SASVIM OBICNA ILI SASVIM DRUGACIJA PRICA
SRBI SA ISTOKA HRVATSKE ZA SINISU MIHAJLOVICA KAZU:
"Kada smo mi Srbi u Hrvatskoj u pitanju samo je Nikola Tesla u svetskoj istoriji dao veci doprinos od Sinise Mihajlovica u promociji naseg bica, postojanja i identiteta !!!"
Dva gola na fudbalskom igralistu, popularnom "Riju", pored aerodroma u Borovu naselju, ranjena u poslednjem srpsko-hrvatskom ratu, samo kad bi mogla ispricala bi jednu od najlepsih fudbalskih prica napisanih na prostorima nekada zvanim i znanim kao Jugoslavija. I ta dva gola, ali i u korov obrastao teren, mogli bi da se pohvale da je bas na tom mestu svoje prve fudbalske korake, svoju uspesnu karijeru, svoj put medju zvezde poceo Sinisa Mihajlovic, veliki fudbaler i veliki covek.
Ukoliko danas neko spomene Borovo naselje prve dve asocijacije koje coveku mogu pasti na pamet bile bi sigurno: Sinisa Mihajlovic i fabrika "Borovo" - dve institucije koje su obelezile kratku istoriju ovog mesta, danas sastavnog dela Vukovara. U Borovu naselju retke su bile kuce ili stanovi iz kojih bar jedan clan domacinstva nije radio u ovom privrednom gigantu. Retki su i ljudi, kako u Naselju, tako i na sirim prostorima, koji ce reci da nikada nisu culi za Sinisu Mihajlovica, vec sada fudbalsku legendu. Mnogi ce se i pohvaliti da su ga poznavali, da su se sa njim druzili i izlazili, da su sa njim trenirali, da su bas oni njegovi najbolji prijatelji. Za ovu pricu izabrali smo neke ljude do kojih smo uspeli da dodjemo, koji stvarno mogu da se pohvale da su sa njim delili fudbalske dane, da su ga trenirali, da su mu zaista pravi prijatelji.
U jednom radnickom naselju kakvo je bilo ono pored Vukovara, sagradjeno oko kombinata gume i obuce, stanovnicima su pruzane sve vrste zadovoljstva i pratecih sadrzaja za odmor, obrazovno, kulturno, sportsko i drugo uzdizanje. U nizu sportova koji su zaziveli u okviru sportskog kolektiva "Borovo", ali i izvan njega, izrastao je veliki broj reprezentativaca tadasnje drzave. Poseban je bio interes za fudbal, a Fudbalski klub "Borovo" sa svojom omladinskom skolom bio je, pored Osijeka, Novog Sada, Skoplja, jedan od najcenjenih u Jugoslaviji. I sama prva ekipa skoro da je dogurala do prve savezne lige.
Fudbalska lopta za kojom je potrcao skoro svaki mali stanovnik Borova naselja bila je tako veliki magnet. Ako nisu mogli na glavni stadion, a na njega nisu mogli ni prvotimci, jer je savrseno odrzavan i cuvan, klinci su se okupljali na vec spomenutom cuvenom "Riju", igralistu pored borovskog aerodroma, danas obraslog u korov i potpuno propalog.
"Negde pocetkom osamdesetih godina oko fudbalske lopte sastala se jedna kvalitetna generacija koja je svoje prve korake napravila bas na borovskom aerodromu i igralistu pore njega - popularnom 'Riju' ", otvorice ovu pricu Sinisa Lazic, saigrac Sinise Mihajlovica iz najranijih fudbalskih dana. "Na malom prostoru okupilo bi se nas 50-60 samo da bi gurali fudbalsku loptu i jednog dana postali prvotimci 'Borova', koje je tada za sve nas bio pojam. U toj generaciji koja se negde 1983. godine pocela takmiciti poceo je i Sinisa Mihajlovic. Bio je mladji od mene nekoliko meseci i pripadao je drustvu koje smo zvali 'oni preko Borovske ceste'. Samo Borovo naselje podeljeno je, ko zna otkada i ko zna zbog cega, tom Borovskom cestom na deo sa visestambenim objektima sa jedne strane i kuca sa druge strane ceste. Ipak, imali smo ono najvaznije zajednicko, a to je bio FK 'Borovo' ".
Svog prvog kontakta sa Sinisom Mihajlovicem veoma zivo se secaju i njegovi treneri iz tih dana Zvonko Popovic i Slobodan Djurica. Da li u svojstvu trenera mladjih kategorija, a cesce u ulozi pomocnika, mogli su da posmatraju rast i razvoj mladog i talentovanog decaka.
