Sign in to follow this  
pomoc_prijatelja

Dubrovcani kroz zrno istorije

Recommended Posts

Dubrovcani kroz zrno istorije

Èak je i jedan papa, Lav XIII, javno i pismeno priznao Dubrovèanima da su Srbi

UVEK SRPSKI PONEKAD LATINSKI NIKAD HRVATSKI

Piše:

Slobodan

Jarèeviæ

"U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo - kako od puèana, tako od vlastele, kako kod kuæe tako i u opæini", pisao je hrvatski istorièar Natko Nodilo

Natko Nodilo je, uz Franju Raèkog, utemeljivaè hrvatske istorije. Krasila ga je privrženost istini. Zakljuèke je donosio samo na osnovu pouzdanih izvora i nije podlegao pritiscima hrvatskih državotvoraca 19. veka, koji su od nauènika tražili da svoje radove prilagoðavaju "istorijskim dokazima" o prisustvu hrvatskog naroda i hrvatskog jezika "diljem" Dalma-cije, Slavonije, Srema, Like, Korduna, Banije, Hercegovine, Bosne, Baranje i Dubrovnika.

Doslednost istini Natko Nodilo je dokazao i svojim delom "Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovaèka" (JAZU, Zagreb, 1883. sveska 65, strane od 92. do 128), gde je, o jeziku Dubrovnika, napisao ovako:

"U Dubrovniku, ako i ne od prvog poèetka, a ono od pamtivjeka, govorilo se srpski: govorilo - kako od puèana, tako od vlastele; kako kod kuæe, tako u javnom životu i u opæini, a srpski je bio i raspravni jezik."

Katolièanstvo ispovedaju i Španci, i Francuzi,i Nemci... pa ih niko zbog toga ne smatra Hrvatima.

Nodilo je bio potpuno u pravu, mada se, danas, ne bi našao niko u Hrvatskoj, ko bi se usudio da podrži ovaj njegov nauèni sud. Priznavanjem Dubrovèana katolika za Srbe, bilo bi srušeno sve u temelju zvaniène hrvatske istorije, pa i tvrdnja o "povjesnom pravu" hrvatske države na ovaj grad sa srpskim stanovništvom i srpskom civilizacijskom baštinom.

Dubrovaèki dokumenti otkrivaju da je zvanièni jezik Republike bio latinski, ali se, pored njega, pominje i domaæi jezik; nekad kao srpski, nekad kao ilirski, nekad kao slavinski, nekad kao vlaški, ali nikad kao hrvatski.

To što su Dubrovèani ispovedali katolièku veru, kao i Hrvati, ne govori ništa o srodnosti Dubrovèana i Hrvata. U pitanju je priroda širenja katolicizma u srpskim zemljama; na jadranskoj obali i zaleðu. To je èinjeno zahvaljujuæi dominaciji Vatikana, Venecije, Maðarske i Austrije u ovom delu Balkanskog poluostrva. Ne znamo da li se iko, temeljno, bavio istorijskim fenomenom da je jedino Srbima zabranjeno da ispovedaju katolièku veru!?

Da bi ovo bilo primamljivo i znaèajno istraživanje, opominje nas i èinjenica da su katolici Dalmacije, Slavonije, Hercegovine, Bosne, Dubrovnika i drugih srpskih krajeva, sve do prvih decenija 20. veka, sebe smatrali Srbima. Vremenom su svi oni postali "Hrvati" i meðu njima nema više onih koji se oseæaju Srbima.

Institucije Katolièke crkve ne bi same uspele da prevedu Srbe, sa velikog podruèja, na katolièanstvo, pa onda da ih pohrvate, da im nisu pomagale navedene katolièke države: pritiscima i privilegijama, a i kroz prosvetnu, kulturnu i informativnu delatnost. Ove države su, radi preobraæanja Srba katolika i Srba pravoslavaca u Hrvate, posezale i za golom vojnom i policijskom silom, što je dostiglo vrhunac u oba svetska rata, kad je ovo pomagala i Nemaèka. Dubrovèani su se dugo opirali uknjiženju u hrvatsku rubriku, jer nisu pristajali na tako nešto, samo zbog toga što ispovedaju katolièanstvo. Na kraju, tu veru ispovedaju Nemci, Italijani, Španci, Francuzi i drugi narodi i nikom ne pada na pamet da ih zbog toga, smatra Hrvatima!

