Rogonos

Vodic za Srbe pocetnike

Recommended Posts

1901/02 Фузионашке, радикалско – напредњачке владе. Биле су три, две под председништвом др Михаила Вујића, а трећа Пере Велимировића, обојица радикали. Биле су то, у ствари, неке „међу владе”, које су имале да уведу у живот Устав из 1901. Међутим, како су радикали превладали и у Скупштини и у Сенату, у пракси су та два дома, с обзиром на наше партијске навике и потребе, постали готово беспредметни. Било је чак предлога да се врши ревизија Устава, са идејом укидања Сената.

У то време пада и форсирана успостава култа краљице Драге, од које је требало направити покровитељку српске лепе књижевности и уметности. Уведена је чак и њена медаља. Но, у исти мах, све се више размишљало и говорило, шта са наследником престола. Године 1902. Мирко, син кнеза Николе, оженио се ћерком пуковника Александра Константиновића, брата од тетке краља Милана, и сасвим озбиљно почело се у Петрограду помишљати на њега, поготову што су две његове сестре – познате сплеткашице на петроградском двору, које су и Распућина на њега довеле – удате за цареву браћу, развиле живу пропаганду у његову корист. Треба знати да је кнез Петар био код руског цара Николаја II, да су с јесени 1899. оба његова сина, Ђорђе и Александар, примљени у руске војне школе. Ипак, изгледа да је Петар Карађорђевић у већој мери био аустријски кандидат, који се преко свог опуномоћеника и блиског рођака, Јакова Ненадовића, дао препоручити аустријском цару, са лепим обећањима. („Од доброг и искреног односа према Аустрији, зависе интереси наше драге отаџбине”). Не треба сумњати у то да све те комбинације нису биле непознате и самом Александру, и он је послао Пашића у Русију да интензивира пријем код руског цара. Пашић је, нема сумње, више радио за себе, но за краља, како би повратио, уз руску помоћ, свој згажени престиж и у странци и у земљи. Тако ојачан, он је на повратку отпочео борбу против владе свог партијског друга, др Вујића, не би ли га срушио. У том циљу, он је био у свему на услузи краљу, па је по његовом налогу и гласао у Сенату против Закона о зборовима и удружењима, залажући се да се кривице на зборовима, кажњавају по Кривичном закону, а не по Закону о зборовима, што је било куд и камо теже за прекршиоце, а што је изазвало такав револт присутне публике, посебно великошколаца, да је Пашић морао да побегне кроз споредни излаз и дворским колима. Коначно, он је подржао краља у уверењу да влада није довољно радила на краљевом пријему код руског цара. Тад је краљ срушио др Вујића и дао Пашићу мандат за састав владе, али оавј није у томе успео, те тако Вујић саставља и другу владу. Међутим, после доласка руског министра иностраних дела, Ламсдорфа (септ. 1901), било је јасно да краљ није примљен код руског цара, због сплетака тамошњих црногорских принцеза, Милице и Стане Романов… Краљ је морао бити свестан да се налази у мишоловци.

Share this post


Link to post

1902, 24/25. марта, Укидање Устава 1901, и његов повратак у оптицај. На Скупштини у Крушевцу, 4. септ. 1902, краљ ће у свом очајању изрећи и ове речи: „За време реакције сви ћуте, а кад се дају слободе, ове се не употребљавају на корист и напредак отаџбине, него се траже још веће. Тражи се и оно што се ни у другој којој, од Србије вековима старијој, држави, добити не може”. И кад је влада за свој програм добила само неколико гласова већине у скупштини, она се повукла, и краљ тад покушава са новим издањем чврстог режима др Владана Ђорђевића, тог пута са генералом Димитријем Цинцармарковићем, на челу.

Ствари се више нису могле зауставити, чекала се и најмања искрица да из ње букне пожар. Појавила се у виду „Правила о односима између господара и њихових млађих”, по којима су калфе формално били изједначени са шегртима у погледу слободе кретања, и они су хтели да се побуне против те неправде. Бадава што им је речено да се то на њих не односи, они су се ипак скупили, додуше у знатно мањем броју, али тада долазе великошколци, и целу ствар „револуционишу”, тако, да се умешала и полиција, и било пуцања, и осам мртвих.

Сутрадан, пред поноћ, краљ је обуставио свој Устав, на 45 минута, суспендовао и Скупштину и Сенат, укинуо радикалске законе, вратио старе, и одмах потом, објавио „свом милом народу да враћа у потпуну силу и важност Устав од 6. априла 1901”. Затим је именовао нове сенаторе и чланове Државног савета, расписујући нове изборе за 19. мај 1903. „Ја сам дао Устав по споразуму са радикалима, кад су они од споразума одустали, одустајем и ја. И враћам све у првобитно стање. Народ тиме није ништа изгубио, нити ће шта изгубити”.

На изборима се десило чудо. Сви рачуни су показали да су за владу Цинцармарковића, гласали и они који су раније гласали за радикале. Забележено је чак и то да је Стојан Протић, чувени радикалски првак, писмено наредио свим службеницима државног монопола, чији је управник постао под Цинцармарковићевом владом, да има да гласају за владине кандидате! За такве изборне резултате краљ је одликовао Цинцармарковића са Милошем Великим, првога реда. Одједном је све изгледало на најбољем путу. Додуше, у Македонији су, под бугарским утицајем, почели немири. Почела су и убиства свих оних који нису били „бугараши”. Припремао се чак и бугарски устанак, али је он одложен за идуће пролеће. Наша влада почела је да наоружава војску.

Share this post


Link to post

1903, 29. маја, после једног часа у поноћ, убијени краљ и краљица. Са ковањем завере почело се 1901, уз учешће и војске и цивила. Од војних су били генерал у пензији Јован Атанацковић, пук. Дамјан Поповић, пук. Александар Машин, п. пук Петар Мишић. Од цивила: Ђорђе Генчић, адвокат Алекса Новаковић, Драгомир Рајовић (судија преког суда у Тимочкој буни), Јован Авакумовић, Никола Хаџи Тома. Судећи по именима завера је било либерално – напредњачка, док радикала уопште није било. (Пашић се пред 29. мај, пошто је имао пријем код краља, опет склонио у „шипражје”, са породицом, у Трст) Организација међу нижим официрима припала је капетану Драгутину Димитријевићу Апису, док је главни план имао да изради пук. Машин. Та ноћ је изабрана зато што су сви дежурни официри у Двору били завереници, а хтело се да буде што мање жртава. Мада је п. пук Мишић закаснио са својим батаљоном, и мада је Апис био рањен, и мада су једва пронашли краља и краљицу, који су се склонили у један алковн закривен тешком драперијом, тако да се у једном трену помишљало да се минира цео двор, ипак они су откривени, и капетан Михаило Ристић био је тај који је усмртио краља, па краљицу, која се на први пуцањ бацила, да својим телом заштити краља. Потом су и остали завереници пуцали (у њега 30 метака, у њу 18) и сабљама боли убијена тела (она сва измасакрирана), како би испало да су их сви убили. А онда су их бацили кроз прозор у двориште, одакле су их одвукли у оближњу приземну собу, где су припремљени за сахрану, која је обављена идуће ноћи, у Марковој цркви. (Чудно, током аустријске окупације 1915 – 1918, непријатељске власти подигле су споменик над њиховом гробницом, који је после уклоњен).

И тако, збио се један крвави догађај који нас је најпре „прославио” са скандалозним репортажама „са лице места” (свим страним дописницима се све у детаље приказало и испричало, и тиме показала спремност ка будућој потпуној слободи штампе), а потом кроз приче, романе, драме и филмове… Касније су многе појединости или фантазије кружиле о тим последњим данима. Тако се тврдило да се најпре хтело убиство краљице Драге, а на захтев претендента, који је био умешан, и краља Александра. По првом хтењу, краљицу је требало убити на сред Саве. Касније, чак близу атентата, решено је да се обоје само протерају из земље. Било је речи и о томе, како је краљ решио да се тог лета краљица упути у неку страну бању и да јој се потом забрани повратак, уз плаћање апанаже и задржавање титуле Величанство (Павле Маринковић, министар просвете, мада више „лепих вештина”, и стално уз скуте краљице Драге, доводећи јој све виђеније наше литерате и уметнике, па и сликара Влаха Букавца, тврдио је да је краљица била велика патриоткиња и сигурно би нужност свог повлачења схватила, као некад Жозефина да омогући Наполеону наследника). За тако нешто било је индиција и у краљевом понашању, јер се последњих месеци, окружио њеним противницима… но, све су то више мање сентименталне приче и прижељкивања. Дучић, који је у својим историјским опсервацијама умео увек да зађе у суштину ствари, говорећи да је то била једна – дворска револуција, он ће записати, како „српски народ који за припрему те револуције није знао, морао је пред Европом сносити одговорност за њу”. (Мислећи свакако и на сјајне резултате последњих избора, од 19. маја 1903, али и на свега 52 % учешћа бирача на првим изборима, после мајског преврата, као и на репресије које је Европа учинила потом, према Србији). Управо тако, јер су велике силе, посебно Енглеска, одмах затражиле да се нови краљ не призна, све док се не казне убице краља и краљице. И тад, 5. јуна 1903, из Лондона се јавља Чеда Мијатовић, стари и доследни Обреновићевац, који ће одмах дати оставку на посланичко место, да у телеграму министру ин. дела, каже шта је рекао Енглезима: „Моја је теза да ту ствар ваља оставити српском народу, и да ни на који начин не треба наморавати тај народ да буде у европском смислу ’моралан’, кад он то није или неће да буде”…

Дакле … нестало је Обреновића. (У Тасином „Дневнику”, опет једна болно цинична опаска: „Србија је последњих година имала на рукама две сорте нових модерних пушака: Кокинку и Репетирку. Обе су испробане на Србима. Кокинка у Зајечарској буни, репетирка 29. маја 1903”.)

Са њиховим нестанком, завршен је најбурнији, али и најдужи период у историји Србије, у ком смо се, за све време, налазили у некаквом латентном грађанском рату. Али упркос свему, док смо, због наопаких политичких страсти, изгледали готово неспособни за организацију самосталне државе, остаје чињеница да је Србија, као држава, створена за време владавине Обреновића. Што су резултати на спољњем плану били видљивији – независност и проширење земље – то су у највећој мери криве жестоке страначке борбе, које су под видом борбе за слободу и народна права, у ствари, све чиниле да створе „услове” под којима би оне освојиле власт, непрестано стварајући неко врење и неку несигурност, па дакле, и осећај привремености. Ако би се некакав привидни и краткотрајни мир и постигао, то је значило тек, да су једни обезглављени, а други задовољени. Странке су у својој бесомучној, често и крвавој борби, скоро редовно тражиле спољни ослонац, напредњаци са краљем Миланом у Аустрији, радикали, после Тимочке буне, код Руса, док су либерали, са својом националном и строгом државном идејом, после силаска са власти, 1880, често статирали, са изузетком 1887. кад су малко живнули током тзв. савезне владе. Оно, пак, што највише изненађује, то је да су се они – највећа и принципијелна узданица Обреновића (после Ристићеве смрти 1899.) – нашли међу коловођама завере (Авакумовић и Генчић), док су радикали, који су били са краљем Миланом, на крв и нож, сада били по страни, не учествујући у дефинитивном сатирању династије Обреновића.

