Sign in to follow this  
Radeumetnik

RADE UMETNIK - KRAJINI !

Recommended Posts

VASKRSNUĆE SELO NAŠE

ODAKLE SAM, DOŠAO OD KNINA

TU JE BILO VAZDA I PESME I VINA

GDE JE MENI MOJE SELO PLAVNO

KO SRBINU, UVEK BILO SLAVNO

DOŠAO JE OVDE I MOJ SINOVAC

NAŠAO JE OVDE SVOJ MARKOVAC

KADA NOĆU SANJAM JA UZDOLJE

PESMU PEVAM PA MI BUDE BOLJE

ZRELA JE OVDE SVA MOJA LETINA

U MENI SE ŽANJE I MOJA CETINA

KAD SU CURE RASLE U POLJANE

NAJLEPŠE SU BILE U CIVLJANE

PRIČAŠ MI KAKO SE U ERVENIKU

PEVALO I STRADALO NA ŽRTVENIKU

OVDJE SU NOVE KUĆE GRAĐENE

LEPE BAŠ KO U SELO PAĐENE

GDE SI SADA MOJ LEPI GOLUBIĆU

ZBOG TEBE DVE CURE POLJUBIĆU

POKRAJ KNINA BLISTALA POLAČA

KO OD SUNCA U PESMI PEVAĆA

NAĐOH I OVDE MOJE BISKUPIJE

NEKA JE K SRCU RUKA PRIVIJE

NEBIH ZNAO DA JE SADA BOLJE

DA MI NIJE DOŠLO MOKRO POLJE

SAD JE PUSTO I MODRINO SELO

NEKADA JE BILO LEPO I VESELO

AKO BRATE DODJE IZ KOVAČIĆA

DA NE SLAVIŠ BANA JELAČIĆA

I OVDJE JE SVE KAO KRAJ OTONA

KADA ZVONE SA CRKAVA ZVONA

VASKRSNUĆU OVDJE SELO NAŠE,

DA NE ČEKAM, NOŽE I USTAŠE!

VASKRSNUĆE OVDJE SELO NAŠE,

DA ZAKOPAM, NOŽE I MEDJAŠE!

-----------------------------------------

Posvetio pesmu svim KRAJIŠNICIMA

ma gde bili, Radeumetnik

Share this post


Link to post

LAKO JE MENI,

DOK JE U MENI OVE RAVNICE

I SRPSKOG KRUVA, NJIVICE

I DINARE GDE SU PRECI DOŠLI

IZ KRAJINE SA PESMAMA POŠLI.

DOK JE U MENI MOLITVE I BOGA

BIĆE U KRAJINI I PRAGA MOGA

VASKRS SRBA, NOVOG ŽIVOTA

MOŠTI SRPSKOG SVECA I KIVOTA

ZAR MISLITE, JA SAM OD JUČE

U SRBIJI NEKO ZALUTALO KUČE

LALA SVIRA, TAMBURICU HAJDE,

A VI MENI ŠTO SVIRATE GAJDE.

KAD NAPUNIM SVIMA ČAŠE VINA

U VAMA I MENI NEK ŽIVI KRAJINA

DA SE SRPSKA PESMA OD STARINE

VEČNO KNINU SA TVRDJAVE VINE.

LAKO JE MENI, I BLAGOŠ ŽENI,

U KRAJINI OSTA DUŽAN NEVENI

KAKO KAŽU LAKO JE SRBINU LJUDI

JER IMA SRCE I ČVRSTE GRUDI.

SAD GROBLJA SU SRPSKA SELA

O KRAJINO SAGORELA CELA

ZAŠTO, O BOŽE, SRBIN NE VIDI

DA NEČOVEK, ZLA SE NE STIDI.

RODIĆE MATI SVOM SRPSKOME RODU

KRAJINI SINOVE I SRPSKOM BRODU

RODIĆE SINOVA, JAKIH I LEPE KĆERI

U KRAJINI BOŽE MILI TI IH SABERI.

U KRAJINI SRBIMA SE SASTAVE PRSTI

U SRPSKOJ KOLONI, U ZBEGU ČVRSTI.

DAĆE BOG NEKA NAŠI ZLOTVORI SVISNU

ŠTO NAM DETE ZAPLAKA, I GORKO PISNU.

ZAPEVAJ SRBINE, MOJ MILI RODE

U KRAJINI SRBI GINUŠE ZBOG SLOBODE

NEK PEVA SRBINU DUŠA U OVAJ ČAS

PEVA U INAT, U KRAJINI BIĆE NAS.