"Sinisa je bio najmanji, najsitniji u svojoj generaciji, ali je vec onda odskakao znanjem i svojom levicom sto se uvek cenilo u fudbalu", napomenuce trener Popovic. Retko je ko tada mogao da pomislja da ce Miha postati igrac svetske klase, ali i treneri Popovic i Djurica, verovatno i drugi koji su radili sa njim uvideli su talenat, kvalitet, ali i izrazene fudbalske ambicije. Stvarale su i crte buduceg velikog fudbalera. Neki ce reci i kako nije bio klasicni vodja ekipe, ali da je bio "izuzetna varnica i cigra".
I drugi saigraci sa fudbalskih pocetaka, poput Nenada Jelace iz Borova naselja koji je tri godine stariji od Sinise, ali je u izlaznoj kategoriji delio fudbalsku sudbinu sa malim Mihom, potvrdice ove reci.
"Voleli smo ga jer je bio veoma drag klinac. Hteo je da nas poslusa. Ako smo mu mu govorili da nam donese kopacke ili da ode po loptu on bi to bez pogovora uradio. Bas nam je bio prirastao srcu, ne samo igracima, nego i trenerima", reci ce Jalaca, ali i upozoriti: "Malo je to sada neobicno reci da mi je nekada Miha nosio kopacke. Nije to neko hvalisanje, nego situacija prisutna i danas u svim klubovima. Razlika u godinama koja je bila prisutna izmedju nas prema nekom nepisanom pravilu davala nam je za pravo da stvorimo takve odnose u klubu, tako da ni to sa kopackama nije bilo nista cudno i strano".
Takve price, ali i veliki broj anegdota, vezan je za Sinisu Mihajlovica. Postoje i ljudi, nekada Sinisine komsije koji ce podsetiti i na njegovu dalju fudbalsku istoriju. Jedna prica, ciji je autor zahtevao anonimnost iz neobicnih razloga, podsetice na podatak o igranju fudbala u Mihinom komsiluku.
"Cesto se znalo desavati da mi po sedam-osam godina stariji od Sinise igramo fudbal, pa kad bi se on pojavio redovno je izrazavao zelju da nam se pridruzi", prica ovaj izvor. "Pristajali smo na njegove zahteve, ali pod uslovom da igramo 'muve'. Normalno, mi mangupi njega bacimo u sredinu, pa posto je mladji od nas znatno, nije tesko da mu i proturis loptu kroz noge, a pogotovo da ga dugo zadrzis u krugu. On je za tim strasno grebao, samo da ne bude taj u sredini i da oduzme loptu sto pre. Poseban je slucaj ako mu se proturi lopta kroz noge. Onda je bilo grebanja, pravljenja ljutih faca i nervoze. Vec se onda videlo, sto je mozda pomalo i glupo govoriti i usporedjivati dete sa danas velikim fudbalerom, kako on ima strasno veliku zelju za uspehom".
I van terena FK "Borovo" Sinisa Mihajlovic i njegova fudbalska druzina, vec sa 11-12 godina postali su atrakcija. Sinisa Lazic ispricace epizodu sa poznatog borovskog turnira "Tri kornera penal" koji je znao da okupi i stotinjak ekipa sa najsjajnijim imenima velikog, prvoligaskog fudbala.
"Osamdesete godine pojavili smo se na borovskom turniru "Tri kornera penal" u ekipi pod imenom "Tata male kiflice". Bili smo nevidjena atrakcija, a kako to obicno biva prvu utakmicu pobedili smo neke ljude, koji su nam mogli biti ocevi sa 10:0, pa se to proculo u Borovu. I drugu utakmicu smo sa 11:0 dobili neke tipove, da bismo jos vise dobili na publicitetu. Trecu, u tom trenutku nama najvazniju utakmicu igrali smo u subotu, secam se letnjeg perioda u vecernjim casovima, pred prepunim gledalistem u ludoj atmosferi. Protivnik nam je bio Kafe bar 'Mustang' u kojem smo za nekoliko godina provodili dane, ali i igrali u tom sastavu. Taj gazda doveo je ludilo igrace iz Prve lige u svoju ekipu. Mi smo ih izbacili i postali gradska atrakcija."
Prisetivsi se pionirskih dana, Sinisa Lazic napominje kako je znacajan pomak u znacaju Mihajloviceve generacije bila cinjenica da je njegovim pojavljivanjem, ali i te citave ekipe, pionirska skola "Osijeka" kao dotadasnji bauk prestala to da bude. Talentovani i vrlo dobri omladinci "Osijeka" imali su znacajnih problema sa Mihom i ekipom, mada su sve ostale utakmice dobijali i sa desetak golova razlike. Svoj zenit ova pionirska generacija "Borova" dozivljava na tradicionalnim pionirskim turnirima u Borovu naselju na kojem su osim domacina i reprezentacije Slavonije i Baranje nastupali i pioniri 188 prvoligaskih ekipa. Ovim turnirom osamdesetih su prodefilovali skoro svi velikani danasnjeg ex-Yu fudbala poput Mijatovica, Bobana, Prosineckog, Mihajlovica. Pre njih, u svoje vreme, jer ovaj turnir ima svoju dugu tradiciju, i Surjak, Muzinic, Pizon...
