/22. avgusta 1991. godine ostecena fasada crkve od strane hrvatske vojske; pogodjena granatama (1991–1993) (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 100).

Dopsin

Crkva Svetih apostola Petra i Pavla podignuta 1764. godine. Opljackana i demolirana (1991–1995).

Erdut

Crkva Svetog arhangela Gavrila podignuta 1757. godine. Ikonostas i zidno slikarstvo slikao Jovan Isailovic Stariji 1805. godine. Na Bozic 1942. crkvu srusili Hrvati. Na temeljima porusene crkve podignuta posle rata nova. Uoci hramovne slave, 25. jula 1991. godine, hrvatska vojska, odnosno clanovi Hrvatske demokratske zajednice, iz neposredne blizine minobacacima gadjali crkvu. Toranj i zidovi pogodjeni granatama (1991–1993) (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 118). Tom prilikom porusen krov i deo severnog zida. Crkva spolja obnovljena.

Jagodnjak

Crkva Svetog Nikole iz XIX veka. Ostecena (1991–1993).

Jankovci (Novi)

Crkva Svetog proroka Ilije iz 1794. godine. Ostecena od strane hrvatske vojske 1991. godine: razoreni krov, zvonik, prozori i vrata, a znatno ostecena fasada i unutrasnjost hrama, posebno zivopis. Bogosluzbeni predmeti i crkvene knjige pokradeni. Spolja obnovljena.

Knezevo

Crkva Svetog velikomucenika Georgija zaduzbina kralja Aleksandra I Karadjordjevica. Tokom Drugog svetskog rata (1941–1945) opljackana: odnete ikone sa ikonostasa, liturgijski predmeti, crkvene knjige, zatim pevnica i tepisi (darovi kralja Aleksandra). U ratu (1991) ostecena fasada puscanim zrnima.

Koprivna

Crkva Rodjenja Presvete Bogorodice potice iz srednjeg veka; obnovljena 1757. godine. U ratu (1941–1945) bila preuredjena u rimokatolicku. Ikonostas i svi liturgijski predmeti ukradeni, a crkva srusena (1991–1993).

Marinci

Crkva Svetog velikomucenika Georgija podignuta 1758, obnovljena 1808. i 1987. godine. Drvorezbariju ikonostasa radio Maksim Lazarevic 1829, a ikone slikali 1834. godine Ilija Loncarevic i Jovan Nedeljkovic. U Drugom svetskom ratu bogosluzbeni predmeti i crkvene knjige delom opljackani. Tokom ratnih operacija 1991. godine unisten krov i zvonik. Ukradeno 14 ikona. Unistena drvorezbarija ikonostasa i zidno slikarstvo.

Markusica

Crkva Silaska Svetoga Duha podignuta 1810, a obnovljena 1989. godine. Ikonostas slikao Jovan Isailovic Stariji 1775–1777. godine. U Drugom svetskom ratu preuredjena u rimokatolicku. Crkva znatno ostecena: krov, zidovi i zvonik stradali u akcijama hrvatske vojske 9. novembra 1991. i 8. aprila 1992. godine; pogodjena granatama (1991–1993) (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 64).

Miklusevci

Crkva Prenosa mostiju Svetog Nikole podignuta 1758, obnovljena 1889. i 1968. godine. Generalno obnovljena 1982. godine. Krovna konstrukcija i fasada ostecena delovima granata (1991–1993) (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 19). Iz hrama sve opljackano, skinut i polijelej. Parohijski dom porusen granatama (1991–1993).

Mirkovci

Crkva Prenosa mostiju Svetog Nikole podignuta izmedju 1809. i 1813. godine. Ikonostas iz 1934. Vrata crkve minirana 5. januara 1990. godine. Hram granatiran tokom ratnih operacija u vise navrata (1991–1993). Spolja obnovljena. Parohijski dom znatno ostecen (1991–1993).

Negoslavci

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice podignuta 1758. generalno obnovljena 1987. godine. Tokom ratnih operacija granatama ostecen krov i fasada crkve (1991–1993).

Crkva Rodjenja Svetog Jovana Pretece na groblju podignuta 1708, a obnovljena 1987. godine. Tokom ratnih dejstava ostecen krov i fasada (1991–1993). Parohijski dom znatno ostecen tokom hrvatskog granatiranja (1991–1993).

Osijek

Kapela Vaskrsenja Hristovog u parohijskom domu napravljena 1960. godine. Oktobra 1991. godine kapela i parohijski dom opljackani, a jedan deo inventara unisten. U dva navrata, 1993. i 1994. godine, namerno podmetnut eksploziv.

Osijek (Donji grad)

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice podignuta 1743. godine. Tokom Drugog svetskog rata srusena do temelja. Novi hram podignut u periodu od 1966. do 1979. godine. Tokom 1991/92. godine vise puta granatiran. Opljackan 1992. i 1993. godine. Dva puta miniran, 1992. i 1993. godine. Parohijski stan demoliran i opljackan (1991–1993).

Osijek

Kapela Pokrova Presvete Bogorodice ustrojena 1948. godine u ulici Zmaj Jovinoj 25. Pogodjena granatom 1992. godine. Iste godine i opljackana. Grobljanska kapela Prenosa mostiju Svetog Nikole podignuta 1892. godine. Provaljena 1992. i tom prilikom delom opljackana, a deo crkveno-umetnickih predmeta i bogosluzbenih knjiga unisten. Nekoliko vrednih ikona nestalo.

Ostrovo

Crkva Rodjenja Svetog Jovana Pretece podignuta u vremenu od 1810. do 1815. godine. Ikonostas slikao Djordje Diklic 1841. U ratu (1941–1945) demolirana. Obnovljena 1965. i 1984. godine. Crkva tesko postradala u toku ratnih operacija 2. septembra 1991. i 16. aprila 1992. godine. Toranj i krov pogodjeni granatama (1991–1993) (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 66). Deo crkveno-umetnickih dragocenosti nestao. Parohijski dom demoliran i opljackan 1991/92. godine.

Kapela podignuta na mesnom groblju u XIX veku. Porusila je hrvatska vojska decembra 1991. godine.

Paucje

Crkva Svetog velikomucenika Georgija podignuta 1777, obnovljena 1867/68. i 1886. godine. Srusili je Hrvati 1943. godine. Posle rata podignut novi hram. Crkvu minirali Hrvati (1991–1993). Crkveno-umetnicke dragocenosti i crkvene knjige stradale.

