Skoci na Sadrzaj


Slika

Sinisa Mihajlovic - legenda koja hoda


  • Please log in to reply
20 odgovora na ovu temu

#1 chule80

chule80

    Krajinaforce Moderator

  • Moderators
  • 10580 postova

Postirano 03 July 2009 - 06:34 AM

SINISA MIHAJLOVIC:
SASVIM OBICNA ILI SASVIM DRUGACIJA PRICA

Postirana slika
SRBI SA ISTOKA HRVATSKE ZA SINISU MIHAJLOVICA KAZU:

"Kada smo mi Srbi u Hrvatskoj u pitanju samo je Nikola Tesla u svetskoj istoriji dao veci doprinos od Sinise Mihajlovica u promociji naseg bica, postojanja i identiteta !!!"

Dva gola na fudbalskom igralistu, popularnom "Riju", pored aerodroma u Borovu naselju, ranjena u poslednjem srpsko-hrvatskom ratu, samo kad bi mogla ispricala bi jednu od najlepsih fudbalskih prica napisanih na prostorima nekada zvanim i znanim kao Jugoslavija. I ta dva gola, ali i u korov obrastao teren, mogli bi da se pohvale da je bas na tom mestu svoje prve fudbalske korake, svoju uspesnu karijeru, svoj put medju zvezde poceo Sinisa Mihajlovic, veliki fudbaler i veliki covek.
Ukoliko danas neko spomene Borovo naselje prve dve asocijacije koje coveku mogu pasti na pamet bile bi sigurno: Sinisa Mihajlovic i fabrika "Borovo" - dve institucije koje su obelezile kratku istoriju ovog mesta, danas sastavnog dela Vukovara. U Borovu naselju retke su bile kuce ili stanovi iz kojih bar jedan clan domacinstva nije radio u ovom privrednom gigantu. Retki su i ljudi, kako u Naselju, tako i na sirim prostorima, koji ce reci da nikada nisu culi za Sinisu Mihajlovica, vec sada fudbalsku legendu. Mnogi ce se i pohvaliti da su ga poznavali, da su se sa njim druzili i izlazili, da su sa njim trenirali, da su bas oni njegovi najbolji prijatelji. Za ovu pricu izabrali smo neke ljude do kojih smo uspeli da dodjemo, koji stvarno mogu da se pohvale da su sa njim delili fudbalske dane, da su ga trenirali, da su mu zaista pravi prijatelji.
U jednom radnickom naselju kakvo je bilo ono pored Vukovara, sagradjeno oko kombinata gume i obuce, stanovnicima su pruzane sve vrste zadovoljstva i pratecih sadrzaja za odmor, obrazovno, kulturno, sportsko i drugo uzdizanje. U nizu sportova koji su zaziveli u okviru sportskog kolektiva "Borovo", ali i izvan njega, izrastao je veliki broj reprezentativaca tadasnje drzave. Poseban je bio interes za fudbal, a Fudbalski klub "Borovo" sa svojom omladinskom skolom bio je, pored Osijeka, Novog Sada, Skoplja, jedan od najcenjenih u Jugoslaviji. I sama prva ekipa skoro da je dogurala do prve savezne lige.
Fudbalska lopta za kojom je potrcao skoro svaki mali stanovnik Borova naselja bila je tako veliki magnet. Ako nisu mogli na glavni stadion, a na njega nisu mogli ni prvotimci, jer je savrseno odrzavan i cuvan, klinci su se okupljali na vec spomenutom cuvenom "Riju", igralistu pored borovskog aerodroma, danas obraslog u korov i potpuno propalog.
"Negde pocetkom osamdesetih godina oko fudbalske lopte sastala se jedna kvalitetna generacija koja je svoje prve korake napravila bas na borovskom aerodromu i igralistu pore njega - popularnom 'Riju' ", otvorice ovu pricu Sinisa Lazic, saigrac Sinise Mihajlovica iz najranijih fudbalskih dana. "Na malom prostoru okupilo bi se nas 50-60 samo da bi gurali fudbalsku loptu i jednog dana postali prvotimci 'Borova', koje je tada za sve nas bio pojam. U toj generaciji koja se negde 1983. godine pocela takmiciti poceo je i Sinisa Mihajlovic. Bio je mladji od mene nekoliko meseci i pripadao je drustvu koje smo zvali 'oni preko Borovske ceste'. Samo Borovo naselje podeljeno je, ko zna otkada i ko zna zbog cega, tom Borovskom cestom na deo sa visestambenim objektima sa jedne strane i kuca sa druge strane ceste. Ipak, imali smo ono najvaznije zajednicko, a to je bio FK 'Borovo' ".
Svog prvog kontakta sa Sinisom Mihajlovicem veoma zivo se secaju i njegovi treneri iz tih dana Zvonko Popovic i Slobodan Djurica. Da li u svojstvu trenera mladjih kategorija, a cesce u ulozi pomocnika, mogli su da posmatraju rast i razvoj mladog i talentovanog decaka.
"Sinisa je bio najmanji, najsitniji u svojoj generaciji, ali je vec onda odskakao znanjem i svojom levicom sto se uvek cenilo u fudbalu", napomenuce trener Popovic. Retko je ko tada mogao da pomislja da ce Miha postati igrac svetske klase, ali i treneri Popovic i Djurica, verovatno i drugi koji su radili sa njim uvideli su talenat, kvalitet, ali i izrazene fudbalske ambicije. Stvarale su i crte buduceg velikog fudbalera. Neki ce reci i kako nije bio klasicni vodja ekipe, ali da je bio "izuzetna varnica i cigra".
I drugi saigraci sa fudbalskih pocetaka, poput Nenada Jelace iz Borova naselja koji je tri godine stariji od Sinise, ali je u izlaznoj kategoriji delio fudbalsku sudbinu sa malim Mihom, potvrdice ove reci.
"Voleli smo ga jer je bio veoma drag klinac. Hteo je da nas poslusa. Ako smo mu mu govorili da nam donese kopacke ili da ode po loptu on bi to bez pogovora uradio. Bas nam je bio prirastao srcu, ne samo igracima, nego i trenerima", reci ce Jalaca, ali i upozoriti: "Malo je to sada neobicno reci da mi je nekada Miha nosio kopacke. Nije to neko hvalisanje, nego situacija prisutna i danas u svim klubovima. Razlika u godinama koja je bila prisutna izmedju nas prema nekom nepisanom pravilu davala nam je za pravo da stvorimo takve odnose u klubu, tako da ni to sa kopackama nije bilo nista cudno i strano".
Takve price, ali i veliki broj anegdota, vezan je za Sinisu Mihajlovica. Postoje i ljudi, nekada Sinisine komsije koji ce podsetiti i na njegovu dalju fudbalsku istoriju. Jedna prica, ciji je autor zahtevao anonimnost iz neobicnih razloga, podsetice na podatak o igranju fudbala u Mihinom komsiluku.
"Cesto se znalo desavati da mi po sedam-osam godina stariji od Sinise igramo fudbal, pa kad bi se on pojavio redovno je izrazavao zelju da nam se pridruzi", prica ovaj izvor. "Pristajali smo na njegove zahteve, ali pod uslovom da igramo 'muve'. Normalno, mi mangupi njega bacimo u sredinu, pa posto je mladji od nas znatno, nije tesko da mu i proturis loptu kroz noge, a pogotovo da ga dugo zadrzis u krugu. On je za tim strasno grebao, samo da ne bude taj u sredini i da oduzme loptu sto pre. Poseban je slucaj ako mu se proturi lopta kroz noge. Onda je bilo grebanja, pravljenja ljutih faca i nervoze. Vec se onda videlo, sto je mozda pomalo i glupo govoriti i usporedjivati dete sa danas velikim fudbalerom, kako on ima strasno veliku zelju za uspehom".
I van terena FK "Borovo" Sinisa Mihajlovic i njegova fudbalska druzina, vec sa 11-12 godina postali su atrakcija. Sinisa Lazic ispricace epizodu sa poznatog borovskog turnira "Tri kornera penal" koji je znao da okupi i stotinjak ekipa sa najsjajnijim imenima velikog, prvoligaskog fudbala.
"Osamdesete godine pojavili smo se na borovskom turniru "Tri kornera penal" u ekipi pod imenom "Tata male kiflice". Bili smo nevidjena atrakcija, a kako to obicno biva prvu utakmicu pobedili smo neke ljude, koji su nam mogli biti ocevi sa 10:0, pa se to proculo u Borovu. I drugu utakmicu smo sa 11:0 dobili neke tipove, da bismo jos vise dobili na publicitetu. Trecu, u tom trenutku nama najvazniju utakmicu igrali smo u subotu, secam se letnjeg perioda u vecernjim casovima, pred prepunim gledalistem u ludoj atmosferi. Protivnik nam je bio Kafe bar 'Mustang' u kojem smo za nekoliko godina provodili dane, ali i igrali u tom sastavu. Taj gazda doveo je ludilo igrace iz Prve lige u svoju ekipu. Mi smo ih izbacili i postali gradska atrakcija."
Prisetivsi se pionirskih dana, Sinisa Lazic napominje kako je znacajan pomak u znacaju Mihajloviceve generacije bila cinjenica da je njegovim pojavljivanjem, ali i te citave ekipe, pionirska skola "Osijeka" kao dotadasnji bauk prestala to da bude. Talentovani i vrlo dobri omladinci "Osijeka" imali su znacajnih problema sa Mihom i ekipom, mada su sve ostale utakmice dobijali i sa desetak golova razlike. Svoj zenit ova pionirska generacija "Borova" dozivljava na tradicionalnim pionirskim turnirima u Borovu naselju na kojem su osim domacina i reprezentacije Slavonije i Baranje nastupali i pioniri 188 prvoligaskih ekipa. Ovim turnirom osamdesetih su prodefilovali skoro svi velikani danasnjeg ex-Yu fudbala poput Mijatovica, Bobana, Prosineckog, Mihajlovica. Pre njih, u svoje vreme, jer ovaj turnir ima svoju dugu tradiciju, i Surjak, Muzinic, Pizon...
Trener Popovic ce spomenuti kako je Mihajlovic redovno i preskakao svoju generaciju, kada je trebao da igra za "petlice" odigrao bi sezonu, pa bi bio prebacen u pionire, iz pionira veoma brzo u juniore, iz juniora ekspresno u prvi tim "Borova". Takmicarski duh oduvek je bio usadjen u njega.
"Necu zaboraviti nikada jednu pionirsku utakmicu u Vukovaru gde smo utakmicu resavali sutiranjem penala. Sinisa je jedan, onaj odlucujuci penal, promasio. Tesko mu je to palo i on je iskazao tugu i veliku krivicu prema sebi sto nije dao taj gol", ispricace trener Slobodan Djurica, a saigrac Nenad Jelaca dodati:
"Miha je u sebi imao izrazen pobednicki mentalitet koji su dodatno izdefinisali treneri koji su radili sa njim i koji su ga vodili kroz pocetnicku fazu. Uvek je zeleo da pobedi. Svakoj utakmici prilazio je i emotivno, a kada bismo izgubili on bi cak i plakao, kako je to i ispricao trener Djurica. On je plakao, a mi smo ga svi zezali, iako ni nama nije bilo lako zbog poraza. Znali smo - fudbal je to pa jedanput dobijes, a drugi put izgubis. Sinisa se nije mogao pomiriti sa cinjenicom da je bas on morao da promasi taj odlucujuci penal".
Iz pionirskog pogona Miha je prvi krocio medju juniore "Borova". Vec tada je poceo da dominira terenom, pokazivala se raskos dobre fudbalske tehnike, ali i dobro izradjen udarac. Iz "slobodnjaka", nije vazno sa koje udaljenosti, su poceli i da padaju golovi. Poceo je i da trenira mimo uobicajenih termina, najcesce sam ili uz pomoc nekog od trenera
"Svaki put kada smo izlazili na trening on bi uzimao loptu i cim stupi na travu poceo bi sa sutiranjem 'slobodnjaka'. Govorili smo mu uvek: 'Nemoj Sinisa ! Povredices se ili istegnuti misic ! Ne valja to tako!", priseca se Zvonko Popovic. "Nismo mogli da ga ubedimo u suprotno, jer cim vidi loptu, on je vidi u golu. Isto je bilo i posle treninga. Jednostavno nismo ga mogli oterati u svlacionicu".
Osim toga Borovcani ce se setiti i Sinise Mihajlovica, momka koji je jednako trcao prema borovskom aerodromu i leti i zimi, cak i po velikom snegu. Njegovi prijatelji govore kako je posle skole, obaveza oko ucenja ili treninga odlazio na cuveni "Rio" i po velikom snegu trcao, sutirao loptu, samo da bi dobio na kondiciji.
Zvonko Popovic, kao dugogodisnji vrstan fudbaler, ali i trener svih kategorija u borovskom fudbalskom klubu reci ce kako je "upornost kljuc uspeha Sinise Mihajlovica". Pored toga on svrstava i agresivnost, izgradjenu licnost, ali i savete trenera sto mu je sve pomoglo da postane igrac svetske klase. Govorili su za njega i da je drzak, ali ne bezobrazan, hrabar i beskompromisan.
"Krajem 1986. godine na vratima prve ekipe vec se pojavila ekspanzija njegovog napretka. Kakav je bio nervcik, terao svoj neki inat, ali i veoma kurazan i nadasve hrabar, pokazace prica sa jedne utakmice u Osijeku. Miha je u igri i borbi za loptu slucajno udario jednog igraca visokog preko 190 centimetara i teskog 90-ak kilograma. Ustao mu je i rekao: 'Nemoj da Ti ja noge slomim i da te oteram odavde !' Miha je stao ispred njega, uneo mu se u facu, bas kao sa Nemcem Jeremisom na Svetskom prvenstvu u Francuskoj, ali ga nije pljunuo. Nama su se noge odsekle, a on je to 'ladno uradio, okrenuo se i nastavio igru", evocira uspomene Mihajlovicev imenjak Lazic.

