Sign in to follow this  
chule80

Наша војна доктрина и циљеви рата 1991-95

Recommended Posts

Pred prve parlamentarne izbore u Srbiji, decembra 1990. godine, Milan Babić je dao javnu podršku Slobodanu Miloševiću. Tada mu je, osim patrijarhove, bila važna i reč srpskog vođe. "Kada smo mi smogli snage da se dignemo?" pitao se Babić. "Kada se digla Srbija iz poniženja, onda smo se digli i mi. Ko je najviše učinio da se podigne Srbija? Slobodan Milošević. Prema tome, sve je logično. Taj koji je podigao Srbiju, taj je nama pružio garanciju, moralnu. (...) Zato smo odlučili da mu pružimo javnu podršku, i uvereni smo da nismo pogrešili.''

Ali, posle samo tri meseca, u martu 1991, Milan Babić je shvatio da je ipak pogrešio. Predizborno obećanje Slobodana Miloševića, "svi Srbi u jednoj državi", bilo je samo "udica" za brojne srpske naivce. U Karađorđevu, sa hrvatskim predsednikom Franjom Tuđmanom, Milošević je dogovarao nešto sasvim drugo. "Milošević mi je tada, pokazujući na mapi koje će dijelove Krajine prepustiti Hrvatskoj, rekao da će njemu za uzvrat Tuđman pomoći u političkoj eliminaciji Ante Markovića.",

Ipak, uzrok konačnog razlaza Milana Babića i Slobodana Miloševića bio je Vensov plan. Krajem novembra 1991. godine Savet bezbednosti je podržao inicijativu srbijanskog i jugoslovenskog rukovodstva da se na teritoriju Hrvatske pošalju snage UN. Na taj način osiguravala se prednost koju su tokom ratne 1991. stekli krajiški Srbi, a izbegavalo se dalje angažovanje JNA. Svako dalje angažovanje zahtevalo je sve veću mobilizaciju Srbije, a po rečima Borisava Jovića to je bilo "potpuno kontraproduktivno za našu politiku". Dakle, bio je to strateški interes, jer se dobro znalo da će uskoro uslediti još krvavija dešavanja u Bosni i Hercegovini. I pored ogromne oružane nadmoći, Srbiji bi bilo veoma teško da deluje na dva fronta.

Milan Babić je kasnije pričao da mu je Milošević otvoreno predlagao da prihvati specijalni status za Srbe u Hrvatskoj pa da ih već jednom "otkači". "Tako je rekao šef Srbije. U ime Srbije. Rekao je: 'Pa da vas otkačimo.' Tom prilikom gospodin Milošević mi je rekao da jedino Srbija - misleći pri tom samo na moravsku Srbiju - ima šanse da bude država, a da će sve ostalo progutati mrak. Tada sam bio zgranut zbog dvije stvari. Prvo: kako on tako olako prepušta mraku veliki dio srpske narodne teritorije van Republike Srbije. Drugo: kako uopšte može da kaže meni da će me progutati mrak. Još nešto: sve to je tako mirno izrekao da i u ovom času osjećam uznemirenost od tih njegovih riječi."

I pored ovakvih upozorenja, Babić je odlučio da se suprotstavi Miloševiću i da odbaci Vensov plan. Po tom planu, objašnjavao je Milan Babić, JNA je trebalo da se povuče iz Krajine, da se razoruža teritorijalna odbrana, da policija ima samo naoružanje koje se nosi o boku, znači pištolje, i da se sastav policije vrati na nacionalnu strukturu koja je bila pre početka sukoba. Sve je to za Babića bilo apsolutno neprihvatljivo. Ali onda je Milošević organizovao sednicu Predsedništva SFRJ na kojoj je čitava ekipa političara i generala davala sve od sebe da ubedi Milana Babića i prisutne predsednike krajiških opština da prihvate Vensov plan. Na tom zadatku posebno su se istakla dvojica generala koji će u bosanskom ratu voditi glavnu reč.(Znali su da će uskoro doći i njihovih pet minuta.) Babić je to ovako opisao: "O plakanju generala Mladića i Kukanjca na toj sednici da i ne govorimo. Ne plakanju zbog odlaska vojske, već što ja ne dajem saglasnost na Vensov plan."

