• Announcements

    • dj-zombi

      Nove knjige   07/18/2016

      U sekciji foruma "Krajina u knjigama" postavljeno dosta novih knjiga, obavezno pogledati:    6. Licka divizija - ratni put
       Kordun i Lika u NOB
       Kotar Slunj i kotar Veljun u NOR i socijalističkoj izgradnji
       SJENIČAK KRONIKA KORDUNAŠKOG SELA   Ove knjige kao i jos stotine drugih mozete takodje naci i u sekciji sajta "Dokumenti" http://www.krajinaforce.com/dokumenti/index.html          
Sign in to follow this  
Followers 0
snezana

Сјећам се "олује" над мојом Крајином

20 posts in this topic

Баш као сада,у 3 сата после поноћи на данашњи дан кренула сам од куће и заувјек напустила свој родни крај....

Сјећам се тог августа и 1995. Било ми је 12 година. Све лутке сам одавно баталила и једина играчка која је била занимљива је комад дрвета који је личио на пушку. Трчала сам са братом око куће,по шљивару,скривали се у оближње грмове, "пуцали" једно на друго,глумили "наше" и "њихове." А реални живот око нас је био нечија сурова игра.

Врели летњи дан...Стари ђедо сједи погнуте главе поред радија и слуша вијести. Бака мјеси кру` скривајући од мене очи пуне суза. Хтједох да упитам маму:"Оће ли тата скоро доћи?''- али на њеном забринутом лицу се могло видјети да на то питање небих добила одговор. Није био кући скоро двадесет дана,знам да се нешто дешава,али да л` сам довољно одрасла да схватим шта. Нико се ни не труди да ми било шта објасни,а и зашто би, кад је све већ јасно. Рат је...и све нас више стеже...и све више ме страх од саме те ријечи... Чују се гранате,не више тамо негдје далеко,сад су све ближе. Пролетјеше и 2-3 авиона,мама виче да улазим у кућу,а ја стојим боса на сред авлије и гледам у небо. Тога дана се нисам играла...лутала сам около без циља,завиривала у сваки ћошак као да ми је неко рекао:"Погледај данас око себе и запамти све,јер већ сутра тога више неће бити." Нека празнина у мени,туга и необјашњива језа терала ме у плач. Постоји ли ишта што би ме могло орасположити тог трена...укључујем радио у нади да ћу чути неку од "мојих" пјесама уз које сам лијегала и будила се тих ратних година,али нема више ни једне станице,свуда тишина као да је дан жалости. Полако пада мрак и вријеме је за спавање. Можа ће ипак сутра кад сване све бити као прије,можда је све то само ружан сан. Али не дочеках то јутро у коме ће бити боље. Мама је пробудила мене и брата око 3 сата после поноћи:

- "Спремајте се,морамо ићи..."

Не питам куда,устајем и гледам око себе шта да понесем. Коначно одабрах једне старе фармерице,двије мајице и неке шналице за косу које сам добила од сестре. Спаковах то у најлонску врећицу и прије него што смо изашли из куће упитах маму: -"А да понесемо и тати нешто,има мјеста у мојој врећици,сигурно ћемо га негдје видјети?"

"Ајмо,чико нас чека!"-рече ми она окренувши главу од мене.

Баба и ђед су стајали на прагу и гледали за нама,неће да иду никуд док се тата не врати. А ми одлазимо без поздрава као да ћемо већ сутра,чим сване доћи назад. За нама је дуго трчао и лајао чикин мали пас,као да је желео спријечити да одемо. Свуда у селу лају кује,чује се рика стоке,трактори,сва свјетла су упаљена... Сјела сам у приколицу поред сестре наслонивши главу на њено раме. Чинило ми се те ноћи да су и звијезде јаче сјале,као да је неко о`зго хтио да нам обасја пут,без обзира што нисмо знали куда он води. И полако пролазимо кроз већ напуштено село ни не слутећи да нам је то последња ноћ у њему. А иза нас осташе свијетла да горе у раштрканим кућама,осташе врата откључана,остаде ливада не покошена,једна свеска са пјесмама и моје дјетињство на оним пољима. Што смо се даље одмицали осјећала сам се несигурније...непознати људи...непознати пут...непознати циљ...Споро пролази први дан,а онда други...трећи... Ухватила ме паника, страх,имам осјећај да негдје каснимо. У глави ми сто питања и ни један одговор. Шта се ово дешава? Зна ли ико да ми каже куда идемо? Да л` се још увјек воде борбе? Тата је остао на ратишту...гдје је сад? А бака и ђед...зашто нису и они са нама,ово је први пут да их не видим већ три дана!? Једно је јасно- наша земља се распада...нестаје...оно што је вјековима стварано руши се као кула од карата. Нисам знала да ли заиста постоји Бог,али сам га тада молила само да сви останемо живи.

За то вријеме,тата је дошао пјешке са ратишта да види да ли смо ми отишли и да поведе бабу и ђеда. Причала ми бака како је само била срећна кад је видела свог сина са пушком на рамену да се примиче кући,а опет,језиво тужна кад му је морала рећи да нас више нема ту и да не зна куда смо отишли,гдје да нас тражи... Била је то њихова последња ноћ у родној кући. Рано ујутро кренули су према Двору са још пар људи који су остали у селу невјеровавши да је заиста свему крај. Ми смо већ били у Босни,далеко од канџи смрти. Неко се сјетио идеје "ајде да се скупимо сви из села,сачекаћемо оне иза нас,па без обзира што не знамо гдје ћемо,биће нам лакше заједно." Тако је и било. Провели смо цијел дан у једном мјесту док се није скупило 30-ак породица. Радовала сам се свакоме од њих,били су ми дражи него икад прије...али нигдје не виђох мога тату.

-"Они су остали у Двору,колона је пресјечена ту." -рече неко тихим гласом мами мислећи да га ја не чујем.

Са намјером да затру све сто је српско,усташе су напале на сад већ разоружан народ и са земље и са неба. Као шејтанови ратници хтедоше свом господару да принесу невине жртве,отворивши себи тако врата пакла. Ту,крај пута осташе многи недосањани снови,осташе душе невиних људи вјечно да лутају тражећи правду које до данас нема. Ту гдје Уна поново Србе носила...

Ћутећи сам гледала изгубљене људе у бескрајној колони на путу без повратка. Први пут сам пожелела да заувјек нестанем са земље. Међу толиким народом била сам потпуно сама,уплашена као лане међу дивљим звијерима. Нисам имала више ни једну жељу,изгубила сам сваку наду да ће тата доћи. Ипак,и онај Бог за ког нисам знала да ли постоји,био је на мојој страни. Урзо су тата,бака и ђед стигли до нас. Била сам срећна,необјашњиво срећна, али тек тада сам први пут осјетила онај бијес, горчину и мржњу према Хрватима.

После 18 дана стижемо до Србије. На граници се одлаже и последње оружје. Сад долазимо међу своје,али ни они нас не желе. Помислих да је ту крај "олује" али прешла сам се, моја "олуја" је тада тек почела да даје своје плодове. Првих дана смо спавали сви у једној соби. Док не заспим гледала би према прозору,онако у небо,а ни оно није било исто као оно у Крајини. Сваке ноћи сам сањала прашњаву цесту кроз моје село,ријеку и мали дрвени мост... опет сам стала у највећу локву,трчала кроз Лаканову дјетелину... опет сам брала багремово цвијеће на Опут`нама, пила воду са врела... видјела сам наше коње како трче кроз шљивар, видјела сам школу и трговину у којој сам куповала двије крофне сваки дан. Играла сам фудбал са дјечацима, смијала се и била убјеђена да не постоји 5.август и да сам све то само сањала. А ујутро-опет сам била странац, несхваћена, понижена и одбачена од остатка планете.

Кажу "људски је опраштати" -ја не могу,па макар никад небила човек! Никад им нећу опростити исплакане сузе сестре за братом, мајке за сином, дјеце за родитељима. Нећу опростити што су ми отели дјетињство, срушили снове, разорили вјеру у човека. Ни зарасла поља,ни спањене куће, ни оскрнављене гробове мојих предака. Никад им нећу опростити "олују" над Крајином!

oznake: oluja zlocin ispovest licni dozivljaj

Share this post


Link to post

Snezo toliko se suosecam sa tobom ,osetim to iako nisam bila u toj koloni ne znam jel bilo gore biti u njoj

ili cekati da cujes glas majke ,oca brace da su zivi prvo a onda tuga sva za svojim rodnim selom za svim sto sam tako voljela. :(:(:(

Jako tuzno i dirljivo ,ali tako isto dobro za procitati da kazemo kako nam je svakome bilo na taj dan kako su prosle nase familije toga dana

napisat cu kako sam ja dozivela taj dan i moja familija koja je bila u koloni.

Share this post


Link to post

Kod mene je Oluja krenula jos 1991. Оsetila sam sve to od prvog dana pocetka rata ali prava Oluja kada je dosla onda mi je uzela jos vise uzela mi je jos vise sve opet najmilije moje. Cekala sam u to vreme svoj rodendan dugo cekani kada cu napuniti punoljetnost kao to je nesto da vise budem odrasla iako sam ja to u jednom danu jos sa 13 godina morala ,ali ipak je nesto kada kazes da si punoljetan napokon u godinama iako si puno zreliji u stvarnosti i od tih godina.

Dolazi mi cudan san u snove dva dana pred Oluju sanjam da se nalazim na sjednici Tudman je odrzava sa par ljudi i cujem kako kaze da moraju osvojiti i samo se secam reci njegovih na kao toj sjenici avnojske granice Hrvatske ja shvatam sta hoce reci i borim se da me neko od njih cuje da ne ne mogu to nije njihovo ali mene tu niko ne cuje.Ujutro pricam komsinici i sama se sebi cudim sta mi dodje u san tako je to bio stvaran san kao da se to stvarno dogada, ostajem taj dan malo zabrinuta i u mislima da li je moguce da ce napasti Krajinu, ali teram misli i kazem sama sebi nisi normalna snovi nisu istiniti samo se plasis. Sledeci dan osvanjiva kod nas uzbuna pocelo granatiranje svi skoro otisli sa decom iz zgrade ja ostala i komsinica mi se sklonimo u skloniste sve muskarce mobilisali, pita mene komsinica Daco jesi molim te usanjala sta ce biti sa nama i ovim krajem setim se tada tog sna i u sebi tada se setim svega i pomislim sta ce biti sa mojima da li cu ih ikada vise zive vidjeti da li ce stvarno osvojiti kao sto sam sanjala.

