Rogonos

Vodic za Srbe pocetnike

Recommended Posts

1914, од 30. јула до 11. августа, Церска битка и протеривање Аустријанаца преко Дрине и Саве. У рат смо ушли са регентом као врховним командантом, вој. Путником као начелником штаба Врховне команде(пом. ген. Ж. Мишић) смештеним у Крагујевцу. Команданти армија: Прве – ген. П. Бојовић (касније ген. Ж. Мишић), Друге – ген. Степа Степановић, Треће – ген. Петар Јуришић – Штурм, и ген. М. Божановић, командант тзв. Ужичке војске.

Пошто је Поћорекова војска из Босне успела да пређе преко Дрине, надирући према Ваљеву, наша команда је прихватила одлучну битку на Церу, у којој је потпуно уништена А/У В армија, и стечен велики број заробљеника и ратни материјал, са преко 50 топова, тако да је 11. августа (када смо ослободили и Шабац) није било више ни једног непријатељског војника у Србији.

У тој бици једва да је било других народа, сем словенског порекла, јер се Поћорекова војска састојала скоро искључиво од Чеха, Хрвата, муслимана, Словенаца, а и Срба из А/У, који су после страховитог терора над њима, након сарајевског атентата, једним делом били похапшени и депортовани, а другим насилно одвучени на фронт, и то у прве редове, како би могли бити контролисани.

Била је то прва савезничка победа против Централних сила, и велики бламаж А/У, који је силно одјекнуо светом. Наравно, и на нашој страни било је великих губитака. Погинуло је преко 50 официра и преко 2.000 подофицира и војника, не рачунајући рањенике којих је било преко 15 хиљада. Али је зато морални успех био немерљив.

Share this post


Link to post

1914, 20. нов – 3. дец. Колубарска битка. Пред трећом навалом А/У војске из Босне под командом Поћорека, српска војска се, и ослабљена и без артиљерисјке муниције која се чекала из Француске, морала повлачити, па су, ради сужавања фронта, напуштени и Београд (у који је прва ушла „Карловачка пучко – усташка пуковнија”, што је „понукало” и самог цара Фрању Јосифа да изрази „захвалност Хрватима”) и Ваљево, а и Сувобор, што је изазвало промену ратних планова непријатеља, али у нашу корист.

Негде пред славну Колубарску битку, кад је потиштеност наших војника била видна, и под утицајем А/У летака који су бацани из њихових авиона, у којима су поручивали да је свака наша даља борба узалудна и убитачна, потпуно изненада, краљ Петар је дошао међу војнике и рекао им, како их ослобађа заклетве коју су њему дали, али да их не може ослободити оног дела заклетве, који се односи на отаџбину. Ипак, ко хоће нека иде. А он је затражио пушку и 50 метака и отишао у ров.… Рекло би се једна демагогија, ал ако и јесте, наполеоновског је типа, „а ла Аустерлиц”. И шта друго, настало је једно опште одушевљење, које се пронело целим фронтом.

У међувремену је стигла и муниција из Француске, трупе су попуњене регрутима, а избегло становништво упућено је у позадину, чиме је ситуација у многоме рашчишћена, и 20. нов. издато је наређење за општи напад, који је за непријатеља био потпуно неочекиван. Већ идућег дана повраћен је Сувобор, чиме је направљена права паника у непријатељским редовима, који су се најпре повлачили ка Ваљеву, а потом се спасавали преко Саве, код Шапца. Направљен је и одлучан продор према северу, па су непријатељи и ту пребачени преко Саве и Дунава, да би, после великих борби, био повраћен и Београд, 2. дец. 1914.

Са трупама у Београд је ушао и краљ Петар са регентом, и одмах отишли у Саборну цркву, где је држано свечано благодарење.

Иначе, Колубарска битка, звана и Сувоборска, била је за А/У војску права катастрофа, која је за собом оставила преко 50 хиљада заробљеника, међу њима и око 500 официра, уз 30 хиљада мртвих и преко 100 хиљада рањених, и огроман ратни материјал. Била је то нова велика А/У срамота, утолико већа што је доживљена од мале и нејаке Србије, за коју су унапред причали да ће је за час смлавити. Њихова увереност у победу, била је толика, да су 18. нов. поставили за гувернера Србије, генерала Стјепана Саркотића, ранијег војног гувернера Босне, будућег освајача Ловћена, 1915. и каснијег усташког организатора. Почели су чак и да припремају спискове хрватских судија и управних чиновника који ће владати поробљеном Србијом! Али све је отишло у ветар. Наравно, цех је платио Оскар Поћорек. Био је смењен.

Природно, и наши су губици били страховити, 22 хиљаде мртвих, преко 90 хиљада рањених и 19 хиљада одведених у заробљеништво. Али, изборили смо не само славу и уважење, већ и ратни предах, од скоро 10 месеци, што је био прави спас за обнову и попуну наших снага и наших моћи.

Као и у Церској бици, тако и на Колубари, главну су реч против нас водили Југословени из А/У, сврстани у три корпуса: XIII – загребачки, XV – босанско херцеговачки и XVI –– далматински. У загребачком корпусу, у 42. домобранској дивизији, званој „вражја”, био је и подофицир Јосип Броз, каснији Тито. У истој дивизији служио је и борио се, Влатко Мачек, будући шеф Хрватске сељачке странке, и п. пред. краљевске југословенске владе.

Треба рећи, између ових двеју битака, по целој освојеној територији Србије, а посебно у Мачви, непријатељска зверства била су тако дивљачка и невиђена, да је српска влада позвала швајцарског, већ познатог, стручњака за техничку полицију, Арчибалда Рајса, да о њима сведочи пред светском јавношћу, што је он и учинио, да би потом остао са нама као добровољац у нашој војсци, живећи и после рата у Београду, за које је време објавио преко 600 чланака, борећи се за нашу ствар. О Мачви ће писати и чувени амерички новинар, Џон Рид: „Човек би могао ићи километрима и километрима, свака кућа је била опустошена” . Одиста, Мачва се белела од вешала (сељаци у том крају носе се у белом), а знали су и да вежу децу и жене и да их гоне испред себе, као живи зид, у борби са нашом војском, или да покољу читаве породице, махом жене, децу и старце… а знали су и да их и на десетине сатерују у подруме, и да их живе спале, што је такође забележио Џон Рид, у свом обиласку Мачве. У Шапцу је топовима срушена црква пуна народа, тако да нико није остао жив! А о пљачкама, уништавању и паљевинама, не треба ни говорити. Једноставно, било је то темељно затирања свег што је српско. У тој ревности и крвожедности, предњачили су речени „јужно словенски корпуси”, па није ни чудо што су били тако љубљени у А/У војсци, да су „по броју добијених златних медаља” (од чистог злата!) били апсолутни рекордери, а пре свих II босанско – херцеговачки пук, са 42 златне медаље, састављен махом од Хрвата и муслимана. Напослетку, много говори и податак: од свих заробљених у Колубарској бици, свега се њих 452 јавило добровољно у српску војску, од тога – 430 Срба и 22 Хрвата.

Share this post


Link to post

1914, 22. нов. Формирана коалициона влада у Нишу. Несхватљиво је да се толико дуго отезало са стварањем коалиционе владе, утолико пре што се никако није могао предвидети исход нашег првог судара са једном таквом моћном силом каква је била А/У, једанаест пута већа од Србије. Требало је пуна четири месеца да се Србија политички обједини, па и тада, тек на тражење – пук. Аписа!

Коалциона влада састављена је тако, што је Пашић остао председник владе и мин ин. дела, и што су његови радикали задржали главне ресоре: финансија (др Лазар Пачу), унутрашњих дела (Љубомир Јовановић) и правде (Марко Ђуричић); док су самосталци добили ресоре – просвете (Љуба Давидовић) и грађевина (Милорад Драшковић); а напредњаци – народне привреде (др Војислав Маринковић). Стојан Протић је, нема сумње, жртвован због самосталаца, који њега никако нису подносили.

Share this post


Link to post

1914. 24. нов. Нишка декларација. Ван сваке је сумње да је краљевина Србија ушла у рат без икакве идеолошке и политичке припреме, већ и због тога што су међусобне страначке борбе биле главна тачка нашег државног и националног „дневног реда”. Пашић је и због опструкције опозиције, тј. због немања апсолутне већине, желео изборе, верујући да ће народ, сада, после победе и проширења земље, бити на страни радикала, који су на сав глас агитовали како су ратни успеси успеси њихове владе и њихове странке. Стога је и неколико пута давао оставку, желећи да изазове кризу, која би довела до расписивања избора, али је краљ Петар увек успевао да ствари стиша. У таквој атмосфери једва да се мислило на даљу будућност, па и на стварну ратну опасност. Она, ако се и осећала, остављана је за – после избора, главно је било изаћи на крај са „домаћим противницима”. (Тек почеком августа 1914, дакле кад је рат почео, влада у Нишу окупља неке научнике, са задатком да израде програм ратних циљева Србије, па и тада без алтернатива, већ све на карту уједињења „три племена”, за разлику од Хрвата и Словенаца који су, иако без званичне владе, имали читав низ варијаната, а све са становишта њихових уских националних интереса).

Рат нас је и у војном погледу затекао неспремним, чак и без начелника штаба Врховне команде. Све то, још и више и дубље, знало се у А/У, и зато се она, тј. њени војни кругови, и надала брзом успеху.

И тад, на брзину, у Нишу, долази до „испостављања” тзв. ратних циљева Србије, по којима Србија не води рат за ослобођење и уједињење свих Срба… већ свих Срба, Хрвата и Словенаца, што ма колико да није било изненађујуће, ипак је значило да ми преузимамо туђу бригу и туђу обавезу. Међутим, још од мајског преврата 1903, југословенске „гатке” су непрестано у оптицају, поготову са наше стране, а много тога се и чинило да би се та мисао и та идеја усадила у свест свих Јужних Словена. Све то што је била жеља и маштање, сад је требало да добије и свој званични и конкретни вид, у тзв. Нишкој декларацији, донесеној као изјава новоформиране коалиционе владе, на Скупштини у Нишу, 24. нов. 1914.

„… Уверена у решеност целог српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједњиње све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси”.

Иако је овој „Нишкој декларацији” даван и дат велики значај, пре свега значење почетног акта у стварању будуће Југославије, данас после свих искустава и са хладном главом, мора се читати само оно што у тој Декларацији пише, а не оно што се њом желело. Да би била то што јој се приписује, било је нужно да она садржи – позив свим поробљеним Јужним Словенима, да одлучно стану на страну Краљевине Србије и да се заједничком борбом дође до заједничког и жуђеног циља.

Али, ко је смео да искаже такав „позив”, кад се у часу кад је та „декларација” исказивана, водила најкрвавија битка, Колубарска битка, између наше војске и тих будућих грађана заједничке нам домовине – Хрвата, муслимана и Словенаца, који су као шакали јуришали на све што је наше, утркујући се у својим злочинима и својој одважној храбрости са Аустријанцима и Мађарима у борби против нас. Муслимани још и зато што је рат против нас, од стране турског султана, верског поглавара свих муслимана, проглашен – светим ратом.

Отуда, последња реченица те Декларације: „Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси”, не представља ништа друго него поновна понуда за бесплатно расипање наше крви за добробит других, па макар они били и тадашњи наши најљући непријатељи. Опет смо испали најамничка војска, само док су Бугари хтели да нас исплате, овде се сами нудимо за спасиоце оних, који нам ту крв пуштају.

И бадава је што је Пашић у писму нашем посланику у Петрограду, Спалајковићу, описивао карту наше будуће велике државе, остаје чињеница да су се за њу, са оружјем у руци, уз стравичне жртве, борили само и једино Срби, да би после испало, да смо им ми, тим оружјем, наметнули ту нову и велику државу, као наш продукт и као нашу потребу.

Тај проблем ми никада нисмо могли да схватимо, свеједно што се увек говорило (и правдало) да је Југославија омогућила да се у једној држави нађу сви Срби. Ако је то било тако, онда се то унапред морало знати и предвидети. А пошто се то, као и толико другога код нас, није предвидело, онда смо, као што се у време комуниста говорило, спали на то, да решавамо битне и кључне ствари „у ходу”, док друга страна – Хрвати и Словенци – то никако нису чинили. Они су тражили своје. Вероватно, с правом. Што ми, такође, нисмо могли да схватимо.

Стога „Нишка декларација” представља тек један бледи покушај да скрене пажњу нашој западној „браћи”, да се ми боримо и за њих, свеједно што они то, од нас, и нису тражили.

Додуше, могуће је да је Пашић и желео такву бледу формулацију, зазирући од Русије, којој никако није било право да се православна Србија меша са католичком „браћом”, и вероватно, да је царска Русија опстала, до Југославије, у форми каква је настала 1918, не би ни дошло. Но, све то ипак и опет говори о томе колико смо ми, и у том погледу, ушли неспремни у рат, па су, према томе, и прокламовани „ратни циљеви” Србије, били све друго, само не циљеви. Да је то тако и никако другачије, показаће и ускоро ловљење случајних Хрвата и Словенаца по белом свету, да би се од њих направио „репрезентативни” Југословенски одбор.

Share this post


Link to post

дец. 1914 – септ. 1915, Ни мир, ни рат у Србији. После Колубарске битке дошло је до прећутног примирја – у ком се Немачка спремала да преузме првенство на балканском бојишту – ми, ма колико да смо се прегруписавали за наставак операција, по мало смо се и заносили надом, да је главно, што се нас тиче, прошло, и да нам је остало да, под оружјем, будно чекамо, да савезници сврше ствар. Чак и регент, после Колубарске битке, у прокламацији војсци поручује: „Морамо још неко време вршити своју тешку дужност и стајати уз наше велике и силне савезнике који се боре и за нас, докле они не сможде заједничког непријатеља”.