Ova sednica je, s malim prekidima, trajala dva dana i dve noći, Babiću praktično nisu davali ni da odspava, dok su drugi odlazili da se odmore a onda se vraćali da nastave posao, "Kada bih tražio prekid sjednice da se malo odmorim, gospodin Borisav Jović bi takvu mogućnost isključivao, uz obrazloženje da odmah poslije ove sjednice slijedi sjednica Savjeta bezbjednosti, što se poslije pokazalo kao neistina," Kada je sednica napokon završena (bezuspešno), iscrpljeni Milan Babić je odspavao na stolici u Birou Krajine, koji se nalazio na Terazijama br. 3,

Zbog ovakve Babićeve tvrdoglavosti, na kakvu nije bio navikao kod svojih saradnika, Milošević mu je 8, januara 1992. godine poslao oštro pismo u kojem se između ostalog kaže: "Smatram se obaveznim i odgovornim da izrazim neslaganje sa Vašim stavom da ne želite zaštitu teritorija od strane mirovnih snaga UN na osnovu plana Sajrusa Vensa, (".) Narod ne treba da podnosi žrtve zbog samoljublja nijednog političara. (".) Vi svojim stavom zahtevate da se rat produži. Ako biste nastavili sa takvom politikom, gurnuli biste u smrt mnoge građane širom Jugoslavije, (",) Pomoć Srbije narodu Krajine neće ni u miru biti dovedena u pitanje, ali građani Krajine treba da znaju da ste svojim postupcima izgubili svako naše poverenje i da ubuduće za odnose sa vlastima Republike Srbije moraju delegirati ljude kojima će narodni interes biti iznad ličnog političkog prestiža."

Osim što je bio tvrdoglav, Babić je bio i dovoljno drzak* da neprikosnovenom Miloševiću odgovori, takođe u formi otvorenog pisma: "Za razliku od Vas koji mislite da samo jedan čovek može da odlučuje o sudbini srpskog naroda u ovom odsutnom i dramatičnom vremenu, u vremenu u kome se on bori za opstanak, ja smatram da ne postoji ličnost, ma kako ona inače sposobna bila, koja može i smije ponijeti teret takve istorijske odgovornosti. Srpski narod nije svodljiv ni na sve svoje istorijske veličine - on predstavlja to, ali i mnogo više od toga.''

Naravno, Vensov plan je na kraju ipak bio prihvaćen. Dan posle Nove (1992) godine, u prisustvu Sajrusa Vensa, u Sarajevu je potpisan sporazum o prekidu vatre između Hrvatske i JNA. Prema tome, znalo se ko među Srbima kosi, a ko vodu nosi. A Babića što se tiče, koji mesec kasnije, u julu 1992. godine, kada već nije moglo rečima, smekšavanje njegove tvrde glave sprovedeno je na način koji se (bar u njegovom slučaju) pokazao najdelotvornijim - fizičkim nasiljem. Grupa benkovačkih policajaca brutalno ga je napala, prilikom čega mu je teško povređena glava, a pukle su mu i obe bubne opne. "" Tako je bivši predsednik bivše Republike Srpske Krajine podelio sudbinu i naroda i "države" za koje se bezuspešno borio.

* Vladici Atanasiju Jevtiću Milan Babić "nije bio simpatičan".To je bila mala slika i prilika Miloševića", govorio je vladika, ali je ipak poštovao činjenicu da je Babić "osetio nevolje tog (krajiškog) naroda". (Borba, 14-15. mart 1992).

preuzeto iz knjige

MILORAD TOMANIĆ - "SRPSKA CRKVA U RATU I RATOVI U NJOJ"

Share this post


Link to post

Babica cijenim zato sto je jedan od rijetkh koji je jos 1991. predvidio sta ce se desiti u Krajini par godina kasnije.Zao mi je sto tada nije imao vise istomisljenika u Krajini.Cinjenica je da je tada Milosevic vjesto koristio medije za obracun sa politickim neistomisljenicima(nesto slicno sto Dodik danas radi u RS i kao sto je SDS radio u RS u ratu o postratnom periodu).