Pacetin

Crkva Prenosa mostiju Svetog Nikole podignuta u vremenu od 1752. do 1759. godine. Ikonostas slikao Djordje Rakic 1891. Obnovljena 1908, 1958. i 1986. godine. U Drugom svetskom ratu (1941–1945) ostecena i preuredjena u rimokatolicku. Ostecena u toku ratnih operacija 1991. godine; pogodjena sa vise granata.

Poganovci

Crkva Svetog proroka Ilije provaljena, demolirana i opljackana od strane Hrvata (1991–1993).

Sarvas

Crkva Rodjenja Svetog Jovana Krstitelja podignuta 1753; ikonostas slikao Dimitrije Bacevic 1766. godine. Po raseljavanju Srba, ovaj hram ustupljen Rimokatolickoj crkvi. Novi hram posvecen istom Svetitelju zapocet 1970, a osvecen 21. oktobra 1990. godine. Crkvu znatno ostetili Hrvati u vise navrata u vremenu od 26. juna do 17. septembra 1991. godine: ostecen krov, a unutrasnjost crkve zapaljena. Stradao novi ikonostas, zivopis, bogosluzbeni predmeti, odezde i crkvene knjige. Sve spaljeno. Prema Izvestaju (ECMM, ¤ 1/94, 88) crkva minirana, ostali samo temelji.

Sotin

Crkva Prenosa mostiju Svetog Nikole podignuta 1802, a generalno obnovljena 1968. godine. Tokom avgusta 1991. ostecena puscanim zrnima od strane Zbora hrvatske garde.

Sremske Laze

Crkva Rodjenja Presvete Bogorodice podignuta 1775, a obnovljena 1979. godine. Ikonostas slikao Djordje Rakic. U Drugom svetskom ratu toranj crkve sluzio nemackoj vojsci kao mitraljesko gnezdo. Znatno ostecena 1991. godine od strane hrvatske vojske; granatama ostecen krov i fasada (1991–1993) (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 43). Parohijski dom tesko ostecen 1991. godine i nije za stanovanje.

Tenja

Crkva Prenosa mostiju Svetog Nikole podignuta 1761. ikonostas slikali Janko Halkozovic i Jovan Isailovic Stariji 1777. godine. Crkva srusena do temelja 1942, a nova podignuta 1985. godine. Ostecena u toku ratnih operacija 1991/92. godine. Prema Izvestaju (ECMM, ¤ 1/94, 84) crkva namerno minirana, ostali samo temelji.

Cepin

Crkva Svetog arhangela Mihaila podignuta 1759. godine. Novi hram zavrsen i osvecen 1981. godine. Srusili ga Hrvati 1992. Ostao samo deo zvonika.

Cepinski Martinci

Crkva Svetog velikomucenika Georgija provaljena i demolirana izvan ratnih dejstava. Bogosluzbeni predmeti i crkvene knjige delom opljackani (1991–1995).

Sarengrad

Crkva Svetih arhangela Mihaila i Gavrila podignuta 1805. godine. Drvorezbariju za ikonostas uradio Georgije Devic 1828, a ikone i zidno slikarstvo izveo Bogdan Djukic 1854. godine. Obnovljena 1935. i 1973. godine. U ratu od 1941. do 1945. demolirana, a crkveno-umetnicki predmeti opljackani. Crkva znatno ostecena 6. oktobra 1991. godine; posebno stradali krov i zvonik. Pogodjena granatama (1991–1993) (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 36). Parohijski dom tesko ostecen 1991. godine i nije za stanovanje.

Sidski Banovci (Eparhija sremska)

Crkva Svete Paraskeve podignuta 1818. Ikonostas, ripide i darohranilnicu slikao Zivko Petrovic 1840. godine. Decembra 1944. godine tesko je ostetile nemacke tenkovske jedinice. Pogodjena dvema granatama; toranj delimicno unisten oktobra 1991. godine (Izvestaj ECMM ¤ 5/96, 27).

Share this post


Link to post

crkvaizvazduhaV.jpg

crkvaV.jpg

Храм у Бршадину је посвећен Светом Архангелу Гаврилу а зидан је 1750. године.

У звонику храма су смештена 3 звона која су купљена после Другог светског рата а која су и данас у функцији. Храм је ограђен зиданом оградом од опеке. У више наврата црква је молована извана а задња обнова храма била је 2000. године, где је освећење извршио Епископ Осјечкопољски и барањски Господин Лукијан. Тлоцрт храма 17х6х6 м.

Иконе на зидовима су измоловане 1928. године а радио их је сликар Бранко Станчић из Шида.

Иконостас је израђен у барокном стилу и подељен је у три зоне. Храм је опскрбљен целивајућим иконама урађеним на лиму које нису више у употреби као и једном гарнитуром кашираних на дрвету. На средини храма се налази нова целиваоница из 2005. године као и један налоњ у олтару у добром стању. У лађи храма налази се нови Христов гроб из 2005. године. Туторски стол је смештен у припрати храма као и мала крстионица која се налази узидана у северном углу храма. Постоје две певнице, те епископски трон код јужне певнице. Уз јужни и северни зид лађе храма, као и у припрати налазе се столови - седишта за вернике, три црвене литија и две црне. Небо се налази на хорошу и није у употреби. Црква је постојала и пре 1733. али је већ тада по свом опису била стара и трошна. Ову скромну дрвену цркву половином XVIII века заменила је нова, зидана црква, коју је 1. јануара 1750. осветио епископ пакрачки Софроније Јовановић.

Share this post


Link to post

Та црква Стефана Дечанског из Борова Насеља, је ту премештена силом прилика, налази се код железничке станице Борово, између стамбених зграда. Црква је нова. Али су је већ ове године клинци задојени усташком идеологијом стигли ишарати.

Иначе православна црква у Борову насељу требала је бити саграђена у непосредној близини некадашње ОШ "Иван Г. Ковачић", у коју сам и ја ишао својевремено као основац. После су ту школу преименовали. Али битно је да би та православна црква била малтене у центру насеља, јер је то планирано место ионако пре Другог св. рата било црквено. Замислите те обести за околне Хрвате да им свако јутро звоне звона православне цркве?! Једноставно то није могло, а ови наши прихватили дај шта даш?! Безвезе... могли су преко ЕУ и тих организација да истерају своје, јер као што рекох земљиште је било од раније црквено. И одмах поред основне школе.