Trener Popovic ce spomenuti kako je Mihajlovic redovno i preskakao svoju generaciju, kada je trebao da igra za "petlice" odigrao bi sezonu, pa bi bio prebacen u pionire, iz pionira veoma brzo u juniore, iz juniora ekspresno u prvi tim "Borova". Takmicarski duh oduvek je bio usadjen u njega.
"Necu zaboraviti nikada jednu pionirsku utakmicu u Vukovaru gde smo utakmicu resavali sutiranjem penala. Sinisa je jedan, onaj odlucujuci penal, promasio. Tesko mu je to palo i on je iskazao tugu i veliku krivicu prema sebi sto nije dao taj gol", ispricace trener Slobodan Djurica, a saigrac Nenad Jelaca dodati:
"Miha je u sebi imao izrazen pobednicki mentalitet koji su dodatno izdefinisali treneri koji su radili sa njim i koji su ga vodili kroz pocetnicku fazu. Uvek je zeleo da pobedi. Svakoj utakmici prilazio je i emotivno, a kada bismo izgubili on bi cak i plakao, kako je to i ispricao trener Djurica. On je plakao, a mi smo ga svi zezali, iako ni nama nije bilo lako zbog poraza. Znali smo - fudbal je to pa jedanput dobijes, a drugi put izgubis. Sinisa se nije mogao pomiriti sa cinjenicom da je bas on morao da promasi taj odlucujuci penal".
Iz pionirskog pogona Miha je prvi krocio medju juniore "Borova". Vec tada je poceo da dominira terenom, pokazivala se raskos dobre fudbalske tehnike, ali i dobro izradjen udarac. Iz "slobodnjaka", nije vazno sa koje udaljenosti, su poceli i da padaju golovi. Poceo je i da trenira mimo uobicajenih termina, najcesce sam ili uz pomoc nekog od trenera
"Svaki put kada smo izlazili na trening on bi uzimao loptu i cim stupi na travu poceo bi sa sutiranjem 'slobodnjaka'. Govorili smo mu uvek: 'Nemoj Sinisa ! Povredices se ili istegnuti misic ! Ne valja to tako!", priseca se Zvonko Popovic. "Nismo mogli da ga ubedimo u suprotno, jer cim vidi loptu, on je vidi u golu. Isto je bilo i posle treninga. Jednostavno nismo ga mogli oterati u svlacionicu".
Osim toga Borovcani ce se setiti i Sinise Mihajlovica, momka koji je jednako trcao prema borovskom aerodromu i leti i zimi, cak i po velikom snegu. Njegovi prijatelji govore kako je posle skole, obaveza oko ucenja ili treninga odlazio na cuveni "Rio" i po velikom snegu trcao, sutirao loptu, samo da bi dobio na kondiciji.
Zvonko Popovic, kao dugogodisnji vrstan fudbaler, ali i trener svih kategorija u borovskom fudbalskom klubu reci ce kako je "upornost kljuc uspeha Sinise Mihajlovica". Pored toga on svrstava i agresivnost, izgradjenu licnost, ali i savete trenera sto mu je sve pomoglo da postane igrac svetske klase. Govorili su za njega i da je drzak, ali ne bezobrazan, hrabar i beskompromisan.
"Krajem 1986. godine na vratima prve ekipe vec se pojavila ekspanzija njegovog napretka. Kakav je bio nervcik, terao svoj neki inat, ali i veoma kurazan i nadasve hrabar, pokazace prica sa jedne utakmice u Osijeku. Miha je u igri i borbi za loptu slucajno udario jednog igraca visokog preko 190 centimetara i teskog 90-ak kilograma. Ustao mu je i rekao: 'Nemoj da Ti ja noge slomim i da te oteram odavde !' Miha je stao ispred njega, uneo mu se u facu, bas kao sa Nemcem Jeremisom na Svetskom prvenstvu u Francuskoj, ali ga nije pljunuo. Nama su se noge odsekle, a on je to 'ladno uradio, okrenuo se i nastavio igru", evocira uspomene Mihajlovicev imenjak Lazic.