Sinisa Cuckovic jedan je od Mihinih velikih borovskih prijatelja jos iz decackih dana. Opisace svog imenjaka iz tog perioda kao sasvim obicnog decka iz obicne radnicke porodice. Otac Bogdan, poreklom iz okoline Banja Luke, vozio je "tamic" u jednoj vukovarskoj gradjevinskoj firmi, dok je majka radila u kombinatu "Borovo". Prema Cuckovicu Miha se od drugih razlikovao po svojoj upornosti u skoli i fudbalu.
"Vec kad sam ga upoznao govorio mi je kako je svestan da ce da uspe. I bilo je tako - da nije uspeo u fudbalu, Miha bi uspeo u necem drugom, jer je bio svestran sportista: igrao je i rukomet, kosarku, odbojku, veliki i stoni tenis", govori Cuckovic. "Zanimljivo je kako je bio veoma dobar djak, a u prvom srednje bio je jedini djak generacije u tzv. Metalskoj skoli u Borovu koji je prosao sa odlicnim. Isao je metalsku, odnosno masinsku skolu, ali se zbog smena koje su mu otezavale odlaske na treninge u drugom srednje prebacio u obucarsku skolu. Vec tada je znao da nesto mora da zapusti da bi u necem drugom uspeo i posvetio se tome. Prebacio se u obucarski smer koji nije uopste bio na ceni, jer su ga pohadjali losiji djaci. Tako je mogao da ispunjava svoje obaveze prema sportu. Imao je i tu srecu sto je direktor tog srednjoskolskog centra bio Slobodan Peric, i danas na toj funkciji, koji je bio i u upravi kluba, pa mu je pravdao izostanke i pomagao u nekim situacijama. Uopste na toj sportskoj strani imao je veliko razumevanje profesora".
Sinisa Cuckovic podseca kako su mu roditelji tada govorili da je samo vazno da zavrsi bilo kakvu skolu i dodavali u stilu "ko zna sta ce da bude, a ti ces imati diplomu". Prema Cuckovicu neki drugi roditelji imali su poznanstva u klubu i svoje sinove su "gurali", mada momci nisu bili talentovani.
"Pitanje je da li je njegov otac gledao neku utakmicu sve do Mihine 17-te godine. Secam se, kada dodjemo kod njega, da mu je otac govorio da je bolje da uci, jer je to vaznije i daje sigurnost, a u fudbalu ako sta bude bude", istice Cuckovic.
On se priseca i jednog zajednickog kampovanja pored Crikvenice gde je nakon burnih vecernjih izlazaka i "muvanja okolo", Miha veoma rano ustajao i radio sto "trbusnjaka", jer mu je neko od trenera rekao da su za dobar sut vazni trbusni misici. Miha ni na odmoru nije mogao bez fudbala, a njegovo odrediste bili su sportski tereni u kampu.
"U to vreme bila je poznata afera sa Miralemom Zjajom oko kojeg se digla velika prasina, ali nije bio nekakav fudbaler, niti je postigao nesto veliko. Tadasnja Sinisina frizura podsecala je na Zjajinu, pa su ga ljudi, gledajuci njegove majstorije na terenu, usporedjivali sa ovim fudbalerom. On je tada meni govorio, dakle bila je to 1985. godina, kako oseca da ce uspeti i da ce naredna sezone biti njegova".
Vec tada oko Sinise poceli su da se muvaju razni "menadzeri". Prica se i kako je imao ponudu da predje u "Borac" u Bobotu, mesto nedaleko Vukovara, poznato po bogatim domacinima. Govorili su mu kako je to bogat seoski klub u kojem ce ga seljaci voleti i u kojem ce mu za polusezonu placati dve hiljade maraka, a kada dodju svinjokolje dobijace sunke i polutke. Na srecu, Miha se tako necega nije prihvatio, nit je prihvatio savete samozvanih "menadzera".
"Izvan stadiona nije davio fudbalom, niti je bio opterecen tim pricama ili zapostavljao svoje drustvo. Vec je postao poznat kao dobar fudbaler kada su ga poceli saletati poznanici u Borovu kako bi ga sto-sta pitali o fudbalu", prica dalje Cuckovic. "Citajuci redovno 'Sportske novosti' i 'Tempo' u to vreme sam vise znao o fudbalskim prilikama moza nego on. Miha se posvetio fudbalu onoliko koliko mu je potrebno, ali ne i onome sto se desava u globalnom fudbalu. Zalio mi se cesto, prilikom tiih nasih izlazaka, kako ga gnjave pricama o fudbalu dodajuci da nije izasao radi fudbala, nego radi devojaka i drustva."
"Bio je uvek simpatican curicama, sto ce vam mnoge devojke, odnosno danas vec udane zene iz tih generacija moci da potvrde", dodaje Sinisa Lazic. "Imao je taj neki smek i nikada ga nisi mogao videti ljutog. Nije se desavalo da ga sretnes i kazes mu: 'E zdravo Miha! Sta ima ?', a on da odgovori 'Ma daj pusti me - nisam raspolozen !' Uvek je bio nasmejan, uvek je bio raspolozen za pricu, nikada odbojan. Veliki broj starijih momaka vodilo ga je sa sobom, pa se cesce sa njima i druzio".
Nenad Jelaca, tri godine stariji od Mihajlovica potvrdice ove Laziceve reci i dodati kako je Miha "bio veoma umiljat", pa su ga zvali da izadje sa njima, da popije pice i, kako napominje, da ga drze pod svojom zastitom.
Dobri poznavaoci karakternih osobina Sinise Mihajlovica reci ce kako bas ne treba da zavara podatak da je on izvan terena bio susta suprotnost onome momku na zelenom travnjaku. Posebno kada se govori da je "na fudbaslkom terenu tankih nerava sa maksimalnim takmicarskim duhom", ali izvan terena super-faca sa vecitim osmehom na licu.
"Ako ste primetili Miha i pre pocetka svake utakmice na licu ima osmeh, ali ako oseti da ga neko provocira ili da je njega ili njegovu ekipu pogodila nepravda, onda zestoko reaguje", upozorice Sinisa Cuckovic. "Takav je i u zivotu, takav je bio i kao klinac. Nije njemu bilo strano ni da se potuce, ni da galami. On odreaguje brzo, bez neke velike zadrske u sebi, bez one strategije da stane i kad sve prodje da onda tek reaguje. "On reaguje odmah, kako i na terenu, tako i nekada u mladjim danima".
Jos nesto o Mihajlovicevim uspesima kod devojcica, kasnije i devojaka iz ugla njegovog imenjaka i velikog prijatelja Sinise Cuckovica.
"Secam se jos iz osnovne skole ispunjavanja onih decjih leksikona i iskazivanja decjih ljubavi, posebno one rubrike 'kako vam se zove simpatija ?'. Pise: 'Sinisa'. Pomislim da se radi o meni, ali kad okrenem drugi list na kojem pise prezime simpatije imam sta da vidim, pise: 'Mihajlovic'. Imao je nesto sto je privlacilo ljude oko njega, a posebno devojke. Niko nije imao pravo da se ljuti na njega, ni tada ni danas. Nikoga nije odbio za razgovor, za druzenje, za izlaske. Danas, kada je on slavan, svi ga vuku za rukav i traze neku vrstu pomoci, tako da verujem da na toj strani ima previse gorkih iskustava, pa zeli i da izbegne neke ljude. Uvek je bio otvoren i srdacan prema svim ljudima, veoma komunikativan. Pa znao je da namrgodjen ne moze da pridje nijednoj devojci".

O Sinisi Mihajlovicu poceo se siriti dobar glas, a oni pravi lovci na talente sve cesce su pohodili stadion u Borovu naselju. Cest gost bio je Milorad Kosanovic, predstavnik novosadske "Vojvodine", inace covek poreklom sa ovih prostora. Pratile su se Sinisine utakmice u juniorskom, ali pogotovo u prvom pogonu "Borova".
Za trenera tada dolazi Nikola "Kiko" Marjanovic, koga ce skoro svi oceniti kao najboljeg fudbalskog ucitelja kojeg je Miha imao u "Borovu". Ovaj iskusni trener radio je u kombinaciji sa Zvonkom Popovicem.
"Kada mu je trener bio Kiko Marjanovic 'Borovo' je imalo solidan tim. Sinisa je poceo kao levo krilo i napadac, ali u dogovoru prvog trenera i mene, shvatili smo da nemamo dosta kvalitetnih odbrambenih igraca i da bi Sinisa mogao da odigra to sto igra danas. Medjutim, u ono vreme svi su govorili kako smo ludi i odakle nam ideja da takvog igraca stavimo na mesto centarhalfa", govori Zvonko Popovic. "Sinisa je vec tada imao dobar skok, igrao je dobro glavom, bio je cvrst i jak, drzak i fino je on to obavljao. Ipak, tada su nam nedostajali. Danas kada jedan veliki trener kakav je Sven Goran Erikson to napravi, sto smo mi pre 14 godina pokusali, i kad stavi Mihu na centarhalfa to je svetski potez !"
Tada je Sinisa Mihajlovic, iako veoma mlad, prvi put poneo i kapitensku traku. Vodja ekipe bio je Slavko Baketa, jedan od kvalitetnijih igraca sa dugim prvoligaskim stazom u Osijeku. Uvidevsi da se Mihajlovic nikako nije slagao sa sudijama, da je cesto dolazio u sukobe sa njima i zbog toga da je bio cesto iskljucivan, trener Popovic ga je predlozio za kapitena. Racunao je da bi to, iako malo teze ostvarljivo, spasilo Mihu od cestih kaznjavanja, jer bi u diskusijama sa sudijama imao veca prava. Baketa, kao pravi profesionalac, bez reci je pristao na ovakav predlog.
Zvonko Popovic postaje prvi trener "Borova", a Sinisa Mihajlovic pocinje da razmislja o odlasku u zagrebacki "Dinamo". Nakon odgledane utakmice u Velikoj Gorici, Josip Kuze i Miroslav Ciro Blazevic pokazali su interes za njega i pozvali ga na jedan turnir u Nemackoj kako bi proverili talenat ovog fudbalera iz Borova naselja. Govorilo se da je sve skoro bilo dogovoreno, ali da je Miha zatrazio veliku cifru koju u "Dinamu" nisu prihvatili. Drugi izvori govore da je presuda rec u odustajanju "Dinama" od angazovanja Sinise Mihajlovica bila Cirina. Pokazala se netakticnost i pogresna procena u izboru igraca "velikog stratega" poznata i u "slucaju Prosinecki", ali i mnogo puta za vreme "Dinama", ali i "Croatie". Prema nalogu Cire Blazevica u "Dinamo su te sezone dovedeni Radmilo Mihajlovic, Cava Dimitrijevic i Lepinjica. Trener Popovic zavrsice ovu pricu tvrdnjom da se "Dinamo tada ponasao prepotentno, govoreci kako Miha ne vredi velike pare". Prema njegovom misljenju Zagrepcani "iskreno nisu puno ni pratili Mihajlovica, tek mozda da su nesto iz novina saznavali o njegovim dobrim igrama".