Prestaje kod nas granatiranje mi se vratimo u stan upalimo TV odma da vidimo sta kazu na vijesima gledam vidim ulaze u Slunj gledam a oci nece da veruju ali vidim da slike nisu lazne da su stvarne i jos me veci strah vata za svoje za sve.

Dolazi 5. august javlja mi se mama, pitam a strah me njenog odgovora: jeste izasli pitam je?

Da, izasla sam ja i otac i mladi brat, ali nista ne znaju za starijeg, ostat ce otac ga cekati, sve ona meni to u zurbi isprica,

kaze, njih sada ce na voz staviti za Srbiju ,a otac ce ostati sacekati brata da izade. Cekao je, cekao i ja sam cekala, ali vidim da cekamo uzalud, pa ko je izasao izasao je vise niko ne izlazi a njega nema vec je i 10. august.

Cujem kako je kolona presecena i puno pobijenih kod Zirovca i samo mislim u sebi da nije u toj koloni bio, ali skrecem ne dam mislima da misle da sam i njega izgubila pomislim ima Boga, pa nemoj mi celu familiju uzeti, molim se samo da cujem da je ziv. Napokon nakon nedelju dana javlja mi otac lose, ali tada su to za mene i njega bile najpovoljnjije vjesti da je ziv, ziv je samo je zarobljen. Prolazi tako godina u cekanju kada ce ih pustiti kada ce ga razmjeniti i dolazi dan kada dobijam vijest da ce biti pomilovani i prebaceni za Beograd, idem sva sretna da ga docekam, otac sretan sto ce biti pusten mislim sada cemo barem napokon biti svi skupa samo da smo svi zivi.

Kakav je to bio osecaj stajati medu familijom nestrpljenje svako ceka svoga, svi cekamo stizu autobusi iz Zagreba oni nas gledaju zbunjeni svi svako trazi takom brzinom svoga lete svi u zagrljaj najmilijima djeci, zenama, sestrama, braci suze radosnice toce pa briga nasa kako su?

Docekala sam ga sva sretna, idem kraj njega i ne verujem da sam kraj njeg, vodim ga sebi da se oporavi, otac ne moze sada vise docekati od srece da ga vidi. Dolazi dan napokon da je docekao svog sina, sav od srece cveta, grli ga ljubi sretan sto se vratio otamo gde je i on bio i samo on zna kako prosao.

Bilo bi cudno da ta sreca potraje ona ne traje dugo jer otac od srece pada i umire, umire od srece od svih muka koje je tada pustio i opustio se i sto se tako obradovao. Ne znam nista sta se sa njima dvojicom dogada, mislim sve u redu sada su zajedno, kada mi stize vijest na isti dan od Oluje od brata: seko otac nam je umro. Sahranio sam ga dostojno i posteno tako se dogodilo, vise ne znam gde se nalazim, izaso sam nakon godinu dana i docekao da mi otac na rukama umre.. oprosti mi sto ti nisam javio, nicega se u momentu nisam vise mogao setiti i snaci, samo mi je bilo kako cu ga sahraniti... sta da kazem, ostajem ukocena gledam u slusalicu i pitam se sta mi je ovaj rat zla ucinio, zasto mi sve moje najmilije odnese, da li ga nikada vise necu vidjeti, a nismo se ni videli od 94-te. Ostaje mi samo u secanju kako me ispratio, kada sam mu dosla u posetu, secanje tog rastanka koji mi je uvek ostao tako poseban, tako me je zagrlio i ja njega, toliko je ljubavi bilo u tom zagrljaju izmedu oca i cerke, i to mi je zadnje sto ga se secam.

Da kazem, sada je kraj rata oni su nas proterali, mnoge zivote uzeli a nas zivot treba da se nastavi u patnji za svojim voljenima sto smo djeca bili kada smo ih izgubili i sto zivimo samo na secanja na njih.

Tako prode taj 4. august i 1995, i 1996. kod mene, i ostade jedna velika praznina i bol u meni, za svim za ocem, za Krajinom, za svim bi u svojim snovima kada nemam gde otisla i uzivala po mojim poljima po mojoj Krajini sa familijom toplom, koju sam imala sa bracom, prijateljima, komsijama sa kojma sam odrasla, osetila bi cak i kako cvece mirise, topli osecaj kako smo bili srecni svi kako smo se ko djeca igrali, voljeli, smijali......

Share this post


Link to post

Да...“Сјећам се Олује над мојом Крајином“... те страшне и крваве ноћи сјећаћу се, сигурно, цијелог живота...

„Почињем ову своју причу, низашто, без користи за себе и за друге, из потребе која је јача од користи и разума, да остане запис мој о мени, записана мука разговора са собом, са далеком надом да ће се наћи неко рјешење када буде рачун сведен, ако буде , кад оставим траг мастила на овој хартији што чека као изазов. Не знам шта ће бити забиљежено, али ће у кукама слова остати нешто од онога што је бивало у мени па се више неће губити у ковитлацима магле, као да није ни било, или да не знам шта је било. Тако ћу моћи да видим себе какав постајем, то чудо које не познајем ,а чини ми се да је чудо што увјек нисам био оно што сам сад ...“

(М. Селимовић - „Дервиш и смрт“)

Кажу да се прије рата љепо живјело... слабо се сјећам тог врмена јер сам била мала. Остале су ми у сјећању понеке батине добијене због разних несташлука. Омиљено ми је било да се сакријем па да ме цијели засеок тражи... тад сам била главна... Једном сам се попела на столицу и прала суђе док се вода прољевала свуда по поду... Једном сам сасјекла, тек купљену, бабину блузу и сашила својој лутки хаљиницу - тад сам добила батине и баш исти тај дан пукла ми је гума на бициклу, јако се чуло кад је пукла, па сам плакала, плакала...

Тако је то било у једном, малом, Личком селу на Велебиту.

А онда... поче рат! Нисам ни знала шта значи та рјеч, само сам знала да се нешто дешава... Ништа ми није било јасно и једва сам чекала да порастем и да тад, коначно, сазнам одговоре на сва питања. Мислила сам да одрасли људи све знају.

Увијек су избјегавали да воде разговоре о рату пред нама, дјецом. А нама је, можда баш због тога, та тема постајала још занимљивија. Дједо се сваки дан у одређено вријеме наслони на трактор, појача радио и слуша вијести. Успут, опсује по коју... А ми смо тад били најгласнији, јурцали по дворишту, довикивали се...

И нас су занимале вијести, али их нисмо разумјели. Помињали су неке чудне, дугачке и компликоване рјечи. Интегритет? Паравојне формације? Офанзива? Фронт?

Још нисам сазнала ни зашто лишће опада са грана у јесен, а борови су зелени преко цијеле зиме, зашто шљиве неке године роде, а неке не, зашто постоје муве кад ничему не служе... Тад сам само знала двије ствари: да једва чекам да порастем и да су дошле неке чудне године.

Биле су то године у којима сам престала шити хаљинице за лутке јер су играчке замјенили гелери и чауре. Пуцњи су се често чули, постали су свакодневни, толико чести и јаки да на пуцањ гуме од бицикла не бих ни обратила пажњу. Више ми за прање суђа није била потребна столица да бих дохватила судопер јер су нам Хрвати искључили и воду и струју...

Све је било другачије! Дошли су неки људи у плавим кошуљама, бијелим аутима, ништа их нисам разумјела, али нама, дјеци, су били драги јер смо схватили да су и они обични људи којима је основни посао да се возају аутима и једино заустављају да нама дају воћне јогурте. Јогурти са кајсијама, шумским воћем... баш су били укусни.

Смјењивали су се ратни дани и тако дође 1. септембар - време да кренем у школу. Ха, сад ћу ја коначно сазнати много тога, сазнаћу одговоре на пуно питања, ма на сва питања и онда ми нико ништа неће моћи! Прође први дан, други... мјесец, полугодиште... разочарење! Учили смо само бројке, слова и сличне глупости које сам ја раније, прије рата, научила уз квиз “Бројке и слова“ који сам редовно пратила.

Једном сам случајно начула бабину причу како су за време Другог свијетског рата бјежали од куће на неколико дана, па се врате, па опет... Свашта!!! Па од ког су бјежали из своје куће?! Та кућа је њена, њене породице! Они су је направили, њени су власници. И сад, као, неко дође и мора да оде одатле! Ја то не разумијем! Каже да се то и сад понавља...

А ја сам смислила шта ћу!Закључаћу се. Па да! Затворићу прозоре, закључаћу врата, они ће мислити да нема никог и отићи ће. Не знам ни ко су ти људи, ни шта, уопште, желе. Куда ћемо ми из своје куће?! Немамо куда! И шта ће њима моја кућа, кад ваљда имају своју! Мора да имају, свако има своју кућу. Замислите да вам сад неко бане на врата и каже да морате ићи и да ваша кућа више није ваша, а ви знате да јесте.

Због те приче, увијек сам имала кесицу најосновинијх ствари: мајица, панталонићи, чарапице... и обавезно жваке. Паковање жвака служило је да, мени и мојој млађој сестри, скрати досадне сате чекања, да се напади смире и да можемо изаћи из конобе. Много је досадно сједити у мрачној и влажној коноби која је имала само један прозорчић... још ако је у вани љеп дан, никад краја пуцњави...

Некад се баш одужи, некад се брзо прекине пуцати... Онда извирујемо иза високог зида (поређане цигле), који се налазио испред самих врата, чија је функција била да заштити врата конобе од гелера и метака.

Тих љетњих дана главна преокупација била је свадба мог кума. Бирала сам шта ћу обући, како ћу направити фризуру... Али добих задатак да прије свадбе успавам млађу сестру јер је јако мала и тамо ће јој брзо досадити, а ко ће напуштати свадбу само да би њу водили кући...

Изабрала сам хаљиницу и лакиране ципелице... Једино не знам шта ћу ако буде кише... Ти дани били су од оних кад „ мирише на кишу“. Нико није знао каква је прогноза, кишу смо можда могли очекивати, али „Олују“ нико није могао ни замислити.

Једно јутро, неђе око 4 сата ујутру, пробудила нас је пуцњава. Ништа необично, није био први пут да мирни, дјечији, сан прекину рафали. Али тог 4.8.1995. год. нисам ни помислила да је то посљедња ноћ проведена у мојој соби, у мом кревету, посљедње свитање зоре у родном мјесту...

Онако поспане само смо узеле панталоне и мајицу, прве који су нам били при руци, назуле папучице и одма сишле у конобу, а тамо ћемо се и пресвући. Тата је отишао на положај. Мама, дјед и баба су са нама сишли у конобу.