Истина, ситуација у самој земљи није била баш мирна. У Македонију су бугарске комите стално упадале, баш као што су нас и Арнаути нападали, тако да се морала одвајати војска са фронта, да би њих средила, јер мобилизација у новоослобођеним крајевима, поготову у Македонији, није успела. Читаве чете нису хтеле да положе заклетву, а има података да је од пребеглих Македонаца у Бугарску, формирана XIмакедонска дивизија, која ће се борити против нас на Солунском фронту. Но, ипак било је и лојалних Македонаца, који не само да су прихватили нову државу, већ су се и осећали Србима, поготову из околине Охрида, Битоља и Куманова. Они су помагали одржавању граница, а учествовали су и у походу на Албанију, почетком маја 1915, када је наша војска запосела Елбасан и Тирану, и тиме угушила центре, у којима су се организовале албанске чете, што су упадале и вршиле пустошења на нашој територији. То је и био повод да им регент, у поменутој прокламацији, јавно захвали и, шта више, да им обећа: „Ја објављујем њихово право на све политичке и уставне тековине Ослободитељке Србије”, чиме је, нема сумње, хтео да их што више веже за заједничку српску државу. Чак је и додао: „Прва редовна Народна Скупштина , по закључењу мира, донеће све потребне мере, те да се то потпуно и у живот уведе”, до чега није дошло, али не због Срба у Јужној Србији, већ што су наишла нова и гора времена, кад се спасавало оно што је настало као „резултат рата”, тј. Краљевина СХС, а што и није требало спасавати. Али тада нико није тако мислио.

Иначе, и у самој војсци није било мира. Још у току ратних операција, регент је, као врховни командант, тражио да све наредбе војводе Путника, буду подложне његовом одобрењу, што је стари ратник, хладно одбио, те је дошло до сукоба и у влади. Најзад је направљен компромис: све остаје по старом, само што регент има право да размешта више официре, што је он искористио да, марта 1915, уклони Аписа са места шефа Обавештајног одељења Врховне команде, на ком је месту био од јула 1913. Била је то кобна грешка, којој је претходила једна друга, када је цивилна полиција ухапсила Рада Малобабића, Аписовог помоћника за Босну, где је овај развио читаву мрежу агената, са задатком пребацивања Срба – официра из А/У војске у наше редове. Његовим хапшењем, за које Апис није био намерно обавештен (по одлуци тадашњег министра ун. дела Ст. Протића) та веза је прекинута, па према томе и прелаз Срба из А/У војске у нашу војску.

То већ показује да се око Аписа почео да сужава круг.

У то време, Савезници, посебно Енглеска и Русија, чинили су све да се Бугарска веже за њих, како би она неутралисала Турску, па самим тим обезбедила и безбедан пролаз кроз мореузе. При том се бескрупулозно трговало на наш рачун, преко уступака у Македонији, тј. да им се одмах уступи тзв. неспорна зона.

Притишњена са многих страна и у пуној неизвесности шта ће даље бити на нашем фронту, влада са Пашићем, по одобрењу НС у Нишу (почетком авг. 1915) пристајала је веома споро, на неке уступке, захтевајући да нам свакако остане Прилеп и да имамо границу са Грчком, што Бугари нису хтели ни да чују, тражећи све од линије Крива Паланка – Охрид, уз то и Кавалу од Грка, на Егејском мору, а што Грчка, опет, није хтела да чује. Наши уступци долазили су у обзир тек после свршеног рата, и уз услов да Бугарска одмах објави Турској рат.

Бугари су, међутим, у исто време, отворено преговарали и са Немачком, изјављујући да ће се определити на ону страну, која буде више нудила њиховим националним интересима. Успеси Немачке на источном фронту, током 1915. (Руси напустили Галицију, руску Пољску, Литву и део Белорусије), као и почетак концентрације немачких трупа према Србији, створили су у Бугарској уверење да ће више добити ако заиграју на немачку карту, те су 21. авг. 1915. склопили савез са Турском, а три дана касније, и са Немачком и А/У, са обавезом да за месец дана отпочне рат против Србије.

Share this post


Link to post

1915. 13. априла, Лондонски тајни уговор Савезника са Италијом. Као и Бугарска и Италија је уцењивала обе стране, иако је формално још увек била у савезу са Централним силама. Битка на Марни која је зауставила немачко напредовање, поготову што су Руси кренули са офанзивом у источној Пруској, довела је до тога да Италија почне озбиљније да разговара са савезницима, али ипак тако да је испоставила један велики рачун на терет словенских земаља. После дугих преговора, у Лондону је потписан тајни споразум о преласку Италије на страну Савезника, с тим да она добије, што се тиче југословенских земаља, део Далмације до изнад Сплита, и сва већа острва, сем Брача и Шолте, док би Србији (предпостављало се већ да ће Црна Гора ући у њен састав), према том Уговору, припао јужни део јадранске обале, почев од Плоча изнад Сплита, све до луке Драч, која би остала у поседу независне Албаније. Како смо ми били чврсто опредељени за југословенску „опцију” – која је у свему висила у ваздуху, с обзиром да су савезници, све до пред сам крај рата, имали у виду опстанак А/У – ми смо, чим смо сазнали за постојање тог тајног Уговора, свим силама били против њега, чиме смо и оно мало италијанског кредита изгубили, што ће нас, за време повлачења кроз Албанију, скупо коштати.

Данас нам је, ваљда, јасно да залажући се за решавање „југословенског питања”, ми смо, у ствари, стављали на тапет хрватска и словеначка питања, подупирући њихова разрешења, не примећујући да смо, уз пут, изгубили наше, српско питање, које је, благодарећи тадашњој наивности или недораслости и глупавости, остало не само нерешено, већ се није ни испоставило. Јер, ако смо после балканских ратова које смо водили, у првом реду, због изласка на Јадранско море, и то само за једну неподесну и једва постојећу луку (Драч), остали без ње, сад кад нам се нудила толика обала, са неколико разрађених лука, требало је бар мало размислити и сагледати ту варијанту, која је ишла на чисту српску корист.

Данас је тешко замислити шта би се из свега тога изродило, али ако се зна да је залеђе те обале, целом њеном дужином, било српско и православно, а да је већина католика на самој обали била српског порекла, па и српског опредељења, није тешко претпоставити, да би све било другачије и кудикамо боље, од онога што нам се десило са Југославијом. Тим размишљањима и тим поређењима, требало би додати оне компензације које су нам нуђене за „неспорну зону” у Македонији, а које су се протезале до линије Пакрац (Славонија) – Плоче (изнад Сплита), у коју ће компензацију улазити и Војводина, а што је све заједно обележавало оно што се звало – Велика Србија (Појам који су Аустријанци, малициозно и непријатељски, увели у дипломатски речник). Али, у том часу, у Србији није било човека који би на то пристао. Певала се друга песма. На жалост.

Истине ради, треба још додати, Италија ће нам касније још једном дати шансу да станемо на свој српски колосек, када нам је званично предложила да приђемо Четворном споразуму (Енглеска, Француска, Русија и Италија), и да тако формално и коначно постанемо савезник, што је Пашић отклонио, јер би то значило признати и Лондонски тајни Уговор и „издати” наше ратне (југословенске) циљеве.

У низу наших историјских самообмана, које и данас владају, остала је и она, по којој је Пашић са југословенством тактизирао, а да му је главна брига била Србија. Чак и да је тако било, сви његови акти, сва његова јавна и званична делатност, били су изразито и круто југословенски. Тек пред сам крај, у време уједињења и стварања заједничке државе, Пашић ће почети да узмиче, али тада је већ било касно, јер су ствари узеле свој „логични мах”, и ништа се више није могло поправити у корист Србије. Србија и српски интереси били су већ изиграни.

Share this post


Link to post

1915, 18. априла, У Паризу створен Југословенски одбор (ЈО). У часу кад је у Паризу коначно склопљен ЈО, није се ни слутило да је пет дана раније, у Лондону, направљен тајни Уговор, који је у највећој мери био супротан жељама и намерама Одбора, па дакле и самој идеји будуће југословенске државе, која ће за све време свог постојања, до 1941, бити трн у оку Италије.

Речено је већ, да се прво родила идеја Одбора, а потом да су тражени његови чланови, што је и био разлог његовог прилично спорог формирања. Поменута је и владина комисија, у виду групе научника, у којој су се налазили Јован Цвијић, Љуба Стојановић, Александар Белић, Слободан Јовановић, Никола Стојановић и Мирко Латас, све људи од имена и ауторитета, која је група, по владином налогу – након Нишке декларације – имала да изради предлог програма који ће бити упут за дипломатски рад владе. Она је сачинила један програм, који ће влада упутити свим нашим посланицима на страни, 4. септ. 1914, а који је изражен у четири тачке:

„1. На Балкану је потребна једна јака централна држава, ради очувања будућег мира, како на Балкану, тако и у Европи. 2. Ту државу треба да сачињава Србија са Босном, Херцеговином, Војводином, Далмацијом, Хрватском, Истром и Словеначком. 3. Та ће држава држати равнотежу у Јадранском мору, па дакле и у Средоземном. 4. Бугарска може ући у заједницу са том државом на основи федералистичкој или некој другој”,

што је, најблаже речено, веома танко и једнозначно, чак и немушто, уз то се још, прва тачка понавља у трећој! Оно пак што је главно, они су српско питање утопили у југословенско, уместо да из његовог решења, као главног, све остало буде изведено и њему подређено, јер ипак и изнад свега, ми смо ушли у рат да решимо најпре своје, српско питање, дакле уједињење свих Срба и српских земаља, како је то Спалајковић уочи самог рата из Петрограда, и писао Пашићу.

И тако, у Паризу, 18. априла 1915. конституисан је, од избеглих Срба, Хрвата и Словенаца из А/У, тзв. Југословенски одбор, на челу са др Антом Трумбићем, Хрватом из Далмације, да би неколико дана потом, отпочео званично да ради у Лондону. Иначе, већина његових чланова били су чланови масонских ложа, па се и каснија Југославија, одн. држава СХС, може сматрати и масонским делом.

Стварањем ЈО, званично је отворено југословенско питање. Узимајући као свој превасходни задатак пропаганду опште југословенске идеје, о потреби стварања јединствене државе Јужних Словена, за које се говорило да представљају јединствену југословенску нацију, ЈО требало је да делује по два колосека: једним у дипломатским круговима Савезника, а другим код наших исељеника у Америци, како би се и они загрејали за стварање заједничке државе.

Чудно је, међутим, да се ни једног тренутка није размишљало, да се управо тада, тај и тако замишљени „јединствени југословенски национални осећај”, најстравичније разграђивао, и то тамо где је било најбитније да се оствари та идеја, на самом „терену”, на ком се, непоштедно и непрестано, лила српска крв од стране Хрвата, муслимана, па и Словенаца, у служби А/У, при чему су вршени злочини какве дотадашња Европа није могла претпоставити да се могу вршити, у име ње и њене цивилизације. И у Србији, и у свим А/У земљама, где су Срби проглашени за звери, које треба не бирајући средства, на најбестијалнији начин искоренити.

Деловање ЈО отежавала је и католичка црква, која се одмах огласила као његов главни противник. Уосталом, и без његовог постојања, она је у свим југословенским земљама распиривала верску и националну мржњу, одобравајући и подупирући сваки злочин против српског народа, инспиришући и провоцирајући и сваки отпор било каквом јединству и слози. Она је свим силама настојала да очува најкатоличкију државу, каква је била А/У, тако да је свака идеја њеног цепања, за њу била незамислива и неодржива.

Ипак, временом ће ЈО развити врло широку и организовану активност, имајући своје званичне представнике по свим савезничким земљама, иако је главно тежиште његовог рада остало у Америци, где је било око 700 хиљада југословенских исељеника, верујући да „у приликама када не може да проговори народ у отаџбини, посвема је природно да умјесто њега иступи онај дио који се налази у слободи. Зато је одлучено да се иде у Америку, па да се тамо узнастоји получити једну резолуцију, којом би Хрвати, Срби и Словенци, из А/У монархије, изјавили и нагласили своје народно јединство, и захтјев за уједњињење у једну државну цјелину са браћом из Краљевине Србије”. У Чикагу је чак одржан и дводневни конгрес (15. и 16. марта 1915) на коме је донесена, једна таква резолуција, да су Срби, Хрвати и Словенци једна нација, и да желе да се одвоје од А/У и осамостале као једна држава.

Најтеже је, међутим, било пробити са идејом југословенства у руским круговима, како званичним тако и међу интелигенцијом. Они се нису мирили са чињеницом да ће та нова држава бити састављена и од католика. Ни у британским круговима југословенска идеја није глатко пролазила. Они који су имали највећи утицај, публициста Викам Стид и научник Роберт Ситон Ватсон, обојица добри познаваоци балканских проблема, видели су, као што се и може претпоставити, Србе у оквиру „руског комплекса”, а то је будило највећи опрез и скептицизам, па и априорно непријатељство. Ипак, Ситон нам је, у том непријатељству, био пријатељ тиме што је сматрао да би била трагедија ако Србија преузме вођство над југословенским католицима. Неважно је у ком је смеру он то мислио, тек за нас је испала трагедија.

Треба рећи да је Србију тај ЈО и његов рад, коштао грдних пара (преко 3 милиона ондашњих динара), уз све остале муке са њим и његовим врлудањима, која су редовно ишла на нашу штету, мада не увек и на њихову корист, што се потпуно да разумети.