Са Обреновићима, у први мах, пада и виши грађански ред, док тзв. народни елеменант ступа у први план; најпре преко војске, чији су официри били сви од реда сељачки синови, а са обновом парламентаризма и радикалским ускрснућем, и сељаци у пуном смислу речи. Уопште, падом Обреновића, обнавља се партијски живот, обнавља се парламентаризам, па дакле и све оно што је он морао да значи по Уставу 1888, онд. 1903. – владавину једне странке. Једина кочница била је подела радикала на старе радикале и самосталце, који су се сада жестоко гањали, свеједно што су из истог корена потекли, и што се програмски нису много разликовали, али су се зато људи разликовали и њихове амбиције и каријере! И као што су се некада радикали, до истраге, гонили са напредњацима, са којима су 1880. формално заједно почели, тако су се сада гонили са самосталцима, дојучерашњим партијским друговима. Либерали су се сад прекрстили у националну одн. народну странку, док су напредњаци, обновљени и окупљени од оца Димитрија и сина Павла Маринковића, почињали са „другог колосека”, да би у време Анексије, када се тражила колација свих родољубивих елеманата, дали председника владе Стојана Новаковића.

Ветрометина коју су проузроковале странке у својој крвожедној борби за власт, дело је интелектуалаца који су те странке водили. Испод те и такве борбе, на овај или онај начин, остајао је народ, који је живео и стварао, трпео и подносио, доносио и проносио живот. Често обезглављен, он је ипак самог себе налазио у традицији, живећи по некој, неугаслој „српској интуицији”.

Share this post


Link to post

1903, 6. јуна, Писмо Чеде Мијатовића из Лондона. Био је то онај Чеда који је помогао краљу Милану (тада још кнезу) да оснажи Тајну конвенцију са А/У, министар и дипломата, писац чувене историје о Деспоту Ђурђу Бранковићу, а у часу атентата, наш посланик у Лондону. У писму упућеном једном београдском пријатељу, он најпре каже, како је неки видовит сељак из Кремне, још 1868, предсказао да види да са престола нестаје Обреновића (син Миланов) и како на његово место долази Петар Карађорђевић. Мијатовић тврди да то није знао само он, већ и сам краљ Милан… отуд толики његов страх за династију, отуда и онакво његово писмо Александру, после његове женидбе!

Даље Мијатовић пише, како је 6. марта те године добио позив да сутра дан дође на једну вечеру, на којој ће нека видовита жена приказивати своја виђења. „Исечем из једног писма својеручни потпис краљев, ставим га у једну малу, али доста круту коверту и затворим… Узев ону затворену коверту у своју руку, гђа Берчел заклопи своје очи и поче да говори:

„Ово је потпис једног младог човека, врло великог господина. Не, ово је потпис једног краља! Писано је словима које још никада видела нисам” (наравно, потпис је био ћирилицом!). Поћута мало, као да се загледа у неку даљину. „Ах – настави даље – ја видим један двор, видим млада човека у једном салону, поред њега једна госпођа, старија од њега, црномањаста, сигурно му је то краљица…” и онда поћута и загледа се у даљину … па се онда промени у лицу, побледе, пљесну дланом о длан… „Ох, Боже мој, шта је сад ово? Једна гунгула у двору, војници”… и онда запрепашћена цикну: „Ах, Боже мој, Боже мој! О, смилуј се на њих! Ах, ево хоће да их убију! О, не дајте!” И онда паде на колена, склопи руке више своје главе и фактички плачући мољаше се Богу: „О, смилуј се на њих, спаси их! О, немојте их убијати! Ах, грозно! грозно! Краљ је убијен! Краљица је убијена! О, грозно! грозно!”…

Знамо већ да се све то ужасавајуће, што је и њу и све присутне шокирало, збило и у стварности, два и по месеца касније, у Београду. Гђа Берчел постала је славна, а њена стравична виђења нашла су места у многим светским енциклопедијама…

Share this post


Link to post

1903. 2. јуна укинут Устав из 1901, и враћен Устав из 1888. Иако су официри још исте ноћи поскидали обреновићевске кокарде и прогласили за краља кнеза Петра Карађорђевића, било је још раније утаначено, да се војска одмах по извршењу атентата, повуче, и препусти владу цивилима. За председника владе био је већ одређен Јован Авакумовић, који је одмах саставио кабинет од личности из свих странака, међу њима и Стојан Протић, и то као министар ун., иако радикали нису учествовали у завери, али овим су се актом, још истог дана, поистоветили са новим стањем.

Нова (револуционарна) влада признала је Устав од 1901, али не и законе извршене државним ударом од 25. марта 1903, и сазвала за 2. јуни Народно представништво, претходног сазива, а не оно после избора од 19. маја, у заједничко заседање. Том приликом, 119 посланика и 39 сенатора, једногласно су изабрали кнеза Петра Карађорђевића за краља Србије. Такође је изабрана депутација од 24 члана, која ће отићи у Женеву да поздрави новог краља. Потом је донета одлука да се врати у дејство Устав из 1888, са нужним усаглашавањима и допунама…

Кад је краљ Петар сазнао да је постао краљ, послао је (4. јуна) четири телеграма: руском и аустријском цару, затим италијанском краљу и свом тасту, књазу Николи. У телеграму Фрањи Јосифу, поновио је оно што је преко Јаше Ненадовића, већ и раније био обећао: „… Ја молим Ваше Величанство да има она добра расположења према мени, каква је имао према мом оцу, до његове смрти. Ако ме тиме удостоји, извршење мојих нових дужности биће ми лакше, а ја имам чврсту намеру и уверење да их заслужим.” За садржај овог и оваквог телеграма тада се није знало, а његова последња реченица гора је од свега што је рекао и написао краљ Милан.

Share this post


Link to post

1903, 5. јуна Влада проглашава нови Устав. Речене промене и допуне Устава 1888, којима су радикали поправили свој положај у њему, влада је прогласила као Устав 1903. Као што је Јован Ристић доношењем Устава 1869, хтео да заштити Србију од младог кнеза Милана, тако су се сад радикали заштитили од долазећег краља Петра, па тако он и није потписао Устав, већ се на њега заклео, 12. јуна 1903.

1903, 12. јуна, Преузимање краљевске власти од стране краља Петра. Пошто се заклео на нови Устав 1903, краљ је оставио „револуционарну” владу до нових избора, из које су, међутим, већ 2. авг. 1903, због трвења око нових „постављења и унапређења”, иступили самосталци – Љ. Стојановић и Љ. Живковић, либерал – др Војислав Вељковић, као и генерал Јован Атанацковић, један од вођа завереника, сви замењени неким минорним личностима.

Share this post


Link to post

1903, 2. јули, Илиндански устанак у Македонији. Иако је цела наша „кампања” у Македонији, историјским развојем, и пре распада Титове Југославије, изгубила сву важност коју је имала у времену кад се она одвијала, ипак – пошто је тај период, све до краја Првог светског рата, био у жижи интересовања српске националне и ослободилачке политике, праћен огромним материјалним и људским жртвама – незаобилазни је део наше историје. На жалост али не и на нашу срамоту, нико и никада, ни у једној прилици од те (нове) Македоније, није признао једноставну и незаобилазну чињеницу, да за своје ослобођење из вековног ропства под Турцима, нису пролили ни кап „своје” крви, али су нас зато обилато крштавали окупаторима и злотворима. (Они и данас уче децу по школама да смо ми били њихови окупатори, што је био разлог да српска делегација из Македоније, моли владу СР Југославије да интервенише код македонских власти). Ко зна можда ће једног дана и краља Милутина и Цара Душана прогласити Македонцима, али још увек важи оно што је српски скопски владика, Фирмилијан, написао српском конзулату у Скопљу, 12. августа 1903.: „У турској царевини све су народности подељене: 1. на муслимане, 2. на Грке и 3. на Бугаре, а нема Срба нигде, и ако су ове земље Турци узели само од Срба, који су у њима живели и имали своју царевину, а данас … као да их никада није било!” Другим речима, ко су то и шта су – Македонци, одакле се и како се ту, на тој српској земљи, створише?! Јер, они су, ипак и нема сумње, словенског порекла… Тек, речено је већ, да је бугарска егзархија, путем цркве и просвете, све оно што је напустило грчку патријаршију и пришло њима, прогласила за Бугаре.

Упркос одлука Берлинског конгреса које су обавезивале Турску да побољша животне услове хришћанском становништву у свом европском делу, она не само да их није спроводила, већ се ситуација непрестано погоршавала, самовољом и редовних турских власти, а камоли војске и башибозука. Обест и разбојништво, не само Турака већ и Арнаута, нису штедели ни стране конзуле, што је атмосферу у три вилајета (косовски, битољски и солунски) која су обухватала Стару Србију и Македонију, чинило све ужаренијом. Султан Абдул Хамид прогласио је (1902) нове реформе, поставио је чак и једног пашу да се о њима стара, али све је то ишло и споро и неодлучно, тек да се великим силама замажу очи.

Бугари, иако још увек вазална кнежевина, нису на те обећане реформе обраћали пажњу, већ су преко егзархије припремали бунт, шаљући у Македонију не само добровољце, већ и активне официре, који су са придошлицама а и са мештанима стварали чете тзв. комите. Уз то, они су се у свакој прилици исказивали као заштитници тамошњег живља, па се временом, у Европи, створило уверење да они тиме не чине ништа друго, већ да штите – свој народ. („Благодарећи њеној дрскости и упорности и њеном систематском и неуморном раду, благодарећи толиким страним листовима, које је успела да за себе задобије, Бугарска је успела да… свет више не одваја Бугарску од Македоније. Та два имена иду увек упоредо” – извештај нашег посланика, из Цариграда, 2. окт. 1903.) Шта више, почев од деведесетих година, прошлог века, они почињу да лансирају нужност стварања тзв. аутономне Македоније, дакле један „модел” Источне Румелије, са познатим последицама.

Бадава су наши конзули из Скопља, Битоља, Приштине, Солуна упозоравали нашу владу о све виднијим припрема Бугара за устанак, Београд је саветовао опрез, залагање за реформе, јер је то исто саветовала и ондашња „међународна зеједница”. Кад је у јулу 1903. букнуо тзв. Илиндански устанак, у битољском вилајету, у ком су главне вође били Цинцари, турска војска, Черкези, башибозуци са Арнаутима, огњем и мачем су га тако угушили (од Крушева није остало ништа), да се све до нашег доласка тамо, 1912, нико више није усудио и да помишља на било какав бунт.

