Sign in to follow this  
Followers 0
Rada

Koncentracioni i logor smrti Jasenovac

58 posts in this topic

Hrvatska premijerka Jadranka Kosor rekla je u Jasenovcu da se posle Drugog svetskog rata mislilo da se zlo iz tog koncentracionog logora ne može ponoviti, ali da su se devedesetih godina, kako je rekla, "dogodili Vukovar i Srebrenica"

Gle cuda... u oba grada "zli srbocetnici" napravili masakr!? Od zrtve se pravi agresor i obrnuto.

Ona ce da mi prica o Vukovaru... Boze, Boze, kako je grozno kad ljudi pocnu lajati, i praviti od zivota basnu.

Ne znam da li je Vukovar ikad i videla. I sami Hrvati u Vukovaru vec znaju da su zrtvovani, za rad velikohrvatskog projekta, za rad samostalne Hrvatske. Zasto premijerka Kosor ne pita sta je Tomislav Mercep radio u Vukovaru proleca, i leta 1991. Zasto se Marin Vidic Bili obracao hrv. drzavnom vrhu tog leta 1991. godine, sa zeljom da se Mercep skloni iz Vukovara. Nije moguce, i niko me ne moze ubediti da Kosorka nema pojma o tim detaljima. To govori samo o hrvatskoj drzavnoj politici, kako se nije promenila... a izgleda i nece.

Ona izjednacava malte ne Vukovar i Jasnovac?! :-[??? Ni po broju zrtava, ni nacinu izvrsenja ubistava, a ni po ideologiji ta dva pojma ne mogu biti slicna! Nikada, i nikako! Sta vise, i Vukovar je u II sv. ratu imao svoje gubiliste Dudik, gde su opet stradavali Srbi od ustaskog noza! Stradalo ih je mnogo vise nego Hrvata na Ovcari 1991.

U Srebrenici slicna situacija. Mistifikacija i zamena zrtava sa ubicama.

Medije kontrolisu oni, kojima nije stalo da se istina obelodani.

Share this post


Link to post

Milan Bastašić: Nakon 20 godina progonstva, ponovo u Jasenovcu

64516809.jpg

Milan Bastašić

U Jasenovcu obilježena 66 godišnjica od proboja logoraša. Od 1073 logoraša, u proboj je krenulo 600 a do slobode stigao samo 91. Broj stradalih i danas je predmet osporavanja zvanične Hrvatske.

Milan Bastašić, živi svjedok mučenja i ubijanja u fabrici smrti završio je kao dvanaestogodišnji dječak. Ustaše su svakodnevno, tvrdi Milan, postavljale zamke za ubijanje. Gladnoj i izmučenoj djeci bacali su hljeb i proju, uvertiru za smrt.

0gB_WlvXKzM&feature=player_embedded

Izvor: RTRS

Preuzeto sa Jadovno.com

Share this post


Link to post

Злочин и заборав – (не)култура сјећања!?

У мјесецу у којем се навршава 70 година од стварања злогласне усташке творевине НДХ и у којем готово свакодневно обиљежавамо српско страдање у Другом свјетском рату, вечерашњу емисију посвећујемо историјским чињеницама, о којима заправо ове нове, млађе генерације готово ништа и не знају. Шта би то данас, ми требали све да знамо, како да се односимо према тешком, али славном, времену наших предака и зашто као народ уопште немамо ту културу сјећања?

Гости емисије: Арие Ливне, Душан Басташић, Мира Јовановић – Ратковић, Јанко Велимировић

Уредник и водитељ: Биљана Кнежевић

Z0PAjssQ_jc&feature=player_embedded

Jadovno.com

Share this post


Link to post

Srbija: Dan sećanja na žrtve genocida

Srbija danas obeležava nacionalni Dan sećanja na žrtve genocida počinjenog u ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH) nad Srbima, Romima i Jevrejima tokom Drugog svetskog rata.

Ustaše su organizovano uništavale nehrvate u logorima

Dan sećanja na žrtve genocida u Srbiji se obeležava 22. aprila, na dan kada su dve grupe zatočenika 1945. godine krenule u proboj iz ustaškog koncentracionog logora Jasenovac videvši da su počele masovne likvidacije i zatiranje tragova zločina.

NADMAŠILI NACISTE - UBIJANJEM DECE

NDH je u jednom nadmašila naciste - bila je jedina država koja je imala posebne logore za decu.

Kroz logore Sisak i Jastrebarsko je prošlo 33.000 dece, a u njima skončalo blizu 20.000 mališana.

Od oko 1.000 zatočenika iz logora broj 3. u proboj je krenulo oko 650, od kojih je preživelo 116, dok je od 167 iz "Kožare", logora broj 4, u proboju uspelo 11. Bio je to i početak kraja jasenovačkog sistema logora smrti u kojima je na najstrašnije načine umoreno više stotina hiljada ljudi.

NDH su proglasile ustaše 10. aprila 1941. pod pokroviteljstvom nacističke Nemačke i fašističke Italije, a obuhvatala je Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Srem, teritoriju sa oko 6,3 miliona stanovnika, od kojih su više od trećine bili Srbi.

BAR 600.000 ŽRTAVA

Stravične slike iz Jasenovca

Prema Izveštaju državne Komisije FNRJ, za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih saveznika u NDH je pobijeno 500.000 Srba, 80.000 Roma, 23.000 Jevreja i više hiljada antifašista različitih nacionalnosti, a Centar "Simon Vizental" govori o 600.000 umorenih.

Da su te brojke najbliže istini ukazuje i nemački dokument do koga je došao šef kancelarije za specijalne istrage Ministarstva pravde SAD Ilaja Rozenbaum u kome je navedeno da je u Jasenovcu u prvih godinu i po dana usmrćeno 200.000 ljudi.

"Rešenje srpskog pitanja"

Državni program za "rešenje srpskog pitanja" ostvarivan je po formuli "trećinu pobiti, trećinu proterati, a trećinu pokrstiti", koju je 11. juna 1941. obelodanio ustaški ministar i hrvatski književnik Mile Budak.

Ustaše je podržavala rimokatolička crkva u Hrvatskoj i najveći deo klera sa zagrebačkim nadbiskupom Alojzijem Stepincom na čelu, koja je prećutno odobravajući masovne zločine izvršila pokrštavanje između 244.000 i 300.000 pravoslavaca.

Jedan vid organizovanog zločina, pored masovnih jama i grobnica, u hrvatskoj državi bili su konclogori od kojih je najveći i nastrašniji bio Jasenovac, u svetu poznat i kao "srpski Aušvic".

PAPE, NJIHOV BOG I SVETE USTAŠE

Nadbiskup Stepinac je za ratni zločin osuđen na 16 godina robije, ali kaznu nije izdržavao u zatvoru, već je prognan u rodno mesto i posle dve godine pomilovan, da bi kasnije postao kardinal, a papa Jovan Pavle II ga je beatifikovao.

Taj isti papa Jovan Pavle II, koji je podržavao ustaše, od 1. maja ove godine biće slavljen kao svetac...

Akcije Vatikana u II svetskom ratu branio je i sadašnji papa Bendikt XVI.

I nezavisni eksperti, kao na primer Julija Gorin iz SAD-a, pružili su podatke da je Vatikan podržavao ustaše i pokatoličenja tokom II svetskog rata.

Jasenovac - "Sabirni i radni logor"

Jasenovačko gubilište osnovano je polovinom avgusta 1941. po zamisli njegovog zapovednika Vjekoslava Maksa Luburića i sastojalo se od pet velikih i tri manja logora, a prostiralo se na 210 kvadratnih kilometara. Većina logora bila je u jugozapadnoj Slavoniji (Hrvatska), dok su s druge strane Save (BiH) bila masovna stratišta, a na najvećem u Donjoj Gradini procenjuje se da je usmrćeno 366.000 ljudi.

Jasenovac je zvanično nosio naziv "Sabirni i radni logor", a u stvarnosti je bio logor za uništavanje nehrvata u kome su jedine ubice bile hrvatske ustaše. Bila je to fabrika smrti u kojoj su žrtve ubijane maljevima, noževima, sekirama, a leševi spaljivani, bacani u Savu ili zatrpavani u masovne grobnice.

Jasenovac, sabirni i radni logor

Na teritoriji NDH nalazio se i logor "Staro sajmište" u kome je život izgubilo preko 20.000 ljudi, a kroz njega prošlo više desetina hiljada koji su poslati na put bez povratka u logore Banjica, Trepča, Jasenovac i dalje u nacističke logore drugih zemalja.

Zataškivanje komunista

Na imenoslovniku žrtava Jasenovca popisano je blizu 90.000 žrtava, a tačan broj nije nikad utvrđen, jer je zbog politike pomirenja svih naroda pod parolom "bratstva i jedinstva" tokom vladavine komunista istina o razmerama zločina hrvatskih ustaša bila nepoželjna.

Zahvaljujući tome, ustaškom poglavniku Anti Paveliću i većini odgovornih iz tadašnje hrvatske vlasti nikada nije suđeno ni u odsustvu, a zločin genocida počinjen u NDH, ostao je nekažnjen.

Oni kojima je suđeno, nisu odgovarali za genocid, već za ratni zločin i zločin protiv civilnog stanovništva, poput ustaškog ministra policije Andrije Artukovića i zapovednika Jasenovca Dinka Šakića, koji su osuđeni u dobokoj starosti tek 1986. i 1999. godine.

22. 04. 2011. Vestionline

Share this post


Link to post

Margelov institut Zagreb: Da li je Hrvatska antifašistička?

Direktor Margelovog instituta Alen Budaj smatra da u Hrvatskoj niko ozbiljno ne shvata saborsku Deklaraciju o antifašizmu s obzirom da je Muzej u Jasenovcu u katastrofalno lošem stanju i da su uništena mjesta logora i na stotine spomenika koji svjedoče o stradanju u borbi protiv fašizma.

Budaj je pozvao predsjednika Vlade Hrvatske Jadranku Kosor da jasno artikuliše svoj antifašistički stav kakav izražava na jasenovačkim komemoracijama i da počne vrednovanje udruženja koja njeguju antifašizam na istom nivou kao i udruženja proisteklih iz proteklog rata, te da se u skladu sa tim finansiraju iz državnog budžeta.

Podsjetivši hrvatsku premijerku na njenu izjavu na komemoraciji u Jasenovcu da će Vlada učestvovati u borbi protiv revizionizma, Budaj izražava želju da se te riječi ostvare i da Margelov institut dobije finansijsku podršku za redovan rad u ovoj godini, s obzirom da je riječ o jedinoj nevladinoj organizaciji koja se u Hrvatskoj bori protiv istorijskog revizionizma.

On u pismu Kosorovoj ocjenjuje da političari u Jasenovacu godinama govore "lijepe prigodne riječi", ali da se malo toga čini po pitanju čuvanja memorije Holokausta i podsjeća da je ratni zločinac Milivoje Ašner, odgovoran za ubistva Srba i Jevreja u Požeškoj kotlini 1941. i 1942. godine još na slobodi zahvaljujući naučinkovitoj hrvatskoj policiji, pravosuđi i diplomatiji.

Osvrnuvši se na govor Kosorove 17. aprila u Jasenovcu, Budaj poručuje hrvatskoj premijerki da je mogla pomenuti da je požeški kraj podpapučkih sela s većinskim srpskim stanovništvom još od vremena Marije Terezije proživio istu sudbinu 1941. i 1991. godine.

"Nekada bogata srpska sela ostala su prazna ili gotovo poluprazna s većinskim staračkim stanovništvom koje živi izuzetno siromašno, jer su 1991. opljačkani i nad njima je izvršen teror neviđenih razmjera, iako se radilo o civilnom stanovništvu. U nekim od tih sela, koja su napuštena, više nećete sresti ni vrapca, jer nema šuma ni šljivika gdje bi se gnijezdio, pošto su posječeni radi pljačke", istakao je Budaj u pismi Kosorovoj.

On je naveo da je kao četrnaestogodišnji dječak vidio guste stubove dima koji su se dizali nad popaljenim srpskim selima na Papuku 1991. godine. "O tome se danas više ne govori, ali se svakodnevno govori o bosanskoj Srebrenici samo da bi se okrivilo Srbe preko granice u drugoj državi, dok se zločini nad Srbima u Hrvatskoj prikrivaju. Ali, oni su se dogodili, a dokaz tome su i presude Haškog suda", ističe Budaj.

Prema njegovim navodima, tim zločinima prethodio je strašni monstruozni zločin prije 70 godina u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj koja je bila premrežena koncentracionim logorima smrti, o čemu se ne rado i veoma malo govori.

Izvor: Frontal.rs 13.05.2011.

Share this post


Link to post

IŽIVLjAVANjE NERAZUMNOG DžELATA NAD ŽRTVAMA

Pre nekoliko meseci došao sam u posed male, prašnjave knjižice, objavljene 1928. godine, koja je dugo čamila u jednoj šupi, zaboravljena kao što bi bila nedirnuta da se nalazila u bilo kojoj srpskoj javnoj biblioteci. Autor, Stanislav Krakov, u rukopisu „Naše poslednje pobede“ već u prvom pasusu piše:

„Prošlo je danas već deset godina. Dani veliki i herojski, dani slave i smrti, za koje smo verovali da će biti nezaboravljeni, da će svetleti bez obzira na vreme proteklo, već danas su ostali samo kao nesigurna uspomena.“

Nismo li ovaj citat mogli da smestimo i deceniju nakon Drugog svetskog rata ili deceniju nakon NATO agresije? Ako smo mogli da zaboravimo pa i oprostimo genocid iz vremena koje opisuje Krakov, kako smo mogli da dozvolimo da se zaboravi i relativizuje ponovljeni, još brutalniji genocid, za koji dželati danas sebe predstavljaju svetu kao žrtve? Treba li konačno progovoriti o ogromnoj krivnji srpskih vlasti i elite, koja nas svojim nečinjenjem i razvlašćivanjem institucija zapravo gura u nove nesreće?

 

jasenovac.crnapg.jpg

Jasenovac, strašna opomena

Zaborav. Svesno skrivanje i potiskivanje za rad tzv. boljeg života po pravilu je bio uvod u nove zločine. Ako su već političari pa i svakolike elite obe Jugoslavije imali ličnog interesa da na zaboravu zverski ubijenih, običnih, porodičnih ljudi, grade budućnost i prosperitet svojih porodica, kako to da su taj tragični scenario iz prošlosti, o ćutanju i zaboravu, prihvatili i prihvataju i danas članovi porodica žrtava, koji se ni na koji način nisu okoristili karijerom i materijalnim dobrima? Zašto se iznenađujemo, da posle takvog i tolikog državnog, institucionalnog i nacionalnog nemara prema žrtvama, stičemo utisak kako je u konačnici pobedu nad žrtvama odnelo zlo? Zar to ne potvrđuju nesankcionisani istupi jednog broja katoličkih sveštenika, akademika i intelektualaca u „europskoj“ Hrvatskoj?

Ne malo puta podsetim prijatelje i sabesednike na admirala Vicka Krstulovića, koji se na partijskom forumu komunističke Hrvatske donkihotovski zalagao da se sačuva za potonje generacije kompleks sistema jasenovačkih logora, dok su Srbi, članovi tog istog organa u Zagrebu (i ne samo Zagrebu), listom bili za devastaciju za rad bratstva i jedinstva, što je značilo potiranje svih tragova ovladavanjem korova i šume. I danas, ko hodočasti po prostranstvu Donje Gradine može da vidi nebrojena stabla kako štrče nad usečenim humkama u kojima leže zverski pobijeni ljudi, naši preci. Protiv admirala Krstulovića, koji je svoje ratne dnevnike i ličnu arhivu zaveštao Arhivu grada Beograda, poveden je 1978. godine pred Okružnim sudom u Zagrebu sudski proces zbog tvrdnji izrečenih zagrebačkom časopisu „Bratstvo-jedinstvo“ da je u Jasenovcu ubijeno preko 700.000 ljudi!!! Časopis je zabranjen a izdavačka kuća iz Zagreba ubrzo „ugašena“.

Imao sam čast da 2007. godine objavim četvrti tom dokumenata o Koncentracionom logoru Jasenovac Antuna Miletića. Autor, koji je u vremenu propasti Druge Jugoslavije objavljivao najznačajnije knjige i dokumenta o stradanju Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (tri toma dokumenata), uspeo da spase vrednu arhivsku mikrofilmovanu građu pred ratom zahvaćenim područjima i prebaci je za Beograd, koji je omogućio otvaranje dosijea o Kurtu Valdhajmu kao ratnom zločincu, ne uživa u Srbiji ni delić poštovanja režimskih struktura kakve bi imao u ma kojoj drugoj stradalnoj državi i naciji. Među mnoštvom neverovatnih slika koje su mi, tokom rada na 4. tomu ostale urazane u pamćenju, istrgao sam delić svedočenja jednog od preživelih i stavio na poleđinu korica. Taj uvodni deo kao da je proročki pretpostavio da će doći vreme beščašća kada će preživeli i potomci klanih biti optuženi od dželata i potomaka za mitomaniju i laži. Radi se o jasenovačkom mučeniku, dr Josipu Riboliju, koji je u logoru proveo „samo“ 13 meseci, i njegovom svedočenju pred Zemaljskom komisijom za utvrđivanje ratnih zločina i njihovih pomagača, 28. maja 1945.

Dr Riboli kaže:

„…Što je bio logor u Jasenovcu, to danas još nitko, tko nije imao nesreću da u njemu bude od ustaških zlikovaca zatočen, ne zna i nije potpuno na čistu. Ljudi doduše čitaju sada u novinama pojedine prikaze, ali kako oni, koji to čitaju većinom nisu pokvarenjaci, oni ne mogu pravo da shvate i koliko god se zgražaju strahotama o kojima se piše, ipak uzimaju sve sa stanovitom skepsom i – ma da možda to ne kažu – vjeruju, da se koješta preteruje. Zato ja želim prije nego li počnem da o tim strahotama pričam izričito istaknuti, da se o Jasenovcu uopšte ne može pretjerivati. To su tako strašne stvari, takove grozote, da kada ih čovjek opiše i pročita, onda tek vidi, da ih čitalac, koji ih nije doživio neće moći shvatiti, dok onaj, koji je to prošao prosto ne može da shvati, da je ipak bilo slučajeva, da je netko izvukao živu glavu. I ja mogu slobodno da kažem, da je jedan od najvećih razloga, da su nekolicina ostali živi tad, što niko od nas prigodom odlaska u Jasenovac nije zapravo znao, kamo on to ide, odnosno nije znao, što ga tamo čeka, jer da smo znali, ne bi se nitko dao živ tamo dovesti. Mjesto, gdje smrt vreba na svakom koraku, u svakoj minuti dana i noći, mjesta gdje čovjek, živi stvor, ovisi o hirevima stanovite grupe bandita i gdje hiljade i hiljade mogu biti ubijeni, a da nitko ne mora nikome polagati računa, šta više, može za to očekivati samo nagradu u formi Pavelićeve medalje za hrabrost. Kako će se to kasnije vidjeti, takovo mjesto ne bi čovjek svojim vlastitim nogama mogao dotaknuti, pa makar ne znam sa koliko ustaških bajoneta bio praćen.“

U napomeni ovog dokumenta, koji se nalazi u Arhivu Hrvatske, u Zagrebu, u kome danas radi nerazumni svećenik Razum stoji: „Izričito napominjem, da sam naveo samo i isključivo ono, što sam lično doživio i vidio sa vlastitim očima, te za istinitost, objektivnost i nepristrasnost svih prikaza jamčim svojim životom.“

U svom opširnom kazivanju dr Riboli, koji pretpostavljamo nije bio srpski mitoman, kako bi ga okarakterisali vajni intelektualci iz tzv. Kruga dvojke i NVO korefiji iz Srbije koje odličjima nagrađuju režimi u Zagrebu, Sarajevu, Prištini, veli i ovo:

„Neka sazna Hrvatski narod, da su se sva zločinstva, koja su se u Jasenovcu izvodila, da su sva ta krvološtva, kakova svijet ne poznaje, bila pod egidom riječi „SVE ZA POGLAVNIKA“, za onoga Poglavnika, koji je tvrdio, da predstavlja Vrhovništvo Hrvatskog naroda, koji je od jednog dobrog, pitomog i poštenog slavenskog naroda uzurpirao vlast, da je na takav način upotrebi: s jedne strane, da povampiri bratoubilački rat među rođenom braćom, a s druge strane, da u sred svoje zemlje dade klati na stotine hiljada nevinih ljudi pred firmom ustaštva i hrvatstva. Povijest će se o svemu tome reći svoje, ali hrvatski narod treba da pretekne tu malo sporu učiteljicu života i da što prije izrekne i izvrši svoj sud i tako opere jednu strašnu ljagu, za koju on kao narod zbilja nije ništa kriv.“

Postavlja se pitanje, kako to da se nepobitna zlodela kosmičkih razmera nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom svode na srpsku mitomaniju i puko prebrojavanje kostiju koje destabilizuje „sklad“ suživota u regionu?