Pravu pricu ispricace Sinisa Cuckovic, koji je sve detalje saznao od samog Mihajlovica.
"Miha je '87. pozvan u 'Dinamo' na neku proveru i probne utakmice na turniru u nemackom Salemu, gde bi on igrao u prvoj ekipi kako bi ga isprobali. Sa tog turnira vratio se sa peharom najboljeg fudbalera, a 'Dinamo' je osvojio turnir. Po dolasku u Zagreb Sinisa je dobio na potpis stipendijski ugovor prema kojem bi ga 'Dinamo' stipendirao do kraja skole, a kako bude napredovao trebao je kasnije da potpise i profesionalni ugovor. Miha nije bio zadovoljan takvim razvojem situacije, jer je znao da bi njime mogli manipulisati i poslati ga u neki nizerazredni klub na kaljenje. Zahtevao je profesionalni ugovor, ali su ga odbacivali jer je kao jos uvek bio mlad da velikom 'Dinamu' postavlja uslove. Smestili su ga u neki hotel u Zagrebu. Miha je u to vreme bio standardni reprezentativac one mlade reprezentacije koja je trebala da ide u Cile na Svetsko prvenstvo. Selektor te reprezentacije bio je Mirko Jozic, koji ga je tada ucenio recima: 'Mali, ako potpises za Dinamo ides u Cile, a ako ne potpises ne ides !' Miha tome nije mogao da veruje, jer je ocekivao da ce i bez potpisa otici u Cile, jer se pokazao kao vrstan fudbaler, posebno je dobro odigrao kvalifikacione i pripremne utakmice u Zavidovicima. Pokupio se iz tog hotela u Zagrebu i dosao kuci da ceka poziv. Svratio je kod nas i ispricao tu svoju pricu. Poziv ipak nije dosao. Reprezentacija je osvojila titulu svetskog sampiona sto je njemu bilo veoma tesko da prozivi jer je vise od svega zeleo da bude sa svojim kolegama. Danas, posle svih ovih uspeha koje je postigao i nije mu to mozda neka mrlja u karijeri, ali bilo bi lepo, verujem, da ima i tu titulu. Secam se kako je tesko prozivljavao sve te utakmice koje smo gledali putem TV-a. Dobio je i priliku da se Mirku Jozicu na neki nacin osveti ili da mu se revansira sto ga je potcenio. U finalu Interkontinentalnog kupa krajem 1991. godine u Tokiju Jozic je vodio Kolo-Kolo, Zvezda je dobila utakmicu, a Jugovic je proglasen igracem utakmice. Moje misljenje, mozda malo i subjektivno, je da je nabolji igrac tog finala ipak bio Miha".
Mihajlovic je tada nudjen i "Crvenoj Zvezdi". U sastavu jedne degelacije koja je isla u Beograd da trazi pomoc bio je i trener Zvonko Popovic. Borovcane je primio Vladimir Cvetkovic, tadasnji predsednik kluba, i spomenuto mu je preuzimanje Mihe kao kvalitetnog igraca. Dobijen je odgovor kako ga Zvezda prati, ali da njegov transfer mora jos malo da saceka. Receno je i da ce Mihajlovic jednog dana zaista i doci na "marakanu" sto se nekoliko godina kasnije i ostvarilo.
"Mislim da Sinisa ni slucajno nije pogresio odlaskom u 'Vojvodinu', a kasnije i u 'Zvezdu'. Njegov fudbalski razvoj tamo je bio upotpunjen", smatra Slobodan Djurica. "Vec u prvoj prvoligaskoj sezoni dobio je priliku da sa relativno malim klubom u odnosu na 'Zvezdu' ili 'Partizan' osvoji titulu sampiona Jugoislavije. Jedna velika prednost bila je cinjenica da je radio sa Ljupkom Petrovicem, koji je nekada trenirao juniore 'Osijeka', a u tom trenutku 'Vojvodinu'. Po svom dolasku u Novi Sad Ljupko je od Mise Kosanovica trazio da mu dovede Mihajlovica. Posle titule sa 'Vojvodinom' Petrovic je otisao u 'Zvezdu' i sa sobom poveo Mihajlovica. Ne smemo zaboraviti i da je jedan Milos Sestic, legenda jugoslovenskog fudbala i reprezentacije, u to vreme vec veteran, bio jedan od najboljih prijatelja Sinise Mihajlovica. Osim toga bio je i jedan od njegovih najblizih u igri, u njega je imao puno poverenja znajuci da se radi o velikom igracu".
I trener Popovic smatra kako je odlazak u "Vojvodinu" bio pravi potez za Mihajlovica. Prema njegovom vidjenju klub iz Borova naselja se tada nasao u teskoj situaciji, videlo se i da je Sinisa prevazisao tu sredinu, poceo je i da igra slabije, bio je u to vreme i nervozan, cesto iskljucivan, cak je i oterivan i sa treninga zbog stvaranja nervoze. Popovic govori kako se osecalo da Mihajlovic nije vise za tu sredinu i upozorava da bi u slucaju ostanka u "Borovu" samo nazadovao, mozda cak i propao, kao i mnogi sto su propadali.
"Sinisi se tek u Vojvodini, a kasnije i u Zvezdi sve poklopilo i posrecilo", kategorican je Popovic. "Dogodili su se Vojvodina i Milos Sestic, prva sezona i osvajanje titule. Ljupko Petrovic je na svakom mestu imao prave igrace, mladost i borbenost. Imao je Sinisu sa udarcem i resenjem iz 'slobodnjaka', Sestica kao individualca i coveka od driblinga. Znalo se da je Novi Sad Sinisi samo usputna stanica prema vecim visinama, jer je u Zvezdi pokazao sav svoj raskosni talenat i pronasao drustvo koje mu odgovara. "Sve je postalo drugacije, ali se on veoma lako prilagodjavao".
Nakon odlaska iz Borova naselja Sinisa Mihajlovic cesto je posecivao svoj rodni grad i prijatelje. Svi sagovornici u ovoj prici napomenuce da nikoga nikada nije odbio ili se pravio da nekoga ne poznaje. Pomagao je i svojem bivsem klubu, posecivao je Borovo naselje i za vreme postojanja Krajine, ali ovoga puta nije to bio onaj cupavi decko koji je 1987. godine otisao u "Vojvodinu" vec svetski covek. Sve ostalo je prica za legendu...

"Sreli smo se na jednoj veoma vaznoj utakmici 'Vojvodine' i 'Partizana' u Novom Sadu '91. ili '92. godine, kada je on vec igrao za 'Zvezdu'. Ta je utakmica indirektno odlucivala o novom sampionu Jugoslavije, jer je pobedom 'Vojvodine' 'Partizan' ispadao iz kombinacija za titulu", priseca se svog poslednjeg susreta sa Mihom njegov saigrac iz borovskih dana, Sinisa Lazic. "Igrao sam tada za 'Radnicki' iz Sombora, pa se dogodilo da gostujemo u Novom Sadu i posle utakmice odemo da pogledamo derbi. Sedeci na tribinama primetio sam u jednom trenutku sve 'Zvezdine' fudbalere kako su dosli na stadion da i oni posmatraju ovu vaznu utakmicu. Medju njima je bio i Miha. Razmisljao sam da mu pridjem, posto su me posebno kolege iz Sombora zezali na foru "pridji mu da vidis da li te jos uvek poznaje". Dosao sam do njega i lepo smo se, doduse kratko, ispricali, a ekipa iz Sombora pocela je da skandira 'Trazi lovu ! Trazi lovu !' To je bio nas poslednji susret. Nismo se nikada vise sreli, niti culi."
Jedan od retkih iz Borova naselja koji je ostao u stalnom kontaktu sa Sinisom i koji se sa njim vidja kada ovaj dodje u posetu roditeljima u Sremsku Kamenicu je Sinisa Cuckovic.
"Posle njegovog odlaska u Italiju sreli smo se u jednom lokalu u Novom Sadu. Tokom razgovora okrenuo sam se i pogledao u izlog, a ono ispred stoji desetak klinaca i pokazuju prstom u Mihu. Meni nista nije bilo jasno, jer nisam mogao da dobacim da on vise nije obican Miha, kao onaj koji je sa nama setao po borovskom korzu. Cudno sam ga gledao, a on je samo rekao kako je sve to sada normalno, da je oko njega neka frka, da ga svi zovu na razgovor ili da se slikaju sa njim. I posle svega toga i desetak godina slave Sinisa se nije promenio. Mozda se samo prilagodio nekim situacijama".
Cuckovic je u stalnim kontaktima sa Sinisinim bratom Drazenom i njihovim roditeljima. Kaze da retko zove svog prijatelja u Rim, kako zbog troskova, tako i da ga ne opterecuje. Prema Cuckovicevom misljenju, "porodica Mihajlovic funkcionise kao da zivi zajedno samo je, eto, Miha na nekom privremenom radu u inostranstvu, koliko ga obaveze sprecavaju on nije sa porodicom". On istice kako Sinisa postuje svoje roditelje, puno im pomaze, sto je i logicno, jer su oni su njemu bili podrska kao klincu, a on im to sada uzvraca. Njihova kuca u Borovu naselju, u Velebitskoj 153, danas je prazna.
"Neki ljudi su mu prigovarali da nije dovoljno uradio za Borovo naselje. Smatram da ne moze on da dodje i svojim rukama sve ovo izgradi ili nesto veliko da napravi. Kroz sport je stekao autoritet i godinama postizuci uspehe svojim imenom pomogao svojoj bivsoj sredini. To je dovoljno sa njegove strane. Cak i Hrvati koji su se vratili u Borovo naselje pohvalno i u pozitivnom kontekstu govore o njemu, cak ga i stranci koji su ovde dolazili postuju i cene, a da ne govorimo o mladjim ljudima koji ga vide kao idola, nose njegove dresove. Pomagao je on ovoj sredini svom klubu i materijalno, ali to nikada nije zeleo da iskoristi za svoju licnu reklamu i promociju", zakljucice citavu ovu pricu Sinisa Cuckovic, covek koji ima tu privilegiju da za velikog prijatelja ima velikog fudbalera i coveka Sinisu Mihajlovica.

Umesto velikog zakljucka, izmisljenog iz svoje glave, posluzicu se teorijama svojih kolega novinara, koji kolegijalno ostase u anonimnosti i omogucise mi prenosenje na hartiju zanimljivih teorija.
U novijoj, a mozda i u istoriji Borova naselja, Vukovara i okolnih mesta, znacajnu ulogu ostvarili su velikani poput Josifa Milovuka iz Trpinje nedaleko Vukovara, jednog od osnivaca Matice Srpske ili poznatog fizicara, matematicara i astronoma Milutina Milankovica iz Dalja. Sto se tice sportske strane svi ce se sloziti kako je cinjenica da je neko reprezentativac u bilo kom sportu velika stvar za jedan grad. Borovo naselje je imalo reprezentativaca u mnogim sportovima, osim u onim egzoticnim sportovima za koje nisu postojali uslovi. Ipak, stavljajuci ruku na srce fudbal je iznad svih sportova i sportskih igara. Neki ce biti slobodni pa reci kako svetski prvaci u kosarci mozete da budete koliko hocete puta kada to ne znaci toliko kao uspeh u fudbalu. Slobodniji ce izneti i jedno simpaticno poredjenje: kada bi se na jednu stranu vage postavila bronzana medalja hrvatske fudbalske reprezentacije iz Francuske, a na drugu stranu sve medalje svih sportista iz bivse Jugoslavije u svim drugim sportovima, ta jedna bronza ipak bi prevagnula. Iz takvog razmisljanja i Sinisa Mihajlovic je, kako bi to klinci danas rekli i kako je spomenuto na pocetku price, institucija - i kao vrhunski sportista i kao covek !"

Ili mozda bolje stoji rec obicnog coveka, anonimnog slusaoca, simpaticno prezentovana putem talasa vukovarskog Radio Dunava: "Kada smo mi Srbi u Hrvatskoj u pitanju samo je Nikola Tesla u svetskoj istoriji dao veci doprinos od Sinise Mihajlovica u promociji naseg bica, postojanja i identiteta !!!"

Mladen OBRENOVIC, Vukovar

Izvor: sinisamihajlovic.com

#2 chule80

chule80

    Krajinaforce Moderator

  • Moderators
  • 10580 postova

Postirano 03 July 2009 - 06:38 AM

Najbolja svetska levica

Postirana slika

Mihajlovic, het-trik, ali kod kuce - pod tim naslovom "Gazeta delo Sport"predstavila je Sinisu i njegovu porodicu. Utakmica Lacio-Sampdorija resena je jos pre samog pocetka, u tunelu, kada je Sinisa svom starom poznaniku, golmanu Feronu, dobacio:
"Cuvaj me se, Gvozdeni" (Feron-Gvozda, u slobodnom prevodu), ako se pomeris i milimetar pre nego sto budem izveo slobodan udarac, lopta ce zavrsiti iza tvojih ledja."
Kao sto smo na TV videli, tako je i bilo. Kada se utakmica zavrsila, Feron je onako u prolazu odgovorio Sinisi:
"Nemoj vise, molim te, nikada nista da mi kazes pred pocetak meca".
A kada bi znali da Sinisi dan pre utakmice sa Sampdorijom uopste nije bilo dobro, lezao je ceo dan sa upalom tetive. Jedino je uspeo da ode na zurku kod svog dobrog druga Mancinija, a pre toga je ispratio zenu na televiziju, jer je gospodja Mihajlovic bila gost u jednoj popularnoj fudbalskoj emisiji.
Kao sto je siroj publici poznato, Sinisa i Ariana se obozavaju, nigde ne idu jedno bez drugog. Ona je cak napustila voditeljski posao na televiziji da bi se posvetila porodici.
"Izmedju mene i Sinise je bila prava ljubav na prvi pogled. Upoznali smo se u Rimu 1995. kod zajednicke prijateljice Zaklin. Oborio me s nogu. I ja sam se njemu dopala, ali se pravio da je nezainteresovan. Mnogi su me frajeri jurili, jedino se Sinisa pravio lud. To me je najvise i privuklo, tada nisam ni imala pojma da je fudbaler."
Istina je u tome da je Sinisa ustvari bio mrtav zaljubljen i da nije zeleo to da joj pokaze. Trudio se da nesto ne pogresi, jer znao je da je rec o zeni njegovog zivota. Ubrzo se odigrala ljubav, pa vencanje, pa dve kcerkice. Ovih dana pred Bozicne i Novogodisnje praznike porodica Mihajlovic uredjuje stan u predivnom rimskom kvartu Fleming. Ispod velike jelke gomilaju se pokloni za decu, sve je u znaku ljubavi i srece. Ariana se stalno sali kako je Sinisa nekada lose govorio italijanski, mesao znacenje reci, sto ju je uveseljavalo i naravno teralo na smeh.
Njihova prva kcerkica Viktorija, koja ima tek dvadeset meseci, cesto ima obicaj da dobaci ocu u prolazu: "Forza Roma" sto su je naucili baba i deda. Posto su Ariana i njeni roditelji rodjeni Rimljani, logicno je da su celog zivota navijali za Romu. Medjutim, zbog zeta morali su da se odluce za Lacio, ali stara ljubav zaborava nema.
Sinisa Mihajlovic poznat po svojim snaznim sutevima levom nogom, pre nekoliko godina imao je probleme upravo sa izvodjenjem "slobodnjaka". Po njegovom secanju cak 34 pokusaja na gol zavrsavala su pogadjanjem precke ili stative. Ariana se seca da je njena majka tada otputovala na hodocasce i od jednog popa trazila pomoc ne bi li Sinisi krenulo nabolje. U odnosu na fenomenalni het-trik na terenu, Sinisa vise preferira ovaj drugi het-trik, tri dame koje ima kod kuce!