Share this post


Link to post

Црква Светог ПрвомученикаАрхиђакона Стефана

у Борову Селу

Vslika%20hrama%201936.jpgVslika%20hrama.jpg

VSlika%20(13).jpg

Ово су слике преузете са spcoborovo.hr

Историјат храма у Борову селу прилично је непознат јер се до наших времена нису сачувала сведочанства о времену када је подизан храм. Оно мало података, које зуб времена, непажње и не просвећености није нагризао, доноси нам следеће историјске чињенице.

Срби су вероватно и под Турцима, као једини становници овога места, имали своју цркву, која се 1756. године спомиње као дрвена црква светог Стефана, „стара и трошна“. Стару дрвену цркву за коју је речено 1756. године да је „трошна и стара“ заменила је 1762. године нова зидана црква.

Парохијски храм посвећен је преносу моштију Светог Првомученика и Архиђакона Стефана. Грађен је у периоду од 1761. до 1764. године. Новосаграђену цркву осветио је Митрополит Павле Ненадовић. Црква је каснобарокног стила са веома високим звоником једнобродна с полукружном апсидом и звоником испред главног прочеља. Олтар је окренут према Истоку. Постоји хорош који је обзидан оградом разиграних барокних линија, који почива на два масивна стуба. Димензије храма су 21м дужине и 10м ширине. Звоник који је на западној страни храма доживео је промене после другог светског рата, зазидани су отвори на првој етажи звоника и торањ је смањен и промењен му је изглед. На звонику има три велика звона и једно мало (дечје) звоно. Звоник је димензија 4м. са 3,50.м.

Порта је ограђена са бедемом од цигле, а са западне стране је ограђена кованом оградом. Обнављана је више пута али важније обнове су 1835. године од стране вуковарског мајстора тесара Јохана Штрасера и градитеља Антуна Семпера. Друга детаљна обнова је била 1934. године, коју је финансирао господин Тома Максимовић, директор фабрике Бата. После другог светског рата обновљен је торањ и кров. Декорација храма је извршена 1987. године и освећење је извршђио Епископ сремски Господин Василије. Задња обнова је била 1998. године када је промењена грађа на крову и цреп, црква је около комплет обијена од малтера и поново омалтерисана и окречена . Такођер је промењено и степениште у звонику и направљено је шире и ново. Освећење је обавио Епископ oсечкопољски и барањски Господин Лукијан.

Првобитни иконостас који је постојао у светом храму су у току другог светског рата Усташе демонтирали и већину икона уништили. Првобитни иконостас је највероватније био рад Јована Исајловића и његовог ученика Григорија Јездимировића, рођенога боровца. По записима стручњака за иконе говори се да је тај иконостас сликан у другој половини 18. века, те да представља право ремек дело резбарства по којим се осећа рококо. Садшњи иконостас је направљен од различитих иконописаца 1970.г.и он је још увек привременог карактера, јер се планира изградња новога.

На овом иконостасу осим сачуваних неколико икона истиче се и икона Господа Исуса Христа која је с почетка 19.века.

Зидне иконе су рађене 1934. године и обновљене 1987.године.

Христов гроб постоји из 19.века, који је ручна израда од дрвета. Постоји и крстионица у припрати од камена.

Олтар је доста велики за димензије храма. Часна трапеза је озидана и омалтерисана.. Посебан ђаконик не постоји. Горње место је увучено у источни зид, као још по једно место са сваке стране. Богослужбене књиге све имају, а од значајнијих су три Света Јеванђеља, и то све у плишу од којих најстарије датира из 1730.године. Постоји ручни крст, филигрански рад са уметцима од ебановине, два каснобарокна чирака са написом из 18.века (поклон Марије Терезије). Има једна кадионица од сребра из 18.века. Свеће се пале испод звоника у свећњацима, који су направљени и постављени у звоник приликом извршене декорације храма 1987.године.

У месту су некада постојала седам крстова што од дрвета, што од камена. Око крстова се окупљало на Врбицу (улица Дунавска), Други дан Васкрса (улица Жељезничка) Св.Цар Константин и царица Јелена (Микановци) и о Преображењу на Баленици. Сви ти крстови су порушени, задњи од камена 1991.године тенком. Зато смо ми поново подигли нова два крста од бетона у Дунавској улици где се иде за Врбицу и у Жељезничкој улици, где се окупљамо други дан Васкрса на литији за жита. Заветни дан је 03.јун. Св.Цар Константин и Царица Јелена, поводом временске непогоде, града (туче). Освећује се винова лоза и њиве.

Засигурно можемо рећи да историјат парохије у Борову пратимо од првога свештеника којег историја спомиње. По забeлеженим подацима парохија датира из 17. века јер постоји запис је 1698 године био један свештеник у Борову, те да је служио у цркви брвнари. Тако постоји и запис на маргинама Св. Јеванђеља из 1730. године да је храм Светог Првомученика и Архиђакона Стефана у Борову који је у изградњи посетио 1763. и служио у старој цркви брвнари јеромонах хоповски и егзарх Герасим. То нам даје за правода верујемо да је постојала парохија и прије изградње овога садашњега храма.

Парохији припада само место Борово, које је припадало и прије са још три салаша од којих данас више нема ни једнога. У времену од 1930 па до 1992. године овој парохији је припадало и Борово насеље, као и Боровска и Трпињска цеста. Године 1992. Борово насеље као и горе поменуте улице са свим другим улицама припале су у новоосновану парохију Боровонасељску.

Данас Борово има три парохије са укупно 1085 верника На месту старог парохијског дома из 1805.године подигнут је нови и освећен 17. октобра 2009. године од стране Епископа осечкопољског и барањског Господина Лукијана.

Летопис парохије се води од 1974.године. Постоји стари летопис који је написао по сећању покојни прота Богдан Дејановић, у којем је описано време од 1924 до 1941.године. Од матичних књига има књига крштених од 1777. године па до данас, књига венчаних од 1816 до данас, књиге умрлих од 1803. године до данас, с тим да су неке књиге однешене за време комунистичке власти да се препишу и никада нису ни враћене.