Под стравичним утиском тих зверстава, два цара, аустријски и руски, донели су одлуку у Мирцштегу 2. окт. 1903, о некој врсти присилних реформи у Македонији, уз помоћ страних жандармеријских официра, које су се опет разбијале о многе формалности, без жељених и нужних резулатата. Но, наша званична политика, као и увек, волела је да кокетира са поштовањем међународних аката, у најбуквалнијем смислу речи, и од крика са терена, у виду извештаја наших дипломатских представника, радије је слушала аплаузе великих сила, зато што смо остајали „по страни” немилих догађаја. Не може се, међутим, рећи да се интимно исто тако и мислило, свима је било јасно да Бугари раде прави посао, али свака је наша влада пребацивала кривицу за такво стање, на претходну, док су Бугари непрестано и упорно ширили свој терен, стижући чак и у Стару Србију… па и у саму Краљевину Србију, развијајући и у њој пропаганду међу печалбарима из Македоније. Успели су чак да дођу и до новог министра ин. дела, Николе Пашића у виду бугарског отправника послова, пук. Хесамџијева! Одиста, Пашић ће после разговора са тим пуковником направити једну овакву „забелешку” :

„Бгд. 11. феб. (1904)

Пређе сам био одсудни противник аутономије Македоније. Нисам признавао да има треће словенске народности, сем Срба и Бугара, на Балкану, па према томе не би требало на силу Бога стварати још и Мак. Словене.

Они су или Срби или Бугари.

Али, како су се многе прилике измениле, и како су велесиле узеле то питање у своје руке, и раде на неким реформама, то сам прихватио и ЈА ту идеју, под извесним условима, а ти су, да нова словенска држава не сме бити од штете српској држави, или њено уређење мора се тако подесити да олакша живот и опстанак како Србије, тако и Бугарске”.

Просто невероватно. Зар је могуће да један анонимни бугарски пуковник, у једном разговору, убеди нашег првог државника у потребу нечег, што иде само њима у корист! Зар опет Источна Румелија? Или, зар опет онај Пашић, који ни онда (1885) није видео опасност за Србију!

Share this post


Link to post

1903, 18 и 19. августа, основано Женско патриотско друштво ”Коло Српских сестара”, са идејом школовања и васпитања српске младежи из неослобођених српских земаља. Обавештавајући министра иностраних дела о свом оснивању, оне кажу и

„ … Коло жели да се стави на службу своје отаџбине ширећи и помажући народну замисао о уједињењу целог Српства. КСС водиће сталну бригу о њима све до развитка њихове самосталности, стварајући од њих праве Србе и Српкиње, челичећи у њима осећања патриотска, осећања национална, осећања човечанска, не би ли од њих створили бедем Српства у оним крајевима где нам душманска рука прети да српски род искорени.

30. авг. 1903

Секретар, Надежда Петровић

П. пред., др Милица Добри. ”

Правила КСС израдио је Бранислав Нушић, и тиме још једном показао, да није било ни једног националног прегнућа, у ком он није водио главну реч.

На оснивачкој скупштини наша славна сликарка, Надежда Петровић „говорила је пуних 90 минута, о патњама и страдањима нашег народа под Турцима у Старој Србији и Македонији, после неуспелог устанка, 1903”… што говори да се наша обична јавност, за разлику од званичне, идентификовала са Илинданским устанком, као нашим националним подухватом и нашом националном несрећом.

Share this post


Link to post

1903, авг. Побуна нишког гарнизона, против завереника. Генералштабни капетан, Милан Новаковић написао је проглас, у ком се тражи да сви завереници буду искључени из војске, као они који блате њену част. Око њега су се окупили преко 60 официра, и дошло до побуне, која је одјекнула целом Европом, као доказ да је војска остала верна убијеном краљу Александру, поготову што се тврдило да тзв. „контраћи” имају саучеснике у осталим гарнизонима. Као што је био обичај, суђено је само нижим официрима, док су виши, пензионисани (ген. Божидар Јанковић, командант нишке дивизије, пук. Михаило Рашић…) Била је то нова наша несрећа, опет једна подела, из које ће се изродити дуга и крвава борба, завршена Аписовим убиством, 1917.

У том часу, било је и пребега, па се тако из турских извора зна да је седам наших официра – контраћа пребегло и тражило да буду примљени у њихову војску.

Иначе, контраћи ће 1905, покренути и свој лист „За Отаџбину”, под уредништвом Милана Новаковића, у ком ће сарађивати и, тада генерал, Мишић. Новаковић ће, међутим, 25. септ. 1907, бити убијен, у београдском затвору, под нерасветљеним околностима.

Share this post


Link to post

1903, 26. авг., Пашићева „Посланица радикалима”. Пошто се у међувремену вратио из тршћанског„шипражја”, Пашић је објавио неке чланке у радикалском органу „Уставна Србија”, па и једну громопуцателну „Посланицу радикалима”, у којој се добрано и без икаквих основа удварао краљу Петру, приписујући му „решење” уставног питања, иако се овај заклео на већ проглашени Устав. При том, није заборавио да ода и себи признање, јер се тако и тиме успешно завршила борба коју је, на челу радикала, годинама водио. Сетио се и зле судбе „наше браће у Старој Србији и Македонији”, где је већ све горело, благодарећи бугарској пропаганди и одлучности… Но, све у свему, он је тиме пипао пулс, и круне и радикала, поготову што више није било Таушановића (умро 1902), главног конкурента, а „младићи” као Љуба Живковић и Љуба Станојевић, имали су своју самосталну странку и нису могли да га ометају. Стари демагог, заборавивши своју задату реч са Иванданског процеса, да се повлачи из политике, под „новим условима” дизао је главу, опрезно и потуљено.

Збиља, радикали су на свом челу били ослабљени, у том часу свело се све на Стојана Протића, што су и избори од 8. септ. показали. Добили су свега 73 посланика, док самосталци 64. Компромис је био нужан, ако су хтели да владају, и он је склопљен 17. септ. 1903, под условом да у заједнички одбор не уђе Пашић, јер му самосталци никад нису опростили изјаву пред преким судом, 1899. Одмах потом, 21. септ. 1903, радикалску владу је саставио генерал Сава Грујић, дотадашњи наш посланик у Цариграду…

Изгледало је да ће сада завладати политички мир, јер више нема краља узурпатора, па ни личног режима… нема ни либерала, ни напредњака, који су се потрошили на власти током Обреновића, наступила је ера радикала, који су сад већ имали знатно ширу базу, иако је сељачки елеменат преовлађивао. Али ту су, још из времена прве њихове владе 1889/92, толики други из редова трговаца и интелигенције, баш као и њихово чиновништво, које је у том периоду и створено. Дошло је, дакле, време за њихов конструктивни рад на благостању народа, време кад се са свом озбиљношћу требало мислити и припремати за велики задатак ослобођења и уједињења остале српске браће.

На жалост и дабоме, било је то заваравање, јер није се бадава радикална странка поделила, нису бадава завереници, у први мах слављени као ослободиоци народни од тегобног јарма, осећали да ће бити остављени на цедилу, као талог старих и нових политичких игара, није бадава тзв. слободна штампа, плаћана и издржава од страних држава, почела да трује јавно мњење… Коначно, Пашић није био у Главном одбору, ни у влади – на једвите јаде и на превару ушао је у Скупштину, као квалификовани посланик за нишки округ, јер га ни један други није хтео за свог кандидата на редовној листи – и то је било довољно да Пашић, као и увек кад није био на влади, размахне топузом радикалског Посланичког клуба, и да задаје муке сопственој влади, крешући јој буџет, све у име штедње, чак и за војску и за иностране послове, да су нека посланства (Берлин) дошла у питање. Те и такве „послове” Пашић је увек радио, и пре и после. За њега је свака влада била „туђа” у којој се он није налазио и на све је начине онемогућавао и подривао, а најефикасније преко Посланичког клуба. Временом се тај Посланички клуб навикао да и без њега влада – владом, мешајући се и у њене дневне послове, отуда сталне кризе и сталне смене влада, па се до првог светског рата, докле је Скупштина радила у пуном саставу, измењало 18 влада, са читавим низом „реконструкција” унутар постојећих кабинета, што говори да се очајничка борба око власти наставила (чак у истој странци!), оном истом жестином, као и у време последњих Обреновића. Коначно, другачије и није ни могло бити, јер су људи из тих „бивших” времена и људи из времена краља Петра, били исти, као и њихове рушилачке навике, само што се сад нису борили против краља, већ између себе (коалиција радикала и самосталаца: 21. септ. 1903 – 27. нов. 1904, радикали: 27. нов. 1904 – 16. маја 1905, самосталци: 16. маја 1905 – 17. априла 1906, радикали: 17. априла 1906 – 7. јула 1908, коалиција радикали, самосталци, напредњаци: 7. јула 1908 – 25. јуна 1911, радикали: 25. јуна 1911 – 22. нов. 1914, коалиција радикали, самосталци, напредњаци 22. нов. 1914 – 10. јуна 1917, радикали од 10. јуна 1917…).

Share this post


Link to post

1904, 8. септембра. Крунисање краља Петра у Београду. Тиме је довршена прослава 100 годишњице Првог српског устанка, започета 14. феб. у Тополи. Током свечаности у Београду приређена је и прва југословенска ликовна изложба. Био је то први куцај на она врата, кроз која ће улазити и ући југословенство, та опака и неизлечива наша рак рана, што ће временом тако метастазирати да ће уништити и најмање здраве ћелије на српском организму.

Share this post


Link to post

1904, 27. новембра, Никола Пашић опет председник владе. Други пут у својој каријери, и први пут под новом династијом. Наравно, вештим маневрима, он је истиснуо млаког и свиленог Грујића, срушио коалицију са самосталцима, и завладао са својим старим радикалима, што је такође био његов занат: час је стварао, а час растурао коалиције, како му је кад требало.

Током 1904. Пашић, што у својству министра ин. дела, што као премијер, утаначује четири сусрета краља Петра са бугарским кнезом Фердинандом, што је била наша прека потреба, с обзиром да су све земље, укључујући и Русију, повукле своје посланике из Београда, како би нас приморали да казнимо заверенике. Како је бугарска била вазална земља, то и није био неки нарочити дипломатски успех, али је баш зато, Фердинанду импоновало да се састаје са једним – краљем, награђајући, тајно, Пашићеву предусретљивост, прстеном и медаљоном (40 хиљада франака).