Очековали смо да се убрзо смири стање, али пуцњи су постајали све јачи и блужи. Чинило се да се пуца баш изнад наших кућа и зато нисмо смјели изаћи ван. Време је пролазило, размишљам... до ово доба моји би већ попили јутарњу каву, помузли краве, пустили овце, наранили прасце, испекли крув, спремили доручак... А јутрос - ништа. Ни доручка, ни крува, ни варенике, ни каве. Осјећам да сам већ јако гладна, а пуцњи се и даље чују. Све јаче, све ближе ... све нас хвата све већи страх и све већа језа. А опет... мислимо... сад ће престати- само што није, док пас у дворишту непрестално лаје...

Сатима се пуца, прошло је и подне, да бар имамо неку занимацију, него у овој досадној коноби ништа није занимљиво, па само мислимо на глад која је све јача, мислимо на тату који је на положају од јутрос, мислимо на свакодневне али данас неизмирене сеоске обавезе. А толико смо планова имали... данас пропаде дан, сутра се то све мора намирити.

Још не излазимо из конобе, поподневни сати... пуцњи су сад заиста близу, али осим пуцњева чујемо и гласове. Мушке гласове, чудног нагласка. Били су то хрватски војници. Врата конобе смо подбочили неким летвама које смо нашли у коноби.

Ћутали смо јер смо чули да су у нашем дворишту. Кроз мали прозор који је гледао на површину земље тј. пролаза ка кући, видјели смо само војничку чизму и нож. Чули смо како ходају изнад нас, по собама, нешто су срушили... један од њих је био рањен, превијао је ране у соби. Знали смо да смо сљедећи, на реду, ми.

Ноћ се већ почела приближавати...

У једном моменту неко је лупао на врата и запомагао. Препознали смо гласове комшиница и отворили врата. Биле су крваве. Рањене. Једна од њих била је погођена у ногу и руку, а другој је гелер потпуно одбио три прста са десне руке. Стравичан призор!

Пошто нисмо имали чиме да им завијемо ране, мама и бака су узеле наше пиџаме и њиме им замотавале ране. Крв је била по поду...

Посље неког времена, врата од конобе су се одједном потресла јер се неко од хрватских војника нслонио на њих. Затим смо их и чули како причају јер их је још стигло. Заправо они су цигле, испред самих врата конобе, искористили као сколониште одакле ће пуцати. Само смо чекали моменат кад ће упасти код нас и... Само та врата су нас дјелила.

Команда је гласила: „Пали“. У моменту смо чули само пуцкетање ватре; запалили су нам кућу, сјено, гаражу, ауто, животиње... Све је у часу плануло! Животиње су живе гориле испуштајући стравичне крике. Ти ужасни крици ширили су се свуда око нас. Чини ми се да ни један звук није гори него звук беспомоћне животиње која испушта посљедњи вапај за животом, баз ког неминовно остаје на најсуровији начин.

Посљедњи тон свему томе дала су стаклена врата која су пала са татине радионице и од које више ништа није остало. У пламену је нестајало све што су генерације годинама стварале.

Сестра је, од страха, почела плакати. Да је не би чули хвратски војници који су, и даље, били испред конобе морала сам јој ставити јастук на лице. Умјесто успаванке слушала је стравичне звукове: звиждуке граната, крике животиња, ватру која преузима контролу и гори све јаче и јаче... Умјесто задатка да је успавам имала сам задатак да јој стављам јастук на лице...

Баба се у тим тренутцима молила Богу, само је безброј пута понављала молитву док је дјед ућуткивао из страха да нас не чују. Највише сам се и бојала за дједа јер је он, највише због тог лудог рата, постао срчани болесник и десна рука и нога су му биле дјелимично непокретне. Мама је превијала ране комшиницама. О тати ништа нисмо знали. А ја... ја сам само ћутала. Нешто ме било стегло, као да ме укочило. Ни рјеч нисам изустила. А и да јесам , рјечи су тад биле неважне, непожељне, опасне...

Гледала сам у врата која су дјелила два различита свијета, двије стране у рату... Сваког часа су се могла отворити, само да су знали да смо ту. Иза тих врата пале, руше, пуцају... док ја баспомоћно сједим, са друге стране и не могу ништа да урадим, да спречим, да уразумим...

Још неко време су хрватски војници били ту, не знам тачно колико дуго... а онда се мало примирило. Само је ватра горила и односила свој плен. Само смо преко прозорчића мало видјели двориште, а шта је, заправо, све запаљено нисмо знали.

Цијело вече је трајала пуцњава и напад, тек у 2 сата ујутру чули смо да нас неко дозива по дворишту. Препознали смо гласове тате и осталих људи који су ишли са положаја, дошли су да виде шта је са нама и зачудили се како смо остали живи. Тад смо изашли у двориште... посље 22 сата проведених у коноби.

У коноби сам изгубила једну папучицу... А кад смо изашли, призор је био стравичан. Око нас само ватра тиња, жар разбацан свуда по дворишту, по земљи леже полуизгориле животиње... осјети се смрад паљевине - истовремено помјешани мириси изгориле гуме, дрва, сјена, животиња... Ноћ а све се види!

Један дијо куће је већ био изгоријо, али се ватра зауставила на половини тако да пламен није захватио нашу конобу. Остало је скоро све било изгорило. Пас није изгорио, није ни лајао више. Само је непомично стајао поред своје кућице. Одвезали смо га, али се он и даље није помјерао, гурали смо га да се помјери одатле, али безуспјешно. Остао је тако, непомичан и укочен. Остао је чувати кућу које више нема, народ којег више нема...

Ауто је изгорио, а и трактор и приколица су почелиц горити али смо их полили водом.

Тад смо се морале одвојити од наших и са једним војником-комшијом отићи до једне куће, недалеко од наше, јер нам је тамо сигурније. Наши су остали да оспособе трактор и узму нешто ствари из дјела куће који није изгорио, покупе још три старице из комшилука.

Напуштам двориште, стално се окрећем и поглед ми лута по селу, по кућама из којих пламти ватра, по засеоцима који нестају... Моје село гори! Корачамо... нас троје; војник, сестра и ја. Ништа не причамо, ништа ни не питамо, ништа не коментаришемо јер шта год да урадимо прекинућемо тишину какве није одавно било.

Оставио нас је код једне баке и отишао даље. Она се забринуто шета по соби, затражих је чашу воде јер је дуго нијесам пила- први гутљај ми застаде у грлу и не попих је...

Код њене куће су застајали остали људи који су кретали некуда - куда и ми требамо да кренемо. Питају :„`Оћете ли, цуре, с нама? Што чекате? Ајте...Ђе су ваши?“ Примјетила сам погледе који као да стрепе да ће чути одговор који не желе. „Сад ће они - само што нису“, несигруно сам одговарала, плашећи се и да помислим било шта друго. Онда... погледају упитно у ону баку, као да би је питали да ли је заиста тако, а она само слегне раменима.

Само да моји дођу... не знам зашто их више нема. Нико више не пролази! Прошло је времена доста.И превише. Чекамо... чекамо... чини ми се да је вјечност прошла...

Коначно се појавише! Тата је остао са војском, дјед је возио трактор... Хтјели смо повести и ону баку, али она је остала код куће чекати сина који је тај дан требао стићи са пута, још га нема, а ништа не зна о њему...

Кренули смо... преко њива. Сјетих се тад приче како ме је дјед као малу бебу ставио на санке и возао по тим њивама и ја испаднем у сњег, а да он није ни примјетио, тек кад се вратио ја само сједим и смијем се. Е дједо мој... изгледа да више нема повратка... Нема више ни тих њива, ни куће ни кућишта...

Не знам тачно колико смо дана путовали до Србије, од прилике, десет. Тих дана, на жалост, нису се бројили дани, већ изгубљени људски животи. Колона је на неким дјеловима пресјецана и људи су убијани, један дијо колоне је бомбардован...

Хтјела сам пребројити све оне људе, било нас је пуно, никад нисам видјела толико људи, никад колони нисам могла видјети ни крај ни почетак, а нисам знала ни бројити до толиког броја, колико нас је било...

Гледам нас... питам се: „ Шта смо ми сад? Несрећници? Страдалници? Хероји? Кукавице? Бене? Играчке? Да ли се то историја шали са нама или нас подсјећа на неке заборављене лекције?“

Да ми се само пробудити из овог кошмара или да има неко други да пролази ову Голготу умјесто мене, а ја да на то гледам као на туђе искуство... себично од мене...

Али ту смо ђе смо, са својом судбином, празним животима... све је сад, од једном, небитно. Сви страхови, а толико их је било... Можда није требало. Људи се свега боје, за свашта стрепе, а најмање за оно највредније и најбитније-живот. Јер: “Оно што може бити и не бити увјек се, на крају крајева, покори ономе што мора бити.“ (Андрић)Сјећам се само да сам била гладна и да би тад била појела све и свашта, само да сам имала. А колико сам само, док смо били код куће, извољевала и захтјевала специјална јела, те не волим ово, те оно... А сад... лежим у приколици, ноћ је, небо је пуно звијезда које трепере, Мјесец се жути и неодољиво ме подсјећа на лички сир. Онако укусан, прави... А било га у изобиљу... А сад... сад би за једну кришкицу дала све. Све?! Па немам ништа, баш ништа! Ни куће, ни мачке, ни пса, ни домовине... Апсолутно ништа немам! Ни воде, ни хране... Немам ђе ни преспавати, нег под овим ведрим небом...

Једну ноћ почела је киша, па смо мама, сестра и ја, прешле, привремено, у камион са још двије жене и њиховом дјецом. Лежала сам на некој дасци, није било мог меког, миришљавог кревета, на мени је одјећа коју већ данима носим, у њој покиснем, па се осушим, то исто носим и кад је Сунце и киша... у оној једној папучици, нисам се купала данима... сва друга дјеца су спавала, ја нисам могла заспати. Плакала сам, било ми је доста свега, хтјела сам само да се вратим кући... мама је чула да плачем па ме тјешила... сутра дан, гледам ону осталу дјецу, сви су скоро млађи од мене, па нико не плаче, само ја. “Е неће ти се то више поновити, мораш бити јака“ - помислила сам у себи. Борба и само борба читавог живота... само сад то звучи тако реално, тако сурово, тако застрашујуће, нема одустајања...а нема ништа теже него остати истрајан.

Доста времена ништа нисмо знали о тати. Људи пролазе, загледам их, тражим његов лик... Коначно, нађосмо га негдје у колони. Жив и здрав! Само смо плакали тад...