Share this post


Link to post

1915, 23. септ. Немачки напад на Србију, под командом генерала Макензена. На фронту од Оршаве до Вишеграда почела је паклена артиљеријска припрема, али наша војска је одолевала све до 6. окт., мада су Бугари, мучки и без објаве рата, ударили с бока, још 30. септ. Истине ради, треба рећи, наша Врховна команда, као и 1913, тражила је од владе, да се сместа нападне Бугарска, чим је 26. авг. објавила мобилизацију, док још није концентрисала своје снаге против нас. Влада то није дала, с једне стране, зато што Савезници нису били сагласни, верујући да је Бугарска мобилизација – блеф, а с друге, што би нашим нападом престала да важи обавеза Грчке, по уговору из 1913, по ком је била дужна да уђе у рат против Бугарске, уколико будемо од ње нападнути. Уз то, ни наша влада није било једнодушна у томе, да би се том акцијом, битно изменила наша ситауција.

У насталом положају, војска се лагано повлачила, уз жесток отпор, што се види и из чињенице, да иако смо, у односу на почетак рата, били доста ослабљени, уз то и слабо наоружани, и мада нападнути од далеко јачих снага и са трију страна, успели смо да одолевамо скоро два месеца.

Београд ће бити напуштен 26. септ. после тешких борби, у којим су бомба и бајонет били главно оружје. Из тих страшних дана, остала је овековечена заповест мајора Драгутина Гавриловића, команданта последње одбране Београда:

„Јунаци, тачно у три часа, непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао.

Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате дакле да се бринете за животе ваше, они више не постоје, зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!”

Уместо да се искрцају у Солун и да одатле крену не само у помоћ Србији, већ и да отворе нов фронт који је стратешки био најпогоднији и најубитачнији по Централне силе, Савезници су најпре и узалудно, у два наврата, уз огромне жртве, покушали да освоје Дарданеле, да би тек после тог неуспеха, пошли ка Солуну, али одвећ споро и без енергичности, уосталом и без усаглашености.

Уопште, савезници, посебно Енглеска, током читавог рата гледали су да се боре помоћу туђих жртава, тако да је главни терет рата вукла Русија. Могло би се без великог претеривања тврдити, да су за руску револуцију у највећој мери Савезници криви, јер су не само исцрпљивали руску војску, тражећи од ње непрестане офанзиве, већ су је остављале и без муниције и без хране, чиме су поспешивали и онако постојеће револуцонарно врење. Тако исто поступили су и са нама, одуговлачећи своју експедицију колико год су могли дуже и бескрупулозније, као да су свесно желели да што више страдамо и искрвавимо, па чак и да нестанемо. Уз то, Грчка не само да је отказала војни савез са нама, већ је, прогласивши се неутралном, запретила да ће и нашу и савезничку војску разоружати, ако покушају да повреде њену неутралност. Но, савезници су се ипак искрцали у Солун, али у недовољном броју, да би могли да буду озбиљна и права помоћ. У таквој ситуацији француски генерал Сарај, није хтео да жртвује своје трупе, сматрајући да би његова акција, не само била недовољна, већ да, у постојећим условима, она „нити је могућна, нити потребна”, шта више, она би само била „продужење неизвесности и агоније Србије”… и тако смо, без икакве самилости и одговорности, остављени сами, испред три разјарена непријатеља.

Немци су ушли у Приштину, Бугари у Скопље и Тетово, и нама је остао једини пут за повлачење преко Проклетија (просечна висина преко 1. 800 метара), кроз Албанију, међу Арнауте који су нас за све време и иначе нападали, поготову тада кад су видели нашу слабост… или преко Чакора, кроз црногорске гудуре. Убијања и пљачкања од стране Шиптара, почињала су већ на нашој територији, посебно у околини Призрена, где су и српске мештане ликвидирали, како не би било сведока њиховим зверствима.

Ако се зна да се са војском, повлачио и цивилни збег, који се са свих страна сливао према Приштини, а да је само повлачење текло потпуно неорганизовано, готово у хаосу, без основних животних намирница, било каквог превоза, усред снежне вејавице и ноћних мразева, онда се може замислити како је била и како је текла наша безизлазна ситуација. У том очају, војвода Мишић, покушава да дозове „Цер и Колубару”, предлажући немогуће – контраофанзиву, што је после низа противљења и пристајања команданата, коначно одбачено, али је зато изгубљено драгоцено време, од читавих седам дана, те се са повлачењем преко проклетијских и црногорских гудура почело 19. нов, по најгорем времену.

Како је тај силан и већ напаћени народ, и та побеђена и деморалисана војска, успела да стигне у Скадар, после десетак дана и ноћи беспућа, уз сталне шиптарске нападе, без свега што претпоставља основну потребу живота, то сам Бог зна. А колико је на том путу смрти остало завејано у снегу! Свака је бројка неважна, јер свака таква смрт исцрпљује цео појам трагедије и трагичног.

Међу толиким жртвама, необјашњиво је, па је утолико више за осуду, и страдалништво голобрадих регрута (чак и испод 18 година!), њих 30 – так хиљада, који су најпре били послати у Битољ, са уверењем да су тамо савезници. Уместо да им је, потом, наређено да иду у Грчку, па макар и били интернирани, враћени су да кроз Албанију, дођу у Валону, где су их Италијани зауставили митраљезима, не дајући им напред, али их остављајући без хране, где су сваког дана, на стотине, умирали. Кад су коначно пребачени на острво Вид, остало је да их сахрањују у „Плаву гробницу”, коју је овековечио Милутин Бојић, и сам оставивши своје кости у Грчкој. Од тих 30 – так (има тврдњи, и целих 40) хиљада младића, остало је у животу свега 3 – 4 хиљаде…

Анри Барбис, славни француски писац и новинар, повлачио се заједно са нашим очајницима кроз Албанију. Написао је:

„Ни једна слика која приказује одступање Француза из Русије, не даје приближну слику очаја, као ова, која представља повлачење Срба… Пут избеглиштва обележен је телима помрлих избеглица… Војници су чак и вашке јели, да њима утоле глад…”

Са нашим збегом, повлачили су се и А/У заробљеници. Једна несхватљива енигма, утолико већа, што нису хтели да остану у Србији, да дочекају своје, али ни да се боре у нашим редовима. Међу њима било је и Хравата, па и Миле Будак, каснији хрватски књижевник и усташки идеолог, онај који се обележио чувеном реченицом: „Трећину Срба ћемо побити, трећину ћемо покатоличити, а трећину протерати”.

А/У се обрушила на Црну Гору, али је на Мојковцу, на сам Божић 1915, претрпела пораз, којом победом је Црна Гора искупила свој пораз, који ће убрзо потом уследити. Са падом Ловћена, 29. дец. 1915, пала је и Црна Гора. Краљ Никола прихватио је 3. јан. 1916. услове капитулације, и преко Скадра отишао у Италију, па у Француску.

Има различитих података колико је Црногораца пошло са српском војском (велики њен део се повлачио и преко Андријевице и Подгорице, у Албанију), али свака је бројка мала, одвећ мала, да је треба помињати. На нашу заједничку српску срамоту, на солунски фронт стигло је далеко више Албанаца (преко 800) на челу са Есад пашом, некадашањим командантом опседнутог Скадра, који се потом прогласио за диктатора Албаније, борећи се против кнеза Вида, ког су велике силе наметнуле за поглавара албанске државе створене 1913, у Лондону. Есад паша је сматрао да Албанија треба да живи у пријатељству са Србијом, која га је за све време издашно помагала, и новцем и наоружањем, и он нам се поштено и пожртвовано одужио штитећи, са својим људима, наш збег и нашу војску приликом пробијања кроз гудуре. На жалост, 1920. у Паризу, убили су га његови сународници, који су другачије мислили и радили.

Share this post


Link to post

1915, 3. дец. Обрачун регента и Пашића са Врховном командом у Скадру. Доласком у Скадар, у ком су нас, према уверавањима савезничких посланика, чекали товари хране, испоставило се да је по њу и осталу помоћ требало ићи у Медову, потом у Драч, па и у Валону, што су све биле стотине нових километара главињања по мукама, ново и далеко веће сејање костију, измучених, изнурених и од глади дотучених страдалника.

Неко је целу ту епопеју назвао нашом Албанском Голготом, али биће да нема имена који сву ту непрегледну патњу и то беспримерно нестајање, може изразити. И све то, у првом реду, због италијанске освете и италијанских намера – што је исто – чији су бродови били на домак обали, којима је могла да нам достави и храну и превоз, што ће тек бити учињено претњом руског цара, да ће склопити сепаратни мир, ако се, у року од 24 часа, са колонама наших живих лешева, не поступи човечно и у духу савезништва… али и тада, са систематским отезањима и небригом…

Морал нашег војника толико је био опао, да га је гурао до испод минимума сваког достојанства. Дајући и последњу кошуљу Албанцима за парче хлеба, голи и боси, сад су давали и пушку, ако су је донели, за пар „цекина”, само да би одржали голи живот. Разочарење се мешало са револтом, једно је друго допуњавало са нескривеном претњом.

За то и такво стање, за наш претходни пораз, за целокупну нашу катастрофу у неорганизованом повлачењу, требало је наћи кривца, на кога ће се све свалити.

Пашић и регент су се брзо нашли на једној линији, и сав тај тешки багаж свалили на Врховну команду. Војска је, пак, нашла у њима главне кривце, поготову Црнорукци, са којима је симпатисао и сам војвода Путник. Али, прва је сила била старија и моћнија, и војвода Путник је смењен (30. дец. 1915, у Скадру), што му чак није било ни саопштено, јер је болестан кренуо да се лечи у Ницу, где ће и умрети 1917. За наш пораз и све оно што је касније уследило протурена је званична верзија: „Криви су команданти који су војску из Битоља и Дебра кренули за Драч, уместо за Грчку. Врховна команда је споро дошла у Скадар, па је влада морала да решава чисто војничке ствари…”. Сад се пренебрегавала чињеница да је Грчка била неутрална и да је имала права да нашу војску разоружа, што је претила и савезницима, а не само нама. Јер ако је био проблем 30 хиљада регрута убацити у Грчку, како толики народ и толику војску, утолико пре што је Грчка сем што је била неутрална, била је и гладна.

О том проблему на коју се страну требало повлачити, после 1918, биће исписано много хартије, што, наравно, није могло стотине хиљада мртвих вратити у живот. Тек, да је наше повлачење представљало једну потпуну дезорганизацију и импровизацију, да никакви алтернативни планови у том смеру нису направљени, било је и остало је јасно. А десет месеци се седело у Нишу, и водила политика.

Уместо војводе Путника, постављен је за начелника Врховне команде генерал Петар Бојовић, који ће пред сам пробој солунског фронта, 31. авг. 1918, бити унапређен за војводу, али тада ће већ начелник штаба бити војвода Мишић, а он командант Прве армије.

Поставило се питање где ће се наша војска склонити, да се нахрани, одмори и наново организује. Међу нашим командантима било је мишљења да се то може учинити и у Албанији, да се тако одржи фронт на линији Призрен – Битољ. Ипак, Савезници су после много натезања, коначно решили да то буде острво Крф, на ком је било одређено да буде и привремено седиште наше Владе и Народне Скупштине, чији ће посланици, међутим, бити пребачени у Француску.

Кад је влада стигла на Крф, 18. јан. 1916, војска ни из далека (а камоли избеглице!), није била пребачена са обала Албаније. Како су и колико су италијански војни бродови споро превозили нашу војску, види се и по томе, да до 8. фебруара 1915. није превезено ни 10 хиљада војника, иако се на превожењу радило скоро месец дана! Кад се зна у каквом је жалосном и алармантном стању била наша војска, та „италијанска брзина” није била ништа друго, до отворено исказана жеља и намера да се наша војска уништи, што им је и изгледало могућним, јер сваког дана је умирало и по неколико стотина болесних и изнурених војника. Зато и није чудо, што је од преко 300 хиљада, пре Макензеновог напада на Србију, на Крф стигло једва нешто преко 120 хиљада војника.

Пошто се српска војска наново организовала, она ће у периоду од 30. марта до 13. маја 1916. бити пребачена фрацуским бродовима на солунски фронт, у садајество са већ постојећим савезничким јединицама, под генералом Сарајом, за кога је нађена формулација, да командује свим трупама – „у име регента и савезника”.

Share this post


Link to post

1915/1918 Србија под окупацијом. „Ми Срби, заиста смо чудновати људи. Ми смо пријатељи мира, слоге и братства са целим светом. Наша је девиза ’сваком своје’, и ми се ове хришћанске врлине придржавамо у толикој мери, да она већ прелази у грех према нама самима. Ми пуштамо да најпре други узму и оно што је заиста њино, а и оно што желеда будењино– а нама шта остане.Последица те наше грешне индоленције та је, да нас грабљиви суседи пљачкају и черупају са свих страна; а ми спокојно и с резигнацијом чекамо, да нам они кажу шта је наше.Тако нам је за сад још остала само Црна Гора и ова наша Србија; али канда је и она још сувише велика нашој браћи са истока и запада, те би и њу ради да мало поткресују, и с лева и с десна, док се не састану на Морави, па да нас онда ’братски’ стрмоглаве у њу”.

Речено је то 1895, а рекао је то, један од твораца наше химне „Боже правде” – Јован Ђорђевић, не слутећи да ће, само двадесет година касније, та наша браћа, уз помоћ Немаца, управо то и „остварити”.

Одиста, Бугарима је дато да окупирају све до Мораве; Хрватима, са Немцима и Аустријанцима – Мачва, Подриње и Београд … са идејом не само поробљавања и анексије, већ и уништења свега што је српско, кроз дуге три године.

