Sign in to follow this  
Rada

Dejan Lučić: PAVELIĆEV TESTAMENT – ŽIG KOMUNIZMA

Recommended Posts

Dejan Lučić

PAVELIĆEV TESTAMENT

UVOD

Ovom narodu je udaren ŽIG KOMUNIZMA!

Jugoslavija je zaostala za Evropom, zato što je ovde pobedio najnazadniji, najkrvaviji politički režim, KOMUNIZAM!

Šta je to komunizam, danas smemo da kažemo. Ranije smo morali kao papagaji da ponavljamo da je to demokratija, sloboda, ravnopravnost, socijalna sigurnost, sreća...

Ovaj narod je prevaren i eksploatisan od grupe koja je vladala uz Josipa Broza Tita!

Zvali su se komunistima...

Zvali su se herojima...

Sve je to laž! Sve što su govorili za sebe treba čitati obrnuto.

Kada oni kažu da su heroji, to treba čitati IZDAJNICI!

Kada oni kažu da su demokrate, to treba shvatiti da su krvoloci koji su tim putem zaveli diktaturu. Mir koji je nastao posledica je grobova koje su za sobom ostavili.

Tako je bilo... Trudili su se decenijama da svoja zlodela prikriju.

Vaspitavali su nas pesmicama i pričama o Titu ... Bila je to jedna kolektivna, sveobuhvatna LAŽ!

Ko je Josip Broz Tito, čovek koji je uveo Jugoslaviju u komunistički blok?

Po svemu sudeći, Josip Broz Tito je bio višestruki agent koji je vremenom evoluirao od “najamnika” do kreatora igre.

Za koga je sve radio Tito i ko mu je pomagao pokušaću da odgovorim. No, u budućnosti će biti više otvorenih arhiva i mnogo više činjenica. Za sada se zna da je Josip Broz Tito agent Sovjeta, Nemaca i Britanaca. Obaveštajni mozaik se još sklapa, ali ne treba sumnjati da će ovo ostati neoborivo.

Knjiga “PAVELIĆEV TESTAMENT – ŽIG KOMUNIZMA” je istraživanje koje treba da dokaže da je uvođenje komunističke diktature u Jugoslaviju, plod velike špijunske igre u kojoj su na direktan ili indirektan način učestvovali mnogi lokalni i međunarodni faktori. Komunistička partija Jugoslavije na čelu sa njenim generalnim sekretarom Josipom Brozom Titom prema sopstvenoj zemlji se postavila izdajnički i zločinački, jer je u ime SSSR-a, a uz pomoć sovjetskih obaveštajnih službi svoju zemlju pretvorila u dominion komunističke diktature.

Ko su pravi izdajnici saznaćete u ovom, II tomu PAVELIĆEVOG TESTAMENTA, koji nosi naslov ŽIG KOMUNIZMA. Ovaj naslov sam izabrao jer on najslikovitije predstavlja metod kojim je KOMUNIZAM utisnut u dušu srpskog naroda. Komunistička strahovlada nametnuta je nasilno, bolno i krvoločno. Ono što je najtužnije je da je sam srpski narod zloupotrebljen protiv sopstvenih interesa. Ono što je počeo ANTE PAVELIĆ, hrvatski šovinista, ustaškim putem, nastavio je JOSIP BROZ TITO, hrvatski “internacionalista”, komunističkim... Rezultat i jednog i drugog načina BILO JE UNIŠTAVANJE SRBA U JUGOSLAVIJI.

Knjiga “ŽIG KOMUNIZMA” je dokumentovano kazivanje o zločinima Josipa Broza Tita i njegovih saradnika u Drugom svetskom ratu. Autor se izvinjava čitaocima što u knjizi koju držite u ruci nema svih zločina iz vaših gradova i sela, jer su zločini toliko brojni da ne mogu da stanu u jednu knjigu. Da bi tu manjkavost koliko – toliko otklonio prema čitaocima, rešio sam da pripremim sledeći tom koji će nositi naslov PAKAO KOMUNIZMA.

Cilj pisanja ove knjige mi je bio da mlađim naraštajima OTVORIM OČI i da ih upozorim da je komunizam najveća prevara dvadesetog veka, a uz to i najveći zločin prema sopstvenom narodu.

Reakcija komunističkih vernika verovatno će biti oštra, a možda i surova prema autoru ovog istraživanja, no njihovo demaskiranje je počelo i ništa ga više ne može zaustaviti.

Napadači će naravno biti srpski konvertiti, komunisti koji se sada predstavljaju narodu kao demokrate, često i kao “veliki” Srbi...

Smatram da je pitanje časti da svaki Srbin učini šta može u demaskiranju ove međunarodne zločinačke organizacije. “PAVELIĆEV TESTAMENT – ŽIG KOMUNIZMA” je moj skromni doprinos.

Dejan Lučić

Share this post


Link to post

TITOVA ŠPIJUNSKA MISIJA PO LENJINOVOM RECEPTU

Najverći antikomunista Jugoslavije bio je kralj Aleksandar Karađorđević koji je vizionarski shvatio da je Kominterna, pored Vatikana najveći neprijatelj države koju je stvorio srpski narod, u koju je uložio skoro milion žrtava, a na čijem čelu se nalazio on.

Za kralja Aleksandra Karađorđevića takozvana “Oktobarska revolucija” bila je plod međunarodne obaveštajne igre, koja je nastala pod kreacijom nemačke obaveštajne službe. Podudarili su se nemački ekspanzionistički ciljevi sa vatikanskim verskim imperijalizmom prema najvećoj pravoslavnoj državi, Rusiji. Motiv Vatikana bio je jasan: moćna pravoslavna Rusija sprečavala je širenje katoličanstva prema Istoku, čak i na Balkanu, preko reke Drine, koja je još od raskola Rimskog carstva delila pravoslavlje od rimokatoličanstva. Naravno, Drina je bila samo fiktivna granica, jer je srpski pravoslavni narod živeo i “preko” reke, koja je bila neka vrsta kičme koja deli dve polovine nacionalnog tela.

Kralj Aleksandar Karađorđević bio je svestan ukrštanja političkih interesa SSSR-a i Vatikana protiv zemlje čiji je on bio politički vođa. Zbog toga je Aleksandar želeo da jednog moćnog neprijatelja neutrališe potpisujući sa njim ugovor o “nenapadanju”, kako bi se mogao nazvati KONKORDAT sa Vatikanom. To je bio ugovor kojim je rimokatoličkoj crkvi dat niz privilegija u Jugoslaviji, samo da bi ona prestala da je razara preko svoje “Crne internacionale”. Atentat na Aleksandra te planove je prekinuo. Da vidimo kako je kralj za života gledao na SSSR; priča Ratko Parežanin, poznati emigrantski intelektualac:

“Za života kralja Aleksandra nijedna vlada nije ni pomišljala da se prizna Sovjetska Unija. Znalo se unapred da će se svaki pokušaj u tom pravcu razbiti o uporan antisovjetski stav Vladaoca. Kad su Čehoslovačka i Rumunija priznale Sovjetsku Uniju, počelo je da se govori da će uskoro isto učiniti i Jugoslavija, kao članica male Antante.

U svojstvu šefa odseka za spoljnu štampu u Presbirou, zamolio sam tada kralja za audijenciju da ga pitam kakav će stav zauzeti Jugoslavija.

- Dok sam živ, nikad neće s naše strane biti priznata Sovjetska Unija – odlučno je odgovorio.

- A šta da se radi kad su to već učinile Čehoslovačka i Rumunija? – bilo je moje pitanje.

- One mogu da čine šta hoće, na taj put mi s njima ne možemo. Beneš je priznao Sovjetsku Uniju iz trgovačkih razloga ili zbog nekih drugih špekulativnih motiva, a Titulesku to radi zbog straha ili oportunizma. Mi ne želimo da trgujemo sa Rusijom. Mogu svi priznati Sovjetsku Uniju, ja mogu ostati sam, ali dok u njoj sede dželati ruskog naroda, ja joj neću pružiti svoju ruku. Mi ćemo Rusiju priznati tek onda kad njezin narod bude slobodan.

To je bio stav kralja Aleksandra prema Sovjetskoj Uniji.