Посље тога прешле смо у аутобус. Није било пуно мјеста, па је сестра сједила једном човјеку у крилу. Не сјећам се у ком смо мјесту били, кад је она поред пута, угледала кућу случну нашој. Заиста, личе... Али тад је она почела да плаче и само је викала: “Мама, стигли смо, коначно. Ево нас код наше куће! Води ме унутра, одма. Води ме у мој кревет, у моју собу да се наспавам...“ Мама је покушавала да јој објасни да то није наша кућа, већ нечија друга...а она и даље није вјеровала: “Само ме одведи тамо близу ње, не морамо улазити унутра, смо ме доведи до врата, до оног зида, молим те“. Цијели аутобус је плакао с њом...

Тако се десило и то! Изненада, убрзано, „преко ноћи“, постали смо одрасли и ако тако нисмо изгледали. Али одговоре на многа питања ни дан данас нисмо сазнали...

Само знам да се између мене и мог завичаја направила дубока провалија. Видите ли онај жбун? Е ту сам највише волила да се играм. А оно дрво? Ту је бијо мој кревет. Да то причам неком ко је први пут ту, не би ми вјеровао! Чини ми се као да је природа направила споменике нашим дјетињствима…

Тумарам около, као кроз лавиринт, колико могу проћи од траве и корова ... тражим, ни сама не знам шта... можда неки путић, неки траг, неки знак да је ту некад неко живијо. Ништа!!! Само пустош и ништа више... Застајем и схватам да је мјесто мог дјетињства упропашћено, да ничег више реалног ту нема...да су остала само сјећања...

Кад видим такву Лику; пусту, заосталу, зараслу, попаљену, тужну... сјетим се оне изреке: “У рату нема ни побједника ни губитника, у рату су сви поражени!“

Ипак, тај рат донесе једну поруку, једно откриће... људи тад скинуше маске и показаше се у правом свијетлу.

„Право очајање може да обузме човјека кад код оних које сматра блиским умјесто разумјевања и усрдне помоћи, наиђе на хладне, оштроумне анализе својих схватања и поступака... Стално посматрам колика је неосетљивост осетљивих људи на осетљивост њихових блужњих“ .

(Иво Андрић)

У брду разочарења, у мој живот тад упловише двоје старих, племнитих људи - татини ујак и ујна, који нас, тад - кад нам је било најтеже, прихватише као најрођеније. На жалост, више нису међу живима, али мени и мојој породици обоје остадоше у љепом сјећању и драгој успомени.

Поред свега, и даље на неки нама својствен начин, волимо свој завичај, какав год бијо!

Да, то смо ми! Дјеца рата и избјеглиштва. Тамо далеко... тамо се воли и сами стари зид куће - једино што је од ње и остало, голи камен, дрво, брдо, ливада... све је то израсло у нашим душама и постало неотуђиви дијо исте.

Ми који смо поносни на своје порекло и свој народ, данас, корачамо напред, пуна и чиста срца, неоптерећени прошлошћу, коју и да желимо не можемо заборавити...

Умјесто закључка, јер у рату га никад нема, ову своју „исповјест“ завршавам како и почех, цитатом:

„А шта се ту море, има и горе,

онај оставио мртву матер у јарку,

други опет несарањеног сина,

трећи још увјек не зна ни ђе му је ко,

рат је...рат је велико зло“.

(Н. Корица - „Ђе ћемо сад“)

Share this post


Link to post

Једна од најтужнијих прича исписаних овде..

страх, исчекивање, неизвесност, плач...

Овде је и мени засијала суза у оку...

Мама је покушавала да јој објасни да то није наша кућа, већ нечија друга...а она и даље није вјеровала: “Само ме одведи тамо близу ње, не морамо улазити унутра, смо ме доведи до врата, до оног зида, молим те“. Цијели аутобус је плакао с њом...

Share this post


Link to post

rtv_oluja-15-godina.jpg

КОЛОНА ЈЕДАН ПО ЈЕДАН,

ТРАКТОРА НЕЗНА СЕ БРОЈ,

ОЧИМА СУЗНИМ У БЕЗДАН ГЛЕДАМ,

КРЕЋЕ СЕ ПОСЉЕДЊИ КРАЈИШКИ СТРОЈ.

ТРЕСЕ СЕ ТРОШНА КАБИНА,

ЈА И ОТАЦ У ЊОЈ,

ТРЕСЕ ОЛУЈА ИЗ ПРАВЦА КНИНА,

КРЕЋЕ СЕ ПОСЉЕДЊИ КРАЈИШКИ СТРОЈ.

ОТАЦ ЈЕ ПОГЛЕДА МРКА,

ГЛЕДА У КАРАБИН СВОЈ,

СУЗЕ МУ СКРИВА ЗБОРАНА РУКА,

КРЕЋЕ СЕ ПОСЉЕДЊИ КРАЈИШКИ СТРОЈ.

ЗА ТРЕН САМ ОДРАСТО НАГЛО,

ГЛЕДАШ ЛИ ГОСПОДЕ МОЈ.

ГЛЕДАШ ЛИ,ВИДИШ ЛИ ШТА НАС ЈЕ СНАШЛО,

КРЕЋЕ СЕ ПОСЉЕДЊИ КРАЈИШКИ СТРОЈ.

НОЋАС ТЕ УБИШЕ ЗЛОБОМ,

БЕЗ БОРБЕ ПРЕДАШЕ БОЈ,

ОДЛАЗИМ КРАЈИНО,ТИ ОСТАЈ ЗБОГОМ,

КРЕЋЕ СЕ ПОСЉЕДЊИ КРАЈИШКИ СТРОЈ.

Саша Борисов Вукичевић

Share this post


Link to post

Далеко сте далматинске стене,

Ја Вас жалим, Ви жалите мене.

Осећање срце пара,

У срцу ми још Динара.

Не треба ми пуно пића,

да се сетим ДРАГОВИЋА;

Манастира из давнина

а у селу Кољенимка.

На извору на Цетине

СВЕТОГ СПАСА слави име.

Док су Срби, док су били,

на поклон су долазили.

Свети Спасе ти помози,

да се спасе српској лози.

Туга јака још нас стеже,

за крај родни све нас веже.

Боже Свети ти помози

да се спасе српској лози.

Обичај је да се иде

да светиње да се виде.

И Срби се још надају

да се врате Родном Крају.

Свети спасе Ти чудима,

Ти помози свим Србима.

Нека твоја "сила виша",

мене врати до Омиша.

Крај Цетине да ја прођем,

Родном Крају опет дођем.

Далеко сте Далматинске стене,

ја вас желим Ви желите мене.

Попреклом се поносимо

и именом што носимо.

Да л ћу опет Далматинске стене,

да л ћу видет, то сад мучи мене.

У срцу ми још Котлуша,

тамо оста моја душа.

Могућност ми жеља куша,

да те видим о Котлуша.

Далеко сте Далматинске стене,

ја Вас жалим ви жалите мене

ја Вас желим Ви желите мене.

Љиљана Ћуић

Share this post


Link to post
– Боље се није могло ни проћи. Цијели ка тобожњи рат радило се ки ни себи ни свом. Нема главе. Не зна се шта се оће. Ландарај љево, ландарај десно. Ки муда у косидбу. А стисло са свију страна.

– Кога нами наш „тајо” шаље? И како? С ким смо ми ратовали и ко нас побједи? Да су то људи, ман они недомирени гњидаљи и подмуклаци. Откад је мог нумера, а одавно је, па ево све до данашњога дана, јаднијог рата нико од моије није водио. А сви су, напако за се, ратовали. Ово је тешка спрдачина а не рат, само ајде што лани.

– Што створише с нами. Нит је ко пита нас амо, нит се што пита народ у Србији. Све то риктају Титини и Антини бакови. И штокакве свјетске курветине. Ма ели ко узо новце за нас, ајде ти мени реци. И колко је узо? Морда нас је неко већ попушио. Ако си што река, море ти врцити глава ка да си мува. Ма каква мува.

– Мајори, пуковници, генерали. Јеба њи ко и је и посла. За усташу знадеш да је усташа, а за овијем идеш и у гору и у воду. Рачунаш, твој је, неће те зајебати. А он ти га, да простиш, ућера да ти очи искоче. И још мораш мучати.

– Боме, и ови наши домаћи смрдаљи и нељуди. Све би то требало подавити ки мачке. Само су овијем официрчићима лизали гузицу и додворавали се оно по комунистички. И гледали ђе би који шта зграбио и препрода. А ти, сељо, мучи и дурај. Ако врлекнеш, није те ни штета. Све то гледа онај озго. Девето ће им кољено пагати, ја ти вељо. Само, јеби га, они не рачунају ни на прво. А они што су гледали на свој народ а не на се, те је појо мрак. Било је правије јунака, није да није, само, боље да мучим. Чуће ме ко, па сам најеба.

– Видио сам ја тај шлепер. Само смо нако прошли. Гледаш да не вдиш. Веле да из авиона, а чији је авион враг нека погоди. Лоповска посла. Ћаћа, мати и двоје мале дјеце. Разњело. – Нијесмо ми Срби. Ми смо ти нико и ништа. Ал јопе, ајде буди Рват, кад нијеси. Ајде се покрсти. Све да оћеш, не мереш. Не мереш и готово. А неки мору. Ја би се волио убити. А сила и се преметло и ено и саде, најљући. Има и по Рвацке. Лоповска посла. Ватиканија.

– Мучи, немој да те ко чује. Како продати, брате рођени? Ко би био тај Србин да нас прода. Нема тије новаца. Мучи, ја ћу мучати.

– Боље би било да нас је све побило, неголи вако. Брзо би се ка и сва зла свијета заборавило и готов поса. Што вишо зло, брже се заборави. Мили Боже, ал се онај гурави Бутрос Галица појде од љуте сикирације за све ово. Само производе зло и трпају новце у торбе. А што ће им толки, враг црни знаде? Ваљда да праве ново зло.

– То су два рођена брата. Ел могуће, шта се прича, да су у тој Карађорђевој шуми све ово... пази овај ми није уван...

– Нит смо чији били, нити смо саде. А не дају ти да будеш свој. Нас је Бог одавно заборавио. А и ми њега. Да нас је Павелић још онда све подавио, саде ми не би давили ни себе ни око себе.