Иако је прва краткотрајна окупација, која се завршила Колубарском битком, показала све страхоте цивилизоване немани, оно што је уследило, кроз систематско истребљивање српског живља и уништење његових добара, превазилазило је све дотадашње мрачне хронике дивљаштва и разбојништва, што је довело до великог разочарења нашег народа у „браћу” преко Дрине, Саве и Дунава.

„Уместо да на аустријску објаву рата Србији, одговоре крвавим незадовољством, аустријски Словени пошли су на Србију с ропском мржњом”.

Нема сумње, многи су се Срби, а вероватно и сама српска влада, надали да ће Нишка декларација, имати патриотског еха, међу том и таквом нашом „браћом”. Али, ништа од тога. Шта више, показало се да су сва наша пропаганда и сви наши доприноси у продубљивању братских односа, после 1903, били узалудни. Она мржња која се 1902, у загребачким демонстрацијама испољила против Срба, када су три дана и три ноћи харали и уништавали све што је било српско, од кућа, станова, радњи, банке, штампарије… и упркос тако разглашеној српско – хрватској коалицији од 1905, која је чак и победила на последњим изборима у Хрватској, букнула је опет, са још већом и разуларенијом жестином, овога пута подстицана и награђивана од Аустријанаца и Немаца, тако да су српска страдања била беспримерна.

У дражењу тих злочиначких осећаја и осећања према Србима, велику ако не и пресудну улогу, као и увек, одиграла је католичка црква. Загребачки надбискуп Бауер, чак је и срочио нарочиту молитву:

„Молимо те Свемогући Боже, погледај милостиво на хрватски народ, који ти се моли. Избави нас од непријатеља који су изазвали рат… Просвијетли наше војсковође, благослови оружје наше. Својом милости и свемогућности, даруј побједу нашим војскама…”

која је у стотинама хиљада примерака штампана и дељена по црквама и у трупама. Није изостао ни љубљански бискуп Јеглич:

„Мужеви! Зове вас цар да оружјем у руци браните католичку Аустрију од заклетих непријатеља самог Исуса… Напред! С вама је Бог, напред ка славној победи!”

А било је и таквих словеначких излива:

„Топовима поздрављамо вас, Србе

Хладан дом вам дижемо уз врбе.”

И стварно, чим су дошли у Београд, подигли су 4 вешала, једне насред Теразија! А тек у Србији – на хиљаде. Само према одлукама војних власти, обешено је преко 11 хиљада лица, а без одлука и неколико пута толико. У Звиздари, селу код Уба, обешена је Живана Лазић, мајка шесторо ситне деце! У селу Дубљу код Шапца, „у једној кући шесторо заклане деце… у некој другој четворо са одсеченим главама, стављеним поред њих, а на петом глава остала да виси…у једној кући 15 жена са ситном децом, сви исечени на комаде…” По Мачви су и живу децу натицали на бајонете. А било је случајева закопавања живих људи. Арчибалд Рајс тврди да су рањени и заробљени српски војници, бивали и живи спаљивани. По Београду су за људима правили праве „шинтерске потернице”. На хиљаде су одводили у концентрационе логоре, у којима су их, уз непрестану глад, излагали најстрашнијим мукама, изазивајући и ширећи свакојаке заразе међу њима, што је доводило до стравичног помора.

По крволочности нису се разликовали ни Бугари, којима је „припала” источна и јужна Србија до Мораве и Македонија. Српске крајеве звали су Моравска Бугарска, а становнике моравским Бугарима. Најпре су се окомили на свештенике. Ретко ко је остао. На једном лешу, међусавезничка комисија, после рата установила је 74 убода ножем. Становништво је на најсвирепији начин убијано, довољно је било да је неко рекао да је Србин, сместа би био убијен. Посебно су жене и деца страдали, „тако вандалски мучени и масакрирани, да таква недела није запамтио ни средњи век”… Сурдуличким улицама буквално је текла људска крв у потоцима…

И после свих таквих и толиких истребљивања, Бугари су се дали на мобилизацију, чак и голобрадих младића, у њихову војску. Због тога је и плануо Топлички устанак, почетком фебруара 1917, којим је руководио четнички војвода Коста Пећанац, спуштен у топлички округ из француског авиона, који га је понео са солунског фронта. Устаници су за врло кратко време ослободили Прокупље, Лебане, Рибарску Бању… а онда су дошле казнене експедиције Бугара и Немаца… после којих „ни трава није остала”. Биће да је побијено најмање 20 хиљада Срба, свих узраста, и то најчешће – бајонетом! А имали су навику и да поливају „гасом” и спаљују своје жртве, претварајући те јаднике у живе буктиње.

Иако су по крволочности и злочиначкој обести, једни другима били равни, десило се, да су се бугарска зверства дуже памтила и препричавала у народу, од хрватских и муслиманских (а свакако и словеначких, јер су и они били у јединицама А/У), што је последица званичне политике, која је друга злодела прикривала и гушила, по наредби краља Александра о вечном помирењу, опроштају и забораву, што ће нам се 1941. грдно осветити, уосталом као и у најновијем добу, почев од 1991.

Наравно, Срби нису поштеђени ни у самој А/У. Аустријски извори признају да је само у Срему убијено преко 10 хиљада Срба, док се број побијених у Босни и Херцеговини, и не зна, где је терор над Србима почео одмах после сарајевског атентата, и није престајао све до краја октобра 1918, а све под командом гувернера Босне, генерала хрватског рода, Стјепана Саркотића. У тој кампањи А/У је чинила све да зближи муслимане и Хрвате, који су се утркивали ко ће више својих српских комшија послати на вешала, што су подизана на све стране.

У Требињу на тргу, између православне цркве и школе, постављено је шест вешала, на којима је обешено 77 Срба и 2 Српкиње, којима ће Дучић, о 20 годишњици ослобођења (5. авг. 1938) подићи споменик.

О депортовању Срба из Босне и Хрватске и Војводине ни броја се не зна. Све су српске школе свуда биле затворене, ћирилица је одмах забрањена, чак је било забрањено и славити славу.

Наравно, ни Маџари нису изостали у овој општој утакмици у сатирању Срба. У селу Грабовцима, у Срему, „везали су Србе и поставили лицем према једној великој камари сламе… Онда су их с леђа пробадали бајонетима, гурајући их према запаљеној слами и на крају их убацили у распламсалу ватру”. Таквих и сличних злочина било је на све стране, које ће Мађари, уосталом као и Хрвати и муслимани, поновити и 1941. Наша историја живљења са њима, не само да је написана, већ је и цементирана. Али, на жалост, Срби, како рече Дучић, не читају да науче, већ да – заборављају.

Да није тако, зар би наше памћење мимоишле аманетне речи италијанског песника Габријела Д’Анунација, из његове велике поеме Србија:

Ако си жедан вина рујнога – мржњом се напоји!

Ако си гладан хлеба бијелога – мржњом се засити!

Само те мржња може одржати!

Share this post


Link to post

1916, Солунски фронт. Почетком августа 1916, на солунском фронту било је 127 хиљада француских, 122 хиљаде српских, 119 хиљада енглеских, 24 хиљаде италијанских и 9. 500 руских војника, и све то под командом француског генерала Сараја. Према савезницима стајале су две бугарске армије и по једна А/У и немачка. Није јасно зашто су Немци стали на грчкој граници, што су и Бугарима строго наредили. Наводно, веровали су да би Бугари са освајањем Солуна дигли руке од даљег ратовања, задовољили би се својим проширењем, преко Македоније и Солуна, и склопили би сепаратни мир. А с друге стране, Грчка би им постала трајни непријатељ, уместо што им је пријатељ преко блиског сродства немачког и грчког двора, због ког се Грчка и прогласила за неутралну. Четврт века касније Хитлер није тако резоновао и покорио је Грчку са њеним острвима.

Како су савезници успели да Румунију вежу за себе, требало је да она уђе у рат, потпомогнута офанзивом на солунском фронту, која је отпочела 30. августа 1916. Иако у те борбе наша војска није ушла сама, већ уз садејство савезника, осећало се да је то наша битка, јер се њом морала добити сатисфакција за наш пораз и слом, требало је да се покаже да још постојимо, и свету и поробљеној Србији и свим осталим Србима у А/У.

Са тим циљем а и вером да се отвара пут повратка у отаџбину, наша војска је успела да извојује и трећу своју велику победу у рату, освајањем Кајмакчалана (2.525 мет. висок) током тродневних борби (2 – 5. септ.), да би потом, коначно, 6. нов. ушла и у Битољ, први град своје отаџбине, уз велике и тешке жртве (преко 7 хиљада погинулих и преко 23 хиљаде рањених).

Док су ове победе за нас значиле не само војнички, већ и морални васкрс, за Савезнике је он значио губитак Румуније, која је врло брзо (после објаве рата, 6. авг. 1916) пала под немачким налетима, чиме се за Русе отворио још један фронт, који су они морали да покривају, без савезничке помоћи, а што је незадовољство мужика опасно повећавало, приближавајући њихов незауставиви револт.

Остала је, међутим, права енигма, још једна у низу Савезничких „олакости”, зашто се офанзива није наставила, што ће и сам Лојд Џорџ, тадашњи енглески мин. ин. дела, признати у својим каснијим мемоарима: „Схватио сам да смо могли победити већ 1916, а најкасније 1917, само да је команда ратних операција показала више сналажљивости, здравог разума и солидарности”.

После тога, солунски фронт је укопан у рововске борбе, и уместо речене „солидарности”, свак је почео да размишља о сепаратном миру, иако су се Савезници, још с јесени 1914. у Лондону, обавезали да то нико неће чинити. Међутим, руска револуција (феб. 1917) све је изменила, а долазак бољшевика на власт (окт. 1917) и њихова јавна мировна понуда, па коначно и сепаратни Брестлитовски мир са Немачком (крајем феб. 1918), значиће повратак рата на нов почетак, чије ће разрешење, међутим, бити убрзано и одлучено у савезничку корист, уласком Америке у рат, 24. марта 1917.

Има, међутим, мишљења, да је амерички улазак у рат, био што и долазак судског извршитеља да наплати дугове. Одиста, Савезници су дуговали Америци, пред крај рата, преко 10 милијарди ондашњих долара, и она, између осталог, није смела да дозволи да њени дужници буду поражени, јер ко би онда вратио дуг.

Улазак Америке у рат, тачније 14 тачака по којима је имало да се уреди будући живот света, које је њихов председник, Вилсон, изложио на Божић 1917, биле су последња шанса да се Србија опамети и да мисли само на себе. Наиме, 11. тачка Вилсоновог програма каже:

„Евакуација свих немачких трупа из Румуније, Србије и Црне Горе, осигурање слободног и сигурног изласка на море за Србију”.

То српски државници као да нису ни видели, ни чули, јер је њих, а у ствари – због других, погодила 10 тачка: „Аутономија народима који се налазе у А/У”.

Међутим, више но сви спољни догађаји, у које се може урачунати и коначно грчко опредељење за рат, на страни Савезника (13. јуна 1917), нас ће рововски рат на солунском фронту, одлучно упутити на наше старо војиште, па макар и на туђој територији – на међусобне обрачуне, на оживљавање партијских страсти и борби, како у војсци, тако и међу цивилима.

Share this post


Link to post

1917. Солунски процес (20. марта до 23. маја 1917) против пук. Драгутина Димитријевића – Аписа и његових другова, и пад коалиционе Пашићеве владе. Када је 1914, криза владе изазвана Уредбом о тзв. приоритету грађанске власти над војном у новоослобођеним крајевима, руским ултиматумом разрешена тако, да Пашић има да остане, што је натерало краља Петра да абдицира у корист свога сина Александра… било је јасно, да се Апису и његовим друговима, црнорукцима, не пише добро, јер се Александар мора одужити Пашићу, за своје уздизање на трон.

Александар је, иначе, био близак Апису, а кад су црнорукци покренули свој лист „Пијемонт”, он га је издржавао. Шта више, кад је Апис био отрован млеком, у Македонији, и добио тзв. малтешку грозницу, коју ретко ко преживи, Александар је платио берлинског специјалисту, а потом га је послао и у Немачку на лечење, тако да није ни учествоаво у балканским ратовима. Али и после, једва је ишао, од набреклих ногу. Међутим, ретко сујетан и превртљив, Александар је патио због велике популарности Аписа и црнорукаца, која је дошла и као последица њихове херојске борбе током балканских ратова. Сад кад је постао регент, та њихова популарност, почела је физички да му смета.

Пашић, између осталог, замерио се црнорукцима 1913, због одбијања да се Бугари нападну, пре но што своју војску пребаце са Једрена на македонско ратиште, кад је наша војничка предност била осигурана, због ког одбијања и оклевања, умало нисмо на Брегалници доживели, опет – Сливницу, што ће се и у последњем рату поновити, кад Пашић опет није дозвољавао изненадни напад на Бугарску, а што су и политичари и војници, касније, осуђивали. Коначно, врхунац њиховог непријатељства досегао се сменом Врховне команде са војводом Путником на челу, којима су Пашић и регент приписали кривицу за нашу катастрофу 1915, а за коју су црнорукци теретили управо владу и Регента.

Како је са Врховном командом нестало и њихово последње упориште у војсци, знало се да сад они долазе на ред. Чекао се само повод, који је нађен у једној пуцњави са приличне даљине, у часу кад је регентов аутомобил, у великој брзини, пролазио, што ће бити проглашено – атентатом, с којим је доведен у везу Апис, као шеф тајне и „превратничке” организације „Уједињење или смрт”. Исконструисана је оптужница, подигнута истрага, ухапшен Апис са неколицином својих другова, од којих су неки били чланови Врховне управе организације „Уједињење или смрт” (пуковници Милан Миловановић, Чедомир Поповић, Радоје Лазић, п. пук. Велимир Вемић и вицеконзул Богдан Раденковић), као и чланови, пук. Владимир Туцовић и мајор Љубомир Вуловић. Ухапшени су и нечланови, генерал Дамјан Поповић и п. пук. Витомир Цветковић, који је убрзо умро у затвору. Касније ће на суд бити изведени и Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић, Аписови повереници за Босну, од којих је други био један од учесника сарајевског атентата, али је једини успео да се спасе и пребегне, најпре у Црну Гору.