NEKA OPTUŽUJU, GOVORE LOŠE O NAMA

BOLJE DA NE ZNAJU KAKO JE SADA VAMA

NEKA IH, DOK JE VAS, DOK JE MENE

TU JE MORE I BURA, TALASI PENE.

-------------------------------

RADEUMETNIK - KRAJINI !

Share this post


Link to post

Hvala, ove dve pesme su posvecene KRAJINI od Sumadinca - Radeta umetnika,

Rodjen u Bg, moji preci se naselise pored BG iz Hercegovine pre trista godina.

Sve Srbe smatram svojim rodom, u jednoj prici napisa Srba Peuljanac nisu

ni svi Srbi isti, kao sto ni prsti na rukama nisu isti. Krajisnike, Crnogorce, Vojvodjane,

koji se izjasnjavaju kao Srbi smatram svojom bracom. Neki Srbi se ogresise u a bogme

i Srbija prema Srbima iz RS i RSK kada ih napusti i prepusti zlikovcima

na milost i nemilost, kao naj vecu sramotu sam primio vest da je Srbija uvela

za vreme rata sopstvenom narodu preko Drine. Tretman prognanih lica je od strane

vlasti u Srbiji bio sraman kada su godinama cekali na drzavljanstvo Srbije.

Mnogi se raselise i podjose po Amerikama i dr. prekomorskim zemljama

i u svoojoj dusi i srcu ponese svoje najvece blago Srpsku dusu.

Imali su sta poneti, kao sto je i Srba Peuljanac posao pa je nakon toga

napisao takve price po kojima ce se SRBA pamtiti a oni sto ga prognase

jednoga dana če se stideti. Na ovom forumu sam nasao toliko toga lepog

bez srbovanja, bez patetike i mrznje, nasao sam ponosne Srbe dinarce

koji su jedino i mogli ziveti i opstati u Krajini u burnim vremenima i ratovima.

Neka znaju oni koji nas ne zele, mrze zbog imena i vere, da trava i

livada sto se vise kosi to lepsa visa i buhnija raste. Neka im bog sudi.

Nama je svaki bezimeni grob temelj, u koji nam uzidase junake, i oni koji

pretekose i sa bojnog polja odstupise, nisu sigurno otisli zauvek.

Radeumetnik

Share this post


Link to post

RAVNICO

Kao da su čini neke

po ravnici se ispružile

plaovite reke i plodne njive,

ispruzen i ja, na opakliji

na salašu križem belu slaninu.

Ako popijem samo po jednu,

nikada po dve, i zaspem,

ako zanoćim pokriven nebom široko.

pa se otkrijem, ako svane,

nek osvanem u dunji mekoj u belom perju.

iPoveden jutrom na Dunav koracam

kao gusan u jatu gusaka, ujaka Duska.

Neka mu Bog podari rajsko naselje

jer je za života postao u svom

Bačkom selu posle drugog rata

izbeglim Krajisnicima majka

i zasluži da mu se ime spomene.

Njegova si bila zauvek i moja ravnico.

Radjala si mu vise od zivota,

a život mu u inat kao skot

uze ljubljenu ženu

al ravnicu mu ostavi celu

da uspori, malo,

i ja dok sam živ, da usporim,

i nadjem neku utehu ko ravnicu,

da se popnem na točak

i vozam, vozam do kraja sveta.

Kada sidjem, ako uspem

da sidjem, a hoću sigurno,

da se okrećemo, ja i ravnica,

ona i ja da, pa da me svi vide,

iz inata, tako blesavog,

kako ljubim moju Emu

pred svima i nek pukne,

onako, baš...

Share this post


Link to post

Hodočašće

Imam ja svoje hodočašće.

ovu nestvarnost trenutka

za snove nedosanjane

ili neumornu budnost

da se pronadjem na obali.

Vec se pribojavam

ako te ne ugledam,

ako te drugi bude

grlio, boleće...

Kao da mi je prvi put,

volim te nerazumno,

pa se sklanjam i tebe klonim,

jer si mi jedina.

Ti si vrela na suncu stena,

a ja sam tvoj verni val,

krećem se hodom zarobljenog lava

a ti si hladno nevidljiva.

I Morske kapi, pale,

su suze u duši koje,

ne gase plamen.

Imam ja svoje hodočašće,

tamo gde si ti,

jos te čekam i oči te traže

i obalu da je pronadje,

tvoj moreplovac, tebe željan.