– Амо де се, не познам овије, мору чути. Немаш с киме. Све црљено, све лопов и бена. Педесет година у ташну бурек и јогурт. И новине у џеп. Накриви шапку с оном њевом звјездом и у канцеларију. У едну руку бурек, у другу ка тобож пињкало. Пише друг, разумијеш. А плаћа,само така. И све џабе. Тај педесет година није ништа мислио, ман само пазио да се не замјери ком не смије. Свако мјесто, ако ишта ваља, дај га свакоме, само да није Србин. Ако се који наш и домча скорупа, знај да је несорта и подрепаш. Попило им мозак и не вриједи. Они што су ваљали, јебало им мајку и готов поса. Мучи, мучи, ево едног, тај би ћаћу свога цинкарио, и то џабе.

– То што су ти Рвати, таког народа нема на Кугли. Цјели сам рат вата тај њев јадни радио. Они нас толко мрзе, да неко саде рече: нестаће сви Срби ал' одоште и ви ш њима, они би рекли: ајде одма. Само да нас нема, па макар и они нестали. Више воле да нас нема, неголи да њи има. Слађа им је наша несрећа ман њева срећа.

– Видио сам одма. Док они нас шаљу напред, па оно некво примирје, па ајде назад, ма какав. Вељо, нема, брајко, од тога ништа. Ил ратуј ки чоек, ил мируј и риктај друкчије.

– Ја би река да је нас требало по нечијом рачуну пуно више побити. Ту би обадва били на добитку. Едном да нас је мање, другом да ка тобоже приказује тај геноцид. А видиш, Њемац се за то сикира. Културни Европљанин, нема ту шта. Рашчеша гузицу демократа. Ђе сте Руси? Шта чекате? Само, то ћу ти други пут, ево оног смрада.

– Одвали комад Павелић, открка комад Тито и његова говна, а сад нас докусураше. Појли би нас да смо од студена камена. Да Бог даде, па се земља под њима провалила, па доље у бездану едни другијем xигарицу јели! И никед се не најели!

– Ми ћемо сви полудити. Ми не меремо остати нормални. А и нијесмо нормални кад смо им вјеровали. Онога се бојиш, овоме вјерујеш. Обичан чоек увје испане бенаст и готово.

– Да не би Јасеновца и овије што су га ка тобоже пет стотина пута провали ослободити и ниедном им није успјело, сад би ја њи гонио спрам Беча. Вако, гоне они мене. Само не знам ђе ће ме догнати. Ту нам је био почетак краја.

– Ватикан је људи чудо. Двадесет и четри сата у дану они не спавају. Само рију и поткопавају. Ел враг јаки? Јачи од црнога ђавола, ја ти рече.

– Шта ћемо ми Србији ваки? Ни они више не знаду ни шта ће, ни куда ће. Ја сам своијем из Лике у Београд за цијелога рата слала и теле и кумпјере и сланине и пршта и ракије и што сам гољ имала. Веле, послали рану из Србије. А ја вељо да ми ране имамо. Пуна села стоке, неће је нико. Што не доћерају камионе, плате који динар и гоне? Враг нека погоди шта је ко ту радио и жмукљарио. И тај шверц и та препродаја. Ја би то вако стара и неписмена боље. Могли су да су ћели. За мјесец–два од гологузаћа настаја је богаташ. Како то? Ено сад нолка стока Врањи, а ми меричке гулашиће из конзерве на „излету” усред Босне. Ја ни не знам ђе сам. Сад нас љепо све треба побацати у Дунав, ако је ту ђе близо.

– Пази вако, милион по Јасеновцима и штокаквијем јама, милион нас се сигурно покренуло од Вардара до Триглава и све пошло своме ћаћи и својој мајчици Србији, а нека нас је само милион прешло у ту њеву вражију вјеру, па ти сад срачунај. Ми све рачунамо на милионе, ка да нас има ки Кинеза а не шака паре. Не мере то издобрати, мој прикане. Само мораш мучати. А ко ће цијелог вјека мучати!

– Колко су само мукте скресали јањаца и нанизали уз јањетину оније црта и чинова. Да смо знали, па макар, ако ништа, да смо сваки дан пекли по јање и јели. Макар нешто. А остаде ми и онлика ракија. Треба сам се био сваки дан нашишати ки Рус, морда би ме досад ђаво прекино, па да не гледам ово што нико нити је видио, нити ће виђети.

Бједа, ништа друго.

– Веле да га убило тамо неђе према оном турском Петом корпусу, ђе ли. Немој да ко чује, ал веле да је био таки лопов, да га није ни штета. Тај је веле продава и оружје и цигаре и некав грашак и пиву и што све није. Одрекли га се његови. И што се ми онда чудимо за ову нашу „буранију”, кад је он, с таког положаја и продава и мунтава. Тај би

прода свога ћаћу, а не нас. Отиша сам и ништа ти нијесам река.

– Лоповска посла. Цијели свјет се прокурва. Амо нас са оном ајдучком усташијом разбуцају, па нам онда шаљу ка тобоже помоћ. Причају на радију како ће нам дати душеке од фине спужве, ћебад, јакне, а биће, веле, и чеколаде за дјецу. За кока–колу ћемо, веле, причекати који дан. Боме ће нам присјести и чеколада и спужва. Јебем ја и њи и ту, како јој оно веле, демократију. И то навр врцате спужве.

– Нема нами више живота, мајко. Ни повратка тамо, ни доласка амо. Све је то туга неопјевана. Исто смо ки грана на вјетру. Ал откршена. МИ СЕ НАС МОРЕМО САМО СЈЕЋАТИ.

– Враг зна оћемо ли се ми уставити и у Србији. Моремо ми вако и до Русије, само ако нам даду горива. Па лијепо право до Сибира. Да се заледимо и да нас нестане за сва времена. А у пичку материну више...

Ово су размишљања и беседе људи из Крајишке колоне који су августа 1995. године, са Олујом, дошли преко Републике Српске у Србију. Заправо, ово је цитат из књиге Миле Станковића "Лика које више нема".

Share this post


Link to post

Дуго је трајао тај мој пут

aleksandra-mandic-3.jpg

Од Грачаца до Доњег Лапца мало сам трчала, па ишла пјешке. Седмог августа 1995, за свега неколико стотина метара избјегла сам бомбардирање колоне на Петровачкој цести. Видјела сам авионе, чула запомагања. Босну сам прешла скоро пјешке..., прича Александра Мандић, која је као 15-годишњакиња, сама као прст, избјегла из Грачаца

Из свог стана у Грачацу Александра Мандић на брзину је узела школске свједоџбе и извод из књиге рођених, закључала врата и кључ оставила испод отирача. Било је то 4. августа 1995. године. Мислила је да ће се склонити негдје на пар дана, али није се вратила пуних 16 година. Тек је ове године провела три тједна у свом родном Грачацу. Срели смо је на Главном колодвору у Загребу, са коферима у рукама. Чекала је повратак на Косово, гдје и данас живи.

- Била сам дијете и сваки пут када смо оца пратили на ратиште, постојао је тај грч у мени да га можда задњи пут видимо, али ипак праве јачине тог губитка не можемо бити свјесни све док нам се он стварно не деси. Никада није волио да га испраћамо, говорио је да то слути на несрећу. Али тада је дозволио да га отпратимо до аутобуса. Био је јануар и у Грачацу је био велики снијег - сјећа се Александра.

- Прекинула сам игру са млађом сестром Анитом и заједно са мамом Мирјаном кренуле смо испратити тату. Претходно је био три мјесеца код куће и тешко му је пао поновни одлазак на ратиште. Први пут је плакао, није желио ићи. Рекао нам је да је сањао смрт. Послије пар дана то се стварно и десило.

Мама је припремила ручак...

Њен отац Душан Будимир (39) и још 22 војника измасакрирани су на врху Мали Алан 20. јануара 1993. године у раним јутарњим сатима. Александри и Анити тада је нагло прекинуто дјетињство. Погибија оца била је претешки терет за њихове године.

- Сјећам се сваког детаља тих дана. Слику измасакрираног оца којег нисам препознала никако не могу да избришем... То су трауме које остају до краја живота.

Није ту био крај несрећама породице Будимир. Оставши без животног сапутника, са двије малољетне дјевојчице у тешким ратним временима, Александрина мајка Мирјана потпуно се психички сломила.

Двије дјевојчице остале су изненада саме. У ратним невољама сваки човјек мисли на себе, па су Александра и Анита у граду гдје су рођене, расле и гдје су их људи познавали, ријетко наилазиле на руку помоћи. Са здравственим стањем мајке дјевојчице нису биле упознате. Након њене хоспитализације у книнској болници отишле су јој у посјету, али их је дочекало разочарење – мајка је била у таквом стању да их није препознала. У јесен 1993. мајка се напокон вратила кући. Под терапијом, здравље јој је у почетку било стабилно.

- Убрзо су услиједиле промјене расположења. Почела је причати да више не може и како би за нас све три било најбоље да нас разнесе бомбом. Једно вече рекла нам је да се боји да ће нам наудити када јој се стање погорша и да је најбоље да свима скрати муке. Сутрадан смо се растале као да је све нормално, што ми је било чудно. Рекла сам комшиници да је обиђе, али било је касно. Мама се објесила тачно онако како нам је причала. Оставила је поруку, наложила ватру и припремила ручак да нас чека када се вратимо из школе... - прича Александра.

- Када је тата погинуо, било је тешко и незамисливо, али знате да имате мајку и да ће бити некако. Е, онда када се то с њом десило, немате више никога. Изгубиле смо све. Питаш се само: Како живјети и коме се обратити?

Суочене са животним проблемима, сестре Будимир морале су ићи у школу, писати домаће задаће, као и остали вршњаци. Најтеже од свега падала им је самоћа и чињеница да нитко из блиске околине није пронашао начин да им помогне.

- Са 13 година преко ноћи престала сам бити весела дјевојчица и постала одрасла особа која је морала научити кувати, прати, бринути се о млађој сестри и покушати преживјети. Нитко од родбине није изразио потребу да нам помогне - говори Александра.

Бијег под гранатама

Двије године, до љета 1995, Александра и Анита провеле су потпуно саме. Када је Анита послије завршене основне школе отишла у Београд, изгубила је сваки контакт са Александром која је "Олују" дочекала посве сама. Посљедњи дан у Грачацу, 4. август, Александра проводи под гранатама, сакривена у подруму сусједне зграде.

- Не сјећам се због чега, али одједном су људи почели бјежати, у року од секунде настала је пометња тко ће прије и камо. Свако је узео неког свог и отишао, а ја сам опет остала сама.

Александра је из Грачаца, под гранатама, избјегла сама, без ичега. Слике родитеља добила је тек прије неколико мјесеци преко интернета, од једних пријатеља из краја.

