Rogonos

Vodic za Srbe pocetnike

Recommended Posts

Слободан Турлаков

Водич за Србе почетнике

(1804 – 1941)

Апису

Рецензије

Василије Крестић

Драган Недељковић

Скраћенице:

Откуд и зашто овај Водич?

1804. 2. феб. у Орашцу (близу Аранђеловца) објављен је почетак Првог српског устанка, и изабран за вожда Ђорђе Петровић – Карађорђе.

1815. на Цвети, 11. априла, у Такову, дигнут је Други устанак, а за војводу изабран књаз Милош Обреновић, који том приликом рече: Ево мене, ето вас, рат Турцима!

1830, 30. нов., Први султанов хатишериф, по ком је Србија добила право на унутрашњу аутономију, а Милош, бератом, наследну титулу књаза.

1832. Самоуоправа наше цркве.

1832. Почетак рада државне штампарије у Београду,

1833. Други султанов хатишериф,

1834. 5. јан., Прве новине: Новине сербске у Крагујевцу, одакле су премештене у Београд, са првим бројем 10. јула 1835.

1835. Сретењски Устав.

1838. Турски Устав, донет 10 /12. дец.,

1839, 1 . јуна, Милошева абдикација.

1842, Александар Карађорђевић постао кнез.

1844. Гарашаниново Начертаније.

1844, 10. маја, Основан Народни музеј, на иницијативу Јована Стерије Поповића, начелника Министарства просвете.

1848/49. Мађарска буна или Српски покрет у Војводини,

1856. Париски мир,

1858. Светоандрејска скупштина у Београду, и повратак Обреновића.

1866. Уједињена Омладина Српска (УОС).

1867, 6. априла, Ослобођење градова – тврђава(Београд, Смедерево, Кладово, Шабац) од турске посаде,

1867, Смењивање Илије Гарашанина.

1868, 29. маја, Убиство кнеза Михаила, у Кошутњаку,

1869. Намеснички Устав.

1872. Ступање на престо пунолетног кнеза Милана Обреновића,

1875. Невесињски устанак,

1876. 18. јуна: Први рат против Турске.

1876, 2. августа, рођен престонаследник, Александар, у Београду.

1877. 2. дец., Почетак другог рата против Турака,

1878. Берлински конгрес и независност Србије.

1879. Враћена аутокефалност српској православној цркви,

1881. Оснивање странака: Напредне и Народно радикалне, а потом и Либералне.

1881. Тајна конвенција са Аустријом.

1882, 22. феб,. Проглашење краљевине.

1882, 11. окт., Први атентат на краља Милана.

1883. Тимочка буна.

1884, 20. августа, пуштен у рад савски железнички мост.

1885. Рат са Бугарском и пораз на Сливници.

1886. Оснивање Српске академије наука.

1888. Нови Устав.

1889. Абдикација краља Милана.

1889. Прва влада радикала.

1889, 29. маја. Повратак митрополита Михаила у земљу.

10. феб. 1891. Прва влада Николе Пашића.

1891. Сукоб краљевих родитеља достиже размере афере.

1891, 21. јула, Краљ Александар, са Ристићем и Пашићем, у Русији.

1893, 1. априла, државни удар краља Александра.

1894. 9. јан. повратак краља Милана у земљу.

1894. 9. маја, укидање Устава 1888.

1895/96. Рад владе Стојана Новаковића на српској пропаганди у Старој Србији и Македонији.

1896, 15. јуна, долазак кнеза Николе у Београд.

1896, 17. дец, Пад Новаковићеве владе.

1896, 17. дец., опет Симићева влада,

1897. Влада др Владана Ђорђевића.

1899, 24. јуна Ивањдански атентат на краља Милана.

1900, 23. јула, венчање краља Александра са Драгом Машин.

1901, 29. јан., смрт краља Милана у Бечу.

1901. 6. априла, краљ Александар је даровао народу нови устав.

1900/01 Краљичина лажна трудноћа.

1901/02 Фузионашке, радикалско – напредњачке владе.

1902, 24/25. марта, Укидање Устава 1901, и његов повратак у оптицај.

1903, 29. маја, после једног часа у поноћ, убијени краљ и краљица.

1903, 6. јуна, Писмо Чеде Мијатовића из Лондона.

1903. 2. јуна укинут Устав из 1901, и враћен Устав из 1888.

1903, 5. јуна Влада проглашава нови Устав.

1903, 12. јуна, Преузимање краљевске власти од стране краља Петра.

1903, 2. јули, Илиндански устанак у Македонији.

1903, 18 и 19. августа, основано Женско патриотско друштво ”Коло Српских сестара”,

1903, авг. Побуна нишког гарнизона, против завереника.

1903, 26. авг., Пашићева „Посланица радикалима”.

1904, 8. септембра. Крунисање краља Петра у Београду.

1904, 27. новембра, Никола Пашић опет председник владе.

1904. 12. јан., Покренут дневни лист Политика, главни уредник Владислав Рибникар, у сарадњи са братом Дарком

1905, 27 феб., Велика школа прераста у београдски Универзитет

1906. 30. маја. Пензионисање главних завереника.

1906. Почетак царинског рата са Аустроугарском.

1908. Арнаутска буна.

1908, 23. септ. Аустроугарска објавила анексију Босне и Херцеговине.

1909. 15. марта, Абдикација престонаследника Ђорђа.

1911, 9. маја основана организација „Уједињење или смрт”, популарно звана – Црна рука.

1912, 6. окт. почео рат са Турском.

1913. 17. јуна, почетак рата са Бугарском.

1913, 28. јула. Букурештанским миромзавршен је балкански рат.

1913/14. Успостављање државне власти у новим крајевима.

1914, 11. јуна абдикација краља Петра,

1914, 15. јуна, Сарајевски атентат, погибија аустроугарског престолонаследника Фердинанда.

1914, 10. јула, Нота Аустроугарске српској влади.

1914, 15. јула, А/У објава рата Србији,

1914, од 30. јула до 11. августа, Церска битка и протеривање Аустријанаца преко Дрине и Саве.

1914, 20. нов – 3. дец. Колубарска битка.

1914, 22. нов. Формирана коалициона влада у Нишу.

1914. 24. нов. Нишка декларација.

дец. 1914 – септ. 1915, Ни мир, ни рат у Србији.

1915. 13. априла, Лондонски тајни уговор Савезника са Италијом.

1915, 18. априла, У Паризу створен Југословенски одбор (ЈО).

1915, 23. септ. Немачки напад на Србију, под командом генерала Макензена.

1915, 3. дец. Обрачун регента и Пашића са Врховном командом у Скадру.

1915/1918 Србија под окупацијом.

1916, Солунски фронт.

1917. Солунски процес (20. марта до 23. маја 1917) против пук. Драгутина Димитријевића – Аписа и његових другова, и пад коалиционе Пашићеве владе.

1917. Крфска декларација.

1918, 2. септ. Пробој солунског фронта.

1918. 25. септ. (8. окт.), Стварање Народног Већа у Загребу и проглашење 16. окт. (29. окт.) 1918. државе Срба, Хрвата и Словенаца из бивше А/У, у Загребу.

1918, 27. окт., Женевска декларација.

1918. Српске земље (узалудно) траже уједињење са Србијом.

19. нов. / 1. дец. 1918 Проглашавње Краљевине СХС у Београду.

Дана 15. јан. 1919, уведен је нов календар на целој територији Краљевине СХС, па је 15. јан. 1919. постао – 28. јан. 1919. Дотле су сви датуми у овом Водичу рачунати по старом календару.

1919/1922, Побуна Арбанаса.

1919, 15. – 16. феб., У Сарајеву основана прва југословенска странка, под именом „Демократска заједница”.

1919, 20. априла, Основана Комунистичка партија Југославије (КПЈ).

1919, мај, Усташа – Хрватски ослободилачки покрет.

1920, 21. јан, Оснивање Републиканске странке у Београду.

1920, Основан Савез земљорадника СХС,

1920, 28 новембра, избори за Уставотворну скупштину.

1921, 28. јуна, Видовдански Устав.

1921, 16. авг, Смрт краља Петра.

1921, 18. дец. Први број дневног листа „Време”.

1921 – 1929. Видовдански Устав, на делу.

1922, 8. јуна, Венчање краља Александра са румунском принцезом Маријом (Мариолом).

1923, 6. септ. рођење престонаследника Петра, у Београду.

1924. марта, Основана Прибићевићева Самостална демократска странка.

1925. Радићева странка у влади.

1926, 10. дец. смрт Николе Пашића у Београду.

1928, 20. јуна, атентат Пунише Рачића у Народној Скупштини.

1929, 6. јан. Укидање Видовданског Устава.

1931, 3. септ. Октроисани Устав Краљевине Југославије.

1933, авг., Југословенска национална странка (ЈНС).

1934, 9. окт. Убијен краљ Александар у Марсеју.

1934/1941. Кнез Павле као регент.

1935/1939, Влада Милана Стојадиновића.

1939. 23. авг., Споразум Цветковић – Мачек, стварање Бановине Хрватске.

1941. 25. марта, Потписивање Тројног пакта од стране Југославије.

1941, 27. марта, Боље рат – него пакт! Долазак краља Петра II на престо, влада генерала Симовића.

1941. Улога патријарха Гаврила.

1941. 6. априла, Напад Немачке на Југославију и слом Југославије.

Поглед унатраг:

Литература:

Рецензије

Василије Крестић

Оно што се незаобилазно намеће као закључак после читања овог Водича, Сл. Турлакова, јесте то да ову књигу чини скуп оштрих и оригиналних запажања која одударају од општих ставова наше важеће историографије посматраног периода, али све са намером да се пропусти, у нашој прошлости и нашој историји, сагледају што објективније, да буду очишћени од погубних наслага наметнутог нам југословенства, као и идеолошких потреба и погрома, и да, управо због тога, делује поучно и окрепљујуће. Могло би се чак рећи, да овај Водич, у том погледу, ставља читаоца пред један чисти (очишћени) српски хоризонт, да му дочарава чисто српско небо, и да, не само мање упућеним читаоцима, већ и осталима, указује на многе разлоге свега онога што нам се дешавало у прошлости, а што нам се, у много чему, понаваља и данас.

Писан јасно и прегледно, језиком који је сваком иоле школованом човеку доступан и разумљив, овај Водич, и због свега оног што је речено, заслужује да буде објављен и подржан, и у то име ја га топло препоручујем.

30. марта 1999.