Sinisa Cuckovic jedan je od Mihinih velikih borovskih prijatelja jos iz decackih dana. Opisace svog imenjaka iz tog perioda kao sasvim obicnog decka iz obicne radnicke porodice. Otac Bogdan, poreklom iz okoline Banja Luke, vozio je "tamic" u jednoj vukovarskoj gradjevinskoj firmi, dok je majka radila u kombinatu "Borovo". Prema Cuckovicu Miha se od drugih razlikovao po svojoj upornosti u skoli i fudbalu.
"Vec kad sam ga upoznao govorio mi je kako je svestan da ce da uspe. I bilo je tako - da nije uspeo u fudbalu, Miha bi uspeo u necem drugom, jer je bio svestran sportista: igrao je i rukomet, kosarku, odbojku, veliki i stoni tenis", govori Cuckovic. "Zanimljivo je kako je bio veoma dobar djak, a u prvom srednje bio je jedini djak generacije u tzv. Metalskoj skoli u Borovu koji je prosao sa odlicnim. Isao je metalsku, odnosno masinsku skolu, ali se zbog smena koje su mu otezavale odlaske na treninge u drugom srednje prebacio u obucarsku skolu. Vec tada je znao da nesto mora da zapusti da bi u necem drugom uspeo i posvetio se tome. Prebacio se u obucarski smer koji nije uopste bio na ceni, jer su ga pohadjali losiji djaci. Tako je mogao da ispunjava svoje obaveze prema sportu. Imao je i tu srecu sto je direktor tog srednjoskolskog centra bio Slobodan Peric, i danas na toj funkciji, koji je bio i u upravi kluba, pa mu je pravdao izostanke i pomagao u nekim situacijama. Uopste na toj sportskoj strani imao je veliko razumevanje profesora".
Sinisa Cuckovic podseca kako su mu roditelji tada govorili da je samo vazno da zavrsi bilo kakvu skolu i dodavali u stilu "ko zna sta ce da bude, a ti ces imati diplomu". Prema Cuckovicu neki drugi roditelji imali su poznanstva u klubu i svoje sinove su "gurali", mada momci nisu bili talentovani.
"Pitanje je da li je njegov otac gledao neku utakmicu sve do Mihine 17-te godine. Secam se, kada dodjemo kod njega, da mu je otac govorio da je bolje da uci, jer je to vaznije i daje sigurnost, a u fudbalu ako sta bude bude", istice Cuckovic.
On se priseca i jednog zajednickog kampovanja pored Crikvenice gde je nakon burnih vecernjih izlazaka i "muvanja okolo", Miha veoma rano ustajao i radio sto "trbusnjaka", jer mu je neko od trenera rekao da su za dobar sut vazni trbusni misici. Miha ni na odmoru nije mogao bez fudbala, a njegovo odrediste bili su sportski tereni u kampu.
"U to vreme bila je poznata afera sa Miralemom Zjajom oko kojeg se digla velika prasina, ali nije bio nekakav fudbaler, niti je postigao nesto veliko. Tadasnja Sinisina frizura podsecala je na Zjajinu, pa su ga ljudi, gledajuci njegove majstorije na terenu, usporedjivali sa ovim fudbalerom. On je tada meni govorio, dakle bila je to 1985. godina, kako oseca da ce uspeti i da ce naredna sezone biti njegova".
Vec tada oko Sinise poceli su da se muvaju razni "menadzeri". Prica se i kako je imao ponudu da predje u "Borac" u Bobotu, mesto nedaleko Vukovara, poznato po bogatim domacinima. Govorili su mu kako je to bogat seoski klub u kojem ce ga seljaci voleti i u kojem ce mu za polusezonu placati dve hiljade maraka, a kada dodju svinjokolje dobijace sunke i polutke. Na srecu, Miha se tako necega nije prihvatio, nit je prihvatio savete samozvanih "menadzera".
"Izvan stadiona nije davio fudbalom, niti je bio opterecen tim pricama ili zapostavljao svoje drustvo. Vec je postao poznat kao dobar fudbaler kada su ga poceli saletati poznanici u Borovu kako bi ga sto-sta pitali o fudbalu", prica dalje Cuckovic. "Citajuci redovno 'Sportske novosti' i 'Tempo' u to vreme sam vise znao o fudbalskim prilikama moza nego on. Miha se posvetio fudbalu onoliko koliko mu je potrebno, ali ne i onome sto se desava u globalnom fudbalu. Zalio mi se cesto, prilikom tiih nasih izlazaka, kako ga gnjave pricama o fudbalu dodajuci da nije izasao radi fudbala, nego radi devojaka i drustva."