Share this post


Link to post

7-31.jpg

Hram Voskrsenija Gospodnjeg, Švica, LIKA

Crkva Voskrsenija Gospodnjeg nazvana Mlada Neđelja nalazi se na brežuljku Rudina iznad Švičkog jezera, a na samom početku sela Ponore. Ovo je jugozapadni dio Gacke doline kroz koji teče lijevi krak rijeke Gacke. Kad se kreće iz grada Otočca u pravcu Senja, na samom izlazu iz grada odvaja se lijevo cesta koja vodi u mjesto Švicu, koje se smjestilo na samom kraju lijevog rukava rijeke Gacke, na kraju koga je nekada bilo Švičko jezero, u koje je rijeka ponirala. Cijelo ovo područje, prije izgradnje HE Senj bilo je toliko bogato prirodnim ljepotama, da je uspoređivano sa Plitvičkim jezerima. Rijeka Gacka slijevala se kroz manje GornjoŠvičko jezero do Donje Švice. Ovdje je bio divan vodopad. Gacka se dalje spuŠtala preko strmih ižljebljenih hridina sa četrdesetak Što manjih, Što većich vodopada u kotlinu DonjoŠvičkog jezera. Nalazilo se tu dvadesetak vodenica, Šest pilana i nekoliko stupa, sve sagrađeno na ovim vodopadima. Sredinom tridesetih godina proŠlog vijeka ovdje je sagrađena prva lička hidrocentrala. Izgradio ju je otočki gradonačelnik Dane Katalinić, a davala je struju gradu Otočcu i okolici. U Donjoj Švici nalazi se lijepa i velika katolička crkva iz 1772. godine, dograđena i uređena 1903. godine, te dvospratna Škola sagrađena 1874. godine. Ispod mjesta Donja Švica u velikoj kotlini nalazilo se je Švičko jezero omeđeno padinama Šumovitih visova Lumbardenika i Kosinovca, koje se plavilo poput nebeskog svoda. Iznad jezera sa sjeverne strane vodi put u selo Ponora prema brežuljku Rudina. Nakon par stotina metara stiže se do crkve "Mlade Neđelje", a malo dalje nalaze se prve kuće sela Ponora. Selo je dobilo ime po tome Šta se tu nalaze ponori u koje je uvirala voda pri visokom vodostaju Švičkog jezera.

7-32.jpg

Crkva Svetog Voskrsenija Gospodnjeg nazvana Mlada Neđelja u Ponorima postoji od 1742. godine (po nekim podacima od 1772.god). Bila je to najprije drvena crkva brvnara, a 1888. godine sagrađena je sadaŠnja crkva. Prilikom gradnje prve crkve pored nje je posađena lipa koja i danas postoji. Obujam debla je oko pet metara. Na deblu se nalazi u koru urasla ikona pred kojom se vjerni zavjetuju. Golema lipa je zaŠtićeni spomenik prirode.

Zbog čega narod u Gackoj dolini naziva crkvu Svetog Voskrsenija Gospodnjeg Mlada Neđelja? Prema narodnom predanju osvećenje prve crkve brvnare trebalo je da se obavi na Vaskrs i da to obavi iguman manastira Gomirja. Međutim, on nije mogao da doće za Vaskrs pa je osvećenje izvrŠeno iste godine u nedjelju po Spasovdanu (nedjelja Svetih Otaca), koju narod zove Mlada Neđelja. Prilikom osvećenja održan je i prvi crkveni zbor. Od tada pa sve do danas hramovna slava i crkveni zbor ne održavaju se na Vaskrs, nego na nedjelju Sv. Otaca - mladu nedjelju. Crkva je izuzetno poŠtovana u ovdaŠnjem narodu, ne samo pravoslavnom, već i katoličkom. Vjerni dolaze ovamo po zavjet. Ne pamti se da bi neko na bilo koji način povrjedio ovu svetinju. Ispod crkve na padini prema jezeru veliki je crkveni gaj. Ne znam kako je sada, ali do pred dvadesetak godina nije se pamtilo, da bi neko u tom gaju krao drva, iako je sve ovo na osami iako poslije Drugog svjetskog rata u cijelom kraju nije bilo sveŠtenika!

7-33.jpg

Administrativno ova crkva sve do 1920. godine bila je parohijalna crkva parohije Otočac, a crkva u otočcu i Starom Selu filijalne, Protoprezviterijat Vilićki. Nakon Prvog svjetskog rata formirana je samostalna Crkvena opŠtina i parohija Švička u koju su osim sela Ponore pripala i sela Goriće, Bjeljevina i Srpsko Polje (sada Hrvatsko Polje).

U Drugom svjetskom ratu crkva je ostala doslovno nedirnuta. Čuvali su ovu crkvu podjednako i Srbi i Hrvati. Nakon rata u parohijski dom nedaleko od crkve smjeŠtena je osnovna Škola za selo Ponore.

Već sam napisao u naŠem glasniku da se je vjerski život u Gackoj dolini za vrijeme komunističkog progona Crkve održao bolje nego u ostaloj Lici. Sada valja reći da je vjerski život u Švičkoj parohiji bio daleko najintenzivniji. Vjernici su ovdje redovno pohađali bogosluženja i Što je najvažnije omladina je ostala vjerna svojoj crkvi.

O Đurđevdanu 1952. godine Vladika Simeon posjetio je Gacku dolinu. Bio je to prvi posjet Gornjokarlovačkog Episkopa ovome kraju nakon Drugog svjetskog rata. Nakon sv. Liturgije u Otočcu na Đurevdan, služio je sv. Liturgiju u Brlogu, a popodne večernju u Mladoj Neđelji. Crkva je bila puna naroda. Poslije bogosluženja Vladika je izaŠao u portu i pod starom lipom razgovarao sa vjernicima. Omladina je okružila Vladiku, savila oko Vladike i stare lipe ličko kolo... Nije bilo

o. Miron i o. Jovan Nikolić sa vjerujućim narodom ispred hrama kraja radosti, oduŠevljenju. Ovo je neŠto najljepŠe Što sam do sada doživio u mojoj Eparhiji, rekao je Vladika. Nakon toga Episkop Simeon je tokom slijedećih godina često dolazio na Mladu Nedjelju služiti u ovoj crkvi.

U jesen 1957. god. protojerej Jovan Nikolić obilazio je i snimao naŠe crkve u zapadnoj Lici. Zatekao se kod mene u Otočcu, pa smo na dan Svetog Stevana Dečanskog, 24. novembra otiŠli u Švicu, gdje je on zajedno sa jeromonahom o. Mironom služio Svetu Liturgiju i održao propovjed. Crkva puna naroda, mnogo mladih. Otac Jovan nije mogao da vjeruje! Crkva je održavana, popravljanja i tu nije bilo problema. Međutim, Škola, koja je bila smjeŠtena u parohijskom domu, prestala je sa radom i parohijski dom je ostao u loŠem stanju.