Што се тиче, тог „дипломатског штрајка”, он је изазван и нашом глупавом сервилношћу пред страним дописницима, којима је дато „да завире у сваки ћошак, и да чују оно што треба и не треба; наши су се људи утркивали ко ће пре и више задовољити хистеричну радозналост тих новинарских хртова…”, па се тако сазнало да је у атентату учествовао и VI пеш. пук који је носио име румунског краља Карола, који се сместа одрекао те части, уз то, грдна већина дворова наредила је дворску жалост за убијеним краљем и краљицом, а енглески краљ Едвард се „нарочито … ужасавао пред фактом да су официри убили и једну жену!”…

Share this post


Link to post

1904. 12. јан., Покренут дневни лист Политика, главни уредник Владислав Рибникар, у сарадњи са братом Дарком (обојица херојски погинули у Првом светском рату, први 1. септ, а други 31. авг 1914, као рез. капетани, пошто су у балканским ратовима обојица били тешко рањени)који ће са прекидима током окупације 1915–1918, излазити све до 6. априла 1941, а и касније, по ослобођењу, до дана данашњег, и као такав најстарији, па самим тим и најпопуларнији српски лист. За разлику од остале штампе, која се одликовала грубим и оштрим нападима и подметањима, Политика је од почетка увела један „миран, озбиљан и одмерен” грађански и ванстраначки тон, непрестано остајући чистих националних побуда, што ће се нарочито показати у време анексионе кризе 1908. и током каснијих ратова. Потом, између два рата, постаће барјактар југословенства, а после убиства краља Александра почеће да кокетира и са тзв. напредним круговима, блиским комунистима, што ће је почев од 1944. одвести потпуно у партијске воде, када се срозала до сарадника и главног пропагатора антисрпских идеја, и тако изгубити нит са српским национализмом својих оснивача.

Уз „Политику”, као прави близанац, појављује се Правда(1. окт. 1904) која ће такође излазити за све време до 1941, с тим што ће после 1915. наставити своје излажење и у Солуну (1916 – 1918), да би се прва огласила после ослобођења 1918. у Београду. За разлику од „Политике” која је, за све време, била формално ванпартијски лист, „Правду” је основао напредњачки министар, Павле Маринковић, али је званично напредњачко гласило постала тек половином следеће, 1905. године, а била је једно време и на буџету књаза Николе. Између два рата, „Правда” је политичко информативни вечерњи лист, грађанске оријентације, који је лавирао између „Времена” и „Политике”, имајући видно место у ондашњој штампи.

До Првог светског рата, „Политици” и „Правди”, конкурисали су у стварању јавног мњења, углавном партијски листови, али у највећој мери „Дневни лист”(1887 – 1914), поготову од кад је постао орган самосталаца, који је по жестини свог ангажмана превазилазио и ранији „Одјек”, нарочито кад га је уређивао Стојан Протић, или „Самоуправу”, док је уређивао Пера Тодоровић, а после њега Стојан Протић.

Уопште, сва наша штампа, поготову до Првог светског рата, доприносила је у великом степену узајамном партијском сатирању, без икаквих скрупула, имитирајући у том погледу бечку и пештанску, којој није било равне. У том колу било је поред званичних партијских листова и других, „независних”, али са истим укусом и неодмереним и превртљивим начелима, као Мале новине (1888 – 1903), Вечерње новости(1893 – 1911), Мали журнал (1894 – 1914), Београдске новине(1895 – 1911), Штампа(1902 – 1914), Балкан(1908 – 1914)… Од свих њих се издавајао Трговински гласник(1891 – 1914), као један веома озбиљан дневник, који, мада се углавном бавио привредним проблемима и вестима, није запуштао ни остале области, имајући увек одличне и културне сараднике.

1905, 27 феб., Велика школа прераста у београдски Универзитет, са своја већ постојећа три факулета: Филозофским, Правним и Техничким, са 16 редовних и 18 ванредних професора, и 788 студенета. Први ректор био је Сима Лозанић, редовни професор хемије.

Share this post


Link to post

1906. 30. маја. Пензионисање главних завереника. После упорног инсистирања Енглеске, са којом су се и остале земље сагласиле, краљ Петар је тешка срца пензионисао: пук. Дамњана Поповића, команданта Дунавске дивизије, пук. Александра Машина, начелника Генералштаба, пук. Леонида Соларевића, управника Војне академије, пук. Петра Мишића, гувернер престонаследника, п. пук. Луку Лазаревића, команданта београдског гарнизона, док је генерал Јован Атанацковић, канцелар краљевих ордена, сам поднео оставку. Сви су пензионисани са пуном платом, а кажу и да их је краљ Петар лично наградио са 300 хиљада динара, што је невероватна сума, за једног краља – тврдицу, уз то још и сиромашног. Али, ипак, они су га довели на престо!

Тиме су обновљени дипломтаски односи са Енглеском, а потом су се и остали дипоматски представници вратили у Београд.

Пашићу је одговарало то пензионисање, јер су у међувремену завереници постали тзв. неодговорни елементи, који су владали не само војском, већ су захтевали да постану трећи чинилац у земљи, уз краља и Скупштину тј. владу. Остало му је било да рашчисти и тзв. краљеву камарилу, у којој су главну реч, поред завереника, краљевог брата кнеза Арсена, водили краљев секретар и шеф Пресбироа, Живојин Балугџић и Јаша Ненадовић, краљев повереник и саветник, још из времена пре 1903, које је „најурио” у дипломатију, уз 30 хиљада франака државног бакшиша. Ова последња двојица били су у А/У служби, што није био редак случај, чак пракса.

Вукашин Петровић, некадашњи министар, отворено је саветовао Пашићу да буде практичан и разуман: „Немој да се заносиш простачким схватањима, као да би то било издајство. Јер, на крају крајева, А/У влада сазнаје све што је интересује, не само код нас, већ и у свету. Па зашто јој онда не изаћи на сусрет и казати јој са меродавног места истину, уместо да пабирчењем долази до ње, уз опасност тенденциозних вести, које нама увек шкоде. Ако А/У дипломатија добије доказа да си према њој благонаклон, и они ће према теби то бити”…

А/У посланик, Форгач, тврдио је у својим извештајима, да су у Србији, почев од председника владе до последњег дијурнисте”лакоми на пару. „Новац је у њима потискивао свако патриотско осећање”…

Иначе, питање завереника ће и после пензионисања главних организатора пуча, остати доминантно у нашој унутрашњој политици. Иако формално ван власти, они су после успутних и краћих наслањања на радикале, временом нашли чвршћи и трајнији ослонац у самосталцима, као борбенијем, принципијелнијем и бунтовнијем делу некадашњих радикала. Са самосталцима ће бити близак и војвода Путник, а због блискости са завереницима, и сам Краљ ће бити њима наклоњенији.

--------------------------------------------------------------------------------

1906. Почетак царинског рата са Аустроугарском. Трговински уговор са А/У, који је за нас био животно питање (преко 40 % извоза – претежно свиња – на њу је отпадало), истицао је у јануару 1906, и већ се током 1905. навелико о томе мислило, па и преговарало. Али, како је А/У условљавала обнову уговора набавком њених топова, то су преговори прекинути. Поготову што је наша комисија установила да су од три понуђача топова, Круп – Немачка, Шнајдер Крез – Француска, Шкода – А/У, последњи најгори. Како су још Французи обезбедили Србији кредит њихових банака, то су купљени њихови топови, чиме се Србија решила аустријских уцена, али је тиме отворен тзв. царински рат. Наиме, А/У је 24. јуна 1906. затворила границу за наш извоз свиња.

Био је то тежак ударац. Ипак, нађен је срећан излаз. Пашићева влада је протурила кроз Скупштину одобрење ванредних кредита за увећање броја вагона и локомотива, како би наш извоз био усмерен на Солун, а одатле у западне земље, чиме је економска криза изазвана царинским ратом, ако не преброђена, а оно знатно ублажена…

Како се већ увелико одомаћило, код радикалских влада, да се свака државна набавка, редовно претварала у неку корупционашку аферу, то се и око ове топовске лиферације, изродила незапамћена политичка битка и унутар Скупштине а и у јавности, јер се радило о великим парама, па су сви веровали и о великом миту. У свему томе велики удео су имали ондашњи листови, посебно „Штампа” коју је плаћала А/У влада. Како је заступник Крупа био некадашањи завереник, пук. Мишић, који је у међувремену постао и радикалски посланик, а заступник Шнајдера исто тако завереник, пук. Дамјан Поповић, то је између њих дошло и до ширих и дубљих сукоба. За свој неуспех у лиферацији, Мишић ће се, међутим, жестоко осветити Поповићу, на солунском процесу, као председник суда.

--------------------------------------------------------------------------------

1908. Арнаутска буна. Западне силе а и Русија, плашећи се нових великих сукоба, за које још нису биле спремне, захтевале су статус кво и реформе. Као реакција на младотурски национализам и централизам, јавила се арнаутска буна, за захтевом на самоуправу, која је за нас Србе биле нарочито погубна, јер је влада упорно одбијала да наш тамошњи народ наоружа, остављајући га беспомоћног пред турским и арнаутским злочинима. Да ствар буде чудовишнија, наше владе давале су издашно и оружје и новац Арнаутима, верујући њиховим „бесама” да ће штитити наш живаљ од турске обести, иако су српски конзули свакодневно извештавали да су арнаутски злочини већи од турских, непрестано запомажући да се и наш народ наоружава. Као и обично, наше су се владе руководиле захтевима међународне заједнице, које су захтевале мир, и свесно су жртвовале наш живаљ, бојећи се да он са оружјем у руци, не подлегне непријатељским „провокацијама”.

Share this post


Link to post

1908, 23. септ. Аустроугарска објавила анексију Босне и Херцеговине. Има мишљења да је национализам Младотурака натерао А/У на анексију БиХ, јер су се, наводно, плашиле да ови не затраже повратак те још увек званично турске провинције. Наравно, то су приче, А/У је имала и ширих амбиција, да преко Санџака, долином Вардара, избије на Солун.

Иако су наша званична усмерења, још од Тајне конвенције, 1881, била упућена на југ, према Старој Србији и Македонији, ипак интимно у свести нашег народа, хучала је Дрина, као неприродна и неодржива граница. Отуда и није чудо што је Анексија узбудила наше духове преко сваке мере. Сви су хтели, и старо и младо, на Дрину, па макар сви изгинули у борби са далеко надмоћнијим непријатељем. Одједном је завладала свест: боље храбро изгинути, но срамно одумирати! Један величанствен и фаталан хероизам, бајроновског кова! Рат је постао императив целе једне генерације. То одушевљење било је тешко зауставити, оно је бујало и куљало са свих страна, као елементарна непогода. Патриотизам и ратничко одушевљење, распаљивали су и Ракићеви стихови до кликтавости.

Данас нама

кажу, деци овог века,

Да смо недостојни

историје наше,

Да нас захватила

западњачка река,

И да нам се

душе опасности плаше.

Добра земљо

моја, лажу! Ко те воли

Данас, тај

те воли! Јер зна да си мати;

Јер пре нас

ни поља, ни кршеви голи,

Не могоше

другом свесну љубав дати.