Komunisti su vrlo dobro znali za njegov stav. Kad je kralj pao kao žrtva atentata u Marselju, oni su se njegovoj smrti radovali jednako kao i Pavelićeve ustaše i drugi neprijatelji Jugoslavije. 1

Komunisti – politički hermafroditi

Nije lako bilo komunistima u Jugoslaviji. Kako se menjala politika u SSSR-u, tako su oni morali kao neki hermafroditi da menjaju svoj politički pol. Čas su bili protiv Nemačke, čas protiv Francuske i Britanije. Interesi Jugoslavije za njih nisu bili bitni, već je bio bitan interes tuđe zemlje, ili, tačnije rečeno, interes komunističkog političkog sistema koji je nametnut ruskom i drugim narodima u SSSR-u.

Politički preokreti komunista razumnim ljudima u Jugoslaviji su izgledali smešno, ali naivnom narodu, pogotovo radnicima te perturbacije su delovale čas logično, čas zbunjujuće. Komunisti su svojom frazeologijom uspevali da se često nametnu masama. Narod nenaviknut na njihove laži, nekada im je verovao... Da vidimo kakvu su politiku komunisti vodili protiv svoje rođene zemlje pred rat:

Od 23. avgusta 1939., kad je zaključen sporazum između Sovjetskog Saveza i nacističke Nemačke, pa sve do 22. juna 1941., kad je Nemačka napala Sovjetski Savez, KPJ se svim silama zalagala za ovaj savez. Ona je sabotirala svaku akciju svoje sopstvene vlade i svoga naroda, ako je ista bila uperena protiv ovoga sporazuma.

Prilikom komemoracije francuskom admiralu Gepartu – koji je za vreme Prvog svetskog rata učinio velikih usluga Srbima – komunisti vrše demonstracije i uzvikuju: “Dole Francuska, dole Engleska, dole imperijalistički, kapitalistički rat!” Kliče se Staljinu, Sovjetskoj Uniji, čak i Hitleru. Osetivši da su ovakve parole nepopularne kod Srba, oni ih više ne ističu pred javnošću ( o tome pišu u svojoj podzemnoj štampi), ali se od sada svom žestinom obaraju na cepanje naših unutrašnjih snaga, ističu nacionalna i klasna pitanja, seju seme razdora i mržnje na sve strane, pomažu separatističke pokrete i bez prestanka traže priznanje Sovjetske Unije, kao “jedine sile” koja vodi “politiku mira” i koja jedino može spasti Jugoslaviju!

Strategiju i taktiku KPJ u Drugom svetskom ratu nedavno nam je otkrio i jedan referat dr Jovana R. Bojovića.2 U tom referatu veli se ovo: “Komunistička partija je sve do avgusta 1939. godine zahtijevala da se zemlja u spoljnoj politici oslanja na Sovjetski Savez, Francusku i Englesku. Od tada ona je napravila veliki zaokret... Osnovni predlog za taj zaokret bio je pakt o nenapadanju između Nemačke i Sovjetskog Saveza, koji je doveo do velikog zaokreta Kominterne u antifašističkoj borbi. Kominterna je od tada pa sve do napada Nemačke na Sovjetski Savez juna 1941. godine u osnovi napustila platformu antifašističke borbe, koju je usvojila na svom VII kongresu i prestala da poziva mase u borbu protiv fašizma i fašističkih agresora...

____________________________________________________________________________________________________

1 Ratko Parežanin, “Drugi svetski rat i Dimitrije Ljotić”, 1971. str. 185-186.

2 Dr Jovan R. Bojović: “Iz političke aktivnosti KPJ u Crnoj Gori uoči Pete zemaljske konferencije”. Referat je održan na “naučnom skupu” u Zagrebu (22-23. X 1970.), posvećenom 30 - godišnjici Pete zemaljske konferencije KPJ, a objavljen je u podgoričkoj “Pobjedi”, brojevi od 8, 12, 15, 19 i 22. Novembra 1970.

Dejan Lučić

Share this post


Link to post

*****

Kakav je uticaj imao pakt Hitler – Staljin na gledanje KPJ na rat i njegove izazivače” – kaže malo dalje dr J. Bojović – “vidi se, pored ostalog, iz pisanja “Proletera” početkom 1940. godine. U broju januar-februar 1940. objavljen je članak pod naslovom “Imperijalistički rat”.

Autor je ocijenio da su Londom i Pariz “centar svjetske reakcije imperijalističkog rata” koji “mobiliše oko sebe sve sile ljudskog nazatka da bi spasili kapitalizam i svoju prevlast u svijetu”... I na Četvrtom plenumu Pokrajinskog komiteta za Crnu Goru konstatovano je da “centar reakcije nije više njemački nacionalsocijalizam, nego engleska i francuska buržoazija”...3

“Tito” poziva komuniste da izdaju Otadžbinu u aprilskom ratu Srbi i Slovenci su se državnim udarom 27. marta 1941. godine opredelili za tabor antifašističkih zemalja i, kao takvi, bili su spremni na borbu protiv Sila osovine. Komunistička partija Jugoslavije pozivala je tih dana narod da se ne bori protiv napadača a za račun “nenarodnog vođstva” i kapitala. Oni su pozive upućivali u najkritičnijem momentu po svoj sopstveni narod u Jugoslaviji, u momentu kad je nacistička Nemačka razjapila svoje čeljusti da proguta Jugoslaviju. Evo jednog letka u celosti koga su komunisti objavili 30. marta 1941., koji glasi:

“Narodi Jugoslavije dovedeni su u opasnost okrutnim Britancima koji su bili podstrekači, i velikosrpskim šovinistima, koji svojim provokacijama vode zemlju u rat. Slučaj sa demoliranjem Nemačkog saobraćajnog biroa i incidenta sa nemačkim ambasadorom fon Herenom potvrđuju da mi moramo čvrsto da se odupremo takvim elementima i da sprečimo takve provocirajuće napade. Ne dozvoljavajte ovim neodgovornim elementima i imperijalističkim agentima da izvršavaju svoja provokatorska dela, a naročito u Srbiji. Ceo narod će se suprotstaviti onima koji žele da koriste stanje narodnih masa za čuvanje nezavisnosti, gurajući ga u rat za imperijalističke ciljeve. Mi ne želimo nikakav imperijalistički rat, mi nećemo da budemo oružje u rukama britanskih imperijalista, dižemo se energično protiv mogućnosti da se naša država uvuče u ovaj rat, već u samom početku imperijalističkog rata. Mi kažemo da je ovaj rat ono što u stvari i jeste: imperijalistički rat, gde se imperijalističke sile bore za podelu sveta. Mi demaskiramo britanske i francuske imperijaliste kao ratne podstrekače, koji žele da uvuku druge države u rat, da se bore za njihove ciljeve.”

To je za komuniste u to doba bila “borba” protiv fašizma i nacizma! Da su oni u to doba, kao i pre toga, pa i za vreme samog rata, radili na rušenju Jugoslavije i da su istinski kolaborirali ne samo sa zavojevačem, već i sa hrvatskim ustašama kao i svima anarhističkim elementima u Jugoslaviji, dokazuje direktiva Generalnog sekretara KPJ Josipa Broza – Tita partijskim organizacijama, izdata neposredno posle Beogradskog puča 27. marta 1941. Tito u ovoj direktivi izdaje uputstva Partiji s obzirom na novonastalo stanje za dalji rad. Njegova poverljiva direktiva glasi:

“1. Komunistička partija Jugoslavije sad je u položaju da uzme aktivnog učešća u zbacivanju monarhističkog režima. Toga radi ona će pružiti podršku svim elementima koji imaju isti taj cilj, bez obzira na njihov ideološki karakter. Jugoslavija mora najpre biti rasturena u više delova, i Partija će potom delovati u svakom od njih shodno ranije datim uputstvima.

2. Članovi Partije pozvani u vojsku valja da vrše sledeće zadatke: prvo, da dezorganizuju otpor Jugoslovenske vojske stvarajući zabunu među oficirima i ljudstvom, tako da poraz izgleda kao posledica nesposobnosti oficirskog kora, čiji ugled mora biti konačno uništen; drugo, da sabiraju oružje i ratni materijal koji bude napušten u panici i da ga smeštaju na skrovito mesto radi poznije upotrebe; treće, da sabiraju informacije o pojedinim oficirima i vojnicima koji ne pripadaju našem pokretu, ali mogu biti korisni za slučaj ulaska Sovjetskog Saveza u rat. U izvršavanju ovih zadataka činiti punu upotrebu od naše tajne organizacije u zemlji koja će takođe provoditi ovaj plan.