Prokleta bila, i ova bol,

prestala bi da si tu.

Dodješ mi i u snove i odlaziš

al' Bol neka bude samnom...

Share this post


Link to post

Dva kamena

-

Noćas me Ona

oživela,

nasmejala se

mala boginja,

i prve reči izrekla.

-

Hoću, da ti,

sačuvaš svoje brodove.

Učiću te,

dok rasteš da voliš,

i bogu da se moliš.

-

Neću biti ljuta i

stroga

jer ću te

naučiti čekati,

kako se srcem

malo sreće čeka.

-

Ako hoćeš,

na ruke me uzmi

i u grudi tvoje stavi

neka mi tu bude kuća.

-

Srce moje kada bije

budi se u proleće

i kada se duga savije

daće mi snage da

ti dušu otkrije.

-

Daću ti dušu,

ako ti pati,

pa se preobrati,

i nebo šaraj ko laste,

ispod nebeskog trona

dok slaviš boga

čuceš i moja zvona.

-

Neću ti dušu

sačuvati od zlosti i

jarosti, oprosti,

veruj u snove i bajke,

u žuti list na zemlji,

u list ispao

iz neke bele knjige.

-

Na listu duša piše,

kako žice čekaju laste,

i dobri otac dete uči,

da se uveče moli i

kada poraste,

da nekoga voli.

-

Ako sam se prevarila

ne čuješ glasove frule,

onda ću da ućutim,

izgubićeš glas.

Ako mi već veruješ,

rodićeš se kao car.

-

Za tebe carsko dete

srce je običan dar

Kada se sve utiša

da ti pronadjem

iza vremena i zida

svu zemaljsku čar

-

Ona reče, pade veče

i rosa, naredjujem

da se u postelje

poteraju i

carska deca, bosa.

-

Dok kapiju zaključaju

i na vrata

postavim čuvare

da se sa tornja

oglasi, malo zvono.

-

Leti zvuk

kroz bukove

i stare hrastove

grane,

ne dodirujem

njih vec ruke.

-

Čuvam te od zla

kada sam u ljutnji

to je predstava

imaš prvu i

poslednju minutu.

i moju radost.

-

U lišće

sam pala kao žir,

U kuću

primam zore

kao goste,

u pesme decu.

-

Kada kroz grane

zrake provučem,

zeleno lišće i

mala dinja

će da žuti.

-

Biću ti

mahovina stoletna,

rastem na

severnoj strani

kao pečurka za lek.

-

Niko je probao nije,

nisam ni ja,

nisam ni ja

sa grube kore

pomerala mrave;

Nisam nek krstare

ko carske svite.

Nisam otkrila tajne

dva kamena,

nemojte na njih,

gaziti,

nemojte da ste...neki.

Radeumetnik - bajka u pesmi

Share this post


Link to post

NE BUDI SE SAMO SMRT

Ako me ne zarobi tama, probudiće me prva svetlost. Uvek je budjenje teže nego ulazak u prvi san. Ako san ne prekine neki neocekivani zvuk, onda se oči otvore da vidimo i neki svet koji samo oči mogu videti kada su nam otvorene u snu. Poslednje svetlo se gasi a oči su mi već otvorene. Kao da sam iznenada probudjen pa zaledjen, bez daha, sa mišićima koji se hlade, i mozak se več odmorio, samo mi srce još kuca neki nepoznatim ritmom dok ne otkuca svoju poslednju sesiju i stane da čeka da se svet promeni jer sve je u promeni dok traje prvi i poslednji preobražaj.

U jednom momentu maser je masirao moje posustalo srce koje je jedva pokazivalo da u meni postoji mali žar koji još tinja i preti da se ugasi ako on ne preduzme sve svoje prve moći da me održi u životu i vrati u moju prvu stvarnost dok se ne odlučim da se preselim, ili da moje lutanje završim u nekoj zaboravljenoj areni gde ću se izazvan nositi sa protivnicima koji više ne postoje.

Jedan vešt pokret, jedan lak udarac u predelu grudi i sve ono što sam bio je ponovov progledalo na ovom kamenom stolu, zagrejan vazduh se ohladio, do tačke smrzavanja, ledile su se i kapljice znoja na licu polunagog masera. Njegov pogled je bio ispunjen očajem ali i nekom iznenadnom nadom.