Sedamdesetih godina, mnogi naŠi mlađi ljudi odlazili su na rad u inostranstvo. Jedan od njih bio je i Boro Grozdanić iz Ponora. On se u Njemačkoj dobro snaŠao. Vodio je svoje ugostiteljstvo i ostvarivao lijepe prihode. Odlučio je da neŠto uradi za svoje rodno selo. Bilo je to krajem osamdesetih godina proŠlog vijeka. Prvo je asfaltirao preko tri kilometra ceste do Švice, do Ponora i kroz cijelo selo. Uveo je u selo telefonsku liniju, modernizirao električnu mrežu, uredio i dao ograditi veliko seosko groblje jugoistočno od crkve, te odlučio kompletno urediti crkvu i parohijski dom.

Svi ovi radovi obavljani su od 1988. pa do 1991. godine. Crkvu i parohijski dom radili su majstori iz Ohrida. Skinut je sa crkve stari malter i ponovo malterisanje izvedeno posebnom tehnologijom koja daje čvrstoću i izgled kamena. Crkva je oličena i iznutra. U pripremi je bilo i oslikavanje crkve freskama, ali ovo nije urađeno. Počeo je rat i taj je dio ostao nedovrŠen. Parohijski dom je u cijelosti obnovljen. Cijela je zgrada izolirana protiv vlage, izmjenjen je krov, sve malterisano spolja i iznutra, stavljeni su novi prozori i vrata. Ukratko - kuća je izgledala kao novogradnja!

U zadnjem ratu ova je parohija poŠteđenja razaranja i raseljavanja. Sela su uglavnom ostala živa. Jedino je parohijski dom namjerno spaljen krajem 1991. godine. Bio je to posljednji očuvani parohijski dom u Gackoj dolini, gdje bi se mogao smjestiti sveŠtenik. Ovu parohiju nakon rata opslužuje protonamjesnik MiloŠ Orelj iz Deržnice.

Napisao: dr. Đorđe Ilijć

eparhija-gornjokarlovacka.hr

Share this post


Link to post

Ходочашће

СРЕДЊОВЕКОВНИ МАНАСТИР ДРАГОВИЋ, У КНИНСКОЈ КРАЈИНИ

Светиња из воде ниче

Првобитно је манастир Драговић саграђен 1395. године , на истоименој речици, као важно духовно средиште Срба у Северној Далмацији. Потом је много пута разаран, сељен, отиман од воде, од ватре, од шипражја и нељуди. Када је почетком 1950-их код Врлике преграђена река Цетина и потопљена долина коју су звали Мала Шумадија, на брегу поред новонасталог језера подигнут је нови манастир. Али онај стари остао је под водом, усправан, и чека

krcic%2014%2007%202009%2006%20copy.jpg

Када се од Книна крене ка југоистоку, путем који прати Динару, тешко је не приметити издашно врело Крке. На самом почетку водом га обогаћује притока Крчић, обрушавајући се са бигрене громаде високе двадесетак метара. Двадесетак километара даље, на месту где се теснац Динаре и Козјака шири у пространо поље, извире друга крашка лепотица Цетина. Њену заносну игру по зеленом пољу скратили су брана и тридесетак километара дуго језеро.

Пре изградње бране и потапања, плодну долину Цетине насељавали су Срби и тај простор је називан Мала Шумадија. Главни пут од Врлике прати десну обалу, а леви крак, нама занимљивији, провлачи се између Динаре и језера. Промичу аутобуска стајалишта на којима одавно, скоро деценију и по већ, нема ни аутобуса ни путника. Горе ка Динари се назиру села, али не и било какав титрај живота у њима. У једном засеоку, ближем и оку доступнијем, виде се порушене куће које ће шикара ускоро сасвим прогутати. Покидана арматура говори да су куће новијег датума и да су прављене да дуго трају. Један зец, двадесетак метара од пута, само на трен је начулио уши, а потом незаинтересовано наставио обед. Очито, и ловци овде ретко залазе.

Једна прича вели да су током француско-аустријског рата 1809. становници ових крајева стали на страну Аустрије. Разочаран, епископ Венедикт Кнежевић им је изрекао клетву – да их земља прогута, да их анђео господњи мачем прогони, да им деца остану сирочад, жене удовице и да им домови опусте и постану скровиште зверима. Клетва се изгледа испунила на најстрашнији начин. После оштре кривине појављује се дубок залив са узвишењем на коме се назиру остаци града. Испод Градине, на почетку стрме обале, тренутно мирује манастир Драговић. Кажем тренутно, јер од три манастира Далматинске епархије, Драговић је био најхуђе среће.

ТРИПУТ СЕЉЕН, УВЕК СЕ ВРАЋАО

crkva%20st%20spasa%20na%20cetini%2014%2007%202009%2005%20copy.jpg

По једном предању, манастир је назван по Драгу, који је са браћом Вуком и Добром у ове крајеве дошао из Босне. По Вуку је назван мост који је потопило језеро, а село Дабар се налази у близини манастира. Вероватније је, међутим, да је манастир име добио по речици Драговић, на чијим се обалама првобитно и налазио. Много пута је ова светиња била спаљивана и три пута је мењала локацију. По речима игумана Наума Милковића, Турци су га рушили јер је српски и хришћански, Млечићи јер није римски и католички, а Швабе јер је српски. Првобитно, манастир је подигнут 1395, током прве сеобе Срба у Далмацију. Четири године пре манастира Драговић, и само две године после Косовског боја, подигнута је Црква Светог Спаса у Цетини.

После учесталих похара, манастирско братство се сели у Будимску епархију, где оснива манастир Грабовац. Тек крајем XVII века, захваљујући владики Никодиму Бусовићу, манастир поново оживљава. Неко време је био измештен и на Брибирску Главицу, а после Карловачког мира 1699. године, кад Турци дефинитивно остају са друге стране Динаре, почиње обнова манастира. Како се налазио у непосредној близини извора, влага је уништавала и цркву и монахе. Са дозволом млетачких власти црква се премешта на локацију Виногради – четврт сата према Истоку. Нова црква је завршена 1860. године, а освештана је и посвећена Рођењу Пресвете Богородице седам година касније.