Izvor: "Tempo", broj 1591.
30.12.1998.



#3 chule80

chule80

    Krajinaforce Moderator

  • Moderators
  • 10580 postova

Postirano 03 July 2009 - 06:52 AM

Novinar: Miroslav Gavrilovic

Crvena Zvezda, prvak evrope i sveta
10 godine posle

Postirana slika

* Da je Lacio ove godine bio pobednik Lige sampiona, svakom igracu pripala bi nagrada po milion maraka. Kad je Crvena zvezda pre deset godina trijumfovala u Bariju, pojedinacna premija iznosila je - 20.000 maraka.
Naravno, taj iznos nam je isplacen u dinarima. Medjutim, ispostavilo se da je bas u vreme isplate bila devalvacija, tako da kad me je Dejan Savicevic odveo kod dilera u blizini hotela "Slavija" da promenimo dinare u marke, ja sam za svoju nagradu, koliko se secam, dobio oko 10-12 hiljada maraka. Primera radi, Olimpikovi fudbaleri su za trijumf u Kupu sampiona trebalo da dobiju oko 200-300 hiljada maraka. Dakle, jedan francuski igrac zaradio bi kao citav tim Crvene zvezde?!


* Tom vrtoglavom igrom brojki Sinisa Mihajlovic zapocinje secanje na Zvezdin trijumf u Kupu sampiona, najelitnijem evropskom klupskom takmicenju, da bi iz danasnje perspektive, kao prekaljeni fudbaler u "najjacoj ligi na svetu", ubedljivo ilustrovao znacaj tog kolosalnog uspeha.

Najveci evropski klubovi pred pocetak sezone nemilosrdno trose ogroman novac na angazovanje pojacanja. Ulaze se po 200,300 miliona maraka, dovode se najveca imena evropskog i svetskog fudbala, a sve sa jednim ciljem - da se bude najbolji medju evropskim klupskim sampionima

* Crvena zvezda je u toj sezoni, svi se slazemo, imala veliki tim i sjajnog trenera Ljupka Petrovica. Mihajlovic to istice kao veoma znacajno, ali dodaje jos i sledece
Zvezda je imala jos nesto bez cega se ne moze - vrhunsku organizaciju. Dragana Dzajica i Vladimira Cvetkovica na vrhu piramide, ali i sve drugo sto je trebalo, od jednog nezamenljivog Voje "Kisa", koji je za svaku situaciju imao resenje, do citave armije drugih ljudi, onih ciji se doprinos spolja ne vidi, ali koji, svako na svoj nacin, ima vaznu ulogu u stvaranju klupskog mozaika za vrhunski rezultat. Bez toga, bez perfektnog funkcionisanja svih klupskih segmenata, ne moze se biti najbolji u Evropi. Italijanskim klubovima, koje dobro poznajem iznutra, najcesce bas to nedostaje.-

Postirana slika

* Ipak, ne moze se reci da jedan Lacio iza sebe nema pravu masineriju: ogroman novac, prvoklasne igrace i strucnjake, hiljade navijaca… I opet nista, onaj pehar koji je Zvezda donela iz Barija za prebogati italijanski klub je nedosanjani san. Zasto? Sinisa nema pravi odgovor:
To je samo dokaz vise o velicini Zvezdinog trijumfa. Pogledajte sta rade Inter, Juventus ili Milan, koliki novac ulazu. Tek danas, kada sam mnogo toga u fudbalu prosao, mogu na pravi nacin da sagledam vrednost onoga sto sam postigao sa Crvenom zvezdom. Kao sto mislim da je sampionska titula osvojena sa Vojvodinom vrednija od one sa Crvenom zvezdom, tako mislim da jedan trijumf sa Crvenom zvezdom u Kupu sampiona ima vecu tezinu nego tri sa Laciom.


NAVIJAC
* Na startu tog Zvezdinog evropskog pohoda bio je - navijac. Sinisa Mihajlovic je kao fudbaler Vojvodine bio na tribinama Marakane u prvom susretu protiv Grashopersa.
Kad je mec zavrsen 1:1, bio sam dvostruko nesrecan. Prvo, zbog toga sto je pretila opasnost da Zvezda zavrsi takmicenje vec u prvom kolu, a drugi razlog moje tuge je bio licne prirode. Ako Zvezda ispadne u prvom kolu, mislio sam, od mog prelaska, o kome se vec naveliko pricalo, nece biti nista.

* Ipak, Zvezda je bila sjajna u Cirihu, sravnila je sa zemljom Grashopers trijumfom sa 4:1, da bi potom bila uspesnija i u dvoboju sa skotskim Glazgovom.
Zvezda je tako prezimila u Evropi i na red je dosao moj prelazak. Transfer je u to vreme bio rekordan, nijedan jugoslovenski klub, govorim o onoj prethodnoj, velikoj Jugoslaviji, nije izdvojio toliki novac za jednog igraca - Zvezda je platila Vojvodini za mene 1.000.000 maraka. Docekan sam na Marakani kao veliko pojacanje, po mnogima presudno za dalje evropske planove. Bio sam klinac, imao sam tada 21 godinu, i osecao sam ogroman teret i jos vecu odgovornost.- Prvu evropsku utakmicu za Crvenu zvezdu odigrao je 6. marta 1991. godine, u cetvrtfinalu Kupa sampiona u Beogradu je gostovao Dinamo iz Drezdena.

Postirana slika

KAO ULAZ U PAKAO
* Do tada je puno puta citao u novinama i slusao od drugih o "grotlu" Marakane, o tom neverovatnom osecaju
Zagrevanje smo poceli dva sata pre pocetka utakmice. Znali smo da su tribine prepune, u daljini smo culi navijacke pesme i bubnjeve. Medjutim, kada smo se pred istrcavanje postrojili u tunelu, noge su mi se odsekle. Stavio sam ruke na zid tunela u nameri da se istegnem i smirim nervozu koja me obuzela, i tada doziveo sok. Na sve strane je tutnjalo, imao sam osecaj da se nesto trese iz utrobe
zemlje, kao da se tlo pod nogama prolama, kao da je zemljotres u pitanju. U tim trenucima Robert Prosinecki mi je nesto govorio, video sam to po njegovim usnama, ali nista ga nisam cuo.-

* Izlazak na travu Marakane bio je kao u transu:
Trcao sam levo-desno i stalno u sebi ponavljao: "Ovaj dan neces preziveti. Sta ako ne odigram dobro? Ko me je terao u Zvezdu? Zar ti nije bilo lepo u Vojvodini?"

* Sinisa Mihajlovic setio se jos jednog detalja pre utakmice sa Dinamom. tada je, kaze, premro od straha i prvi put na svojoj kozi osetio sta znaci neuspeh u Crvenoj zvezdi.
Igrali smo kao domacini sa Proleterom i izgubili zbog jedanaesterca dosudjenog u poslednjem minutu. Bio je to sok za sve, ali odmah posle utakmice otputovali smo u karantin u Arandjelovac. Nekako sam uspeo da zaspem, kad me iz najdubljeg sna, negde rano ujutru, probudi strasna lupnjava na vratima. Otvorim, a ispred mene izbezumljeno lice Ljupka Petrovica. Bio je ljut kao ris. Sasuo mi je uvrede u lice, urlao kako bezbrizno spavam, da ne brinem sto smo izgubili od Proletera, niti kako ce biti protiv Drezdena… Nisam smeo rec da progovorim jer sam se bojao da samo to ceka da bi me isamarao. Na nekog je morao da iskali bes, odabrao je mene najmladjeg.-
I tu sliku imao je u podsvesti kad je istrcao na Marakanu, sta ako se izgubi? Kako ce tada izgledati susret sa razjarenim Ljupkom Petrovicem?

Srecom, to ludilo i osecaj da sam u transu trajalo je samo prvih pet minuta utakmice. Kako je igra tekla, tako sam sve manje obracao paznju na prepune tribine in sve ostalo. Slistili smo Dinamo, Marakana je tih 3:0 slavila do neba.-

* Dva meca sa Bajernom, narocito onaj u Beogradu, definitivno su Sinisu Mihajlovica izbacila u orbitu. Tada je bilo jasno da je Zvezda sa njim napravila veliki posao. Mec na Marakani, kaze, nikad u zivotu nece zaboraviti. Seca se i danas svakog detalja, cak i nekih nevaznih sitnica. Dva gola koja je postigao, jedan "svojerucno" a drugi uz obilatu pomoc Augentalera, dozivljava kao dve svoje velike, mozda i najvece radosti u karijeri.

Neki su oba pogotka pripisali meni, ja racunam samo jedan, onaj iz "slobodnjaka". Moram da priznam da nisam imao nameru kod drugog da sutiram na gol, centrirao sam, zeleo sam da napravimo guzvu pred Bajernovim golom. Gledao sam let lopte, a kada je okrznula Augentalera mislio sam da ce pasti iza precke, na gornji deo mreze.-

NA NASLOVNOJ U "Tempu"
* Ostalo se zna. Takva radost na Marakani se ne pamti
U svlacionici smo gledali na televizoru sta se dogadja na stadionu, kako navijaci cupaju travu, seku mreze, ruse golove… Video sam Dragana Dzajica koji kao da je hteo da se iz loze baci u publiku…

* Bila je to "najduza noc" svih kojima je Zvezda na srcu. Naravno, igraci su to proslavili na svoj nacin, do zore.
Posle pobede nad Bajernom, secam se, dosao sam u svoj stan sa Vasilijevicem, Binicem, Marovicem i Tanjgom. Dalje nas je put odveo u "Tas", pa "Nanu"…svuda smo docekivani kao heroji.-


* Junak te velike pobede nad Bajernom, po svim ocenama, bio je - Sinisa Mihajlovic.
Tih dana nisam mogao ulicom da idem. Narod me je zavoleo, grlili su me ljudi, ljubili…Za tu utakmicu veze me jos jedna lepa uspomena. Bio sam u gradu, negde kod hotela "Moskva",kad na kiosku spazih moju sliku na naslovnoj strani "Tempa". Kako sam se tome obradovao! Prvi put na naslovnoj strani.-

LUDNICA U BARIJU
* O Bariju se sve zna, sve je ispricano, napisano…Ipak, i deset godina posle ima sta da se kaze. Na primer, o poslednjim minutima utakmice, produzecima, pa penalima

U poslednjim minutima, kada su isticali produzeci i kada je bilo jasno da ce se pobednik odlucivati sa "bele tacke", uhvatio sam sebe u jednom trenutku kako prizeljkujem da Olimpik postigne gol. Bolje tako, nego da nas pobede na penale. Moj kum Miroslav Tanjga, danas sportski direktor Vojvodine, imao je tada u "mercedesu" moj poster. Kada je sudija oznacio kraj produzetaka, on je istrcao iz kuce i iz kola sklonio poster. Plasio se da mu neko, ako ja promasim, ne razlupa kola.

* Na treninzima pre finala Ljupko Petrovic je insistirao da se uvezbavaju jedanaesterci. Znalo se tacno ko ce biti izvodjaci
Dok smo se na travi odmarali, Ljupko je isao od jednog do drugog i pitao da li smo spremni za preuzimanje odgovornosti. Koliko se secam, ja sam se jedini javio, ostale izvodjace je odredio Ljupko.-

*Televizijski snimak to ubedljivo potvrdjuje: Mihajlovic je prilikom izvodjenja penala tako zapeo iz sve snage da je kramponima izrovao "pola kubika zemlje".
Meni je u glavi bila samo jedna misao - da ne prebacim gol. Bio sam miran, kao da nisam bio svestan znacaja tih trenutaka za Crvenu zvezdu, za sve na pojedinacno…Sutirao sam svom snagom, stvarno se dobro zaprasilo…-

* Trenutak odluke, kada se pripremao Darko Pancev, mnogi nisu videli. Nisu imali snage, zivaca…
Ja sam gledao Darkov sut, video sam da lopta ulazi u mrezu i kao bez duse jurnuo mu u zagrljaj…-


* Slavlja u Bariju i svega sto se kasnije dogadjalo seca se kao iskidanog filma
Bio sam s Binicem u sobi. Opsti haos, trubaci, povratak, narod kraj puta od Surcina do Beograda.-

* Tako nesto dogadja se jednom u zivotu. Imao je Sinisa Mihajlovic kasnije jos ovakvih slavlja, prosle godine kada je Lacio na dramatican nacin osvojio "skudeto", ali Bari je jedan i neponovljiv.
Nista ne moze da se poredi sa Barijem. Zauvek.-


SM "Tempo", broj 1710.
11.04.2001.