Pa se napokon sav pretvorio u veselje, i jedan uzvik, a krupne šake sklopio i naklonio se prema svetlu kao u prvom zanosu. Bog je veliki. Dok sam zapisivao svoj uzlazni i silazni san on je ćutao i trljao moja nožna stopala koja su bila već polu ohladjena.

Kada je krv počela da mi struji venama i moji mišići se zategli i dobili boju bleda boja se povukla sa moje kože ja sam posmatrao tu naglu promenu.

- Gospodaru - otišao bih za tobom u tamu, da te vratim, da izazovem i svoju smrt. Da te nisam dozvao i moja ruka osetila tvoj ritam umro bih odmah od vlastite ruke. Bog je veliki samo oni koji se hrane svetlom imaju čemu na kraju života da se nadaju i čemu da se vrate.

Ti nisi kao oni koje sam budio iz smrti, da se ne presele prerano u drugi svet gde posmatraju šta nisu a šta jesu. Tako prerano probudjeni nisu više ni bili svesni da su dospeli u dvorište svetla i videli njega i ušli na vrata koja nas mogu odeliti od neba i vratiti ponovo na zemlju. Ta vrata su tu, pa se zatvore, ta vrata nam otkrivaju puteve koji vode svuda, pa nas vraćaju na naš početak.

I naša suština je deo naše podeljene prabiti, našeg prvog otkucaja srca i pokreta u vodi. Naše prve dobiti. To je naša kazna i naše buduće iskupljenje. Nema te ravni na kojoj možemo mrtvi uspravno stajati. Nema te pozornice na kojoj možemo mrtvi plesati. Ako se ne probudi svetlost u očima i sa prvim svetlom ne ocrta naša senka na zidu tajni.

Samo silueta mrtvih zrači nepostojanjem i pokojem.

Ako duša ne čuje, ume da sluša, ako je maser slušao dok mu se poveravaju imao u trenu sve njihove grehove i posede, sve tajne, dok završi masiranje može i svaki damar u telu da im se umiri.

Uzeo sam masera za svog čuvara onih tačaka u telu odakle isijavaju sva svetla. Od danas tvoje ruke će u mom telu održavati plamen koji niko nije ugasio, dok se ne ugase moje prve oči a progledam tamo gore na nove.

Ako ne umeš da čitaš, umeš da prizoveš moći, da vraćaš moje moje otkucaje srca i vratiš moje svetlo iz tame.

Gospodaru, moja moć je mala a život mi je kratak, neka bude vaša slava, uzmete li mi svemoćni svaki dodir i meru, meru mog pritiska, kada u mojim rukama toga nema moje oči postaju tvrde a srce hladno.

Ti si čuvaru meru dobio tamo gde se sve gubi, a mene ne prate oni koji gube na kraju već dobijaju na početku kada im je sunce na zalasku a zoru više ne dočekuju. Moj kraj je tvoj početak, tamo gde se završava moj pogled počinje tvoj put i moja moć.

Čekaj poslednja tri svetla na planini gde su ljudi prizivali zmije šarke, tamo gde su živeli oni koji su planini dali ime Šar planina.

Čekaj dok se ne probudi ona koja je rodjena pod crvenim svodom. Ona koja čeka ime. Ona koja ima ljubav u srcu, koja je sada noseća, ona koja ima svoju pamet i pronicljivost u očima.

Ne ume ona da gasi zvede kao što ume poljupcima

da ih probudi.

Večeras ćeš bogovima prineti žrtvu i obući svoje novo belo odelo, srebrnim prahom će zasuti robinje tvoje telo pa ćeš se i ti prvi put okupati u srebrnoj vodi.

Nazdravićemo i popićeš samnom svoju srebrnu kupu vina koje je dobijeno od groždja, to je živa loza dala u godine kada je rep zvezde na nebu bio duži nego što je ova reka koja protiče ispod nas.

Čekaj, dok ne sruše moj poslednji grad, pa me onda odnesi i ostavi gde je nebo kljuc da se vrata pećine otvore i vodopad probudi.

Ostavi me u stenama. Ostavi me u Sopotu i zatvori moju grobnicu sa tri pečata pa sačekaj dok reka ne progovori i vodopad se sa morem se ne sastavi.

Onda izvadi i ponesi ono sto leži ispod belog kamena koji ćeš skinuti ispod kamenog mosta za vreme prvog mladog meseca.

Odnesi to u svoj dom i čekaj. Čekaj dok se svetlo na prvoj litici ne pojavi. Onda idi i ne osvrći se više nikada preko levog ramena.