Драган Недељковић

Човек широке и разнолике културе, а неумољивог критичког духа, др Слободан Турлаков је понудио своје виђење српске историјске судбине, усуђујући се да плива против матице.

Бацајући свој, сасвим лични, поглед на српску прошлост у ово доба кад су на провери све раније признате вредности, др Слободан Турлаков не штеди ни највеће ауторитете, којима проналази слабе тачке, указује на њихове недоследности или наивности, открива њихове заблуде, често врло племените, које је, међутим, потоњи историјски развој оспорио или потпуно одбацио. Турлаковљеви судови о Николи Пашићу или о Слободну Јовановићу покадшто, обожаваоцима ових угледника, могу да зазвуче непријатно, али Турлаков ништа не казује напамет, него сваку тврдњу поткрепљује чињеницама или доказима.

Пред нама је дело колико изванредног зналца толико страственог аналитичара: сасвим нонконформистичка повест српског народа, у којој су немилосрдно критички осветљени њени протагонисти. Тим до непријатности проницљивим анализама треба поклонити пажњу. Реч је о новом звуку у нашој историографији.

Др Слободан Турлаков је поднео своје дело на оцену најеминентнијим историчарима, који су о њему изрекли како завидне похвале тако и критике. Аутор се сигурно није оглушио о мишљења таквих ауторитета у историјској науци какав је академик Василије Крестић.

Управо захваљујући изоштреном критичком односу др Турлакова према уобичајеним и устаљеним оценама историјских збивања и личности, који су одређивали судбину српског народа, стичемо нова оруђа и нове подстицаје да, с једне нове стране, сагледамо савремену трагедију српскога народа. Дело др Турлакова је, у великој мери, историја наших српских заблуда и критика наших наивних идеала. Тим сасвим особеним звуком , који није у складу са званичном историографијом ни јучерашњег света ни данашњег, многи неће бити нимало очарани; али кад се зрело поразмисли, постаје јасно да је и овај начин обрачуна са прошлошпћу, који нам нуди др Слободан Турлаков, данас потребан, чак неопходан, ако желимо да свестрано спознамо своју историјску судбину и да, можда, боље разумемо трагедију која се у нама и пред нама збива.

Стога препоручујемо да се овај отрежњујући, бриљантно писани и нада све занимљиви водич кроз повест српског народа штампа.

У Београду, 31. марта 1999.

сагласан са рецензијом Дејан Медаковић

--------------------------------------------------------------------------------

Скраћенице:

НС – Народна скупштина

НП – Народно позориште

НРС – Народна радикална странка

А/У – Аустроугарска

ЈО – Југословенски одбор

УОС – Уједињена омладина српска

КК – Комитет за народну одбрану Косова

ВМРО – Македонска унутрашња револуционарна организација

ХСС – Хрватска сељачка странка

СДС – Самостална демократска странка

ЈНС – Југословенска национална странка

ЈМО – Југословенска муслиманска организација

ЈРЗ – Југословенска радикална заједница

КСС – Коло српских сестара

Share this post


Link to post

Откуд и зашто овај Водич?

Одавно сам се заносио идејом једног Водича, за Србе – почетнике, којих, на жалост, има у свим узрастима и свим образовним нивоима. Не бих рекао, као што толики говоре, да је то последица полувековне владавине комуниста, јер они су владали и у другим крајевима Покојникове Југославије, и сви су се национално одржали, свакако и зато што су припадали конфесијама које нису престајале да буду мисионарске, за разлику од наше православне цркве, која се увек бавила собом и бивала опортунистички лојална.

Проверавајући ову своју „идеју”, упитао сам, прошлог лета, на Златибору, две студенткиње медицине, обе на крају студија, да ли би их заинтересовала једна таква књига кад би је угледали у књижарском излогу. Малко су се замислиле, па су коначно одговориле потврдно, мада је једна додала: „А ко зна, можда би се неко и увредио, јер шта то значи: Србин – почетник!” А ја сам им онда испричао случај једне случајне анкете из далеке 1904. године, која је случајно спроведена међу регрутованим кадровцима, са оваквим питањима и одговорима:

Ко је био Карађорђе, знало је 48%

Ко Милош Велики, 52%

О Милошу Обилићу, знало је 44 %

За Краљевића Марка, 46%

О Косовској бици, знало је 25%

О Танаску Рајићу, тек 18%

Који су српски крајеви још неослобођени – 45 % помињало је само Стару Србију и Македонију. Босну и Херцеговину нико.

Који су наши непријатељи? 49% – Турци, 24 % – Бугари, 11% – Швабе.

Ко је краљ Србије? Знали су сви.

Ако су регрути тако „шарено” одговарали 1904, када је још увек била жива традиција народне песме, када је Српство, као национални и верски осећај, живело непомућено и узвишено, са својим аманетним и заветним задацима ослобођења и уједињења свих српских земаља, када су и ти регрути, баш као и њихови преци, још увек клицали „За краља и отаџбину”, „За крст часни и слободу златну”… треба се искрено замислити: шта бисмо данас, после пет деценија владавине комуниста, са идејом одрођивања и уништења свег што је српско, могли да очекујемо као одговор, на слична питања?!

Има ли, према томе, икога, ко може и сме да сумња у то, да смо после свега, стављени у положај Срба – почетника? Оно што је чињеница не може бити никако увреда, ма колико то, иначе, било непријатно.

Наравно, био сам толико деликатан, да их нисам упитао да ли су у школи чуле за Танаска Рајића, хероја на Љубићу, 1815…

И тако, окрећући, целу ствар ка нама и из нас, убрзо сам дошао до незаобилазног проблема, који је уједно и права опасност целог овог „подухвата”: хоћу ли писати умивено, да, како каже Скерлић, „поетизујем” чињенице, како бих био „народни будитељ”, онај што „крепи и национално васпитава народ”… или, пак, да пишем „неродољубиво”, дакле истинито, па „ком опанци, ком обојци”. Само, не треба заборавити да нас од Скерлића деле два дебела и широка обмотача, у виду два стравична искуства – југословенство и српски комунизам (Крлежина „Енциклопедија Југославије” у осам томова, још увек је расадник тих и таквих „искустава”!), тако да ма коју нашу историјску чињеницу узели у руку, она више не може бити сама по себи, каква је била, јер смо и ми и она оптерећени тим „искуствима”. Желело се и мислило се, да ће одмах са формалним падом комунизма, бити све како је било и како треба да буде, и убрзо се видело да је то ужасна заблуда. Скоро ће десет година како су они формално сишли са сцене, а ми још нисмо стигли да сачинимо најелементарнију ствар – српски школски програм. (На београдском Универзитету постоји професор, по имену Ђорђе Станковић, који се хвали да је успео да се и даље предаје историја Југославије! О бискупу Штросмајеру и даље се причају југословенске приче, мада се већ одавно зна да је он ту причу причао, само зато да би нас Србе поунијатио, и привео његовој „најсветијој цркви”) Грдна се прашина подигла и подиже око враћања веронауке у школе, а нема ни уџбеника, нити, пак, вероучитеља. Јер, нити катихета може бити предратни, нити веронаука предратна, све је знатно и грдно другачије.

Отуда није чудо што сам тако дуго оклевао, па и кад сам почео и зашао у писање Водича, непрестано сам се питао колико скрећем са путање циља. Јер, ако ми је циљ био јасан – да дам пречишћене појмове нашег историјског хода, за последњи век и по, и да тако Србе оснажим у Српству, ја сам, идући тим путем, непрестано причао о нашим расколима, о нашим међусобним подвалама и сатирањима, још коликим издајама, да хтео то ја или не, овај Водич никако није испадао као похвала Српству и Србима, већ један јад и чемер непрегледни… али, све са надом да ће се кроз њега доћи не само до свести и сазнања, шта нам ваља чинити да изађемо из глиба у који смо запали, и сопственом кривицом, већ и до гнева и амбиције да сами сатремо у себи оно што је најгоре, са којим ленгером не можемо крочити, а камоли запловити. Дакле, рекло би се, једна „антиисторија”, али у исти мах загрижено српска, са жељом да се српска идеја вине изнад свих нас, као звезда водиља.

Дакако, то је веома лако рећи, а још лакше се надати… јер то би значило ко већ, сам по себи, није патриота, такав не би требало ни да узима у руке овај Водич, јер ће, у противном, наћи разлоге да то никад и не постане. Ипак, надам се да није баш тако. Јер, кад се сав круг хтења међународне заједнице са нама буде затворио, верујем да ће и они који сад нису патриоте, то постати… Утолико пре, што ће морати да увиде да су се нама увек исте игре водиле и воде, да су сви односи према нама, како суседа, тако и шире, цементирани и као такви – остали непромењиви и трајни. Приче некадашњих интернационалиста, а сада тзв. мондијалиста, да наилази век у ком ће се брисати националне и традиционалне разлике, и да је то пут који води у Европу и свет, неосноване су… јер ми не можемо тамо, преко наших суседа, који су се, уз то, сви од реда национално одредили, чинећи и своје државе националним, а што им никако није сметало да буду ближи тој Европи и том свету! Нема друге, Европа и свет их држи као заштитни појас од нас, јер очигледно је да им ми нисмо потребни, што им никад нисмо ни били. Више од четири века стајали смо на бранику Европе од османлија и муслиманства, што нити је запамћено, нити нам узвраћено! У оба велика светска рата били смо на страни победника, а сви око нас на страни поражених, а испало је да су сви они добили, само ми изгубили. Први смо од свих имали државу, а данас је једино ми немамо!

Неком је то што се с нама збивало и збива, сигурно било потребно.

Не знам да ли ће звучати као утеха, али једном је Толстој рекао: „Кад смо били у гимназији, учили су нас да смо Бородинску битку – добили, а кад смо дошли на факултет, тада смо сазнали да смо Бородинску битку – изгубили”. Но, овај пример открива и амбицију и жељу онога који је водио политику образовања, да „дозира” истине, да их према степену образовања и схватања, тако пласира, да оне могу бити на сваком нивоу и корисне и делотворне, са становишта опште националне и државне идеје, што код нас, на жалост, никако није случај. Наопаком и злосрећном „демократизацијом” нашег јавног живота, у ком нико ни зашта не одговара, нити се сматра одговорним, дошло се до тога, да се „дистрибуција” свих историјских истина, врши по принципу строго приватних интереса, било страначких, било лукративних, што доказује непостојање било какве националне политике, не само у образовању. Заћи у тај хаос, који је постао постулат деловања тзв. независних медија, страховито је незахвалан посао, утолико пре што њих и не интересују материјалне чињенице, већ сензација, и могућност веће зараде. Најзад, сетимо се и Сремца, који је тврдио: чим Србин постаје независан, он прелази на – другу страну!