3. Pružiti svu nužnu potporu ustašama, Makedoncima, Albancima i drugim nacionalnim organizacijama ukoliko bi one mogle doprineti što bržem zbacivanju današnjeg režima. Pomoć treba da se pruži i crnogorskim separatistima ako prihvate antirojalističku liniju u Crnoj Gori.

4. Nemačka će brzo slomiti jugoslovenski otpor i uz pomoć Italije uvesti u Hrvatskoj ustaški režim, a možda slične separatističke režime i u drugim krajevima. Moraju se zbog toga preduzeti koraci da se naši ljudi uvuku u novu upravu radi sabiranja obaveštenja i radi drugih ciljeva.”4

Saznanje koje sablažnjava i opominje. Zakasnelo saznanje za one koji su bili uvučeni u KPJ-SKJ, “Narodnooslobodilačku” borbu, bratoubilački rat. Saznanje i za one koji su nastavili da služe tokom proteklih 50 godina i svima onima koji su se priključili slugatorskoj politici, a nisu podigli glas ili se na bilo koji način usprotivili komunističkom teroru.

Ovo je opomena i za mlađe da ovakve greške nikad ne ponove. Jer, ni jedna ideja nije tako uzvišena koja pod noge stavlja integritet otadžbine i sudbinu naroda.

Obaveštajni milje sovjetskog agenta znanog kao

VALTER, VAJS, TITO

Drugi svetski rat je po zamisli stratega svetske komunističke revolucije u Kremlju trebalo da se iskoristi za povećanje broja zemalja koje bi potpale pod direktnu sovjetsku kontrolu. Sovjetski agent koji je trebalo da izvrši ovaj posao u Jugoslaviji bio je Valter.

Naravno, svaki sovjetski agent ima svog kontrolora, koji ga drži “na uzdi” savetima, ali i pazi da ovaj ne postane “duplak” bez znanja centrale u Moskvi.

Uloga agenta Valtera bila je centralna, i svi drugi sovjetski obaveštajci u Jugoslaviji, mada nisu ni znali za Valtera, služili su mu.

Sovjetske obaveštajne službe, vojna i civilna, u Kraljevini Jugoslaviji su izgradile čitav niz špijunskih mreža, u svim strukturama društva. Za vrbovanje agenata među Jugoslovenima koristili su različite motive. Najčešći motiv bio je rodoljublje.

Onima kojima su pristupali, sovjetski obaveštajci su govorili da je Jugoslavija u velikoj opasnosti i da je jedino čvrsto povezivanje sa moćnom “Rusijom” spas za otadžbinu. Ovim ljudima rad za sovjetsku obaveštajnu službu ni u jednom trenutku nije izgledao kao izdaja zemlje, već kao patriotski akt. Naravno, svi oni su korišćeni samo da bi se ostvario jedan cilj – DOVOĐENJE KOMUNIZMA U JUGOSLAVIJU!

Pored kategorije “Rodoljuba – špijuna”, Sovjeti su angažovali Jugoslovene za rad INDIREKTNIM METODOM! O čemu je reč? Nekom Jugoslovenu bi pristupio Rus-belogardejac, za koga se znalo da je antikomunista, da je pobegao pred crvenim terorom. Takav Rus je u Jugoslaviji, pre toga pričao da su mu komunisti pobili porodicu, rođake... U javnosti takav se predstavljao kao izraziti anglofil. Sa takvim imidžom, taj Rus bi pristupio nekom Jugoslovenu i zamolio bi ga da mu pomogne u radu protiv Nemaca. Jugosloven bi se opet osećao kao “patriota”. Tako angažovanom saradniku bi diskretno bilo naznačeno da on zapravo radi za britansku obaveštajnu službu. No, naravno sve je to bila igra... Rus nije bio “belogardejac”, niko mu nije pobio porodicu, već je bio KOMUNISTA, agent NKVD-a, koji je desetak godina ranije ubačen u masu pravih izbeglica. Takav obaveštajac je znači obmanjivao špijuna – Jugoslovena da radi za Britance, a ne za Sovjete. Takav metod se koristio kod onih koji su bili bitni za prikupljanje informacija za Sovjete, ili su se nalazili na mestima na kojima su se donosile presudne odluke. I takvi, prevareni agenti, su u neznanju služili DOVOĐENJU KOMUNIZMA U JUGOSLAVIJU!

Sovjetska obaveštajna služba koristila je i druge metode vrbovanja Jugoslovena, kao što su novac, ucena, obećanja, podmetanje lepih žena i slično.

Ono što moramo da znamo je da obaveštajne sužbe u političkim manipulacijama u jugoslaviji imaju svoje ljude i u političkoj grupaciji koja radi u njihovu korist ali i na njihovu štetu. Zbog toga su sovjeti imali svoje agente i na strani komunista i na strani nacionalista, ali i na strani Nemaca i ustaša. Van Jugoslavije, Sovjeti su imali odlično raspoređene agente i u britanskoj obaveštajnoj službi koji su obavili presudnu ulogu u promociji JEDNOG OD SOVJETSKIH AGENATA U JUGOSLAVIJI – VALTERA!

______________________________________________________________________________________________________

3 Ratko Parežanin, N.D., str. 184 - 185.

4 Mane Pešut, “Revolucija u Lici 1941 - 1945”, (1966. Izdanje Piščevo), str. 56-58.

Dejan Lučić

Share this post


Link to post

Od agenta do kreatora obaveštajne igre

Po mišljenju autora ove knjige sovjetski agent Valter (Tito) je vremenom evoluirao od običnog izvršioca direktive u “agenta – kreatora politike”. Na to je uticao rast partizanskog pokreta, gde je Valter postao harizmatični vođa, svestan svoje uloge i snage. Poznajući metodologiju sovjetske političke mašinerije, agent Valter je znao da postaje suviše samostalan i da je pitanje vremena kada će biti likvidiran. Sovjeti su mu pripremali zamenu sa Hebrangom koji bi morao da bude krotki izvršilac naredbi. Strah od likvidacije naterao je Valtera – Tita da, prilikom susreta sa Čerčilom, u Italiji ponudi svoju saradnju Britancima. Dobijanje za agenta jednog Valtera, koji je u međuvremenu postao “maršal” Tito, bio je veliki mamac za Britance kome oni nisu mogli da odole. Bio je to prvi prebeg sovjetskog obaveštajca tog ranga tokom Drugog svetskog rata.

Prelaskom Valtera u britanski obaveštajni sistem on je dobio i celokupnu britansku podršku na putu ka vlasti. Ovim prebegom Britanci su mislili da su dobili svoje opcije u Jugoslaviji i da im za to više nisu potrebni ni mladi monarh Petar II, a ni “prvi gerilac Evrope, Draža Mihailović”. Valter, Broz Josip, Vajs, Tito ili, kako se već zvao, vođa komunista Jugoslavije je postao britanski čovek broj 1 u ovom zaraćenom prostoru.

Sovjeti su sumnjali u Valterovu vernost, pa je on uskoro otišao u Moskvu da te sumnje odagna. NKVD i Staljin nisu bili baš ubeđeni u iskrenost agenta Valtera, ali su procenili da njegovo smaknuće može da usledi i nešto kasnije, jer bi njegova pogibija tokom rata mogla da bude psihološki momenat koji bi podelio partizanski pokret i delovao bi i na veliki broj Srba u partizanima da pređu pod komandu đenerala Draže.

Agent Valter je znači igrao dvostruku igru! Sovjeti i Britanci u njega su sumnjali, ali su u isto vreem procenili da im je on, ipak, najjači adut! Da bi ga pridobili više za sebe nego za protivničku stranu, I JEDNI I DRUGI SU GA POTPLAĆIVALI! To je obavljeno njegovim političkim UZDIZANJEM, oružanom pomoći i podrškom kroz sopstveni obaveštajni aparat.

Definitivno Valterovo odvajanje od Moskve došlo je tek 1948. godine, ali on je i dalje igrao da je promoskovski orijentisan, ne više radi Moskve već radi Zapada. Zbog toga je Jugoslavija i sledećih godina igrala igru “socijalizma”, da bi za potrebe Zapada, igrala navodnog “TROJANSKOG KONJA KOMUNIZMA”. Zapad se nadao da će i druge satelitske sovjetske države krenuti putem Jugoslavije. Mamac je bio dobro plaćan.