И данас, кад

дође до последњег боја

Неозарен старог

ореола сјајем,

Ја ћу дати

живот, отаџбино моја,

Знајући шта

дајем и зашто га дајем…

Ту је и Дучић, са позајмљеним насловом из Француске револуције: „Београђани, отаџбина је у опасности”, да њиме разастре свој плам:

„Данас се тражи реч нас свију, реч којом ћемо изјавити да смо готови пре изгинути, да смо спремни пре одрећи се сами себе, својих живота и својих имања, своје слободе и своје државе, пре но што ћемо дозволити … да нам грабљивица сусетка и даље чупа део по део меса са нашег раскрвављеног тела”.

Ту је и престонаследник Ђорђе, да са споменика Кнезу Михаилу, који је тих дана зборно место свих патриота, загрми:

„Ко хоће да живи, нека мре, ко хоће да мре, нека живи!”.

Ту је и Нушић, који уписује добровољце у своју „Легију смрти”, са хиљадама пријављених, ту је он и са својим комадом „Хаџи Лоја” или „реч у своје време”, како је сам назвао ту своју борбену и патриотску агитовку. Постоји једна фотографија на којој се око споменика Кнезу Михаилу, између непрегледног света, види Нушић на белом коњу, како агитује и распаљује патриотско одушевљење…

Било је то нешто невиђено и недоживљено. Један Београд који пламти и блиста као обједињена и уједињена буктиња свих плама његових грађана…

За нашу владу, анексија није дошла изненада. Руски мин. ин. дела Извољски, обавестио је нашег премијера др Милована Миловановића не само да се она спрема, већ и да је неминовност, коју ни Русија не може да спречи. Једино што нам, по њему остаје, јесте да тражимо као „надокнаду”, за губитак Босне, један коридор, којим бисмо изашли на море, и тако се ослободили уцена у спољној трговини од стране А/У.

Миловановић, као један реалан политичар, да избегне оно најгоре, поготову што се и Русија извлачи, покушао је да дође до тог несрећног и несразмерног „поравнања”, бар у том тренутку, поготову што је и сам цар Николај II рекао, да ће А/У остати у БиХ привремено.

Иако се око анексије дигла велика прашина, чак се говорило да је тиме знатно и битно поремећена европска равнотежа успостављена и гарантована Берлинским уговором, све се ипак свело на буру у чаши воде. Распоред снага је био такав, да је признат свршен чин, па ни наш несрећни Миловановић није успео са својим коридором. А/У није дозвољавала, уз помоћ Енглеске. Шта више, притиснути са свих страна, морали смо, 18. марта 1909, да изјавимо како Анексијом нису погођени наши витални интереси!

Треба подвући, да је година 1908. била најчаснија у аналима наше штампе. А/У није успела ни један лист да поткупи. Патриотизам је победио, а можда и страх од публике. У сваком случају, „благодарећи” анексији, пред заједничком опасношћу, дошло је до наглог обједињавања целе земље, која је пре тога била грдно разједињена, када је свак вукао на своју страну, и у влади, и у НС, и у војсци, крај једног немоћног краља, који је колико желео, толико од странака и примораван да буде уставни владалац, дакле неми посматрач догађаја.

Са тим споља изазваним јединством, ми смо се и национално окупили и прожели, тако да смо далеко сложнији и орнији ушли у балканске ратове.

Користећи се анексионом кризом и општом европском пометњом, кнез Фердинанд је, 5. окт. 1908, прогласио Бугарску независном, а себе за краља.

Share this post


Link to post

1909. 15. марта, Абдикација престонаследника Ђорђа. Краљ Петар, после своје абдикације, 1914, поверио је свом ађутанту: „Ђорђе је моја крв, а Александар крв његовог деде” (Николе), што може бити тачно, ако се зна да је Јаша Ненадовић, његов блиски рођак, тврдио да је Петар у младости био „дивља животиња”, дакле – Ђорђе, који је због тог и таквог импулсивног темперамента и био приморан да демисионира, јер је на мртво име пребио свог посилног, Стевана Колаковића.

Око овог одрицања престонаследништва, развила се многа дискусија, било је чак и угледних правника који су тврдили да је оно противуставно. Иначе, о самом Ђорђу, колале су свакојаке приче, новине су биле пуне његових ексцеса и ексцентричности, али одједном је порастао у очима народа, кад се, у време анексионе кризе, исказао као велики патриота, држећи искрене и запаљиве говоре, што, иначе, као престонаследник, није смео да чини.

И тако је, краљевић Александар проглашен за престонаследника, што је и завереницима, изгледа, одговарало, јер је у то време био њима близак.

Share this post


Link to post

1911, 9. маја основана организација „Уједињење или смрт”, популарно звана – Црна рука. Има доказа да се још 1909, одмах после анексије, разговарало о једној тајној организацији, која ће ефикасно радити на уједињењу Српства. Ипак, она је формално основана тек 9. маја 1911, у Београду. У њој је било више грађана, но официра, од којих се нарочито истицао књижевник, профеор и новинар Љуба Јовановић – Чупа… а били су ту још и вицеконзул Богдан Раденковић, Милан Прибићевић, пук. Петар Живковић, п. пук. Велимир Вемић, мајор Драгутин Димитријевић – Апис, кап. Воја Танкосић…

Организација је имала свој Устав, у чијем првом члану стоји: „У циљу остварења народног идеала, уједињења Српства, ствара се организација, чији члан може бити сваки Србин, без обзира на пол, веру, место рођења, као и сваки онај који искрено буде служио овој идеји… У чл. 4 стоји: „За испуњење овог задатка, организација, према карактеру свога бића, утиче на све факторе у Србији, као Пијемонту, и на све друштвене слојеве и целокупни друштвени живот у њој”…

У то име, Апис је обавестио Пашића, тада председника владе, о постојању њихове организације и њеним циљевима. Тврди се да му је Пашић одговорио: „Ви можете радити, али бићете ухапшени када ми то будемо хтели”, што се и остварило, шест година касније, у Солуну. Ишао је и код Миловановића, тадашњег мин. ин. дела, али, са потпуно другачијим резултатом. Др Милован Миловановић, био је један од најобразованијих и најспособнијих наших политичара, који је, на жалост, погрешно изабрао странку за своје деловање. Одиста, он са својим светским манирима, из којих су произлазили и политички, засновани више на дипломатији, но на грубој сили и вашарској купо продаји, није се могао уклопити у радикалска мешетарења, иако је последње три године свога живота, био у влади, у последњој години чак и њен шеф, упркос свакојаким и уобичајеним смицалицама које му је Пашић приређивао. И преко Посланичког клуба, а и преко странке, коју је држао гвозденим рукама, поготову после Земаљске конференције 21. нов. 1911. у Београду, када већ није био на влади.

Кажу да је Миловановић том приликом рекао Апису: „Ставите ви мени млади пријатељу, ту вашу организацију на расположење, и немојте чинити ништа што би мене могло да узнемири у мојим плановима, па ћу вам ја показати шта Миловановић може да учини за Српство”. Све до његове смрти 18. јуна 1912, блиско су сарађивали.

Share this post


Link to post

1912, 6. окт. почео рат са Турском. Ратом против Турске желело се да се она протера са Балканског полуострва, што је била једина трајна гаранција за слободу његових православних народа. За тај и такав рат, нужно је било да најпре дође до споразума између Србије и Бугарске, и он је после многих натезања и ценкања, у којима смо ми, као и обично и по правилу, попуштали и уступали, склопљен, најпре у виду „Уговора о пријатељству и савезу”, 29. феб. 1912, а потом и Војне конвенције 19. јуна 1912, дакле дан после изненадне смрти нашег председника владе и мин. ин. дела, др Миловановића, идејног творца овог Савеза.

У тајном делу Уговора, у другом члану стоји, да „Србија признаје Бугарској право на територију источно од Родопе и реке Струме; а Бугарска Србији право на територију северно и западно од Шаре планине”(до Јадранског мора). То су биле тзв. неспорне зоне. Између њих била је тзв. спорна зона. Што се те „спорне зоне” тиче, Србија се обавезала, уколико у тој зони не буде била могућна аутономија, да не тражи за себе ништа преко (одн. јужно од) линије Крива Паланка – Охрид, што би значило да смо пристали, да, у том случају, Бугарима припадне Кратово, Штип, Велес, Прилеп, Охрид и Битољ, те према томе не бисмо имали границу са Грчком… и све то уколико руски цар одобри, који је споразумно одређен за арбитра. Другим речима, цело наше интересовање свело се на излазак на Јадранско море, што је била фатална грешка, али и наивна рачуница.

Уопште, Руси су на време били упућени у ове преговоре, не само да би били евентуална арбитража, већ и да сами не би правили неке проблеме, тајно се договарајући са А/У.

Треба рећи да се сиромах Миловановић грдно залагао да Бугари прихвате универзалност савеза са нама, тј. да ће Војна конвенција важити и у случају А/У напада на Србију, па дакле и њихова обавеза да нам дају помоћ, што је мало ко веровао.

Почетком септембра 1912, балкански савезници предају колективну ноту Турској, у којој траже коначно спровођење Берлинског уговора, тј. увођење нове административне поделе, на бази аутономија, за Македонију, Стару Србију, Епир и Албанију, под заштитом великих сила. Турци су то одбили. И ми смо 17. септ. објавили општу мобилизацију, као и остали савезници.

Довде све иде како се збило, а одавде почиње фризирање наше ратне историје, којим се желело да се покаже, да је и даље ишло како је предвиђено и срачунато, као у најпрецизнијем сатном механизму, чиме је требало у првом реду да се оправда Пашићева радикалска влада.

Међутим, већ на самом прагу рата, десило се нешто што је необјашњиво, тј. рат је објављен буквално без знања начелника генералштаба, генерала Радомира Путника!

„Београд, 30. септ.,

Шефу Ђенералштаба, ђенералу Рад. Путнику

Г. Ђенерале,

По наредби г. Председника Министарског савета, част ми је известити Вас, да је данас у 4 сата по подне предата овд. турском посланику нота, у којој су изложени наши захтеви Порти.

Како је вероватно да Турска неће примити наше захтеве и да може, у року од 24 сата, сама евентуално почети акцију, то ми је част саопштити Вам предње, ради знања и управљања.

Изволите примити г. ђенерале, уверење о мом високом поштовању,

Милан М. Јовановић”.

„Господину Министру војном,

Данас у 5 ч. и 45 мин. по подне, начелник Политичког одељења Мин. ин. дела упутио ми је службено писмо следеће садржине (наводи предње писмо).

Саопштавајући г. Министру ово писмо, част ми је, у исто време, додати да је оваквим поступком наша војска изложена нападу, пре но што је довршила концентрацију и припреме за борбу, и да је поступак учињен не само без претходног споразума са Ђ – штабом, него сасвим противно моме ранијем усменом саопштењу г. Министру председнику, по коме наша војска не може бити готова за операције пре 7 – ог. окт. те да дотле треба избегавати оглас рата. Према томе, ја не могу примити одговорност за последице које би услед изазивања рата могле по нас настати.