"Bio je uvek simpatican curicama, sto ce vam mnoge devojke, odnosno danas vec udane zene iz tih generacija moci da potvrde", dodaje Sinisa Lazic. "Imao je taj neki smek i nikada ga nisi mogao videti ljutog. Nije se desavalo da ga sretnes i kazes mu: 'E zdravo Miha! Sta ima ?', a on da odgovori 'Ma daj pusti me - nisam raspolozen !' Uvek je bio nasmejan, uvek je bio raspolozen za pricu, nikada odbojan. Veliki broj starijih momaka vodilo ga je sa sobom, pa se cesce sa njima i druzio".
Nenad Jelaca, tri godine stariji od Mihajlovica potvrdice ove Laziceve reci i dodati kako je Miha "bio veoma umiljat", pa su ga zvali da izadje sa njima, da popije pice i, kako napominje, da ga drze pod svojom zastitom.
Dobri poznavaoci karakternih osobina Sinise Mihajlovica reci ce kako bas ne treba da zavara podatak da je on izvan terena bio susta suprotnost onome momku na zelenom travnjaku. Posebno kada se govori da je "na fudbaslkom terenu tankih nerava sa maksimalnim takmicarskim duhom", ali izvan terena super-faca sa vecitim osmehom na licu.
"Ako ste primetili Miha i pre pocetka svake utakmice na licu ima osmeh, ali ako oseti da ga neko provocira ili da je njega ili njegovu ekipu pogodila nepravda, onda zestoko reaguje", upozorice Sinisa Cuckovic. "Takav je i u zivotu, takav je bio i kao klinac. Nije njemu bilo strano ni da se potuce, ni da galami. On odreaguje brzo, bez neke velike zadrske u sebi, bez one strategije da stane i kad sve prodje da onda tek reaguje. "On reaguje odmah, kako i na terenu, tako i nekada u mladjim danima".
Jos nesto o Mihajlovicevim uspesima kod devojcica, kasnije i devojaka iz ugla njegovog imenjaka i velikog prijatelja Sinise Cuckovica.
"Secam se jos iz osnovne skole ispunjavanja onih decjih leksikona i iskazivanja decjih ljubavi, posebno one rubrike 'kako vam se zove simpatija ?'. Pise: 'Sinisa'. Pomislim da se radi o meni, ali kad okrenem drugi list na kojem pise prezime simpatije imam sta da vidim, pise: 'Mihajlovic'. Imao je nesto sto je privlacilo ljude oko njega, a posebno devojke. Niko nije imao pravo da se ljuti na njega, ni tada ni danas. Nikoga nije odbio za razgovor, za druzenje, za izlaske. Danas, kada je on slavan, svi ga vuku za rukav i traze neku vrstu pomoci, tako da verujem da na toj strani ima previse gorkih iskustava, pa zeli i da izbegne neke ljude. Uvek je bio otvoren i srdacan prema svim ljudima, veoma komunikativan. Pa znao je da namrgodjen ne moze da pridje nijednoj devojci".
O Sinisi Mihajlovicu poceo se siriti dobar glas, a oni pravi lovci na talente sve cesce su pohodili stadion u Borovu naselju. Cest gost bio je Milorad Kosanovic, predstavnik novosadske "Vojvodine", inace covek poreklom sa ovih prostora. Pratile su se Sinisine utakmice u juniorskom, ali pogotovo u prvom pogonu "Borova".
Za trenera tada dolazi Nikola "Kiko" Marjanovic, koga ce skoro svi oceniti kao najboljeg fudbalskog ucitelja kojeg je Miha imao u "Borovu". Ovaj iskusni trener radio je u kombinaciji sa Zvonkom Popovicem.
"Kada mu je trener bio Kiko Marjanovic 'Borovo' je imalo solidan tim. Sinisa je poceo kao levo krilo i napadac, ali u dogovoru prvog trenera i mene, shvatili smo da nemamo dosta kvalitetnih odbrambenih igraca i da bi Sinisa mogao da odigra to sto igra danas. Medjutim, u ono vreme svi su govorili kako smo ludi i odakle nam ideja da takvog igraca stavimo na mesto centarhalfa", govori Zvonko Popovic. "Sinisa je vec tada imao dobar skok, igrao je dobro glavom, bio je cvrst i jak, drzak i fino je on to obavljao. Ipak, tada su nam nedostajali. Danas kada jedan veliki trener kakav je Sven Goran Erikson to napravi, sto smo mi pre 14 godina pokusali, i kad stavi Mihu na centarhalfa to je svetski potez !"
Tada je Sinisa Mihajlovic, iako veoma mlad, prvi put poneo i kapitensku traku. Vodja ekipe bio je Slavko Baketa, jedan od kvalitetnijih igraca sa dugim prvoligaskim stazom u Osijeku. Uvidevsi da se Mihajlovic nikako nije slagao sa sudijama, da je cesto dolazio u sukobe sa njima i zbog toga da je bio cesto iskljucivan, trener Popovic ga je predlozio za kapitena. Racunao je da bi to, iako malo teze ostvarljivo, spasilo Mihu od cestih kaznjavanja, jer bi u diskusijama sa sudijama imao veca prava. Baketa, kao pravi profesionalac, bez reci je pristao na ovakav predlog.