Valter, koji je u međuvremenu postao “voljeni Tito”, od Zapada je tokom krize 1948. godine i posle nje dobio oko 40 milijardi dolara. Taj novac je delom potrošen za naoružavanje Jugoslavije. Druga polovina svote korišćena je “za razvoj zemlje”...

Uloga agenta “prebega” Valtera bila je vrlo značajna u operaciji NEANGAŽOVANE ZEMLJE. O čemu je reč? Pod uticajem nove politike, slabljenjem Britanije kao svetske sile, nestankom Nemačke i Italije sa svetske pozornice, a rastom političkog i vojnog uticaja Sovjeta, dolazi do DEKOLONIZACIJE AZIJSKOG I AFRIČKOG PODRUČJA. Sovjetska obaveštajna služba sistematski podstiče prokomunističke i uopšte prolevičarske struje u tim zemljama da izazovu revoluciju. Sovjeti nude pomoć u novcu, oružju, obećavaju kulturni i ekonomski preporod svim zemljama koje se vežu za sovjetsku zonu uticaja. Takav mamac uz veliko sovjetsko obaveštajno uplitanje počinje da širi “SVETSKU KOMUNISTIČKU REVOLUCIJU”.

Da bi se proces širenja SOVJETIJE PO AZIJI I AFRICI ZAUSTAVIO, BRITANCI SMIŠLJAJU OPERACIJU NEANGAŽOVANE ZEMLJE. Ideja se plasira Titu, preko Nehrua, koji je i sam bio uplašen od svojih radikalnih komunista. Plan je u suštini jednostavan.

Pošto je Zapad, kao podržavalac kolonijalizma nepopularan među narodima Azije i Afrike, pa bi direktno angažovanje Zapada bilo komplikovano, u zaustavljanju sovjetske ofanzive pronalazi se “TREĆI PUT”, nudi se tim probuđenim zemljama “šansa da budu nezavisne, a ne sateliti SSSR”. Ta ideja im se plasira preko Tita, Nehrua i Nasera, koji je inače već bio pod sovjetskim uticajem. Bio je to veliki mamac za bivšeg sovjetskog agenta, Valtera. Zapad mu je ponudio mogućnost svetske promocije njegove ličnosti.

Da bi se to obavilo, Broz dobija neophodan novac i medijsku potporu. Ceo Zapad se uključuje u jednu veliku obaveštajnu igru – proizvodnju “svetskog državnika Tita”.

Time se ovom lokalnom, balkanskom lideru daje propagandom značaj koji mu po veličini i snazi Jugoslavije svakako ne pripada. No, propaganda je propaganda. Elementi njegove biografije se naduvavaju i prenose u novinama Zapada. U tu igru uključuju se i male novine, radiostanice širom Azije i Afrike. Posle izvesnog vremena Tito postaje “legenda” poznata širom sveta. Njegova reč se uvažava. Tito koristi priliku i igra ulogu velikog državnika. Njega prvo primaju već veliki državnici, da bi on posle toga krenuo u svoja čuvena putovanja po svetu, u pratnji svoje svite. Na svojim putovanjima, sada već čuveni svetski državnik Tito sa imidžom “komuniste – humaniste” posećuje te probuđene azijske i afričke države nudeći im umesto zavisnosti od Sovjeta, treći put, ni Istok ni Zapad, već nezavisnost! Da bi oni to ostvarili on im nudi pomoć u oružju, kredite... Svi koji su prihvatili tu igru KOJA JE IMALA ZA CILJ DA IH OTRGNE IZ ZONE SOVJETSKOG UTICAJA dobili su na indirektan način podršku Zapada, koja je išla posrednim putem preko JUGOSLAVIJE, INDIJE i EGIPTA. Tako je mali agent Valter, postao veliki svetski državnik JOSIP BROZ TITO! To je tajna jugoslovenskog “blagostanja” za vreme Broza, to je tajna ugleda Jugoslavije u svetu, dok je u njoj gospodario crveni diktator, pod zaštitom zapadnog kapitala.

Međutim, vratimo se na početak, na doba kada je Josip Broz bio samo agent Kominterne, Valter, kada je igrao ono što je Staljin tražio, a NKVD ga strogo kontrolisala.

Izveštaj o radu sovjetske službe u Jugoslaviji Jugoslovenski vojni izaslanik u Berlinu, generalštabni pukovnik, Vladimir Vauhnik, Slovenac, bio je pred rat jedan od naših najboljih obaveštajaca. U svojoj knjizi “Nevidna fronta”, piše:

Mada još nisu bili saveznici Čerčil i Staljin, u odnosu na Jugoslaviju, radili su potpuno isto – tvrdi Vauhnik. Obojica su razvijali aktivnost na izazivanju puča i obojica su hteli da uvuku Jugoslaviju u rat sa Nemačkom...

Vauhnik piše o velikoj opasnosti Moskve posle uspostavljanja odnosa sa Jugoslavjom. Moskva “nije štedela ni novac za agente da bi za sebe pridobila jedan deo političara i javnog mišljenja. Osobito je imala uspeha kod jedne srpske partije (Zemljoradničke?) koja je verovala da će igrati veliku ulogu. Sovjetska propaganda je tada dejstvovala u Jugoslaviji na dva koloseka, Na jednoj strani diplomatija je radila za sopstveni račun, služeći se pri tom vrlo uspešno “korisnim budalama”. S druge strane, KPJ u to vreme izdala je svojim članovima poverljive instrukcije da se monarhistička Jugoslavija mora razbiti na više delova. Od komunista je zatim traženo da unose u jugoslovensku vojsku dezorganizaciju, da skupljaju ratni materijal i da pomoću tajnih organizacija unose paniku u državi. Komunistička partija morala je da učini svaku pomoć separatističkim organizacijama, ustašama. Makedoncima, Albancima i Crnogorcima...”

“U isto vreme sovjetska diplomatija je vršila u Beogradu sveslovensku propagandu; govorilo se o slovenskoj solidarnosti i operisalo se sa sloganima kako ‘majka Rusija’ neće nikada ostaviti na cedilu svoju slovensku braću. Gde se računalo da će se naići na zatvorene uši, pošto se tu radilo o pridobijanju antikomunista – nije se ustručavalo da se takva propaganda vrši pod engleskom maskom, kako bi se ‘korisne budale’ brže i lakše ubedile. U Beogradu je tada bilo mnoštvo takvih korisnih idiota, koji su se oduševljavali ovakvim sloganima i u svima nacionalnim organizacijama i partijama dolazili su do reči oni koji su tražili rat, pošto će ‘majka Rusija’ priteći u pomoć! Demonstranti na ulicama dobijali su po 300, 400 i 500 dinara, a onaj koji je nosio zastavu dobijao je po 1.000 dinara. Prigodni govornici, pak, primali su po 3.000 i više dinara... Karakteristično je i to” – veli Vauhnik – “da je sovjetski vojni ataše bio prvi koji je Simoviću čestitao na puču. Da u onom trenutku, kad je pakt bio zaključen, strani agenti nisu dali mig za izvođenje puča, njegovo izvršenje ne bi bilo moguće. Bilo je jasno da posle 22. juna, kad bi Hitler napao Sovjetsku Uniju, niko više ne bi sledio poziv zaverenika, a možda bi oni i sami uvideli da treba sačuvati hladnu krv i da se mora sačekati da se vidi kako će se razvijati događaji u Sovjetskoj Uniji...”5

_______________________________________________________________________________________________________

5 Ratko Parežanin, N.D., str. 278-280.

Ostatak možete pročitati u istoimenoj knjizi !

Dejan Lučić

Share this post


Link to post

Dejan Lucic

PAVELICEV TESTAMENT

Knjiga I

ZAVERA PROTIV SRPSKOG NARODA U NDH

PREDGOVOR

Zašto Srbe mrze?

Zašto Srbe mrze Hrvati i Slovenci?

Zašto Muslimani, Albanci, Bugari, Madari...