Share this post


Link to post
Babica cijenim zato sto je jedan od rijetkh koji je jos 1991. predvidio sta ce se desiti u Krajini par godina kasnije.

To predvidjati u ono doba nije bilo tesko. Jovan Raskovic je znao sta ce se desiti, jos prije nego sto je ispucan prvi metak. Zato je trazio autonomiju, a ne otcjepljenje.

Ako je Milosevic Babicu stvarno rekao da ga boli za Krajinu, pitam se zasto taj nije isao po Krajini i ljudima rekao u cemu je stvar. Ne, nego je kasnije cak prihvatio da skupa sa Marticem ponovo postane sah figura. To mi nije jasno.

Share this post


Link to post

Уствари, и Бабић је касно схватио, е ево и зашто:

Оног трена кад је почео отворени рат у Хрватској, постало је практично немогуће било какво друго рјешење питања Крајине, осим два: или ће Крајина бити нова држава, или ће је Хрватска окупирати. Венсов план је импутирао ово друго (тј. став да је Крајина интегрални дио Хрватске), а консеквенце тога су:

- УНПРОФОР оснива и дјелује у заштићеним зонама у Хрватској (!, пазите, Хрватској, не Крајини)

- ЈНА се повлачи

- нема граничне линије за УНПРОФОР, него су распоређени по читавој дубини територије Крајине - е, ово је била кап која је прелила чашу и на коју Бабић није хтио да пристане

Бабићева визија се онда на неки начин окренула на продужење визије Рашковића.

Рашковић је положај Срба са територије ХР видио у три могућа сценарија:

- ако Хрватска остане у федерацији - персонална и културна аутономија

- ако СФРЈ постане конфедерација (што су, бајаги, заговарали Хрвати) - политичка аутономија

- ако Хрватска постане самостална држава - Срби ће се одвојити од Хрватске

Рашковић је увео идеологију "крајишништва" у коју су упали сви Срби и њихови потомци са територије РХ и БиХ, а које је цијенио на максималних 3 милиона и 100 хиљада душа. На трагу ове идеје ишле су иницијативе за уједињењем РСК и РС, а таква држава би се ујединила са Србијом. Све ово је током времена било под сталном опструкцијом и без великих изгледа на успјех. Како су велике силе признале Хрватску и БиХ, тек тако повезати све српске земље без великог рата, постало је тешко изводљиво.

Бабић је сматрао да Крајина може извући утолико више уколико се више ослободи утицаја Београда/Пала у доношењу својих политичких одлука. Гледајући ситуацију у Босни, чини се да је ово било исправно размишљање. Сад, колико се тиме могло постићи, тешко је рећи.

Како се ближио "коначни обрачун", односно 95., двије струје (Мартић=СДС српских земаља, Бабић=СДС РСК) су се све више приближавале једна другој. Мартић је видио да је Крајина у све тежем положају, а Бабић да је нереално тај положај поправити изнутра. Самих посљедних дана њихова улога је била - спасити шта се спасити може, ионако се оде к врагу. У том смислу индикативан ми је исказ Драге Ковачевића у филму "Пад крајине", кад Бабић каже Мартићу, парафразирам: потпишимо капитулацију и избјегнимо напад ХВ, ја и ти нећемо никад више видјети Книна, неће можда ни 20% других људи, ал остаће они остали, прилагодиће се некако, опстаће Крајина као простор и идеја... Ово је у датој ситуацији било доста зрело размишљање, у сваком случају неповољније за Хрватску од пада Крајине војним путем.

кркан1

Share this post


Link to post
Уствари, и Бабић је касно схватио, е ево и зашто:

Оног трена кад је почео отворени рат у Хрватској, постало је практично немогуће било какво друго рјешење питања Крајине, осим два: или ће Крајина бити нова држава, или ће је Хрватска окупирати. Венсов план је импутирао ово друго (тј. став да је Крајина интегрални дио Хрватске), а консеквенце тога су:

- УНПРОФОР оснива и дјелује у заштићеним зонама у Хрватској (!, пазите, Хрватској, не Крајини)

- ЈНА се повлачи

- нема граничне линије за УНПРОФОР, него су распоређени по читавој дубини територије Крајине - е, ово је била кап која је прелила чашу и на коју Бабић није хтио да пристане

Бабићева визија се онда на неки начин окренула на продужење визије Рашковића.