Zvonko Popovic postaje prvi trener "Borova", a Sinisa Mihajlovic pocinje da razmislja o odlasku u zagrebacki "Dinamo". Nakon odgledane utakmice u Velikoj Gorici, Josip Kuze i Miroslav Ciro Blazevic pokazali su interes za njega i pozvali ga na jedan turnir u Nemackoj kako bi proverili talenat ovog fudbalera iz Borova naselja. Govorilo se da je sve skoro bilo dogovoreno, ali da je Miha zatrazio veliku cifru koju u "Dinamu" nisu prihvatili. Drugi izvori govore da je presuda rec u odustajanju "Dinama" od angazovanja Sinise Mihajlovica bila Cirina. Pokazala se netakticnost i pogresna procena u izboru igraca "velikog stratega" poznata i u "slucaju Prosinecki", ali i mnogo puta za vreme "Dinama", ali i "Croatie". Prema nalogu Cire Blazevica u "Dinamo su te sezone dovedeni Radmilo Mihajlovic, Cava Dimitrijevic i Lepinjica. Trener Popovic zavrsice ovu pricu tvrdnjom da se "Dinamo tada ponasao prepotentno, govoreci kako Miha ne vredi velike pare". Prema njegovom misljenju Zagrepcani "iskreno nisu puno ni pratili Mihajlovica, tek mozda da su nesto iz novina saznavali o njegovim dobrim igrama".
Pravu pricu ispricace Sinisa Cuckovic, koji je sve detalje saznao od samog Mihajlovica.
"Miha je '87. pozvan u 'Dinamo' na neku proveru i probne utakmice na turniru u nemackom Salemu, gde bi on igrao u prvoj ekipi kako bi ga isprobali. Sa tog turnira vratio se sa peharom najboljeg fudbalera, a 'Dinamo' je osvojio turnir. Po dolasku u Zagreb Sinisa je dobio na potpis stipendijski ugovor prema kojem bi ga 'Dinamo' stipendirao do kraja skole, a kako bude napredovao trebao je kasnije da potpise i profesionalni ugovor. Miha nije bio zadovoljan takvim razvojem situacije, jer je znao da bi njime mogli manipulisati i poslati ga u neki nizerazredni klub na kaljenje. Zahtevao je profesionalni ugovor, ali su ga odbacivali jer je kao jos uvek bio mlad da velikom 'Dinamu' postavlja uslove. Smestili su ga u neki hotel u Zagrebu. Miha je u to vreme bio standardni reprezentativac one mlade reprezentacije koja je trebala da ide u Cile na Svetsko prvenstvo. Selektor te reprezentacije bio je Mirko Jozic, koji ga je tada ucenio recima: 'Mali, ako potpises za Dinamo ides u Cile, a ako ne potpises ne ides !' Miha tome nije mogao da veruje, jer je ocekivao da ce i bez potpisa otici u Cile, jer se pokazao kao vrstan fudbaler, posebno je dobro odigrao kvalifikacione i pripremne utakmice u Zavidovicima. Pokupio se iz tog hotela u Zagrebu i dosao kuci da ceka poziv. Svratio je kod nas i ispricao tu svoju pricu. Poziv ipak nije dosao. Reprezentacija je osvojila titulu svetskog sampiona sto je njemu bilo veoma tesko da prozivi jer je vise od svega zeleo da bude sa svojim kolegama. Danas, posle svih ovih uspeha koje je postigao i nije mu to mozda neka mrlja u karijeri, ali bilo bi lepo, verujem, da ima i tu titulu. Secam se kako je tesko prozivljavao sve te utakmice koje smo gledali putem TV-a. Dobio je i priliku da se Mirku Jozicu na neki nacin osveti ili da mu se revansira sto ga je potcenio. U finalu Interkontinentalnog kupa krajem 1991. godine u Tokiju Jozic je vodio Kolo-Kolo, Zvezda je dobila utakmicu, a Jugovic je proglasen igracem utakmice. Moje misljenje, mozda malo i subjektivno, je da je nabolji igrac tog finala ipak bio Miha".
Mihajlovic je tada nudjen i "Crvenoj Zvezdi". U sastavu jedne degelacije koja je isla u Beograd da trazi pomoc bio je i trener Zvonko Popovic. Borovcane je primio Vladimir Cvetkovic, tadasnji predsednik kluba, i spomenuto mu je preuzimanje Mihe kao kvalitetnog igraca. Dobijen je odgovor kako ga Zvezda prati, ali da njegov transfer mora jos malo da saceka. Receno je i da ce Mihajlovic jednog dana zaista i doci na "marakanu" sto se nekoliko godina kasnije i ostvarilo.