Имајући све то у виду, чак и упркос томе, чинило ми се и чини ми се, да је нужно понудити широкој јавности овај и овакав Водич, поготову што његов писац унапред жели да увери свог читаоца, да нема друге намере, већ да заједно са њим остане на правој и непомућеној српској страни…

Кад сам као дете залазио у историју, учио сам је по годинама. Сећам се, имао сам једну лепу свешчицу, у коју сам све године из наше и светске историје пописао, и са њом полагао „малу матуру” у шљивацима Малог Мокрог Луга, пред сам крај окупације. Фукара, како смо се из милоште узајамно звали са нашим драгим професором историје, даде ми „осам” (такве су оцене биле тада, ваљда зато што универзитет није радио), и ја се разбешњен окомих на ту недужну свешчицу, и на фронцле је уситних. На жалост. Пишући овај Водич исто тако, по годинама догађања, због веће прегледности а и лакшег сналажења, надам се да нико неће поћи мојим варварским примером.

Кад је Дучић писао песму AVE SERBIA није ни слутио да ће доћи дани, кад ће тај поклич постати једина лозинка окупљања и спаса оног што је још од Српства и Српске идеје остало…

Пишући овај Водич под тим знамењем, како би нам Србија и Српство постали аманетна и заветна мисао водиља, ја га, као таквог, стављам у руке читалаца и понављам:

AVE SERBIA

као нужност и као призив. Амин…

Share this post


Link to post

О век златни! О мила времена!

О Весеља и сладке радости!

Сербија је наша избављена!

Блага жеља од наше младости!

(Доситеј Обрадовић,

1789. у Бечу, у време Кочине Крајине)

На живом се песку не може ништа трајно подићи. У интресу Србије треба брижљиво чувати све њене традиције. Корен Србије је у њеној прошлости...

(Горчаков, министар иностраних дела Русије,

27. нов. 1868)

Share this post


Link to post

1804. 2. феб. у Орашцу (близу Аранђеловца) објављен је почетак Првог српског устанка, и изабран за вожда Ђорђе Петровић – Карађорђе. Устанак ће за кратко време букнути у свим крајевима Шумадије, а потом се раширити и по осталим крајевима, обухватајући 12 нахија под Турцима. Брзи и значајни успеси уверили су устанике у сопствену моћ и снагу, тако да могу захтевати и више, но што је протеривање и убијање четворице злогласних дахија из београдског града. Одиста, прва победа над турском регуларном војском, на Иванковцу ( 6 – 8. авг. 1805), значила је више него победу. У душама устаника букнуло је уверење, да ослобођење од Турака више није сан, већ могућа стварност. У идућој години ређају се нове и одлучујуће победе, у Поречу, на Мишару, на Делиграду, а кад је крајем нов. 1806, ослобођен и Београд, устанак је прерастао оквире једне буне каквих је у турској империји било на свим странама, утолико више што се радило о устанку у њеном европском делу, па још на самој граници према Аустрији. Од битне је важности за устаничку самосвест и њихов крајњи циљ, ослобођење од Турака, тражење веза са Аустријом и Русијом, као гарантним хришћанским земљама, па је тако прота Матеја Ненадовић, већ почетком септембра 1804, отишао у Петроград, да измоли помоћ велике и братске Русије. Када је 1807. Русија ушла у рат са Турцима, тада је чак остварена и војна сарадња са руском војском, а један руски пук боравио је у Београду, од фебруара 1811, до лета 1812. Свега неколико месеци по ослобођењу Београда, авуста 1807, дошао нам је и руски конзул, Родофиникин.

Карађорђе је још од самог почетка устанка, имао ако не супарнике, а оно опоненте међу главним вођама (Јаков Ненадовић, Миленко Стојковић и Петар Добрњац), који су настојали да га ограниче у његовој апсолутној власти, како би сваки у својој нахији био самостални господар. Иако је прва влада, тзв. Правитељствујушчи совјет, са протом М. Ненадовићем као председником, установљена већ 1805, она није задовољила њихове жеље, заговарајући стварање некаквог врховног Совјета у који би свака од 12 нахија, дала свог представника, чији би председник био Вожд, с тим што би сваких месец дана, неки други члан Савета, био његов заступник. Карађорђе се противио тој и таквој „федерализацији”, тек и ипак, после дугих узајамних борби, у којој је тражена и помоћ Русије, 1811, у нови Правитељствујушчи совјет, требало је да уђу Младен Миловановић, Јаков Ненадовић, Петар Добрњац, Сима Марковић, Миленко Стојковић и Доситеј Обрадовић, али Добрњац и Стојковић то одбију, и Карађорђе их протера из земље.

Дирљив је и инспиративни појав Доситејев, тог првог нашег „министра” просвете. Тај најобразованији Србин, не само оног времена, дошао је, први пут у Србију, у својој 67. години, међу неписмене и завађене устаничке вође, да својим знањем и искуством, помогне стварању државе српске, у часу кад је она била тек и само несигуран плод једне буне, ризикујући све, па и свој живот. Крај толиких дипломатских мисија на страни, успео је да створи и Велику школу(1808) и Богословију(1810), два основна гаранта целе наше духовности. Но, уз све борбе за превласт, Карађорђев војнички и предводнички гениј, успео је да се наметне и да извојује историјске победе, да створи пространу устаничку државу, која не само да је одолевала отоманској империји, већ и развила читав један свој унутрашњи живот, сејући клице свем оном што ће тек касније да доживи свој дефинитивни облик. Готово је несхватљиво, али потпуно истинито, да смо, између осталог, највећи део устаничке опреме сами производили: лили топове и зрна за топове и пушке, правили барут, завијали фишеке, правили шајке и ратне лађе… почели чак да се бавимо и рударством!…

Погрешно се под појмом Карађорђеве државе одомаћио назив – београдски пашалук, јер је Карађорђева Србија била знатно већа од тог пашалука, обухватујући поред њега, и део видинског, нишког, лесковачког и новопазарског пашалука. Коначно, његова Србија постала је, први пут, и географски појам, па тако и предмет међународних уговора (Букурештански мир, 1812).

Није кривица Карађорђева, што је његова Србија издржала само девет година, мада има мишљења да је „отимање великаша о власт” (Вук Караџић) главни узрок за несрећну 1813. Јер, оног часа кад се Русија повукла са нашег војишта, скупљајући све своје снаге да одоли Наполеоновој најезди, а то значи после Букурештанског мира, који је на брзину склопљен 1812, судбина Карађорђеве Србије била је решена, пошто је остављена на милост и немилост отоманској империји и њеној стравичној освети, која се није састојала само у убијањима и разарањима, већ и одвођењу жена и деце у робље, продавано по малоазијским пијацама.

Било је покушаја да се Наполеон заинтересује за нашу судбину, још из раније, који је са својом силом доспео на домак српске устаничке војске, али традиционално пријатељска политика између Француске и Турске, коришћена час против Енглеске, а тада и одлучно против Русије, оглушила се о велики револуционарни мах Карађорђа, и нигде Наполеон није више пао на слободарској идеји Француске револуције, која је и њега издигла и понела, но на српском питању. Пишући предговор свом „Горском вијенцу”, на „Ново љето” 1847, дакле 34 године после слома Првог устанка, и 30 година после Карађорђеве погибије, чију је главу кума његова, књегиња Љубица, прала и кукала, да би се одпремила Стамболу, Његош на прави начин схвата величину и значај Карађорђа, чак, пре свих:

Посвета праху оца Србије

Нек се овај вијек горди над свим вијековима,

он ће ера бити страшна људскијема кољенима.

У њ се осам близанацах у један мах изњихаше

из колевке Белонине, и на земљи показаше:

Наполеон, Карло, Блехер, кнез Велингтон и Суворов,

Карађорђе, бич тирјаних, и Шварценберг и Кутузов.…

Из грмена великога лафу изаћ трудно није,

У великим народима генију се гњ’јездо вије:

овде му је поготову материјал к славном дјелу

и триумфа дични в’јенац, да му краси главу смјелу.

Ал, хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,

све препоне на пут бјеху, к циљу доспе великоме:

диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,

из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.

Ето тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;

од витештва одвикнута у њим’ лафска срца буди.

Из читавог низа знаних и незнаних јунака Првог српског устанка, као два горостаса истицали су се Хајдук Вељко (Петровић) у Крајини, чувен по својој изјави: „Главу дајем, Крајину не дајем”, и Стеван Синђелић, који је у боју на Чегру (крај Ниша) 19. маја 1809, у часу кад небројено надмоћнији Турци ускачу у српске шанчеве, пуцао у џебану, изазивајући тако велику експлозију, да је понела и Србе и Турке у заједничку смрт. Турци су касније, у Нишу, од српских глава (952) направили стравичан споменик – опомену, зван Ћеле кула, пред којом је и славни француски песник Ламартин, остао без даха. Самом, пак, Синђелићу српска војска кад је ослободила Ниш, 28. дец. 1877, подигла је споменик на Чегру. За Хајдук Вељка мора се рећи да је био прави романтичарски херој, за кога је Милан Ђ. Милићевић тврдио да је „по срцу и телесном јунаштву био први јунак не само Србије, него и у свој Јевропи онога ратнога доба”. На Св. Илију 1813, у Неготину, разнело га је топовско тане, усред борбе са Турцима.

Share this post


Link to post

1815. на Цвети, 11. априла, у Такову, дигнут је Други устанак, а за војводу изабран књаз Милош Обреновић, који том приликом рече: Ево мене, ето вас, рат Турцима! За разлику од Првог, Други устанак је трајао свега неколико месеци. (Чувен је бој на Љубићу, који се памти по херојству старца Танаска Рајића, некадашњег Карађорђевог барјактара, који је бранио топове од Турака, до последњег свог даха, да би крај њих и погинуо, исечен сав на комаде). Ношен крилима Првог устанка, Други је унео опрез, и на једној и на другој страни, те је, за први мах, добио приземнији, мада трајнији карактер: Кнез Милош се споразумео са турским везиром, Марашли Али пашом, да сами Срби скупљају данак, да сами себи суде, и да се у Београду створи тзв. Народна канцеларија, са 12 кнежева – Срба, који ће сем што суде, примати харач и давати га паши. То је било за почетак. Но, Милош је, мало по мало, добијао све одрешеније руке, што митом, што претњом од новог бунта, владајући Србима непосредно и неограничено. Имао је само да води рачуна да изађе на крај са Скупштином народних старешина, која се састајала два пута годишње, да разреже порез по нахијама; делом за харач, а делом за издржавање народне власти.