Рашковић је положај Срба са територије ХР видио у три могућа сценарија:

- ако Хрватска остане у федерацији - персонална и културна аутономија

- ако СФРЈ постане конфедерација (што су, бајаги, заговарали Хрвати) - политичка аутономија

- ако Хрватска постане самостална држава - Срби ће се одвојити од Хрватске

Рашковић је увео идеологију "крајишништва" у коју су упали сви Срби и њихови потомци са територије РХ и БиХ, а које је цијенио на максималних 3 милиона и 100 хиљада душа. На трагу ове идеје ишле су иницијативе за уједињењем РСК и РС, а таква држава би се ујединила са Србијом. Све ово је током времена било под сталном опструкцијом и без великих изгледа на успјех. Како су велике силе признале Хрватску и БиХ, тек тако повезати све српске земље без великог рата, постало је тешко изводљиво.

Бабић је сматрао да Крајина може извући утолико више уколико се више ослободи утицаја Београда/Пала у доношењу својих политичких одлука. Гледајући ситуацију у Босни, чини се да је ово било исправно размишљање. Сад, колико се тиме могло постићи, тешко је рећи.

Како се ближио "коначни обрачун", односно 95., двије струје (Мартић=СДС српских земаља, Бабић=СДС РСК) су се све више приближавале једна другој. Мартић је видио да је Крајина у све тежем положају, а Бабић да је нереално тај положај поправити изнутра. Самих посљедних дана њихова улога је била - спасити шта се спасити може, ионако се оде к врагу. У том смислу индикативан ми је исказ Драге Ковачевића у филму "Пад крајине", кад Бабић каже Мартићу, парафразирам: потпишимо капитулацију и избјегнимо напад ХВ, ја и ти нећемо никад више видјети Книна, неће можда ни 20% других људи, ал остаће они остали, прилагодиће се некако, опстаће Крајина као простор и идеја... Ово је у датој ситуацији било доста зрело размишљање, у сваком случају неповољније за Хрватску од пада Крајине војним путем.

кркан1

Ovaj citat Drage Kovacevica mi nikako ne da mira u pogadja sustinu.Babic i Martic su jos 1993. morali traziti nacin kako da narod u Krajini dobije kakvu-takvu autonomiju i da ostane svoj na svome.Ako se osvrnemo na blisku proslost,vidjecemao da je nas narod u Krajinu bio moneta za potkusurivanje Milosevica i Tudjmana.RSK je zrtvovana da bi RS danas postojala u ovom kapacitetu.To su morali i mogli sprijeciti samo lokalni politicari iz Krajine jer takve volje nije bilo kod beogradske i paljanske klike.O tome govori i komentar Drage Kovacevica vezan za sastanak sa Aleksom Buhom u Bijeljini nekoliko dana prije napada na Krajinu.Da je bilo vise mudrosti politicara iz Krajine u tom periodu,siguran sam da bi vise od 95% naroda ostalo na svom ognjistu.Nije se smio cekati vojni rasplet ciji je ishod unaprijed bio poznat.

Share this post


Link to post
Babic i Martic su jos 1993. morali traziti nacin kako da narod u Krajini dobije kakvu-takvu autonomiju i da ostane svoj na svome.

Ako se osvrnemo na blisku proslost,vidjecemao da je nas narod u Krajinu bio moneta za potkusurivanje Milosevica i Tudjmana.

Bojim se da je 1993. vec bila kasno za spasavanje Krajine. Mislim da se trebalo cuvati rata. Jer rat kako negde neko rece, ni u snu nismo mogli dobiti. Zapad je RSK dao prostora samo koliko je hteo.

Nazalost, narod u RSK je bio smetnja i jednom i drugom.