"Mislim da Sinisa ni slucajno nije pogresio odlaskom u 'Vojvodinu', a kasnije i u 'Zvezdu'. Njegov fudbalski razvoj tamo je bio upotpunjen", smatra Slobodan Djurica. "Vec u prvoj prvoligaskoj sezoni dobio je priliku da sa relativno malim klubom u odnosu na 'Zvezdu' ili 'Partizan' osvoji titulu sampiona Jugoislavije. Jedna velika prednost bila je cinjenica da je radio sa Ljupkom Petrovicem, koji je nekada trenirao juniore 'Osijeka', a u tom trenutku 'Vojvodinu'. Po svom dolasku u Novi Sad Ljupko je od Mise Kosanovica trazio da mu dovede Mihajlovica. Posle titule sa 'Vojvodinom' Petrovic je otisao u 'Zvezdu' i sa sobom poveo Mihajlovica. Ne smemo zaboraviti i da je jedan Milos Sestic, legenda jugoslovenskog fudbala i reprezentacije, u to vreme vec veteran, bio jedan od najboljih prijatelja Sinise Mihajlovica. Osim toga bio je i jedan od njegovih najblizih u igri, u njega je imao puno poverenja znajuci da se radi o velikom igracu".
I trener Popovic smatra kako je odlazak u "Vojvodinu" bio pravi potez za Mihajlovica. Prema njegovom vidjenju klub iz Borova naselja se tada nasao u teskoj situaciji, videlo se i da je Sinisa prevazisao tu sredinu, poceo je i da igra slabije, bio je u to vreme i nervozan, cesto iskljucivan, cak je i oterivan i sa treninga zbog stvaranja nervoze. Popovic govori kako se osecalo da Mihajlovic nije vise za tu sredinu i upozorava da bi u slucaju ostanka u "Borovu" samo nazadovao, mozda cak i propao, kao i mnogi sto su propadali.
"Sinisi se tek u Vojvodini, a kasnije i u Zvezdi sve poklopilo i posrecilo", kategorican je Popovic. "Dogodili su se Vojvodina i Milos Sestic, prva sezona i osvajanje titule. Ljupko Petrovic je na svakom mestu imao prave igrace, mladost i borbenost. Imao je Sinisu sa udarcem i resenjem iz 'slobodnjaka', Sestica kao individualca i coveka od driblinga. Znalo se da je Novi Sad Sinisi samo usputna stanica prema vecim visinama, jer je u Zvezdi pokazao sav svoj raskosni talenat i pronasao drustvo koje mu odgovara. "Sve je postalo drugacije, ali se on veoma lako prilagodjavao".
Nakon odlaska iz Borova naselja Sinisa Mihajlovic cesto je posecivao svoj rodni grad i prijatelje. Svi sagovornici u ovoj prici napomenuce da nikoga nikada nije odbio ili se pravio da nekoga ne poznaje. Pomagao je i svojem bivsem klubu, posecivao je Borovo naselje i za vreme postojanja Krajine, ali ovoga puta nije to bio onaj cupavi decko koji je 1987. godine otisao u "Vojvodinu" vec svetski covek. Sve ostalo je prica za legendu...
"Sreli smo se na jednoj veoma vaznoj utakmici 'Vojvodine' i 'Partizana' u Novom Sadu '91. ili '92. godine, kada je on vec igrao za 'Zvezdu'. Ta je utakmica indirektno odlucivala o novom sampionu Jugoslavije, jer je pobedom 'Vojvodine' 'Partizan' ispadao iz kombinacija za titulu", priseca se svog poslednjeg susreta sa Mihom njegov saigrac iz borovskih dana, Sinisa Lazic. "Igrao sam tada za 'Radnicki' iz Sombora, pa se dogodilo da gostujemo u Novom Sadu i posle utakmice odemo da pogledamo derbi. Sedeci na tribinama primetio sam u jednom trenutku sve 'Zvezdine' fudbalere kako su dosli na stadion da i oni posmatraju ovu vaznu utakmicu. Medju njima je bio i Miha. Razmisljao sam da mu pridjem, posto su me posebno kolege iz Sombora zezali na foru "pridji mu da vidis da li te jos uvek poznaje". Dosao sam do njega i lepo smo se, doduse kratko, ispricali, a ekipa iz Sombora pocela je da skandira 'Trazi lovu ! Trazi lovu !' To je bio nas poslednji susret. Nismo se nikada vise sreli, niti culi."