Међутим, командантима армија упутио сам одмах депешу у којој сам их известио о предаји речене ноте и позвао да својим трупама нареде, да се одмах спреме на погодним положајима за борбу и сваки евентуални напад непријатеља одбију, док не добију налог за даљи рад.

30. сепот. 1912. Београд

Начелник Ђ –штаба

ђен. Рад. Путник”.

Ето, тако је почело.

У току рата Бугари су, противно војној Конвенцији, повукли своје снаге из Македоније, упућујући их на тракијски фронт, вероватно у потајној нади да уђу у Цариград. Не само што су нас оставили саме на целом вардарском војишту, него су, шта више, захтевали од нас помоћ и у војсци и у опсадним топовима, како би заузели Једрене. Ни то није било предвиђено Уговором. Али, ми смо оба пута били каваљери, расипајући нашу крв и нашу материјалну моћ, баш као што смо јурили и гинули да ослободимо Битољ и околину, док су Грци мирно чекали у близини ратишта, да нам аплаудирају на нашој херојској борби. То исто чинили смо и у опсади Скадра. И крвљу и ратном опремом, па се ипак Есад паша предао Црногорцима! (Пашића је упорно саветовао руски мин. ин. дела Сазонов да не шаље војску на Скадар и да узалудно не жртвује толике људе, кад су велике силе решиле да Скадар остане Албанији. Али, нема сумње, војска је слата највише зато како би се освајањем Скадра, онемогућио краљ Никола на црногорском престолу!)

Једини човек у целом том нашем галантном расипању, који је непрестано опомињао и захтевао озбиљност и одговорност, био је наш посланик у Атини, Матеја Бошковић, али нико га није слушао.

Но, упркос свему успеси наше војске били су тако бриљантни да су задивили цео свет, а Турска је већ на крају првог месеца рата, 6. нов, тражила примирје, које ће (изузев код Скадра) почети тек 20. нов. на бази стварног стања на терену. У том тренутку ми смо (под краљем Петром, као врховним командантом и са начелником Врховне команде, ген. Рад. Путником и његовим помоћником ген. Живојином Мишићем, и са командантима армија : Прве – Престонаследник, Друге – ген. Степа Степановић и Треће – ген. Божа Јанковић) већ били ослободили целу Стару Србију и Македонију и избили на Јадранско море, после низа тешких и крвавих битки, званих: Кумановска (10 и 11. окт.), Присатска – близу Прилепа (21 и 22. окт.), Кичевска (22. и 23. окт.), Битољска (2. до 6. нов. 1912) на терену Македоније, и битка на Брдици, (26 /27 дец. одн 27. јан. 1913.), која је била наш тежак пораз на прилазима Скадра.

Иако се велике силе нису директно мешале у балкански сукоб, оне су се, као што је обичај, умешале на дипломатском пољу, овога пута на тзв. конференцији њихових амбасадора у Лондону, где је, почетком децембра, истовремено, заседала и тзв. мировна конференција зараћених страна, иначе потпуно безначајна, јер је прва имала да разреши главни проблем, питање разграничења. И тад настаје оно што ће се видети и 1991, када је призната БиХ, као „независна држава”, она која нити је то могла бити, нити је икада то била. Али тим чином је, између осталог, присуство тзв. ЈНА у њој, проглашено за присуство стране војне силе у независној и сувереној земљи! Исто тако, 1913, на предлог А/У, амбасадори су решили да се створи независна Албанија, држава која нити је постојала, нити је могла опстати, а под владавином неког европског кнеза, после чега ми, као страна војна сила, нисмо могли остати у Албанији, па је тако пропао наш најглавнији разлог уласка у рат (добијање изласка на море), а са њим и велики део тзв. неспорне зоне, која нам је по Уговору са Бугарском припадала. И сад је требало тражити компензацију на другој страни, која, међутим, није била уговором прецизирана.

Пашић у писму Стојану Новаковићу, нашем првом делегату на конференцији у Лондону, каже: „При склапању Уговора са Бугарском, ми смо определили међусобну границу под претпоставком да ће Србија ући у рат највише са 150 хиљада војника. Међутим Србија је преко границе извела више од 300 хиљада, и постигла онако велике резултате. Према томе, сходно сразмерности принетих жртава, влада српска очекује да ће се међусобна граница помаћи на нашу корист”.

Каква бедна и глупава позиција! И то на рачун огромних народних жртава, и у крви и у материјалним издацима! Јер, та српска влада, кад год јој је тражена нека додатна војна помоћ, она је није, било чим, условила, већ се сервилно и скоројевићки подастирала свима, и сад је спала на то, да тражи увиђавност за своју глупост.

Пре него што је Једрене пало (13. марта 1913.), Матеја Бошковић (опет!) из Атине, још 17. дец. 1912, пише Пашићу:

„Из Софије имам вест да Бугари без српске војске, не могу постићи никакав успех, те ће српска војска имати важну улогу у борби и поднети нове жртве… Србија сада треба да постави услове за своју источну и јужну границу, осигурати за себе праведан део свих ослобођених територија, сразмерно својој улози у рату и с обзиром на губитак територија на Западу, који се одузимају на рачун Албаније. Право је да тај губитак поднесу сразмерно сви савезници, а не само Србија. Ако се не учини тај корак предохране, имаћемо при подели, великих тешкоћа с Бугарима”…

…може ли више да каже један посланик свом министру и председнику владе?! Па, ипак, Пашић прстом није мрднуо! Шта више, да би Бугари лакше освојили Једрене, он је држао неколико месеци целу нашу војску под оружјем, како би везао турске снаге, а колико је то додатно коштало, што такође није била наша уговорна обавеза! Забележено је и низ мањих буна, чак и испред Једрена, међу нашим војницима, који су хтели кућама, на њиву… они нису схватали зашто седе, кад су рат успешно завршили.

Из свега овога јасно се види, да смо ми у целу ову авантуру ушли неприпремљени, без икаквог плана, без алтернатива, па чак и без јасних хтења, већ како шта наиђе, као да се није радило о међудржавним договорима и односима, већ о партијском мешетарењу и погађању, што ће нам се, као „метод” државне политике, касније у Југославији, опет кривицом Пашића, обити о главу, кад он није схватао да у сукобу са Хрватима, није реч о сукобима партија, већ о националним хтењима, у којима нема погађања.

Наиме, накнадно тражење ревизије Уговора, да би се добила Македонија, тј. спорна зона, ма колико да је било праведно са становишта нашег доприноса у њеном ослобођењу од Турака, натоварило нам је један морални бламаж, уместо да буде последица наше јасне националне оријентације, коју су, на жалост, Бугари имали, и коју су бранили за све време.

Јер, шта би се десило да смо добили целу нашу неспорну зону, у коју је спадао и излазак на море у Северној Албанији?

Зар бисмо све оно што смо дали мимо Уговора, у крви, у материјалу, у новцу… за бугарску победу и њено проширење – заборавили и опростили!? Просто као – бакшиш?

И тако, тек пошто смо из Албаније истерани одлуком амбасадорске конференције у Лондону, сетили смо се компензација, не схаватајући да тиме од ослободилаца постајемо освајачи, који деле „плен”, што је грдна, неопростива и несагледива грешка Пашићева, колико грешка, толико и доказ потпуне неспособности у вођењу државне политике. Опет се показало да он може само да каска за догађајима, а никако да их својом политиком усмерава и намеће.

(О свем овом, у Крлежиној Енциклопедији, угледни српски историчар, Димитрије Ђорђевић написао је: „На притисак буржоазије и војних кругова, опијених ратним победама, српска влада поставила је питање ревизије савезничких уговора са Бугарском, у погледу деоба територија у Македонији, позивајући се на своје повлачење са Јадрана”!)

Share this post


Link to post

1913. 17. јуна, почетак рата са Бугарском. Како су Бугари имали амбицију да уђу у Цариград, макар толико да се њихов Фердинанд тамо крсти и пређе у православље, они су главнину своје војске пребацили на тракијско ратиште, забашурујући своју обавезу на фронту у Македонији. Место њих ми смо сами ослободили Македонију, уз то смо им целом једном дивизијом и опсадним топовима помогли при освојењу Једрена, што не само да нису поменули у проглашењу те победе, већ су тражили да платимо и превоз наших погинулих војника и официра, код Једрена, изјављујући да су за одлучујућу услугу у војсци и техници, при том заузећу, спремни да нас – исплате новцем, као да смо ми њихова најамничка војска! Најзад, кад се рат завршио, према њиховим потребама и циљевима, сасвим хладно затражили су испуњење уговора, тј. да напустимо крајеве које смо ослободили, а које према Уговору њима припадају! Што не говори само о њиховој дрскости, већ и нашем укупном понашању у саобраћају с њима, које је ту дрскост надахнуло.

Бадава све молбе и сва убеђивања да се спор реши мирним путем, на чему је чак и руски цар лично инсистирао, претећи оној страни која прва почне сукобе. Међутим, Фердинанд и њему верни генерали, нису хтели ни да чују. И тако је спор решен на Брегалници, која је била више него пораз за Бугаре, већ њихова права пропаст, пошто су у рат ушли и Грци и Румуни, па и Турци, те је изгубила скоро све што је својим оружјем освојила. Право је чудо како у том часу у Бугарској није дошло до револуције. Јер, да није било Брегалнице, Бугарска би постала најмоћнија сила на Балкану, пошто је и морално и политички, и психолошки и територијално, досегла свој врхунац, са ког је могла даље само да се шири и јача. Брегалницом је све то срушено. Шта више, Брегалница је постала њена судбина, она ће је, у Првом светском рату, одвући на погрешну страну, њен дух ће је водити у пропаст и током Другог светског рата.

Из балканских ратова, међутим, највеће је користи са најмање жртава, извукла Грчка, освојивши и Солун и готово целу Тракију, до пред сам Цариград, са мноштвом острва.

Ми, пак, благодарећи Брегалници, у први мах, прошли смо добро, али убрзо су настале такве тешкоће, које су показивале да је наш славно добијени рат, постао залога свих наших каснијих неславних губитака. Не само што нисмо добили излазак на море, већ смо стекли и крајеве са албанском већином, која је одмах кренула у отворени рат против нас, подстицан од Аустрије и Италије, па и Бугарске. Уз то, у Македонији су настали такви проблеми, које нисмо ни до почетка светског рата успели да начнемо, а камоли да решимо.

Требало би да ми данас знамо да је балкански рат био наша пропаст, наши храбри преци, међутим, то још нису знали, мада су осећали.

Ипак, не би требало да се заборави да су радикали и у Старој Србији и у Македонији, дигли велику пљачку, додуше „легалним трансакцијама”: најпре и највише тиме, што су забранили пренос тапија продатих турских имања, због чега су она пала у бесцење. А кад су „Пашић и два три радикалска првака” накуповали читава села буд зашто, забрана је дигнута!