Нова црква није навршила ни један век када је дошло време за поновну сеобу. Локални песник Милица Боговац је то записала овако:

У хиљаду деветој стотини

у педесет и другој години

сташе људи неки говорити

на Перћи да ће брана бити

и да ће нам поља потопити...

dragovic%2014%2007%202009%2020%20copy.jpg

Брана је подигнута и вода је у селу Кољани дошла до кољена, па и много преко. Плодна долина је потопљена, потопљени и манастир и речица Драговић, а бројно српско становништво (око 5.000 душа) расељено, углавном по Срему. Потопљена је и сва манастирска земља, па се новоподигнута црква на брегу издржава од прилога све малобројнијих верника. Та нова црква изграђена је 1958, а уз њену северну страну пренесена је Капела свете Петке која се налазила на првобитној локацији манастира.

Честа разарања и похаре су разлог што манастирска ризница данас није богата сразмерно дугом постојању светиње. Последња година XVII века је била посебно црна. Манастир је тада чак шест пута паљен и пљачкан. У малом кивоту се чува део моштију светог Георгија. Поред вредних књига, део заоставштине је и збирка антиминиса, од којих је највреднији онај патријарха Арсенија III Чарнојевића (сматра се првим узорком код Срба отиснутим са бакрорезне плоче). Поменимо и дуборезне крстове филигрански оковане, путире, свећњаке, кандила... Христова престона икона и икона Богородице са Христом, са иконостаса, сребром су оковане у Венецији.

ДУПЛО ДНО САВЕСТИ

Последњи рат у рушевинама Југославије донео је нова разарања и нова расељавања становништва. Црква је оскрнављена у лето 1995. и претворена у шталу, а конаци су до темеља срушени. Залагањем православног епископа далматинског Фотија и свештеника Ђорђа из Имотског, године 2004. почиње обнова манастира. У манастиру Драговићу, поново обновљеном и лепом, данас су игуман Версонуфије и монах Јован. Бане тек понеки посетилац. Црква се огледа у мирној води језера, које никоме није донело благостање. Није поправљено водоснабдевање, није битно подигнута производња енергије, али јесте на исељавање принуђена и збрисана дуговека компактна српска средина у долини Цетине. Што умаче брани и великој води, то дочекаше олује, бљескови и милосрдни анђели, здружено.

manastir%20dragovic%20crkva%2014%2007%202009%2005%20copy.jpg

Кристално чиста зелена вода, угрејана августовским сунцем, мами купаче. Али нигде их, ни лек. Срби прогнани, а Хрвати се плаше проклетства оскрнављених светиња, потопљених кућа, заробљених гробова. Кажу да понекад, кад падне ниво воде, изрони потопљена светиња и својим испраним зидинама подсећа да се зло тешко може сакрити. Некад, у турско време, приповедају, католици су чували светиње православаца, а православци католичке. Прве алкарске игре су одржаване на имању манастира Драговић. Алкари из Сиња су и дан-дањи задржали комплетну српску ношњу, само су капу мало преправили. Изворну српску алкарску ношњу носе и данас Чувари Христовог гроба. Претпоставља се да је неко од Срба још у средњем веку пренео тај обичај из Свете Земље. Тај обичај је очуван и у периоду после Другог светског рата. У једном раздобљу број чувара беше спао на три, касније повећао до 36 момака са харамбашом. Исти обичај упражњавају и католици у оближњој Врлици.

На повратку, у Книну ни једну улицу по имену познати не можемо. Пролазимо улицом неког Фра Мије Котараша. Неопрезно наглас коментаришем да је вероватно реч о неком екстремнијем лику из повјести. Онда ми испричаше причу која додаде још једно светло на потопљена села, изгнане људе, масовне злочине, на све олује и бљескове. Пoменути Мијо је стварно био екстреман. Али рођен је као Србин у селу Котараш код Книна. Богати отац је бистро дете дао у манастир да нешто научи. Кад једном дође да га посети, виде да он није над књигом него чува овце. Разљути се богатун, те пребаци сина у самостан. Тамо је овај заиста свашта научио. И преносио, с колена на колено.

***

Дубина

„Ко ти извади очи, несрећниче?!”

„Брат. Бивши брат, превера.”

„А, зато је тако дубоко!”

***

Храм

„Рано јутро. Рекоше ми да су Хрвати из Врлике претпрошле ноћи ракетом пробили брану. Пречух и журно изађох напоље, спустих се до језера да се умијем. Преда мном је тежак дан, опасни друмови чекају. Запрепашћен, видим да се језеро скоро преполовило и да би до руба воде требало газити кроз илу тридесетак метара. Онда подигох поглед ка истоку и остах као муњом погођен. Као у некој митској слици која је из мога сопственог ока изашла, донета из неких несагледивих даљина, насред воде се помаљаше храм. Није имао кров, али зидови, још допола у води, стајаху усправно, и звоник, и део мале куполе на којем се назирао крст. Схватам да ме обузима дрхтавица, да затварам очи, да сузе саме теку. Успевам да се пренем, као у магновењу трчим на брег, тражим фотоапарат, копам по торбама, по кући, по аутомобилу, али не могу да га пронађем.

manastir%20dragovic%20panorama%2002%20copy.jpg

Старац седи под јабуком дивљаком, пуши, гледа у језеро, ћути. Онда каже:

– Не треба ти, сине. Памти, само у нама та слика може живети, не у машинама, само је тако можемо сачувати, док не дође време да се све ово поново премери.” (Б. М., ратни запис, 1992)

Извор: nacionalnarevija.com

Текст и фото: Драган Боснић

Share this post


Link to post
Ako moze neko da okaci sliku crkve u Uzdolju, mislim da se zove Lazarica,

Unapred hvala

CrkvaLazaricaDalmatinskoKosovo.jpg

Мислим да сам је давно нашао баш овде на ко зна којој страни.

Share this post


Link to post

Манастир Лепавина

Манастир Лепавина се налази у некадашњој Горњој Славонији. Окружен је брдима Лоза и Брдо. Даље су брда Вино и Липовица. Између брда тече поточић, чији се извор налази близу манастирске цркве.

manastir_lepavina.jpg

Име му је одувијек било „Лепавина“, али се у латинским списима примјећује и назив „Липавина“ и „Липовина“. На једном печату се звао „Пустиња“, а среће се и назив „Добра Вина“.