Да је све ово било намештено, са унапред смишљеним циљем, види се и по томе што је, пре тога, регент хтео да протури, преко владе, закон о преком суду за официре, који су дотле могли бити изведени само на редован Војни суд. Како се на преким судовима суди по кратком поступку, регент је хтео на брзину да их се реши, али то није прошло.

Славни наш научник и историчар, Слободан Јовановић, који је био један ретко циничан и неосетљив човек, и као такав се обилато забављао пишући нашу историју, јавно се издавао за Пашићевог противника а за Аписовог пријатеља, што је првом само користило, а другом грдно штетило… у неколико наврата је крчмио историју Аписовог убиства помоћу суда. Последњи пут, 27 година после његовог убиства, 1944. у Лондону, причајући свом секретару Кости Ст. Павловићу, како је Апис морао бити убијен, јер је Стојан Протић по налогу Пашића и регента, нешто петљао у Швајцарској око сепаратног мира, на понуду А/У цара Карла, где су се мотали чак и Французи, па и Енглези. И тад, да не би испали кривци за изазивање рата, регент и радикали изнуђују од Аписа једно писмено признање „у интересу државе”, по ком је био умешан у припремама сарајевског атентата, те им је тако његова смрт дала сјајни алиби.

Одиста, Апис је у тајном рапорту, током суђења, написао да је био у вези са атентаторима преко Малобабића и Мухамеда Мехмедбашића, и да им је помогао око његове припреме, али зна се да је сам атентат, у крајњој линији, био упорно и тврдоглаво дело самог Принципа, и нико га од те идеје није могао одвратити. Коначно, наша је влада и пре овог Аписовог рапорта, доста тога знала, што је и у овом Водичу, „натукнуто”.

Међутим, тешко је поверовати да је Аписовим убицама био потребан неки јачи мотив, од оног да се реше једног тако популарног човека и једне такве организације, која је била ван њихових руку, а које су се с разлогом бојали. Јер, све што је рађено и што се радило, у име Србије, толико је било изашло изван колосека једне поштено и добро вођене државне политике, да се требало бојати каснијих рашчишћавања, након повратка у земљу. Поготову што се у круговима црнорукаца, доста јавно и несмотрено, причало да ће се у Србију, моћи ући само испод њихових сабљи.

Уопште, не само они, већ и на ратним седницама НС (свега три), кад год би се дошло до неког „зида”, иза ког се крила некаква афера или неко зло дело, увек се рашчишћавање остављало за после ослобођења, да се не би правили расколи у туђини и да би се сачувало колико – толико јединство за борбе које су нас очекивале. Другим речима, спремао се један послератни бој, који је унутар нас, увек бивао жешћи и судбинскији, од бојева са непријатељима.

И тако испада, да је Апис морао бити убијен, по ма ком измишљеном основу. Отуда и читав низ невероватних догађања и пре и током суђења: пред сам почетак процеса, смена свих дотадашњих чланова Војног и Великог војног суда, и постављање нових који су готово сви од реда били Аписови лични противници, на челу са пук. Петром Мишићем, некадашњим завереником, а потом радикалским послаником и војним експертом… или, што су у току суђења мењани датуми „атентата”, а извиђај на лицу места, вршен седам месеци после њега… или, што званични извештај француског обезбеђења регента, није ни изнесен на суд… или, што је тужба два пута преиначена и преквалификована, па је тако Процес почео због тајне и превратничке организације у војсци, а завршен је осудом због атентата, ког, у ствари, и није било… или, што је генерал Поповић пензионисан да би могао да му суди пуковник, па и тада је силом био обучен у цивилно одело, које му је купљено његовим парама… А врхунац свега је то, што се судило – „тајној ” организацији, која је, међутим, од дана свог оснивања 1911, што је и у Водичу показано, била пријављена и Пашићу, и регенту, и мин. ин. дела, потоњем председнику владе др Миловановићу. Коначно, та организација није само постојала, већ је и деловала на неослобођеној територији, највише у Македонији, борећи се против бугарских комита и вршећи националну пропаганду. Најзад, за њу се знало и у борбама, у којима су херојски и неустрашиво гинули њени чланови, као легендарни војвода Вук (п. пук. Војин Поповић) или мајор Војислав Танкосић, који би, да су остали живи, сигурно били убијени на овом суђењу.

Сам, пак, Процес открио је једну стравичну моралну кризу нашег официрског кадра. Одиста, он је схваћен као већа и бржа шанса у лову на чинове и каријере, од борбе у рововима, и нагрнули су да сведоче, чак и ако нису имали шта да кажу, тек да се запишу, и да испуне оно што је престонаследник сугерисао: „сваком поштеном човеку, дужност је да унесе што више светлости у аферу”. Командант Краљеве гарде, генерал Петар Живковић, побринуо се био и да имају шта да кажу, организујући неку врсту бироа за припрему сведока, дајући упутства свим онима који су желели да испуне своју „дужност”.

Суд је најзад изрекао пресуду, по којој су сви осуђени на смрт, сем двојице (ген. Поповић 15 година заточења и Мехмедбашић 15 година робије). Велики војни суд, изузео је од смрти пук. Чеду Поповића и конзула Раденковића, дајући им по 20 година заточења, на колико су повећали и ген. Поповићу. Остало је још да влада замоли милост регентову, што она у свом коалиционом саставу није могла да учини, јер су њени чланови Љуба Давидовић и Милорад Драшковић, тражили за све помиловање, против чега је одлучно био Пашић и, под хитно доведени из Нице, председник Радикалског клуба НС, Стојан Протић, стари противник Аписов.

После тога, 9. јуна 1917, Давидовић и Драшковић дали су оставке, а њима се придружио и др Војислав Маринковић, који је, као представник напредњака, са претходна два самосталца, чинио коалициону владу. Криза владе решена је тако, што је Пашић добио од Регента, мандат да састави нову владу, што је он учинио, 10. јуна 1917, формирајући чисто радикалску владу, која је, истог дана, одбила да тражи помиловање за пук. Драгутина Димитријевића – Аписа, мајора Љубомира Вуловића и Рада Малобабића, са чиме се сложио и регент.

Тако је крв њихова, пала на регента, Пашића и Стојана Протића, који је опет враћен у владу, као министар финансија.

Биле су многе интервенције са стране, не само у погледу ових убистава помоћу суда, већ уопште око Солунског процеса, које истина нису биле у званичној форми, већ више као пријатељски савети, изузев руске привремене владе, која је директно интервенисала, али Пашић и регент остали су глуви на све те апеле.

Најзад, треба рећи, радикали су били стари противници војске, са којом су имали ненаплаћене рачуне још од (своје) Тимочке буне, коју је стајаћа војска угушила. Сада су тај рачун наплатили, са каматом, на жалост и несрећу Србије, и тиме по ко зна који пут показали и доказали да њима држава никад није била изнад странке, одн. власти, док је за Аписа државно начело било водеће.

Отуда његова одбрана на суду, више него немушта, па и тај тајни рапорт, који га је наводно однео у смрт, дао је у уверењу да ће користити држави. И кад су њему, и мајору Вуловићу и Малобабићу, читали у праскозорје, 13. јуна 1917, више од два сата, пресуду, одважно ишчекујући „казну у име правде”, или како је у писму регенту казао: довршетак сарајевског процеса… мора да је то била једна језива слика, до крика болна, срамотна и злочиначка.

Један пуковник, који једва стоји од набреклих ногу, један мајор инвалид са штапом и тешком срчаном маном, и један младић са отвореним кавернама на плућима, стоје и чекају да их одред српских жандарма реше живота, који су они живели за велике и срећније дане Србије и Српства.

Биће да жандарми нису хтели да пуцају у Аписа и Вуловића, чим је после првог плотуна пао само Малобабић. На њих су морали наново да пуцају, а Вуловића су докрајчили „пуцњем милости”.

Да ли још да напишемо да је пук. Гојко Павловић, начелник Судског одељења Врх. команде, на Аписовој хумки, још истог вечера правио гозбу, или да је у Ници, у којој су боравили наши народни посланици, кад се сазнало за Аписову смрт, настала лумперајка! Тај олош, који је за себе изгласао закон, још у Нишу, да буду ослобођени војне обавезе, који се после Албаније разместио, о државном трошку, по хотелима канске ривијере, није ништа друго радио сем што се бавио сплеткама и свађама, правећи терен за сопствена послератна аванзовања, на рачун победе српског сељака, у коју нису уложили ни кап сопствене крви.

Морало би, ипак, да се зна и памти, у то праскозорје, уторка, 13. јуна 1917, није убијен један човек, већ је убијено начело искреног и непоколебљивог б

Share this post


Link to post

Да је то тако и никако другачије, показала је убрзо наша стрмоглава клизавица, коју је непрестано глачала авет Солунског процеса, што је и регенту и Пашићу и његовим радикалима, скинула сваки ореол, подмећући им се при сваком њиховом кораку, све док се са њима, као нашим главарима, није и сама Србија натоциљала и настрадала. Одиста, ако је на спољњем плану, упркос јавног згражања, много тога текло и својим током, па се много тога и само од себе лепило на нас, на унутрашњем је настала једна стравична морална криза, која се преточила у подмукла подозрења, шпијунирања, доушништва, прогањања и деградирања, па дакле и у ватромет невероватних каријера, ешалона медиокритета и хохштаплера.

Искреност и одушевљени рад за добро Србије, уступили су место лоповлуку и корупцији, који су постали врховни закон нашег даљег државног живота.

Апис је заборављен, његове кости и кости његових другова никад нису пренесене у отаџбину, али је његовом смрћу остварено толико каријера и лоповлука, што ће временом прерасти у један разарајући менталитет, коме више нису ни били потребни узроци, ни поводи. Уосталом, као ни савест.

Србија је почела да маршира ка својој пропасти, мада је ишчекивала велика војничка победа, чије су трубе надјачале пуцње из оног злокобног и судбоносног солунског праскозорја.

Видевши, како се Солунски процес претвара у једну трајну аферу, у предвечерје ослобођења, штампана је у Солуну тзв. Велика књига о Солунском процесу, која је дељена и шаком и капом, као алиби регента и радикалске Пашићеве владе, па и Љубе Јовановића, званог Љуба Патак, који је као министар ун. дела, иза кулиса, водио све конце самог Процеса, да би одједном књига била повучена и нестала из оптицаја.

Дакако, прави документи, и истраге и самог Процеса, баш као ни Аписов „тајни рапорт”, никад нису ни објављени. Ипак, цела документација, по налогу Светозара Прибићевића, кад је он био мин ун. дела, пребачена је са Крфа, и чувала се у једном сандуку, у његовој министарској канцеларији, који ће, по тврђењу Слободана Јовановића, нестати после његовог одласка из тог ресора, крајем дец. 1921.

Прибићевић ће десет година касније, у својој књизи „Диктатура краља Александра”, објавити и два шифрована телеграма из Пашићевог кабинета, по којим се види да је Пашић лично, преко Љубе Патка, давао налоге како има да се води процес, и шта има председник суда да издиктира у записник, као и како је усаглашаван датум непостојећег атентата. Чињеница је и да се краљев ордонанс, пук. Јуришић, који је на суду сведочио да је „чуо пуцањ”, а што је суд прогласио крунским доказом да је атентат постојао, после Ослобођења – убио, након једног крајње изазовног и небулозног живота.

Када се зна да је Апис 1903. био душа завере међу нижим официрима, који су је и спровели у дело, да је током њеног извршења, те ноћи био тешко рањен, да је, дакле, био један од најзаслужнијих за долазак династије Карађорђевић на престо, и да му је она тако вратила, подмећући му непостојећу кривицу, онда се том историјском незахвалношћу још једном потврђује наша народна пословица: „Што ме овај човек прогања, кад му никакво добро нисам учинио!”

Share this post


Link to post

1917. Крфска декларација. Од стварања ЈО, априла месеца 1915, до његовог састанка са српском владом на Крфу. (2. јуна – 7. јула 1917.), прошло је не само две године, већ су се збили многи, по нас, судбоносни догађаји, пре свега наша катастрофа крајем 1915, а потом и руска револуција, која ће Русију одвући на сасвим други колосек, а пре свега, на решавање њихових проблема, који неће бити разрешени ни доласком бољшевика на власт, у октобру 1917. Уз то, мин. ин. дела Привремене владе, славни историчар, П. Миљуков, био је, што се тиче Македоније, на бугарској страни, мада је изјављивао да ми морамо добити компензације у Босни и на мору, а потом, од кад су бољшевици овладали, и од кад је наш посланик у Русији, Спалајковић, буквално пљунуо Лењину у лице, због издаје словенских интереса, ми тамо нисмо имали више шта да тражимо, иако је Пашић слао неке наше социјалисте (у првом реду, посланика Милана Маринковића из Пирота), као емисаре, верујући да је Русија још увек Русија, и сељачка земља, која ће имати самилости према борби нашег сељака за слободу. Међутим и ипак, они су, у том часу, већ престали да буду фактор од било каквог утицаја, па и по нашу судбину, и у таквој ситуацији наша влада се морала у потпуности окренути западним силама, којима ће се придружити и Америка, објавивши најпе рат Немачкој (24. марта 1917) а потом и А/У (24. дец. 1917).