Share this post


Link to post
Рашковић је положај Срба са територије ХР видио у три могућа сценарија:

- ако Хрватска остане у федерацији - персонална и културна аутономија

- ако СФРЈ постане конфедерација (што су, бајаги, заговарали Хрвати) - политичка аутономија

- ако Хрватска постане самостална држава - Срби ће се одвојити од Хрватске

Nisam znao da je Raskovic bio za odvojenje u slucaju nezavisnosti Hrvatske. Dosad sam mislio da je od pocetka bio samo za autonomiju.

Kako je uopce doslo do toga da je morao napustiti Krajinu?

Pozdrav.

Share this post


Link to post

@Melez

Може се рећи да је Јован Рашковић, упркос култном статусу код Крајишника (које је, узгред, он и измислио као некакав политички субјект), једна велика енигма. Његово политичко јавно дјеловање не премаша двије године, од три посљедње године његова живота. Од свих говора, скупова, ставова и идеја, у писаном облику остала је само његова најпознатија књига "Луда земља", која је један атрополошко-филзофско-аутобиографско-политички спис, дат у облику теза. Данас се, у штампаним издањима "Луде земље" на крају обично штампају још два документа, интервју не знам којим новинама, и транскрипт "тајних" разговора са Туђманом нешто прије почетка самог рата. Ја сам књигу читао давно, и у њој сам нашао на овакву идеју рјешавања статуса Срба у Хрватској.

Рашковић је први уочио највећу опасност за Србе у Хрватској, а то је била масовна асимилација. Није проблем Срба био да ли ће нестати као људи, тј. бити побијени, него да ли ће нестати као заједница, претопити се просто у Хрвате. Примјере није морао далеко тражити - његова ћерка је била један. Још већи проблем је био што се у доброј мјери све одвијало спонтано и добровољно од стране Срба, све је било и легално и легитимно. Рашковић је извео закључак да текући положај Срба (конститутивни народ у СР Хрватској, без даље разраде) није повољан и да ће у перспективи довести до нестанка заједнице. Зато је неки вид аутономије био најмање што је Рашковић тражио. Опет, ово одвајање је било у случају најгорег сценарија, распада СФРЈ (књига је писана прије рата), у који он, изгледа није чврсто вјеровао (рецимо, претпоставња се да се планирао кандидовати на савезним изборима, који никада нису одржани, и због тога занемарио републичке). Изгледа да је вјеровао да хрватско руководство није довољно лудо да државу жртвује зарад рата са неколико стотина хиљада својих Срба и - у томе се преварио! Исто мислим да је мислио да и његови нису спремни да жртвују све у Крајини зарад могућег рата са Хрватском у чему се исто преварио.

Ни Туђману ни Милошевићу није одговарало да се једно такво копликовано питање као статусно, а и сва остала питања, рјешавају по скупштинама, јер су ионако растурили 14. конгрес што је de facto била незванична скупштина Југославије. Хрватима се од самог рјешавања статуса Срба повраћало, док се Србима повраћало од самих Хрвата. Тако је Јован за Туђмана постао врховни четник, док је за Милошевића био исувише благ. Његова политичка дјеца су, природно је то, имала озбиљне личне амбиције да постану Рашковић умјесто Рашковића. На све то умјешао се и трећи фактор - природа. Рашковић је био озбиљно болестан.

Болест, дискредитација од стране Туђмана (в. оне транскрипте од горе), притисак од стране Милошевића и амбиције млађих крајишких лидера, све то скупа скинуло га је са политичке сцене.

кркан1

Share this post


Link to post

Po meni je preloman momenat Miljevacki plato 1992-e. JNA se povlaci, Hrvati napadaju TO suprotno dogovoru, pre postavljanja Unprofor-a.

 

Postavlja se kljucno pitanje: ako je JNA videla da Hrvati krse dogovor o povlacenju sto se nije vratila? Imali bi na to pravo isto kao sto su oni imali pravo da napadnu, iste sankcije bi snosili.

 

To je prva izdaja veceg obima, odatle se moglo videti da i 95-e nece niko reagovati iz SRJ.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this