#4 chule80

chule80

    Krajinaforce Moderator

  • Moderators
  • 10580 postova

Postirano 03 July 2009 - 06:59 AM

Jedna prica za moju dusu

by Ljiljana Maric

Postirana slika
Prica koja sledi su moje impresije sa utakmice Crvena zvezda-Lacio, odigrane 14. novembra 2002. godine na Marakani. Iako mi je novinarstvo profesija, ovo nikako nije tekst napisan po novinarskim pravilima. To je prica iz navijackog ugla, onako kako sam je ja "videla" emocijama. Zelja mi je bila da opisem atmosferu na pomenutoj utakmici i da i na ovaj nacin pokazem neizmernu ljubav prema Crvenoj zvezdi i veliko postovanje prema Laciju. Ipak, jedan igrac ima moje vecno divljenje i respekt, a bio je te veceri na Marakani. Upravo zato se ovaj tekst, zahvaljujuci saradnji sa Anetom, i nalazi na ovom sajtu. Sinisa Mihajlovic, moj Vukovarcanin…
Postirana slika
Dugo ocekivani dan je dosao. I prosao je, bas kao sto u zivotu sve prolazi. Sve, ali Zvezda ostaje. Sinoc je na Marakani bio zemljotres. Odavno se takav nije desio bas tu, gde su padali mnogi klubovi, gde su padale kise suza, gde se slavilo do poslednjeg atoma snage…Samo kada srce zaluta u secanja pa ponovo oseti sopstvene otkucaje, samo tada se moze uporediti osecaj koji je veceras ispunio Zvezdin stadion i milionsku populaciju koja za nju zivi. Dosao je Lacio, grande Lacio. Iz vecnog grada dosli su fudbaleri ovog tima u grad Crvene zvezde, kluba koji im se nasao kao prepreka na putu za 3. kolo Kupa Uefa. Dovedose i dva Zvezdasa. Jedan je otisao davno. Vec je deset godina u Italiji i isto toliko dugo je nocna mora za golmane svih timova u kalcu. Zvali su ga traktorista, bombarder ili, malo neznije, Barbika. Da, Sinisa Mihajlovic je fudbaler Lacija, njegov zastitni znak. I trebalo je da zaigra protiv Zvezde, protiv svoje Zvezde… Drugi je otisao pre cetiri godine. Postao je clan Lacija i nasao svog zastitnika i velikog prijatelja, onog prvog, Mihu. Danas su nerazdvojni, Sinisa Mihajlovic i Dejan Stankovic, dva Zvezdasa, dva imena koja sa Marakane nose samo lepe uspomene. Kazu da je sudbina nepredvidiva i da ume da se poigra sa covekom. Da ti se ono sto najmanje zelis uvek desi. Deki i Sinisa nisu zeleli Zvezdu za protivnika. "Zar protiv nase Zvezde da igramo? To je nemoguce!", bile su njihove prve reakcije. U Rimu nisu igrali. Mancini je razumeo koliko lose moze da bude ako ih ubaci u igru, jasno su mu stavili do znanja da je psiholoski pritisak velik, ali da su spremni da ispune sve ono sto se od njih bude zahtevalo. Bili su i veceras za to pripremljeni iako im je sama pomisao na to bila teska. Zaigrali su, ipak, ali ne fudbal. Neposredno pred pocetak velike utakmice izmedju Zvezde i Lacija, Delije su htele da se pozdrave sa svojim ljubimcima. Stara ljubav zaborava nema, davno je receno. Obukli su ih u Zvezdine dresove, kao nekad. I krenuli su. Na Sever. Iz hiljada grla pevalo se njima. Mahali su svima, od srca, slali poljupce. Cinilo se da srce hoce da im iskoci iz grudi, da preleti na tribine i navija za crveno-bele sa armijom navijaca koja je klicala njima. Samo njima. Dresove su bacili na Sever, po tradiciji. Neko od navijaca je u tom trenutku bio najsrecniji. Oni su bili setni, na granici izmedju ljubavi i obaveze, izmedju nade i strepnje. A utakmica jepocinjala. Dvojica iz price ostadose na klupi za rezerve i udjose u neizvesnost. Bas kao i svi kojima je ova utakmica nesto znacila. Sever je bio u centru paznje, kao i uvek. Ovog puta, Delije su imale pomoc Asteriksa u progonu Rimljana u dresu Lacija. Oko ogromne setalice hiljade navijaca mahale su sjajnim papirima. U isto vreme na istoku i zapadu sijale su baklje, taj prizor trebalo je videti, prica nije dovoljna. U tom trenutku Marakana se tresla. Orila se pesma sa svih strana. Cinilo se da je ovaj stadion postao centar sveta, da vise nista nije bilo vazno osim Zvezde i njenih vernih pristalica, najboljih navijaca na svetu… A na terenu, borba od samog pocetka. Crveno-beli su krenuli u opsadu gola Luke Markedjanija znajuci da moraju postici pogodak ako zele da idu u 3. kolo. Nisu imali izbora. Filipovic je u napadacku liniju postavio Boskovica, Pjanovica i Mrdju. Svi su se nadali da ce ispuniti svoje osnovne zadatke i dokazati sustinu svoje pozicije u timu. Prvu priliku za to imao je Branko Boskovic. Posle asistencije Mladenovica jako je sutirao, ali nije imao srece. Na putu do gola isprecila se stativa. Kakav je to gol mogao da bude! Ceo stadion se pretvorio u jedan uzdah razocarenja, ali posustajanja nije bilo. I dalje se pevalo. U ritmu "Marsa na Drinu" vodila je Crvena zvezda rovovsku borbu na zelenom tepihu Marakane. I sto su minuti brze prolazili, nada je bila sve veca. Zvezda je imala inicijativu, Lacio se nije video. Grande Lacio bio je sateran uza zid. Cinilo se da je Zvezda na putu da napravi senzaciju, ako ni po cemu drugom onda po apsolutnoj dominaciji na terenu u odnosu na provikani Lacio. Redale su se prilike, Pjanovic, Boskovic, Mrdja, Mladenovic…Ali, uvek je malo nedostajalo za zavrsni udarac. Neprikosnoveni defanzivci Lacija neutralisali su napade mladih Zvezdinih igraca, mada ponekad i na nacin koji duguju svom iskustvu, odugovlacenjem zbog povreda ili intervencijom kod sudija. Ali, nije bitno to. Bitna je cinjenica da su "Zvezdine bebice" odigrale maestralno, da su ostavili srce na terenu. Nema te osobe koja to nije primetila. Prvih 45 minuta je proslo za tren oka. Golova nije bilo. Lacio je imao dve polusanse, ali ne i uspesnu realizaciju. Zvezda je imala ipak nesto vise, gol je "visio u vazduhu". Zato se drugo poluvreme nestrpljivo cekalo, navijalo se sve jace i jace, iz svih grla. Skandiralo se "onoj dvojici" koji su se zagrevali i sa terena pozdravljali svaku stranu stadiona. Ma, srce je bilo puno! A, onda je pocelo i tih drugih 45 minuta. Mancini je zbog povrede Markedjanija u igru uveo Koncetija. Filipovic je ostavio startnu postavu a sve ostale igrace poslao na zagrevanje. Posto se nije mnogo toga promenilo, u 62. minutu umesto Mrdje ulazi Dragan Bogavac, s ciljem da se ubrza igra i sto pre postigne gol. Stadion pozdravlja obojicu. U tim trenucima, umor uzima svoje od crveno-belih i Lacio ima terensku inicijativu, konstantno napada. Mihailo Pjanovic igra konfuzno, ne snalazi se pa zato u 69. minutu Filipovic pruza priliku Bogdanovicu. Pjana odlazi na klupu uz
zvizduke. A Lacio i dalje napada… Minut 70. Do kraja 20 minuta, a Lacio iz prvog meca nosi gol prednosti. Nade je sve manje, ali ipak tinja. Ona se ne moze zabraniti nikakvim pravilima. Zvezda osvaja loptu i krece u napad. Slobodan udarac, Gvozdenovic. Negde u guzvi u sesnaestercu neko je skocio. Mreza se zatresla. Stadion je prokljucao. GOOOOOOOOOOOOOOOLLL!!! Boskovic je postigao pogodak, Boskovic je Zvezdi otvorio vrata za 3. kolo, Boskovic je potrcao ka Severu da proslavi svoj veliki podvig, jedan je Boskovic Branko… Kakav je to osecaj bio! Na tribinama haos, svi se grle, ljube, krste se i mole Boga da im da jos malo snage i srece. Svi kao jedan su klicali svojoj Zvezdi. Jos jednom ih je vratila u secanja, u najlepse dane koje im je priredila u zivotu. Fudbal je stvarno najvaznija sporedna stvar na svetu, nema sumnje. Posle ovog velikog trenutka, Zvezda se vraca u igru, napada i dalje. Opet sanse i opet nema srece, kao da je odlucila da i ovoga puta okrene ledja. Vreme ide, strepnja i nada rastu paralelno. Srce vise ne zna kojom brzinom da udara, ali zna ritam: zve-zda. Proslo je 7 minuta od gola, a stadion ne miruje. Bila je to jos jedna sansa, ali odbranili su se "nebesko plavi". Krecu u napad. Na ivici sesnaesterca slobodan udarac je izveo Kjeza, Randjelovic je odbranio. Ali… Sudija koji je bio zacudjujuce nepristrasan tokom meca baca delimicinu senku na prethodne odluke. Zbog koskanja u kaznenom prostoru Vidica i jednog igraca Lacija, Rodrigez ponavlja slobodan udarac. Kjeza sutira, dvojica njegovih saigraca preskacu loptu i ona prolazi ispod ruke Randjelovicu. Zavrsava u mrezi. 1-1. Muk. Neverica. Cudjenje. Razocarenje. Nemoguce… Sve je stalo. Nije se cuo vise ni jedan jedini uzdah. Na licima pogledi neke nesvakidasnje zelje da e to sto se desilo nije desilo. Ko se to usudio da narusi srecu ovih ljudi koji su ulozili sebe u ovu utakmicu koja je bila satkana od njihovih zelja? Zar je sve bilo gotovo? Navijaci su bili u soku, glasovi su se pritajili, jedino je jos Sever odrzavao i publiku i igrace u ovom mecu. Blizio se kraj, svima je bilo tesko. "Nikada necu da te ostavim, da te zaboravim, jer si, Zvezdo, najbolja"… I u radosti i u bolu, oni su uz nju. Delije. I ovoga puta su dokazali koliko su odani svom klubu, veliki i u teskim trenucima. Blizio se kraj, a niko nije odlazio sa tribina do poslednjeg sudijskog zvizduka. Pevali su, pevali srcem i iz sveg glasa. Nadjacali su sve sudije ovoga sveta i sve ostale navijace. Marakana je veceras bila centar sveta, najlepsi ambijent na planeti, kako rece Filipovic. Lacio je otisao dalje, ali ne onako kako su svi ocekivali. Zvezda je bila bolja u ovoj borbi. Zasluzili su Lalatovic i drugovi makar produzetke, da je bilo pravde, ali nema je mnogo u fudbalu. I Fortuna je stala na stranu Rimljana, nama je i ovoga puta okrenula ledja. Ali, nema veze. Aplauz 65.000 ljudi na otvorenoj sceni Marakane upucen mladim fudbalerima Crvene zvezde govorio je sve. Njima je znacio mnogo. Ostavili su na terenu i srce i dusu, zeleli da prirede najlepse trenutke svojim navijacima i sebi sto se videlo iz minuta u minut. Pokazali su da mogu , znaju i zele. Jos samo malo srece, to je ono sto im nedostaje, a ne zavisi od njih. Ni ovoga puta nije im bilo sudjeno da naprave nesto vise u Evropi. Mozda sledece godine, ko zna. Ako ostanu u ovom sastavu, imace ponovo sta da kazu, pogotovo velikim evropskim klubovima. Nece vise nikada pomisliti da je Crvena zvezda laka prepreka. Niko sa Marakane nije otisao bez borbe do poslednjeg daha. Bas niko. A dobiti gromoglasne aplauze od svojih navijaca cak i kad ne uspe da pobedi, ne dobija bas svaki klub. Crvena zvezda je i po tome posebna. Veceras je ona imala svoje veliko vece. Njeni fudbaleri su polozili veliki i tezak ispit s najvisom ocenom. I nemaju za cim da zale. Nisu se obrukali, to nikako. U Zvezdi stasava generacija buducih velikih imena svetskog fudbala, to je definitivno. Jednog dana na Marakani ce i njih Delije docekivati kao veceras Mihu i Dekija znajuci da je njihovo srce zauvek ostalo u Ljutice Bogdana 1, u Beogradu. Jos ce svet cuti za njih, nema sumnje, ali zna se: ipak je jedna Zvezda. I tako. Prodje i taj 14. novembar, veliki dan. Pamtice se vecno, dok god bude onih koji Zvezdu vole. Pricace se price sa tribina, sa terena, govorice se o crveno-belima jos dugo. I zivece u njima uvek ona posebna nit koja ih vezuje za dve boje, omiljene. Nece biti retki oni fudbaleri koji ce, poput Dejana Stankovica, otvoreno reci da mu se srce cepalo kada ga je trener poslao na zagrevanje i zabolela sama pomisao da ce zaigrati protiv svoje Zvezde. Imao je srece, nije zaigrao jer je Kjeza postigao gol. Da li su on i Miha bili srecni u tom trenutku? Nije tako izgledalo Ipak, oni idu dalje. Imamo nasa dva Zvezdasa u 3. kolu Kupa Uefa, nismo mogli da izgubimo, nikako. Neka imaju uza se svu srecu ovoga sveta. Navijace ce imati. Uvek. A Zvezda? Njeno vreme je sada definitivno zakucalo na Marakanu i ceka da je povede na staze stare slave. Upravo tamo gde joj je i mesto. Na vrhu. Neko cudno osecanje je zavladalo ovim gradom. Da, Zvezda je ponovo u modi. Nosi se crveno-belo. Posvuda… "Avanti, avanti, avanti Stella Rosa…"

14/15. XI 2002.