Idi za njom na brod sa belim jedrima pa je prati preko mora dok svoj prag od kamena svojim rukama na ostrvu gde pristaneš tu ćeš moj prag na ostrvu crvenih stena da isklešeš.

Dok se ne nadješ na crvenom ostrvu, gde su boje stene obojile u crveno cvet koji do tada ne videše tvoje oči. Taj retki cvet koji kao da je u pesmi nikao a pupoljak u svetlu crvenih stena rastao pa se čudom u crvenu ružu pretvorio...

Ti si prvi čuvar kome poveravam moje ključeve za paljenje prvog svetla na ostrvu, tamo ćeš da podigneš crvenu kulu na koju ćeš staviti ono što je vulkan koji sada gledaš u vatri svojim dahom izlio.

Kada se ohladi i njegov dah i tvoje delo će tada da dobije sjaj, ponovićeš to 8 puta.

Dok osam očiju svojim dahom ne oživiš. Onda ćeš odneti ovu pločicu kovaču i neka oči po cenu svoje glave postavi u tri kruga od srebra koji se nezavisno okreću tako da se mu se nikada ne ukrsti ni jedno oko.

Ovaj ključ ti dajem da ga vidiš samo jednom, on će se pojaviti opet ako sve to postaviš na vrh kule gde je napravljena soba u koju se ne može ni ući, ni izaći, soba bez vrata sa kupolom od ohladjenog peska koji je dah vulkana nekada oblikovao.

Tu postavi oči koje svetle, oči koje gore i kada se noć na zemlju spusti i sve se umiri.

Postavićeš to na sred sobe, a u sam centar tačno gde je pupak ćeš spustiti zeleni i plavi plamen da se ukrste dok te moje oči ne ugledaju iz daleka.

Gospodaru. Vaša želja je za mene zapoved.

Ne. Moj prijtelju. Moja želja je moja molba. Da sačuvaš onoliko života u sebi da ispuniš želju jednom starom čoveku koji nikada neće videti ostrvo crvenih stena.

Dok ne vidim tvoje lice imaću nadu da će tvoja prva svetlost otvoriti i moje oči tamo.

Hvala ti. Sada me ostavi. Umoran sam. Dodji kada se golubovi začuju ispod strehe, da mi doneseš vode sa izvora iz Morinja.

Uzmi veslače i pre jutra neka tvoja noga zgazi na obalu. Vodu ćeš doneti u ovim posudama to dah vulkana nekad oblikovao od peska u vatri koja koja menja boje.

Pazi da neka od njih ne pukne ili se ne razbije. Ovu ne malu ne otvaraj, kada je napuniš već je zapečati voskom i odnesi u hram i ostavi na plavoj steni. To ćeš činiti svakog jutra kada se pojavi prvo svetlo sve dok sam živ.

Razumeo sam gospodaru. Tako ću činiti. Bog je milostiv.

Vrata se zatvoriše za maserom, za tim dobrim čovekom širokih pleća, jakih ruku, velikih šaka, koje znaju biti tako nežne i dodir sjajan kao crni kame koji privlači crvenu svetlost da se upije u njega.

Kao da se jedna duša i jedno srce probudilo noćas kada sam se vratio jer još nije došlo vreme da pristane barka koja će ga odvesti na moje ostrvo.

Čamdžiji ću tada platiti da me preveze tamo odakle se ne vraćam dok jednu svetlost ne zameni druga, dok se za belu boju ne napravi ključ da se otvore i sve ostale boje.

A onda počinje moj preobražaj, u tom svetlu se otvaraju i tri oka koja nemaju glavu i hlade se u ledu koji se ne topi.

Izmedju dva ocrtana kruga kao od srebrnih niti pojaviću se i dobiću ponovo telo koje se nevidi dok se ne upale oči koje moze ohladiti samo led koji se ne topi.

Moj verni čuvar ce biti tu da me probudi kada treba, da mi kaže sve ono sto je bilo i ono što će biti. On će me čuvati dok ne preda svoju dužnost drugom čuvaru, kada onemoća i onda tako redom dok jednog dana na njihovom mestu ne bude telo koje nema krv, i telo koje nema glavu koja se budi tako što svetlost isijava iz oka. To telo uvek će da gleda našim oćima i govori našim jezikom kada nas ne bude više. I ključ će se okrenuti u bravi kada vreme napravi dvadeseti krug.

Tada se na nebu otvaraju vrata koje oko naše ne ne vidi, i diže dim od vatri koje se nikada ne gase...

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this