Ако су Први устанак обележиле моћне и непокорне личности, Други не само да је остао без њих, већ их је Милош камџијом до земље свијао. Оне које у том није успео, скратио је за главу, без милости. Па ипак, временом ће почети да дижу главе они, које је он сам, из прашине подигао и од њих народне старешине створио, тражећи ограничење његове власти, искајући у том погледу и помоћ са стране. Успешно. Али у нечем неће успети, у чему и јесте једна од највећих историјских заслуга његова: онемогућио је стварање спахилука и спахија. Дакле, обнову средњевековног нашег феудализма, усађујући тако у српске душе појам – једнакости, који ће се њему првоме обити о главу, али који ће трајно обележити менталитет Срба, колико за њихову дику, толико и за њихово проклетство. На жалост.

Међу убијеним, нашао се и сам Карађорђе, кад је 28. јуна 1817, тајно ушао у Србију, са идејом дизања општег устанка против Турака, заједно са грчком Хетеријом. Милош се и иначе плашио Карађорђеве славе, а сад је постојала и реална опасност да Србија изгуби и оно што има, јер он у Грке није веровао. И тако, Карађорђе, по његовом налогу, бива убијен на спавању, 13. јула 1817, у селу Радовање (!). Имао је тада 65 година. Не само што га је убио, већ је и његову главу послао у Цариград, као доказ своје верности султану. Зна ли се колико се у народу поштовао венчани кум, није онда чудо што је зла судбина Обреновића, на крају, тумачена као Божја казна, за такво зверско убиство кума.

Share this post


Link to post

1830, 30. нов., Први султанов хатишериф, по ком је Србија добила право на унутрашњу аутономију, а Милош, бератом, наследну титулу књаза. Хатишериф је читан 30. нов., баш на дан када је Карађорђе, 1806, ослободио Београд, до ког се дошло после дугих и спорих преговора, уз обилато подмићивање турских великаша, а чиме нам је, углавном, дато само оно што је Букурештанским миром из 1812, гарантовано. Па и до овог акта дошло се тек после новог турског пораза у рату са Русима (1828/29), чији је ауторитет у европским пословима силно нарастао после Наполеоновог пада и Бечког конгреса 1815.

Share this post


Link to post

1832. Самоуоправа наше цркве. Пошто је укидањем Пећке патријаршије 1776, српска црква опет спала под јурисдикцију цариградског патријарха, то су у Србији завладале грчке владике, који су се одликовали нечувеном грабљивошћу, продавајући чак и свештеничка звања, те је право чудо како се вера у народу и одржала. кнез Милош је још 1826, покренуо то питање, и великим откупом успео да добије самоуправу за српску цркву, са својим арихејерским синодом, с тим што је за сваки избор новог митрополита, патријарху плаћано по 300 дуката, а данак за епархије 3000 гроша.

Милош је успео још 1829. да на старој Саборној цркви постави звоно, које ће први пут зазвонити 16. феб. 1830, што ће бити незапамћени догађај за ондашње житеље, не само Београда. Многе су старе и изнемогле људе доносили на носилима, да чују српско звоно и да лакше умру.

Први митрополит српски био је Милентије Павловић (1826 – 1833), потом Петар Јовановић (1833 – 1859), а последњи за ког је тражена потврда из Цариграда, био је Михаило Јовановић, године 1859.

Share this post


Link to post

1832. Почетак рада државне штампарије у Београду. Први управник Димитрије Исаиловић а технички руководилац Адолф Берман, који је доведен из Петрограда, где је штампарија и купљена. Кратко време штампарија је била пресељена у Крагујевац (1833 – 1835), али је опет враћена у Београд, да би се у њој штампале Новине српске, пошто су и оне пренесене из Крагујевца у Београд.

Од самог почетка њеног рада у њој су штампани и први школски уџбеници, као и црквене књиге и сви државни званични формулари. Први назив за штампарију био је Књажевска печатња.

Share this post


Link to post

1833. Други султанов хатишериф, по ком су Србији враћене и осталих шест нахија (округа) које су биле у границама Карађорђеве Србије, признате Букурештанским миром, између Русије и Турске 1812, чиме је Србија знатно увећана и осокољена у свом развоју.

1834. 5. јан., Прве новине: Новине сербске у Крагујевцу, одакле су премештене у Београд, са првим бројем 10. јула 1835.

Share this post


Link to post

1835. Сретењски Устав. После низа побуна, а најопаснија тзв. Милетина буна, које су све од реда дизане са циљем ограничења Милошеве власти, долази до Сретењског устава, чији је писац, по Милошевом налогу, био Димитрије Давидовић. Али, због многих његових слободоумних идеја преузетих из духа времена, насталог после Француске револуције 1789, тај Устав изазва негодовање Русије, Аустрије и Турске, те је суспендован. Интересантно, да су те три силе, свака заснована на царском самодржављу, инсистирале на уставу, тј. на ограничењу апсолутистичке Милошеве владавине, а уставне земље, као Енглеска и Француска, подржавале су Милоша и одговарале га да призна устав. Међутим, ствари су биле компликованије. Русија је била против Милоша, јер се овај, од појаве енглеског конзула, пуковника Хоџеса (1837), прилично на његове савете ослањао; а опет, Енглеска, Француска и Аустрија нису хтеле да дозволе да Русија буде одвећ умешана у српске ствари.

Тиме је почела она борба, која траје до данашњих дана: за протеривање Русије са Балкана, која је своје присуство, у православним балканским земљама, после пада византијског царства, сматрала природним и законским, као њихова заштитница, што јој је и формално признато Кучук – кајнарџијским миром, 1774. Како се западне силе никад нису одрицале свог освајачког најкраћег пута на Исток, преко Балкана, то је руско присуство увек сматрано опасним по њихове интересе и намере, и под различитим изговорима, на сваки начин су га сузбијали.

Несрећа по Србију и по Србе била је њихова вековна везаност за „мајку Русију”, чак и онда кад је она водила само своје интересе и окретала главу од опасности, које би се, и због ње, редовно на Србију и Србе сручиле. Тако још тада, на почетку нашег новијег самосталног државног живота, имали смо ту везаност да плаћамо и да платимо.

Речено је да је тај Устав био, како је неко написао, „француски расад у турској шуми”, али за нас је било битно да је њиме, у већој мери истакнута наша независност и самобитност, но што је то претходним хатишерифима признато. Тако већ у првом његовом члану стоји „Сербија је нераздјелно и у прављенију свом независно књажевство, по признанију Султана Махмуда другога и Императора Николаја првога”, чиме је истакнута и незавиност, и гаранција њена од стране руског цара, што се никако није могло свиђати осталим великим силама. Власт се по уставу дели на законодавну, извршну и судску, с тим што прве две деле кнез и Државни савет, у који улазе сем неодређеног броја саветника са председником и главним секретаром, и министри, који кад престану то бити, остају чланови Савета.

Интересантно, иако је Давидовић писао свој Устав по договору са књазом Милошем, овај Устав је у много чему ограничио власт кнежеву, који ништа није могао без Савета, сем да једне отпушта а друге поставља за министре. Судска власт је независна. Као саветодавни орган уводи се Народна скупштина, која има право да моли доношење закона а и да се жали на прокламоване. Скупштини се полагао и рачун о буџету, о његовим приходима и расходима. Сем Народне Скупштине, коју су чинили „сто, најодабранији(х), најразумнији(х), најпоштенији(х) и повјереније народно у највећем степену заслужујући депутати”, Уставом су гарантована сва грађанска права по „стандардима” најнапреднијих земаља тог доба. Одређен је као грб крст са четири огњила, што је био први јединствено прописани српски грб, као и застава са другачијим распоредом народних боја, но данашњим: „отворено црвена, бјела и челикасто угасита”, дакле – црвена, бела и плава. Овај је Устав прочитан на Великој скупштини, 2. феб. 1835. на Сретење, да би, по реченим протестима, био суспендован већ 28. феб. исте године…

У међувремену, Београд је почео да се развија бржим темпом. Године 1837. почиње градња Саборне цркве, која ће бити освећена 1845. Годину дана пре почетка њене градње, завршен је Кнежев двор у Београду (преко пута Вознесенске цркве), док је онај у Топчидеру, завршен 1834. Пре њега саграђена је и топчидерска црква, 1833.

У Београд су дошли и први званични представници великих сила: Аустрије 1836, Енглеске 1837, Русије 1837. и Француске 1839.

Почела је и изградња путева из Београда према унутрашњости Србије, а поправљен је и цариградски друм (широк 7, 6 метара), чиме је омогућено аустријској пошти (1836) да иде кроз нашу земљу. Наша пошта почеће од 1843, а телеграф 1855. Још 1830. опет је отворена Велика школа, која ће се пресељењем у Крагујевац, 1833, звати гимназија. Богословија ће се обновити 1836, а као „више заведеније” 1838. отворен је Лицеј, који ће 1863, прерасти у Велику школу, са три факултета.

Share this post


Link to post

1838. Турски Устав, донет 10 /12. дец., у виду султановог хатишерифа, као заједнички рад руског посланика у Цариграду, са Турцима и нашим представницима на челу са Аврамом Петронијевићем. Док је, као што је речено, Давидовићев Устав ширио оквире хатишерифа 1830. и 1833, дотле је Турски устав сузио наша аутономна права заснована на њима, што је Порта и хтела. Њиме је битно ограничена кнежева власт, преко Савета, као законодавног тела, састављеног од 17 доживотних чланова (колико и округа), које је, истина, постављао кнез, али их је само Порта могла сменити. Кнез је уз себе, за извршну власт, постављао три попечитеља (унутрашњих дела, финансија, и правде и просвете), и једног као свог заступника који се бавио и спољним пословима. Пошто је Уставом одређено да попечитељи постају, за време свог министровања, и чланови Савета, то је каснијим устројством Савета, одређено да кнез може узимати за своје министре само чланове Савета, с тим што се по престанку свог попечитељства, враћају у „дејствителне чланове” Савета. Уставом је детаљно разрађена и судска власт (примирителни – општински, окружни – првостепени и апелациони), чиме је дат основ правној и имовинској сигурности грађана.

Овим и оваквим Уставом, поготову сталношћу саветника, које је само Порта могла сменити, Србија је била стављена у већу зависност од Турске, дајући јој могућност уплитања у наше унутрашње ствари, што књаз Милош никако није могао да отрпи. И тако је, тај Устав, у ствари, истерао Обреновиће из земље, на чему је и Русија радила, и кад су се после 20 година вратили у Србију, прва им је ствар била да се реше тог Устава: Милош што га није признавао, а Михаило што га је низом закона, учинио беспредметним.