#5 chule80

chule80

    Krajinaforce Moderator

  • Moderators
  • 10580 postova

Postirano 03 July 2009 - 07:03 AM

Fudbalska lekcija Sinise Mihajlovica

Sa dva gola iz slobodnih udaraca, Sinisa Mihajlovic doneo pobedu Interu protiv Rome

Pre samo nekoliko meseci, bivsi kapiten hrvatske reprezentacije Zvonimir Boban, sada strucni konsultant na SKY televiziji, komentarisao je igre Sinise Mihajlovica. Rekao je tada da je Sinisa istrosen igrac, da su ga godine stigle i da treba da shvati da je vreme da se povuce i prepusti mesto mladjima. Sve to je komentarisao za vreme meca izmedju Intera i Juventusa izrazivsi misljenje da bi Materaci bio bolje resenje od Mihajlovica. Posle utakmice koju je odlicno odigrao, Sinisa nije ignorisao Bobanove komentare. Porucio mu je tada da “mu je bolje da cuti” i da kaze da ga ne poznaje ako ga neko pita nesto za njega. Reakcija je naravno bila burna, a celokupna situacija je zamalo dobila i politicku dimenziju, jer je Sinisa izrazio nadu da Bobanova motivacija da govori lose o njemu nije zasnovana na cinjenici da je on Hrvat a Sinisa Srbin.
Nakon pravog malog verbalnog « rata », italijanski mediji su priskocili u odbranu novog kolege, a Sinisi su upucene najostrije kritike zbog uskracivanja slobode ljudima da o njemu izraze svoje misljenje. Uz to, u pojedinim tekstovima isticana je uloga Mihe kao Mancinijevog spijuna iz svlacionice a osporavana svaka vrednost kao fudbalera koji Interu moze da pruzi konkretan doprinos.
Sinisa je na sve prozivke i negativne kritike odgovorio u svom stilu. Izneo je medijima svoj stav da bi nakon toga svu paznju usmerio samo na treninge i dobre igre. U medjuvremenu je postigao gol protiv Brese i najavio povratak u svoju prepoznatljivu formu. Nazalost, uskoro se povredio i pauzirao vise od mesec dana. Posto je Materaci na utakmici protiv Parme pre dve nedelje dobio crveni karton, Sinisi su se ponovo otvorila vrata za povratak u prvih 11. Poznat po tome da apsolutno nikad ne propusta priliku da na delu demantuje neopravdane i maliciozne kritike, Mihajlovic je ponovo dosao na sve naslovne strane posle utakmice izmedju Intera i Rome koja je odigrana proslog vikenda. Povod: njegova dva gola iz slobodnog udarca, poboljsanje rekorda Serije A u kategoriji golova datih iz slobodnjaka, cinjenica da je porazena ekipa Rome, njegovog bivseg kluba, sto mu nije polazilo za rukom u Laciju gde je proveo sest sezona. Naslovi u novinama su se okrenuli u potpuno suprotnom smeru: “Bum, bum Mihajlovic”, “Miha za katedrom”, “Sinisina skola”, “Mihajloviceva dva samara Romi“, “Mihajlovicevi imperijalni forumi “... Samo o Mihajlovicu se prica vec danima, postao je idol navijaca Intera i stekao dugo gradjeno poverenje. Na televizijskim kanalima vrte se njegovi golovi i neopisivo slavlje koje je potom usledilo. U krupnom planu siroki Sinisin osmeh i mnogo saigraca koji su mu poleteli u zagrljaj. Slika koja se pamti celog zivota, isto kao i osecaj koji ce samo on poneti sa sobom u secanje. Miha se vratio u inat svima. I najveci protivnici morali su da progutaju svoju sujetu i priznaju ono sto nosi epitet cinjenice – Sinisa Mihajlovic je majstor slobodnih udaraca i na tom polju mu niko nista ne moze. Sve to je samo novi dokaz da su u zabludi bili oni koji su ga otpisali motivisani razlicitim vrstama zavisti, mrznje i drugih negativnih osecanja. Vratio se u pravo vreme da im dokaze suprotno. Tako se sada moze procitati pohvala Manciniju sto je verovao u Mihajlovica, stav da je Sinisa vazna karika u Interu i da svet ne poznaje vise nijednog takvog majstora slobodnih udaraca. Naravno, nisu potpuno ucutali njegovi «protivnici». Nastavili su da ga osporavaju. Posto je besmisleno diskreditovati ga na fudbalskoj osnovi, uhvatili su se stare i izlizane price o njegovom nacionalizmu, fasizmu, genocidu..., isticuci to sto je, nakon sto je postigao golove, Sinisa pokazao tri prsta?! Na Internet forumu navijaca Intera, sreca zbog pobede nad Romom, pretvorila se u raspravu o Sinisinom poreklu i o njegovom patriotizmu s ciljem da se predstavi kao nacista, fasista, kao neko ko je ucestvovao u genocidu nad muslimanima u Bosni???! Zahvaljujuci pojedincima kojima je jedino zanimanje u zivotu da sire propagandu protiv Srba na sve nacine, zalosno je konstatovati da ljudi koji nisu detaljno upoznati sa prirodom balkanskog problema, lako prihvataju kvalifikacije koje su tendenciozne i pune mrznje. Sinisa je profesionalni fudbaler, vec dugo igra u Italiji i sve se o njemu zna. Svasta su mu pripisivali, a niko se nije nikada usudio da mu se suprotstavi cinjenicama. Zato samo mogu da se sluze lazima i manipulacijom. Zbog toga se moze ocekivati da ce, dok god Sinisa bude izazivao paznju javnosti, biti onih koji ce ga osporavati. Bas zbog toga sto je takav kakav jeste. Kao sto Sinisa rece u jednoj reklami pre mnogo godina: «Promenilo se mnogo toga»... Tacno, ali Sinisa nije. Sada je vec valjda svima jasno da ovaj igrac ima jos mnogo toga da pokaze i da s vremena na vreme mnogima odrzi pravu lekciju iz fudbala. To je, sudeci po komentarima, shvatio i Zvonimir Boban: «Sinisa je stvarno cudo od igraca. Svaka cast kako je postigao dva gola. Ne pamtim slican primer u istoriji svetskog fudbala. A kako je tek odigrao u odbrani...Izgleda da ste protiv Sinise sigurni jedino kada nije na terenu.» Ponovo se potvrdilo da je pravda spora, ali dostizna.
Sinisa Mihajlovic je tako ostvario jos jednu pobedu, timsku i licnu. Osmeh zadovoljstva i najava velikih predstava fudbalskog bombardera. Budite spremni, Sinisa je ponovo u akciji!


Sa dva gola Romi, Sinisa je u svojoj rubrici golova u Seriji A stigao do broja 37. Pogotke je postizao za sve klubove u kojima je igrao na "Cizmi" - Romi, Sampdoriji, Laciju i Interu.
Takodje, ucvrstio je celnu poziciju na listi najboljih izvodjaca slobodnjaka u istoriji Serije A, sa 27 snajperskih pogodaka, a neprikosnoven je i na apsolutnoj listi u svim takmicenjima, kada su u pitanju slobodni udarci, sa 41 golom. U ovoj sezoni za Inter je postigao cetiri gola, sva cetiri iz slobodnjaka, plus gol koji neki pripisuju njemu, a drugi ga vode kao autogol golmana Brese.


Autor: Ljiljana Maric, februar 2005.



#6 chule80

chule80

    Krajinaforce Moderator

  • Moderators
  • 10580 postova

Postirano 03 July 2009 - 07:09 AM

Holivudska prica na Sinisin nacin


Sinisa Mihajlovic je ovih dana u zizi domace javnosti. Iz vise razloga…kao nosilac igre plavog tima, kao bombarder koga se svi plase i nacina zivota koji je prava…

Postirana slika
Zivotni i sportski put Sinise Mihajlovica po mnogo cemu lici na sladunjavu holivudsku pricu – od obucarskog tehnicara do jednog od najboljih fudbalera u najjacoj ligi na svetu. Ili, od Borova preko Novog Sada i Beograda, do Rima i Djenove.
Ali, pre nego sto se upustimo u opisivanje njegovog do sada predjenog puta, da najpre rascistimo jednu dilemu. Ko je najzasluzniji za blistavu fudbalsku karijeru Sinise Mihajlovica? Do sada su, kao i uvek u ovakvim i slicnim prilikama, u opticaju bile razne verzije. Kada je punim sjajem zasijao na nasem fudbalskom nebu, tog trenutka pocelo je otvoreno nadmetanje "najzasluznijih". Razume se, najbrzi su bili treneri, jer su ti vesti ljudi shvatili da bi kao vagoni zakaceni za takvu lokomotivu mogli zaista daleko da doguraju.
Mnogi su u medjuvremenu dobro profitirali od takve price, jer nije mala stvar biti vizionar i u Borovu naselju otkriti svetski vrednog fudbalera. Bilo kako bilo, sa dosta zakasnjenja, da rascistimo i tu dilemu: ko je, zaista, najzasluzniji za fudbalski biser iz Borova naselja?

OTAC BOGDAN I BRAT DRAZEN
Obicno se kaze – uzalud sva trenerska strucnost ovog sveta da nije bilo mame i tate. U Sinisinom slucaju to znaci da zasluge pripadaju njegovim roditeljima, Viktoriji i Bogdanu, skromnim ljudima iz Borova naselja, vozacu kamiona i radnici u fabrici obuce. Medjutim, u Sinisinu fudbalsku karijeru prste je na vreme umesao i brat Drazen.
Pa da cujemo.
- Sto se tice Sinisine ljubavi prema lopti, tu sam ja odigrao glavnu ulogu – kaze otac Bogdan. – Jos dok nije prohodao, dakle kao beba, drzao me je za ruku i sutirao loptu. To su bili nasi prvi treninzi. Satima je znalo da bude tako – grcevito se drzao za mene i sto je jace mogao udarao po lopti.
Inace, Bogdan Mihajlovic je igrao desno krilo u "Gradjevinaru" iz Vukovara, malom klubu, ciji je bio jedan od osnivacai koji je na fudbalskoj mapi ziveo samo dve godine.
- Prestao sam da igram aktivno fudbal cim sam se ozenio. Ubrzo zatim i klub se ugasio. Nije vise imao ko da radi ono sto sam ja do tada radio, da dan i noc provodim u klubu i oko njega.

Sad da vidimo kakvu je ulogu u Sinisinoj karijeri imao brat Drazen?
- Da mene nije bilo, Sinisa sigurno ne bi imao tako jak i precizan udarac. Kad smo bili klinci, program je svakog dana bio isti. Posle skole prvo domaci zadatak, onda lopta i pred nasu kucu u Borovu. Ulazna kapija je bio gol, ja sam bio golman, a Sinisa je satima sutirao iz svih pozicija. Taj nas trening trajao je obavezno od dvanaest sati pa sve dok mama i tata ne dodju s posla i pozovu nas na rucak. Nista nije moglo da nas spreci, sunce, kisa, zima…

Osim po ljubavi prema lopti, Sinisa je kao decak u Borovu bio poznat jos po jednoj osobini – bio je natprosecno nestasan.
- Tako je bilo sve dok nije posao u osnovnu skolu. To je bilo takvo cudo od nemirnog deteta da je nasa komsinica Marija Pesic, inace uciteljica, boga molila samo da Sinisa ne podje kod nje u prvi razred – prica mama Viktorija.
Skola je, medjutim, potpuno izmenila malog Sinisu Mihajlovica. Postao je odlican djak, uvek jedan od najboljih u razredu, omiljen kod drugova kao odlican fudbaler, ali isticao se i u svim ostalim sportovima, kosarci, rukometu…
- Za prvi tim Borova debitovao sam sa nepunih 16 godina. Igrali smo kao gosti u Beliscu, pobedili 1:0, a taj jedini gol postigao sam iz slobodnog udarca.
Bio je to ubedljiv znak da u Velebitskoj ulici 153, raste vanserijski fudbalski talenat. Kao junior imao je jos neuspesnu epizodu u zagrebackom Dinamu. Bio je gost u Dinamovom omladinskom klubu na turneji u Nemackoj, tamo se proslavio kao najbolji igrac i najefikasniji strelac turnira. Po povratku, razocarao ga je Ciro Blazevic.
- Rekao mi je da od ugovora nema nista, da oni po levoj strani imaju Skora i Mlinarica, pa bi bilo najbolje da jos neko vreme igram za Borovo. Vratio sam se kuci i onda se kao dobra vila pojavila – Vojvodina.
Novosadjani su preko svog tadasnjeg direktora Milorada Kosanovica stalno bili u vezi sa Sinisom i njegovim roditeljima. Sest meseci pre nego sto je u leto 1988. presao u Novi Sad dobijao je stipendiju Vojvodine.
-Prve velike pare doneo sam kuci iz Vojvodine. Stavio sam na sto 10.000 maraka i rekao tati da za njih moze da kupi novi automobil jer sam pre toga slupao njegovog "pezejca". Koji dan kasnije tata je iz Sombora doterao novu "skalu 128". Bio je to moj prvi auto.