За разлику од њих, Црногорци су, сви од реда, „законом победе”, све живо и вредносно понели са собом, из Старе Србије не питајући да ли је турско, српско или арнаутско. Бадава је кнез Никола уводио за војна лица – шибљику, а за чиновнике и цивиле – батину. Чак и оне које је слао да казне пљачкаше, и они су пљачкали.

Share this post


Link to post

1913, 28. јула. Букурештанским миром завршен је балкански рат. Србија је проширена за близу 40 хиљада кв. километара, што је било и много и велики терет за нашу државу, не само исцрпљену ратом, већ и за њену ненавикнутост да се заједничким радом свих фактора, прионе на обједињавање и усклађивање свих интереса и потреба целог становништва. Одиста, тад смо први пут стекли – становнишво. Дотле смо знали само за Србе у српској држави, и могли смо се међу собом свакојако понашати и сатирати, ипак је све то „остајало међу нама”. А сад поред Срба, стекли смо и једну нејасно дефинисану популацију у Македонији, која је тек требало, свестраним националним радом, да постане српска, уз Арнауте, који су и великој Отоманској империји била непрекидна брига и сметња, својим бунама, убиствима и пљачкама… а у верском погледу сем православаца, добили смо и католике и муслимане, које је све редом требало научити да буду грађани нове државе, не само лојални, већ и свесни чиниоци у њеном животу и развоју. Био је то рад и посао који је, по дефиницији својој, тражио далеко веће одушевљење и далеко већу компактност, но што смо их имали и у протеклом рату, а камоли у миру.

Сад се тек имало да види да је кнез Милан имао срећу што 1878. нисмо стигли да осветимо Косово, јер како смо онда били и мали и нејаки, ко зна не бисмо ли у „суживоту” са Арбанасима, доживели ново Косово.

Одиста, убрзо потом дошло је до великих Арнаутских побуна. У Дебру је из сваке куће пуцано на нашу војску и полицију. У Ђаковици и Призрену, такође. Уз убиства, пљачке, и паљење села са нашом већином. Дошло је до накнадног мобилисања једног дела наше војске, која је потом упала у Албанију да би заузела стратешке положаје и онемогућила даље упаде Арнаута, што је изазвало велике протесте А/У како је то повреда Лондонског уговора, па смо се морали повући, остајући тако на милост и немилост Арбанаса.

Биће да је већ било оних који су почели давати за право Лаву Троцком, који је, као дописник руских новина током балканских ратова, написао: Србија јесте победила, али је и стекла „камен око врата”, утолико пре што су, сем албанских „качака”, почели и бугарске комите да упадају у Македонију.

Share this post


Link to post

1913/14. Успостављање државне власти у новим крајевима. Од свега што се позитивно знало и видело, било је то, да радикалска влада није хтела да се важност Устава Краљевине Србије, прошири и на Стару Србију и на Македонију, већ су у тим крајевима владали помоћу уредаба. У том погледу и војска, дакле – црнорукци, били су сагласни са њима, с том разликом што су они сматрали да би тамо требало завести војну управу, која ће систематским патриотским и просветним радом, уз помоћ тамошњих Срба, Македонце учинити правим Србима. Они су чак предвиђали да би такво стање требало да траје неколико година.

Нађена је једна солуција, по којој је остала војна управа, са именованим среским и окружним начелствима као испоставама грађанске власти из Србије, са чиновничким и полицијским „особљем” и „персоналом”, који се није могао наћи гори, што је стварало и створило многе проблеме, што нису били наивни, а понајмање пожељни.

Све то жалосно и недорасло, показивало је само једно, да Србија, као држава, а то је код нас значило – њене странке, нису ни саме биле припремљене за све оно што су нови крајеви очекивали и наметали, тј, да су у њих ушле по нашој старој пословици, ко „грлом у јагоде”, уместо да су систематски и плански разрадиле све фазе преузимања и успоставе власти, са најспособнијим и најпоштенијим кадровима. Отуда нам је реално претила опасност да не можемо да успоставимо јединствену државу на целом простору.

Али, ако нисмо успели у оном што се од једне добро организоване државе очекује, успели смо да у новоослобођеним крајевима убрзо успоставимо терен за надметање између војних и цивилних власти. Наиме, Стојан Протић, као министар ун. дела, донео је Уредбу о првенству цивилне власти над војном, које се „првенство” доказивало у низу протоколарних процедура, па тако и коме ће недељом и о празницима, припадати – десна страна у цркви! Постоје читав низ строго поверљивих и детаљних извештаја окружних начелника министру Протићу, како су и на који начин, изиграли свог подручног војног команданта, што да није трагично, било би комично.

Али, како се код нас и иначе из ситница увек надувају велики сукоби, то се и овде тако десило, па је цео официрски кор устао против те Уредбе, уз официре је био и војвода Путник, па и сам краљ. Настаје криза владе, Пашић даје оставку, коју разрешава Русија: Пашић има да остане! Уз Пашића је сад био већ и престонаследник. И…

Share this post


Link to post

1914, 11. јуна абдикација краља Петра, одн. „преношење вршења краљевске власти” на престонаследника Александра, „због болести”.

Био је то тежак ударац за заверенике. Свакако и за краља, кога је Русија свесно жртвовала. Тек, Србија је тим (државним) ударом, кренула на пут неизвесности и свакојаких недоумица, поготову у војсци. Командни кадар није знао како да се понаша. На једној страни Пашић и престонаследник, на другој црнорукци, који су после великих херојских подвига у минулим ратовима, били веома популарни, и у народу, а не само у војсци.

Да ситуација буде још замршенија, па и гора, дан пре

краљеве абдикације, распуштена је НС и заказани су нови избори за 1. август. Наиме, радикалима се журило, да док је још свеже сећање на победу и на проширење земље, искористе своју популарност у народу, и да у Скупштини повећају своју предност.

Ипак, не само са ове дистанце посматрано, расписивање избора, у том тренутку, када је све, и иначе, било узаврело, и на домаћем и на страном терену, није било политички мудро, поготову што су се код нас избори увек претакали у неку револуцију, у којој се нису бирала средства у борби са супарничким странкама и појединцима. Сад кад је требало много заједничког рада на утврђивању и продубљивању свега онога што је добивено ратом, уз сталну борбу са Арнаутима, па и бугарским комитама, распиривати још веће поделе и још већа унутрашња непријатељства, био је то један самоубилачаки акт, који ће нам се врло брзо, гадно осветити.

Share this post


Link to post

1914, 15. јуна, Сарајевски атентат, погибија аустроугарског престолонаследника Фердинанда. Тог дана Гаврило Принцип је са два метка убио Фердинанда и његову жену Софију, мада се тврди да је други метак био намењен гувернеру Босне, генералу Поћореку, који је седео са њима у колима. Фердинанд се враћао са војних маневара, који су били уперени против Србије, и у часу кад је свечано и, у исти мах, изазовно желео да се прошета Сарајевом, најпре је на његов аутомобил непрецизно бачена једна бомба (Недељко Чабриновић), да би Гаврило Принцип, у другом моменту, приликом скретања аутомобила, пуцао и усмртио оног ког су босански омладинци сматрали главним виновником свих зала у Босни.

Тај ће атентат А/У искористити као формалан разлог за напад на Србију, који је иначе од раније био спреман, са идејом њеног уништења и дељења између суседних држава, при чему би Мачва и Подриње припали А/У. Они су веровали да ће та одмазда бити једна кратка казненена експедиција, међутим, она ће изазвати Први светски рат.

Принципу и његовим друговима је суђено у Сарајеву (12. окт. 1914), којом приликом се није могло доказати учешће Србије у атентату, јер су учесници упорно и храбро тврдили да је то била њихова самостална идеја, па пошто је по А/У законима Гаврило био малолетан (рођен је 1894) то је био осуђен на 20 година тешке робије, али је у затвору (априла 1918) умро од туберкулозе.

Из извештаја наших посланика на страни, види се да је сам Фердинанд био омражена личност, не само у околним земљама, већ и на самом двору у Бечу, због његовог фанатичног католицизма, а опет Мађари су га мрзели јер се, наводно, спремао да уведе уместо двојне, тројну монархију, са Јужним Словенима, тако да ако се нису јавно радовали, још мање су туговали због његове погибије. Одиста, у Бечу је за све време, као и нормално, свирала музика… а у Пешти су чак одржане и коњске трке. Једино су га у Загребу ожалили, „као наду Хрватске”, због чега је велики део грађанства, тражио освету за Србе, коју су одмах и предузели, уништавајући и палећи, током три дана, све српско – куће, радње, редакције српских листова.

Ипак, преовлађивало је мишљење да конци завере воде у Србију, што је и сама Пашићева влада, на известан начин, знала, јер је била обавештена да су неки омладинци (припадници „Младе Босне”) тајно пренели, из Србије, преко Дрине, револвере и бомбе. Одиста, почев од 22. маја 1914, начелник округа подринског, извештава претпостављене, да има „доставу, да ће официри који су на служби при граничној трупи у повереном ми округу, покушати ових дана, да преко наших људи у Босни, пребаце извесну количину бомби и оружја”. После другог сличног извештаја, од 2. јуна, Пашић ће написати на полеђини његовој: „Да се пише Министру војном и спречи сваки такав рад, јер је врло опасан по нас”. Потом настаје преписка, која коначно долази до Аписа Димитријевића, као начелника обавештајног одељења Врховне команде, који извештава начелника Генералштаба, војводу Путника, да је тачно да је дао четири револвера Малобабићу, „који нам је учинио најлепше услуге у најозбиљнијем времену за време наших ратова, кад је А/У извршила мобилизацију… и кад је у Босни заведено изнимно стање”,али само за „самоодбрану”, да га је, шта више, упознао са мајором Љубомиром Вуловићем, да би и даље били на вези, „у интересу службе”. Да је тог трена могао да помисли, да ће баш њих тројица у освит једне зоре, стати пред стрељачки строј у Солуну! Међутим, за све те везе, сазнао је генерал Божа Јанковић, председник патриотске организације „Народна одбрана”, створене одмах после анексије 1908, и известио Протића, а овај Пашића, те је војвода Путник, у одговору министру војном, од 10. јуна, после Аписовог реферата од 8. јуна, написао: „Изгледа ми да овде постоји суревњивост у раду ’Народне одбране’, која би хтела да зна и контролише рад органа и лица Главног Г – штаба”. Пашића то не задовољава, па опет, 11. јуна, пише министру војном: „Са више страна дознајем од људи, којима поклањам пуно поверење, да се официри пограничних трупа у округу подрињском, упуштају у опасан рад, који не само да је забрањен, него се сматра као велеиздаја према отаџбини… Животни интереси Србије намећу јој да се чува свега што би могло изазвати оружани сукоб са А/У, у времену кад је нама мир неопходан да се опоравимо и спремимо за будуће догађаје, који предстоје”…

Тешко је данас рећи, да ли на жалост или на срећу, тек војвода Путник је остао глув на та „цивилна подметања”, која су хтела да се мешају у војне ствари, и сасвим хладно отишао на лечење у Карлсбад, рачунајући, ваљда, кад Пашић може да тера предизборну кампању по Србији, може и он да се лечи! Ипак, наш посланик у Бечу, Јован М. Јовановић, скренуо је, још 4. јуна, онако изокола, пажњу аустријском министру Билинском, цивилном гувернеру Босне, како би на Видовдан, и уопште, на њиховим маневрима можда могао неки метак и да залута…

Share this post


Link to post

1914, 10. јула, Нота Аустроугарске српској влади. Тог дана у 6 часова по подне, А/У посланик у Београду, барон Владимир Гизл (ожењен Српкињом) предао је ноту српској влади (писац ноте Хрват, Александар Мусулин), којом се тражи одговор у року од 48 часова. Ноту је примио, у име владе, др Лазар Пачу, министар финансија, који је замењивао Пашића, који се налазио у предизборној агитацији, ван Београда. Пачу, који је био енергичан човек, одмах је, не чекајући Пашићев повратак, упутио циркулар нашим посланицима на страни: „… захтеви су такви да их у целини не може прихватити ни једна српска влада”.