Share this post


Link to post

1839, 1 . јуна, Милошева абдикација. Како је Турским Уставом, Милошев апсолутизам, знатно ограничен, пре свега Саветом, који је био независан од њега и сталан, то Милош напушта Србију и прелази у Земун, 14. априла 1839, али успевају да га врате, да би 1. јуна исте године, опет дао оставку, у корист свога сина Милана, и дефинитивно отишао на своја имања у Влашку. Прича се како је тај испраћај био једна велика жалопојка, од оних који су га терали да се одрекне своје одлуке, док је остала публика, која се окупила око савског пристаништа, седела и пушила, у инат Милошу, који је у своје време, између осталог, забранио био и пушење на улици.

Милан је султанову потврду за кнеза, дочекао на самртничкој постељи, па га је наследио његов брат Михаило, али ни он није успео да се одржи, пред моћним Саветом на челу са Аврамом Петронијевићем и Томом Вучићем Перишићем, званим „народним предводитељем”. Перишић је и буну дигао, и кнез Михаило је пребегао у Земун, 25/26. августа 1842.

Share this post


Link to post

1842, Александар Карађорђевић постао кнез. Тзв. уставобранитељи, извичу на Врачару међу војском (2. септ. 1842) за кнеза, Карађорђевог сина – Александра, који се 1839. вратио у земљу, и био ађутант кнеза Михаила. Русија тај избор оспори, па је вршен други и накнадни избор 15. јуна 1843, у Топчидеру, пред Народном скупштином, на ком је опет изабран кнез Александар, који ће за све време своје владавине, до 1858, више мање делити своју власт са свемоћним Саветом, из чијег се састава бирала и влада.

Мора се прихватити као чињеница и као својеврсни наш специјалитет, да се та влада увек појављивала као трећи чинилац, тј. да су се саветници у Савету понашали другачије, но кад су бивали одређени за министре, свеједно што би се после свог министровања, опет враћали у Савет. Благодарећи том и таквом несхватљивом понашању илити „амбиваленцији”, кнез Александар се и одржао, налазећи увек ближи језик са владом, но са Саветом.

Одомаћено је да се тај период нашег државног живота зове „влада уставобранитеља”, што нити је прецизно речено, нити сасвим тачно, већ и због тога, што сами уставобранитељи нису били никако јединствени, нити сложни. Тома Вучић који је био једна врста кнеза Милоша, ни мало није био способан за неку уставну владавину, чак се убрзо и повукао, без обзира на војводску и друге титуле које је од кнеза добио и добијао. Шта више, он ће, не само пред крај те колективно крштене владавине, роварити против свих осталих, бивајући чак и у апсурдним контактима са кнезом Милошем! И тако ће, Аврам Петронијевић, образованији и светскији човек, остати „сам” на влади, водећи Србију кроз веома бурне године, како на спољашњем, тако и на унутрашњем плану, уз помоћ Илије Гарашанина.

Две су трајне добити те „уставобранитељске” владе: у школству и у законодавству, одн. судству. За време „њихово”, основано је, такорећи, цело наше школство, израђени су сви закони, који су омогућили функционисање правне државе, у пуном смислу те речи. Можда и једино тада, ма колико то звучало као апсурд.

Да би се све то остварило било је нужно створити један нов сталеж – чиновништво, које се најпре и највише регрутовало из редова пречанских Срба, од Вучића демагошки зватим – „немачкарима”, а потом од једва писмених „отачаствених” Срба, што су сви од реда нагрнули у чиновнике. Бити чиновник, постало је веома профитабилно, поготову на почетку. Уз чиновништво стварана је и полиција, која је код Срба увек била ослонац и основ власти, а најмање реда и законитости. Временом ће се та два сталежа прожимати и прожети, тако и толико, да ће представљати велику сметњу развитку не само друштвеног живота Србије, па самим тим створиће и велику омразу „подчињеног им народа”. Та омраза постаће потом главни адут у радикалској агитацији и њиховој популарности у обичном народу.

Немогуће је обухватити све природне и нужне противречности и свакојака врлудања, у развитку мале и тек рођене српске државе, али упркос њих, позитивни токови њеног развитка остајали су видни и опипљиви. Србија је постајала балканска чињеница, постајала је све више српска луча за све Србе под туђим државама. Све то могло се урадити и зато што је влада Аврама Петронијевића, ако не најдужа, а оно једна од најдужих влада у континуитету, у историји наше државе (од 1842, одн. 1844 – 1852).

Share this post


Link to post

1844. Гарашаниново Начертаније. Упркос толиким основним законима и њиховом тврдокорном спровођењу у успостави и стабилизацији државног живота, који је морао бити сасвим супротан од оног обичајног, заснованог на традицији, тј. на задрузи и на општини, па, према томе, по узору на свет који нас је окружавао, да би смо међу њим опстали и с њим ступили у насушни „суживот”… у нашој каснијој историји скоро да је дат већи, али у сваком случају, предимензионирани значај једном спису који је настао 1844. године. Реч је о славном „Начертанију” Илије Гарашанина, иначе у време уставобранитеља, „попечитеља внутрених дела”, а после смрти Петронијевића (1852) и његовог природног наследника на челу владе, што се онда звало – „књажевски представник”.

Незахвално је помињати шта је све приписивано том Гарашаниновом делу, које, уосталом, и није у свему оригиналан рад, већ је настало по саветима, па и упутима пољске емиграције, која је имала разлога да буде и била је доследно против руског царског режима и Русије уопште, а поготову после њиховог неуспелог и у крви угушеног устанка. То и јесте разлог што се у „Начертанију” и предлаже ослањање на Француску, а не на Русију. Али, дошло се чак и „до тога”, да се тврдило да је он из далеке 1844, инспирисао „великосрпско” башкарење по тзв. југословенским земљама ( У Крлежином Лексикону дословце и пише: „У свом Начертанијузаступа мисао, да би требало радити на стварању јужносл. државе, под вођством Србије”!), тек, оно му је онда донело – иако није било објављено, што ће бити учињено тек 1906. – репутацију руског непријатеља, али у првом реду и највише због блиских веза са кнезом Чарторијским и осталим пољским бунтовницима, те га је кнез Александар, на велику своју жалост, а на готово ултимативни руски захтев, морао да смени (1853)… мада га је и даље, приватно, држао при руци.

Уопште, Александар је, сиромах, за све време морао бити прави жонглер на жици између толиких жеља, амбиција, подметања, роварења, диктата, како на домаћем, тако и на спољњем плану. Уосталом, тај исти, Гарашанин ће га у одсудном тренутку, у ноћи између 10. и 11. дец. 1858, на превару, својим колима одвести у град, турском паши, па га је сутрадан, Светоандрејска скупштина оптужила да се својевољно „ставио под заштиту турског паше”, те је испало да је сам себе лишио престола!

Напослетку, треба подвући, да то „Начертаније” најмање личи на самог Илију Гарашанина, човека крајње опрезног и стаменог, јер оно предпоставља читаву једну тајну и дозлабога сложену организацију, засновану на завереничкој основи, какву ће много касније, и уосталом неуспелу, створити „црнорукци”, иако много спремнији и бројнији. Циљ целог тог „покрета” био је ослобађање балканских хришћана, искључиво од турског ропства, али мада је доста тога урађено у успостављању мреже тајних агената, све то више је личило на књишки занос и „романтизам”, него на реалност, која је, иначе, красила Гарашанина, што је за кратко време од Милошевог ђумрукџије и пуковника његове гарде, одједном постао Вучићев помоћник, а потом и његов наследник у попечитељству внутрених дела.

Но, Гарашанин ће направити још један већи и несхватљивији преокрет на прагу себе. После рушења књаза Александра, постаће председник владе и министар унутрашњих дела, кнеза Михаила (1861 – 1867), чак његова десна рука, свеједно, што му је кнез Михаило убио оца, који се 1842. ставио на страну Вучића. А све то казује да је тај Грочанин, стајао чврсто на земљи, и да се није заносио никаквим фантасмагоријама, што ваљда и јесте разлог да своје „Начертаније” није ни објављивао, свеједно што се могло сматрати и неком врстом „тајног плана” српске спољне политике.

Ако је, међутим, историја, у времену од 1842 до 1858, дала одлучујуће место – не само називом – „уставобранитељима”, она је управо зато према кнезу Александару била више него неправедна, чак арогантно слепа.

Одиста, могло би се и морало рећи, да није било компликованије и теже владавине од његове, и да је он, шта више, у неколиким кључним и вратоломним ситуацијама, успевао да одржи брод Србије на доброј и колико је могућно мирној пловидби. Апстрахујући све страховите буре које је имао да издржи на домаћем терену, где се није знало ко је ко и у чијој је све страној служби, али зато скоро сви против њега… треба само помислити како је тешко било одредити се 1848, према Мађарској буни и борби војвођанских Срба, или, пак, у време Кримског рата, у ком цела Европа кидише против наше заштитнице, Русије! А тад још (званично!) и без Илије Гарашанина, једног од највећих ауторитета нашег државног живота, свеједно што би се за њега могло рећи и да је био наш Таљеран или Фуше, у малом.

Share this post


Link to post

1844, 10. маја, Основан Народни музеј, на иницијативу Јована Стерије Поповића, начелника Министарства просвете. Тог дана је, наиме, Стерија наложио расписом свим окружним начелницима, да се свуда прикупљају старине, од интереса за нашу историју. Сматра се да је те године основана и Народна библиотека, јер је те године извршен попис свих књига са којима је располагало Министарство просвете, што је био основ за њено стварање. У почетку су и музеј и библиотека били једна установа, под Министарством просвете, а први његов чувар и библиотекар био је Филип Христић, постављен тек 1853. Формално, Народна библиотека и Народни музеј, раздвојени су законом тек 1881. На иницијативу Стерије (и Атанасија Николића) основано је и Друштво српске словесности 1842, преко ког ће се доћи 1886. и до Академије наука.

1848/49. Мађарска буна или Српски покрет у Војводини, у којој су учествовали и наши добровољци (са једним ескадроном чистих Цигана, који су се, у првом делу рата, показали као прави хероји!) под вођством Стевана Петровића Книћанина, чиме је потпомогнуто одржавање српске Војводине, проглашене 3. маја 1848. на скупштини у Сремским Карловцима, али су зато отворени жестоки ратни сукоби са Мађарима, који су се дигли против Беча, тражећи само своје народно право. Наши Срби у Аустрији, међутим, дигли су се да извојују своје право, а под утицајем општег слободарског вала потлачених народа, након Француске револуције 1848.