Dubrovèani nisu dozvoljavali da ih religija sputava u narodnom oseæanju. Za srpstvo su se borili javno, književnošæu, prosvetom, štampom, kao i delatnošæu u razlièitim društvenim organizacijama. Èinili su to iako su protiv sebe imali i Vatikan, i mletaèku, i maðarsku, i austrijsku, i nemaèku, i hrvatsku vlast; u svakom periodu neku od njih, ili više njih - odjednom.

Zanimljiv je primer pokušaja pohrvaæenja Dubrovèana katolika u ne tako davnom vremenu - 1901. godine. Hrvatski državotvorci su i godinama pre toga svojski radili na tom poslu. Izmeðu ostalog, bacili su oko i na "Zavod Svetog Jeronima" u Rimu, kojeg su osnovali i izdržavali Srbi Dubrovèani. Papa Lav Trinaesti je bio uveren da su Dubrovèani, poèetkom 20. veka, veæ bili pripremljeni za prevoðenje u hrvatstvo, pa je, svojom bulom, ovaj zavod preimenovao u "Hrvatski zavod Svetog Jeronima".

Dubrovèani katolici su žestoko protestvovali protiv ove odluke pape Lava Trinaestog. Papa je ustuknuo. Bojao se, tada, duže polemike o suštini srpstva i hrvatstva, a i rasprave o pravoslavlju i katolièanstvu. Poslao je pismo Dubrovèanima katolicima, obaveštavajuæi ih da se iz imena ovog zavoda briše dodata reè "hrvatski". No, i posle ovog izvinjenja, papa je i dalje strahovao od pokretanja javne rasprave o narodnosti i jeziku Dubrovèana, pa im se obraæa, kao Srbima katolicima, telegramom iz 1903. godine.

Pismo i telegram pape Lava Trinaestog Dubrovèanima objavljeni su u srpskom listu "Dubrovnik", ali su ti brojevi godinama traženi i uništavani od strane budnih graditelja hrvatske države i nacije, pa je pitanje da li su, pored onih u arhivi Vatikana, ovi a tekstovi Lava Trinaestog igde još saèuvani.

Pohrvaæenje Srba Dubrovnika i Srba drugih srpskih krajeva èinjeno je kraðama, izmeðu ostalog, lirskih i junaèkih narodnih pesama, koje su skupljali Srbi katolici, pa èak i katolièki sveštenici. Te pesme je Matica hrvatska objavljivala kao "hrvatske narodne pjesme". Ovakav postupak Matice hrvatske podstakao je Dubrovèanina katolika (Srbina) Luju Vojnoviæa, brata pesnika Ive Vojnoviæa, da u srpskom listu "Dubrovnik" (1897, u broju 35) napiše oštru kritiku Matiènog postupka, proroèki nagoveštavajuæi išèezavanje Srba katolika, uz genocid Hrvata nad Srbima. On svoj èlanak zakljuèuje ovim reèima:

"Srbe preko Drine! I ta se lozinka slijepo sluša i slušaæe se do onog usudnog dana koji mora da doðe, kad æe jedan veliki kataklizam oboriti sve te umjetne ograde, ili... ili, jaoh, porušiti i posljednje bedeme narodne srpske zgrade i tada æe - Hrvati biti zadovoljni!

Herostrata (potpaljivaè Artemidinog hrama u Efesu) æe pomenuti Klio muza zaštitnica istorije."

_________________

Share this post


Link to post

Милан Решетар је рођен 01.02.1860. био је српски филолог из Дубровника.

За историју српског језика драгоцена су његова издања старих споменика и то: "Задарски и Рањинин лекционар", "Дубровачки ћирилски зборник од год. 1520 "Два дубровачка језична споменика из XVI veka". У својој приступној беседи Српској Краљевској Академији, пред крај свог живота а у контексту надолазећег распада Краљевине Југославије, Милан Решетар недвосмислено износи свој поглед на језик Дубровника и дубровачке писане заоставштине подвлачећи: "Мени су Срби и Хрвати један народ под два имена, па ми је зато Дубровник и српски и хрватски,али ко дјели српско од хрватског мора признати да је Дубровник по језику увек био СРПСКИ"...

417289_318613504901346_2007105427_n.jpg

Share this post


Link to post

Pored brojnih dokaza da su u Dubrovniku ziveli vecinom Srbi katolici, dovoljno je sluziti se i zdravom logika. Zaledje Dubrovnika je potpuno srpsko sa svih strana, sto je u srednjem veku bilo jos izrazenije, tako da se grad stalno punio naseljavanjem iz srpskog zaledja.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this