U istoj knjizi A. Miletića, koju očito Olivera Kovačević sa RTSa nije pročitala, a koje se po svoj prilici gnuša i „neupućeno“ katoličko svećenstvo u liku miljenika hrvatskih biskupa, Stjepana Razuma, načelnika Nadbiskupskog arhiva u Hrvatskom državnom arhivu (mada je štampana latiničnim pismom), naveden je i izveštaj na više strana kapetana bojnog broda i vojnog atašea Nezavisne Države Hrvatske, Andrića, od 15. septembra 1942. na prijemu u Komandi Beograda kod fon Lera, koji šalje Ministarstvu hrvatskog domobranstva u Zagreb (original u VII, Vojni arhiv, a. NDH, k. 89, reg. Br. 2/14-1) gde između ostalog stoji:

„… 27. i 28. kolovoza boravio je u Beogradu general pukovnik Löhr.

Po njegovoj pismenoj želji, posjetio sam ga u Bijelom dvorcu na Dedinju 27. kolovoza u 12. 40 sati. Kod ulaza dočekao me je svečanosnik generala topničtva Badera, Rittm. Princ zu Holcstein i pobočnik bojnik v. Schenk.

............

Istoga dana bio sam na večeri u Bielom dvorcu na Dedinju, što ju je priredio general i zapovjednik u Srbiji u počast general-pukovnik Lőhra.

Na večeri je odsutnog domaćina, zapovjednika u Srbiji generala topničtva Badera, koji je radi smrti svoje žene odputovao u Berlin, zamenjivao najstariji trupni častnik i zapovjednik divizije general-poručnik v. Hinghofer.

………

Vrhovni zapovjednik oružničtva, napao je krvološtva ustaša protiv pravoslavaca, tvrdeći da su do sad u Hrvatskoj 700.000 ljudi poubijali i da Niemci moraju „krvariti radi krive hrvatske politike. „Je li to sve bilo potrebno? Pitao je pukovnik“. Konačno je završio svoje mučne jadikovke sa tvrdnjom, da je jedini izlaz iz situacije, da Njemačka vojska okupira Nezavisnu Državu Hrvatsku. Ja sam mu na sve moguće načine dokazivao da nema pravo. On mi je odgovorio: „Pustite to, mi imamo točne podatke!“

Puno je neverovatnih primera sadizma ispoljenog od strane Pavelićevih odličnika. Postavlja se pitanje, kako to da nije snimljena niti jedna serija ili kakav film koji će pokazati te grozote iz Jasenovca nad Srbima, Jevrejima, Romima? Zar nije slogan Tijanićeve TV – VI IMATE PRAVO DA ZNATE SVE? Evo šta „velikosrpski mitoman“, dr Riboli, navodi u svom prećutanom i očito zaboravljenom svedočenju:

„Dana 9. oktobra 1942. poslije podne stigao je po običaju Luburić u logor i nakon „obilaska“ sakupio je sve svoje dželate i to baš one najsposobnije, te im je na svečani način predao Pavelićeva odlikovanja u formi zlatnih i srebrnih kolajni, koje su naravno dobili oni, koji su u Gradini najviše ljudi poklali. Nakon tog podjelivanja odlikovanja pročulo se je, da te večeri Luburić priređuje u časničkoj blagovaoni večeru za odlikovane i druge visoke ustaške koljače.

 

 

Časnička blagovaona bila je u jednoj maloj prizemnoj zgradi odmah desno od glavnog ulaza u logor, a o druge strane, kao prislonjeno na tu zgradu bile su neke male barake, u kojima su se onda još nalazile neke radione, među ostalima i brijačnica, a u tim su radionama i spavali neki zatočenici, koji su u njima radili. Jedan od brijača, koji je par dana nakon toga bio zaklan u Gradini, pozvao me je, da dođem na večer k njemu i da ću moći čuti, kako se ustaše zabavljaju. Kako su te večere bile obično vrlo rano, a kako za vrijeme takovih orgija nije bilo velikih opasnosti, da bi oni glavni šetali po logoru, ja sam se odlučio da pođem u brijačnicu i da slušam ustašku zabavu. I nije mi bilo žao! Odmah nakon večere održao je Maks Luburić odlikovanima govor, kojim im je čestitao i onda je među ostalim govorio o Jasenovcu, kao njihovoj apsolutnoj republici, gdje ni jedna vlast, osim Ustaške obrane, nema šta da kaže i nitko nema pravo da se miješa u njihove poslove.

 

Zatim je doslovno rekao: „I tako smo Vam mi u ovoj godini dana ovdje u Jasenovcu poklali više ljudi, nego li Osmanlijsko carstvo za cijelo vrijeme boravka Turaka u Europi.“ U jednoj mojoj maloj bilježnici, koju sam potajno čuvao kod sebe i gdje sam imao samo značajne beleške, sa danom 9. X 1942. stavio sam dva mala slova „O.O.“, da ovu Luburićevu izreku ne bih zaboravio i da bih, ako mi uspije spasiti glavu iz onoga pakla, mogao jednoga dana pred svijetom dokazati, što je Jasenovac po vlastitom priznanju Maksa Luburića. Mislim, da bi ova fenomenalna Luburićeva izjava morala biti poznata iz vlastitog čuvenja i mom drugu i dobrom prijatelju prof. Natku Devčiću, jer držim, da je on svirao sa svojim orkestrom za vrijeme te glasovite večere…“

Ili:

„Ja sam na svoje oči vidio slijedeće djelo fratra Majstorovića: jednog ljetnjeg dana za vrijeme podnevnog odmora nalazio sam se kod nekih drugova u zatočeničkoj kancelariji Ciglana, odakle se sa prozora dobro mogao vidjeti cijeli prostor pred Zapovjedništvom i pred časničkom blagovaonom, gdje su stajali prostrti stolovi, da bi gladni zatočenici mogli vidjeti, kako se ustaški banditi dobro hrane. Za jednim stolom sjedio je Majstorović i ručao. Sjećam se dobro, da je pred sobom pored ostaloga imao i zelenu salatu. Na jedan puta pristupi mu jedan ustaša pod puškom i nešto mu raportira. Majstorović mu izda neki nalog, ustaša ode do glavne logorske kapije, dovede jednog zatočenika pred Majstorovića. Ovaj je najvećim mirom odložio vilicu i nož, izvadio revolver i bez riječi ustrijelio jadnika, da bi zatim odmah nastavio ručkom, a ustaši je samo rekao: „Zovi grobare“. Kasnije sam saznao, da mu je onaj ustaša raportirao, da je zatočenik, kojega je nekuda pratio, pokušao bijeg. Da li je to bila istina ili ne, neće se nikada saznati, samo je sigurno, da mu je „fratar“ Filipović najvećom hladnokrvnošću odmah sudio i nastavio dalje da jede.“

 

jasenovac.jpg

Slika kojoj ne treba komentar

Evo šta o broju žrtava govori čovek (dr Riboli) koji je u Jasenovcu proveo „samo“ 13 meseci:

„… Približavajući se svršetku ovog mog prikaza jasenovačkih strahota, želio bih još reći par riječi o cjelokupnom broju žrtava. Kod toga želim ponovo naglasiti, ono što sam rekao u početku, da se o jasenovačkim grozotama uopće ne može pretjerivati i da je sve ono, što sam ja ovdje napisao tek slaba slika onih strahota, koje su se dešavale unutar logorske žice. Međutim, sa ciframa je malo drugačije, tu se i nesvjesno može nadodati, koja hiljada ili stotina i onda cijeli prikaz gubi na vjerodostojnosti.

 

Ja sam imao u logorskoj pisarni, gdje sam radio posljednjih šest mjeseci mog boravka u logoru, prilike, da vidim autentične popise tolike logorskih zatočenika toliko i onih, koji u logor nisu nikada ni povirili, nego su odmah prebačeni u Gradini i strijeljani ili zaklani. Isto tako poznata su mi sela, u prvom redu srpska sela, koja su ustaše u cijelosti evakuirali, a stanovništvo, osim malog broja, koji je poslat u Njemačku na rad, poklali u Jasenovcu odnosno u Gradini. Ja sam čak bio sakrio i spremio neke knjige, koje bi danas mogle dati dragocjene podatke ne samo o brojevima nego i o imenima, ali sam te morao jednog dana spaliti pred jednom generalnom premetačinom, koja je sve prekopala i preorala, a da su te knjige nađene, bila bi cijela logorska pisarna izgubila glave.

 

Prema svim izvornim podatcima, koje sam ja mogao prikupiti i sračunati, do dana mog odlaska iz logora, a to je bilo 19. jula 1943., pobijeno je u Jasenovcu između 350.000 i 400.000 nevinih ljudi. Koliko je poslije mog odlaska palo žrtava, to ja ne mogu da kažem, ali ako uzmemo, da se u broju od 400.000 ne nalaze pretežno čisto logorske žrtve, već najveći broj daju okolna sela, koja su masovno zaklana, a kako tih sela poslije više nije bilo, te držim, da ustaški pokolj u Jasenovcu poslije mog odlaska ne bi nikako mogao da dosegne još jedan puta tu cifru. U broju od 400.000 pobijenih do mog odlaska iz logora, nalazi se 40.000 Cigana, 20.000 Židova, oko 20.000 Hrvata, dok ostatak od oko 320.000 predstavlja Srbe pravoslavce.

ZAKLjUČAK:

Jasenovačke grozote bile su tako strašne, a ljudske žrtve tako ogromne, da se čovjek s pravom može da pita, je li moguće, da su to počinili ljudi? Odgovor je žalostan i težak: jest počinili su ljudi i to ljudi, koji pripadaju istome narodu, kojemu pripadamo i mi! I zato dužnost svih nas, koji smo imali sreću, da iznesemo žive glave iz onog satanskog ustaškog pakla, mora biti u prvom redu, da cijelom našem narodu prikažemo veličinu žrtava onih, koji se u Jasenovcu pali za slobodu i nezavisnost naše zemlje, da čuvamo njihovu svetu i časnu uspomenu za sva vremena i da pokoljenja, koja će poslije nas doći, budu znala, da je Jasenovačka zemlja natopljena krvlju našeg naroda, kao možda ni jedan dio naše zemlje, ali da će iz te krvi sve više i sve bolje nicati nov život, nova, prava sloboda naše velike države. Ma da su u Jasenovcu pali pretežno Srbi, ipak je njihova krv pomješana i sa bratskom Hrvatskom krvi, pak i to neka bude zalog za sretniju budućnost naših naroda u velikoj demokratskoj federativnoj Titovoj Jugoslaviji, koju nitko više neće srušiti niti razdvojiti.

Ali mi imademo još jednu veliku dužnost: kada god sam u Jasenovcu gledao ubijanja i strijeljanja, u svojoj sam se unutrašnjosti zakleo onima, koji su onoga časa padali, da ćemo ih, ako ostanemo bar neki u životu, osvetiti i da ne smiju ostati nekažnjeni oni, koji su ta silna zločinstva počinili…“

Koliko su reči ovog časnog i stradalnog intelektualca iz Hrvatske doprle do ljudi i institucija u Hrvatskoj govori i konstatacija, koju je u jednoj od svojih kolumni, u riječkom „Novom listu“ (Perači crnih košulja, 2. 12. 2003) napisala Jelena Lovrić:

„Za Tuđmanove naci onalističke vlasti u Hrvatskoj se provodila rehabilitacija ustaštva. Ruku na fašistički pozdrav dizali su i ministri, endehazijsko se znakovlje istovjetilo s domoljubljem. Puno se desetljeće narodu ispirao mozak, mladi su tako odgajani. Otupila je distanca, stvorila se navika, ustaški su sentimenti postali normalnost. S promjenom vlasti prije četiri godine, ni u tom pogledu nije napravljen odlučan zaokret. Desničarski su ekcesi prolazili nekažnjeno i bez javne osude. Spomenik Francetiću nije uklonjen. Vlast nije sistematski radila na promjeni drugačije klime, nisu izmijenjeni ni nakaradni školski udžbenici, lustracija je kolektivne svijesti prepuštena nevladinim inicijativama“.

Je li se išta, suštinski, izmenilo od vremena kada je pisana ova kolumna, osim da i u Srbiji postoje oni koji relativizuju ustaštvo i njegove domete?

Postavlja se pitanje, kako mi u Srbiji obeležavamo dane stradanja? Izgleda baš onako kako se brinemo i o grobljima žrtava i ratnika. Postoje državni i crkveni dani, koji bi trebali da budu dostojno obeleženi. Ali, da li to uistinu činimo? Nije li apsurdno da su u Nemačkoj među najmoćnijim organizacijama one koje vode računa o svojim vojnim grobljima, da je u značajnoj meri uključena i nemačka omladina, dok je NVO sektor u Srbiji uglavnom negativno nastrojen prema svakoj primisli kada se radi o ovim pitanjima. Ozakonjene institucije su prepuštene sebi i entuzijazmu malobrojno uposlenih pa nam se otuda čini sasvim razumljivim da se put Donje Gradine, tog najvećeg grada smrti, ne zapućuje niti jedan đački autobus iz Srbije. Solun, Istanbul, Beč, Budimpešta, Prag, Rim, Madrid, Barselona, Pariz, pa i Budva bližu su nam od ma kojeg stratišta. Nezamislivim se čini da srpska deca posete tako važna mesta poput Donje Gradine, kroz koja, u to sam siguran, prolaze sva deca u Izraelu, kada je Jad Vašem u pitanju. Uzmimo na primer, koliko Zemunaca danas zna da je na hiljade, prevashodno mladih ljudi, u najvećem broju Srba, bilo odvedeno iz tog grada i okoline, od strane ustaških agenata u Staru Gradišku u proleće 1944. i ubijeno u drugoj polovini septembra te godine u Uskočkoj šumi, nadomak tog logora?

Kada sam, neposredno pre objavljivanja Miletićeve knjige zvao SUBNOR Zemuna da me upute, gde se nalazi kakvo spomen obeležje na te dane zločina i terora vlasti Nezavisne Države Hrvatske, dobio sam odgovor da tako nešto ne postoji.

Kada bi imalo bilo volje i časti, bar dok ima još živih svedoka, našlo bi se na stotine zakorovljenih grobišta NN lica na obalama Save koji su od Granika plutali ka Beogradu uvezani u žicu, preklanih vratova, maljem raspolućenih glava i rasporenih stomaka. Da je pameti, te kosti bi se sabrale i dostojno pohranile u jednu spomen kosturnicu. Koliko ljudi zna za deo Donje Gradine koji se zove Pepelište u kome su vlasti Nezavisne Države Hrvatske, spaljivanjem leševa, pokušali da zatru tragove bestijalnih zločina? Koliko ljudi danas zna da su 1944. po Jasenovcu padale i „savezničke“ bombe? Koliko ljudi zapravo zna da kada se govori o Jasenovcu zapravo se govori o sistemu logora a ne o nekoliko ari placa na kome počiva Bogdanovićev „kameni cvet“?

Sumnjam, da je od vremena donošenja Zakona u Narodnoj Skupštini Srbije o Muzeju žrtava genocida ikada vođena rasprava sa željom da se pomogne i unapredi rad ove institucije, da se stvore optimalni uslovi, da obaveze preuzmu brojna ministarstva od Ministarstva prosvete pa nadalje, da se stvori atmosfera opšte brige za tolike milionske žrtve u poslednjih 100 godina, da u Upravnom odboru sede najugledniji i najčasniji ljudi. Ništa bolje nije ni u Republici Srpskoj.

Ozakonjene institucije bi trebale da budu vrhovni autoriteti u tim oblastima, sa desetinama i stotinama uposlenih, sa stotinama i hiljadama domaćih i stranih saradnika. Ali avaj… 2010. godine ostao sam zgranut kada sam na izložbi Muzeja žrtava genocida u Kragujevcu, posvećenu 22. aprilu, Nacionalnom danu sećanja na žrtve genocida, koju je uz vanredne napore i ličnu požrtvovanost organizovao malobrojni tim zaposlenih u ovom muzeju (s obzirom u Beogradu nisu mogli da nađu odgovarajući prostor) video između ostalog i fotografije ubijanja nekoliko hiljada seljaka u srpskom selu Draginac. Koliko stanovnika Srbije uopšte zna za taj zločin, koji je prethodio Kragujevcu, Kraljevu…

Kako stvari stoje, nezavisno od entuzijazma i vaninstitunacionalnog rada, gotovo sam siguran da će jednoga dana u Hrvatskoj u potpunosti i javno prevladati nekritički stav u vezi Jasenovca, Jadovna, stotina jama i stratišta i da će se ponoviti pogrom i ovo malo preostalih potomaka više puta klanog naroda. Za to odgovornost snose pre svega Srbija i Republika Srpska svojim nedovoljnim činjenjem.

Don Kihoti jesu omiljeni junaci. Nažalost, njihovi neuspesi i porazi su zapravo porazi i stradanje prevashodno običnog naroda.

Kada se pomene Jasenovac, u meni uvek zazvoni ona gromka tišina Donje Gradine, u mojim očima posive obale Save i pepelišta od spaljenih leševa, začujem glasove počivšeg prijatelja, dubičkog prof. istorije Stanka Ćosića, i jednog od najznačajnijih autoriteta po pitanju ovog sistema koncentracionih logora, Antuna Miletića, kome srpski rod treba da zahvali što je prvi, u nevreme, počeo da objavljuje autentična dokumenta, o tom zločinačkom državnom projektu pri čemu je ozakonjeno i nagrađeno ubijanje čitavih naroda.

 novomucenici.jpg

Voleo bih da verujem, da je došlo vreme kada će se Vlada Srbije pozabaviti svojim obavezama i u ovoj oblasti. Ako je ona ta koja po Zakonu postavlja direktora i Upravni odbor, onda se valjda s pravom nadamo i očekujemo da imenovane osobe bude u dovoljnoj meri kompetentne i javno eksponirane, kao i da se prilikom određivanja uslova rada i sredstava Narodne Skupštine, Srbije i Republike Srpske, ne rukovode izgovorima i svetskom krizom, jer mnogo manje košta čuvanje sećanja na strahote prošlih vremena nego nove pogibelji. Uostalom, Jad Vašem nije na drugoj planeti, a od dobrih iskustava i prakse ne treba bežati.

Neka mi čitaoci ne zamere, što sam se rukovodio dugim citatima neposrednih svedoka obzirom da naši ljudi ne osećaju potrebu da čitaju ovakve knjige, pune bola i strašnih slika, misleći valjda pritom, kako su Srbi već sve pogubili što se pogubiti moglo, pa zato valjda mogu da se prepuste ravnodušju i zaboravu. Vreme i fakta su pokazali da upravo takav odnos našeg naroda podstiče agresiju i nove genocide istih ideologija koje su to činile u najmanje proteklih 100 godina, i da te ubice i zločinci misle da im vredi da čine to što čine dok je i jednog Srbina. Otuda toliko Stjepana (Ne) Razuma koji će svojim bestijalnim lažima ubijati mrtve. Jer šta reći za bestijalnost koju iznosi miljenik hrvatskih biskupa koji veli kako: ...„Uostalom treba znati ko je počeo. A počeli su četnici pobunom u julu 1941. protiv zakonite hrvatske vlasti“.