Збиља је несхватљиво и необјашњиво понашње свих лидера наших странака, да су они и после атентата – када је свима морало бити јасно да рат са А/У виси у ваздуху – и даље терали предизборну агитацију, уместо да су се одмах споразумели да изборе одложе, и да се свим силама окрену припремама за одбрану земље. Поготову је та опасност и нова реалност морала бити јасна влади, која је добијала извештаје свих наших дипломата о неминовности А/У напада.

У предатој ноти, А/У је у 10 тачака изложила своја тражења, од којих је била најспорнија тачка 5: „Да прими сарадњу органа Царске и Краљевске владе у циљу сузбијања субверзивних покрета управљених против територијалног интегритета Монархије”, што је била дрска повреда наше независности. На почетку ноте А/У подсећа нашу владу да се својим признањем од 18. марта 1909, да анексијом нису повређени витални интереси Србије, обавезала „да промени садањи начин своје политике према А/У, те да с њом убудуће буде у односима доброг пријатељства…” а према истрази је утврђено да је сарајевско убиство припремљено у Београду, те с тога тражи распуштање организације Народне одбране, хапшење мајора Танкосића и свих других официра и чиновника који су криви за пропаганду против А/У, а за које „А/У влада задржава право да саопшти њихова имена краљесвкој српској влади”… затим, да из „јавне наставе изостави све што служи или може служити за развијање пропаганде против А/У”… Најзад, помињу се и 4 револвера и шест бомби са којима су „злочинци извршили атентат”…

Поводом те ноте, регент Александар упутио је руском цару депешу, у којој се каже:

„Готови смо да примимо А/У услове који су прихватљиви у односу на једну независну државу, као и оне које би нам саветовало Ваше Величанство … По истеку рока (Ноте) можемо бити нападнути од А/У војске која се концентрише близу границе. Немогућно нам је да се бранимо, те преклињемо Ваше Величанство, да нам што пре укаже своју помоћ”.

На ову депешу одговорио је руски мин. ин. дела, Сазонов: „Ако је Србија доиста у тако очајном положају, можда би било боље, у случају аустријског упада, да Срби не покушавају да се одупру, већ нека се повлаче, остављајући непријатељу да заузме њене територије без борбе, а учините апел на велике силе”, што је поновио и нашем посланику у Петрограду: „Ако се не можете бранити, онда поступите као Бугарска прошле године (кад је напала и Румунија, она се повлачила – С. Т.). То би изазвало огорчење свих народа против А/У”.

Иначе, велике силе су различито реаговале на ову ноту. За чудо, најенергичније се понела Енглеска. Председник владе Едвард Греј је рекао: „Ова нота превазилази све што сам у оваквим приликама видео… Ово је најстрашнији докуменат што га је икад једна држава упутила другој независној држави”. Још је А/У посланику додадо: „Ако би А/У упала у Србију, настала би опасност од једног великог европског рата”. То је рекао и Сазонов: „Ово је европски рат!” Ватикан је примио аустријску ноту повољно. „Папа одобрава снажну акцију против Србије”. Немачка влада је још пре предаје ноте, била на А/У страни. Италијани су одбили да се ангажују на А/У страни, јер нису били од своје савезнице претходно обавештени за један тако „агресивни демарш”. Француски председник, Поенкаре, био је на путу у Стокхолму, одакле је послао лични телеграм краљу Петру…

Као што је регент рекао, у нашем одговору скоро све је прихваћено, сем тачке 5, с тим што је речено и то, уколико А/У није задовољна нашим одговором, да прихватамо одлуке Међународног суда у Хагу. Одговор је предат 12. јула, и том приликом Пашић је послао циркулар свим нашим посланицима на страни:

„Данас у 5 3/4часова по подне предао сам одговор на А/У ноту. Из одговора ћете видети да смо ишли до крајњих граница до којих смо могли ићи. А/У посланик Гизл, кад је примио ноту, изјавио је да је мора сравнити са упутствима и да ће одмах дати одговор. Чим сам дошао у Мнистарство, посланик ме је писмом обавестио да није задовољан нашим одговором и да напушта Београд тог вечера са целим особљем Посланства. Краљевска влада сазвала је НС за 14. јули у Нишу, куда одлази још ноћас”. (Наравно, реч је о НС старог сазива, која је распуштена 10. јуна).

Исто вече, влада је упутила један прилично сув и рутински Манифест српском народу, у ком на крају каже:

„Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану отаџбине, верујући, да ће се нашом патриотском позиву сваки радо одазвати. Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност, а грађанима, који нису позвани под заставу, саветујемо, да остану код својих домова и мирно раде своје послове”.

Сутрадан, 13. јула, Др Мирослав Спалајковић, наш посланик у Петрограду, на послати циркулар, одговара:

„Званично вам јављам да ће руска војска прећи границу оног часа чим А/У нападне Србију, и да је због тога од пресудног значаја да ми то одмах јавите… По мом мишљењу указује нам се сјајна прилика, и ваља је искористити мудро и остварити потпуно уједињење Срба. С тога је желети да нас А/У нападне. У случају томе, напред у име Бога!”

Јавио се и краљ Никола. У депеши регенту од 14. јула, он

каже: „Понос српског имена није допустио да се иде даље у попуштање. Слатке су жртве које се подносе за правду и независност… Живио мој мили унуче, на радост твојега драгог оца и моју! Живјела храбра српска војска! Живјело наше мило Српство! Твој дјед Никола”.

Регент му је одмах узвратио: „…Шаљем поздрав мом мудром и драгом деди и храброј црногорској војсци!”

Писао је и руском цару, а овај му одговара:

„…Обративши ми се у тренутку необично тешком, Ваше Краљевско Височанство, није се преварило у осећањима којима сам обузет према њему, као ни у моју срдачну наклоност према српском народу…”

Пошто је наш посланик у Бечу, Јовановић, 11. јула послао депешу војводи Путнику, да се хитно врати у земљу, ђенерал Степа Степановић јавља министру војном, да је војвода Путник „стигао данас (14. јула) у Турн Северин, где ће се због слабости задржати дан два”.

Share this post


Link to post

1914, 15. јула, А/У објава рата Србији, отвореном депешом преко темишварске поште што је у први мах довело до сумње у аутентичност објаве рата. Али већ следеће ноћи, пред поноћ, почело је непрестано бомбардовање Београда са Бежанисјке косе, и све је било јасно. Тог дана ми смо бацили железнички мост на Сави у ваздух. Рат је увелико почео.

„Топовска зрна нарочито засипају Теразије и главну улицу (Кнез Михаилову – С.Т.). Учињена штета на хотелима ’Посавина’, ’Грчка краљица’, енглеском посланству, америчком конзулату, Француско – српској банци, управи Државног монопола, Другој београдској гимназији”.

У почетку наши нису одговарали, али од 17. јула почели су артиљеријски дуели. Тог дана Пашић пише посланику Веснићу у Париз:

„Набавите одмах пет аероплана најбољег система, са два седишта… и наредите да се одмах пошаљу преко Солуна за Србију. И исто тако ангажујте пет добрих пилота”.

Наш посланик из Атине јавља, 21. јула: „Многи Талијани долазе овде и желе о свом трошку поћи као добровољци у Србију”. Пашић одговара: „Пошто немамо оружја и муниције довољно, то за сада не можемо примити”…

Сад се већ могло видети да ни влада, ни њена „сељачка скупштина” (што је непрестано кресала војне буџете), а ни опозиција (својим опструкцијама, којима су били онемогућавани и војни зајмови… нису били на висини националног и државног задатка, јер су сви заједно морали бити свесни да нас А/У неће дуго оставити на миру, и да је, с тога, нужно и хитно наоружати и опремити војску. Јер, после балканских ратова нама је силно порастао углед не само међу Србима – њеним држављанима, што она никад није волела, и што је за њу увек била нека опасност. И што за њене намере нашег истребљења, никад није имала бољи тренутак од тадашњег, с обзиром на наша грдна изнурења током ратова, и људска и материјална. Поготову што за њу није била тајна оно преко чега су наши политичари олако и неодговорно прелазили, терајући политику (чак и после сарајевског атентата, постоје извештаји о прегањању цивилних и војних власти око тзв. приоритета!), а што ће, на своје запрепашћење, констатовати кнез Трубецкој, који је заменио изненада умрлог руског посланика и великог нашег пријатеља, Хартвига – да српска војска нема ни довољно пушака, ни муниције, ни шињела, па ни опанака, а камоли цокула… да су многи у рат пошли у својим цивилним оделима, да би чекали да неко погине како би се војнички опремили.

Зато и није чудо што је аустријски министар ин. дела Берхтолд хтео да се одмах и без објаве рата упадне у Србију, и обави тај лак војнички задатак.

Ствари су, међутим, кренуле другим током, А/У је својом упорношћу изазвала светски рат и своју пропаст. Наиме, 19. јула Француска је мобилисала, а 20. Немачка је објавила рат Русији, што ће учинити и Француској два дана касније, када ће упасти у неутралну Белгију, како би преко ње дошла до Француске. То је био повод да Енглеска 4. авг. објави рат Немачкој, тако да се сад већ имала ова ратна диспозиција: с једне стране тројни савезници – Русија, Француска и Енглеска, а с њима Србија, Црна Гора и Белгија, а с друге, савез тзв. Централних сила – Немачке и А/У. Италија, иако њихова савезница, остала је неутрална, с обзиром да се с њом нису консултовали. У рат ће ускоро ући и Јапан на страни Савезника, као и Турска, али уз Централне силе.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...