Мислило се да ће за успех тог заокрета према Савезницима, добро доћи постојање званичне усаглашености између наше владе и ЈО, како би се заједничким настојањима борили за остваривање ставова Нишке декларације, која је још онда проглашена српским ратним циљем. („Звали смо их да бисмо их озваничили, те да се види, да су то они људи с којим српска влада стоји у додиру” – Пашић на седници владе, 1. јуна)

На крају конференције, на којој су учествовали са српске стране: председник НС Андра Николић, са Пашићем, члановима радикалске владе и са бившим министрима Давидовићем, Драшковићем и др. Маринковићем, као представницима опозиције; а од стране ЈО: председник др Трумбић, са члановима Х. Хинковићем, Д. Васиљевићем, Б. Вошњаком, Ф. Поточњаком и Д. Тринајстићем. Дакле, са обе стране репрезентативни састав, који је донео тзв. Крфску декларацију, која је, не само у том часу, задовољила све главне захтеве, и која је као таква постала основа и каснијем уједињењу.

Нема сумње, и за регента и за Пашића, било је главно да се прихвати династија Карађорђевића, као и унитаристичко уређење, додуше са локалном самоуправом, као и демократски парламентаризам, уз опште право гласа са тајним гласањем, што је било новост за делове под А/У. Ушла је верска и језичка толеранција, право да сваки народ задржава своја обележја, као и да су оба писма равноправна. Решено је да се Устав земље донесе квалификованом већином у народном представништву, и да име државе буде Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, чиме би се и самим именом прокламовало и јединство и равноправност сва три имена народна.

Декларација је добро и јасно срочена, и добро је одјекнула како у југословенским земљама, тако и ван њих, а изгледа да су је и савезници санкционисали, свеједно што је за многе А/У била још увек једна непромењена датост. Италија је одмах и недвосмислено била против, поготову што је у Декларацији било речено да Јадранско море припада новој држави. Наравно, и католичка црква није крила своје противљење.

Крфска конференција је држана у време завршетка Солунског процеса, па дакле и егзекуције, што је био знак једног крајњег неукуса, а опет, с друге стране, и доказ њене хитности. Тек, чланови ЈО нису ничим реаговали, гледајући „своја посла”.

Истине ради, разлог за хитност је постојала, јер је у Бечу, 13. маја 1917, донесена тзв. Мајска декларација, чланова царског парламента у Бечу, која је на бази тријализма у оквиру А/У, спасавала њен опстанак, што је била главна опасност за све оно што је Пашић заједно са ЈО радио на успостављању заједничке државе свих Југословена.

Међу потписницима те Мајске декларације, којом се тражи „уједињење свих земаља у монархији, у којима живе Словенци, Хрвати и Срби… под жезлом Хабсбуршко – лоренске династије”, налазили су се и др Анте Корошец (будући министар у многим владама, једном и њен председник, као и председник Сената Краљевине СХС одн. Југославије), и Јосип Смодлака (будући дипломата нове државе, па чак и Титов министар ин. дела, у Националном комитету ослобођења Југославије, 1944). Иако су се они касније одрекли те Декларације, чињеница је да је она била легитимна, јер су је потписали прави народни посланици, какав статус чланови ЈО нису имали.

Share this post


Link to post

1918, 2. септ. Пробој солунског фронта. Од часа кад је на солунском фронту дошло до укопавања у ровове, Енглези су непрестано постављали питање потребе одржавања тог фронта, уверавајући Савезнике да ће се победа решити на главним фронтовима. И тако, Енглези су, крајем маја 1917, одвели једну дивизију, Французи половину, док ће Руси покупити целу своју бригаду, што је нашу владу грдно забринуло и нагнало је на многу активност и кукање посебно у Паризу.

Још пре тога, „услед учесталих бекстава наших војника у Србију, из чежње за породицом”, министар војни тражио је да се заведу посебне мере. Било је чак решено да се саопшти да ће сви такви бегунци бити стрељани, Регент је унапред обећао да ни једног таквог бегунца неће помиловати, а запрећено им је да ће им сва имовина бити одузета. Касније је та наредба повучена, у корист идеје да треба кажњавати старешине јединица тих бегунаца, због лошег васпитног и патриотског рада међу војницима, па је чак наређено да се, у том циљу, деле бесплатно званичне Српске новине, како би их војници читали.

Од заробљених Југословена на руском фронту, крајем јуна 1916. у Одеси је формирана Прва српска добровољачка дивизија, у чијем је саставу било преко 90 % Срба, док су остали били Хрвати и Словенци. Та је дивизија под командом пук. Стевана Хаџића, који је са стотинак официра дошао са Крфа, имала своје ватрено крштење у Добруџи, у оквиру руско – српског корпуса, храбро се борећи и сатирући, губећи у тим борбама скоро половину свог састава (преко 6.000 мртвих и рањених). Касније је у Одеси формирана и Друга дивизија, одн. створен је био добровољачки корпус под командом генерала Живковића. Због националног трвења, изазваног, наводно, крутошћу и једностраношћу става српских активних официра, дозвољено је било да се формирају јединице под националним именима, с тим што се и сам Корпус назвао „Добровољачки корпус Срба, Хрвата и Словенаца”, иако је скоро цео био састављен од Срба. Но, са тим се није успело, па је дошло до великог осипања. Кад је букнула руска револуција, постојала је реална опасност да се те јединице уплету у револуцију, али и да се употребе за њено гушење. Одлуком наше Владе, почело је половином августа 1917. пребацивање добровољаца на солунски фронт. Њих око 17. 000, подељени су били у две групе, једни су ишли преко запада, а други преко истока, Сибира и морем, кроз Суецки канал.

После великих губитака које смо имали на Кајмакчалану и у Битољу, наша војна формација, од три, свела се на две армије, које су попуњене првом групом добровољаца што је западном страном стигла, децембра 1917, из Одесе. Од друге групе формирана је, пак, јануара 1918, тзв. Југословенска дивизија, која је ушла у састав Друге армије, под командом војводе Степе Степановића. Било је неколико хиљада добровољаца и из Америке, који су такође стигли у Солун, али без икаквих малициозности и лажи, треба рећи да су све те добровољачке јединице, ма како се иначе звале, биле састављене од бар 90% Срба.

Након темељних припрема, под врховном командом француског генерала Франша Д’ Епереа, 1. септ. 1918. отпочело је, артиљеријском ватром, пробијање Солунског фронта, која је част припала нашој восјци, а посебно Другој армији. Пробој је извршен, 2. септ, тако силовито, да је после 24 часа непрекидних борби, била заузета цела прва линија бугарских ровова. Од тада је наша војска непрестано гонила непријатеља, најчешће и без коморе, која није могла да је стигне, али су је зато обилато хранили мештани, где год су стизали, најчешће се придружујући ослободиоцима, поготову од часа кад се ступило на српско тле.

Главни наш напад био је усмерен ка бугарској граници, на коју су наше јединице избиле већ 14. септ. Као и увек, Бугари су успели да заштите своју територију, тиме што су 16. септ. положили оружје, с тим да српска војска не прелази њену границу, бојећи се, оправдано, да не дође до реванша за онолика зверства која су починили у Србији за време трогодишње окупације. Задржани бугарским разоружавањем, наша је војска малко успорила свој победнички марш, али, ипак, већ 21. септ. била је у Врању, три дана касније у Лесковцу, 29. септ. у Нишу, 2. окт. у Алексинцу… да би у 10 часова и 30 минута, 19. окт. 1917. ушла овенчана у српску престоницу. Два дана касније, цела територија Краљевине Србије била је ослобођена. Тог дана Прва армија је прешла у Војводину, а Друга у Вишеград. У Суботицу смо ушли 31. октобра, ког је вечера потписана и мађарска предаја, и они да се заштите од нашег упада на њихову „ужу”територију! Настављајући своје надирање кроз Босну, Друга армија ушла је, 24. окт. у Сарајево, два дана касније њене јединице биле су у Котору, потом у Дубровнику 1. нов., и у Сплиту, 5. нов. Пре тога, тзв. Јадрански одред (састављен од једног пука југ. добровољаца, уз „известан број Црногораца”) стигао је 17. окт. у Подгорицу и на Цетиње…

Ако се сагледа домет наших регуларних јединица, не може се а не видети да су оне дошле до оних тачака које су биле „исцртане”тајним Лондонским уговором, као и у Савезничким обећањима у погледу наших проширења. Дакле, обалом до изнад Сплита, БиХ, Војводина и Црна Гора. Требало би да све то није случајно.

Share this post


Link to post

1918. 25. септ. (8. окт.), Стварање Народног Већа у Загребу и проглашење 16. окт. (29. окт.) 1918. државе Срба, Хрвата и Словенаца из бивше А/У, у Загребу. У тренутку кад су српске и савезничке трупе увелико пробиле солунски фронт, кад је Бугарска већ положила оружје, а расуло аустро – угарско – немачких трупа било евидентно, у Загребу је, под хитно, 25. септ.1918, формирано, од посланика бечког царског парламента, хрватског и далматинског Сабора, као и словеначке Скупштине, тзв. Народно веће, као „политичко представништво свих Словенаца, Хрвата и Срба” у А/У, које је прокламовало као свој „темељни заједнички програм: уједињење свих Словенаца, Хрвата и Срба у народну, слободну и неодвисну државу Словенаца, Хрвата и Срба, уређену на демократским начелима”. Међутим, како је Аустрија, одн. Монархија 15. окт. (28 окт.) понудила мир, тј. капитулацију, Народно Веће се брже боље, већ сутрадан, решило да се одцепи од ње, и прогласи независност своје државе, када је „Цијели Сабор, заједно са галеријама, стојећи отпјевао: Лијепа наша домовино, уз бурне поклике: Живила Хрватска!”, потом су у дворану народног заступништва, ушли хрватски генерали у А/У војсци, у униформи и са свим одликовањима, када у „саборници и на галеријама настаје буран пљесак и поклици: Живила народна војска!”

Један од првих аката те нове државе, било је тражење да српска војска не прелази њене границе, јер, као, они имају своју народну војску, а видели смо и „часнике” и генерале. Уз то, на све стране су разаслали акт о свом прокламовању, тражећи не само признање државе, већ с обзиром на постојање Југословенске дивизије у саставу српске војске, и статус – ратујуће стране, у оквиру Савезника.

Док су српске и савезничке трупе довршавале свој ослободилачки марш, у земљама бивше А/У настао је прави хаос, који је у највећој мери био диктиран и непостојањем било какве стварне централне власти, уз постојање разуларених, распуштених и разбијених јединица А/У, међу којима су посебну опасност представљали војници – повратници са руског ратишта, доносећи оданде поједностављене и нихилистичке револуционарне идеје. Они су пропагирали, па и тражећи совјетску републику и разбаштињење свих поседника и власника, у корист сељака без земље, што је врло брзо запалило сиромашне слојеве, дижући их на оружје, на убијање и пљачкање. Појавиле су се и бунтовне чете, тзв. зелени кадар, окупљене од бивших А/У војника, које су чак и веће насеобине, па и градове, нападале и „робиле”. Било је чак села, која су хтела своју независну и издвојену сељачку републику.

Једноставно речено, ако није претила револуција, јер није имао ко да је организује, претила је општа анархија! Уз то, на све су стране ницала тзв. Народна већа, свако је хтео своју слободу, која се претакала у једно опште безвлашће, без обзира на бројне објаве Народног већа из Загреба, које се хтело наметнути као једина власт у новонасталој држави, али без моћи и силе.

Али, како су италијанске јединице почеле надирати, уз јадранску обалу и у Словенију, а објављена мобилизација није успела, то је Народно веће било принуђено да моли српску владу да пошаље своје јединице, како би, с једне стране, зауставиле Италијане, а с друге, осигурале стабилност и сигурност живота у прокламованој држави.

Нека буде забележено да је српски п. пук С. Швабић, од српских заробљеника који су се враћали у земљу, формирао одред који је зауставио италијанско надирање, и тако спасао Љубљану, крај целе Словеније, која је седела скрштених руку и запомагала за помоћ. Сличан случај, али у обрнутом смеру, учиниће славни италијански песник Габријеле Д’ Анунцио, који ће са 15 легионара, успети да заузме Ријеку, док је цело њено хрватско „пучанство”, пред њиховом храброшћу погнуло своје главе!

Међутим, Савезници нису хтели да признају Загребачку Југославију, за разлику од Пашића, који је, чак, са своје стране молио да то и они учине, па чак и да „признају добровољачким трупама карактер ратујуће стране”, иако су и он, као и сви други знали, да у тим „трупама”, има готово само Срба! Коначно, Народно вијеће у Загребу није успело да сакупи ни припаднике за „редарствену службу”, која би штитила локално становништво од пролазеће распуштене А/У војске, а камоли јединице које би се бориле за очување територије нове државе, свеједно што је у званичном акту којим је тражила савезничко признање, тврдила да има „своје властите оружане снаге”.

Под тим и таквим околностима, нужно се дошло да потребе новог договора, сад већ трију страна: српске владе, с једне и Народног већа из Загреба и ЈО из Лондона, с друге стране. Тако је дошло до Женевске конференције.

Share this post


Link to post

1918, 27. окт., Женевска декларација. На женевској конференцији (24 – 27 окт.) на којој су учествовали Пашић и из опозиције М. Драшковић, В. Маринковић и М. Трифковић, од Народног већа, Корошец са Чингријом и Жерјавим, и од ЈО, Трумбић, Грегорин, Васиљевић, Стојановић и Бањанин, донесена је тзв. Женевска декларација, која већ у свом уводу има једну неодрживу лаж, која је веома карактеристична за све преговоре и за сву бестидност наших преговарача, с једне, и наше глупости, с друге стране, око стварања заједничке државе. Ту пише:

„Заједничким напором савезничких народа и Сједињених држава, снагом народа Срба, Хрвата и Словенаца, сломљене су на бојним пољима све насилне препреке његовом уједињењу”, чиме се на најбестиднији начин изједначава наша борба на страни Савезника, и њихова на страни Централних сила! Шта више, од свих народа који су учествовали на страни поражених Централних сила, једино Хрвати и Словенци нису делили њихову судбину, већ су се, благодарећи нашој тупавости, увукли међу победнике.