Zašto ih optužuju cak i oni kojima su Srbi dali slobodu i nezavisnost? Naravno stvar ne treba generalizovati, ima izuzetaka, ali ti izuzeci ne deluju dovoljno snažno. Prilikom svake istorijske prilike mržnja ovih naroda je bila vrlo

snažna, mogu reci genocidna. Srbi, u ime bratoljublja, u ime hrišcanstva, na genocid nisu odgovarali osvetom.

U ime jugoslovenstva oprostili su Hrvatima, Slovencima i Muslimanima ratnu odštetu iz Prvog svetskog rata. Zbog toga nisu za uzvrat dobili ljubav. Mrzeli su ih zbog Jugoslavije...

Zašto mrze Srbe? Zato što ta rec, taj pojam oznacava pravoslavlje, zato što ta reč asocira na istoriju, na slobodarsku tradiciju koju nije lako steci. Zato što su Srbi rušili i stvarali države. Mrze ih što su buntovnici i ratnici...

Srbe mrze što su prepreka za širenje katolicanstva prema Istoku. Mrze ih što su prepreka za širenje islama prema Zapadu...

U dvadesetom veku mrzeli su ih i komunisti zato što svoj nacionalni etnos nisu hteli da pretope u crvenu imperiju. Skoro sve Srbe koji su bili za komunizam, ali bez mržnje prema srpstvu, Moskva je pobila! Ostali su samo poslušni. Komunizovanje Srbije nije došlo sa istoka, vec sa zapada, preko komunista Hrvatske i Slovenije...

Istorijski gledano Srbi su bili osudeni na krvavu eliminaciju zato što do tada nisu pognuli glavu ni pred kojom stranom ideologijom. Taj otpor ujedinio je neprijatelje.

Na zapadu stajao je mocan Vatikan i njegova crna internacionala, a na istoku Moskva i crvena internacionala. Na jugu zelena internacionala islama... Pored svega tu je bila i germanska mržnja prema Srbima.

Presuda je bila kratka i jasna:

Srbe treba uništiti!

Egzekutori su bili svi. Nemacku invaziju iskoristili su oni koje su Srbi pobedivali u prethodnim ratovima. Srpski narod doživeo je genocid na verskoj i politickoj osnovi. Ubijeno je tokom rata oko milion i trista hiljada Srba, od svih neprijatelja!

Jugoslavijom je zavladao komunizam!

Gresi genocida oprošteni su od strane KPJ. Oprošteno je u ime ’bratstva i jedinstva’ svim onim narodima koji su učestvovali u genocidu. Bugarima i Madarima oprošteno je u ime komunisticke solidarnosti. Albancima ne samo da je oprošteno, već su i nagradeni obilnom pomoci u njihovoj državi. Ratni plen Albanaca na Kosovu i Metohiji otet od Srba legalizovan je zakonima koji su doneli od strane komunista.

Prognanim Srbima oteta je zemlja i zabranjen im je povratak. U ime ’bratstva i jedinstva’...

U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj ubijeno je oko 800.000 Srba, cetvrt miliona ih je pod pretnjom hrvatskog ustaškog noža prevedeno u katolicanstvo...

Hrvati ustaše, ali i Hrvati umetnici kao Nazor i Augustincic, kad su videli da katolicka hrvatska država nece opstati promenili su curak. Zaboravili su da su pisali odu Pavelicu i vajali bistu Poglavnika – postali su partizani. Ustaša Sulejman Filipovic postao je clan vlade, clan AVNOJ-a. U ime ’bratstva i jedinstva’ njemu su od strane komunista oprošteni zlocini nad Srbima...

Oprošteni su zlocini i drugim ustašama i domobranima. Mnogi su postali generali JNA, primani su kod Josipa Broza.

Kada su ustaše i domobrani masovno prelazili u partizane posle 1943. godine normalno je da je partizanski pokret postojao sve više pod njihovim uticajem. Hrvatski duh je zavladao jedinicama, a Srbi su polako potiskivani sa istaknutih mesta izborenih borbom.

U takvim istorijskim okolnostima bilo je najjednostavnije preci preko hrvatsko-ustaškog kolektivnog zlocina. Najlakše je bilo sve to proglasiti srpskom propagandom a tragove uništiti.

U mojoj prvoj knjizi Varvarstvo u ime hristovo, koju sam radio sa profesorom dr Dragoljubom Živojinovicem, analizirao sam korene katolicke mržnje prema Srbima i pravoslavlju od prve decenije dvadesetog veka pa do prvih godina mira posle Drugog svetskog rata. Zbog toga u knjizi koju citate, Pavelicev testament, I tom Zavera protiv srpskog naroda, katolicka mržnja hrvatskih šovinista nece biti u prvom planu, već mržnja hrvatskih komunista prema Srbima.

Da li zaista postoji zavera protiv Srba od strane Hrvata-ustaša i nekih Hrvata-komunista koji su potpomogli genocid u NDH?

Nisam istoricar, vec obican novinar... Sumnja u postojanje zavere u meni je podstaknuta podatkom iz knjige Zorana Nenezica “Masoni u Jugoslaviji (1764 – 1980.)” objavljenoj u Beogradu 1988.1 Navedeni autor objavio je izvode iz sporazuma komunistickih i ustaških lidera, kojim je predvidena obostrana saradnja na rušenju Jugoslavije. Potpisnici ovog sporazuma obavljenog u zatvoru u Sremskoj Mitrovici bili su Moša Pijade i Mile Budak, idejne vode komunizma i ustaštva u Jugoslaviji. Ono što baca senku na izvor podataka je Milan Banic, Nedicev strucnjak za masonska pitanja, koji je bio saradnik nemacke obaveštajne službe još pre okupacije. Taj ’bekgraund’ Milana Banica poslužio je naucnicima iz perioda socijalisticke istorije da ga omalovaže i odbace kao plod ’propagande’. Medutim, dogadaji tokom Drugog svetskog rata na teritoriji NDH kasnije su pokazivali po mnogo cemu da je neki sporazum ipak postojao i da je on bio na štetu srpstva i srpskog pravoslavlja. Da sada vidimo izveštaj Milana Banica u koji zvanicna istoriografija, narocito iz Hrvatske sumnja: “Ustaško komunisticka saradnja cije perspektive sada zapažam, nije nova pojava.

Poznato je da ovo prijateljstvo datira još iz bivše Jugoslavije, i da je na bazi borbe protivu Srpstva, Pravoslavlja i ’srpske hegemonije’ dobila svoj realan izražaj u protokolu sporazuma izmedu vodstva ustaške organizacije i vodstva komunisticke partije Jugoslavije. Sporazum je zakljucen u Kaznenom zavodu u Sremskoj Mitrovici, a potpisan od strane Moše Pijade i dr Mila Budaka. Njegova ideološka osnova sažeta je u c lanu 2 i 3 koji glase: 2) Vodstvo jugoslovenske komunisticke partije svesno svoje uloge, priznaje da se Balkansko poluostrvo nece tako dugo moci komunizirati, dok se srpstvu i pravoslavnoj crkvi ne slomi kicma, pošto je poznato da su upravo ova dva faktora sprecavala kako prodiranje Osmanlija na zapad tako i komunizma i Austrije prema istoku. Radi toga ovo vodstvo složno je u tome da pripremi zajednicki teren za komuniziranje Jugoslavije i Balkanskog poluostrva (...). Vodstvo hrvatske ustaške organizacije predoseca, da ce u slucaju da ne nastupi brza promena, hrvatski narod podleci jugoslovenskoj podlosti i srpskoj hegemoniji, te nudi svoju saradnju svima podjarmljenim narodima Kraljevine Jugoslavije, a pogotovu komunistic koj partiji, kako bi se požurio tok dogadaja, svima sredstvima a prema uputima ovoga vodstva. 3) Vodstvo hrvatske ustaške organizacije obavezuje se da c e potpomagati i ucestvovati u svim materijalnim izdacima, demonstracijama i raznim štrajkovnim akcijama, koje provode komunisticke formacije. Vodstvo komunisticke partije smatra hrvatsku ustašku organizaciju kao važnog faktora i kao pomagaca u uništenju postojeceg stanja, u postizanju ustaških ideala obecava svaku svoju pomoc. Vodstvo ovih partija obavezuje se da ce izmedu sebe izbegavati sve nesuglasice i raspre, na primer: putem javnih proglasa, privatnih razgovora itd., te da ce se obostrano bezuslovno potpomagati u slucajevima demonstracija, revolucija ili rata...” (A VII, Nda, K. 1A, ZF. 1., D. 9 – 91) Tako je pisao nadležnima Milan Banic.