Mnogi bi rekli kako ovaj čovek koji „obnaša“ vrlo značajnu dužnost u Nadbiskupskom arhivu Državnog arhiva Hrvatske, ima pred sobom nakon izrečenog dva ishodišta: prvo, besplatnu pomoć u kakvoj ustanovi za mentalno obolele a drugu, kakvu ishoduje svaka demokratska država, odmor na duže vreme u bukagijama čiji bi donator mogao da bude npr. nadbiskup Bozanić. Prenebregavtati činjenice, da je Sistem logora smrti Gospić, Jadovno, Pag počeo da funkcioniše već 21. aprila 1941., i posredno tvrditi da se zločin u Gudovcu, od 28. aprila iste godine dogodio posle 21. jula ne može ponuditi drugačije od dva ponuđena rešenja.

Na kraju, u susret 13. septembru, koji je Srpska pravoslavna crkva uvrstila u svoj kalendar kao Dan sećanja na jasenovačke mučenike, radi podsećanja navodim pesmu, iz više puta pomenute knjige Antuna Miletića, nastalu 1945. godine, čiji autor je nepoznati pesnik koji je potpisan kao Srbin – Sremac (dokument u VII, Vojni arhiv, a. NDH, k.317, reg. br. 6/1-2.)

Plovite, srpski leševi

Plovite, plov’te crni leševi,

Ukočeni leševi Srba i Srpkinja

Leševi ljudi, žena i nejake dece.

Plovite Tisom, Dunavom i Savom,

Plovite Drinom, Vrbasom i Dravom,

Plovite Drinom, Kupom i Koranom,

Plovite po groblju vaših snova, nada i želja

Iskopanom od Hrvata, braće rođene,

I od Mađara, večnih prijatelja.

Plovite leševi srpskih majki

Sa odsečenim dojkama,

Zbrinuta su deca, anđeli vaši mali;

Hrvatski junaci su se postarali

Da i dečica srpska plove vodama.

Plovite leševi srpskih popova

I ne brinite se, što su vam oči izbodene,

Razorene su crkve vaše i spaljene knjige crkvene

A mrtva pastva vaša nema ni grobova.

Crni leševi srpski, plovite tiho i nemo

Rekama srpskih zemalja,

Voda će da vas grli, da vas prevrće i valja

I da vam žubori pogrebnu pesmu.

A kada stignete u putu vašem poslednjem

Do obale majke Srbije

I budete na domaku grada Beograda,-

Vrisnite, srpski leševi,

Vrisnite unakažena telesa,

Vrisnite vriskom aveti.

Jezivi vrisak vaš prolomiće zemlju i nebesa

I probudite odasna Boga Pravde

Da vas osveti.

Zlatomir Lazić

Izvor: nedeljnik Svedok

 

Jadovno.com

Share this post


Link to post

Kad Jovo časti

dmitrovic-ratko.jpg

Ne znam iz kojih razloga, niti me nešto posebno interesuje, Jovo Bakić uskače u hrvatsku knjigu falsifikata o logoru Jasenovac i broj tamo ubijenih Srba fiksira na 100.000. Valjda čovek ima neku potrebu. Ne znam ni zbog čega „Politika” spoljnjem saradniku pušta da plasira kolosalnu laž unutar vrlo, vrlo osetljive teme, ali znam da se u ovom slučaju ne sme ćutati.

Neistinita je Bakićeva tvrdnja, oslonjena na istraživanja „ozbiljnih istraživača” Bogoljuba Kočovića i Vladimira Žerjavića, da je u Jasenovcu ubijeno oko 100.000 Srba, kao što je neistina da je broj od 600.000 do 700.000 Srba ubijenih u Jasenovcu, utvrdila i plasirala srpska strana. To izvorno nije srpska priča i red je da se sa tim podlim podmetanjem zauvek prestane.

Prvi su o broju Srba ubijenih u Jasenovcu progovorili Nemci, nemački generali, još za vreme rata. Herman Nojbaher javlja u Berlin 1943. godine, da su ustaše do tada likvidirale 750.000 Srba, u Jasenovcu i na drugim stratištima. Jasenovac je nakon toga „radio” još skoro dve godine. General Aleksandar Ler u jednom od svojih izveštaja Berlinu, takođe iz 1943. godine, tvrdi da su Pavelićeve ustaše u Jasenovcu, na najstrašnije načine, ubile oko 400.000 Srba, general Lotar Rendulic spominje broj od 350.000.

Zemaljska komisija, imenovana 1945. godine u Zagrebu, od strane nove jugoslovenske vlasti, dok Jasenovac još nije bio uništen, sa najvažnijom dokumentacijom, utvrdila je na terenu da je tamo ubijeno između 500.000 i 600.000 ljudi. Komisiju su sačinjavali Hrvati i Slovenci.

Centar „Simon Vizental” u Los Anđelesu procenjuje da je u Jasenovcu ubijeno oko 600.000 Srba, Jevreja i Roma.

Ništa od ovoga Jovu Bakiću nije bilo pri ruci kad je utvrđivao broj ubijenih u Jasenovcu. Slučajno?

Bakićev krunski argument da je u Jasenovcu likvidirano 100.000, a ne pola miliona i više Srba, podatak je (ne znamo čiji) da je na prostoru cele Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata, poginulo milion ljudi. Interesantna logika. Stotinu hiljada, po Jovi, u Jasenovcu, možda još toliko po ostalim, manjim stratištima, i eto nas na 200.000 do 250.000 Srba ubijenih u Drugom svetskom ratu. A koje su nacionalnosti preostalih 750.000? I gde su ubijeni? Da nisu postojali logori za masovnu likvidaciju Makedonaca, Slovenaca, Hrvata, a mi to ne znamo.

Jovo, valjda, zna?

Ne bih, jer mi je muka od licemerja, autošovinizma i dvostrukih standarda, da polemišem oko zločina u Srebrenici gde su, tvrdi Jovo, Srbi počinili genocid nad Bošnjacima, a Naser Orić pokolj nad Srbima.

Nad Srbima nema genocida. Nisu Srbi toga dostojni.

I za kraj, ako se već traži pojam koji bi delovao onako stranjski, svetski, a Srbe dodatno ocrnio i predstavio ih kao bolesne mitomane, obožavaoce kulta sopstvene žrtve, onda se taj pojam, Jovo, ne plete od srpskog i latinskog, pa ispane „samoviktimizacija”. Kaže se je autoviktimizacija. To mnogo bolje zvuči u ušima...

Šta ja znam, Vladimira Šeksa, na primer.

Ratko Dmitrović

Politika 31.08.2012.

Share this post


Link to post

SVETI SRPSKI NOVOMUČENICI JASENOVAČKI

MOLITE BOGA ZA NAS

novomucenici-ff840ae1.jpg

 

I ove godine u Hramu Rođenja Svetog Jovana Krstitelja u Manastiru Jasenovac 13. septembra biće služena Sveta arhijerejska Liturgija i proslavljeni Sveti Srpski Novomučenici Jasenovački. Da li je to dovoljan poziv svima da se sjećamo onih koji nisu zaslužili zaborav!? Redakcija našeg sajta predstavlja mali podsjetnik na obilježavanje ovog praznika.

Odmah poslije rata, u Jasenovac se vratio Lazar Radovanović, paroh jasenovački. On je od nekoliko preostalih logorskih baraka napravio parohijski dom i stan, a prostoriju koja je ustašama služila kao garaža ili mehaničarska radionica preuredio u privremeni „hram“. Prvi pomen žrtvama jasenovačkoglogora desio se na hramovnoj slavi 7. jula 1946. Od ovog momenta, u narednomperiodu na hramovnu slavu, Ivanjdan dolazilo je sve više ljudi, preživjelih logoraša i potomaka žrtava. Oni su vremenom počeli da traže obnovu hrama u Jasenovcu.

I poslije osnivanja Spomen-područja Jasenovac vjernici su se okupljali u Jasenovcu, na otvorenom su služeni pomeni i parastosi, što je bio i svojevrstan protest zbog toga što i hram nije dio spomen-kompleksa, kao što je to bio slučaj u Mauthauzen ili Dahau. Čak i kada je spomenik bio izgrađen, vjernici su palili svjeće na vještačkim humkama, koje su obilježavale mjesta na kojima su se nalazili logorski objekti, i bacali ivanjdanske vjenčiće u bazene u podnožju spomenika.

13.9.2011.-Manastir-Jasenovac12.jpg

 

Obnova hrama u Jasenovcu počela je osvještanjem kamena temeljca na Ivanjdan 1971. Izgradnja je trajala do 1984. kada je, 2. septembra osvještan hram.Osvještanje hrama je služio patrijarh srpski German i tom prilikom izgovorioone čuvene riječi „Braćo, da praštamo – moramo, jer je to jevanđelska zapovest, ali da zaboravimo – ne možemo.“ Pravoslavna Crkva je izgradnjom hrama u Jasenovcu zaokružila kult Novomučenika Srpskih. Određivanje datuma pomena i njihove proslave vezuje se upravo za datum obnove jasenovačkog hrama.[1]

Spomen Jasenovačkih Novomučenika se u kalendarima pojavio osamdesetih godina 20. veka i to za vreme trajanja nesrećne crkvene podele u dijaspori. U kalendarima koje je štampala tadašnja Slobodna Mitropolija iz Nove Gračanice kod Čikaga objavljivan je i praznik Jasenovačkih Mučenika. Kasnije, nakon zaceljenja te velike crkvene rane zaslugom Patrijarha Pavla, Mitropolita Irineja i drugih arhijereja, Sveti Arhijerejski Sabor SPC je doneo odluku da se u kalendarima koje štampaju naše eparhije u dijaspori može uneti i praznovati i njihov spomen. Od 2010. godine praznik Svetih Jasenovačkih Novomučenika je obavezujući za čitavu Srpsku Pravoslavnu Crkvu.

Sveti Arhijerejski Sabor SPC je 16. aprila 2010. godine donio odluku da se ubuduće spomen Svetih Novomučenika Jasenovačkih proslavlja 31. avgusta po julijanskom, odnosno 13. septembra po gregorijanskom kalendaru.[2]

Crkveno oblikovanje sjećanja na Jasenovac, jasenovačke žrtve stavljalo je u kontinuitet istorijskog postojanja srpskog naroda.[3]

Pokoljenje jedno, ispovijedam, pokoljenje sinova i kćeri matera otetih s noževa i očeva ispuzalih iz jama, pokoljenje kojem su blaženu noć iskopali sa sretnijem vidom iz očinjih jama, rodilo se iz jasenovačke Gradine, i naš prvi plač stapao se s jasenovačkim jaukom i jasenovačkim mukom. I umjesto „iskoni bje logos“ i „slovo“ i „riječ“, govorili smo „iskoni bje jauk“ i „iskoni bje muk“, i za pjesnikom iz nebića ponavljali: „Mi dolazimo iz Crnih šuma i njihova studen ostaće u nama zauvijek“, jer naš muk bješe sahranjen ispod sivih stijena bez smisla i bez značenja podignutih na polju našeg rađanja, i bjesmo pokoljenje za zaborav i očaj stvoreno, pokoljenje u kome je obraz Božiji bio zatomljen i zaćutao, i lažju bio prekriven.

Ali „ako i mater zaboravi porod svoj, ja te zaboraviti neću“ veli Gospod,[9] On koji „žižak tinjajući neće utrnuti“.I dotače se Višnji onog pokreta duše o kome govori Sveti Maksim Ispovjednik, pokreta koji se sačuvao ispod omamljujuće bajke o progresu kao iskonski ljudski dvig, praobraz one žudnje ka napretku u kojoj „Bog pregaocu daje mahove“,dvig koji zahtijeva podvig i žrtvu i koji je u korijenu Jovove riječi „nije li čovjek na vojsci na zemlji?“ I u današnji dan pred skoro tri decenije, kad pohodiše jasenovačku Novu Golgotu i Novo Kosovo noge arhijerejske i kad se ispuni vrijeme, „kao iza sna probudi se Gospod, prenu se kao junak kad se napije vina“,i obnovismo se!

I oglednuše se močvare jasenovačke u sveopštoj krstionici, u Kineretu, jezeru Galilejskom, i Jordanu; i Ohridu, našoj slovenskoj banji krštenja i oslovesenja, na kojem smo svi prvi put Bogu rekli „Ti!“. I zablista u njima kao u gorskim očima Onaj „koji nas gleda kroza sve zvezde na nebu i sve stvari na zemlji i poznasmo jasenovačku žrtvu kao Žrtvu Golgotsku i svoje djedove i bake saraspete na Krstu Hristovome i savaskrsle Njime i s Njime u Dan nevečernji. [4]

U crkveno-narodnom sjećanju kod Srba kosovska tragedija doživljena je kao potvrda svetosavskog morala, a Jasenovac kao potvrda Kosovskogpredanja. Ovakvo sjećanje koje nije sterilno ni politički ograničeno ostavlja mogućnost nadgradnje jer je, pored vjerujućih pravoslavnih Srba, ono blisko i prihvatljivo za srpsko društvo u najširem značenju te riječi.

 

[5]

 

 

Napomene:

[1]Mira Jovanović - Ratković, Dragoslav Ilić, Kako se sjećati Jasenovca 65 Godina kasnije, Glasnik Udruženja arhivskih radnika Republike Srpske 2, Banja Luka, 2010, str. 379 – 391

[2]Izjava "Politici" o Srpskim novomučenicima, 12. septembar 2010. god. Protojerej mr Velibor Džomić

[3]Mira Jovanović - Ratković, Dragoslav Ilić, Kako se sjećati Jasenovca 65 Godina kasnije, Glasnik Udruženja arhivskih radnika Republike Srpske 2, Banja Luka, 2010, str. 379 – 391

[4]Pristupna beseda Njegovog Preosveštenstva Episkopa lipljanskog g. Jovana O JASENOVCU, PADU U VRTLOG ZABORAVA I VASPOSTAVLjENjU

[5]Mira Jovanović - Ratković, Dragoslav Ilić, Kako se sjećati Jasenovca 65 Godina kasnije, Glasnik Udruženja arhivskih radnika Republike Srpske 2, Banja Luka, 2010, str. 3

Jadovno.com

Share this post


Link to post

Jasenovac – pokušaj revizije istorije

jasenovac_povreda_istine-0801356a.jpg

 

Izjava rimokatoličkog sveštenika i hrvatskog istoričara Stjepana Razuma da u koncentracionom logoru Jasenovac nije bilo genocida izazvala je nedavno burne reakcije. Naime, šef nadbiskupskog arhiva, koji je deo Hrvatskog državnog arhiva, Stjepan Razum je 9. avgusta u intervjuu zadarskom „Hrvatskom listu“ rekao da su stradanja Srba, Jevreja, Roma i pripadnika drugih nacija i nacionalnosti preuveličana i da predstavljaju „srpski mit“.

Predsednik Izraelske kulturne zajednice austrijskih Jevreja Oskar Dojč oštro je osudio novi u nizu pokušaja poricanja holokausta. „Hrvatska nije jedina evropska država u kojoj je evidentan nastavak monstruozne prakse da se u skladu sa populističkim potrebama dovodi u pitanje postojanje najjezivijeg genocida u istoriji čovečanstva“, rekao je on za „Politiku“. Ambasada Srbije u Zagrebu zatražila je zvaničan stav i komentar hrvatskih vlasti povodom ovog slučaja.

Šef za odnose sa javnošću Zagrebačke nadbiskupije Zvonko Franc naglasio je u telefonskom razgovoru za isti beogradski list da je svaki zločin, posebno genocid, za osudu. Pri tom je istakao da je nadležnost njegove nadbiskupije u ovom slučaju ograničena.

U bečkom Centru Simona Vizentala ističe se da je širom sveta u porastu broj „pokušaja revizije holokausta“, koji se zasnivaju na pokušaju da se „parcijalnim faktima“ dokaže da su patnje i broj žrtava nacističkog „Konačnog rešenja jevrejskog pitanja“ preuveličani. Tako se nameće zaključak da je holokaust politički motivisani mit pobednika, saveznika u Drugom svetskom ratu. Posebno oštro saopštenje izdao je Margelov institut iz Zagreba.

Saopštenjem se oglasio i predsednik Republike Hrvatske Ivo Josipović; u njemu se kaže da se „u Jasenovcu zaista dogodio holokaust nad Jevrejima, genocid nad Srbima i Romima, te stravični zločini prema Hrvatima neistomišljenicima režima, pripadnicima antifašističkog i komunističkog pokreta, simpatizerima Narodnooslobodilačkog pokreta i mnogim slobodoljubivim građanima koji su se odupirali ustaško-fašističkom režimu“.

Direktor jerusalimskog Centra Simona Vizentala Efraim Zurof rekao je da hrvatski istoričar i rimokatolički sveštenik Stjepan Razum svojim nečuvenim izjavama želi da prepravi istoriju Drugog svetskog rata i negira zločine koje su počinile ustaše.

U saopštenju koje je istoričar holokausta Efraim Zurof, direktor centra, potom izdao, napominje se da pokušaju ponovnog pisanja istorije Drugog svetskog rata u Hrvatskoj putem poricanja i zataškavanja užasnih ustaških zločina ne mogu biti tolerisani, a nedopustivi su kada dolaze od istaknutih ckrvenih velikodostojnika.

„Pozivamo rukovodstvo Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj da odmah razreši dužnosti Stjepana Razuma sa njegovog važnog položaja u Crkvenom arhivu i nedvosmisleno osudi njegove nečuvene i sramne komentare, koji ne samo da su neoprostiva uvreda žrtvama Jasenovca, njihovim potomcima i svim poštenim Hrvatima, nego i nastoje da pruže sasvim lažnu sliku užasnih zločina koje su ustaše počinile nad Srbima, hrvatskim antifašistima, Jevrejima i Romima tokom svoje krvave vladavine u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Ustaški zločini nikada ne mogu biti izbrisani i apologete slične Pavelići i njegovim sledbenicima su sramota za demokratsku Hrvatsku koja teži da uđe u Evropsku uniju“ – ističe se u saopštenu Centra. O.S.

Православље бр. 1091

Share this post


Link to post

Jasenovačko polje - svetlo tlo mučeničko

Priredio: Darko Milojković

Na dan Svetih mučenika jasenovačkih, u četvrtak 13. septembra 2012. godine, autobus ispred Svetosavskog hrama u Beogradu je bio znak da nas je Gospod spojio sa namerom da hodimo putevima mučenika. Ovog puta - jasenovačkih.

Na put smo krenuli uz molitvu u malom Hramu svetog Save na Vračaru i toplo vreme koje nas je ispratilo, a tamo nas je dočekala hladnoća, vetar i kiša koja je neprestano padala ceo dan.

Pored mesta gde se nalazio Logor Jasenovac, koji je bio najveći i nastrašniji logor smrti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, posetili smo manastir svetog Jovana Krstitelja u Jasenovcu - gde smo učestvovali u svetoj Liturgiji i spomen kompleks Donja Gradina, zatim mučenička srpska sela: Draksenić, Drakulić i Bijeli Potok. Na kraju smo bili u Banja Luci.

Na put smo krenuli uz blagoslov, patrijarha srpskog Gospodina Irineja, u organizaciji Odbora za Jasenovac Svetog arhijerejskog sabora Srpske Pravoslavne Crkve, čiji je koordinator Episkop lipljanski Jovan, vikar patrijarha srpskog u Pećkoj Patrijaršiji.

Išao je jedan autobus. Među Hodočasnicima u autobusu je bilo je šest sveštenika, jedan đakon i jedan monah. Neki od njih su: arhimandrit Pantelejmon iz Južno Afričke Republike - starešina hrama Svetog Tome u Johanesburgu, protojereji-stavrofori: Radivoje Panić - starešina hrama Svetog Save na Vračaru i Miljko Korićanin - starešina hrama Svetog Georgija na Novom Beogradu, sveštenik Milorad Jovčić iz Adealide u Australiji, Vlatko Golić - paroh iz Petrovca na Mlavi, Jovan Lučić iz hrama Svete Petke na Čukarici, đakon Dragan Neđić iz hrama Svetog Save. Među hodočasnicima u autobusu bila je i igumanija Taisija sa još jednom sestrom iz manastira Pokrova Presvete Bogorodice u Lešju kod Paraćina.

Među putnicima je bio i kanadski novinar srpskog porekla Džon Bosnić, koji se pojavljuje u poznatom dokumentarnom filmu „Težina Lanaca“ od Borisa Malagurskog.