U ORBITI
Dalja karijera Sinise Mihajlovica dobro je poznata. Titula sa Vojvodinom, prelazak u Crvenu zvezdu, onda Kup sampiona i Interkontinentalni kup, da bi u leto 1992. godine, znatno pre nego sto se nadao, otisao u inostranstvo. Prva stanica je bio Rim i dres Rome pod rukovodstvom Vujadina Boskova.
- Teske dve godine, mozda najteze u mom zivotu. Prve sezone sa Vujketom igrali smo finale italijanskog Kupa. U drugoj godini ni toliko. Roma nije imala dobar tim, atmosfera u klubu je bila uzasna, predsednik Carpiko uhapsen, navijaci ogorceni zbog nasih slabih igara…
Prelazak u Sampdoriju, pokazace se kasnije, bio je pun pogodak. Trener Erikson nasao mu je novu ulogu – poslednji covek u odbrani.

- Kada mi je rekao da cu igrati libera i da cu mu zbog toga biti zahvalan celoga zivota, mislio sam da se sali. Danas, vidim, Erikson je bio u pravu. Nasao sam sebe na tom mestu i po ocenama novinara i trenera samo je Barezi, italijanska fudbalska ikona, bolji libero od mene.

Da li je Eriksonov potez toliko uticao na njegovu karijeru ili ima jos nesto? Sinisa o tome kaze:
- Sampdorija kao klub i Djenova kao grad potpuno su me izmenili. Posle "ludog" Rima u kojem je za mladog coveka prosto greh da igra fudbal, jer taj grad nudi mnoge druge slatke izazove, u Djenovi sam nasao svoj mir. Imao sam srece i da sretnem Arijanu, da nam se rodi cerka Viktorija…Sve to, totalno je izmenilo moj nacin zivota, a na drugoj strani je doprinelo da se sasvim posvetim fudbalu.

Ima li nesto sto mu u Djenovi nedostaje, nesto za cim zali? Sinisa otkriva svoju intimu:
- U Sampdoriji mi je sjajno. Imam izvanredna primanja, zamenik sam kapitena, publika me voli… Jedino sto nemam to su trofeji. Sampdorija nema tim za velika dela. Najbolji igraci brzo odlaze za velike pare u druge klubove i zato nista ozbiljno u rezultatskom smislu ne mozemo da postignemo. U karijeri sam najbolje igrao kada se moj lub borio za nesto. Tako je bilo u Vojvodini, pa u Crvenoj zvezdi, tako je i u reprezentaciji u kojoj sam kroz kvalifikacije celog sebe unosio u svaku utakmicu zeleci da se domognemo Francuske. Dakle, ako budem otisao iz Djenove i Sampdorije u neki drugi klub onda ce to biti samo zbog zelje da igram za trofeje.
Aktuelna je prica da ce ovog leta Sinisa postati clan rimskog Lacija, kluba u kojem su njegovi stari poznanici, trener Erikson, Vladimir Jugovic, Roberto Mancini. Koliko ima istine da ce ga put uskoro odvesti u "vecni grad"?
- Ne mogu da kazem da bas nista nema od toga i da za mene ne bi bio izazov da igram u Laciju. Ipak, da ne zurimo, mnogo toga tek treba da se dogodi. Meni licno, u prvom planu je reprezentacija i ucesce na Svetskom prvenstvu u Francuskoj. Nesto mi govori da bi mogli da napravimo veliki rezultat. I hocemo, videcete. Pred nama je leto velikih fudbalskih radosti.

O RIMU
Tim gradom sam opcinjen. Proveo sam dve godine u njemu, u vreme kada sam nosio dres Rome. Rim ima sjajnu fudbalsku publiku, Olimpijski stadion je po pravilu pun, i kad na njemu igra Lacio, i kada je domacin Roma. Oba ova kluba imaju sjajnu publiku, i zato je prava steta sto vec dugi niz godina rimski klubovi nisu postigli neki znacajniji uspeh. Za mladog coveka, a to sam u prvim godinama osetio i na svojoj kozi, pravi je greh kada u Rimu mora da bude fudbalski profesionalac. Previse je izazova u dugim rimskim nocima kojima nije lako odoleti.


Autor: Miroslav Gavrilovic,
TOP FUDBAL 1998.



#7 chule80

chule80

    Krajinaforce Moderator

  • Moderators
  • 10580 postova

Postirano 03 July 2009 - 07:19 AM

Seba & Sinisa – tako slicni a tako razliciti

Sinisa Mihajlovic, Huan Sebastian Veron, dva zivota, dve potpuno odvojene price, u nekim detaljima razlicite, ali u drugima vrlo slicne. Price o zivotima koji su se sreli u fudbalu, a mozete ih pronaci ovde u Interu.

Pise: Suzana Vermelinger
Prevod: Ljiljana Maric

Davne 1969. godine neko je vec imao godina, a neko je tek pocinjao da zivi. Huan Sebastian Veron, na primer, jos nije bio ni ideja, projekat. Te godine je rodjen Sinisa Mihajlovic.
Ovo je prica iza fudbala, ova prica je pljacka. To je pljacka u fudbalskom svetu. Ukrali smo dva zivota i uporedili ih. Fudbalsku loptu, u ovoj prici, pokusavamo da sutnemo i daleko odbacimo. Jer, ne zelimo da se petlja u nogama, ipak je to nesto vise. Bilo je to dovoljno da nam kaze sta se nalazi iza. Pocinjemo redom, nekim idealnim, samo da bismo prikupili ideje.
Pocinjemo od 1969. godine, sedam meseci posle tog maja u Parizu, kada je poceo studentski pokret u celoj Evropi, a ta ’69. kostala je moci generala De Gola: pocinjemo odatle, a u medjuvremenu, cisto da bismo dali ideju, secamo se sta se davalo u bioskopu. Bili su to: “Hello Dolly”, “Butch Cassidy”, “Billy the Kid” i “Easy Rider”. Filmovi koji su dali i poznate melodije koje su usle u istoriju. Ricard Nikson je bio izabran za 37. predsednika SAD-a, umro je Dvajt Ajzenhauer. Rat u Vijetnamu je stvarnost, festival u Vudstoku je odgovor. Nobelova nagrada za knjizevnost ide Semjuelu Beketu, a Italija ide na odmor u Jugoslaviju. Nije skupo, divno je i dolazi se automobilom za nekoliko casova.
Jos nosi ime Jugoslavija; i Sinisa Mihajlovic, tek rodjen u Vukovaru, ima taj pasos. On je sin Hrvatice i Srbina. Sta mislite koliko ga to brine? Nimalo, samo je rodjen. Otac mu je vozac kamiona,a majka radi za italijansku tvornicu obuce. To se nije promenilo. Cak i danas postoji mnogo italijanskih fabrika u istocnim zemljama. Porodica Mihajlovic zapravo zivi u Borovu, ali u Borovu nema bolnica. Deca se radjaju u Vukovaru. Rastes medju Hrvatima i Srbima, muslimanima i katolicima. Rastes sa loptom u nogama. Imajte u vidu da Sinisa nije mario da li ce lopta zavrsiti u kosu ili u vratima.

“Borovo je za mene bilo predivan mali grad. Tada je to bila Jugoslavija. Za nekoga mozda nije bilo lepo, ali meni ne. Ima mnogo zelenila, bazen, sportske terene i bioskop. Bilo je i mnogo mesovitih brakova. Ziveli smo svi zajedno; bilo je tesko shvatiti ko je Srbin a ko Hrvat. To je mozda zavisilo od toga za koji ste klub navijali. Otac mi je rodjen u Bosni, ali je Srbin. Imao sam vise prijatelja medju Srbima, ali mi je najbolji prijatelj bio Hrvat. Nazalost, rat sam doziveo direktno, igrao sam u Crvenoj zvezdi u Beogradu, a kucu mi je razorio najbolji prijatelj. Dosao je jednog dana i rekao da mora da je porusi. Sa ili bez ljudi unutra. Moji roditelji su zeleli da ostanu, moj otac je hteo da ostane. Prijatelj je dosao, inace, nas dvojica smo bili poput brace. Roditelji su bili upozoreni; morao je da unisti kucu. Tata je imao mnogo mojih fotografija sa peharima. Pucao je u moje fotografije. Posle dva casa oborio je kucu. Video sam ga ponovo na utakmici sa reprezentacijom i rekao mi je da je morao to da uradi. Da nije, ubili bi ga.”

To je Sinisa, godinama posle ’69., ne moze se previse definisati kao covek, niti premalo da ostane decak. Sta je Mihajlovic u tom periodu? Decak koji je prebrzo postao covek, nepripremljen, vec prisiljen da bude covek. Slomili su njegove presudne poene, ali i njegovo srce.

“Nikada nisam davao novac za vojsku, ali sam mnogo pomagao. Svi rodjaci moje majke su bili Hrvati; ujak je pozvao majku i rekao joj:”Ti treba da ostanes u Borovu; moramo da ubijemo tvog muza.” Ima takvih dana kad ne znas sta da radis ili mislis. Vidite kakva je sudbina, posle nekoliko meseci Arkanovi vojnici su oslobodili Borovo i dvojica su zarobili mog ujaka, u njegovom adresaru su nasli moj broj telefona. Rekli su mi:da li ga poznajes? Je li on tvoj ujak?
Imao sam 21 godinu. Sta je trebalo da kazem dok mi je na pameti bilo ono sto je on rekao za mog oca? Bio je to tezak izbor. Spasio sam ga. Nisam zeleo osvetu. Nemam nista protiv Hrvata. U ratu postoje dve strane. U ratu svi gube. Neki ljudi nisu stvoreni za rat. Mogao sam da pomognem na drugi nacin, niti sam zeleo da pucam niti sam imao nameru da ubijam ljude. Nikada nisam javno govorio da sam davao novac za ambulante, za hranu, nisam rekao da mi je u to vreme kuca u Beogradu bila puna ranjenika i da sam otisao u hotel ostavivsi kucu njima. U Iraku se desava isto sto se tada desavalo u Beogradu.”


*Ovde je ubacena prica o Veronu*
Prvog Sinisinog dana u Italiji, u Rimu je padala kisa. Bilo je tesko, iz snova, ali ipak tesko.
“Dosao sam kod Boskova, imao sam 22 godine i gledali su me kao da sam pao s Marsa. Kao da imam noz u ustima. Verujem u Boga, verujem da Bog postoji, samo jedan. Nisam malo pravoslavac, a malo katolik. Razmisljas i molis se u teskim trenucima. Bez ljubavi nema duha. On ti daje snagu. Upoznao sam Arijanu u Rimu; bilo je to 1. februara. Jos se secam, 1995. godine. Bilo je to kao udar groma. Zena mi pruza sve, kad sam je ugledao, u istom trenutku sam pomislio kako bi nasa deca bila lepa. Fudbal je kao zivot. I u zivotu se desavaju iste stvari kao na utakmici. Posmatrajuci karakter igraca, mozete shvatiti kakav je covek. Ja sam iskren, covek od reci. Voleo bih da i drugi takvi budi prema meni. Ima mnogo takvih. Ja verujem u prijateljstvo ako imas jednog ili dva prijatelja zbog kojih se osecas bogatijim. Ako ih imas deset, ne mozes reci da su ti stvarno prijatelji.”

Ukrali smo ove price u toku treninga u Apianu. Nije tacno da ove price nisu o fudbalu. Jesu, i to mnogo. To su price o zivotu.



#8 chule80

chule80

    Krajinaforce Moderator

  • Moderators
  • 10580 postova

Postirano 03 July 2009 - 07:24 AM

Iz hronike susreta sa Sinisom Mihajlovicem

Iz hronike susreta sa Sinisom Mihajlovicem: kako je bilo, potpuna istina. Moj prvi susret sa Sinisom. 21. oktobar 2002. godine u Rimu. Da bih opisala ovu pricu najbolje sto mogu, moracu da se vratim u oktobar 2002. godine. Isla sam sa deckom u Rim na utakmicu Lacio-Perudja. Bio je to prvi mec Lacija koji sam gledala uzivo. Neverovatan osecaj, naposletku su stigle i emocije.

Utakmica je zavrsena prema planu, Lacio je pobedio sa 3:1, ali sto je bilo najvaznije, jedan gol je postigao Sinisa. Bilo je to neverovatno. U trenutku kada je sutnuo loptu, povredio se i pao na teren. Ustao je posle proslavljanja pogotka i na neko vreme napustio teren. Moram da priznam da nisam videla taj njegov pogodak, jer je sva moja paznja bila usmerena na Sinisu. Kada se Sinisa vratio na teren , navijaci su ustali i skandirali mu. U tim trenucima srce je pocelo sve brze da mi udara.

Najvaznija stvar koja je bila vrhunac tog dana, desila se posle utakmice. Jedan prijatelj je pozvao mog decka i mene u kafic. To je ovde tradicija, posle utakmice se ide u kafic, komentarise se zavrsena utakmica. Iako obicno idem, ovog puta sam imala neki neobican osecaj. Ne mogu da idem...ako odem...; znala sam da sam mogla da propustim jedinu priliku da ga vidim. Iako nisam u to mnogo verovala, morala sam da pokusam. Izvinila sam se prijatelju. Otisla sam sa Djanlukom do kapije odakle izlaze igraci sa Olimpika prema svojim automobilima.

Stajali smo ispod Olimpijskog stadiona skoro sat dok nismo videli da igraci izlaze. Ali, medju njima nije bio Sinisa. Kada su navijaci poceli da odlaze kuci, bilo mi je malo pogodnije da prodjem kapiju i udjem unutra iako je svuda bilo mnogo policajaca. Posto sam zensko, mirno sam stajala, niko me nije ni pitao sta sam tamo trazila.

