Rogonos

Vodic za Srbe pocetnike

Recommended Posts

1920, 28 новембра, избори за Уставотворну скупштину. Били су то први избори у новој држави. Иако је већина становника први пут добила право гласа, а са њим осећај важности и достојанства, што им је раније било ускраћено, на изборе је изашло само 64, 97 %. У Србији је апстинирало чак 43, 67 %, у Црној Гори 34%, у Хрватској и Славонији 31, 12%, у Бих 29, 92%, а у Словенији 26, 48%. Тако спроведени избори ни једној странци нису дали већину, а учествовало их је 23. Од 419 мандата, највише су добили демократи 92, затим радикали 91, комунисти 58, Радићева сељачка странка 50, земљорадници 39, Југословенска муслиманска организација 24, Корошечева Народна странка 14, Буњевачка 13, Социјал – демократска 10, Џемијет (Турци из Јужне Србије) 8, Хрватска тежачка 7, Хрватска заједница 4, Републиканци 3, Хрватска странка права 2, Народно – социјалистичка 2, Либерална странка 1 и Трумбићева 1.

Нема сумње, овако широка и шарена лепеза, сама по себи, указује на мале могућности доношења једног Устава, који би задовољио све слојеве друштва, а што су оваквом својом презентацијом и „репрезентацијом” унапред указивали на то, шта чека створену државу , не само док се не донесе Устав, већ и касније у његовој примени.

На то најбоље указује податак, да се, пре доношења Устава, за кратко време, од 20. дец. 1918. до 26. марта 1921, дакле, за нешто више од две године, променило – седам влада, од којих су неке трајале и само месец и по дана!

Избори су показали да се српско бирачко тело поделило по странкама, док се у осталим областима државе груписало – национално, што је, опет, говорило о српској неприпремљености за уједињење, или, пак, о наивној вери српског народа да сви мисле као што он мисли. Нема сумње, неко је за то крив. Историја је показала да је највећи кривац за ту неприпремљеност и за ту наивност– краљ Александар. Велику кривицу сноси и Пашић, који ни једног момента није помислио да би наш народ требало припремити за тај чин, тј, да у новој држави, бар за први мах, неће бити одлучујуће страначко окупљање, већ национално. Али, исто толику кривицу сносе и сви наши политичари и сви виђени Срби. Нико, ни у једној прилици није о томе размишљао, нити је дигао свој глас против тог непромишљеног чина. А на супротној страни – толики и толико! Код нас, чак ни наша православна црква, која је увек тврдила да је била са народом. На жалост, само да га опоји.

Share this post


Link to post

1921, 28. јуна, Видовдански Устав. Према договору српске владе и Народног већа, до избора Уставотворне скупштине, требало је формирати привремено Народно представништво, у које је српска НС, на својој последњој седници, делегирала 84 посланика, а Хрватска 66, БиХ 42, Словенија 32, Војводина 24, Македонија 24, Далмација 12, Црна Гора 12 и Истра 4. Привремено Народно представништво требало је да изради изборни закон (донесен 2. септ. 1920.), и да изврши припреме за сазив Уставотворне скупштине.

Док су Пашић и Прибићевић журили да се што пре донесе Устав, како би што пре јединствена држава почела да функционише, Трумбић и остали, желели су да тај прелазни период што дуже потраје, како би своје особености и самоуправу на нивоу „земаљском” и „покрајина” што дуже задржали. Изборима се испоставило да се Устав може донети, једино коалицијом унитаристичих присталица, дакле демократа и радикала, што се и остварило 28. јуна 1921, када су за њега гласали још Југословенска муслиманска заједница, Џемијати, Словеначки Кметијци, а против земљорадници, социјалдемократи, републиканци и Трумбић. Од 419 посланика, присуствовало је седници 258, од тога 223 су гласали за, а против 35. Међутим, са онима који нису били на седници, може се рећи да је Устав донесен са 196 гласова против, у које улазе Радићева ХСС и комунисти.

Донесени Устав, тзв. Видовдански, у већој је мери задовољио демократе и регента, но радикале, који су у целу ту игру ушли више из опортунизма, но из убеђења, илити, својих страначких опредељења, што је имало за последицу ново цепање радикала, овога пута одвајање Протићеве групе, која је Пашића оптужила да иде у строги централизам а тиме „… уназад, у реакцију, уместо да ослобођени и уједињени идемо напред и усавршавамо србијанске уставне слободе и ширимо народну самоуправу”.