- Од Грачаца до Доњег Лапца мало сам трчала, па ишла пјешке. Седмог августа, за свега неколико стотина метара избјегла сам бомбардирање колоне на Петровачкој цести. Видјела сам авионе, чула запомагања... Када сам прошла тим дијелом, још увијек је била гужва: камиони су горјели, свуда је било крви и остатака аута и трактора - описује Александра.

- Дуго је трајао тај наш пут, јер Босну смо прешли скоро пјешке. Не познајете људе, неки аути једноставно неће да стану, неки су препуни. У чији трактор и камион успијемо сјести, возимо се неколико километара, колико можемо, и онда даље настављамо пјешке. Често смо спавали поред пута, испод тракторских приколица.

Два је тједна провела у Новом Саду.

- Двије спортске хале, око 500 душа, људи спавају на поду, поредани као сардине. На једном крају дворане човјек умире, на другом дијелу дијете се рађа. На ред за храну чекали смо и по пола сата, а за купање да и не причам. Сви траже, сватко је неког изгубио. Молила сам људе у Црвеном крсту да ми помогну да добијем неки смјештај. Међутим, били су глухи за мој случај: објашњавали су ми како у Новом Саду не могу уписати школу и да школовање могу наставити једино на Косову. Тко није имао никога од родбине и пријатеља у Србији, није ту могао остати, морао је за Косово - говори Александра.

- Људи на Косово нису ишли својом вољом. Цијелим путем до Косова поља у возу се чула кукњава. Било је дјеце и стараца из свих крајева Хрватске. Када смо у јутарњим сатима стигли на Косово поље, нигдје није било живе душе, све прљаво, а пољем се ширио јак смрад од термоелектране. Испред жељезничке станице чекали су паркирани аутобуси. Излазимо из возова, улазимо у аутобусе и опет немамо појма камо идемо. Кажу нам, гдје вас одвезу, ту сте. Аутобуси су возили према Метохији, према мјестима са већинским албанским становништвом.

Живот у Приштини

Александра је остала у Приштини: неиспавана, уморна, из избјегличке колоне равно је сјела у школске клупе, у непознатој средини. Ти први дани били су јој посебно тешки. Удаљена од школе десет километара, без гардеробе и књига, друштво је потражила међу себи сличнима, избјеглицама из разреда с којима је дијелила судбину и искуство. Остали су ријетко имали разумијевања, а често је била почашћена ријечима да избјеглицама из Хрватске овдје није мјесто.

- Данима нисам стизала ништа јести, јер ми је школа била удаљена десет километара, па сам редовно морала пропуштати оброке у избјегличком интернату. Сукобљавала сам се са другачијим менталитетом, навикама и културом. Од мене се у школи очекивало да знам све, а нитко није питао у каквим околностима учим, са још 12 људи у соби.

Послије два мјесеца, преко Црвеног крста успјела је пронаћи сестру, која је након лошег избјегличког искуства у Београду стигла у Приштину, одакле је 1999. године отишла за Америку.

Након завршене средње школе, Александри се коначно осмјехнула срећа. Упознаје супруга Драгана за којег се удаје 1998. Нови живот гради у косовској Грачаници, гдје убрзо почињу нови рат, бомбардирање и страдање.

Послије свега проживљеног на Косову, Александра пакује кофере и са супругом и синовима Филипом и Андрејом покушава пронаћи мирније и сигурније мјесто за живот. Породица 2007. године одлази у Норвешку, безуспјешно тражећи азил. Након три године, Норвешка их враћа кући.

У мору замршених бирократских односа трију земаља – Хрватске, Србије и Косова – Александра данас има само косовско држављанство.

Пише: Паулина Арбутина, CHB.

Фото: Сандро Лендлер

Share this post


Link to post

ZBOGOM SELO

Kaljavim putem kolona ljudi

dok otac decaku kroz suze zbori

pogledaj sine tamo u daljini

to nasa kuca gori......

Ej zbogom selo

i rodna kuco moja

Ej zbogom majko

i grobovi pradedova

Topovi grme zemlja se trese

i dim je crni po njima pao

pogledaj sine ceo jedan zivot

u dva je kofera stao....

U tihoj noci kolona mili

dok otac jeca iz dubine duse

pogledaj sine dim u daljini

dusmani crkvu nam ruse....

Ej zbogom selo

i rodna kuco moja

ej zbogom majko

i grobovi pradedova...

Autor: Kasicanka

Benkovacko guvno

24.02.2009.

Share this post


Link to post

"Kolona"

Stavljam ruke na oci, nevjerujem,

Zar opet,ne nemogu da povjerujem,

Gdje li je taj moj dom,

opet bjezim pred rukom zlom.

Tu gdje rodjeni su moji djedovi,

dizu se neki novi zidovi.

Ko ce preko njih ici, neznam,

U tuznu kolonu opet gledam.

Kolona tuzni zbore,

a u koloni svi istim jezikom zbore.

Nema ko je ovaj ko je onaj

ko je gazda ko siromaj.

Plac se cuje i djeciji i stariji,

neznas ciji je snazniji,

ciji tezi i zalosniji.

Ko je gdje ko je kud,

mozda je neko dobro reko da je ovaj narod lud.

Duga, tuzna,

prasnjava, umorna, kolona.

Gdje li je ta Raca,

vec se svi pomalo guse od placa.

Dobro rece Hrvat jedan,

ici ce te preko Drine,

u tri p.... materine.

Sad znam sto Srbin znaci biti,

ali i nakon svega PONOSITI".

Autor: Gaga

Benkovacko guvno

1. mart 2009.

Share this post


Link to post

ZBOGOM RODNI KRAJU

Nad Dinarom Soko u letu, tuzno jeca,

oj Krajino majko odlaze ti dijeca.

Odlaze, a gdje odlaze, ni sami ne znaju,

dize se crni dim u rodnom zavicaju.

Po tuznoj povorki u koloni,

nadlecu dusmanske ptice,

celicna kisa zvoni,

tuzno je krajisko lice.

Uplasena dijeca, plac, bol i tuga,

nema majke,nema oca, sestre, brata ni druga.

Nema vise pijesme, njiva i oranja,

cobanice krsne, njenog milovanja.

Bjezeci u koloni da spase zivot goli,

ugledah zenu u crnu kako se bogu moli.

Moli se stara majka za svog ranjenog sina,

koji je hrabro pao od dusmanskog cina.

Sada je dusman tu, na nasem ognjistu svetom,

zavrsava Soko ispracaj sa svojim ranjenim letom.

Napusta Soko Krajinu i svoju Dinaru slavnu,

pozdravlja Karinsko more i Dalmaciju ravnu.

Tuzna je krajiska kolona, sto tako polako mili,

ostase im samo sijecanja kada su srecni bili.

Ostase im sada tamo u nepovrat rujne zore,

al' nicija vijecno nije gorjela do zore.

Autor: Davor J.

Benkovacko guvno

22.03.2012.

Share this post


Link to post

KOLONA

Krvari pakleno ljeto,

dok sunce prostire plam.

Sve ruse pred sobom sveto,

nemaju dusu ni sram.

Praste gromovi mrznje,

cuju se cudna zvona.

Cuje se jecaj iz duse,

sto jeca tuzna kolona.

Sa bolom neduzna kolona,

razvlaci kilometre tuge.

Odlazi u nepovrat negdje,

odlazi,nema joj druge.

O... rodjena majko moja ,

zasto me nesrecna rodi?

Deset vjekova nesta ,

sad trazim kukom po vodi.

Da li je sve to malo,

deset vjekova i vise?

U svetu je knjigu stalo,

tako u njojzi pise.

Ima li ista bolnije,

od zadnjeg sudjenog dana?

Kad ostavljas ognjiste tuge,

i na njemu hiljade rana.

Ima li gore strahote ,

kad cujes cudna zvona?

Pa ugledas povorku ljudi,

sto odvodi negdje kolona.

Ima li bolnije ista,

dok gori crna tmina?

I gledas kako majka,

zali jedinog sina.

Ima li gore strahote,

od surovog , prokletog rata?

Dok gledas kako bolno ,

sestra kuka zbog brata.

Ima li vece boli,

dok kolona neprestano jeca?

I rodjenim ocima gledas,

gdje umiru bolesna djeca.

Ima li ista teze ,

kada je zelja pusta?

A hljeba nigdje nema,

da nahranis gladna usta.

Proslo je dugo od tada,

jos uvijek cujem ta zvona,

i da mi je znati sada,

gdje nesta ta kolona.

Davor Jokic

Benkovacko guvno

4. maj 2011.

Pjesma je posvecena svim izbjeglicama koji su napustili svoja ognjista te davne 1995. god.

Share this post


Link to post

Jednom sam pitala moju baku da kako je. Veli ona;

"Vidjeti ćeš rano kade budeš tražila oči u budžaku, uši u budžaku, noge u budžaku, zube u budžaku kako je!" Est, uredno svako veče sve odlagala na nekav stolčić u budžaku sobe. Vidjela sam da polako život iz nje odlazi...

Augusta 1995. još dok su je noge služile okopavala je baštu. Oronule uši čule su tutnjavu iz daleka. Sebi u bradu je brundala; "neka, neka, tako od 91. dobili njeste..." Nije imala pojima šta se dešava. Bila je sigurna da "naši" šire reon. I tako to veče leže...

Obnoć, u neko doba učinilo joj se da nešto čuje. Dok se iz kreveta izvukla, nešto ogrnula, do vrata došantala vidjela je samo zadnja svjetla traktora kako niz progon odlaze. Izjutra je skuvala bjelu kavu i udrobila kruva. Ope dan po svojoj volji podjelila. Nije znala da je skorom pa sama u selu ostala. Drugog dana uputi se prema selu da uzme varenike na brdu. Nije se zagledala a ni čudila što se kod kuce Prodića niko ne vidi. Vredan narod vaje bio. Nije taj oko kuće se povlačijo man vaje u poslu dane provodio. Odgega Jeja niz stranu i teške pare uzbrdo se odvuče. Tu je bio nekav zidić kod kuže Anđine. Pređe ga Jeja polako. U tom trenu ugleda kako dva milicajca tuku Radu. Edan mu stao nogom na prsa a drugi ga mlatara u bubrege i prsni kos. "Ajmeee mora da je nešto gadno zgverijo!" pomisli Jeja. U tom trenu Rade okrenu glavu prema baki i onako sav izubijan reče (ajme heroja!!!) "Jeko, ovo nije naša vojska man "njieva"!!!