Putovali smo kroz Slavoniju autoputem i kod mesta Novska se isključili prema Jasenovcu. Ujutro rano smo stigli na spomen područje Jasenovac. Tamo nije bilo ni najmanjeg traga od bodljikavih žica, nigde znaka krematorijuma, nigde makar obeležja „sapunjare” ... nigde ničega što na genocid, na strašno stradanje i mučeništvo srpsko - podseća.

Sve je uništeno, u travu pretvoreno!

Završetkom Drugog svetskog rata s koncentracionim logorom Jasenovac dešava se ono što se nije desilo ni sa jednim drugim logorom u zemljama pod fašističkom okupacijom. Naime, u skoro svim zemljama koncentracioni logori su pretvoreni u memorijale, kao opomena čovečanstvu. U Jasenovcu su po naređenju tadašnjih komunističkih vlasti svi objekti logora srušeni, sve je sravnjeno sa zemljom i obrisani su tragovi ustaškog zločina. Tek 1965. godine podignut je jedan nemi i bezlični spomenik od betona - Cvet, a 1968. godine otvoren muzej.

betonski-cvet.jpg

Bili smo kod jasenovačkog spomenika betonskog cveta iz titoističkog doba. Pošto je kiša neprestano padala, pomen postradalim jasenovačkim mučenicima, među kojima i mučeniku Vukašinu, odslužili smo ispod spomenika.

Zatim smo bili u muzeju. Aktuelna muzejska postavka na spomen području Jasenovac umanjeno i izokrenuto prikazuje genocid nad srpskim narodom u NDH. Malo šta ovde govori da su u jamama, nasipima, krematorijumu, “sapunjarama“, reci Savi, logorima ubijani Srbi i drugi ljudi za „NDH neprihvatljivi elementi“. Broj žrtava koji je naveden u muzeju je oko deset puta umanjen. To je jedna skromna lavirint prostorija, čiji su unutrašnji zidovi obloženi gumom, u kojoj su prikazane uglavnom neke uopštene stvari. Sa sadašnjim izgledom muzeja ne možemo biti zadovoljni.

Logor Jasenovac je bio gubilište za većinu onih koji su u njega ušli, a nisu se uklapali u pojam „rasne čistoće" (najviše Srbi, ali i Jevreji i Cigani) kao i za protivnike ustaškog režima i članove njihovih porodica, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost.

Međunarodna komisija za istinu o jasenovačkom sistemu ustaških logora zaključila je u aprilu 2009. godine da su ustaše uspele da u Jasenovcu i Donjoj Gradini ubiju više od 700.000 Srba, preko 23.000 Jevreja i oko 80.000 Cigana.

U logoru Jasenovac su ljudi ubijani na preko 40 načina. Po svedočenju logoraša Mate Šuline, koji kaže da se seća nekog ustaše Horvata, koji je uvek kad se napio, tražio žrtvu i nastojao, da pronađe nov, originalan način mučenja, koji u praksi još nije primenjivan. Nemački nacistički generali su bili zapanjeni užasima Jasenovca.

Na dan 9. oktobra 1942. godine Maks Luburić je na svečanosti u Jasenovcu, koju je priredio kao proslavu godišnjice svoje krvave vladavine u svom održanom govoru rekao: ".. i tako smo vam mi u ovoj godini ovdje u Jasenovcu poklali i više ljudi nego osmanlijsko carstvo za cijelo vrijeme boravka Turaka u Evropi“.

manastir-jasenovac.jpg

 

Do kog stepena je sistem ubijanja bio razvijen svedoči jedan dopis iz glavnog štaba, poslat 27. aprila 1942. svim ustaškim jedinicama i institucijama, u kome se kaže da „sabirni i radni logor u Jasenovcu može primiti neograničen broj zatvorenika.“

Glavni ustaški zapovednici, zločinci - koljači, u logoru Jasenovac su bili: Vjekoslav Luburić zvani Maks, Ivica Matković, Miloš Ljubo, fratar Miroslav Filipović-Majstorović, Hinko Picili, Ivica Brkljačić, Mirko Pavlović, Mujo Jusić, Alaga Đulkić, Dragan Gašparović i drugi.

O ustaškim zločinima postoji velika dokumentacija. Međutim komunističke vlasti u bivšoj SFRJ nisu nikada dozvolile da se ona istraži, pa čak ni u najtajnijoj formi.

Jasenovac, simbol srpskog stradanja u proteklom veku, dobio je manastir 2000. god. kada je odlukom Episkopa slavonskog Save, kompleks parohijske crkve rođenja Svetog Jovana Preteče i Krstitelja proglašen manastirom. Danas je manastir Jasenovac privremeno sedište Eparhije slavonske dok se ne obnovi staro sedište u Pakracu.

Od majskog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve 2010. godine pomen na Svete srpske mučenike jasenovačke obeležava se 13. septembra po novom kalendaru.

Učestvovali smo u Svetoj Arhijerejskoj liturgiji u Manastiru Jasenovac. Sa blagoslovom i u prisustvu Episkopa slavonskog g. Save služio je Episkop lipljanski g. Jovan, vikar Patrijarha srpskog u Pećkoj Patrijaršiji i koordinator Odbora za Jasenovac Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve, i jedan od naših najistaknutijih istoričara Holokausta i genocida. Sasluživalo je preko petnaest sveštenika i monaha među kojima je bio i arhimandrit Stefan, iguman manastira Velika Remeta na Fruškoj Gori.

 

jasenovac-pricesce.jpg

Arhimandrit Pantelejmon iz južne Afrike je u besedi napomenuo da u Johanesburgu redovno služe svetu Liturgiju na ovaj Dan, kao i da se deo moštiju Svetih mučenika nalazi u prestolu hrama Svetog Tome u Johanesburgu.

Nakon odslužene Svete Liturgije, pričešća i rezanja slavskog kolača pristupili smo trpezi ljubavi, zajedničkog obeda, koji je bio pod šatorima zbog kiše koja je neumorno padala. Na svetoj Liturgiji, pored ono malo naših sunarodnika što je preostalo iz obližnjih mesta, nakon nedavnog nesrećnog rata u Hrvatskoj, došlo je još tri autobusa. Dva autobusa, u organizaciji Svetosavske omladine Banjalučke eparhije, Udruženja logoraša i njihovih potomaka i Udruženja Bijeli Potok. Treći autobus je naš, već pomenuti, iz Srbije.

U manastir Jasenovac su došli preživeli Logoraši od kojih smo upoznali Danicu Praštalo iz Sarajeva koja je za vreme poslednjeg rata izbegla u Banjaluku. Ona je imala osam godina kada je bila u logoru sa još svoja dva rođena brata i sestrom. Njeno prezime nas je podsetilo na reči patrijarha srpskog Pavla: „Praštati moramo, to jevanđelska zapovest ali da zaboravimo ne smemo.“

Put nas je dalje vodio prema Donjoj Gradini u Srpskoj u Bosni i Hercegovini. Logor u Donjoj Gradini nalazio se preko puta Jasenovca, odmah iza ušća reke Une u Savu i formiran je 1941. godine. Gradina i nije bila logor u pravom smislu te reči, već samo masovno jasenovačko stratište, tj. "prihvatni logor" dok ustaše ne likvidiraju mnogobrojno srpsko stanovništvo dovedeno iz Bosne i Hercegovine i drugih krajeva zloglasne Nezavisne Države Hrvatske. Prema nekim procenama, u Gradini je ubijeno i zakopano više od 360.000 ljudi, pretežno Srba.

Snimanja terena iz vazduha takođe su ukazala na postojanje još neotkrivenih masovnih grobnica na terenu Gradine. Temeljnija istraživanja na terenu Gradine, vršena 1960. godine, zabranila je Titova vlast. U Donjoj Gradini je vršen i zločin kuvanja leševa žrtava u kazanima, od čega su ustaše zatim pravile sapun, a kosti iz kazana odvozili su kamionima i izručivali u Savu.

topola-uzasa.jpg

Osim masovnih grobnica, u Donjoj Gradini se nalazi i Topola užasa, kod koje smo bili. Na tom drvetu su ustaše obesile na hiljade muškaraca, žena i dece, koji su pre čina vešanja bili podvrgnuti strašnim mučenjima.

Za svakog normalnog čoveka, koji nije doživeo i video sva zločinstva, čini se neverovatnim, nemogućim, da se moglo naći zločinaca, koji će sa toliko sadizma izmišljati i izvoditi tako okrutne načine i sredstva mučenja nad ljudima.

Naše pohodničko putovanje smo nastavili u još tri srpska mučenička sela. Prvo smo bili u selu Draksenić udaljenom oko osam kilometara od Jasenovca.

Podsećamo, ustaše su predvođeni zloglasnim Maksom Luburićem, komandantom Jasenovačkog logora ušli u selo Draksenić i još par okolnih sela 15. januara 1942., te otpočeli pokolj. Ovaj prostor je bio čisto naseljen Srbima i morao je biti totalno očišćen, a razlog više je jer je to bio prostor južno od logora Jasenovac između Une i Save a tako bi i logor postao „bezbedan“ i zaštićen sa svih strana.

Ustaše su tada pobile oko 360 Srba. Najveći zločin, ustaše su izvršile u pravoslavnoj crkvi u selu Draksenić, gde je tada ubijeno 208 Srba, među kojima najviše žena i dece. Navodi se da je u crkvi zaklano 47 dece, dok ih je u celom selu ubijeno 85, jer su mnoga deca ubijena i izgorela u popaljenim kućama u selu. Celo selo je bilo potpuno opljačkano i spaljeno.

Zaista, nemoguće je da normalna osoba zamisli, a kamoli da razume, sadističko uživanje koje su ustaše nalazile u mučenju i ubijanju, naročito beba. Svedoci opisuju da su se ustaše smejale nakon pojedinačnih ubistava, a pevale nakon masovnih ubistava.

Poseta selu Drakulić, nadomak Banjaluke je nešto što se nikada ne zaboravlja. U monumentalnoj crkvi posvećenoj Sv. velikomučeniku Georgiju u Drakulićima, sa obe stane od oltara, na visokim pločama od crnog mermera ugravirano je više od 2300 imena postradalih Srba u pomenutom mestu i okolini.

Podsećamo, selo Drakulić u istoriji stradanja srpskog naroda ostalo je zapisano crnim slovima. Pavelićeve ustaše su 7. februara 1942. godine u selima Drakulić, Šargovac, Motike, i u rudniku Rakovac ubile više od 2 300 Srba, uključujući i 551 dete. Navedena sela su jedina u okolini Banjaluke koja su bez izuzetka odbila da pređu na rimokatoličku veru. Zato, smatrali su da ih treba istrebiti. Pokolj je organizovao ustaški komandant za takozanu "Hrvatsku Krajinu" Viktor Gutić, a predvodio ga je župnik banjalučkog samostana Petrićevac fratar Miroslav Filipović Majstorović, koji je nakon tog zločina postao komandant Jasenovačkih logora.

tek-prohodali-logorasi.jpg

U dokumentima, čak i onim iz ustaških izvora tadašnje Nezavisne države Hrvatske, navodi se da je zločin u ovim banjalučkim selima bio najveći pokolj učinjen u samo jednom danu. Srbe su tada pobili bez ijednog ispaljenog metka, sekirama, noževima krampovima i srbomlatom (mali topuz za udaranje po temenu; obično bi smrt nastupila od prvog udarca).

Prvi spomenik žrtvama ovog pokolja podignut je 1965. godine. Tadašnje komunističke vlasti su na vrhu spomenika postavile zvezdu petokraku što je ideološki simbol komunista i partizana. Ljudi koji su tada pobijeni nisu bili ni komunisti ni partizani. Oni su pokupljeni sa svojih vekovnih ognjišta, mučeni i pobijeni samo zato što su bili pravoslavni Srbi i za „NDH neprihvatljivi elementi". Petokraka je sa spomenika skinuta devedesetih godina i postavljen je krst.

Ustaše su toga dana ušle i u osnovnu školu u selu Šargovac. Fratar Miroslav Filipović je naredio učiteljici da odvoji đake Hrvate od srpske dece. Učiteljica nije znala zašto je to tražio. Prvo dete, jednu devojčicu, fra Filipović je uhvatio za kosu i zario joj bodež kroz tanki vrat. Pri tome je, i između ostalog, izgovorio: Blagoslovi Bože ovaj sveti posao. Onda je započelo klanje. Sledi opis užasa ...sve do poslednjega pedeset i šestog srpskog šteneta. Učiteljica Hrvatica je svedočila o ovom zločinu. Kažu da je ona poludela posle toga zločina. Na Osnovnoj školi u selu ove 2012. godine 7. februara je podignuta spomen-ploča u znak sećanja na ovaj zločin.

O zločinu u selu Drakulići opširnije je opisao Jovan Babić u svojoj knjizi Drakulići. Nakon prvog izdanja svoje knjige primio je vrlo opširno pismo iz Brukselesa od preživelog Stanislava Božića koji želi da istakne plemenitost Hrvata Marka Lipovca, mlinara iz sela Buđaka. On navodi da: "Marko sakrivši ih u svom mlinu, nije spasao samo 15 Srba, kako je u knjizi navedeno, već blizu 30, među kojima i mene. Pokolj u Buđaku izvršile su ustaše vraćajući se iz Drakulića u Banja Luku... tek kasnije sam shvatio njegov visoko moralni gest i kolikoj opasnosti je, spašavajući komšije Srbe, Marko Lipovac izvrgnuo sebe i svoju mnogobrojnu porodicu".

sveti-srpski-novomucenici-jasenovacki.jp

Posle sela Drakulić obišli smo i mesto gde je mučenički, pored reke Vrbanje, postradao sveti Platon Banjalučki. U neposrednoj blizini nalazi se i Spomen obeležje Bijeli Potok. Tu su ustaše iz susednog sela Debeljaci, za samo jedan dan, na Vaskrs 1942. godine zverski pobili celo srpsko selo. Na spomen-obeležju se nalaze imena 54 žrtve od jedne do više od osamdeset godina, pobijene maljevima, kamama, sekirama i drugim hladnim oružjem na najveći hrišćanski praznik. Meštani i potomci postradalih iz Bjelog Potoka kod Banja Luke, su nama koji smo došli iz Srbije priredili prijatan i dirljiv doček. Hvala im na tome.

Naše pokloničko putovanje smo završili posetom dva hrama u Banjaluci - hram Svete Trojice gde smo prisustvovali večernjem Bogosluženju i gde počivaju mošti svetog Platona Banjalučkog i Hram Hrista spasitelja.

Završio bih ovaj prilog, u kom su opisana srpska stratišta koja smo toga dana pohodili, jednim citatom iz kratke i dirljive besede koju je toga dana na dan svetih mučenika jasenovačkih 13. septembra na Svetoj Liturgiji u manastiru svetog Jovana Krstitelja u Jasenovcu rekao vladika Jovan, episkop Lipljanski, tumačeći Sveto Jevanđelje: „Za sveto mučeništvo, za veliku nesreću, za tugu jasenovačku nije potrebno mnogo reči,“ „Mi stojimo danas na svetom tlu, srpskom mučeničkom. Toliko svetom da bi kao prorok Mojsije Horivu trebalo da izujemo obuću svoju i pristupimo mu bosih nogu.”

novo-videlo.com 14.10.2012.

Share this post


Link to post

Фељтон Новости из јануара 2013. године

 

Аутор: Антун Милетић


Наставци (17)

Прво Србе истребити!
Три Будакова фронта!
Убити учитеље и попове
Крвави пир у глинској цркви
Сведок страшног покоља
Часни фратар - сотона
Градина - град мртвих!
Пресуда судији Илићу
Фуртули свитања нема!

Звер уморна од клања!
Злодела Анте Врбана!
Неко мора да преживи!
Бег из усташког пакла
Масакр на обали Саве
Шакићи крвавих руку
Усташка фабрика смрти
Жртве нису избројане




Јасеновац - живе српске ране (1)


Прво Србе истребити!


Павелић одлукама имитирао Фирера и Дучеа, а онда превазишао учитеље.

feljton_620x0.jpg
Павелић са Хитлером и Герингом



УЗ помоћ министра унутрашњих послова Андрије Артуковића и министра правосуђа и богоштовља Мирка Пука, поглавник Павелић је почео остваривање усташког програма, сачињеног још у емиграцији. Усташке власти одмах именују преке и покретне судове широм НДХ - у Загребу, Карловцу, Госпићу, Вараждину, Тузли, Бањалуци, Осијеку... Судови раде по хитном поступку и углавном доносе смртне пресуде, које се у року од три сата извршавају. Међутим, најчешће су убијали без икаквог судског поступка, не бирајући пол ни узраст жртава. Нови поредак кројили су на основу законских одредаба о расној припадности и Закона о заштити аријевске крви и части хрватског народа, који се у суштини нису разликовали од расистичких закона Немачког рајха.

Реализовање програма стварања „чисте хрватске државе“ и „чисте хрватске нације“ усташе су почеле свирепим терором. На њиховом путу ка стварању „чистог хрватског животног простора“ и националног „унутрашњег пречишћавања“ нашли су се најпре Срби, које је требало уклонити истребљењем, исељењем и превођењем у католичку веру, Јевреји и Цигани.

Убиства Срба на територији НДХ почела су већ средином априла 1941, али тек после напада Немачке на СССР убрзано се ствара јединствена листа геноцидних закона, који су у суштини и антисрпски, јер су све Србе сматрали руским савезницима. Разним владиним налозима, одлукама, одредбама, наредбама и упутствима нацифашистичка метода чистог терора и расног геноцида је озакоњена.

У складу с тим Равнатељство за јавни ред и сигурност даје 23. јула 1941. налог усташким жупама да у року од 15 дана попишу све Србе и друге - православне вере. У налогу се посебно наглашава да се симпатизери народноослободилачког покрета „придрже у притвору“, а Срби и Јевреји одмах упуте у Концентрациони логор у Госпићу, нарочито они образованији и угледнији и финансијски имућнији. Тиме је почело извођење невиних људи пред преки суд, а пресуда је, углавном, била смртна казна или упућивање група од 20 до 30 људи у логоре смрти.

 

 
РЕКЕ ПУНЕ ЛЕШЕВА

КРВАВЕ оргије, засноване на расној мржњи, верској и националној нетрпељивости и разбојништву из користољубља, натопљене су невином крвљу људи оба пола и свих узраста, од стараца до деце у колевци, чак и деце у утроби мајки. Да се не би мучили закопавањем, усташе су гомиле лешева бацали у дубоке крашке јаме (због чега су добили назив „јамари“), или у реке, којима је у то страшно време пливало много лешева.



Било је прописано и да боравак у логору не може бити краћи од три месеца нити дужи од три године. Одлуку о упућивању и времену боравка доносило је (по том пропису) Усташко редарство Усташке надзорне службе, а касније Равнатељство за јавни ред и сигурност. После одлуке је следило и објашњење како поступати с логорашима. Свим тим разним одлукама, одредбама, окружницама, упутствима и објашњењима Павелић је имитирао Фирера и Дучеа.

У окружници Равнатељства за јавни ред и сигурност дате су и смернице за поступак са становништвом у зонама дејства партизана. Ево шта у њој пише:
„Свака мјера, потребна за осигурање чета и сврсисходна за смиривање, оправдана је.

Нитко се ради пооштреног поступка не смије позивати на одговорност.

Тко год судјелује или је судјеловао у борби против Независне Државе Хрватске има се објесити или стријељати. У то се убрајају и странци као и они који се на бојишту затекну, а оне за које се сумња да су у борби судјеловали треба ухапсити. Вође употријебити за замјену заробљеника, остале сумњиве задржати као таоце и стријељати их кад настане потреба одмазде.

Све остале за борбу способне мушкарце, старије од 15 година, који потјечу из партизански задојених подручја, има се под стражом отпремити у посебне сабирне логоре.