На тој Скупштини за патријарха српског, изабран је дотадашњи митрополит Јосиф Рајачић, а за војводу Стеван Шупљикац, који ће убрзо, исте године, умрети, па је узданица целог српског покрета – који у појединостима узев, још ни данас историјски није јасан – постао Книћанин. Уосталом, баш као и он сам, за кога је владало мишљење да је човек бечког двора, а који је прилична енигма и на нашем домаћем терену, где је било једино опипљиво то да је имао положај команданта војске, са седиштем у Крагујевцу, крај топова, ваљда због искуства из Вучићеве побуне, кад су ти, крагујевачки топови решили буну и протеривање кнеза Михаила. Међутим, иако је седео у Крагујевцу, тада веома далеко од Београда, он је низ година био стожер око кога су се окретали сви наши водећи људи, чак и онда кад су били најопречнији међу собом, непрестано тражећи његову „арбитражу”, коју су, иначе, сви од реда доста поштовали, па чак и кнез Александар. Тешко је схватити и објаснити ту чињеницу, утолико пре што је само недељу дана, од 14. – 21. дец. 1854, био министар унутрашњих дела, у који је ресор спадала и војска, чији је, иначе, командант био.

Share this post


Link to post

1856. Париски мир, као завршетак Кримског рата, у ком су против Русије учествовали Турска, Енглеска, Француска, Италија (Сардинија). Тим руским поразом, гарантне силе за Србију постају и све потписнице Уговора, а то значи и Енглеска, Француска, Аустрија, Пруска и Италија (Сарадинија) што је Србију учинило поприштем многих унутрашњих политичких сукоба. Већ тада, поготову касније (са оснивањем Напредне странке), било је жеља за ослањањем на Француску, јер је далеко од нас, и нема никаквих посебних интереса за уплитање у наше унутрашње ствари, какве је, природно, имала Русија. При томе, заборављало се да је Француска била јако заинтересована за одржавање отоманске империје, чије је постојање било противтежа, с једне стране – Русији, а с друге – Енглеској, што је, и једно и друго, за Француску било од животне важности. У том рату ми смо одржали неутралност, која нам је, уосталом, и од саме Русије саветована.

Share this post


Link to post

1858. Светоандрејска скупштина у Београду, и повратак Обреновића. На њој је оборен кнез Александар, и враћена на престо династија Обреновића, са кнезом Милошем, који ће доћи у земљу крајем јануара 1859, и владати све до своје смрти, 14. септ. 1860, када ће га наследити кнез Михаило, тада већ 37. годишњак, са горким сећањем на своје младе владалачке дане, кад је са 17 година упао у Вучићево гротло. Као и толики владари после њега, и он ће наступити са идејом измирења и слоге у раду за добро Србије.

Требало је, по много чему, да та Светоандрејска скупштина, буде наш Конвент: имала је амбиције да влада, чак и да командује војском, а издала је читав низ, револуционарних, закона, са великим правима будућих народних скупштина, које су требало чак да заседају сваке године. Па, ипак, није издржала, нити је могла да издржи, и то не само зато што је своју револуцију свршила тиме што је власт предала старом књаз Милошу, који никакве револуције нити је разумевао, а још мање следио. Одиста, врло брзо све је било по старом, као пре Сретењског и турског Устава, с тим што је настала права јагма за новим чиновничким звањима, као наплата за претрпљене неправде и прогоне током прошлог режима… а што је, наравно, предпостављало прогон свих ранијих, што ће се вршити и силом, и невероватном окрутношћу, од које су нарочито страдали нижи чиновници.

При свем том, Милош као стари демагог, чинио је све по вољи народа, чак и многе неодрживости (укидање шумске таксе, и враћање на старо да се за 1 грош могла посећи читава шума, или смањивање тзв. „општинских кошева”, којим је требало да се обезбеди храна у случају неродних година, или ослобађање од дугова путем заклетви, чиме се облигације ниште, итд…) Другим речима, он је пустио народу да се у свему истутњи, као у свакој револуцији, пазећи непресатно да његова популарност расте, као оца нације. („Народе, снаго моја”… „Народе, кошуљо моја…”).

Дабоме, за све време те његове краткотрајне владавине, нико из власти, што су сваки час били мењани и враћани, није био сигуран. Млађе либерале је терао, са старијим, примитивнијим и са династичким осећањем, договарао се; конзервативце, попут Илије Гарашанина, није хтео ни да види, док је Миливоја Блазнавца одмах протерао у његову Блазнаву, имајући с њим старе рачуне још из Загреба, где га је прописно опљачкао. Уз то, говорило се и да му је Блазнавац – ванбрачни син… Но, веровало се да све то неће дуго, наде су полагане у Михаила.

Иначе, током Скупштине, а и у њено предвечерје, искристало се једно предводничко либерално језгро, под вођством Јеврема Грујића, Милована Јанковића, Јове Илића и Владимира Јовановића, младих тек придошлих државних питомаца са западних универзитета, који ће себе и своје присталице називати баш тако – либералима, па чак и либералном партијом, и они су били ти који су тој, готово сељачкој, скуштини наметнули речено револуционарно обележје, посебно усвојеним законима, а што би у пракси значило – уставна монархија. Са њима ће бити и стари Обреновићевац, Стевча Махиловић, ког ће Милош, пре но што је стигао у Београд, одредити за свог „местозаступника”.

Из ове историјске перспективе гледано, опредељење младих либерала била је чиста утопија, без икаквог ослонца а и потребе у народу, чак врло опасна утопија, и срећом неспроводива. Стог и није чудо, што ни кнез Михаило није имао намеру да иде за њима. Мада је дуго живео на Западу, он је боље од њих познавао наш народ, а поготову потребе и могућности ондашње Србије. Принцип његове владавине био је „патриотска политика споља и непопустљивост унутра”, а то је значило што и разлаз са „либералима”, свеједно што су се у спољној политици слагали. И тако је дошло до тога, да се кнез Михаило ослонио управо на оне, који су били срушени, на челу са Илијом Гарашанином. У њима је осећао већу државотворност и сигурност за своје владалачке намере. Међутим, у нечем се ипак преварио. Иако је прокламовао нужност измирења странака, баш као и нужност династичког помирење, у ком погледу је дао пуно доказа, Гарашанин је успео да га убеди у нужност прогона либерала, па се тако страначки сукоб још и више размахао.

Има, с тога, много разлога за тврдњу, да је кнез Михаило био први гробар Обреновићевске династије, што ће он први и осетити. Одиста, нема чудније судбине владаоца од судбине кнеза Михаила. Толико тога је хтео, сагледао као ретко ко потребе ондашње Србије, као и путеве њеног опстанка и напретка, остављајући чак и трајне тековине своје кратке владавине, а ипак убијен је од правих робијаша, из, наводно, приватних побуда, да би се на суду, по кратком поступку свршило са њима, набеђујући их да су били у дослуху са свргнутим кнезом Александром, што уопште није доказано. Као да се хтело да се што пре заврши са непосредним извршиоцима злочина, како се не би открили прави мотиви злочина, тј. његови инспиратори и наручиоци.

Од урађених ствари током Михаилове владавине, ту је потпуно уређење државне управе, независно од турског Устава, чиме је све државне нити узео у своје руке, владајући као некакав, закаснели, српски Јосиф II, тј, као просвећени апсолутиста. Од њега потиче и тзв. министарски савет, са председником и седам ресорних министара, међу којима, први пут, и министар војске (Француз, Иполит Монден). Завео је народну војску, појачао њено наоружање, чак и топовима, изливеним у нашој тополивници у Крагујевцу, што је такође његово дело.… и по некима „На Балкану ниједна држава није у војном погледу, у то време, (била) јача од Србије”… што је, дакако, више него претерано, јер се та јачина и та опремљеност видела 1876, дакле, осам година касније, када смо били смлављени од Турака. Исто тако, много се прича и о његовим „савезима” са Румунијом, Бугарском, Грчком и Црном Гором, за рат против Турака (наводно, у оквиру идеја „Начертанија”), међутим, кад је почео стварни рат против Турака (1876), само смо ми и Црна Гора ратовали, али смо и то учешће Црногораца морали да платимо са 40 хиљада дуката, од 70 хиљада, колико смо уопште имали. Србија је увек била и остала наивна, а њена крв најјефтинија.

Још пре него што је дошао на престо, Михаило је издашно помагао и Вука, и Даничића, и Радичевића, а са доласком на престо, делио је и шаком и капом, и држави и народу, по чему је био дуго памћен. Један од његових трајних и најсјанијих личних дарова биће и оснивање и подизање зграде НП. На жалост, зграда је отворена (28. окт. 1869), као његово посмрче. Иначе, кад је реч о законима, може се рећи да је кнез Михаило испао наш Наполеон: неки од његових основних закона важили су и у трећој деценији 20. века, као:Закон о устројству централне државне управеи Закон о чиновницима.

Share this post


Link to post

1866. Уједињена Омладина Српска (УОС). Под утицајем општег националног покрета у Европи (после уједињења Немачке и Италије), који је захватио у првом реду школску и универзитетску омладину, и међу нашом омладином, на школовању у Пешти и Бечу, јављају се друштва и дружине, са циљем да путем књижевности и уметности буде и шире национални српски дух, са вером да је дошао час и општег српског уједињења. Било је таквих 16 удружења у Аустроугарској и Србији, и десетак по већим местима Европе, који су се на предлог бечке „Зоре”, објединили на новосадској скупштини (15 – 18. авг. 1866.) са око 400 учесника, у УОС. Али, без икаквог секташења, ни у погледу доби, ни у погледу занимања, утолико пре што се хтело све српско, и у свему што ближе народу, па се не само ношња – понародила, већ и имена (Алексије Радичевић у Бранко Радичевић, Ђорђе Поповић у Ђура Даничић, Јанићије Кујунџић у Милан Кујунџић… Свети Георгије постао је Ђурђевдан, Јован Крститељ – Ивандан, Вознесеније – Спасовдан, Рождество Христово – Божић, а Васкрсеније – Ускрс…), престало се и са „персирањем”, а даме и господа, постали су – сестре и браћа… Дакле, створено је „једно велико српско коло, ради ширења просвете у народу и ради обезбеђења боље судбине српске”. Био је то први и ваљда једини свеопшти српски замах, са циљем обједињавања свих оних што се Србином зову и осећају, и што српски мисле. Основана као савез ђачких дружина, она је убрзо прерасла своје литерарне оквире, постајући права национална и политичка странка (нарочито у Војводини, из које ће израсти и такви трибуни као што је био Светозар Милетић), одушевљена колико Српством, толико и науком и слободом, дакле – истином.