Jeji klecnuše koljena. U trenu se sanđe. Uvati se rukom za zid da ne padne. Uze zraka i veli; "koe bume brte, ako su pravi i ljudi neka i..." Odma je uvatiše pitati iz koje je kuće? Imal muških u kući? Gdje su joj sinovi? Iljadu pitanja na ednu prestravljenu babu. Znam da se na njoj vidilo nije. Vaje je prkosna bila! Vaje je cepter u ruci držala.

Pitaju je imal šta jesti. Kaže baka da dođe u selo pa eto ka i sade ide kupiti varenike, sira, jaja..."Nema tu baba sade više nikoga!" reče joj jedan od one dvojice. U tom trenu iz svih kuća stade vojska dolaziti. Protrnu Jeja da su ih sve pobili. I sama se sa životom poče pozdravljati. Znam da sam u tom trenu bila u njenom srcu i oku.

"Otišli su oni baba svi za Srbiju!" uputi je edan.

"Ma kakvu Srbiju, to su oni otišli na Udbinu ili prema Kninu..." odlučno će baba.

"Baba javi se ti na Udbinu u crveni križ pa će ti tamo dati nešto za jesti!"

"Ma ta njeste i na Udbinu stigli?" zaprepašteno će Jeja

"Sve je očišćeno od četnika baba!"

"A Knin?" ponada se baba da će ih postiditi.

"I Knin je naš baba!"

"VAJM OCA I SINA, ta njeste i tamo stigli???" zavapi Jeja.

Nisu je matletirali. Muške jesu. Pustili su je da odgega kući. Kako je noć dočekala...? kako od stra nije pomanitala nikad neću shvatiti...? Bila je tako hrabra. Na povratku kući je odvezivala i puštala blago van koje je bilo i gladno i žedno. Jedino biku nije prići smjela. Ona je preživila... a ja to znala nisam!

Na drugoj strani 1200km dalje ja sam ispala kukavica koliki je god ona heroj bila. Spremala sam se da odvezem zadnju turu pomoći u Liku. 6.8.1995. je Nemanja punio 4 godine i plan je bio da se do tada vratim. Sem toga u stomaku je vec 6 mjeseci rastao drugi sin. Znala sam da mi je to zadnja tura do idućeg proljeća. Više neću moći voziti sav taj put. Ito naokolo. Trebalo je proći cjelu Austriju, Mađare podplatiti i namoliti na ulazu i izlazu da me puste sa tolikom robom. Gadno su harač naplaćivali. Srbija, Republika Srpska sa iljade patrola i iljade zaustavljanja. U Strmici se ulazilo u Krajinu. Dalmatinci su me vaje muštrali na svoju stranu. Već su me na ulazu znali i vaje prigovarali što pomoć ide u Liku a muž mi Strmičanin. On je vozio u Dalmaciju a ja nisam mogla srcu dati da prevagne već sam bila aktivna u Ličkim humanitarnim organizacijama. Sve je bilo spremno i onda padne Grahovo! Presjekoše mi put! Gadno sam slutila. Uša nekav nemir u mene. Nisam krenula sa tom zadnjom turom. Sve sam razmišljala i informisala se kuda bi još mogla proći.

I započe Oluja... Televizor je radio non stop. Radio. Telefon se iz ruke ispuštao nije... Javila sam se da sam bolesna. Prvi puta sam izostala sa posla. CNN je svako pola sata javljao kretanja HVOa. Javljali su na koliko smo punkteva poraženi. Karta je vječito bila popunjavana i prikazivana. I onda....Onda crvena tačka pade na Ljubovo...Kako to javiše ja sam znala ode sve moje... Skočila sam u kupatilo od mučnine. Tamo me nekava manija uvatila. Od nemoći sam glavom udarala od šta sam stigla... Probudila sam se 6.8. Na Nemanjin rođendan. Kad sam shvatila gdje sam opipala sam stomak. Mrdao se. Iljade pitanja u glavi a nikog nema da mi odgovori. Poslje sam sve saznala. Prestala sam pričati kad sam saznala da Jeje nema među našima iz Gore. Svaku noć sam je sanjala. Jednom da su je u kolnici zapalili. Jednom u bunar da je bačena. Sve najgore... Dvadeset dana kasnije zvon telefon. Tetka me pita šta radim? Veljo da peglam. Kaže mi da sjednem. Ja pade. Znala sam da su je našli. Poklopim telefon. Gledam u njega ali zvati nazad ne smijem. Opet zvoni. Stavim slušalicu na uho i ništa ne govorim. Tetka viče; "Jeja ti je ziva!!!" Hoću da vičem, plačem, smijem se ali grlo neće ni a. Ope poklopim slušalicu. Odem u krevet. Čujem da zvoni telefon...Ne mogu pričati. Steglo sade nekvo olakšanje. Oćera nova nada sve one ružne snove. Ubile me kolone izbjeglica...stravične slike onih što su ostali...Jesam bila sam kukavica. Kukavica u onakve hrabre babe. I danas se stidim.

Kad sam čula da je živa, kad sam k sebi došla odmah sam se organizacije vatila. Tetku sam poslala iz Zagreba po baku. Dovezla je u Mađarsku. Ja sam je tamo uzela i otišla sa njom u Srbiju. Tamo sam ostalu familiju smjestila. Druga baka mi je uspjela pobjeći sa kolonom ali je u Srbiji dozivila jedan moždani udar za drugim i umrla za par dana. Eto možda bi tako i Jeji bilo. Njena je sudbina bila takva da ostane i preživi. Imala je sreće da su u selu bili vojnici iz Pule. Jedan od tih joj je pomogao da nađe broj telefona od kćeri u Zagrebu i čim je stigao kući u Pulu zamolio je ženu da nazove tetku. I tako je hrvatski vojnik nama javio da se dođe po hrabru i posebnu baku u Srednju Goru.

Milena Koščica

Share this post


Link to post

Убијте ме, да се не сећам „Олује“

Београд – Миланка Вукашин из Дрниша, жена из збега спаса према Србији, пут кроз пакао од свог дома до прогнаничког центра у Крњачи, сублимира у – шест речи: “Убијте ме, да се не сећам”.

milica-vukasin-izbeglica.jpg

„Кажу, пао Книн, народе или полази, или ћеш на прагу дочекати смрт. Тако смо кренули. Мислили смо, само који дан, па се враћамо својим кућама. Нико, зато, ништа није понео са собом. Осим живота. А он је, успут, за многе био завршен.“

Миланка Вукашин враћа сећање на акцију хрватске војске, названу “Олуја”, 4. августа 1995. године.

Јутро, у дану после пада Книна, ова жена је преломила. Са двоје унучади придружује се збегу. Инстинкт ју је водио да сачува само живот деце. “Бољи је живот, какав год био. Мој није битан, али јесте за ову нејач.”

„Зет, још у Цивилној заштити, ћерка у паници, деца вриште. Народ отуд куља. Не знам како, нашли смо се у некаквом камиону. Колико је било људи? Било је толико да се дисати није могло. Видим, возимо успут и два бурета нафте. А све размишљам, шта ако нас погоде.“

„Испред, и иза, непрегледне колоне људи. Народ вуку запреге. Старци терају своја стада, а јаучу за кућама. За иконама. ‘Не јаучи народе, вратићемо се’, говорим у себи.“

А самој себи не верујем. Више не верујем. Гледам унучиће и питам се коме су они и за шта криви да морају са огњишта прадедова да беже.

Гледам кћерку, она од мене тражи одговор. Зашто нисмо бар понели нешто за децу. Кажем: “Нисмо имали времена, јер су минути били између живота и смрти.”

„Колоне иду… иду… Пут закрчен. Пролазе и војни камиони, пуни народа. Хладњаче, трактори, под најлонима. Све крцато старцима и децом. Изгубљени погледи, црне мараме. Видим један крст у приколици. Старица Живка Малишевић није успела да сахрани сина.“

„У Српцу, наша војска нас зауставља. Деца гладна. Сад ће да поделе по неколико векни хлеба на сваку приколицу у колони. А онда је настао пакао. Одозго су стигле бомбе. Легла сам преко деце, после сам видела крв. Свуда около. Зајаукала сам, а мислила сам да никада гласа нећу пустити. Нисам јаукала због овог ужаса, већ и за мртве које сам видела у Книну. И, између којих смо пролазили.“

„Сати, као године. А колона иде, куда? Не знам… У Мартин Броду поново нас дочекују бомбе. После, и на Петровачкој цести, као у оној Ћопићевој поеми, кад девојчица вапије за својим животом и детињством. Питам се, је ли ово поново 1941. И одговарам, у том тренутку: збогом мој Дрнишу. Далмацијо, никад више. И, заиста, никад више. Данас вам то кажем, јер сам у то уверена. Не бих желела да се вратим. Посебно не после овог славља у Загребу.“

„Мени је повратак немогућ. Неко ми је узео кућу и не враћа је. Нити је плаћа. Али то није ништа, спрам моје комшинице Мире Пожар, којој је неко убио оца на огњишту. Ко? Ко је убио оне људе у Книну, између чијих тела смо бежали, путем спаса.“

„Слави Хрватска слободу својих генерала. Ми гледамо. Ми гледамо преносе “уживо”. Питам се: “Ко је нас протерао? Ко нам је запалио куће. Ко нам не да да се вратимо? Јесмо ли сами себе у огањ бацали? Нисмо! Ко је, онда? Ја одговор имам: они који су данас ослобођени. То је та со на нашу живу рану. Поново пробуђену.“

Извор: ВАСЕЉЕНСКА

20.11.2012.

Share this post


Link to post

Poštovana redakcijo, redovno čitam vaš list i odlučila sam da vam napišem kako je poginuo moj otac Milan Marčetić.

 

Majka i ja izbjegle smo 4. avgusta 1995. godine. Brat je izašao nešto kasnije jer je bio na ratištu. Moj otac Milan je bio na repetitoru Čelavac u Gračacu. Cijelo vrijeme rata bio je tu na položaju. Međutim, kad je osvanuo najgori dan, on i njegovih nekoliko drugova nisu uspjeli izaći i sakrivali su se u šumi 15 dana. O njemu nismo imali nikakvih vjesti, nismo znali da li je živ ili mrtav i ta neizvjesnost nas je ubijala iz dana u dan, sve dok nam iz Zagreba od tatinih sestara nije stigla vijest da je tata poginuo.