Posleratna politika administrativnog ’bratstva i jedinstva’ odbacivala je svaku pomisao na antisrpstvo komunista! Oni koji su ukazivali na dogadaje iz rata ili posle, proglašavani su srpskim šovinistima ili ’informbirovcima’. Godinama nije smelo da se govori o položaju srpskog naroda u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini pa cak i na Kosovu i Metohiji, znaci u Srbiji. Istina o bratstvu i jedinstvu kreiranom po meri KPJ i njenih celnika – bila je jedino dozvoljena!

Ideologija komunizma na Balkanu dugo je bila impregnirana teorijom o ’velikosrpskoj hegemoniji’ a cesto i antijugoslovenstvom. Politicki vrh Jugoslavije sve do pojave novih struja u Srbiji smatrao je sasvim normalno da Srbija mora da bude manja od same sebe, a da svi drugi treba da joj tutorišu. Bila je to kazna za greh ’velikosrpstva’, to je onaj isti greh zbog koga su hrvatski šovinisti pobili oko milion Srba tokom svoje ustaške, nezavisne države. Genocid hrvatskih šovinista morao je da bude oprošten, da se hrvatski narod ne bi osecao krivim. Medutim, teorija o srpskoj hegemoniji u staroj Jugoslaviji automatski je prenesena i u novu – pa je ceo srpski narod kažnjen rasparcavanjem svog nacionalnog bica. Komunisti Hrvatske i Slovenije uz poslušnike iz Srbije ispunili su ugovor iz Sremske Mitrovice. Ono što nisu uspeli da realizuju ustaše, uradili su dogmatizovani komunisti, slomili su kicmu srpstvu i pravoslavlju...

Ugovor iz zatvora u Sremskoj Mitrovici izmedu Mileta Budaka, hrvatskog nacionaliste i Moše Pijade, komuniste i internacionaliste je realizovan! Zavera protiv Srba u Jugoslaviji i dalje je na sceni. Hrvatski nacionalisti predvodeni Tudmanom i slicnima ponovo kopaju grob Srbima. Mržnja se seje preko Vjesnikovog casopisa “Danas”... Komunisti Hrvatske puštaju sa lanca svoje šoviniste, kojima sve manje fali da zakace “U”. Koalicija hrvatskih komunista i hrvatskih nacionalista potpomognuta je sada i mnogim Slovencima. Katolicki klerikalci u Hrvatskoj i Sloveniji objedinjuju

pokret. Jugoslaviji ponovo preti izdaja i raspad!

Da li ce Srbi cuteci ponovo ici ka nekom novom Jasenovcu?

Knjiga koju citate ima naslov Pavelicev testament. Ako bude srece posle ovog toma koji se zove Zavera protiv srpskog naroda bice objavljen i drugi koji ce se zvati Komunistic ki žig, i treci pod imenom koji je za sada još tajna... Cilj pisanja ovih knjiga je da dokažu kontinuitet politike koja se sprovodi u “novoj” Jugoslaviji sa politikom koja je zacrtana ugovorom Budak – Pijade. Paveliceve ideje, Pavelicev testament, sprovoden je diskretno overen od komunista iz katolickog dvorišta!

U prvom tomu autor ce pokušati na jedan pristupacan nacin da objasni ko su zapravo komunisti a ko ustaše. Ova knjiga ne pretenduje da kaže celu istinu o jednom vremenu u kome se dogodila zavera i zlocin. To je posao profesionalnih istoricara. Oni će verovatno u mom kazivanju i odabiru materijala naici i na neke istine koje zvanicna istorija ne priznaje. To su price onih koji su izgubili bitku u gradanskom ratu. Kazivanja tih ljudi možda su subjektivna, no i oni imaju pravo da izricu subjektivne sudove, kao što su to skoro pola veka imali pravo komunisti “revolucionari”. Zato ostavimo buducim pokolenjima da napišu objektivnu istoriju, bez patetike i ideologije. Pred vama dragi citaoci samo je jedan dosije. To je grada zbog koje se do skora u Jugoslaviji išlo u zatvor. Secanja pobedenih srpskih nacionalista – smatrano je neprijateljskom propagandom!

Sloboda se osvaja i citanjem. Ono što izade u knjizi objavljenoj u Jugoslaviji više ne može biti razlog za državnu represiju prema onome ko o tome javno govori.

Citanjem ove knjige ulazite u svet istorijskih tajni, tabu tema od kojih se komunizam u Jugoslaviji pribojavao. Zašto autor ove knjige nije dospeo u zatvor, razlog je sazrevanje istorijske svesti i srpskih komunista koji su vremenom uvideli kuda je vodila politika slušanja “mudrih” komunista iz Hrvatske i Slovenije.

Razotkrijmo najzad istinu o Zaveri protiv srpskog naroda koja i danas funkcioniše u Jugoslaviji.

Beograd 13. 2. 1990. g.

Dejan Lucic

KRVAVE MRLJE KOMUNIZMA

Cudna je istorija srpskog naroda na Balkanu. Od raskola hrišcanstva on se nalazi na granici svetova. U Konstantinopolju bio je verski centar pravoslavlja, a u Rimu katolicanstva. Srbi su se našli negde izmedu, i svaka od ovih vera ako je želela da zagospodari Balkanom morala je da ovaj narod ’uzme pod svoje’. Uvek buntovni i skloni da budu svoji na svom, Srbi su se tokom svog istorijskog razvoja opredelili za liberalnije pravoslavlje i time stekli mocnog neprijatelja na Zapadu olicenog u vatikanskoj imperiji. To je bilo presudno za narod Srbije! Vatikan je oduvek želeo da Srbe prevede u

katolicanstvo i da posle toga krene u katolicenje drugih naroda na putu prema Hristovom grobu.

Islamska invazija iako je bila prevashodno antihrišcanska dobro je došla Vatikanu, jer je sa istorijske scene eliminisala glavnog protivnika Vizantiju, tadašnji stožer pravoslavlja. U tom smislu, za Vatikan, borba Srba protiv turske islamske

imperije i kosovki poraz smatrani su korisnim! Racunalo se da ce Srbi pod Turcima vremenom izgubiti osecaj za pravoslavlje. Po tom planu Srbe je trebalo kasnije prevesti u katolicanstvo, jer bi to bio “jedini spas” za njih. Medutim, turski planovi sa srpskim narodom bili su drukciji. Oni su islamizovali onaj deo Srba koji je živeo pretežno u predelima Bosne i Hercegovine, jer taj deo ekonomski nije bio interesantan za poljoprivrednu proizvodnju zbog loše zemlje, pa su ti Srbi korišceni u smeru dalje ekspanzije kao vojnici. Njima je islamizacijom omogucen ravnopravan status u državi.

Naravno, u Bosni Hercegovini živeli su i Hrvati – katolici ali i bogumili, zatim Srbi – katolici koji su vremenom odnarodeni katolickom propagandom.

Srbi u delu Pomoravlja i u slivu Vardara u turskim imperijalnim težnjama imali su drugu ulogu, ulogu proizvodaca hrane kojom je trebalo da se podupre ekspanzija prema severu. Zbog toga pravoslavlje u tim predelima nije ni trebalo iskoreniti, što ne znaci da ga nije trebalo držati pod represijom. Pravoslavlje zbog svega toga nije nestalo na Balkanu. Srpska Pravoslavna crkva, iako je ugnjetavana i proganjana od islamskih ekstremista, posle vekova turske

dominacije nije nestala. Ona je iz te borbe izašla izmucena, ali je postala simbol muceništva i borbe za ocuvanje narodnog, nacionalnog i verskog identiteta, a posebno svesti o srpskoj državi.