Са тим и таквим либералним начелима, она је морала доћи у сукоб са тако две опречне реалности, као што су били Михаилов апсолутизам, и аустријски терористички шовинизам, посебно мађарски, тако да су њихове скупштине и на једној и на другој страни растуране и забрањиване. (У Београду, Друга скупштина, 6. авг. 1867, растурена од Николе Христића, јер су за председника изабрали Јеврема Грујића, шефа либерала, који су били у опозицији према унутрашњој политици кнеза Михаила).

Но, Омладина се није дала, за кратко време њене стварне активности (1866–1872) зашла је у све поре српског битисања, тако да све што је у српском политичком животу, у књижевности и науци вредело, прошло је кроз УОС. Интересантно, у Београду су имали своје, ако не седиште, а оно – упориште, у „Београдском певачком друштву”, у виду „касохраниоца омладинског капитала”, које је примило задатак да и „даље прикупља прилоге, улаже новац на штедњу и приплод, и о томе води бригу”.

Ако се зна, да је кнез Михаило био високи покровитељ Друштва, а да је председник његов, био сликар Стева Тодоровић, интиман пријатељ кнежев, васпитач и учитељ његовог ванбрачног сина Велимира, онда се о ширини и јачини правог прогона Омладине у Србије може и мора свакојако мислити.

Није без интереса ни овај податак: да је секретар те разјурене скупштине у Београду – која је ипак сутрадан, у другом локалу, донела своја „главна начела, и програмска и акциона” – био Владан Ђорђевић, онај који ће три деценије касније, добити титулу „најреакционарнијег српског политичара и државника”, а за ког ће душа УОС, Владимир Јовановић, овако сведочити: „међу студентима бечког универзитета, особито се одликовао патриотском енергијом, Владан Ђорђевић, студент медицине”.

Наравно, како је организација УОС постављена крајње широко, без икаквих искључивости, то се убрзо у њене редове увукао и Светозар Марковић, са својим социјалистичким идејама и идеалима, по ком се социјално ослобођење мора ставити испред националног, а што је била основа целокупног деловања УОС.

„Они (социјалисти) су насупрот наше народности, као свој идеал истакли Савез слободних општина, па биле оне састављене и од најразличитијих народности и раса”. По њима „у Србији се треба борити, пре свега, против династије”. Владимир Јовановић, даље, наводи једно писмо које му је Светозар Марковић, писао 28. септ. 1870: „Ви сте либерали нападали владу и династију што није либерална, а ја не тражим од владе и династије либерализма, ја нећу ни владу, ни династију. Моја је цељ да народ зна шта је општа потреба, шта је општа задруга (држава) и да место владе бира поверенике, који ће да врше народне послове, како сам народ нађе за добро. Ви сте државник, а ја социјалиста. Човек који одриче основу државе. Ми се разликујемо у основним појмовима о народу, држави и слободи”. На једном, пак, другом месту, Марковић ће рећи да се треба одлучно борити „против глупости и воље народа, који подржава и утврђује династију”, што би, кад се доведе једно с другим у везу, значило, да се социјалисти боре за „добро народа”, против народне воље.

Иако се са тим магловитим и демагошким социјалним идејама, није могло запалити и усталасати оно народно одушевљење које је постигнуто буђењем и усмеравањем националних идеја, са циљем ослобођења и уједињења целог Српства, ипак је са њима унесено семе раздора, које је утолико лакше уродило плодом, што су за рад УОС недостајала и нужно велика материјална средства. И тако се та дивна и амблемска омладинска организација, у којој су сви Срби нашли уточишта и подстицаја, формално угасила после своје шесте скупштине у Вршцу, 15. августа 1871, а практично престанком излажења њеног органа „Млада Србадија”, крајем 1872. Али, узвишени дух и зараза њеним националним еланом, дуго су још трајали, са дубоким одсјајима у свим доменима нашег јавног, просветног и научног живота. Коначно, она ће исклијати на светлост дана и током ратова за ослобођење и независност 1876/78.

Share this post


Link to post

1867, 6. априла, Ослобођење градова – тврђава (Београд, Смедерево, Кладово, Шабац) од турске посаде, чиме су Турци једном за свагда напустили Србију. Нема сумње, то је највећа заслуга кнез Михаилове владавине, којој је највише допринео наш ондашњи капућехаја у Цариграду, Јован Ристић, што ће му и сам кнез Михаило у свом личном писму признати.

Добијање градова последица је турског бомбардовања Београда 1862, после ког је било јасно и гарантним силама да је њихово даље задржавање у Србији и опасно и непотребно.

1867, Смењивање Илије Гарашанина. Био је то други пад Гарашанина у његовој политичкој и државничкој каријери, који је скоро две деценије, под двема непријатељским династијама, био први човек режима.

Историја је склона да верује да је Гарашаниново министровање током владавине кнеза Михаила, значајније и делотворније, поготову што је Милан Ђ. Милићевић тврдио да је Гарашанин показао своје „Начертаније” кнезу Михаилу, које се слагало са његовим идејама ослобођења хришћана под Турцима, па се тако сви послови које је кнез Михаило обавио у стварању савеза са околним народима, повезују са Гарашанином, као главним чиниоцем, пошто је био не само председник Министарског савета, већ и министар иностраних дела.

Ипак, ту постоји једна противречност: немогуће је тврдити да је кнез Михаило био апсолутиста, да је држао све у својим рукама, колико самоуверено, толико и љубоморно, и у исти мах давати вере за могућност широког и самосталног деловања Гарашанина! Пре би се могло рећи да је Гарашанин био тек први чиновник, кнежев канцелар, и да је, према томе, за време уставобранитеља и књаза Александра, био и моћнији и самосталнији у свом деловању, поготову што се код нас, како каже Живан Живановић, сва политика увек кувала у кабинету министра ун. дела.

До Гарашанинове немилости, па и пада, дошло је после његовог одлучног неслагања са кнежевом намером да се ожени, сестричином Катарином. Али, иако је због тога оборио Гарашанина, кнез Михаило није остварио своју намеру. Тиме је још једном показао да му је у пресудним тренуцима, понестајало и одлучности и храбрости.

Share this post


Link to post

1868, 29. маја, Убиство кнеза Михаила, у Кошутњаку, после ког је, енергични и лукави Миливоје Блазнавац, у војсци, извикао за кнеза Милана Обреновића, унука Милошевог брата Јеврема, ког ће из Париза, довести Јован Ристић у Београд, 11. јуна 1868.

Било је мишљења да је престо упражњен, пошто кнез Михаило није имао из брака са књегињом Јулијом, мушког потомка, што је и Русија мислила, кандидујући кнеза Николу Петровића. Али, Блазнавац се није дао: Народна скупштина сазвана у Топчидеру, под присмотром његових 1. 600 наоружаних припадника народне војске, имала је само да призна свршен чин, и она је то савршено „одрадила”. Како кнез Милан није био пунолетан, одређено му је намесништво у саставу: Милан Петровић Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић.

Речено је већ, да је то убиство остало под велом нерасветљене тајне. Треба још рећи да је у предвечерје те топчидерске кататрофе, кнез Михаило зашао у видне дубиозе, које су га у очима тадашње патријархалне Србије доста дезавуисале. Наиме, после разлаза са књегињом Јулијом (која га је и посмртно осрамотила удајом за свог љубавника, кнеза Аренберга, са којим је имала не само љубавну преписку током брака са кнезом Михаилом, а коју је он и ухватио), кнез се заљубио у своју сестричину, младу Катарину, чија је мајка Анка (сестра од стрица кнеза Михаила), вешта и славољубива жена, умела да завлада кнезом, па самим тим и бројним каријерама, њој по вољи и потреби (Блазнавац, на пример, за министра војног). Намере кнеза биле су јасне, хтео је да се ожени, и да Србији да наследника. (Иначе, имао је ванбрачног сина, Велимира). Православна Србија није могла да дозволи то родоскрвнуће. Кнез је то морао да разуме, али не и да прихвати, запао је у тешку дешперацију, која се одразила и на државне послове. (Чувена љубавна песма, „Што се боре мисли моје”, која се генерацијама певала, приписује се кнезу, не без разлога).

Тек, после топчидерске катастрофе, у народу је био више вољен, него за живота, што је код нас редовна појава кад је реч о владарима.

Share this post


Link to post

1869. Намеснички Устав. Иако је кнез Михаило читавим низом системских закона учинио турски Устав беспредметним, ипак је Јован Ристић сматрао да би све те промене, са бројним допунама, требало уобличити једним новим Уставом, и тако се у потпуности и формално ослободити турског Устава, што је и учињено тзв. Намесничким Уставом (29. јуна). По том Уставу уведена је нека врста стидљивог парламентаризма, тиме што је Народна Скупштина добила закодавна права (наместо Државног савета). Уз то, да би се заштитила од искључиво „сељачког карактера”, Уставом је одређено да се „Народна Скупштина састоји из посланика народом слободно изабраних и посланика које кнез бира, и то на свака три посланика, по једног… из редова људи који се одликују науком и искуством у народним пословима”, с тим, што број кнежевих посланика „не мора бити потпун”.

У свом чл. 10, Устав каже: „Никад не може бити изабран за кнеза српског, нико од фамилије и потомства Карађорђевићева, на које је бачено народно проклетство”, чиме се мислило на наводно учешће кнеза Александра у убиству кнеза Михаила.

Био је то први Устав који је Србија сама себи дала, којим је дефинитивно „прибављена унутрашња слобода”, и он се везује за име Јована Ристића, који, умерен и поступан у свему, није могао, нити хтео, даље од себе. Дакле, Устав који је одговарао Србији на том ступњу њеног развитка, а десило се да је тај Устав, о ком су многи мислили и писали (поготову пречански Срби), да би више приличио каквој немачкој малој кнежевини, но слободарској Србији, после турског, најдуже живео. Најпре до 1888, а потом још од 1894. до 1901, дакле, 26 година. Иако је и кнез Милан, касније био киван на намеснике што су донели „свој” Устав у време његовог малолетства, што је било претходним Уставом забрањено, ипак се он највише „служио” њиме, па је чак и свом сину предложио да га врати у дејство.