Уз то, Пашић је пристао да се „питање” Црне Горе издвоји, као да је оно питање свих учесника и народа које они представљају, а не ствар договора искључиво Србије и Црне Горе.

Објављује се да границе више не постоје, да се нова држава исказује као недељива државна целина, а створена паритетна влада, одн. њени министри полажу заклетву, једни „свом” краљу, а други, „свом” председнику (републике) Народног већа! Другим речима, Пашић је у свему пристао на дуалистички модел А/У, који је био идеал Хрватима и Словенцима, и ком ће идеалу они за све време Краљевине Југославије тежити, и тиме на несхватљиво недорастао начин оповргао све наше жртве и сва наша страдања.

Међутим, Женевска декларација није ступила у живот. Српска влада на Крфу, у којој је заступник председника био Стојан Протић, оштро је реаговала, и не само да је поднела колективну оставку, већ је у телеграму Пашићу речено, да, у насталој ситуацији, ни њему „нема места у влади” и да му овим „изјављују своје неповерење”. Слично је реаговао и Светозар Прибићевић, само са другог становишта. И он је осудио очигледан дуализам декларације, и пошто је Српско – хрватска коалиција чији је он био вођ, хтела унитаристичко уређење, то Женевска декларација није била, ни на једној, ни да другој страни ратификована.

Не само током Женевске конференције, већ и раније, српска опозиција, а посебно Самосталци, у борби против Пашића, тражили су потпору у ЈО, а сад и у Народном Већу, што је била њихова колико историјска грешка, толико и национални грех, па и издаја. Од тог часа они су, де факто, престали да буду чисто принципијелна српска странка, што ће после рата, у борби за власт, и показати, учествујући у формирању читавог низа нових странака.

Share this post


Link to post

1918. Српске земље (узалудно) траже уједињење са Србијом. Опште је познато, да смо ми, као народ, у светски рат ушли са идејом уједињења српских земаља. Протић је још 1912, изјавио да је за нас питање уједињења са српским земљама, питање живота или смрти. Ту је била и организација „Уједињење или смрт”, и моћна и херојска, са непоколебљивом одлучношћу да на српском уједињењу истраје. Но, није то била само жеља Срба у краљевини, већ и Срба у А/У. Што рекао Јаша Томић, после Светозара Милетића, највећи српски трибун у Војводини: „Хоћемо тамо одакле смо дошли, хоћемо у Србију, у своју земљу, да прво обучемо српску кошуљу, па огртач Југословена”.

Да је то тако показаће и реаговање српских земаља одмах по ослобођењу.

Почело је од босанског Народног већа, које је 21. окт. 1918, у Сарајеву, донело одлуку о присаједињењу Србији, а потом, са истим захтевом, долази сремско Народно веће, 29. окт. у Руми, па Велика народна скупштина у Новом Саду (Банат, Бачка и Барања) 12. нов. , па Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори, у Подгорици 13. нов., и на крају, Народна већа Бања Луке и Котора, оба 14. нов. 1918.

На жалост, и на вечну осуду, а и на штету српске ствари, Народна скупштина Краљевине Србије није се састала и прокламовала уједињење са свим тим српским земљама, већ су нам оне „дошле” преко Загреба у заједничку државу. Да је то учињено, наша би позиција касније, а посебно 1991, била сасвим другачија, постојао би један правно санкционисани акт, којим су српске границе званично уобличене и одређене, једном за свагда.

Међутим, радикали нису смели да сазову Скупштину, јер би она, пре но што би прешла на дневни ред, оборила њихову владу, пошто већ одавно она није била законска и на скупштинској већини заснована, па би се поставило и питање, свих њених аката, од прекида рада последњег заседања НС на Крфу (од 12. феб 1918).

До које је мере та партијска „околност”, узурпирала државу и српску будућност, види се и по томе, што наша НС није сазвана ни да одобри сам акт уједињења од 19. нов (1. дец), већ је и оно обављено без њеног пристанка, да би потом, тек 14. (27) дец., била сазвана у последње своје заседање, да санкционише тај свршен чин, и тиме саму себе формално распусти, чиме је де факто и де јуре, престала да постоји Краљевина Србија. Тужно и ружно, дозлабога!

Међутим, како је свим тим „радњама” повређен Устав Краљевине Србије, то је и само уједињење у Краљевину СХС, био противзаконити акт, па према томе и ништаван и неважећи. (Како се наша историја у свему понавља: и стварање ове последње, жабљачке, Југославије, обављено је без питања Срба!)

Share this post


Link to post

19. нов. / 1. дец. 1918 Проглашавње Краљевине СХС у Београду. У страху да Савезници неким новим смицалицама, у последњем часу, не оживе А/У, поготову што је на томе упорно инсистирао Ватикан, на Прибићевићев предлог, хитно је послата делегација од 28 заступника у Београд, који су у Крсмановићевој кући на Теразијама, 19. нов (1. дец) 1918, предали регенту Александру, Адресу Народног већа, о својој одлуци о уједињењу у заједничку државу, на коју је он одговорио, проглашењем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Рекло би се да је тиме остварен вековни сан свих Јужних Словена, о ком су, како се то иначе каже, сањали и на чијем су остварењу радили најбољи синови њихових народа. Ако је један од њих и Илија Гарашанин, писац Начертанија (1844) и велики српски државник, онда треба знати да је он, и као такав, у једном свом другом спису из 1867. (са Антонијем Орешковићем), рекао и ове битне и поштене речи:

„Ослобођење, пак, свега Југословенства мора бити подједнако дјело свију племена југословенски (х). За то свако племе мора принети своје жртве, и у крви и у новцу”.

Без тог тако јасног и облигатног постулата, не може бити уједињења, без „задњих” мисли.

Међутим, унапред се морало знати шта су снови, а шта реалност. Чак и без горњег „постулата”, остаје као чињеница да огромне разлике, створене из потпуно два различита менталитета, условљених различитим историјским развицима, а приори одбијају могућност једне државне заједнице, у којој ће, по природи ствари, свак вући на своју страну, често и не на своју корист, већ оних који су такво понашање провоцирали, инспирисали, утемељили, па и – плаћали. Ту је ретко ко, могао бити неком свој, а поготову сви, или бар већина. Уз толике урођене и стасале, па и окоштале разлике, које нису произлазиле само из националних основа, поготову што Македонци, баш као и широке масе Хрвата, нису били потпуно национално свесни, са којима се, управо због тога највише манипулисало, уз филистарско користољубље Словенаца, који су у свакој комбинацији, из прикрајка, гледали сопствену корист… на све то замешатељство – уз преко два милиона националних мањина – требало је додати и све остало, што је произлазило из опште културних и религиозних разлика.

Не мале, чак битне разлике, долазиле су и од различитог интимног поимања државе, као дела сопственог бића, коначно и монархијског осећања и искреног пожртвовања за његово очување па и „упражњавање”, што је код Срба било доведено до култа, до поистовећења и прожимања, поготову почев од радикалске агитације, која је сељаке, тај најгрднији део нашег народа, убедила и уверила да је држава његова, већ и зато што је под влашћу његове партије.

Од свега тога код Хрвата и Словенаца није било ничег. Они су од рођења били упућивани да се довијају, како би што више уграбили од туђинске власти и туђинске државе, док су њихови тзв. виши слојеви, гледали како да се додворе Бечу и Пешти, и да се преко њих набаце на грбачу сопственог народа, који и нису осећали да је њихов, нити пак да је народ.

Отуда, нико од њих није ни знао шта је то патриотизам, нити су га могли неговати, а да он објективно не буде у служби туђина. Уместо да, као поробљени, развијају култ хероја, Хрвати су развијали парничаре, непрестано се бавећи својим „хрватским државним и историјским правом”, које су „право” прежвакавали пуних осам векова (Од 1102, када су изгубили своју самосталност), без храбрости да се са оружјем за њега изборе. Баш као и Словенци, који су до последњег дана, са оловком у руци, рачунали да л ће боље проћи са Србима и Хрватима, ил са остатком Аустрије, па су тако, с том аритметиком, једни остали у Аустрији (према референдуму 10. окт 1920), а други су ушли у састав Краљевине Југославије, бивајући вечито језичак на српско – хрватској ваги, наплаћујући обилато свако наклањање на нечију страну. Права је и једина истина, да су тек у Краљевини СХС одн. Југославији, успели да се конституишу у нацију, учећи у њој свој језик, правећи у њој своју историју и своје националне установе, а прву велику и општу пљачку дигли су, кад су товарима кријумчарили бивше аустријске круне, чија је права вредност била 1 : 14, а они су је мењали по курсу 1 : 4, за српске динаре, што је наш динар, који је у току рата био скоро раван франку, готово уништило, а њихове прваке баснословно обогатило.

Живећи тако филистарски на грбачи Хрвата и Срба, они су успели да израсту до неслућених размера, у свим областима културног, друштвеног и привредног живота, коју ће „акумулацију”, тек за време Титове Југославије у пуној мери искористити и наплатити.

„Ујединили” смо се, дакле, са два народа који целином својом нису ни постојали, који су успели да цео свој живот обележе без и једног националног хероја, и док смо се ми молили за џебану и оружје, они су се, што рекао Дучић, молили за зејтин за кандило.

Ако се на све те наслаге, околности и амбиције, дода још и горко ратно искуство са њима, које је за нас било непреболно крваво и страдалничко, онда се мора констатовати да је наша заједница са њима био нов злочин над нашим националним бићем, утолико већи што се од нас тражило да све заборавимо и опростимо. Не само да се тражило, него се и силом у нас утеривало, чак тако и толико, да се слободно може тврдити, као што је Тито забетонирао толике јаме, не увршћујући чак ни Јасеновац у листу међународних злочиначких логора, тако је и краљ Александар заобишао Мачву и Подриње, Босну и Херцеговину, Славонију и Срем. Срби су морали да остану великодушно безазлени, чак узрочни кривци за све те злочине, као што ће то Тито написати у извештају Коминтерни, после масовних убистава Срба у Хрватској и Босни.

Што се тиче међународне позиције нове државе, на њу су се одмах острвиле две рушилачке и разграђивачке силе: Италија и Ватикан, од којих је свака на свој начин и по својим потребама, убитачно деловала. Није од њих била далеко ни Енглеска, која је хтела на сваки начин да сузбије велики француски утицај, који није био само последица захвалности за све оно што је Француска чинила за Србију током рата, већ, још и више, и као последица готово комплетно ишколоване генерације српских интелектуалаца у њеним школама кроз ратне године, који је утицај био колико благотворан са становишта савременијих токова, толико и штетан по грубом и немилосрдном сасецању свих наших корена. Наравно, ту је већ традиционално непријатељство суседа, тешко рањених Бугара и Мађара, као и вечних и неукротивих непријатеља Арбанаса, што је све заједно чинило један тежак и велики ленгер за све оно што је требало да буде развој и живот будуће заједнице.

Није, према томе, тешко закључити да је новонастала држава већ на свом старту била осуђена као нешто што је немогуће, што ће се, сваким даном и сваким новим догађајем, укрупњавати, на штету српског народа, који је све то морао да трпи и плаћа, само зато што је та нова држава омогућавала да сви Срби буду окупљени у њој.

Десило се, ко зна како и зашто, на проглашењу Уједињења нису били присутни, ни Пашић, ни Трумбић, обојица у иностранству.

1918, 7. (20) дец., Прва влада Краљевине СХС. Пашић се вратио у Београд, 10. дец., а два дана касније почели су преговори око састављања прве владе, који су се завршили 15. дец., да би сутрадан Пашић, као кандидат свих странака и група, за премијера, поднео листу министара регенту, на одобрење и потпис, што је овај одбио да учини, рекавши отворено Пашићу, да више не ужива његово поверње. Требало би да је то била последица Женевске декларације, коју је Пашић потписао, па отуда сасвим природно да Протић, као главни њен опонент, буде у већој милости. Тако је 7. дец. 1918, настала прва влада нове државе, са Стојаном Протићем на челу, уз др Антона Корошца као п. председника, др. Анту Трумбића мин. ин. дела, Светозара Прибићевића, мин. ун. дела, Љубу Давидовића, мин. просвете, др Мехмеда Спаха, мин. шумараства и руда, као главних представника свих странака и група из целе државе, па се ова влада сматрала „концентрисаном” владом. Нема сумње, она је у свему била иста, са Пашићевом владином листом.

Влада је поставила Пашића за шефа наше делегације на париским преговорима о миру. Међутим, како нову државу Савезници нису признали, то је остао у својству првог делегата Краљевине Србије. Иначе, са тим признањем није ишло лако, све док Америка није то прва учинила, феб. 1919, а потом су се ређале Грчка, Швајцарска, Норвешка и Чехословачка. Француска и Енглеска дале су своје признање тек јуна 1919. Последњи у том низу, сасвим природно, биће Ватикан, у нов. 1919.

Иначе, низом уговора о миру, Версајским, 29. јуна 1919, са Немачком; Сен Жерменским, 10. маја 1920. са Аустријом; Нејским, такође 10. маја, са Бугарском; Тријанонским, 17. јуна 1921, са Мађарском и Рапалским,12. нов. 1920, са Италијом, углавном су утаначене и признате границе Краљевине СХС са свим земљама, које ће се каснијим споразумима у по нечем кориговати.