Наиме, обично се каже, како је Протић у свом предлогу устава, избегао замке и централизма и федерације: задржао је централну владу, али увео у игру самоуправу, на бази децентрализације у девет покрајина, којима би се очувале племенске особености свих уједињених народа, па тако, без разлога за трвење, створио услове за њихово усаглашено живљење. „Процес уједињења треба да се изврши не само споља, него и у душама, у целокупном животу народном… Уједињење не сме да иде до претеране једноликости у свему. Правилан и здрав развитак државе и друштва тражи разноликост у јединству”.

Нема сумње, исправан став, али одвећ наиван и идеализован, јер такав приступ ствари претпоставља да сви желе исто. Међутим, то ће и Радић ускоро показати, улазак у заједничку државу био је само форма да се прегрми први неповољан талас након изгубљеног рата. Ни Хрвати, ни Словенци, као целина нису желели Југославију, у њу су они угурани, и сад су желели да се што пре ње реше, и то, једном за свагда.

Отуда, Протићево дељење државе у девет покрајина, никако није обећавало оно што је желео и претпостављао, већ и зато што би се „разлике у јединству” преточиле само у даље и све веће разлике. Његов предлог био је посебно опасан по Србију и српске земље, јер би се оне највише раскомадале. Одиста, шта значи оваква подела: 1. Србија, 2. Стара Србија са Македонијом, 3. Хрватска и Славонија, 4. Босна, 5. Црна Гора са Херцеговином, Боком и Приморјем, 6. Далмација, 7. Срем, 8. Банат и Бачка и 9. Словенија… него даље растакање српског националног и државног бића.

Протић не само да то није схватио, већ је са упорношћу свог бритког пера и са страшћу неукротивог борца, иступио низом чланака у свом листу „Радикал”, који су уколико је више објашњавао своја становишта, све више њега самог укопавали у неодрживост и политичку неоснованост, градећи своју кулу, на принципима који нису ниуколико имали основу у хрватској и словеначкој искрености о заједништву. На његову жалост, а свакако и изненађење, сем неколико партијских пријатеља, нико му није пришао. Његова „Независна радикална странка”, на другим изборима, 1923, није успела да добије ни једног посланика, после чега је убрзо и он умро, потпуно заборављен и одбачен.

Било је и других уставних пројеката, који су сви од реда тражили што већу децентрализацију до федерације, који су, самим тим, поготову у том часу опште конфузије, неповерења, егоизма, партикуларизма и свега онога што је било последица једног случајног скупа људи и народа различитих интереса… значили врло брзо распадање те заједничке државе.

Нама, пак, са искуством Титове Југославије, која је почивала на јединственој и кадровској партији, која је имала своје упориште до у најмањем сегменту друштва, уз своју војску и своју полицију, и тако живела дуге четири и по деценије, под стегом и диктатом … па се ипак распала, све оно што се збивало у ондашњој држави СХС, не личи ни на шта друго, него на један непрегледни хаос, те стога, право је чудо како је та држава уопште могла опстати. Али, у исти мах, управо речено искуство, на најбољи начин доказује, да је та и таква заједничка држава, једноставно – немогућа и неодржива. Амин.

По усвојеном Уставу, који је настао угледањем на српски устав из 1903, али и водећи рачуна о Крфској декларацији, власт се делила на законодавну (краљ и НС), извршну (краљ преко одговорних министара) и судску, која суди по закону и у име краља. Народну скупштину бирају тајним гласањем пунолетни грађани (од 21. године). Посланик мора имати најмање 30 година. Кворум НС чини бар 1/3 присутних посланика. Одлуке се доносе већином присутних посланика. У редовни сазив НС сама се састаје сваке године 20. окт. Редовни сазив се не може закључити, док се не донесе буџет. Краљ има право да распусти НС, с тим да у року од три месеца, морају бити избори за нов сазив НС. Сваки закон мора имати сагласност краља и НС и премапотпис надлежног министра. Право предлагања имају оба чиниоца. Краљ представља земљу и врховни је командант, он именује министре и председника владе. Министри могу бити узети из НС, али одговарају њој за свој рад. Посланици имају право интерпелације. Сви грађани су једнаки. Држава се административно дели на општине, срезове, округе и области, са самоуправним правима за локалне послове. На челу области налази се велики жупан, кога поставља краљ. Област не може имати више од 800 хиљада становника. Право приватне личности је гарантовано, па према томе и вероисповести. Мањинска права су гарантована законом. Штампа је слободна, као и право синдикалног и другог организовања. Законом се утврђује максимални земљишни посед.