Напослетку, требало би да је јасно, да је доношењем Устава „кад му време није”, Јован Ристић хтео унапред да се осигура од новог, па још младог кнеза. Мирни, поступни и сигурни развој и напредак Србије, били су права Ристићева опсесија за све време његовог политичког и националог рада.

Share this post


Link to post

1872. Ступање на престо пунолетног кнеза Милана Обреновића, у чију је част 12. авг. 1872, у НП, изведен комад Маркова сабља„алегорија у два чина, с певањем” од Јована Ђорђевића и Даворина Јенка, са песмом „Боже правде”, која је још на самој представи небројено пута понављана, а потом и на „улицу изнесена”, да би убрзо постала народна химна свих Срба, без обзира у којој држави живели.

Не би се могло тврдити да је сам почетак владавине кнеза Милана, у потпуности најавио све оно у шта се она изродила у каснијим годинама. Али, после Блазнавчеве смрти ( 24. марта 1873) и прве демисије Ристића (21. окт. 1873), промене су већ почеле видније да се очитују, поготову у односу на ону унутрашњу стабилност која је владала током намесничког режима.

Share this post


Link to post

1875. Невесињски устанак, против турског зулума, захватио је почетком лета, целу Херцеговину, а потом и велики део Западне Босне, иако није имао јединствену команду, мада је имао подстицаја из Црне Горе, с једне, и А/У, с друге стране. Српски утицај свео се на Мићу Љубибратића, некадашњег секретара војводе Вулаковића, током устанка 1862, али без успеха, и он се морао повући у Србију. Знатнији је утицај имао чувени хајдучки харамбаша, Пеко Павловић, као повереник књаза Николе, који је преко њега сузбијао утицај А/У, оствариван преко далматинских католика. После устаничке славне победе на Муратовици ( 30/31 окт.) устанак је добио посебан подстицај, у ширини и интензитету, тако да је на њега скренула пажњу цела Европа, тражећи од Турака нужне реформе, а за које су устаници тражили гаранције великих сила, што Турска никако није прихватала. У Босни се појаво и претендент, кнез Петар Карађорђевић, под именом Петар Мркоњић, што је натерало кнеза Милана да затражи, од А/У, његово протеривање, што је ова и учинила. Ту се нашао и млади и једва познати Никола Пашић, са неким неидентификованим парама, за помоћ устаницима, што никад није ближе и шире објашњено.

Уопште, цео херцеговачки устанак није објашњен, о њему се чак није много ни писало, иако је трајао дуго, и био директни повод ратовима 1876/78, који ће Србији и Црној Гори донети независност, а устаницима – А/У окупацију.

У том часу, очекивало се да ће Кнежевина Србија стати у одбрану Срба у Босни и Херцеговини и објавити Турској рат. Цело Српство било се узбунило, са свих страна се орило од позива и повика на свети рат за уједињење свих Срба под Турцима. Кнез Милан, у оправданом страху да Србија неће издржати, није био за рат, чак је и покушао да у појединачним разговорима са целим саставом НС, одговори посланике од те опасне авантуре. Али, није успео. Ристићеви либерали постали су носиоци распаљеног патриотизма. Србија мора помоћи својој браћи. Повишена температура остала је упркос једној неочекиваној и брзо спроведеној светковини, у виду венчања кнеза Милана са Наталијом Кешко (5. окт. 1875), коју ће народ безмерно заволети, тек пошто је чуо да је ћерка руског пуковника.

Share this post


Link to post

1876. 18. јуна: Први рат против Турске. „Ми не полазимо у овај рат гоњени чувствима мржње и дивље освете, него проникнути неопходном потребом нашом и наше браће”…

Два дана после Прокламације кнеза Милана, 20 јуна, наша војска је прешла границу. Црна Гора, по договору, ступила је у рат три дана раније.

После херојске победе на Шуматовцу, нама ће тај први рат, ипак донети тешки пораз код Ђуниса, и тиме запретити турском окупацијом целе Србије, поготову што је турска војска од Видина освојила добар део Источне Србије. На ултиматум Русије (18. окт. 1876), дошло је до примирја, после четворомесечног крвавог рата усамљене Србије пред главнином турске војске, а потом и до мира 21. феб. 1877.

У том рату званична Русија није учествовала, али су зато руски добровољци (2.400 војника и 600 официра), на челу са генералом Черњајевом, коме је предата команда моравске војске, дошли у Србију, ратујући заједно са нашом необученом и слабо опремљеном народном војском, установљеном још од кнеза Михаила. Сем тога стигла је и велика материјална помоћ од руских славјанофила, непосредно а и преко тек створеног нашег Црвеног крста, са митроплитом Михаилом на челу.

Тај рат показао је Србији много тога: ништа од балканског савеза и општег устанка, што би се сигурно десило и за време кнез Михаила. Али и да је кнезу Николи више стало до себе и свог престола, него до заједничке победе, па зато и није ишао на сусрет српској војсци (то ће се поновити и 1914.), како би помогао сламању главног удара турске силе који је био сав на њу уперен, већ је кренуо у западну Херцеговину, као да је имао освајачке намере, да узме што већи комад од српске Херцеговине. И најзад, од толиког бодрог храбрења и бучног гоњења Србије на рат, од стране пречанских Срба, кад је рат почео нигде их није било, ни с пушком, ни с парама. („У Српству се о ослобођењу више певало, него што се војевало”) И то су били они који су кнезу Михаилу замерали, што је градове добио преговорима, а не ратом! Чак се и пребогата црква обрукала! Ни један владика – ништа! „Синовац пок. патријарха Рајачића, који је наследио стотинама хиљада народног новца, приложио је цигло – 2 форинта!” За све то и такво неверство, тражено је, мада није нађено, оправдање у хапшењу народног трибуна Светозара Милетића од стране А/У, који је обећавао „200 хиљада форинти и 20 хиљада добровољаца”. Ситуација је била више него мучна, поготову што је још било оних који су се сећали како је Србија одушевљено полетела Војводини упомоћ 1848. и 1849. Била су то горка искуства (која ће се, нажалост, поновити и 1914.), и то је тешко погађало српског сељака, који је, као и увек, понео главни терет рата, опустошен, попаљен, опљачкан и немилице сакаћен и убијан.

Настала је једна велика депресија, тражили су се кривци за рат. Поготову што су на помолу биле странке, ако не формално организоване, а оно са видним клицама, које су хтеле из насталог тешког стања да извуку што више користи за своје политичке циљеве, у које су, на жалост, ретко кад били укалкулисани и национални и државни циљеви. Али, то је тек почетак.

1876, 2. августа, рођен престонаследник, Александар, у Београду.

Share this post


Link to post

1877. 2. дец., Почетак другог рата против Турака, овога пута у садејству са руским снагама које су после дуге опсаде код Плевне, коначно упале у Бугарску. Права је енигма како је Србија, после Ђуниса и свег осталог, могла да окупи војску. Али и то се невиђено чудо десило, чак нам је војска била боље уређена и организована, која се заслуга приписује новом војном министру, пук. Сави Грујићу. Тада је српска војска, за кратко време, ослободила Ниш, Лесковац, Пирот и Врање. Да није наступило примирје, 22. јан 1878, по ком је дошло до моменталног прекида ватре, српска војска би још тада „осветила Косово”. Ипак, неке предстраже одстајале су једно вечерње у Грачаници!

Пред сам почетак рата, Радивоје Милојковић, министар унутрашњих дела, на седници владе је рекао: „Да пођемо у име Бога! Али, ако и овога пута не будемо срећни, онда да сиђемо сви доле, и Ви Ваша Светлости и ми, па капе на обалу, и сви да скачемо у Саву!” Србија је ушла у рат, 2. дец. 1877, каснећи шест дана, због тзв. тополске буне, у којој два батаљона нису хтели да положе заклетву. После рата, у истрази је увучен у ту побуну и Аћим Чумић, бив. председник владе, Јован Марковић, ђенералштабни п. пук и носилац руског одликовања св. Ђорђе, за исказано херојство у минулом рату, и Илија Милосављевић Коларац, познати српски добротвор… Осуђено је 24 побуњеника на смрт, а стрељано седам, међу којима је и Јеврем, рођени брат Светозара Марковића. Судска акта никад нису објављена, па се ово убиство, сматра за прво политичко убиство помоћу суда, какво ће се 1917, поновити са пук. Аписом Димитријевићем.

Цео овај случај открио је једно притајено лице кнеза Милана, у коме је непрестано тињала сумња да сви раде на томе, да га сруше са престола. Уопште, он је свуда видео умешане прсте Карођорђевићеваца и кнеза Николе, који је важио као озбиљан претендент, још од погибије кнеза Михаила, и као такав остао за све време владавине Обреновића, и то чак као нескривани руски кандидат.

1878. Берлински конгрес и независност Србије. Нас је, међутим, чекало једно горко изненађење и разочарење. Идући за сопственим интересима, да створи јаку и велику Бугарску, која ће доћи до самог Цариграда, Русија је Сан Стефанским миром са Турском, 19. феб. 1878, одузела од Србије Врање, Белу Паланку, Пирот, па чак је имала намеру и Ниш, и све то ставила у оквир велике Бугарске. Међутим, тај уговор нису признале западне силе, па је у Берлину заказан конгрес, који је од 1. јуна до 1. јула 1878, извршио потпуну ревизију Санстефанског уговора. По њему, Србија је добила независност и проширила се за онај део територије који је освојила, дакле за четири округа (нишки, врањски, топлички и пиротски).

На нашу несрећу, та проширења добили смо залагањем Аустрије, за које смо јој платили пристанком на две тешке конвенције: трговинску и железничку, по којој смо имали да се вежемо за Аустрију, а не као што је била жеља и потреба наше привреде, за Солун, преко турске железнице, чиме бисмо стекли могућност слободног извоза, независно од сталних аустријских уцена. Али, другог излаза није било. Подносећи НС извештај, 24. јуна 1878, у Крагујевцу, која је требало да ратификује Берлински уговор, Јован Ристић, наш представник на конгресу, помињући ко је све био за нас а ко против, рекао је да су међу првима били: Немачка, Аустрија, Француска и Русија, а међу другима: Енглеска, Турска и Италија. Из сале су се чули изненађени гласови:

– И, Италија?!

– Да, и Италија.

Напомињући да је Енглеска за све време била израчито против нас, Ристић је још додао: „Ја сматрам за пријатну дужност да вам саопштим и то, да смо велику потпору налазили код пуномоћника француских. Они су нас потпомагали у свим тачкама за границе (гласови: Слава им!). Француска нас је, господо, обвезала признателношћу”.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...