Тешко приступачна насеља и друга мјеста (шпиље, логори, бараке итд.), која су установљена као партизанска упоришта или би као таква могла послужити, имају се уништити. Исто тако поступити с насељима из којих се пуцало.“


Ова и слична упутства најбоље сведоче о усташком озакоњењу геноцида и поступању са становништвом (посебно српским). Усташе партизанима нису признавале статус ратних заробљеника, као ни Немци. Напротив, како је рат одмицао, мере одмазде против партизана и њихових породица су се пооштравале. Уз помоћ немачких трупа и полиције на територији НДХ одмах су почели прогони, хапшења и појединачна и масовна убијања. Привилеговани су били само фолксдојчери (Немци рођени у Југославији), који су у већини служили окупатору и били под немачком заштитом.

Одмах после проглашења НДХ, усташка квислиншка власт почела је геноцидну пропаганду против Срба. За идеолошко-политичку основу су служиле речи поглавника Павелића да ће проговорити „усташки бодеж и самокрес“ као средства за стварање „чистог хрватског животног простора“ и „чисте хрватске нације“.

Злочиначки програм над Србима отпочео је под окриљем немачког и италијанског окупатора. Србима је наређено да око руке носе црвену траку са натписом „СРБИН - СЕРБЕ“, или плаву траку са словом „П“ („православни“). Усташки равнатељ полиције у Загребу издао је 9. маја 1941. две одредбе против „непоћудних елемената Срба“.

Према првој, Срби становници одређених делова Загреба имали су се у року од осам дана преселити у друге делове града. За неизвршење те одредбе следило је присилно евакуисање на сопствени трошак и кажњавање према постојећим усташким прописима.

Према другој, Србима настањеним у Загребу одређен је посебан полицијски час; из града су могли да излазе и улазе само у изузетним случајевима и то уз претходно одобрење месне редарствене власти.


2. јануар 2013.

Share this post


Link to post

Јасеновац - живе српске ране (2)


Три Будакова фронта!


Ова наша домовина мора бити хрватска и ничија више. Павелићев изасланик Анте Јакаша: „Бјежте псине преко Дрине!“


feljton-pavelic_620x0.jpg
Павелић и Степинац


НДХ Министар правосуђа и богоштовља др Мирко Пук донео је наредбу, по којој назив „српско-православна вјера није у складу с новим државним уређењем“, те одређује „да се убудуће има употребљавати назив грчко-источна вјера“.

Сви градови и насеља који су у свом називу имали назив „српски“ и „сремски“ промењени су у „хрватски“. Тако су Сремски Карловци постали Хрватски Карловци, Сремска Митровица - Хрватска Митровица, Српске Моравице - Хрватске Моравице, Српско Поље - Хрватско Поље, Српска Капела - Хрватска Капела итд.

После Павелићевог говора на Марковом тргу 21. маја 1941, уследила је разграната кампања, у којој су учествовали усташки функционери тумачећи народу намере и политику усташа. Најактивнији су били: Миле Будак, Милован Жанић, Младен Лорковић, Мирко Пук и Андрија Артуковић.

Посебно је био активан Миле Будак, усташки идеолог и доглавник у НДХ, један од иницијатора братоубилачке борбе (1945. осуђен на смрт), који је 8. јуна 1941. у Вуковару православном живљу поручивао „да су дошли у ове крајеве као гости“ и да би „требали већ једном да напусте те крајеве“, да је то „хрватска - католичка и муслиманска - домовина“. У Госпићу 22. јула 1941. у својој поруци је још јаснији:

„Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате.“

За Будаком не заостају ни Жанић ни Лорковић. На збору у Новој Градишки, са пуно мржње својствене усташким зликовцима, Жанић поручује да „ова наша домовина мора бити хрватска и ничија више“, и „они који су дошли овамо треба и да оду... да је ту сваки компромис искључен... нема те методе коју ми нећемо као усташе употријебити да начинимо ову земљу збиља хрватском и очистимо од Срба... то је политика ове државе... „

Министар вањских послова НДХ Лорковић, на збору у Доњем Михољцу, више је него јасан:

„Хрватски се народ мора очистити од свих елемената који су за тај народ несреће, који су томе народу туђи и страни, који у том народу растварају његове здраве снаге, који су тај народ кроз десетљећа и стољећа гурали из једног зла у друго. То су наши Срби и наши Жидови.“

А Мирко Пук у Крижевцима 6. јула 1941. узвикује:
„Срби су дошли у наше крајеве с турским четама, као пљачкаши, као талог и смеће Балкана. Не можемо допустити да у нашој народној држави владају два народа. Један је бог и један је народ који влада, а то је хрватски народ“.

Изасланик Главног усташког стана Анте Јакаша, у говору одржаном 24. јуна 1941. у Слатинском Дреновцу, каже:
„Поручујемо ми усташе скупа са нашим поглавником свима тим нашим ‘гостима’, па и оним у Дреновцу - ‘Бјеж’те, псине, преко Дрине’!“


Невиђен злочин над српским народом у НДХ систематски су припремале усташке вође. Јавно је истицано да у НДХ нема српског народа, нема српске православне цркве, да у Хрватској не може бити Срба нити православља, а да ће се усташе побринути да се то што пре оствари. Извршиоци злочина, као што је усташа Виктор Гутић, говоре отворено да ће „друмови пожељет Србаља, ал’ Србаља више бити неће! Ја ћу убијати, а ви ћете за мном!“. Следећи га у трансу, усташки кољачи су узвикивали: „Србе на врбе!“, и као рефрен из Будакове песме „Див планина“ (посвећена Павелићу) понављали „Бјеж’те, псине, преко Дрине“.

НЕСТАЛИ У ЛОГОРУ

СТЕПИНЧЕВОЈ „божјој провидности“ и Павелићевом позиву свештенству да испуне своју дужност према НДХ супротставио се надбискуп Ујачић, бискуп др Анте Данковић и незнатан број римокатоличких свећеника као, на пример, Павле Лончар (Загреб), Виргил Маркус Рајић, Етингер (Дарувар), Тоби (Дежановац), др Фрањо Дидовић (Дрење), др Фрањо Ресман (Н. Градишка), монсињор Ритиг и Милановић (Истра) а посебно стари мостарски бискуп фра Алојзије Мишић. Неки од њих, заједно са многим верницима католицима, учествовали су у НОП-у, а А. Данковић, Фрањо Рихар, Фрањо Гроблер, Франц Кач, Јанез Кодрич, А. Полак, Јанез Ранчик, Сем Јакоб и Франц Орешник настрадали су у Концентрационом логору Јасеновац.


Усташе су тврдиле да су Срби делом Хрвати православне вере и да их треба покатоличити, што је својеврстан верски геноцид. У ствари, програм стварања чисте „католичке хрватске нације“ одговарао је геноцидном програму НДХ за злочине над Србима - „православним шизматицима“, Јеврејима, Циганима. Један од главних пропагатора уништавања Срба, др Мирко Пук, подржавао је тезу покатоличавања православаца. То се најбоље види из говора одржаног 25. фебруара 1942.


„Што се тиче грчкоисточног становништва на територији Хрватске, то је познато да је ово становништво настало тек пошто су Турци успоставили своју власт. Један дио католичког становништва је у 16. и 17. вијеку под терором грчкоисточњачких свјештеника и уз подршку Турака прекрштен, прије свега у југоисточној Херцеговини и у источној Босни, као и у другим крајевима Босне, Сријема и Славоније. Из тих разлога хрватска влада подржава повратак ових грчкоисточних становника вјери њихових отаца, чиме се успоставља јединство хрватског народа у оним областима у којима је силом било ослабљено... „

Римокатоличка црква је прихватила усташки режим као државни поредак и дала легалност усташкој влади НДХ. Њен поглавар Алојзије Степинац је већ 10. априла 1941. у НДХ видио „божију провидност“. Похвалио је тај став посетама Кватернику и Павелићу и позивом свештенству да испуне своју дужност према младој НДХ.

У црквенокатоличким новинама „Католичком тједнику“ од 11. маја 1941. је писало:
„Над нашом новом, младом и слободном Хрватском указао се на небу знак као слика девичанске Мајке Божје. Дјевица долази у посјету Хрватској. Она жели да у своју мајчинску одјећу увије младу, поново рођену Хрватску, управо о хиљадугодишњем јубилеју католицизма у Хрватској. Она се спушта поново на заставу наше слободе, да би на њој заузела своје старо мјесто...“.



3. јануар 2013.

Share this post


Link to post

Јасеновац - живе српске ране (3)



Убити учитеље и попове


Усташе разрадиле план да се Срби „сви до једног“ побију. Сељани усмрћени маљевима и бачени у херцеговачку јаму Голубњача.


feljton-pavelic_620x0.jpg
Павелић поздравља своју војску


МАСОВНИ покољи Срба у НДХ били су унапред планирани и организовани. Иницијативу за та монструозна убиства дали су Павелић и његови сарадници, а одобрили је и свесрдно јој помагали немачки и италијански окупатори. Циљ је био потпуно уништење, истребљење православног живља и стварање „чисте хрватске нације“.

План за истребљење Срба разрађиван је на усташким састанцима, на које су редовно долазили и католички свештеници. Тако је, на пример, средином маја 1941. у Глини, у згради болнице, одржан збор усташа из готово свих жупа НДХ, мада су већину чиниле усташе из Босне и Херцеговине и ближе околине Глине. На састанку је закључено да се пређе на планско ликвидирање Срба, Жидова и „непоћудних елемената“ у НДХ. Саветовању је присуствовао и усташки министар правосуђа др Мирко Пук (родом из Глине), који је, такође, заговарао прогон Срба.


Тако је и Едо Лончарић, котарски предстојник из Слуња, рекао православном свештенику Нику Комадини, пароху из Раковице у слуњском срезу, са којим је био добар пријатељ, да се „у Хрватској ради на потпуном уништењу православља, и да је он почетком маја 1941. примио наређење да се стрељају сви српски свештеници и учитељи на подручју његовог среза“. И Илија Перић, бележник из Вукманића, у срезу Војнић, у одсуству усташког повереника за општину, примио је окружницу усташког Министарства унутрашњих дела, у којој се, између осталог, „наређује усташким повереницима и властима да Срби који живе на територији Хрватске, сви до једног, морају бити поубијани“.


НЕКИ СУ ПРЕЖИВЕЛИ

У ЗВАНИЧНОМ извештају оружничког крила из Билеће од 25. јуна 1941. о овом пише: „... Ноћу 4. липња 1941. године побијено је од стране усташког повјереника за котар Гацко г. Хермана Тоногала 140 људи села Корита, котара Гацко, код Голубље јаме више самог села, која је дубока око 30 метара, па су поубијани онда у ту јаму бачени. Неки од њих, који су у ту јаму бачени, нису били мртви, па су се из исте спасили и онда о томе обавјестили своје сељане и друга села. Из Корита је заплијењено 5294 грла крупне и ситне стоке, која је раздата разним муслиманским селима котара Гацко на чување, од које се коље за потребе усташког стана у котару гатачком...“

На тајним састанцима, уз помоћ поверљивих окружница, усташке власти су наређивале и припремале покоље Срба. Истина, чиниле су то и јавно, на зборовима и конференцијама, преко штампе и радија. Тако је др Милован Занић, председник Усташког законодавног повереништва, на великој јавној усташкој скупштини у Новој Градишки, одржаној 1. јуна 1941, рекао пред целим скупом: „Ово има бити земља Хрвата и никога другог и нема те методе коју ми нећемо као усташе употријебити да начинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба, који су нас стотине година угрожавали и који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо само оно што пише у усташким начелима...“.

Многи сачувани документи сведоче о злоделима усташа. Почетком маја 1941. издато је наређење да се стрељају сви српски попови и учитељи, после покоља у селу Гудовцу код Бјеловара (29. априла 1941). Следећи масовни покољ српског становништва у НДХ извршен је 6. маја у Благају, селу на Кордуну, где је убијено више од 500 људи, 11/12. маја у Глини, поклано је око 300 Срба, у Требињу је 1. јуна на јавним местима стрељано 10 Срба.

Од маја до 22. јуна 1941. у Мостару је убијено 160 свештеника, занатлија, јавних и културних радника, чиновника и највише радника српске националности. Сви су бачени у Неретву или у јаму код Читлука. После тога усташе су похватале још око 500 Срба из Мостара и околних места, затвориле их у окружни затвор и до краја јуна убиле 300 ухапшених. У Гацку, Фазлагића Кули и Борчу до 1. јуна биле су формиране усташке јединице које су од почетка ангажоване на „чишћењу“ граничног појаса према Црној Гори. Ноћу, између 1. и 2. јуна, у гатачком срезу су извршили претрес села Степен, Пржине, Церница и Заграци, наводно, „ради проналажења скривеног и непреданог оружја и војничке опреме“. Том приликом је убијено 12 људи из села Заграци.



Један од најстрашнијих усташких злочина у источној Херцеговини извршен је у селу Коритама код Гацка. Ноћу, између 1. и 2. јуна 1941. блокирали су село и похапсили готово све људе да би их између 4. и 5. јуна побили маљевима или живе побацали у јаму звану Голубњача. У том злочину ликвидирано је 140 људи из овог села и 23 из села Заграца и ближе околине. У јаму, дубоку преко 30 метара, усташе су на лешеве бацале камење и ручне бомбе. И у таквом паклу неколико људи је, ипак, избегло смрт. Они ће касније сведочити о мрачном злочину људи помућеног ума, верски и национално заслепљених.

4. јуна 1941. у послеподневним сатима почеле су последње припреме за злочин. Крешо (Херман Тоногал) је наредио да се сви затвореници повежу. За то су допремљени посебни колутови жице. Из Автовца је довезен камион, власништво трговца Мума Хасанбеговића. Неколико километара од Корита према Кобљој глави, поред цесте, раније је пронађена јама. Специјални гвоздени маљ, којим су жртве убијане, усташе су донеле још када су дошле у Гацко.

За непосредне извршиоце злочина усташки повереник је одабрао двадесетак претежно млађих усташа. Почело је одмах, с вечери. Из дома су изводили по петнаестак људи, тукући их и кундачећи, трпали су их на камион и под јаким обезбеђењем одвозили до јаме. Тамо их је чекао усташки повереник Крешо са десетак непосредних извршиоца. Зликовци су их приводили над јаму, ударали маљем, а затим отискивали у дубину. Чуо се и покоји пуцањ. После сваке групе у јаму су бачене једне до две бомбе. До јутра је у јаму бачен и последњи затвореник из Соколског дома у Коритама.

Од тог јутра Голубија јама ће се звати Корићка, надалеко позната по злочину, који се те ноћи одиграо.


4. јануар 2013.

Share this post


Link to post

Јасеновац - живе српске ране (4)


Крвави пир у глинској цркви


Усташе су наредиле да се угаси улична расвета, а онда је почело клање у православној цркви у Глини.


feljton-ndh-vojska-vodi-nar_620x0.jpg
Усташе спроводе народ са Козаре


ЈЕДАН од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви у Глини.

Србе затворене у глинској православној цркви усташе су одводиле по групама до стратишта у Глинско Ново Село, Хаџер и Прекопу, где су их зверски мучили, најсвирепије убијали и покопавали у већ ископане јаме.

Франц Жућек, жупник Цркве Светог Ивана у Глини, добро се сећа догађаја: „По црквеним књигама знам да је то било 29. 7. 1941. Србе из околине Вргинмоста довозили су у православну цркву камионима и аутобусима, а одатле их даље водили у Хаџер и Прекопу, гдје су их побили. Мене је тог дана један од затворених звао у цркву и ја сам дошавши тамо видио дупком пуну цркву, у којој је све заударало, јер су људи морали нужду вршити у цркви, па су неки већ били клонули од лошег зрака. Црква је била пуна, те мислим да је могло бити око 700 људи“.

О одвођењу Срба из глинске православне цркве и њиховом убијању у околини Глине сведочи и Антун Грегурић, градитељ из Јукинца: „Видио сам како су камионима возили Србе у цркву, а још прије покоља одвозили су из цркве камионима живе људе, те су их убијали у Глинском Новом Селу. У једном таквом камиону ја сам препознао трговца Малбашу, а мислим да се звао Ђуро из Вргинмоста. Да су их возили у Глинско Ново Село знам по томе што сам исте вечери у гостионици Зибар у Јукинцу чуо разговор Јанка Кихалића, Николе Крешталице и Паје Крешталице - усташа-крвника, који су причали да су их у Глинском Новом Селу убијали.

Усташе су донијеле један замотуљак у папиру и показивали га присутнима, па је Јанко Кихалић затражио од супруге гостионичара, Љерке Зибар, масти да испеку једно срце. На њезин упит какво је срце, они су се почели смијати и испричали су тада да је то срце једног Србина, кога су у Глинском Новом Селу пригодом извлачења из камиона седам пута уболи, па су га свалили на земљу и извадили срце. Како је гостионичарка узрујана протестовала против таквог њиховог захтјева, они су то срце замотали у папир и не сјећам се шта је даље било“.

Покољ Срба у глинској цркви десио се у ноћи између 29. и 30. јула 1941. „У то вријеме“, вели Анте Шешерин из Глине, „ја сам био намјештеник градске муњаре у Глини. Око 23 сата дошао је к мени у муњару Никола Шафар, бивши сељак-трговац жељезничким праговима из Кихалца, тада већ познат као крвник. Наредио ми је да угасим јавну расвјету и да је не смијем упалити, док ми он не јави. Ја сам одмах свјетло угасио и неко вријеме послије тога изашао пред муњару да видим шта се у граду догађа, па сам тако примијетио да цркву повремено са прочеља освјетљавају рефлектори. Послије три сата дошао је поново Шафар, рекавши ми да могу упалити јавну расвјету“.


Сведок Мато Бакшић, столар из Глине, стравичан призор је гледао такође са прозора своје куће, која је била педесетак метара од цркве: „Видио сам како пред црквом кољу неке људе. Изводили су пред врата и чуо сам како вичу: ’дигни кошуљу, гдје ти је срце’. Потом сам чуо хропац жртве. На камионе су их товарили тако што су их хватали за ноге и главу и уз помоћ једног у средини бацали на камионе, слажући их, док се камион није напунио. Говорило се по граду да су ти људи дошли из Вргинмоста или Топуског на прекрштавање. Око поноћи је из цркве изашао један усташа засуканих крвавих рукава, држећи у десној руци нож. Моја жена га је упитала што се то догађа у цркви, на што је он одговорио: Кољемо Србе! Док их не покољемо до једнога, за нас Хрвате нема спаса“.

Како је било у самој цркви за време клања види се из изјаве Љубана Једнака из Гређана, једнога од Срба који је успео да се спасе покоља:

„Када се већ смрачило, изненада смо чули пред црквом камион. Онда су у цркву ушле усташе вичући: ’Палите одмах свијеће да се боље види’. Када смо запалили свијеће, упитали су нас: ’Да ли ви људи вјерујете у нашег поглавника и у нашу Независну Државу Хрватску?’ Ми смо сви одговорили да вјерујемо. На то су нам командовали: ’Лези, устани, лези, устани’, и док смо ми извршавали ову команду, они су из пушака пуцали у цркви која је била у полумраку. Затим су нам наредили да се сви свучемо, а да останемо само у кошуљама и гаћама. Све своје ствари морали смо бацити у угао цркве. Послије тога смо морали сви лећи на земљу, а усташе су по нама ходале и газиле нас. Потом су нам наредили да устанемо и лицем се окренемо према зиду. И даље су пуцали, али намјерно нису никога погодили, јер су нас тиме плашили.

Мало иза тога питали су Перу Миљевића да ли зна шта о шумњацима. Када је овај одговорио да не зна, један га је усташа ухватио и на очиглед свих забо му нож у врат потегавши према доље тако, да му је распорио цијела прса. Миљевић се срушио мртав. На поновни позив да се јаве они који нешто знају о шумњацима, јер ће бити пуштени кући ако кажу, јавио се један човјек и рекао да ће рећи све. Он је казао да су партизани у близини Топускога дизали у зрак бандере и дочекали један усташки ауто. Послије тога усташе су му наредили да стави главу на један сто, усташа му је зарезао гркљан и наредио да пјева. Међутим, крв је из њега шикнула неколико метара далеко, па, кад није могао пјевати, усташа га је ударио кундаком по глави те му се мозак излио на стол.“


“ТАТА, СПАСИ МЕ“

ИГНАЦ Халуза из Глине овако је доживео страшну ноћ: „Те вечери је јавна расвјета била угашена. У парку ме срео један цивил у кошуљи засуканих рукава и крвавих руку. Тражио је од мене цигарету. Одговорио сам му да немам а он ме тада позвао до православне цркве. Пред њом сам видио десетак-петнаестак усташа како пију ракију. У тај час сам чуо глас дјечака из цркве, како виче: ‘Тата, спаси ме’. На то је у цркву ушао усташа Јосо Зинић и пар часака послије тога није се више ништа чуло“.