Vatikan je bio razocaran. Pravoslavlje se nije istopilo pod islamskom vekovnom hegemonijom. Da bi se stari plan Vatikana o ekspanziji na istok realizovao iskorišcen je austrougarski i nemacki imperijalizam – koji je usmeren prema Balkanu. Trebalo je tom germanskom silom uništiti Srbiju kao bastion prvoslavlja na Balkanu. I svetski rat ponovo je razocarao Vatikan. Ne samo što je Srbija preživela, vec se raspala katolicka uzdanica austrougarska imperija. Stvorena je Jugoslavija – protiv svih želja i akcija Vatikana. Novo stanje Vatikan je hteo ipak da iskoristi; želeo je da kroz novu državu katolicizuje Srbe. To je pokušano Konkordatom. Tim ugovorom izmedu Vatikana i Jugoslavije ponuden je opstanak državi pod uslovom da se katolicanstvu daju privilegije. Demonstracije srpskog naroda uplašile su jugoslovenske vlastodršce i oni su odustali. Tako je propao miran pokušaj katolicizovanja Srba kroz privilegovan položaj

katolicke crkve. Vatikan je bio ljut i još pre Drugog svetskog rata poceo je sa propagandom verske mržnje prema Srbima i pravoslavlju. Katolicka crkva bila je menadžer ustaškog velikohrvatskog pokreta. Hrvatski nacionalizam usmeren je prema šovinizmu i mržnji svega sprskog. Dugotrajnom verskom indoktrinacijom kroz rad sveštenstva crkva je utemeljila tu politiku u hrvatskom narodu.

U meduvremenu na istoku u jednom od centara prvoslavlja u Rusiji uz pomoc nemacke obaveštajne službe importovana je komunisticka grupacija koja je podstakla prevrat i gradanski rat. Stvoren je rušenjem pravoslavlja i carizma u Rusiji novi ideološki pokret poznat kao – komunizam!

Komunizam, iako uvezen od nemacke obaveštajne službe, vremenom se osamostalio i postao centar moci za sebe. Njegova imperijalna želja bila je takode širenje ali prema zapadu. Jedna od cvršcih prepreka toj ideji bila je Jugoslavija, bar je tako izgledalo. Komunisticki centar je zbog toga odlucio da sve ucini da razruši Jugoslaviju. U tom cilju korišcen je ceo spektar neprijatelja Jugoslavije. Svi su oni motivisani jednim motivom – mržnjom prema Srbima.

To su ideološki koreni zavere protiv sprskog naroda!

Krenimo sada u traganje za korenima komunistickog pokreta.

Otkrijmo za pocetak kako je klica komunizma ubačena u Rusiju u jeku Prvog svetskog rata. Citat je iz “Starta” br. 486:

Nemacki prsti u iniciranju komunisticke revolucije

Godine 1940. americki romanopisac i znameniti kriticar (preveden mu je u nas “Akselov zamak”) Edmund Wilson napisao je knjigu pomalo neobicna naslova, “Prema Finskom kolodvoru”. Po tom naslovu malo je potencijalnih c italaca moglo naslutiti o cemu knjiga govori. Tek kad bi je uzeli u ruke, ustanovili bi da se bavi vrlo zanimljivim razdobljem moderne povijesti. Edmund Wilson pratio je kako se razvijalo shvacanje o socijalizmu, kako je ono preraslo u snažnu revolucionarnu silu, i završava pricu kad socijalisticka misao postaje nosilac politicke vlasti u sovjetskoj Rusiji. Tocnije on svoju knjigu završava nešto ranije, kada je Lenjin u travnju 1917. godine stigao iz Švicarske preko Njemacke, Švedske i Finske u Petrograd iskrcavši se na – Finskom kolodvoru.

Autor je izvanredno uocio da je taj dolazak na Finski kolodvor u Petrogradu povijesna prekretnica. Prvi svjetski rat Vladimir Ilic Lenjin i njegova žena Nadežda Krupskaja proveli su u Zürichu. Lenjin je mnogo proucavao povijesne dogadaje, a bavio se i konkretnim politickim radom, sudjelujuci u mnogim raspravama sa švicarskim socijalistima, te

brojnim ruskim politickim emigrantima. U sijecnju 1917. održao je predavanje o ruskoj revoluciji 1905. mladoj publici te rekao: “Mi, pripadnici starije generacije, možda necemo doživjeti odlucne bitke nadolazece revolucije, ali cete ih vi sigurno doživjeti.”

Nije bio dobar prorok. Samo dva mjeseca poslije poceo je slijed dogadaja koji je Lenjina pretvorio ne samo u svjedoka nego i u protagonista nadolazece revolucije. Navodno su 19. ožujka ruski emigranti u Švicarskoj održali sastanak na kojem su razmišljali kako da se vrate, i ondje se prvi put mogla cuti ideja menjševika Juliusa Martova, koji je napomenuo da bi se moglo putovati preko Njemacke, a zauzvrat bi se isposlovalo puštanje nekih njemackih zarobljenika iz Rusije. Preko nekih znanaca Lenjin je stupio u doticaj s njemackim diplomatima u Švicarskoj, ali na pocetku

njegova inicijativa nije urodila plodom. Tek nakon nekoliko dana dobio je pozitivan odgovor. Lenjin je na put krenuo 9. travnja 1917. a s njim su bili Nadežda Krupskaja, bracni par Zinovjev, Inessa Armand, bliska Lenjinova suradnica, te druge njegove kolege iz emigracije, ali nije bilo menjševika, koji su na pocetku takoder mislili putovati istim vlakom. U vlaku je bio i poljski socijalist Radek, te švicarski socijalista Platten, koji je bio jedan od glavnih organizatora putovanja i pregovaraca, te koji je sebe smatrao odgovornim za sigurnost puta. Kronicari puta ne spominju neke posebne dogadaje. Navodno su Nijemci putnike dobro opskrbili hranom. Na polasku bilo je nekih ruskih emigranata koji su Lenjina u poslednji tren željeli odgovoriti od putovanja, ne zbog sigurnosti nego zato da on ne koristi sporazum s jednom silom koja je u ratu s Rusijom da bi se vratio. Lenjinov vagon nije bio potpuno “zapecacen”, pa su se na nekim stanicama penjali u vagon sindikalisti i drugi ljudi koji su Lenjina željeli pozdraviti. Tako su prošli preko Njemacke. Slijedeca stanica na ovom putu bio je Stockholm, gdje su se putnici nakratko zaustavili. Radek je, navodno, odveo Lenjina u grad i nagovorio ga da kupi nove cipele, tvrdeci da ce on uskoro biti javna licnost, pa mora paziti kako izgleda. Nagovarao ga je i da kupi novi kaput, ali je Lenjin to odbio odgovorivši “da ne otvara trgovinu odjecom”. U Finsku su prešli uz pomoc saonica, a kad su došli na granicu na kojoj su bili ruski vojnici (Finska je tada bila u sastavu Rusije), Radeku i Plattenu bio je zabranjen daljnji put. Lenjin je mislio da ce cijela grupa revolucionara iz egzila biti pohapšena, ali se to nije dogodilo. Putujuci kroz Finsku, ponovno vlakom, Lenjin je došao do prvih primjeraka “Pravde” koju su uredivali Staljin i Kamenjev. Nije bio zadovoljan iznesenim stavovima, jer je list tek blago napominjao Privremenoj vladi da treba zapoceti

pregovore o miru s Njemackom, te tvrdio da, sve dok njemacka armija bude slušala Kajzera, “ruski vojnik treba da ostane na svom položaju i da metkom uzvraca na metak, granatom na granatu”. Na stanici Beloostrov, ispred Petrograda u vlak se ukrcala delegacija boljševika, koje su predvodili Staljin i Kamenjev. Cim je Lenjin ugledao Kamenjeva, nije mogao da ga nepocne kritizirati zbog tekstova u “Pravdi”. Potom su poceli razgovarati o drugim konkretnim stvarima. Neko u grupi se zanimao da li ce možda svi oni biti pohapšeni kada stignu u Petrograd. Clanovi delegacije koja ih je docekala u Beloostrovu samo su se nasmijali. Na Finskom kolodvoru u Petrogradu prireden je Lenjinu svecani docek.

Orkestar je svirao revolucionarne pjesme, bila je tu pocasna garda. Lenjin je dobio cvijece, održan je govor njemu u cast. Lenjin je pred stanicom, stojeci na oklopnom automobilu, održao prvi govor u revolucionarnoj Rusiji.