 

Prošle godine sam otišla u Hrvatsku prvi put otkako sam izbjegla. Moj tata ima dvije rođene sestre u Zagrebu i ja sam otišla

kod njih. Tetka mi je ispričala kako je tata poginuo, i od tada je moja mržnja postala još jača. Moj tata je lutajući po šumi

došao u svoje rodno selo Zrmanja, tu je bila njegova majka (moja baka). Ona nije bježala, ostala je kod svoje kuće. Kada ga je vidjela bila je srećna što ga vidi, a ujedno i nesrećna jer je naslućivala šta bi se moglo dogoditi. Tada su došle i tatine

sestre iz Zagreba i rekle mu da se prijavi da je ostao i da napravi osobnu kartu i pasoš kako bi mogao kasnije prijeći kod nas.

On je tako i uradio. Dobio je osobnu, ali je čekao da mu bude gotov pasoš.

 

Međutim, tog prokletog dana 29. septembra 1995. godine naišla je grupa ustaša, koja je harala po selima. Ušli su u kuću gdje

su bili tata i baka i tražili su im iskaznice. Oni su im pokazali, ali su oni tati stavili pušku pod vrat i izveli ga iz kuće. Na 150 metara od kuće su ga i ubili. Kada su se vratili nazad, baka ih je pitala: “Gdje mi je sin?”, a oni su odgovorili: “Utekao je u šumu.”

Baka je išla tražiti tatu i našla ga je gdje je ubijen. Tada su stigle i tetke. Policija je dolazila, tobože pravila neki uviđaj. Nisu dali da

se tata pomjera i on je tu ležao dva dana. Tu su dolazili i novinari, kada su tetke htjele da ga sahrane, oni su rekli da ga voze u Zadar na obdukciju. Htjeli su da sakriju od javnosti taj slučaj, ali tetke su bile uporne i vratile su ga iz Zadra, i to su morale platiti da bi im isporučili tatino tijelo. Tetke su ga sahranile u Zrmanji, njegovom rodnom selu.

 

 

 

Izvor: Bilten "Suza", mart 2003.

www.afmpkr.org.rs

 

 

Share this post


Link to post

Шта је горе: хрватска "Олуја" или српски послодавци?



Сваки аугуст, већ 18 година уназад ја ниjeсам свој. Слике ми навиру на очи ко љетњи пљусак. Она ноћ 3. аугуста кад јесте било вруће, али не обична врућина. Осјећало се у зраку нека специфична тежина. Можда највише зато што смо цијели јул 1995. били „избомбардовани“ вијестима што са ТВ и радија, што разним дезинформацијама које су кружиле од уста до уста нашег народа, који ни сам није више ништа разумио, да ће нас Хрвати напасти и збрисати са лица земаљске кугле. Није баш било наивно, јер смо већ били психички начети... Свако је гајио ту проклету наду да ћемо издржати, одољети и остати у својим кућама.


Прво су нам узели дрнишки простор у Миљевачком платоу 1992, затим Медачки џеп 1993, Динару 1994... Стрпљиво су нам затварали све прилазе и шансе да се некако одбранимо. Онда у мају 1995. у три дана Западна Славонија нестаде! 15.000 западнославонских Срба је протјерано, 300 убијено, а хиљаду одведено у логоре.


Зора 4. аугуста 1995. није ни сванила, а „Олуја“ је почела да се рађа. Туку ракете, гранате са свију страна, нема слободног кретања. Сви причају о евакуацији и одласку. Гдје? Куда? Коме? У вражију стрину, вели ми матер. Пакује ђецу са женом, све једно другом до увета... а они јадни, мали ништа не разумију. Стигло је и наређење, морамо на положај, у ровове. Пуцамо и ми на њих, али више они по нама, десет пута више. Дође и ноћ, али нема спавања јер смрт чека иза сваког ћошка. Можда и најтежа ноћ у мом животу. Само да сване, да видим испред себе, мислим се.


oluja_izb943.jpg

Наређују нам повлачење уназад 4 км од полажаја и да ту копамо нове ровове. Зашто, па овдје није толико лоше по нас? А тамо назад смо ка' нацртана мета. Наређење, извршење... и ко те шта пита, немој главу да ти неко скине, вели ми брацо. Повлачи се нас 300 под пуном ратном опремом. Нисмо ни почели како ваља копати, стиже ново наређење. Повлачимо се у Србију, веле да нема се више што тући.


Цијела Крајина, све живо, све што може да хода, све у камионе, ауте, тракторе, приколице, аутобусе, све што има два точка и више све то иде метар за метар прво у Републику Српску, а онда ка Србији. Када смо кретали, мислим се 'оћемо ли имати горива? А горива никад више и џабе дијеле на пумпама... Већ тада ми је звонило у глави: Издаја! Додуше не први пут... звонило ми је и онда за оно наређење када смо морали уназад 4 км. Коме, када и како да се жалим?


У Бијељини нам дају неке сендвиче и воду, а у Србију не смијеш са оружјем, мора се све предати... Морда се то неко уплашио да не би нагрнули на Београд и Слободана. Оног истог Слободана Милошевића који је са Туђманом преговарао о нашој судбини 45 пута. 'Бем ти неђељу када нас такви воде и представљају. Но, што ћемо са тим, не мере се то промјенити да богујеш... Само да нађем породицу у Србији... да изљубим и загрлим ђецу и жену и матер.



Пет дана у Шапцу и Руми, а онда нови покрет идемо на Косово и Метохију... Нијесмо то ни знали, него нас потрпаше у воз за који рекоше да иде у Јагодину или неђе тако. Да ћемо тамо добити и смјештај и све. Нико не очекује да ћете твоји лагати. Стижемо на Косово и Метохију. Добисмо колективни смештај ограђен жицом и наоружаним чуварима. Па јесмо ли ми марсовци?!


Двије године у том гету. Онда некако нађох пријатеља из армије, који живи у Панчеву и спреман је да прими нас седмеро. Рече да нећемо моћи дуго, али пар мјесеци можемо. Ма само да се извучемо из овог „Аушвица“, мислим се.


У Панчеву 6 мјесеци док не зарадисмо парица, и ја и жена. А онда у све иједно београдско предграђе... Ресник; Батајница, Болеч, Борча... Оно у први мах сам радио и вјерова' да паре добијам сјутра, у дневницу... Међутим, како се избезбразише послодавци, па поче плаћа да касни то се мени смркло пред очима да сам има' идеју да потежем нож и пиштољ на те протуве што нас израбљују. Отима моје из уста! Нијесам ја одређива' плаћу већ он, а не може мени да рече да нема пара, када паре пролазе и кроз моје руке.


Жена вели да њезина сестра иде у Шведску или Норвешку, са породицом... Хоће и ми да идемо. Питам је, а кол'ко би се плаћа' мој труд у тим земљама. Каже пуно, само ако 'оћеш да радиш... А морају прво да те приме, не примају свакога. Дижи сидро и идемо, велим јој. Тако и би децембра 1999. године. Горе, на вр' Норвешке нас смјестише. Учиш језик док не проговориш, а онда добијеш поса', смјештај и плаћу.
Плаћа за ови' тринаест година није једног дана окаснила, већ само уранила.

 




И онда када ме неко пита од овије Норвежана...
- „Шта те отјерало из Југославије?“...


- Из Хрватске „Олуја“, а из Србије послодавци.





Аутор: Радован Мирић
2. август 2013.

Share this post


Link to post

Мрзим аугуст и врела љета



Четврти аугуст, зора свану,
сјећање отвара тешку рану.
На то љето деведесетпете,
када сам бијо малено дијете.
Када је сванила црна зора,
када сам кућу оставит' мора'.

Мрзим аугуст и врела љета,
што донесе деведесетпета.


Оставијо завичај џелату,
пове' са собом секу и бату.
И маму и тату и родбину,
да не дијеле предака судбину.
Тако су нам и ђедове клали,
у јаме и бунаре бацали.
Све због вјере православне наше,
побише их хрватске усташе.

Мрзим аугуст и врела љета,
што донесе деведесетпета.


Историја нам се поновила,
нову тугу и јад направила.
Сви у колони, у тракторима,
приколицама и аутима.
Поњешмо у срцу завичај мили,
тамо ђе смо одрасли и живили.

Мрзим аугуст и врела љета,
што донесе деведесетпета.


Десет дана метар по метар,
живот је бијо највреднији дар.
Сјећам се свега како је било,
како би се то заборавило...
Мала дјеца како гладна плачу.
Када падне гранада сви скачу.
Са приколице у јарак први,
да не гледамо смрти и крви.

Мрзим аугуст и врела љета,
што донесе деведесетпета.


Хоће да нам сатру српско име,
тјерају нас силом преко Дрине.
Хоће да нам отму наша огњишта,
ливаде, поља и курузишта.
Хоће да нас нема на планети.
Видиш ли све ово, Боже свети?

Мрзим аугуст и врела љета,
што донесе деведесетпета.


Ноћу на отвореном дремамо,
ни кревета, ни ћебе немамо.
Црева нам крче хоће да раде,
да им се нешто хране даде.
А шта када немамо баш ништа?
Далеко смо од нашег огњишта...
И тако данима до Србије,
до наше матице и утопије.

Мрзим аугуст и врела љета,
што донесе деведесетпета.


Србија нас пошаље на Космет,
да јој не будемо тол'ки терет.
Веле нам тамо да смо избјеглице,
кукавице и још пропалице.
Боже драги, шта нам то брује?!
Ово је Олуја посље Олује!

Мрзим аугуст и врела љета,
што донесе деведесетпета.



Олуја је злочин који траје,
тешки отров који не престаје!
Злочин без казне хрватског рода,
српска издаја и плач од Бога!
Проклето било душманима све,
што нас из Крајине протjераше.

Мрзим аугуст и врела љета,
што донесе деведесетпета.




Писано, 5. августа 2013.

Share this post


Link to post

Rodjena sam 1991.god u Kninu,zauvjek ga napustila 1995,god.Zbog odredjenih okolnosti nikada vise nisam tamo vratila,niti ga cak posjetila.Nazalost sjecam se svega iz svog djetinjstva tamo provedenog i naravno oluje.Sada zivim u Srbiji,medjutim sjecanja stalno naviru,iako sam ovdje veci dio svoga zivota,nikada ovo nisam dozivljavala kao svoj dom.Cesto osjecam neki nespokoj,kao da me nesto vuce da se vratim,kao da me neki djavo progoni.Ovo je za mene bolna tema i mrzim govoriti o tome,nadam se da me neko razumije.Citajuci sve ovo vidim da smo svi u istom sosu.

Share this post


Link to post

Vise od 90% izbjeglih iz Krajine razmislja kao Vanja Radic. Ljubav prema korjenima je neunistiva i vjecna.

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!


Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.


Sign In Now
Sign in to follow this  
Followers 0