Проглашењем прве владе нове државе, Србија се потпуно и безусловно утопила у њу, не задржавајући никакву своју аутономну власт, за разлику од свих других делова земље, што су из А/У ушли у њу, које су задржале своје тзв. земаљске владе и покрајинске управе, чак и после доношења Видовданског Устава. У то име сва српска посланства и конзулати прозвали су се дипломатским представништвима Краљевине СХС, а још пре Видовданског устава, промењена је и застава, па су морали истицати нову: плаво, белу, црвену.

Марта 1919. престала је да постоји и наша српска војска. Реактивирано је преко 2. 500 бивших официра А/У, као и 500 (!) црногорских , који су сви од реда, приликом уласка у војску СХС, добили по један виши чин. Јануара 1919. формирана је и јединствена жандармерија, за очување унутрашњег реда (дакако и пре свега, у бившим земљама А/У) јачине 10 хиљада људи.

Share this post


Link to post

Дана 15. јан. 1919, уведен је нов календар на целој територији Краљевине СХС, па је 15. јан. 1919. постао – 28. јан. 1919. Дотле су сви датуми у овом Водичу рачунати по старом календару.

Share this post


Link to post

1919/1922, Побуна Арбанаса. Још од стварања тзв. Призренске лиге 1878, коју су организовали Арнаути са циљем протеривања или истребљења Срба на Косову и Метохији, њихова злодела према нашем српском живљу нису никад престајала. Напротив она су се појачавала, увек руковођена истим циљем, ради ког су се вешто и непрестано, као какви политички камелеони, прилагођавали свим променама, насталим у времену, почев од османлија, потом преко италијанског фашизма и немачког нацизма, постајали су и комунисти, најзад и демократе, присталице новог поретка… али увек и у континуитету иста мисао водиља, и исти циљ, арнаутско, арбанашко, шиптарско, албанско… чисто Косово и Метохија. Већ крајем 1918, дакле, још у време стварања Краљевине СХС, Шиптари са Косова и Метохије у Скадру, организују тзв. Комитет за народну одбрану Косова (КК), одлучујући да отпочну немире и оружане сукобе на Космету, не би ли изазвали међународну реакцију и омогућили његово прикључење Албанији, због чега су и своје седиште сместили у Беч. Као прву своју акцију, они ће у Паризу, 1920, убити Есад пашу, познатог заговорника сарадње Албаније са Србијом, па и са Краљевином СХС, а затим ће низом побуна које ће прерасти у прави рат, натерати владу да употреби и регуларне јединице војске, са артиљеријом. Како је Италија од првог момента стварања Краљевине СХС постала њен главни непријатељ, то је она навелико наоружавала Шиптаре, шаљући им чак и своје војне инструкторе. Међу арбанашким вођама посебно су се истицали Авни Рустеми, Хасан бег Приштина и Азем Бејта… који су сви од реда проглашени националним херојима, а по Бајрам Цурију, једно ће се место, на крајњем северу Албаније, за време владе Енвер Хоџе, прозвати. Кад је уведен Титов устав од 1974, и кад су Албанци овладали Косметом, у Приштини је једна улица, понела име Хасанбег Приштине.

Иако су под суровим и неумољивим акцијама војске, деловања КК често била угушивана, она никад нису била искорењена, и као река понорница опет би се појављивала, када су знали, на најсвирепији начин, да се свете, разарајући и палећи читава српска села. И тако све до IIсветског рата, када ће се прикључити Италијанима и заједно са њима вршити окупацију Космета (балисти), када је на десетине хиљаде Срба побегло, све оно што нису успели да побију.

Треба рећи да је српски социјалиста Димитрије Туцовић, још пре Првог светског рата, писао о томе како Срби подјармљују Албанце, да се према њима понашају израбљивачки и асимилаторски, а по директиви Коминтерне, од 1924. и југословенски комунисти почели су да подржавају њихову борбу за национално ослобођење, залажући се да Космет припадне Албанији.

Share this post


Link to post

1919, 15. – 16. феб., У Сарајеву основана прва југословенска странка, под именом „Демократска заједница”. У ову странку ушле су дотадашње странке: самостална радикална, напредњачка, либерална (народна), један део независних радикала, тј., цео тзв. „Опозицони блок” са Крфа, затим један део српско – хрватске коалиције, либерали из Словеније и још неке мање групе из Босне, Црне Горе и Далмације. Њени главни људи биће Љуба Давидовић (председник) и Светозар Прибићевић. Касније, у мају 1919, Демократска заједница промениће име у Демократска странка, када ће покренути и свој лист „Демократија”, под уредништвом Владимира Ћоровића.

У тренутку кад је основана, Заједница је себе назвала још и – државотворном, и залагала се за демократско и унитаристичко уређење (један краљ, један парламенат и једна влада) са децентрализацијом, али без племенске превласти и подвојености, затим независност судова… уз аграрну реформу, верску толеранцију, са прогресивним порезима и социјалном правдом за свакога, бесплатно школство, са истим наставним планом за целу земљу.

Касније, на свом конгресу, 31. окт. 1921, у Београду, Странка се обавезала да ће „целокупну државну политику водити у првом реду у складу са интересима земљорадника, и осигурати утицај села у свим јавним и државним пословима”, чиме је хтела привући њихове гласове.

Share this post


Link to post

1919, 20. априла, Основана Комунистичка партија Југославије (КПЈ). На том оснивачком конгресу, одржаном у Београду, на ком је дошло до уједињења свих социјалистичких група на територији краљевине, партија је названа Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста), док ће на другом конгресу, у Вуковару, идуће године, постати КПЈ.

Под утицајем многих социјалних проблема што су искрсли након светског рата, нарочито у Србији, која као да је исцрпела своју националну идеју, дошло је до великог бујања комунистичких, дакако вулгаризованих или бар поједностављених, идеја, па је и број чланова нарастао до 65 хиљада, што је имало за последицу да су на првим изборима, нов. 1920, комунисти постали трећа странка, са 58 посланика. Међутим, после убиства М. Драшковића, мин. ун. дела, донесен је Закона о заштити државе (1921), па ће им бити забрањен рад, а самим тим биће им поништени и сви посланички мандати. Тиме је почела оштра борба режима и комуниста, па и до наглог смањења и њиховог утицаја и њиховог броја.

У почетку комунисти су подржавали Југославију и идеју о једном троименом народу, да би на трећем конгресу, у Бечу 1926, установљено да у Југославији има неколико нација (Срби, Хрвати, Словенци, Црногорци, Македонци), да су све те нације подјармљене и угњетене од великосрпске буржоазије, и да се треба, по налогу Коминтерене, борити за самоопредељење народа; дакле, за цепање Југославије, као „вештачке версајске творевине”. Југославија је проглашена за тамницу народа, а Срби за тамничаре, што ће довести до тога да су се и поједини комунисти Срби, издавали за Хрвате, као партијски функционер Благоје Паровић.

Антисрпска хистерија унутар Партије кулминирала је 1934. када је донесена одлука да се створе посебне партије Словеније, Хрватске, па чак и Македоније. Као главни циљ Партије проглашено је у свим видовима рушење великосрпске хегемоније, као и разбијање Југославије. Касније, кад је већ Немачка под вођством нациста, почињала да показује своје праве освајачке и поробљивачке апетите, дошло је до извесне промене унутар партијске идеологије, па се више није помињало разбијање Југославије, већ само борба против великосрпске хегемоније, за равноправност народа кроз федерацију.

Током свих тих трансформација и консолидација, које су у условима илегалног рада, нужно доводиле и до разних фракција, које су се међу собом сузбијале, често и физичким ликвидацијама, доласком Јосипа Броза Тита за генералног секретара, као представника вечито исправне партијске линије, тај вид унутрашњег партијског тероризма, добиће посебан подстрек. Постоји доста докумената који показују да се он, свих својих непосредних конкурената решио, оптужујући их Коминтерни за свакојака „скретања” и „издаје”, од којих су многи били убијани као Сима Марковић, Милан Горкић, Петко Милетић… од којих касније нико није рехабилитован, што се после Стаљинове смрти (1953), практиковало у свим комунистичким партијама. Наиме, по изричитом Совјетском саопштењу, ликвидације су вршене само на захтев националних партија. А како је аутор тих југословенских ликвидационих спискова био сам Тито, то они нису могли бити рехабилитовани, јер би се претходно морало открити да их је он денунцирао, што је код других партија било олакшано тиме, што су неки шефови били већ мртви, а неки „раскринкани”.

Кад је, пак, реч о партијском спољњем деловању, ту је било немилосрдних окршаја у борби са режимом, које је поп Корошец, као министар ун. дела (1935/38), са капеланском педантеријом сламао, говорећи да су против њих, као опасног антидржавног елемента, сва средства дозвољена.

Интересантно, у предратној Србији, а после и у Југославији, често се дешавало да министри. ун. дела пређу у ресор просвете, и обрнуто, па тако и Светозар Прибићевић, Божа Максимовић – Кундак, најзад и Корошец, који ће умрети као мин. просвете.

Share this post


Link to post

1919, мај, Усташа – Хрватски ослободилачки покрет. У време оснивања 1919. у Грацу, усташка организација се звала „Усташа – хрватска револуционарна организација”. Један од главних оснивача, син Јосипа Франка, шефа Чисте странке права, Ивица Франк, адвокат. После Граца и Беча, преселили су се у Будимпешту, пошто је Мађарска гајила реваншистичку политику, тражећи ревизију Версајског уговора, те је срдачно прихватила и једну овакву организацију која жели да поцепа Југославију.

Усташе су сарађивале са Косовским комитетом, али још више са македонском организацијом ВМРО, која је интензивним терористичким акцијама у Македонији хтела да изнуди издвајање Македоније, и њено припајање Бугарској.

Снажнији полет у усташкој организацији настао је кад је Анте Павелић, 1929, емигрирао из земље и ставио се на њихово чело. Пре тога, 1927, он је био биран и за народног посланика, на листи Хрватског блока. Има доказа да је био у вези са Николом Пашићем, да је чак намеравао да уђе у Радикалну странку, а све до своје смрти Пашић је финансирао његов лист „Хрватско право”, у ком су га хвалили, називајући га „жељезним канцеларом”. Одмах по емигрирању, Павелић је у Софији склопио уговор о сарадњи са ВМРО, за разбијање Југославије, у чему их је издашно подржала Италија, у којој ће се налазити главни усташки центар, док им је у Мађарској био логор за обуку, у месту Јанка Пуста.

Рачуна се да је било око 500 усташа, и да им је у Италији логор био у Липарију. Црни дани за њих , настаће склапањем пакта Италије са Југославијом, 25. марта 1937, кад је Милан Стојадиновић тражио гаранције за растеривање усташа. И збиља, логор у Липарију је распуштен, а усташе расељене по јужној Италији. Неки су се одлучили да се врате у земљу (око 170), што је била Стојадиновићева велика несмотреност, јер им је пружио могућност да интензивирају своју пропаганду у Хрватској. Но, он је то чинио рачунајући да ће се тако развити супарништво између њих и Мачекове ХСС. Иако је Стојадиновић пао, 4. феб. 1939, Италија није активирала усташе, све до 27. марта 1941, када их је одмах ставила у погон, да би их пребацила у Хрватску, и тако осигурала своје преимућство у њој. Павелић је, на италијанском аутомобилу, ушао у Загреб, 15. априла, пет дана по проглашењу НДХ, што је у име њега учинио Славко Кватерник, бивши генералштабни пуковник војске Краљевине Југославије.

Сем убиства краља Александра у заједници са ВМРО, у Паризу 1934, усташе се нису бавиле неком великом терористичком акцијом у Југославији.

Кад се има у виду шта се све изродило из НДХ, онда се то никако не може довести у везу са тако малим бројем усташа, већ са једном огромном количином потенцијалне злочиначке енергије, која је само чекала тренутак да се сручи на Србе. Усташе су само дигле брану. Прогон Срба од часа проглашења Бановине Хрватске, 26. авг. 1939, био је тек генерална проба за оно што је уследило, после 10. априла 1941.

Share this post


Link to post

1920, 21. јан, Оснивање Републиканске странке у Београду. Најпре се звала Републиканска демократска странка, а од свог Првог конгреса, годину дана касније, 21. јан. 1921, постала је само републиканска.

У њеном програму, на првом је месту републикански облик управљања, а од 1924, још и федералистичко уређење државе. Траже да судови оцењују уставност закона, да врше и истрагу и извршење пресуде. Залажу се за укидање смртне казне, као и за форсирање стручног школства. Порези да буду прогресивни, а велика богатства ограничена…

Шеф странке, био је ранији председник самосталаца, Љубомир Стојановић. Њихов орган је „Република”, који излази са прекидима. Окупили су доста познатих имена, али без великог одјека у народу, што се показало и на изборима за Уставотворну скупштину, када су освојили само 3 посланичка места, а на потоњим ни једно.

1920, Основан Савез земљорадника СХС, као странка, са веома широким програмом, углавном на економским основама, тражећи класни парламенат, по струкама. У спољној политици што тешња сарадња са словенским земљама. Уз аграрну реформу, предвиђа самоуправу до округа, право гласа за оба пола (жене нису имале право гласа за све време). Укидање смртне казне, а полиција да буде у рукама самоуправних тела. Подизање задругарства, да се колонизација врши на задружној основи, па чак и трговина да буде задружна. За раднике се тражи учешће у добити. Увођење прогресивних пореза, нарочито оптеретити ратне и уопште богаташе…

На првим изборима, 1920, са тим програмом, избили су на пето место, са 39 посланика. Издвајањем појединих група, касније су изгубили значај.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...