Манастир је основан 1550. године. Посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. Оснивач је, по запису лепавинског игумана Максима Огњановића из 19.в., јеромонах Јефрем Вукодабовић, родом из Херцеговине, а постригом из самог Хиландара. Он је ту саградио колибицу у којој је живио и молио се.

Мало касније придружише му се двојица калуђера из Босне. Ускоро је за њих чуо народ и почео долазити. Монаштво се умножило, почели су крчити шуму и земљу и градити манастир. Турци су чули да се народ окупља око некаквог новог манастира, па нападну Лепавину и опустоше га. Ипак, калуђери и народ нису хтјели одустати па почиње обнова...

Католици су се веома бунили против ове градње, јер су сматрали да тако јача Православље у овим крајевима. А као и већина српских манастира у Вараждинском и Карловачком ђенералату, и овај је био упориште борбе Срба против унијаћења и у чувању Православља највише је сарађивао са Гомирјем.

1734. отпочела је градња данашње цркве. Завршена је 1745. године, али у то вријеме није било епископа да је освети. Чекало се до 1753.г., када ју је, 25. марта, осветио нови епископ уједињене костајничко – северинске епархије Арсеније Теофановић.

1770. довршен је и звоник, а 1775. црква добија иконостас.

1787. год. игуман Атанасије Јовановић нареди рушење старих дрвених келија и изградњу нових. Тај посао је довршио 1792. његов насљедник Јован.

1909. и 1923. црква је обновљена у потпуности и дотјерана.

У Другом свјетском рату манастир је много пострадао. Братство је већ на почетку похапшено и одведено у логор. Манастир је потом предат унијатима, чији је парох био поунијаћени Србин Ненад Гавриловић.

1943. год. године њемачки бомбардери су готово порушили манастир, све је било спаљено и разбијено.

Послије рата обнова је јако споро текла, али манастирска слава Велика Госпојина је остала највећи збор православних Срба тих крајева.

Извор: srpskakrajina.com/

Share this post


Link to post

Манастир Ораховица

Манастир Ораховица је духовни центар православних Срба цијеле славонске Подравине и Барање. Налази се у једној ували, опасан брдима Озебло брдо, Соколовина и Петров врх.

manastir_orahovica.jpg

Три стотине метара изнад манастира извире поток Искрица. Своје име манастир је добио по планинском вијенцу Ораховици који се данас зове Соколовина. У близини је некад био средњевијековни град Ораховица. Тај град се први пут помињао 1357. године. У народним предањима називали су га и „Ружица“. И сам манастир су неки звали Реметом, па се један извор изнад манастира и данас зове Реметинац.

Први поуздан помен манастира датира из 1583. године. Записано је да је ту била црква Светог Николе и игуман Максим. На основу овога се може претпоставити да је манастир још старији (по неким претпоставкама око 1540. г.). Постојало је и мишљење да је манастир настао 1100. године, али није доказано.

1594. је саграђена нова црква. Исте године је и живописана, а 1607. саграђен је и нов иконостас.

Крај 17. вијека донио је многа страдања у Славонији. Послије неуспјеле опсаде Беча Турци су се повлачили.

1687. Славонија је ослобођена. У повлачењу Турци су уништавали све што су стигли.

Крајем 17.в. Ораховица није била поштеђена унијатског зла. Мирнији живот у Ораховици коначно је почео 1705. када је дошао православни епископ Софроније Подгоричанин.

Обнова манастира је почела одмах послије изгона Турака. Урађен је и нов иконостас, али скромнији од старог.

1757. и 1758. извршена је обнова манастира.

У другој половини 19.в. манастир добија нов иконостас.

У Првом св. рату манастир је служио Аустроугарима као затвор за српске свештенике.

Између два рата манастир је обновљен и изграђен је нов конак, а са цркве су уклоњени сви додати слојеви и рестаурирана је, те је добила стари изглед у новом сјају.

У Другом св. рату Срби су много прогањани. И ораховички калуђери су отишли. Манастир је постао упориште усташа и домобрана. 1943. пронио се глас да ће се њемачка посада уселити у манастир, па су га партизани спалили.

1952.г. почела је поновна обнова.

Извор: srpskakrajina.com

Share this post


Link to post

Манастир Света Ана

Овај манастир, од кога је данас сачувана само црква у готском стилу и омален конак, налази се близу Бастаја у околини Дарувара. Са јужне и југозападне стране је брдо Светоанско било, а сјеверно се пружа питома долина кроз коју тече ријека Илова.

manastir_sveta-ana.jpg

У средњем вијеку и нешто касније ово мјесто се звало Добра кућа. Касније је, послије ослобођења од Турака, овдје саграђен манастир Свете Ане матере Богородичине.

Према свједочанству савременика манастирску цркву су почели градити пакрански калуђери између 1730. и 1731. године. Ипак, оснивање манастира се приписује патријарху Арсенију Трећем Чарнојевићу. Ту има логике јер списи кажу да се народ ту молио Богу још 27 година раније (прије 1730.), а у то доба се патријарх задржавао у тим крајевима.

Приликом редукције манастира у Карловачкој митрополији (1774. – 1777.) укинут је царском резолуцијом и манастир Света Ана и припојен Пакри, јер није имао довољан број монаха, као ни довољно велико имање.

1859. године козерватор културних споменика Иван Кукуљевић се заинтересовао за манастир Света Ана. Тражио је дозволу за репарацију и изградњу прикладног торња у готском стилу. Апел је успио, а на дан храмовне славе одржан је велики народни сабор.

Радови су завршени 1861. године. О манастиру се бринуо игуман Гедеон, али је послије његове смрти црква поново почела да пропада. Ипак, тридесет година касније све је опет дотјерано и поправљено.

Обновљена црква је углавном задржала своје карактеристике до данашњих дана. А што се старина манастира тиче, ако нису пропале током историје, највећи дио је пренесен у Пакру.

Извор: srpskakrajina.com

Share this post


Link to post

Medačka crkva

Čim bi se snašli u novonaseljenim krajevima, Srbi bi gradili crkve i manastire sa željom da nastave duhovni i kulturni život, sličan onom kakav su imali u svom zavičaju. Sagradnja sakralnih objekata iziskivala je pozamašna sredstva kojih, sticajem okolnosti, nije bilo lako obezbediti. To je uticalo da se pri podizanju prvih pravoslavnih crkava moralo pribegavati brvnarama i u njima vršiti verske obrede. Zadnja crkva usledilo je kasnije, kada su se sticali realniji uslovi za to.