Дакле, све познате ствари, сем смањеног скупштинског кворума, деобе државе на области, и једне, не тако ригорозне, аграрне реформе, што је био уступак босанским беговима.

Уредбом од 26. априла 1922, држава је подељена на 33 области, које су у највећој мери раскомадале Србију, чак на 13 области, док је Словенија имала само две, Хрватска и Славонија четири, а Далмација две. Не може се рећи да је таква подела била у интересу српског народа, али о њему се од почетка није водило рачуна. Краљеве не само мисли, већ и симпатије, биле су усрдно и истрајно управљене на западни део државе. Он, како је једном рекао Прибићевићу, има амбицију да буде и – хрватски краљ.

Share this post


Link to post

1921, 16. авг, Смрт краља Петра. Пошто је абдицирао 1914. и пренео сву власт на престонаследника Алексдандра, краљ се, иако болестан, у неколико одсудних тренутака појављивао и у рату, бивајући окрепа и подстрек нашим војницима, да би се са њима пробијао крзо албанске гудуре све до Јадранског мора. И ту ће у једном трену, и болестан и исцрпљен, иступити против италијанске небриге, кад чак ни њега нису хтели да искрцају на италијанску обалу. Запамћена је реченица која је записана испод једне његове слике у француским новинама. „Краљ Петар је краљ Лир, ком је свака српска жена, његова кћи Корделија”.

Тих и неприметан, вратио се у Београд, 21. нов. 1919, живећи повучено у једној скромној кући на Топчидерском брду. Угасио се нечујно, 16. авг. 1921. у 17. 30 часова,

Десило се да су тог тренутка крај њега били Пашић и Прибићевић, који тврди да је наш краљ у том часу „на ногама имао поцепане чарапе, кроз чије су рупе вирили прсти”.

Приређен му је незапамћен погреб. Његов ковчег пролазио је готово све време кроз шпалир народа, и све тако до Тополе, где је сахрањен у његовој задужбини на Опленцу. Регент, сад већ краљ Александар, није био присутан на погребу, јер је био на операцији у Француској.

--------------------------------------------------------------------------------

1921, 18. дец. Први број дневног листа „Време”. Лист који је уз „Политику” и „Правду” давао тон нашем јавном, друштвеном, политичком и културном животу, близак радикалима и двору, који су били умешани и у његово финасирање, преко истоименог акционарског друштва, које га је издавало. Међу акционарима главни су били породични кланови министара Нинчића и Стојадиновића, уосталом и Рада Пашића, а крај њих читав низ банака, фабрика, рентијера… а помиње се и Диспозициони фонд Министарства ин. дела, што све заједно може да упућује на закључак да је то био лист наше „плутократије”, у ком су се могли наћи главни ставови владе и двора.

Међутим, Коста Луковић је окупио око себе и леп букет научних радника (др Љуба Јовановић, др Гргур Јакшић, др Љуба Поповић…), као и културних ( Милош Црњански, Станислав Краков…), па су се на страницама „Времена” могли читати и веома стручни и мериторни текстови, а и хроника о нашем културном животу била је на завидном нивоу (др Виктор Новак, Станислав Винавер, Миленко Живковић, Драган Алексић, Емил Надворник, М. Световски…). Управо тај део новина, правио је лепу равнотежу према политичком делу, тако да цео утисак о „Времену”, никако није онакав какав је забележен у у титовским енциклопедијама, по којима је био чак „фашистичке оријентације”, већ да је то био лист најшире грађанске оријентације. У противном не би опстао.