Jedan od retkih iz Borova naselja koji je ostao u stalnom kontaktu sa Sinisom i koji se sa njim vidja kada ovaj dodje u posetu roditeljima u Sremsku Kamenicu je Sinisa Cuckovic.
"Posle njegovog odlaska u Italiju sreli smo se u jednom lokalu u Novom Sadu. Tokom razgovora okrenuo sam se i pogledao u izlog, a ono ispred stoji desetak klinaca i pokazuju prstom u Mihu. Meni nista nije bilo jasno, jer nisam mogao da dobacim da on vise nije obican Miha, kao onaj koji je sa nama setao po borovskom korzu. Cudno sam ga gledao, a on je samo rekao kako je sve to sada normalno, da je oko njega neka frka, da ga svi zovu na razgovor ili da se slikaju sa njim. I posle svega toga i desetak godina slave Sinisa se nije promenio. Mozda se samo prilagodio nekim situacijama".
Cuckovic je u stalnim kontaktima sa Sinisinim bratom Drazenom i njihovim roditeljima. Kaze da retko zove svog prijatelja u Rim, kako zbog troskova, tako i da ga ne opterecuje. Prema Cuckovicevom misljenju, "porodica Mihajlovic funkcionise kao da zivi zajedno samo je, eto, Miha na nekom privremenom radu u inostranstvu, koliko ga obaveze sprecavaju on nije sa porodicom". On istice kako Sinisa postuje svoje roditelje, puno im pomaze, sto je i logicno, jer su oni su njemu bili podrska kao klincu, a on im to sada uzvraca. Njihova kuca u Borovu naselju, u Velebitskoj 153, danas je prazna.
"Neki ljudi su mu prigovarali da nije dovoljno uradio za Borovo naselje. Smatram da ne moze on da dodje i svojim rukama sve ovo izgradi ili nesto veliko da napravi. Kroz sport je stekao autoritet i godinama postizuci uspehe svojim imenom pomogao svojoj bivsoj sredini. To je dovoljno sa njegove strane. Cak i Hrvati koji su se vratili u Borovo naselje pohvalno i u pozitivnom kontekstu govore o njemu, cak ga i stranci koji su ovde dolazili postuju i cene, a da ne govorimo o mladjim ljudima koji ga vide kao idola, nose njegove dresove. Pomagao je on ovoj sredini svom klubu i materijalno, ali to nikada nije zeleo da iskoristi za svoju licnu reklamu i promociju", zakljucice citavu ovu pricu Sinisa Cuckovic, covek koji ima tu privilegiju da za velikog prijatelja ima velikog fudbalera i coveka Sinisu Mihajlovica.
Umesto velikog zakljucka, izmisljenog iz svoje glave, posluzicu se teorijama svojih kolega novinara, koji kolegijalno ostase u anonimnosti i omogucise mi prenosenje na hartiju zanimljivih teorija.
U novijoj, a mozda i u istoriji Borova naselja, Vukovara i okolnih mesta, znacajnu ulogu ostvarili su velikani poput Josifa Milovuka iz Trpinje nedaleko Vukovara, jednog od osnivaca Matice Srpske ili poznatog fizicara, matematicara i astronoma Milutina Milankovica iz Dalja. Sto se tice sportske strane svi ce se sloziti kako je cinjenica da je neko reprezentativac u bilo kom sportu velika stvar za jedan grad. Borovo naselje je imalo reprezentativaca u mnogim sportovima, osim u onim egzoticnim sportovima za koje nisu postojali uslovi. Ipak, stavljajuci ruku na srce fudbal je iznad svih sportova i sportskih igara. Neki ce biti slobodni pa reci kako svetski prvaci u kosarci mozete da budete koliko hocete puta kada to ne znaci toliko kao uspeh u fudbalu. Slobodniji ce izneti i jedno simpaticno poredjenje: kada bi se na jednu stranu vage postavila bronzana medalja hrvatske fudbalske reprezentacije iz Francuske, a na drugu stranu sve medalje svih sportista iz bivse Jugoslavije u svim drugim sportovima, ta jedna bronza ipak bi prevagnula. Iz takvog razmisljanja i Sinisa Mihajlovic je, kako bi to klinci danas rekli i kako je spomenuto na pocetku price, institucija - i kao vrhunski sportista i kao covek !"
Ili mozda bolje stoji rec obicnog coveka, anonimnog slusaoca, simpaticno prezentovana putem talasa vukovarskog Radio Dunava: "Kada smo mi Srbi u Hrvatskoj u pitanju samo je Nikola Tesla u svetskoj istoriji dao veci doprinos od Sinise Mihajlovica u promociji naseg bica, postojanja i identiteta !!!"
Mladen OBRENOVIC, Vukovar
Izvor: sinisamihajlovic.com