5. јануар 2013.

Share this post


Link to post

Јасеновац - живе српске ране (5)


Сведок страшног покоља


Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан.

feljton-ndh.jpg

КЛАЊЕ људи почело је редом, како смо стајали у цркви, наставио је причу о масакру у Глини Љубан Једнак. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, хватали су једног старца питајући га: ’Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да хоће само нека га пусте. Одмах иза тога узели су горећу свијећу и ставили му је испод бркова па су му тако палили бркове и обрве, а касније и очи. У том је прискочио један усташа и заклао га псујући му мајку српску.

„Када нас је остало још пет или шест, поново су усташе износиле мртве. У једном тренутку скочио сам међу оне који су били већ поклани и легао међу њих притајивши се као да сам мртав. Неко вријеме иза тога један је усташа из вана викнуо овима у цркви да добро припазе да неко не остане у животу, јер ће бити зло по све њих ако ико жив изађе. Да буду још сигурнији да су сви мртви, ишли су од леша до леша и још по једном свакоме забадали нож у срце или у леђа.

„Ја сам стрпљиво чекао овај ударац, али када је усташа пришао, стао је на мене и пробо онога са стране. Иза тога почели су износити мртве на камион. Како је жртава било много, то су их бацали на хрпе. Мене су бацили на најгорњи ред, па како је камион био препун, наредили су да се део лешева пребаци на други камион. Када су ме пребацивали ударио сам главом о неки жељезни предмет, а устима дошао до пререзаног гркљана једног мртваца из чијег је врата још текла крв. Нисам смио да се макнем.

„Док су нас возили према Јукинцу, усташе су сједиле на лешевима и то двојица код ногу, а двојица код глава. Близу једне шумице викнули су шоферу: ’вози ближе граби’. Код грабе је било још много људи, који су чекали да буду побијени. Чуо сам када су питали једну жену ко је, а она је одговорила да је учитељица из Бовића, затим су је силовали па заклали, а онда заједно са нама бацили у грабу. Чуо сам како је један усташа рекао да учитељицу треба прегледати да ли има прстења јер би се то добро дало продати. Један је усташа скочио у грабу и скинуо јој прстен са руке.

„У то је дошао један камион, пун људи, које су једнога по једнога убијали чекићима. Како им је изгледало да неће сви лешеви стати у грабу, то су двојица усташа слагала мртве. Након што су све сложили, по лешевима су осули паљбу из пушака да неко случајно не би остао жив. Један метак је и мене закачио у ногу. Послије тога све се примирило. Усташе су отишле у један шумарак. Потајице сам се извукао из грабе, увукао у кукуруз и пузао кроз шикарје. Из ноге ми је цурила крв. У зору сам дошао до мјеста Курете и сакрио се у грм. Ту је наишао један човјек који ме је препознао и одвео својој кући. Није прошло ни два сата а међу женама се проломио лелек да долазе усташе да скупљају народ за клање. Одмах сам се склонио у сушу мога стрица, гдје сам се сакривао шест мјесеци“.

У систему усташког терора значајно место имало је и масовно протеривање Срба са територије НДХ. Уз физичко ликвидирање и прекрштавање то је био трећи начин „решавања“ српског питања.

Усташе Славко Кватерник и др Младен Лорковић преговарали су о том програму са немачким снагама 4. јуна 1941. у Загребу. Било је предвиђено да се у оквиру германизације Доње Штајерске око 179.000 Словенаца пресели на подручје НДХ, а у замену да се Срби иселе у Србију. За реализацију плана задужен је био посебан усташки уред - Државно равнатељство за понову, који је преузимао и сву покретну и непокретну имовину исељених особа, а потом предавао „на располагање Заводу за колонизацију у сврху унутарње колонизације“. Преко великих жупана свим котарским предстојницима и усташким логорницима упућене су инструкције да сваки котар образује свој уред за исељавање и посебна „сабиралишта“. Ухапшени су морали „у најдуљем року од 30 минута“ спремити се за путовање и бити спроведени у та сабиралишта.

Посебном наредбом позвани су сви Срби „који су се доселили у подручје НДХ послије 1. сијечња 1900. године“, те „њихови потомци ма којега звања они били“, да се у року од десет дана пријаве властима у месту свога боравка. Напоменуто је да ће се сматрати ратним заробљеником свако ко се у том року не одазове позиву. Равнатељство усташког редарства у Загребу било је, међутим, ригорозније. Почетком јула упутило је позив „свим православцима од 16 до 60 година живота, без обзира да ли су и када прешли на другу вјеру“ да се пријаве у року од три дана.

Усташе су том задатку приступале углавном ноћу, изузетно дању. У просторијама одређеним за то обављали су детаљне претресе људи, жена, деце и њиховог пртљага. У својим наредбама усташка руководства упозоравају да су ти задаци строго тајне природе, хитни и неодгодиви, и да сваки пропуст потпада под удар прописа преког суда, јер се ради о „послу од великог државног интереса“.
Према извештају државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, до 16. фебруара 1945. у Србији је са територије НДХ било 107.167 избеглица, 2.631 депортовани и 11.235 протераних - пресељених Срба.


СПАС У ЗБЕГОВИМА

Акцијом протеривања руководио је цео усташки штаб Државног равнатељства за понову на челу са равнатељом Јосипом Рожанковићем. Усташе су прикупљале Србе безобзирно. Злостављале су и жене и децу - батинале их и убијале. У неким крајевима НДХ било је и отпора - становништво је бежало у збегове, па су усташе против тих људи употребиле и оперативне јединице и све их побиле. Међу првима усташе су за депортацију прикупиле готово све православне попове, монахе, калуђере и њихове породице у логор Цапраг.


7. јануар 2013.

Share this post


Link to post

Јасеновац - живе српске ране (5)


Часни фратар - сотона


Највише људи убијено док је логором командовао фратар Филиповић. Жене и деца држани без хране и воде у „кули смрти“.

feljton-jasenovac_310x186.jpg
Жртве пре него што су бачене у реку


ПРВИ логораши су почели пристизати теретним вагонима на железничку станицу Јасеновац 20-21. августа 1941. Одатле су спровођени на ливаде крај села Брочице са јужне стране Струга, уз шуму Доња Крндија и пут Новска - Јасеновац. На том месту су биле подигнуте две бараке, а на улазу стражара и два стражарска торња. Све је било ограђено бодљикавом жицом.

Сви који су током августа до почетка октобра 1941. упућени у Концентрациони логор Јасеновац били су смештени у ове бараке. Логораши у својим изјавама тај логор називају Брочице I, Брочице II, Шума и Брочке Јасенице, а усташе и Варсајев. Они који су у Концентрациони логор Јасеновац упућивани од краја септембра до 15. новембра 1941, смештани су у две бараке подигнуте крај села Крапје на ливадама уз руб шуме Горња Крндија.

Због плављења терена, у тај логор су убрзо пресељени логораши са бараком из Брочица, с тим што их је највећи део пре и за време селидбе побијен. Тако је од краја септембра до 15. новембра 1941. постојао само Концентрациони логор Јасеновац, крај села Крапје, или - како су га логораши звали - Крапје I, Крапје II. Кад је уследила и селидба логора Крапје, такође због плављења, у њему је било око 3.000 логораша, од којих је ту селидбу на ново подручје у Циглану (Озрена Бачића), преживела половина.

У новом рејону поред циглане налазила се пилана и неки други објекти, а у самом Јасеновцу су почетком 1942. и кожару претворили у део концентрационог логора. У ствари, Брочице, Крапје, Циглана и друга места истог логора усташе су назвале „Усташка обрана - Заповједништво сабирних логора Јасеновац“.

Према неким изворима и изјавама, у том логору (Брочице и Крапје) од 21. августа до 15. новембра 1941. убијено је 8.000 до 12.000 логораша.

У почетку је Концентрациони логор Јасеновац био примитиван, ограђен са више редова бодљикаве жице. Током времена три четвртине логорског простора опасано је зидом високим 3-5 метара, а на четвртој страни река Сава је чинила ограду. На зиду је било седам зиданих стражарница, тако распоређених да се са њих лако могао контролисати цео логорски круг и даља околина. На врху зида били су редови бодљикаве жице и жица под електричним напоном. За улазак и излазак из логора служила су двоја врата од јаког дрвета, око којих су биле стражарнице са двоструком стражом.

 

Од логорских просторија најпознатије по злу биле су:
1. „Циглана“,
2. „Главно складиште“,
3. „Пичилијев крематориј“,
4. „Сабласно језеро“,
5. „Звонара“,
6. „Тунел“,
7. „Граник“,
8. „Скела“,
9. „Ланчара“,
10. „Пилана“,
11. „Млин“,
12. „Столарија“.




Међутим, када се помиње Концентрациони логор Јасеновац углавном се мисли на „Циглану“, у којој су почињена најстрашнија зверства. Од половине новембра 1941. до 23. априла 1945. Јасеновац је био највећи логор смрти и у њему се дневно налазило три до четири хиљаде логораша.

Концентрациони логор Стара Градишка, је од казненог завода Аустроугарске и Краљевине Југославије, а затим завода Министарства унутрашњих послова НДХ претворен крајем 1941. и почетком 1942. у концентрациони логор. Његов званични назив је „Усташка обрана - Заповједништво сабирних логора Стара Градишка“. Мушки логор чиниле су зграде бивше казнионице.

У старом делу некадашњег затвора, а затим и логора, смештени су били углавном Јевреји и Срби. На другој страни од улаза у мушки део логора је био улаз у Кулу. У Кули су боравиле жене, а у марту 1942. усташе су одвеле жене заточенице - по народности Хрватице, у такозвани хрватски женски логор. У самом почетку био је предвиђен за „непоћудне“ за усташку НДХ - Хрвате и Муслимане, али то није остварено пошто су у њега већ јануара и фебруара 1942. почели трпати антифашисте (без обзира на националност) а у складу с политиком геноцида - Србе, Јевреје и Роме (највише жене са децом).

У њему су усташки крволоци примењивали такве методе масовног уништавања мушкараца, жена и деце, које по зверствима једино могу да се упореде са Мајданеком или Треблинком. Од почетка се у Старој Градишки масовно убијало глађу, пегавим тифусом и тешким физичким радовима. Посебан поступак примењиван је на чланове антифашистичких организација. Њих су усташе затварале у ћелије и остављале без хране и воде до смрти.

„Кула смрти“, како су је сами кољачи звали, била је зграда за жене и децу, које су, углавном, убијали глађу.

Али, пошто је заточеника у логору било много, усташе нису стизале да их све покољу. Зато би их често одводили до Саве, везивали око врата цигле и потапали их у реку.

Велике групе затвореника одвођене су из логора у оближња села Јабланац, Бистрицу и Млаку, где су их убијали маљем над ископаним ракама. У логору Стара Градишка лета 1942. угушено је плином преко 600 деце. Најмасовнија убиства у овом логору догодила су се у време када је командант логора био усташки сатник Мирослав Мајсторовић, бивши фратар Филиповић.

Поред крвавог Гагра, познати по зверствима били су и Стојчић, Ченан, Вуковић, Руњаш, Џогић, Орешковић, Милош, Матковић, Врбан, Гаџић и други, као и усташкиња Маја Буждон, која је уживала у клању управо жена и деце.



ДЕЦА У РАДНОМ ЛОГОРУ!

НАЗИВ „Сабирни и радни логор Јасеновац“ уследио је Павелићевом одредбом
од 25. новембра 1941. „о упућивању неподобних и опасних лица у сабирне и радне логоре“. Да није реч о радном логору, негирају и геноцидна документа усташке НДХ.
Уз то, Холокауст Јевреја и Рома и геноцид над Србима и деце у њему од колевке до 15 година негирају. Зар се деца доводе у радни логор да се „науче раду, реду и стеги“?


8. јануар 2013.

Share this post


Link to post

Јасеновац - живе српске ране (6)


Градина - град мртвих!


Највећи број логораша покопан у 200 гробница дугачких по 30 метара.

feljton_620x0.jpg
Усташе славе над телима жртава у Доњој Градини


Од јануара 1942. па до краја априла 1945. Градина је била највеће стратиште логора Јасеновац. Највећи број логораша је убијен на Градини и покопан у око 200 гробница дугачких око 30 метара, ширине 4 метра и дубине до 2 метра са растојањем од 8-10 метара. Целокупан „мегаполис“ мртвих заузима површину од 116 хектара и представља музеј на отвореном.

Колико је ту убијено и покопано логораша - деце, жена и људи, још тачно није утврђено. Тек 1961. изашла је прва комисија на стратиште Градина. Затим је 1964, 1965, 1976. и 1986. делимично покушано да се утврди колико је ту од стране усташа наци-фашистичке НДХ убијено логораша Концентрационог логора Јасеновац. Но, реч је само о око 20 одсто истраженог, што не пружа могућност утврђивања тачног броја убијених и покопаних. Процене се крећу од 350.000 до 400.000, па и више.

Опште је познато да је подручје Доње Градине плављено и много тога за истраживање је пропало од маја 1945. до 2009. Усташе су уништавале своје злочиначке трагове на Градини паљењем извађених жртава, поливањем убијених кречом, кувањем у казанима и бацањем делова тела у реку Саву.

Кад је реч о НДХ, не може опстати теза - појединац је злочинац, нити жртва је појединац. Холокауст и Геноцид су произишли из устројства усташке НДХ и њеног законодавства. Реч је о ликвидацији читавог једног народа Јевреја и Рома - Холокауст и злочин Геноцида над Србима (убијањем, протеривањем са огњишта и превођењем у католичанство).


Мали број логораша је преживео стратиште Градину. Један од њих је Иван Даниловић, који је сређивао - сортирао обућу и одећу убијених. Пише да је у јесен 1942. било неколико масовних убијања и клања логораша у Градини. Усташе су преваром у Концентрационом логору Јасеновац тражили добровољце да иду преко реке Саве на брање шљива у тзв. Златном врту.

Многи су мислили да ће имати могућност да побегну, али су током ноћи сви побијени. Тако је једном приликом довезено 5-10 кола крвавог одела и рубља на чишћење и сортирање. Усташе су групе гробара и крпара редовно после тромесечног рада убијале. Прво масовно убијање на Градини почетком 1942. извршио је усташки поручник Станиша Васиљ, кад је преко реке Саве скелом превезао групу од 800 Срба и одмах их ликвидирао, а затим полио бензином и запалио.

Симо Котур сећа се да је 20.9.1942. предвече издвојено 450 логораша и по групама од по 50 превезено скелом на Градину: „Сутрадан су нам дали да једемо неку чорбу, неко је повикао да је отрована, па је већина просула. Увече смо се нас неколико договорили да се дамо у бег. Стево Драгаш је скочио на једног усташу и викнуо: „Децо, бежите“. Тако се спасило неколико логораша, а већина је побијена“.

У току 1942. на Градини су побијене две велике групе Срба, једна група од 8.000 из Славоније и једна група од 7.000 Козарчана. Од 15.6. - 5.7.1942. из логора Ђаково доведене су три групе сарајевских Јевреја - жена и деце на Градину, где су поубијани.

У извршавању масовних убистава на Градини, истицали су се крволоци Жиле Фрковић и Перо Брзић, који су се такмичили ко ће више логораша заклати. Овај први је заклао нешто више од 1.100, а други, победник 1.350. Ништа мањи злочинац, био је и фра Мирослав Филиповић-Мајсторовић, којег су логораши називали „фра сотона“.

Кад су почеле операције за ослобођење, усташе су од 6. до 20. априла 1945. константно на Градину превозили нафту, кокс-угаљ, гвоздене решетке за ложиште за спаљивање лешева и убијених и извађених из јама, како би затрли трагове својих масовних злочина.

На подручју Градине у близини ушћа Уне у Саву, налазило се једно велико дрво, названо „топола уздаха“ на коју су усташе заболе неколико клинова и вешале логораше. Село Доња Градина било је насељено српским живљем, што није одговарало усташама, па су их такорећи све побили, а засад се зна за 207 лица, именом и презименом.

Стратиште Концентрационог логора Јасеновац Градина је у Републици Српској проглашено за „Спомен-подручје Доња Градина“ - Музеј на отвореном и споменик логорашима Концентрационог логора Јасеновац - жртвама Холокауста над Јеврејима и Ромима и злочинима Геноцида на Србима, почињених од стране усташке наци-фашистичке НДХ и њених усташа.

Двадесетак километара југоисточно од Јасеновца, између Дубице и Бачина, налазиле су се „Дубичке кречане“. Пре рата у њима се производио креч и продавао по околним местима, а биле су у поседу Јове Биуковића. Због велике потребе за кречом, усташе су од тих кречана средином 1942. формирали испоставу Концентрационог логора Јасеновац, а креч су користили за посипање убијених у масовним гробницама. Зверски поступак у логору III Јасеновац, пренели су и на његову испоставу „Кречане“. Последица је била велика смртност, изазвана зверским малтретирањем, лошом исхраном, хладноћом, убитачним терањем на даноноћни рад.

Преживели логораш Никола Брусаћ испричао је да је у „Кречану“ упућен из логора Стара Градишка са још шесторицом логораша у јесен 1943. Већ на путу је од логораша из Концентрационог логора Јасеновац чуо да су на „Кречани“ побијени сви логораши и да су они упућени да их замене. То се показало као тачно, јер су у штали, која је служила за боравак, затекли много одеће, порција, кашика, покривача... Било је ту свих могућих ствари и трагове крви. Одмах су знали, каже Никола, да ће и њихова крв ту бити проливена.


КЛАЊЕ СРБА ПО СЕЛИМА

ГРУПА усташа јасеновачког здруга, стационирана у „Кречанама“, повремено је ишла у акције по околним српским селима ради покоља и пљачки. Тако су 17. децембра 1944, код сеоске цркве у селу Слабињи, убили и поклали 96 жена, деце и стараца - Срба. Стравичан злочин извршили су и у селу Шеварлије, насупрот Слабиње, на десној обали реке Уне. Иза њих су остале само спаљене куће и задах спаљених људских тела. Тада је убијено 72 мештана Шеварлија, од тога их је 60 спаљено, међу њима 35 деце.


9. јануар 2013.

Share this post


Link to post

Јасеновац - живе српске ране (7)

Пресуда судији Илићу


Зликовац Љубо Милош издвојио и стрељао Владу Илића. Личани изведени из строја и пред логорашима сви поклани.


felja_310x186.jpg
Кама је пресудила многим логорашима


ЧИТАВА села и крајеви настањени Србима отргнути су са прадедовских огњишта и сви до последњег, и стари и млади, мушко и женско, допремани у Концентрациони логор Јасеновац и Стару Градишку. Уколико нису одмах упућивани на стратиште - Циглану, Уштице или преко Саве у Градину, били су осуђени на помор од зиме или жеге, жеђи, глади и болести. Сви они којима је у специјалном картону писало да се упућују на присилан боравак у трајању од три године били су углавном одмах или врло брзо ликвидирани на Гранику маљевима или поклани ножевима. Но, и они који су распоређивани на рад касније су убијени или спаљени у циглани тзв. Пичилијевој пећи, или су помрли од изнемоглости, покошени заразним болестима и, најзад, побијени у повременим масовним масакрима ради смањивања броја заточеника.

Неке заточенике усташе су препуштале Немачкој окупационој управи НДХ, која их је транспортовала на рад и у логоре у Немачкој и Пољској.

У односу на број уморених, број заточеника који су преживели (отпуштени или замењени за усташе и заробљене Немце) или који су се спасили бекством врло је мали. У ствари, тај „радни логор“ је био мучилиште и стратиште највећих размера и најсрамнија институција коју су створиле усташке вође под покровитељством немачких нациста.