Share this post


Link to post

1921 – 1929. Видовдански Устав, на делу. Од доношења Устава, до његовог укидања, 9. јан. 1929, НС се бирала још три пута 18. марта 1923, 8. феб. 1925. и 11. септ. 1927, а на основи резултата тих избора и оних од 28. нов. 1920, на влади се изређало 17 кабинета, од којих је било и оних који су трајали само 11, онд. 38 дана, оба пута Николе Узуновића. Пашић је у две серије, од 26. марта 1921. – 27. јула 1924. и

од 6. дец. 1924 – 8. априла 1926, био девет пута пред. владе, Никола Узуновић од 8. априла 1926 – 17. априла 1927, имао је четири краткотрајна кабинета. Веља Вукићевић ће остварити два, од 17. априла 1927. – 27. јула 1928. Љуба Давидовић једном ће формирати владу, од свега три и по месеца, 27. јула 1924 – 6. нов. 1924, а Антон Корошец имаће владу од 27. јула 1928 – 9. јан. 1929, када ће Устав бити суспендован.

Током ових брзометних влада, било је неколико коалиција. Пашић је са Давидовићевим и Прибићевићевим демократима два пута правио коалицију, са којом је владао 21 месец, потом је четири пута, у виду Националног блока, сарађивао са Прибићевићевим самосталним демократама, први пут свега 4 месеца, а други пут осам месеци. Владао је 8 и по месеци и са Радићем, што је била једна изненађујућа али веома опортуна коалиција, за обе стране. Са Радићем и његовим министрима, Узуновић је имао мало више среће, са три владе, саставио је скоро десет месеци.

Што се оволико влада изменило, разлог је и у томе што је свака, на свој начин, покушавала да успостави јединство целе државе, посебно „споразум са Хрватима”, чије се питање врло брзо, већ од фебруара 1919, у веома оштрој форми испоставило, када је Радићева Хрватска сељачка странка објавила да

„Хрватски грађани не признају тзв. Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, под династијом Карађорђевића, јер је ова краљевина проглашена изван Хрватскога сабора и без сваког мандата хрватскога народа”

Тај и такав став још више ће бити заоштрен, 8. дец. 1920, на Збору Странке у Загребу (са преко 10 хиљада учесника уз изабране посланике), који је „у име 240.000 бирача изјавио да не признаје државно уређење од 1. дец. 1918, и прокламовао неутралну сељачку републику… Пошто је изгласана резолуција, посланици су на позив п. пред. странке, г. Мачека, положили заклетву хрватској домовини и својој сељачкој републици”. Том приликом Радић је испричао како ће се обратити престонаследнику кад буде отишао у Београд:

„Господине Регенте, Ти ћеш најбоље учинити да овоме народу од 240. 000 бирача, толико верујеш и толико поштујеш његову вољу, колико вољу оних 28 изасланика Нар. већа, који су те преварили да су представници Хрвата. Веровасте оним кукавицама, па морате веровати већини хрватскога народа и пристати да се ми, изабрани посланици, састанемо као Хрватски сабор, а ви да из Хрватске повучете војску и силу. Ако то не учините наше стрпљење не знамо докле ће трајати… а кад престане… онда ће бити пакао за све нас”. На што је Збор урнебесно поздравио ову Радићеву изјаву.

На страну то, што оних „28 изасланика Народног вијећа”, нису били без народне подршке, јер су и они били бирани од стране народа, одн. од народних представника у Већу, ипак остаје чињеница да Хрватима више није била потребна војска, јер она је своје „одрадила”, сачувала им је становништво и имовину, а у прво време и границе, и сад има да иде, чиме су Срби опет доведени у најамнички положај.

Но, чак и да је све тако, мора се признати, данас бар, да је тај народ чим му је дато право да се искаже, он се исказао против нове државе, против уједињења са Србима, и то је требало поштовати, утолико пре што је број Радићевих присталица растао, па су се, самим тим, повећавале тензије и свакојака трвења, и све што се хтело и што је чињено, у односу на тај и толики отпор, имало је карактер провизоријума, са којима се није могао успоставити нормалан државни живот.