U Liku su se sa srpskim narodom doseljavali i sveštenici, pa je izgradnja pravoslavnih bogomolja bila iskljucivo njihova briga, jer ćesarski pravni poredak nije imao uvek interesa da podupire takve akcije. Pošto je u državi zvanična religija bila katolička, njegovo je bilo da favorizuje aktivnosti klera zasnovane na pokatoličenju doselljenog srpskog naroda.

Prva pravoslavna crkva u Metku podignuta je 1688. godine i služila je kao manastir sve do 1770. godine. Tada je u Metku boravio vladika Atanasije Ljubojević, pa bi podignuti objekat mogao biti njegovo delo. Međutim, veći deo pravoslavnih crkava u selima medačkog polja sagrađen je za vreme vladike Danila Ljubotine, između 1713. i 1739. godine. U tom razdoblju, 1724. sazidana je i Medačka crkva. Locirana je na desnoj obali reke Like, oko 2km od medačkog naselja. U neposrednoj blizini crkve nalazio se izvor hladne vode i spominjan je u crkvenim izveštajima. O njemu nema više vidljivih tragova.Crkva je obnovljena 1867, a 1885. srušena i ponovo ozidana u običnom stilu. Tada je i sazidan i dvor u kome su stanovali svestenici crkve. Ratna dejstva hrvatskih ustasa 1941. godine ostavila su varvarske tragove i na crkvi.Ona je po okončanju rata obnovljena i stavljena u službu naroda. Međutim, 1995. godine bila je ponovo granatirana od strane hrvatske vojske Franje Tuđmana.

Medačka crkva posvećena je rođenju Svetog Jovana Preteče - Ivanjdan, ili kako Medačani kažu "Ivanja". Na taj dan se oko nje okupljaju žitelji Metka i okolnih srpskih sela. Svečano obučeni, momci i devojke igraju kolo, pevaju uz tamburice i goste se na svojevrstan način. Obavljaju se takmičenja u raznim sportskim disciplinama. Ne može proći Ivanja, a da se ne baca kamen s ramena. U tom je učestvovao i Mile Vurdelja ispod Bagunice, koji se tu priženio iz Mogorića. Bila je to prava ljudeskara, preko dva metra u visinu, a težina mu se pisala sa tri cifre. Nije bilo muškarca u šest okolnih sela koji je imao veću glavu od njegove i koji je po pameti prednjačio. Stojeći, Vurdelja bi mirno gledao momke kako bacaju kamen, držeći u ruci krivu savijenu od klenova izdanka koju je, kako kažu, nosio u slučaju da ga "neka psina ne napadne". Kada bi se uverio da nijedan od momaka ne odmiče u daljini bacanja, rekao bi jednom od njih "daj de meni taj kamen". Uzevši ga, zamahnuo bi i bacio metar dalje od belege momka koji je najdalje bacio. Tada bi rekao "kada dobacite, zovte me, a ja ode na crnjak i bubrežnjak".

Medak se dugo smatrao centralnim naseljem susednih srpskih sela. U njemu je bila zajednička škola i mesto za izbor eparhijskih skupština. Isto tako i sedište političke opštine, kojoj su pripadali Počitelj, Barlete, Vrebac, Mogorić i Raduč. U okviru svoje svetovine nadležnosti, Medačka parohija vodila je od 1784. godine matične knjige rođenih, venčanih i umrlih. Prema podacima Karlovačke mitropolije za 1905. godinu, u knjige je bilo upisano 78 rođenih, 12 venčanih i 62 umrlih. Iste godine u Medačkoj parohiji bile su evidentirane 423 kuće sa 3153 stanovnika, zatim 507 bračnih parova i 9 divljih brakova.

U krajiškom popisu stanovnika Metka, Kukljica i Brezika iz 1712. godine pominje se ime popa Milana Uzelca. Za njega su izneti podaci da ima 22 parcele zemlje, od čega 2 kao pop, dok je jedan deo parcele posed njegove porodice. Posed je bio velik i iznosio je 905 rali, a pop je imao 16 članova porodice, od kojih 6 pod oružjem. U istom popisu iznose se podaci i za vlaškog episkopa, bez navođenja njegovog imena, i to: "Vlaški episkop, pored zidane kuće u Metku, zvane inače Kula kozičina, ukupan njegov posed nalazi se u jednom velikom lancu od 70 rali".

Prema podacima iz šematizma Karlovačke mitropolije, u Medačkoj pravoslavnoj crkvi svešteničke dužnosti obavljala su sledeća lica:

Danilo Trbojević, rođen 1812, rukopoložen 1840, proizveden 1846. godine.

Todor Trbojević, rođen 1844, umro 1898, rukopoložen 1866. godine.

Jovan Trbojević, rođen ? rukopoložen ?

Jovo Trbojević, rođen 1849, a rukopoložen 1875. godine.

Milutin Varda, služio je kao sveštenik do 1941. godine kada je pobegao ispred ustaških koljača u Srbiju. Na drugom mestu se kao popovi spominju Mojsije Radošević, Stefan Ljustina i Georgije Marić. Prvi je učio školu 6 godina u manastiru Krupi, a drugi tu istu 5 godina.

img4017br.jpg

Share this post


Link to post

ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛЕ У ВУКОВАРУ

О цркво,

Опекотине опоре, море ли?

У васиони би светлац!

Дванаест дана су горели

Олтар и двери и Светац.

Уз зидове пламен се приколи

Уз окна,

На иконостас шири се,

Под пазухо Светом Николи,

Да прогна

Светост, тамјана мирисе,

Бесна суровост огња.

Свеци појање своје савили

У жар кипуће лаве,

У пламен.

Тако су Турци некада палили

Мошти Светога Саве;

А он и жив и стамен.

Починитељу корак већ клеца

Јер живи само на трен,

А вековечност стрпљивог Свеца

Згаснут ће талас ватрен.

Дванаестог днева огањ клону

као несрећни Икар.

Свуда по храму,

Срушеном звону

Пепео тамни и гар;

Али мир изнађе спону.

Храм сузу сачува за се.

Негде са зида извире спасен

Свеца лик смерни...

И светлост хоће на сен.

И чека верник.

Аутор: Др. Бранко Б. Ковачевић

Вуковар, 1995. године

168954_187653101267804_100000693458130_481249_508442_n.jpg

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this