По начину како су жртве мучене и зверски убијане, народ је Јасеновац и Стару Градишку називао логорима смрти. Чак ни такво име ни приближно не даје праву слику патњи стотина хиљада невиних мученика.

Усташе су свакодневно убијале заточенике појединачно, затим у мањим или већим групама и масовно. Масакр је обављан на више начина: убијањем из пушака, аутомата, митраљеза и револвера, клањем ножевима, камама, бајонетима, секирама, брадвама и бодежима, дрвеним маљевима, гвозденим шипкама, чекићима, кочевима и корбачима. Уморства су чињена и вешањем, спаљивањем у Пичилијевом крематоријуму, паљењем делова тела, гажењем ногама и дављењем у води.

Тешко је замислити шта су подносили логораши - ограђени жицом, без иједне зграде, шупе или надстрешнице, изложени мећави и температури до минус тридесет степени, прегладнели и обучени у дроњке. Ништа није било боље ни у летњим месецима, када су заточеници били без воде за пиће, данима на врућини подносили страховиту жеђ, све док не попадају од сунчанице. Уз то, ваши, буве и паразити испијали су последњу снагу тих мученика и преносили пегавац и друге заразне болести.

Без икаквог хлада или заклона, осим сенке најближег крај себе, залазак сунца и ноћ дочекивали су као олакшање. Али, тада је долазила нова невоља. На подводном и мочварном подручју харали су ројеви комараца. Зато се није знало да ли је страшнија зима или лето, да ли је тежи дан или ноћ, да ли глад или жеђ, или грозница и температура тифусара и маларичара, или пак смрт кад их затворе у ћелије Куле, па отворе тек после 15-20 дана.

О тој људској трагедији сведочи мали број преживелих.
- „Најзад су нас утерали у теретни вагон и воз је кренуо за Јасеновац. У Јасеновац смо стигли 24. децембра 1941. око 4 сата после подне“, прича Лазар Орозовић. „Ту су нас држали затворене у теретном вагону до 10 сати наредног дана.

У Бачићевој циглани пред усташком канцеларијом постројили су нас у дворед. Усташки поручник Љубо Милош дочекао нас је срдито и повикао: ’Што баш ја морам све Србе побити, има још логора у Хрватској!’ После тога усташе су нас темељито претресле и одузеле нам новац, прстење, сатове, духан и све остале ствари које су код нас нашле. После претреса запитао је да ли је неко од нас правник.

Јавио се судија Владо Илић. Онда га је Милош запитао колико је Хрвата осудио на смрт. Судија Илић му је одговорио да није ниједнога, јер је он судио код среског суда, који по закону није овлашћен да осуђује на смрт. За Љубу Милоша те речи нису вределе, рекао је: ’Јеси, јеси неколико стотина Хрвата си осудио на смрт’. Затим је узео карабин, позвао судију Илића на страну, наредио му да скине са себе зимски капут, поставио га уз једну наслагу цигле и опалио у њега три метка. Судија се срушио мртав.

После тога усташе су наредиле да се јаве Личани. Њих су извели из строја и све до једног пред нашим очима заклали. Жртве су стајале, а поручник Љубо и његови помоћници замахивали су дугим ножевима према вратовима жртава и резали гркљане. Како су коме резали гркљан, тако се обливен крвљу рушио на земљу. Ми остали морали смо стајати мирно у строју и гледати ово оргијање.

Усташе које нису клале проматрале су нас и онога који није могао да гледа то зверство издвајале су из строја и предавале поручнику Љуби. Међу таквима био је и Јоцо Дивјак. Ваљда да би се спасао, он је рекао да је његов рођак неки поџупан. На то је поручник Љубо одговорио да он баш такве треба. Затим му је наредио да легне на већ заклане Србе. Дивјак је то учинио. Поручник Љубо је тада сео Дивјаку на ноге, а један од усташа на главу, док су друга двојица клекли крај њега, сваки са по једне стране, и ножевима му живом извадили срце!“

„Много сам ужаса доживео у Јасеновцу“, каже Реља Милановић. „Неколико пута сам за длаку измакао смрти, па ни данас не могу да се снађем и схватим како сам остао жив и како нисам полудео“.


НЕМА ИЗЛАЗА ИЗ ПАКЛА

Из пакла логора се није излазило, иако су усташке власти истицале да „Јасеновац није лечилиште, али није ни мучилиште“. Та њихова тврдња била је цинична као и она да политичке заточенике лече од свих отровних идеологија, да су Срби и Јевреји само интернирци, а да се Роми први пут у својој номадској историји приводе конструктивном раду.

 



10. јануар 2013.

Share this post


Link to post
Јасеновац - живе српске ране (9)


Фуртули свитања нема!


Логорашима наређено да убију Рада Фуртулу због покушаја бекства. Реља, удари ме добро да што пре свршим, вапио несрећник.

feljton-ustase_620x0.jpg
Усташе славе изнад лешева


НАЈСТРАШНИЈЕ је било средином марта 1942. кад смо нас 12 другова били ослобођени од рада и спремали се да кренемо у слободу, причао је Реља Милановић. Један од нас, Раде Фуртула, из околине Сарајева, покушао је да побегне из логора. Бекство му није успело. Пронађен је у клозету око девет сати увече, кад нико није смео бити изван бараке. Раде се претварао да је у несвести. Приликом испитивања признао је да је хтео да побегне.

„Нас је спопала страва већ оног часа када смо у одређено време морали бити сви у бараци, а њега није било. Знали смо шта нас чека. Сто, двеста, па можда и сви треба да будемо заклани. То су биле редовне репресалије за сваки покушај бекства.

„Усташе су Фуртулу овај пут изнимно предале нама у бараку и наредиле нам да га сами морамо до јутра убити, иначе ћемо бити сви поклани. Било нам је јасно да Фуртула не сме осванути жив, па ма шта било. Или да погине само он од наше руке или и он и сви ми од усташке руке. Дуго смо се саветовали шта да радимо. Најзад смо решили да га привежемо за један стуб поред кибле. Сваки од нас који је у току ноћи имао да врши нужду у киблу имао је дужност да га удари мотком и секиром, које су биле до њега, јер нико није хтео сам да га убије. На киблу се много ишло због течне хране, коју смо једнако примали и јели.

Стиснута срца и зуба, сваки је од нас морао да допринесе убијању Фуртуле да би спасао себе и све остале. Након извесног времена Фуртула је био већ напола мртав. У једном часу угледао је мене и скршеним гласом ми рекао: ’Реља, удри ме добро, да што пре свршим’. Ја сам узео секиру и запитао га: ’Раде, хоћеш ли ми халалити’. ’Хоћу Реља’, одговорио је, ’само ме удри добро, да одмах свршим’. Ја сам на то замахнуо и ушицом секире ударио га по глави, глава му је клонула и ја сам мислио да су његове муке окончане.

„Међутим, на запрепашћење свију нас, након пола сата Раде је изненада опет подигао главу. Прешао је погледом по бараци, застао на мени и опет ме позвао: ’Реља, ходи овамо и удри јаче’! На то сам устао, опет узео секиру, чврсто решен да прекратим човеку муке. Замахнуо сам једном, па други пут и - тада је било заиста свршено... “


Фатима (због понижења које је доживела не помињем њено презиме) отпремљена је у Концентрациони логор Стара Градишка 10. маја 1942. Њена прича гласи: „Сви бијасмо све време малтретирани, а храна коју смо добијали није се могла јести. У логору смо оболели од свих болести: тифуса, дизентерије, дифтерије, туберкулозе. Смртност је била запрепашћујућа. Сваког дана је умирало од 20 до 30 особа. Јевреји су били задужени да копају јаме за лешеве, а замењивани су свака од два до три месеца другим несретницима, да би њих убијали секирама или штаповима.

„Око 6. или 7. септембра 1942. била сам позвана да следим поручника Анту Врбана, пореклом из Лике, који ме је позвао у усташку команду на саслушање. Причала сам шта сам знала, али су, незадовољни мојим изјавама, почели да ме ударају штаповима. Матковић је сломио дебели штап о моје тело. Незадовољан, наредио је редару да донесе други штап. Ударали су ме песницама, шамарали и тукли кожним каишем. Тукли су ме од 16.00 до 19.30, после су ме одвели у ћелију.

„После два дана дошао је код мене неки Никола Гаџић, уверавајући ме у своје добре намере. Повео ме је мало у двориште и рекао да ће ме заштитити ако пристанем на оно што је он захтевао. Интересовала су га имена особа које су биле противне њиховим идејама: узгред морам рећи да су патос и зидови моје ћелије били попрскани крвљу. Бијаше то једна нова врста ћелије, такозвана мртва ћелија, која је била увек у функцији.

„Анте Врбан, кад ме је отпратио у ћелију, после батинања ме је хтео силовати, иако сам била напола мртва. Не знам како сам смогла снаге да се одупрем, али до силовања није дошло. После неколико дана била сам отпремљена у једну велику болничку салу концентрационог логора. У њој су били Љубо Милош и Шиман Бунтић. После је дошао Никола Гаџић и Стјепан Барбарић, а касније и Динко Шакић, који носаше жицу и клијешта. Свукли су ме сасвим голу, стегли ми ноге жицом и обесили на чивилук. Док су ме тукли неким гвозденим предметом по ногама, била сам сва крвава и рањава. Почупали су ми са полног органа све длаке и тако свезану тукли отприлике пет сати.

„Падала сам три или четири пута у несвест, затим су ме поливали водом да се освестим, па поново почињали мучити. Љубо Милош клештима ми је истргао један комад меса на левом рамену, затим ме шамарао док нисам изгубила свест. Била сам сва крвава. Метнуо ми је усијано жељезо с петокраком на прса и тиме ме жигосао. После су ме метнули на жељезну столицу на којој је била жеравица. Бунтић ме снагом својих мишића приморао да седнем на жеравицу. Та тортура поновљена је два пута, затим су ме послали у болницу, где ме је један лекар Јеврејин лечио више од 15 дана. После 15 дана била сам стављена на располагање загребачкој полицији... Трагови тих мука видљиви су и данас на моме телу.“


УСТАШЕ МИЛОСТ НЕМАЈУ

„ЈА сам из сата у сат очекивала да будем убијена и желела сам да свршим са животом, пошто су муке постале све неподношљивије“, причала је Фатима. „Намеравала сам починити самоубиство, али за то нисам имала прилике. Међутим, усташе су имале различите намере, а неки су желели да ме полно искористе. Држање неких усташа у мојим очима бијаше добро. Кад су ме посећивали у ћелији сваки је тражио да му се подам и да ме полно искористи.“
 
 

11. јануар 2013.

Share this post


Link to post

Јасеновац - живе српске ране (10)


Звер уморна од клања!


Чувеном кољачу Жилу Фрковићу клонуле руке после сусрета са Вукашином из Клепаца. У крвавом такмичењу Перо Брзића заклао 1.350 људи.

feljton_310x186.jpg

КОМАНДАНТ логора Јасеновац Ивица Матковић наредио је јануара 1943. логорашу др Недељку Зецу да прегледа Жилу Фрковића, једног од најкрволочнијих кољача Јасеновца.

"Кад сам ушао у собу", прича др Зец, "Жиле је сједио раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијаним изразом лица.

"На столу је била напола испијена боца ракије и неколико чашица у нереду. 'А, дошао си, докторе. Сједи ту на столицу, и ако хоћеш послужи се ракијом', рекао је.

"У соби смо остали сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна, жмиркавим, пркосним и у исто доба несигурним погледом. А затим је изненада скочио с фотеље, подупро се рукама о сто, и унезвијерено упро поглед у мене. 'Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати као бравче и да никоме за то нећу одговарати?' 'Знам', одговорих му кратко.

"После извјесног времена некако се смирио, а затим се изненадно зацерекао, одајући неке неартикулисане гласове.

'Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овдје? Разумије се да не знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Мораш ми обећати да ћеш ми помоћи.'

'Што могнем, учинит ћу'.

Налио је чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а мени дотурио боцу и наредио да себи напуним чашу.

'Елем, докторе, сад смо овдје нас двојица сами. И ако итко ишта од овога што ћемо разговарати сазна, ти знаш што те чека.'

Затим је испрекидано и неуједначено наставио:

'Више не могу да поднесем ове муке. Не помаже ми ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Врло добро знаш тко сам ја. Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највише задовољство доживио у том клању, ето, тај Жиле је сада последња пачавра, због тамо некаквог старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.'

Поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:

'Ти се сјећаш кад је у коловозу Јуре Маричић послао око 4.000 људи у Градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили тко ће те ноћи заклати највише логораша. Већ послије једног сата био сам далеко испред по броју закланих. Никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати заклао сам 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу по 300-400.

Док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем и како ми се жртве у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресјекао: учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин (Мандрапа, АМ) из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос.

Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: Живио поглавник Павелић, ако то не каже, да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: Живио Павелић, или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио: откинуо сам му и друго ухо. Вичи: Живио Павелић, или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне: Живио Павелић, и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао, и уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизвјесност, полако и разговијетно ми је добацио: Ради ти, дијете, свој посао!

Послије свега те његове последње ријечи потпуно су ме избезумиле, скочио сам и ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али, тада је и у мени нешто препукло и те ноћи нијесам више могао да кољем. Перо Брзица је побиједио, јер је заклао 1.350 логораша, и ја сам му без ријечи платио опкладу.'

"Послије ове чудовишне исповијести Жиле је наједном умукао, унезвијерено се загледао негдје у даљину и неко вријеме остао као скамењена фигура. Затим су му се почели неправилно трзати мишићи на лицу, очима је сијевао около, стезао шаке и заривао нокте себи у дланове, почео је неправилно да дише.

"Одједном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и плач с рикањем. Неочекивано, нагло је устао из фотеље и срушио се на кољена испред мене. У једном маху ухватио је и почео да љуби моју руку. Тек послије првог запрепашћења могао сам кроз његово рикање да разаберем како говори:

'Докторе, ко бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи ове муке прекратити једним хицем из револвера. Ни клање, ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша више ми не помажу, не помаже ми више ни исповијест, ни молитва логорског фратра Брекала. Не помаже ни разврат са женама, ни пиће, ни оргијање. Ништа ми више не помаже. А ја сам одређен за лијечнички преглед за комисију. Ти ћеш тамо бити као лијечник и дават ћеш стручне приједлоге. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негђе на одмор, у неку бању, да се тамо покушам примирити.'


'Добро, предложит ћу да те пошаљу у Липик.'

"Послије хистеричног плача Жиле се смирио и придигао, стао преда ме и мрко ми добацио:

'Сад знаш све. Можеш ићи'!"


СТРАШНИ ПОГЛЕД УМИРУЋЕГ

КАД год у мучењу и клању покушам поново да доживим занос и задовољство, увијек ме изненада простријели Вукашинов поглед и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем, жалио се Жиле Фрковић. Почео сам много да пијем, али ми то помаже само на тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: 'Ради ти, дијете, свој посао!' И, ето сад сам постао последња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем.



12. јануар 2013.

Share this post


Link to post
Јасеновац - живе српске ране (11)


Злодела Анте Врбана!


Командант логора признао да је циклоном отровао 63 деце. Како су уклањани трагови пре доласка међународне комисије.

feljton_620x0.jpg
Устачки кољач: Анте Врбан



САСЛУШАЊЕ Анте Врбана, команданта концентрационог логора "Јасеновац - Стара Градишка", најбоље сведочи о усташким зверствима:

"... Питање: - У којем масовном убијању сте још учествовали?

Одговор: - Учествовао сам у масовном убијању у Старој Градишки не знам точно којег мјесеца, у зими, у сијечњу или спочетком вељаче 1942. године. Побијено је 150, а можда и више Циганки и Цигана.

П: - Како сте вршили убијање Цигана?

О: - У лежећем ставу. Одводили су их убијали жељезним полугама-шипкама. Било је много присутних, а међу њима Лубурић и Бркљачић.

П: - Је ли то поп Бркљачић који је био тамо?

О: - Он није био свршени поп. Мислим да је био студент богоштовања.

П: - Што сте Ви били у логору Стара Градишка?

О: - Постао сам члан управе и члан комисије за примање и отпремање у логор.

П: - У чему се састојала Ваша дужност?

О: - Моја дужност састојала се, прво, у томе да примам у логор и одређујем способне за рад на разне економије, а неспособне за рад у Јасеновац на ликвидацију.

П: - Дакле, чим сте Ви некога прогласили неспособним за рад, он је тиме био осуђен на смрт?

О: - Јест.

П: - Јесте ли били свијесни да тиме што проглашавате некога неспособним за рад тиме га шаљете у смрт?

О: - Јесам, био сам свијестан да сваки такав иде у смрт.


П: - Јесте ли у исто вријеме отпремали људе на рад у Њемачку?

О: - Јест.

П: - Колико?

О: - По мојем схваћању око 10.000.

П: - Је ли ту било и жена?

О: - Било је и жена и дјеце, најприје су одлазиле читаве фамилије.

П: - У Њемачку?

О: - Јест. Послије се слало само способне мушкарце и жене.

П: - Што је било ако су те жене имале дјецу?

О: - Одузимала су се дјеца.

П: - Што сте радили с том дјецом?

О: - Та дјеца су одређивана за домове у Сиску, Загребу, Јаски и Феричанцима, а слабу дјецу ја сам отровао.

П: - Како сте их отровали?

О: - Одвели смо их у једну собу, није била велика ни 4 на 4 метра, онде сам бацио плин.


П: - Какав?

О: - Циклон.

П: Колико је могло бити те дјеце?

О: - Дјеце је отровано само 63.

П: - Како су велика, како су стара та дјеца?

О: - Било их је од 2-10 година, а можда и 12 година..."

Усташа Анте Врбан је 1947. заробљен са крижарима на Папуку и осуђен на смрт вешањем - казна је извршена.
 
 

УСТАШЕ су на све начине покушавале да сакрију од света истину о "Јасеновцу". Тако се последњег јануарског дана 1942. чуло да ће "међународна комисија" обићи логор да би утврдила како се у њему живи, ради и поступа.


МЕТОДЕ ЉУБЕ МИЛОША

ЈЕДНОМ је на насип дојурило пет усташких официра на челу са Љубом Милошем. Викали су: "Брже, брже", и немилице ударали заточенике плетеном жицом и тољагама. Љубо Милош је у новембру наредио неком Вуковарчанину, коме се поклизнула нога и није му посао ишао онолико брзо како је то Милош очекивао, да десет минута лежи на леђима у води. После су га заточеници онесвешћена извукли, а усташе дотукле.

Љубо Милош, заповедник свих сабирних логора и усташки натпоручник, сазвао је три дана пре доласка Комисије све заточенике у круг логора. То се звало "наступ". Казао је:

"Долази комисија која ће разгледати наш логор. У ова три дана има све да се уреди, да се изгради трпезарија, кухиња, болница, да логор буде чист, да све буде на свом мјесту. До доласка комисије сваки чаркар има право да убије сваког заточеника за кога мисли да не ради довољно брзо, или да не ради како треба!"

Тада је у логору било око 1.500 заточеника, који су радили даноноћно.

Усташе су биле тотално пијане. Љубо Милош и неки Модрић јахали су на коњима, обилазили радове и ко им се није свиђао, на месту би га убијали. Тако је Модрић, усташки заставник и надзорник ланчаре у логору, без икаквог разлога пуцао у једног заточеника и ранио га у ногу. Логораши су покушали да рањеног друга криомице донесу до амбуланте, али када су били на крају тунела где се утовара цреп, наишао је Љубо Милош и пред свима заклао рањеног логораша. Одмах после тога, Милош је без икаквог разлога тукао штапом три Србина и потом их заклао.

Три дана пре доласка Комисије логораши су добијали храну какву никад до тада ни после нису имали: ујутро, у подне и увече имали су граха и пуре са свињетином, густо куваних и са више меса него прилога, а могао се узимати и додатак два до три пута. Пре тога храна је била очајна. На сто литара воде, која је узимана из локве у којој су се сви купали, стављали би један килограм кукурузног брашна, и то је био доручак. За ручак, уместо кукурузног брашна, стављано је 1 до 2 килограма граха. Тако и за вечеру. Хлеб уопште нису добијали око четири месеца.