Poslednji igraci su izasli. Sinisa je jos bio unutra. To mi je dalo jos vise snage da cekam. Dok sam bila unutra, videla sam jednu damu koja je stajala nekoliko metara od mene. Nisam bila sigurna, ali mislila sam da je to mogla da bude Ariana, Sinisina supruga. Odmah sam otisla do nje. Rekla sam joj da sam dosla iz Poljske da vidim Sinisu. Da je ona verovatno njegova supruga. Slusala me je vrlo pazljivo i videla sam da nije sve razumela. Posle nekog vremena, pitala me je: “Jesi li ti Aneta iz Poljske?”

Nisam znala sta da kazem. U tom trenutku sam bila u soku. Prepoznala me je! Sada sam bila sigurna da su sva pisma koja sam poslala Sinisi i stigla do njih.
Sve to se desilo dok je moj decko stajao izvan kapije. Covek iz obezbedjenja ga je pustio da udje. Sada nas je stajalo cetvoro, cekali smo Sinisu. Djanluka, Arijana, njena drugarica i ja. Stajali smo, i pricali, tako da sam saznala da je Sinisa na doping kontroli. Sada se cekao samo on.

Proslo je pola sata u razgovoru sa Arianom. Sinisa je dosao, dovezao ga je prijatelj na motoru.

Bio je to taj trenutak. Dugo sam ga cekala. I sada, konacno sam stajala sa NJIM licem u lice. Bio je vrlo iznenadjen, ali i vrlo srecan. Mnogo me je iznenadio. Pre svega; izgledao je drugacije nego onaj Sinisa koga sam gledala na televiziji. Vrlo visok, vitak, potpuno drugacija osoba. Nisam ocekivala da je tako srdacan covek; ponudio nam je da ga sledeci put kada budemo u Rimu pozovemo da nam da ulaznice i da se vidimo. Na kraju mi je potpisao dres Lacija koji sam ponela. Bilo je to malo komplikovano pa su 4 osobe (Djanluka, Arijana, njena drugarica i ja) drzale dres sa cetiri strane, a Sinisa se potpisao.

Pozdravili smo se i prijateljski se poljubili.
Ovo je predivna prica mog zivota. Zaista, sta drugo mozes da osetis osim srece u trenucima poput ovoga?

Izvor: sinisamihajlovic.com



#9 chule80

chule80

    Krajinaforce Moderator

  • Moderators
  • 10580 postova

Postirano 03 July 2009 - 07:31 AM

Jedva čekam šesto dete
Pise: Simonida Stanković, Blic, 27.01.2007.

Postirana slika
Siniša Mihajlović, naš proslavljeni fudbaler, pomoćni trener italijanskog Intera, u aprilu će postati otac po šesti put! U braku sa italijanskom voditeljkom Arijanom ima dva sina i dve ćerke; najstariji sin je iz vanbračne veze, a ultrazvuk kaže da će i šesto dete biti muško! „Jedva čekam šesto dete! Još ovo i neću više. šestoro je sasvim dovoljno. Nadam se da će četvrti sin biti ‘levak’ na mene, da će pucati levom nogom!“, kroz smeh kaže Siniša Mihajlović u intervjuu za „Blic“.

- Još nismo odlučili kako će se zvati. Tu odluku donosimo demokratski tako što cela porodica glasa. Znači, ravnopravno odlučujemo supruga, petoro dece i ja. Vidim da se po kući već priča da ime neće biti srpsko. Ali, videćemo. Mogu vam reći da su ovi moji porodični izbori jednako burni i napeti kao što su bili ovi za Skupštinu Srbije! (smeh)

Kako vaspitavate decu?
- Učim ih radu i disciplini. Veoma su dobro organizovani i tačno se zna kada se rade domaći zadaci, kada se ide na spavanje... Ne provodim mnogo vremena sa decom jer sam od sedam dana samo tri dana u kući, ali se trudim da to vreme iskoristim kvalitetno. Idemo zajedno u bioskop, zoološki vrt, igramo se i po kući, gledamo filmove... Puno pričamo...

Na kom jeziku pričate?
- Pa... Uglavnom na italijanskom. U početku sam sa decom pričao na srpskom, ali mi je trebalo mnogo vemena da im objasnim šta hoću, pa sam morao da pređem na italijanski. Ne vredi. A i meni je tako lakše, navikao sam.

Vi ste se mnogo tukli dok ste bili mali...
- Ih, tukao sam se ja i kad sam postao veliki!

Kada ste se poslednji put potukli?
- Često se to dešava. Dobro, sada se ne bijem bukvalno, ali kada je neko bezobrazan, izvučem mu uši i opalim šamar!

Koje su to situacije?
- Kada sa porodicom šetam gradom, često neka budala dobaci nešto uvredljivo. I šta drugo da radim nego da mu lupim šamar! Eksplozivan sam, ali sam uvek u pravu. šta da radim kad imam kratak fitilj?! Krenem da brojim do deset, ali stignem samo do dva!

Viđate li se sa kumom Dejanom Stankovićem?
- Živimo u istoj zgradi, pa se svakodnevno viđamo. Često odemo zajedno na večeru, ali verovali ili ne, skoro uopšte ne pričamo o fudbalu. I mi, kao i drugi ljudi, u kafani izbegavamo priče o poslu.

Zbog ljubavi prema deci postali ste Unicefov ambasador dobre volje. Pomažete deci sa Kosova, ratnoj siročadi...
- Pomažem gde god mogu i kome god mogu, ali ne volim da pričam o tome.

Zašto? Vaš primer može da podstakne i druge ljude.
- Ne vredi. To čovek ili sam shvati i učini ili nikada ne shvati da deo svog novca može dati nekome i pomoći. Često decu iz Dečjeg sela u Sremskoj Kamenici povedem na letovanje ili zimovanje sa svojom decom. Puno mi je srce kad im vidim osmeh. Kupim im nešto i oni skaču od sreće, a ove moje ni avion ne bi obradovao!

Plašite li se da će novac koji imate pokvariti vašu decu?
- To je opasnost koja preti svim dobrostojećim ljudima. Rekao sam da moraju da budu odlični đaci, da moraju da završe fakultet, zaposle se... Ako to ispune - sve ću im dati, ako ne ispune - neću im dati ništa! Od malih nogu kod njih razvijam radne navike i zadajem im zadatke. Ako ih dobro ispune, dobiju poklon, ako ne, zabranim im nešto što vole, tenis, recimo.

Sa sedam godina ste u školskom sastavu napisali da ćete kada porastete biti fudbaler. Da li uvek ispunite ono što zacrtate?
- Uvek! Volim izazove i nikada se ne zadovoljavam postignutim. Čim ostvarim jedan cilj, postavljam novi, veći. Nema toga što čovek ne može da ostvari, ako reši. Meni se sve ostvarilo, i privatno i poslovno. Važno je verovati u sebe, biti uporan, disciplinovan i inteligentan. Najvažnija je volja. Čovek mora stalno da iskušava sebe. Evo, pre neki dan sam zacrtao da sat vremena trčim. Nakon nekog vremena mi je došlo da odustanem, ali sam stisnuo zube i trčao sat i po bez prestanka. Tako je za sve u životu! Tako se postižu uspesi.

Priča se da ste uobraženi.
- Drago mi je zbog toga. To je u neku ruku moja odbrana. Ranije sam bio super prema svima, ali sam se desetak puta opekao. Mnogi su iskoristili moju dobrotu. Ta prividna uobraženost me sada štiti od takvih ljudi.



#10 kanarinac

kanarinac

    Dzomba

  • Members
  • ZnackicaZnackicaZnackica
  • 780 postova

Postirano 13 September 2009 - 05:27 AM

Chule,svaka ti čast što si postirao ove članke o Mihajloviću.Ove ljude koji pričaju o Mihajloviću jako dobro znam-naročito Lazića,bio mi je jedno vreme trener dok sam igrao fudbal.
Vidim da se spominjao Milorad Kosanović.On je isto iz Vukovara (po poreklu mislim da je Ličanin).
Inače kad se spominjalo da je Borovo imalo dobar tim i zamalo završilo u prvoj ligi tadašnje države,ima jedna priča koja kaže da je Osijek ušao u prvu ligu samo zato što je veći grad od Vukovara i iz još nekih drugih razloga koji su političke prirode.Priča se da je Borovo imalo dugo vremena bolju ekipu od Osijeka,ali jednostavno im nisu dali da uđu u prvu ligu.

#11 raspucin

raspucin

    Krajinaforce Moderator

  • Moderators
  • 1775 postova

Postirano 13 September 2009 - 05:59 AM

hm...chukice jel to onaj Sinisa Mihajlovic koji je nedavno bio u Medjugorju...pa je na tom "svetom mjestu" spoznao Boga...kaze covjek da je osjetio "nesto" pa i cak da se rasplakao... ;]\/ :[|

i ne...nije iz Kurira...iz Politike je...
nema nama Srbima srece dok je ijedan Titin kadar ziv...

#12 chule80

chule80

    Krajinaforce Moderator

  • Moderators
  • 10580 postova

Postirano 13 October 2009 - 06:56 AM

Inače kad se spominjalo da je Borovo imalo dobar tim i zamalo završilo u prvoj ligi tadašnje države,ima jedna priča koja kaže da je Osijek ušao u prvu ligu samo zato što je veći grad od Vukovara i iz još nekih drugih razloga koji su političke prirode.Priča se da je Borovo imalo dugo vremena bolju ekipu od Osijeka,ali jednostavno im nisu dali da uđu u prvu ligu.


Znas kako.. ono sto ja znam od ljudi koji su tada 80-ih aktivno pratili fudbal prica je bila ovakava..
Borovo je imalo 4-5 puta sanse da udje u Prvu ligu SFRJ, no to se nikada nije ostvarilo, jer niko u Borovu nije bio takva faca (citaj lopurda), da ima zaledjinu, love pa da gurne tako jedan "mali klub" medju velikane poput Zvezde, Partizana, Hajduka, Dinama, Sarajeva, Vojvodine.. Za ondasnji prvoligaski klub trebalo je puno para.. jaki sponzori, normalan stadion (a borovski stadion je bio malo bolji nego ovaj "country" varijanta), trebalo je imati i veliki broj gledalaca.. a to sve Borovo tada jos nije imalo.. S druge strane Osijek je imao te predispozicije, sa sponzorima, stadionom, publikom, lopinama itd.
E ovo za politicku stranu zapravo je nacionalna.. tacnije Borovo je bilo puno Srba.. mnogo vise no u Osijeku.. pa je konotacija FSJ isla po kljucu da bude ravnopravan broj klubova u Prvoj ligi :;) .. vecinom iz SRH su dominirali Rijeka, Hajduk, Dinamo, i Osijek je bio prisutan, nesto manje i vinkovacki Dinamo. Znaci brojka je bila oko 4 hrvatska kluba. U Srbiji recimo se broj klubova vrtio oko 5.. Znaci Zvezda, Partizan, Vojvodina i niski Radnicki.. S time da je peti klub bio OFK BGD, kragujevacki Radnicki, Rad, ili recimo Spartak SU, ili Pristina po nacionalomanjisnkom kljucu.

Isto tako u reprezentaciji SFRJ se moralo paziti da uvek bude i neki makedonac, slovenac.. kako bi se ucvrscivalo baratstvo i jedinstvo sa njima, iako je bilo i boljih..

#13 Prika 666

Prika 666

    Novi clan

  • Members
  • Znackica
  • 10 postova

Postirano 15 March 2010 - 07:19 PM

Chule, zahvaljujem ti za ovaj feljton o velikom covjeku.
Pravi sportista i pravi covjek. Mozemo s ponosom izgovarati njegovo ime, svugdje u svijetu.

#14 TериторијалнаОдбрана

TериторијалнаОдбрана

    Novi clan

  • Members
  • Znackica
  • 12 postova

Postirano 18 March 2010 - 03:10 AM

Сјајни Миха тренер

#15 chule80

chule80

    Krajinaforce Moderator

  • Moderators
  • 10580 postova

Postirano 04 September 2010 - 01:26 AM



Jedan vrlo saljiv intervju Sinise Mihajlovica, koji je napravio Voja Nedeljkovic sa njime.
To je bilo 1998. godine, par nedelja pred SP u Francuskoj.


____________________________________________________________________________________________




Krajinaforce sadrzaj: O nama, Dokumenti, Filmovi, Spiskovi, Mediji o KF, Glavna, Kontakt


Vijesti iz medija:
RTS, Politika, Vecernje Novosti, Tanjug, Glas Javnosti, Glas Srpske, Feral Tribune, B92, Veritas




Krajinaforce ne podrzava nikakvo iznosenje nicijih licnih podataka kao niti vredjanje bilo koga od posjetitelja. Svaki post koji nije u skladu sa prethodno
navedenim bice obrisan. Krajinaforce zadrzava pravo da bez najave ili prethodnog obrazlozenja obrise ili edituje postove za koje urednici sajta
ustanove da nisu u skladu sa normama, ciljevima i razlozima postojanja naseg i vaseg sajta. Na diskusijama ne vodite "licne ratove".
Na sajtu nije dozvoljeno reklamirati druge forume i sajtove bez dozvole administracije.
Mole se posjetioci ako primjete da neki post nije u skladu sa ovim pravilima da skrenu paznju urednicima na isti.
Ako prenosite neku vijest iz drugih medija obavezno navedite ime medija iz kojeg ste preuzeli vijest i datum kad je objavljena.


Krajinaforce ­­© All rights reserved. Best viewed using 1024 x 768 or higher resolution.