Tek 1956. u SAD i Velikoj Britaniji objavljeni su dokumenti što su ih saveznici zaplijenili nakon Drugog svjetskog rata u Njemackoj a odnose se na to Lenjinovo putovanje, pa je pozadina dogadaja postala mnogo jasnija, posebno otkako je, na temelju tih dokumenata, njemacki autor Werner Hahlwer 1957. napisao knjigu “Lenjinov povratak u Rusiju”. Na temelju dokumenata iz te knjige, te nekih dokumenata koje je – kako on sâm tvrdi – našao u Zürichu, gdje se zatekao nakon prisilnog izgnanstva iz SSSR-a 1974., Aleksandar Soljženicin napisao je i objavio 1976. pomalo zlobnu knjigu o Lenjinovu boravku u Zürichu i okolnostima njegova povratka. Soljženicin je citirao i razne njemacke dokumente koji dokazuju njemacku zainteresiranost da se Lenjin vrati u Rusiju i tamo “doprinese kaosu”. Tako on citira depešu barona Romberga, njemackog ambasadora u Bernu, Ministarstvu vanjskih poslova kojem obavještava” da ovdašnji prominentni ruski revolucionari žele da se vrate u Rusiju preko Francuske zbog naših podmornica”.

Potom se citira poruka što ju je istog dana, nakon dobivanja te depeše, državni sekretar Zimmermann iz Ministarstva vanjskih poslova uputio njemackom generalštabu u kojoj se kaže da, “buduci da je naš interes da utjecemo na jacanje radikalnog krila revolucionara, kako bi oni prevladali u Rusiji, trebalo bi odobriti njihov prelazak preko njemackog teritorija”. Dva dana poslije generalštab je odgovorio Ministarstvu vanjskih poslova depešom u kojoj kaže da “nema nikakvih prigovora na prijelaz preko Njemacke ruskih revolucionara ako putuju kao grupa i ako su na odgovarajuci nacin praceni”. Soljženicin citira i razne druge dokumente o njemackoj zainteresiranosti za islazak Rusije iz rata, o njihovim shvacanjima djelovanja boljševika, te o predvidanjima kako ce se razvijati situacija u Rusiji. Soljženicinova knjiga nije publicisticko djelo nego roman, ali i u toj formi Soljženicin iznosi neka svoja videnja pozadine Lenjinova puta. On upozorava na jednu osobu, koja je – po njegovu mišljenju – stajala iza cijelog tog dogadaja i utjecala na nemacki generalštab da odobri put. Bio je to Aleksander Lazarevic Parvus, poznat i po imenu Israel Helphand. Taj covjek, rodom iz Minska, bio je aktivan u socijalde-mokratskim krugovima Rusije i Njemacke posljednjih godina prošlog stoljeca, a sudjelovao je u tiskanju lista “Iskra”, te bio jedan od aktivnih sudionika revolucije 1905., zbog cega je završio u

zatvoru, te bio poslan u Sibir.

Prema americkom povjesnicaru Adamu Ulamu (koji takoder smatra da je on

odigrao glavnu ulogu u planiranju Lenjinova puta preko Njemacke, Parvus je sudjelovao i u definiranju pojma “permanentne revolucije” zajedno s Lavom Trockim. No, Parvus je 1910. napustio Rusiju, živio u Turskoj i na Balkanu i izvanredno se obogatio. Postao je vrlo utjecajan u Turskoj i Bugarskoj, a nakon pocetka svjetskog rata našao se u Njemackoj gdje je stvorio veze i u generalštabu. On je, navodno poceo uvjeravati njemacke vojne komandante da treba pomagati boljševicima, te je on nagovorio generalštab da odobri Lenjinu prelazak preko Njemacke u Rusiju”.

Tako je Lenjin došao u Rusiju na, krilima obaveštajnih igara. Medutim, ko se jednom uhvati u takvo vrzino kolo on teško dolazi do sopstvene slobode. Lenjin je od nemacke obaveštajne službe dobio šansu da ostvari svoj san “komunisticku revoluciju”. Medutim da bi to ostvario voda “Okrobra” morao je da pravi niz kompromisa prvo sa

Nemcima a kasnije i sa svojom savešcu.Jedan od prvih kompromisa novostvorene komunisticke vlasti bio je akt

kapitulanstva prema Nemcima, koji su mu omogucili izvodenje revolucije. Aleksandar Solženjicin o tome je rekao:

“Dozvolite mi da vas podsetim na slabost coveka cije se ime retko dovodi u vezu sa slabošcu – slabost Lenjina. Lenjin, kada je došao na vlast, predao je od straha Nemcima sve što su oni zahtevali. Sve što su hteli! Nemacka je uzela sve što je htela, pa je onda rekla: “Dajte Jermensku Turcima”. A Lenjin je rekao: “U redu!” Malo je poznata cinjenica da je Lenjin molio nemackog Kajzera da posreduje i da nagovori Ukrajinu da se uspostavi zajednicka granica izmedu komunistickog dela Rusije i Ukrajine. To nije bilo pitanje prisvajanja Ukrajine, vec stvaranje zajednicke granice sa

Ukrajinom.2

Komunizam, u ime radnika, pocinje svoj put

O Oktobarskoj revoluciji i Lenjinu, SSSR i njegovi trabanti godinama su širili najlepše price. Evo jedne koja se razlikuje. Izrekao ju je Aleksandar Solženjicin, u Vašingtonu 30.6.1975. godine. “Proleteri sviju zemalja, ujedinite se!” Ko od nas nije cuo ovu krilaticu koja je odjekivala svetom za poslednjih 125 godina? Danas vi možete da je nadete u svakoj

brošuri u Sovjetskom Savezu i u svakom izdanju “Pravde”. Ali vodi komunisticke revolucije u Sovjetskom Savezu nikada je nisu iskreno primenili i nikad u njenom pravom smislu. Kada su se tokom desetina godina nataložile mnoge laži, mi nekako gubimo iz vida najvecu i osnovnu laž, koja nije na lišcu drveta, vec u samom korenu. Danas je gotovo nemoguce da se prisetimo ili da verujemo... Na primer, pre kratkog vremena objavio sam – preštampao – jednu brošuru iz 1918. godine. To je potpun tekst zapisnika sa sastanka svih predstavnika petrogradskih tvornica; taj grad je

u našoj zemlji poznat kao “kolevka revolucije”.

Ponavljam, ovo se dogodilo u martu 1918. godine – svega cetiri meseca nakon Oktobarske revolucije – i svi predstavnici radništva is tvornica Petrograda proklinjali su komuniste, koji su ih obmanuli i koji su pogazili svako obecanje koje su ucinili. Ne samo to, oni su ostavili Petrograd hladan i gladan, pošto su sami pobegli iz Petrograda za Moskvu, pa su naredili da se puca mitraljezima po dvorištima tvornica na gomile radnika, koji su zahtevali izbor nezavisnih tvornickih komiteta.

Dopustite da vas još jednom podsetim, to je bilo marta 1918. godine. Malo ko danas može da se seti ugušivanja štrajka u Petrogradu u 1921. godini ili streljanja radnika u Kolpinu iste godine. Medu kolovodama, u Centralnom komitetu komunisticke partije, pocetkom revolucije, nakon što su neredi vec izbili u Rusiji, svi su bili emigranti intelektualci koji

su se vratili da sprovedu komunisticku revoluciju. Samo je jedan medu njima bio pravi radnik, majstor – mašinski strugar i to je i ostao do kraja svoga života. To je bio Aleksandar Šljapnikov. Da li se iko seca njegovog imena danas? Niko, – i to upravo zbog toga što se on zalagao za prave interese radnika u komunistickom vodstvu. U godinama pre revolucije, Šljapnikov je predvodio komunisticku partiju u Rusiji, a ne Lenjin, koji je bio emigrant. Šljapnikov je 1921. godine bio na celu radnicke opozicije koja je optužila komunisticke vode da su izdali radnic ke interese, da su uništili i

prigušili proletarijat i da su se pretvorili u birokratiju. Šljapnikovu se najednom zagubio svaki trag. Nešto kasnije bio je uhapšen i pošto je ostao uporan u svome stavu, ubijen je u zatvoru i njegovo ime ne znaci ništa za najveci broj ljudi ovde danas prisutnih. Ali opet da vas podsetim: Pre revolucije, voda komunisticke partije u Rusiji bio je Šljapnikov, – a ne Lenjin.

1 Zoran D. Nenezic, “Masoni u Jugoslaviji (1764 – 1980.) Beograd, 1988. str. 478.)

2 Aleksandar Solženjicin, Sovjetski Savez i Zapad, Minhen 1978. str. 33.

Dejan Lučić

Ostatak možete procitati u istoimenoj knjizi!

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this