Последица овакве исхране била је општа болест - пролив, а људи су до те мере ослабили да ни оно мало зрно граха, што би кога запало, нису могли варити. Глад је била толика да су поједини заточеници из измета купили и јели зрна граха.

У та три дана израђене су бараке за трпезарију, за кухињу, за болницу. Стигла је готова грађа за бараке, које је само требало склопити.

Радило се даноноћно, усташама се журило да доведу међународну комисију и на тај начин покушају спречити истину која је продрла у јавност да је реч о логору смрти, хтели су да сакрију страшну истину.

Логор је првих дана фебруара 1942. преуређен тако да заиста није личио на себе. Логораши су добили траке око руке са бројевима. "Срби плаве, Јевреји жуте" - каже Стево Симић, земљорадник из Пепељиња код Петриње. "Усташе су нам најстроже наредиле да на питања чланова комисије можемо да одговарамо само речима: 'Ја сам број 235' (то је био мој број). А уколико би комисија даље припитивала, морало се рећи: 'За све податке изволите се обратити у главну канцеларију'".

Шта су видели чланови комисије, у којој су се налазили представници Немаца, Италијана, Мађара, усташа, Црвеног крста и два католичка свештеника, и какве су њихове констатације, засад се још не зна. Само се зна да су усташе у тој 1942. години побиле највише невиног народа.



13. јануар 2013.

Share this post


Link to post

Јасеновац - живе српске ране (12)


Неко мора да преживи!


У две побуне убијено више од хиљаду заточеника логора. Истина о злоделима важнија од живота!

feljton-jasenovac_620x0.jpg
Логор у Јасеновцу


БИЛО је и појединачног и организованог отпора логораша. У Јасеновцу и Старој Градишки у мушком и женском логору, за све време постојања логора, на одређени начин организовано се деловало. Стваране су и економске заједнице које су ублажавале тешке услове живота, пошто је било доста логораша који нису добијали пакете.

Национални састав људи и жена био је разнолик, па многи нису ни схватали зашто су у логору. Увек су се надали да ће као невини ускоро бити пуштени.

Ипак, позната су два организована отпора логораша у Концентрационом логору Јасеновац: први у 10 часова и 15 минута 22. априла 1945. у делу логора званом „Циглана“, и други, нешто касније, око 20 часова истог дана у Кожари усред Јасеновца. Логораши Јасеновца су осетили да им прети сигурна смрт, па су одлучили да провале из зграде у којој су били затворени и голоруки поведу борбу на живот и смрт. Под вођством Анте Бакотића, Чедомила Хубера, Драгутина Шкргатића, Павла Кулаша, Јове Живковића, Миле Ристића и још неколицине, њих око 600 је из зида и врата истргло по неки предмет и на звиждук Милутина Мирића, уз поклич „Другови, напред“, кренули су на јуриш.

Око 470 логораша од 1.075 колико их је тада укупно било, није учествовало у побуни-устанку, јер су већ били клонули духом, многи су већ били болесни, стари и немоћни, да се голоруки ухвате у коштац с наоружаним усташама. Они које храброст није напустила, иако физички слаби и изнурени, у жељи за слободом и животом прикупили су и последњи атом снаге и напали усташке стражаре. Неколицину су задавили шакама и одузели им оружје. Остали логораши су железним предметима, циглама и летвама насрнули на остале усташе у трку према 150 метара удаљеним источним логорским вратима.


ПАРТИЗАНИ СВЕ БЛИЖЕ

ОДЈЕЦИ народноослободилачке борбе допирали су и у логоре, што се сазнавало на разне начине: порукама у пакетима, из поступака и изјава усташа и њихове штампе, у коју су замотавани артикли из пакета, из изјава новодошлих логораша, из скривеног радио-апарата у Старој Градишки, из порука Одбора за логоре у Загребу, као и са околног терена.

Међутим, тај пут су усташе држале под унакрсном ватром митраљеза, па су покосили велики број заточеника. Ипак, били су изненађени, нису очекивали напад голоруких и измучених логораша и у паници заборавили су да затворе логорска врата. Логораш Миле Ристић ударио је ножем усташког митраљесца, одузео му оружје, а затим отворио ватру по усташама. Тако је штитио одступање својих другова. Кроз врата је у тој борби протрчало стотинак логораша, од којих је преживело 117, док је на том путу и око логора, као и у реци Сави, нашло смрт њих 488. Око 470 оних који су остали у логорском кругу усташе су побиле, изузев неколицине који су се сакрили у бунар и ту пет дана чекали и дочекали припаднике Југословенске армије.

И 167 заточеника из јасеновачког логора Кожара само неколико часова касније, повели су борбу на живот и смрт. Предвођени Станком Гаћешом и Захидом Букуревићем, из логора је продрло њих око 150, али су их тек чекале тешкоће. Требало је проћи јасеновачким улицама и пробити се преко насипа, цесте и железничке пруге, које су обезбеђиване многим бункерима и из којих су митраљези сејали смрт. Иако се приличан број заточеника пробио иза логорског зида и нашао на слободи, убрзо су били опкољени и стављени под снажну ватру из које се спасило само 11 заточеника.

То је био својеврстан подвиг јасеновачких логораша. У очајничкој борби већина је изгубила живот, а само 128 је имало среће да остану живи. Тако је основна парола побуне „Нетко мора остати и генерацијама пренети поруку и истину о Јасеновцу, рату и злочинима“ била остварена.

И у логору Стара Градишка је током лета 1944. припремано самоослобођење као и у Јасеновцу. Везу између два логора одржавао је Јусуф Сабљаковић, члан Логорског партијског комитета. Договорио се са инж. Емериком Блумом да га премести на рад код себе, како би могао бродићем којим је превожена роба из једног логора у други ићи у Јасеновац. Сабљаковић је извршио тај задатак и веза је редовно функционисала, све до провале организације у Јасеновцу августа 1944. и јавног вешања групе 21. септембра 1944. Драго Поцем је у усташкој примопредајној станици, коју је поправљао, сазнао да из Јасеновца у Стару Градишку стиже усташки агент Цивидини ради проширења истраге над Блумом и Сабљаковићем, који су обавештени да беже. Приликом бекства бродићем Сабљаковић је убијен, док се Блум спасио.

И Ивица Сабљак, организациони секретар Логорског комитета у Старој Градишки, покушао је више пута да преко везе са Босанском Градишком добије одговор да ли се може рачунати на помоћ партизанских јединица. Међутим, одговора није било, па је одређен дан и сат почетка акције самоослобођења. Али, тог јутра је у логор дошло око 200 усташа у пуној ратној опреми, око 12 сати још 500. Илегални комитет је у први мах помислио да је акција издана, па је одмах одржао састанак и одлучио да се, ипак, не одустаје од плана. Према команди домобранског И зборног подручја из Бањалуке 18. септембра 1944, било је јасно да су усташе дошле ради борбе против НОВ.

У логору Стара Градишка крајем 1943. се распламсала нада логораша за ослобођење. У ноћи између 31. децембра 1943. и 1. јануара 1944. Посавски НОП одред извршио је фингирани напад на Стару Градишку у оквиру акције славонских јединица да се спречи продор непријатељских снага, које су ишле у помоћ опседнутој Бањалуци. Иако је у логору постојала илегална организација спремна да изнутра изврши продор, уколико би имала прихват и помоћ споља, ништа се није догодило. За напад су сазнали кад се зачула пуцњава близу логора, и кад су усташе пред настамбе поставиле митраљезе.




14. јануар 2013.

Share this post


Link to post

Јасеновац - живе српске ране (13)


Бег из усташког пакла


Мало је логораша који су успели да се спасу бежањем. Масовни транспорти стизали у логоре са свих страна.

feljton-logorasi_620x0.jpg
Логораши у Јасеновцу



ПОБЕЋИ из јасеновачке фабрике смрти била је храброст, а сам покушај се кажњавао најгрознијим уморством. Ипак, појединци и мање групе успевали су понекад у томе.

У првој половини 1943. обављани су обимни пољопривредни радови на ораницама села Млаке, Градине, Драксенића, све до Босанске Дубице. Тада је било успешних појединачних бекстава као и једне групе од 16 логораша. Забележено је и лукаво бекство тројице из самог логора, који су имали добар увид у рад усташког заповедништва.

Са пољопривредних радова побегле су и три жене, од којих су две биле са тог подручја. Две из те групе нису успеле да побегну, и доживеле су најстрашније муке. Усташе су у знак одмазде убиле пет жена у пољу на раду, и тамо их оставиле.

Неки од њих су у својим сећањима описали и своје бекство из логора или су то описали други преживели логораши.

Адо Кабиљо је записао: „... Из логора сам побјегао у јесен 1944. године. Био сам на раду у Јабланцу и једног дана смо нас тројица заточеника превозили усташе у Орахово. На повратку, по искрцавању усташа, са нама је остао само један којег смо бацили у Саву. Ми смо се преко Саве пребацили на планину Просару, у Босну и за два сата били код партизана на Козари...“


САВЕТ ДОКТОРА ПЕРИЋА

БЕЖИТЕ, макар ја био један од стотине које ће стрељати након вашег бекства. Видите да одавде нико жив неће изаћи! - рекао је др Леон Перић, педијатар из Сарајева. Побегли су Саламон Катан, Мориц Роман, Вајлер Лев, Стјепан Секулић Јуцко, Емерик Блум и још неки.

У својим сећањима Љубан Марјановић каже: „... Концем октобра 1942. године побјегао сам из логора заједно са Балабан Душаном и Гојком. У ноћи, у 19 сати владало је велико невреме - велика киша, и ми смо се провукли између две страже и одвезали чамац под самим бункером на Сави. Чамцом смо прешли низводно на другу обалу у Босну...“

А како је побегао Стјепан Секулић Јуцко? Усташки суд у Славонском Броду осудио га је на три године логора у Јасеновцу 7.3.1942. године. У логору се нашао у групи која није била одређена за ликвидацију, јер се тада очекивала Међународна комисија Црвеног крста, и требало је да они виде да у логору има живих логораша, да се не убија.

Чим је чуо да они који су осуђени на три године одмах буду ликвидирани, Секулић је почео да размишља како побећи. Одлучио је да то учини 10.4.1942. на годишњицу проглашења Независне Државе Хрватске, коју су усташе у Јасеновцу на велико славиле. Време је било веома кишовито, а усташе пијане. За бег је искористио једну даску коју је пребацио преко бодљикаве жице, те се тако нашао изван логора. Некако се довукао близу железничке станице Јасеновац, укрцао се у вагон са угљем у правцу Новске и у близини Славонског Брода искочио... (Погинуо је у партизанима 13.3.1944, а за народног хероја Југославије је проглашен 7.8.1945).

Сведочанство Симе Видовића: „... Мој добар друг Милош Баревић возио је дрва изван логора за логорску пекару под пратњом једног усташе. Ја, Милош Баревић и Вујо Воркапић ишли смо по дрва 19.3.1943. године. Убили смо усташу пратиоца код Струга и побегли са пушком и 9 метака. Сутрадан нашли смо партизане у селу Горње Кричке и то је за нас био спас...“

А Славко Карас је записао: „... Радио сам јуна 1942. године у Градини као столар. Мерио греде за мостове и ту сам испланирао да свог стражара усташу убијем. То сам учинио и са пушком побегао у Босну и прикључио се партизанима...“

Мара Чакарић Адамовић у свом сведочанству је записала: „... У Млаци смо након доласка стрпани у напуштене куће. Ујутро је дошао један усташа и рекао да се сви окупимо, да ће бити одржан некакав говор. То ми је било сумњиво и ја сам се са другарицом Аном Јузбашић Мразовац удаљила кроз воћњак у намери да побегнемо. Препузале смо ливаду до једне шуме, али су у шуми логораши секли дрва, а усташе су их обезбеђивале. Завукле смо се у један густи жбун. Око 18 часова усташе су одвеле логораше, а ми смо кренуле кроз шуму до реке Саве. Ту је била кућица, и једна жена нас је превезла чамцем на другу - босанску страну...

О бекству сарајевског Јеврејина Менте Ескиназија, испричао је Леон Коен: „... Првих дана заточења он је успео неопажено да се провуче испод густо постављених бодљикавих жица и докопа слободе, а да усташе уопште нису приметиле његов нестанак...“

На сличне начине су успели побећи Михајло Бабић, Мирко Унтребергер, Живковић Влајко, Лукић Нико, Баруџија Душан, Јанков Лазар, Богдан Јовановић и врло мали број других, који нису оставили своја сведочанства. Мора се констатовати да је био веома мали број срећника, који су побегли из логора Јасеновац.

* Са целе територије усташке НДХ на стотине разних транспорта стизало је у логоре Јадовно, Јасеновац, Градишка, Ђаково и др.


Током 1942. године транспорти су у Концентрациони логор Јасеновац долазили железницом, камионима, запрежним колима, чак и пешице. Најчешће их нису ни уводили у логор, већ право на неко од стратишта: Градину, Уштице или кречане код Босанске Дубице. Бројке су стравичне: 8.000 Срба из Славоније, 7.000 са Козаре, преко 6.000 из Срема... Те године Јевреји су масовно убијани већ у транспортима, а побијени су и сви у Јасеновцу, од 20.000 до 30.000 па и више, колико их је (према тадашњој процени) живело на територији НДХ.

Интензитет масовних транспорта је у 1943. години опао, да би у другој половини 1944. и до априла 1945. опет био појачан. Тада су транспорти стизали из затвора и логора које су усташе морале напуштати пред јединицама НОВЈ, као на пример, из Сремске Митровице и Старе Градишке. Отуда су стигле групе од 50, 99, 250, 600, из Загреба 250 и 300, из села Живаје, Црквеног Бока и Дреновог Бока око 3.000 људи, жена и деце, које су усташе ускоро побиле у Јабланцу, а више таквих транспорта - колона, побили су у Ускоцима. Један велики транспорт од 15.000 радника и сељака, усташе су сместиле у „Главном складишту“ и на ливадама око њега, а затим их постепено ликвидирале на Гранику и Градини.



15. јануар 2013.

Share this post


Link to post
Јасеновац - живе српске ране (14)


Масакр на обали Саве


По налогу управнице женског логора, убијено око 70 Јеврејки из Сплита. Завршетак пољских радова значио почетак ликвидација.

feljton-Jasenovac_620x0.jpg
Лешеви пливају Савом


МАЛИ је број логораша успео на неки од начина да извуче живу главу из Концентрационог логора Јасеновац, а већина њих оставили су своја сведочанства.

Селим Ресуловић пише: „У логору 3Ц био је отац са сином од осам година. Дијете је било глухонијемо. Заповједник логора Јере Маричић стријељао је једног заточеника. Глухонијемо дијете је истрчало из строја и гестикулирајући почело да протестује.

Маричић је био збуњен. Револвер, који му је још био у руци, држао је као да не зна шта би са њим. Дијете је неартикулисаним гласовима и даље протестирало показујући на убијеног. Коначно, Маричић се окренуо и жустрим кораком, што му није било својствено, напустио простор логора 3Ц“.

Штефица Белак Павичић је записала страшну причу: „Негдје у марту 1944. године дошао је у женски логор Јасеновац један транспорт жена Јеврејки из Сплита. Било их је нешто око 70, рачунајући и нешто дјеце. Усташица Цигић Невенка ми је наредила да их попишем, да у картицу унесем њихове генералије.

Смјештене су у другу бараку, која се у то вријеме испразнила, јер је већи број жена послат у село Млаку, 12 километара од Јасеновца на пољске радове, а један дио је у току зиме 1943/1944. ликвидиран. Ликвидације у Јасеновцу биле су честе, нарочито у касну јесен и зиму, када су престајали пољски радови. Тако су једне жене нестајале, а друге долазиле.



ПРЕД СОПСТВЕНИМ ГРОБОМ

Сећање Балда Бодулића: „Послије једног бомбардирања жељезничке станице у Јасеновцу од стране партизанских авиона, одређен сам са групом од 20 логораша на рашчишћавање рушевина на жељезничкој станици. Један од логораша покушао је побјећи. Десет из наше групе одређено је да се стријеља на лицу мјеста. Преко пута станице, према логору натјерали су нас да ископамо властити гроб. Кад смо били постројени за стријељање и у часу када су даване команде усташама, ми смо спонтано напустили строј и нашли се у загрљају, у ‘букету протеста и заједништва’. То је збунило усташе и били смо враћени у логор“.

У том транспорту Јеврејки углавном су биле старије жене, од четрдесет година навише. Било је и нешто млађих са дјецом и неколико дјевојака. Дјецу су одузели увјеравајући мајке да ће их послати у неко сабиралиште у Славонију, гдје ће бити распоређена по породицама. Оне нису могле знати, као ми старе логорашице, да ће дјеца бити ликвидирана.

Ненавикнуте на тешке услове живота у Јасеновцу и глад, а већ у годинама, почеле су се разбољевати. Није прошло ни мјесец дана, а у тој бараци је завладала дизентерија. Жене су падале једна за другом. Нисмо знале што да радимо. Одговарајуће хране и лијекова нисмо имали. У бараци се осјећао смрад. Питке воде није било. Др Бошковић, логорски љекар, који је повремено долазио у логор у пратњи усташа, био је беспомоћан. Цјепива није било. Бојали смо се да се зараза не прошири, што би имало великих посљедица, јер би усташе све болеснике ликвидирали.

Тада нам је друг Бошковић рекао да покушамо лијечити болеснике народним чајевима, и да пронађемо у логору жене траварице. Пронашле смо двије сељанке, које су и иначе купиле љековите траве са поља. Нешто су налазиле у логору, а нешто су доносиле са поља, јер су почели пољски радови. Оне су те траве мијешале, кухале чајеве и давале болесницама...

Онда се десило оно што нас је потресло. Био је крај маја 1944. Усташица Цигић Невенка, заповједница женског логора, наредила ми је да све жене Јеврејке из бараке 2 попишем и да јој предам списак, јер ће те жене бити послате у логор у Старој Градишки. Затим је наредила да понесу са собом своје ствари. Дошао је један усташа, прозвао их по списку и одржао им говор да иду у логор у Старој Градишки, гдје ће радити у радионицама кројења, шивања, плетења, што је много лакши посао него у Јасеновцу. Ако нека од млађих жена жели да остане и да ради у пољу тежачке радове нека изађе из наступа. Стајала сам поред наступа и рекла једној млађој дјевојци (звала се Штефица Маестро) нека изађе, али није хтјела, јер јој се у наступу налазила мајка. Нисам јој могла, а ни смјела рећи шта их чека. Оне нису познавале варке усташа, и преживјеле толике ликвидације као ми старе логорашице.

Мада смо знале да ћемо једном све доћи на ред и да нитко жив, осим ријетких, неће изаћи, ипак сваки нови дан живота био нам је драг... Ниједна није изашла из наступа. Одвели су их до ријеке Саве у близини нашег логора. Усташица Цигићка одабрала је неколико жена да им помогну да изнесу своје завежљаје. На обали Саве низводно стајао је велики брод и једна група усташа у црним униформама. Усташе су их називали ’логорски сат’ (сатнија), а ми логораши кољачима.

Усташе су се понашали пријазно - тај олош људског рода, те звијери и крвопије, ти страшни људи, за које човјечији живот није значио ништа, те убице, који су уништавали сопствени народ, кољачи без мозга, срца и без имало људског у себи. Брод је кренуо низ Саву односећи своје жртве у смрт. Сутрадан смо сазнали да је читав транспорт ликвидиран и да су лешеве побацали у Саву. Тако је нестао један транспорт жена...“

Запис Недељка Илића: „Негдје у другој половици маја 1942. године дотјераше усташе групу од 28 људи из Лике и одмах их чаркари почеше клати испред управне зграде. Али један младић, могао је имати око 25 година, крупан, висок, само се размахнуо, удари шепавог заставника, мислим да је то био Алага, који тада није клао, него је посматрао са осталима. Личанин га је ударио ногом у препоне и овај је одмах пао. Усташе су се одмах сручиле на Личанина и ударале га ножевима. Он онако јак, иако израњаван, њих је редом ударао и ногама и рукама све док није добио смртоносан ударац ножем у главу...“.



16. јануар 2013.

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!


Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.


Sign In Now
Sign in to follow this  
Followers 0