С друге стране, ни у Србији није било мирно. Док су у западним крајевима краљевине расле националне тензије, у Србији су, због стравичних последица рата, расле социјалне, које су и без пропаганде комуниста, све више избијале на тапет дана. Пре свега, једна трећина активног становништва страдала је у рату (1. 511. 415 људи), и оно мало индустрије све је уништено, села разорена и попаљена, градови порушени и опљачкани, сва „инфраструктура” такође уништена… уз десетине и десетине хиљада инвалида чије питање неће никада бити решено, и на све то грдне размирице, па и обрачуни међу народом: имеђу ратника и колаборациониста, оних из првих борбених редова и оних који су се шетали по Паризу, Ници и Женеви… који су сада, на команду „лево круг”, избили у прве редове друштва, обилато наплаћујући борбу и просуту крв оних, који су сада гурнути на зачеље… А да се не помињу класичне страначке борбе, које су се још и на Крфу и у Ници распламсавале, да би се, не само Солунским процесом, и у крв заглибиле. Једном речи, једно стање које ниуколико није слутило на добро, утолико пре што су и краљ и влада, иако махом састављена од српских политичара, готово дигли руке од Србије и њених проблема, усредсређујући сву своју пажњу и сва своја хтења, на западни део земље, ком су се и грдним парама и свакојаким попуштањима и услугама налазили на руци. Ту је и силна корупција, којом су се министри и њихово окружење бескрајно богатили, на челу са Миланом Стојадиновићем (помоћу обвезница ратне штете), Вељом Вукићевићем, Лазицом Марковићем, Божом Максимовићем, Велизаром Јанковићем, Радомиром, сином Николе Пашића, па и самим Пашићем… дакле, све сами радикали…

На све те недаће и стравичности, дошле су и руске избеглице, које су, оправдано, дочекане са највећом бригом и брижном помоћи, чак тако и толико да су, поред осталог, добијали и сталну новчану помоћ, која није била мала, а која је, међутим, бесомучно одбијана толиким нашим осакаћеним инвалидима и породицама погинулих ратника.

Србија не само да није имала политичара, већ ни књижевника, који би били достојни ситуације. И као што смо остали без уметничких сведочанстава наше ратне епопеје, тако смо остали без њих и из поратних дана. Србија заузета толиким ранама које су још крвариле и толиким развалинама које су се још димиле и пушиле, није ни приметила, нити је могла да примети, да и национално пропада. Шта више, колико јој је сугерисано, толико јој је и наређено, да не види оно што види, да и даље трпи све ратне недаће, али и да заборави на дојучерашње непријатеље и убице, да пружи братску руку онима, који је нису ни тражили, нити желели. Шта више, тај напаћени и страдалнички српски народ, од оних који су га убијали, рушили и пљачкали, проглашен је за кривца, што они нису добили своју државу и своју слободу.

Ако, дакле, српски народ није имао уметнике, чији би таленат био достојан његовог страдалништва и његове националне и егзистенцијалне трагедије, он је зато имао довољно издајника и отпадника да га у осмотомној Крлежиној „Енциклопедији Југославије” оцрни и изблати, дајући на свакој својој страници за право нашим непријатељима, али, има и све нас, који, ни данас, још немамо снаге да ту лаж и ту срамоту, избацимо из наших библиотека, које по закону чувају сведочанство о нама, као народу и нацији.

Share this post


Link to post

1922, 8. јуна, Венчање краља Александра са румунском принцезом Маријом (Мариолом). Као што је уобичајено, краљ је том свечаном приликом помиловао многе осуђене, али не и оне за које се највише ишчекивало, по Солунском процесу, што ће бити учињено тек 28. марта 1941, дакле дан после пуча. Један став, који је, ионако не много симпатичног краља, учинио још несимпатичнијим.

1923, 6. септ. рођење престонаследника Петра, у Београду.

Share this post


Link to post

1924. марта, Основана Прибићевићева Самостална демократска странка. Настала издвајањем 14 посланика из Демократске странке, на челу са Св. Прибићевићем, до чега је дошло због неслагања око тзв. хрватског питања, одн. покушаја Љубе Давидовића да дође у контакт са вођом Хрватске сељачке странке С. Радићем, не би ли се договорили око ублажавања централизма Видовданског Устава. Како је СДС сматрала да у Краљевини СХС живи један народ, она није пристајала ни на какве погодбе са Хрватима, као посебном нацијом. Она тражи доследно примењивање Видовданског устава, тј. централистичког државног уређења, и не жели да чини никакве уступке аутономистичким тежњама појединих племена или покрајина.

Тим чином Светозар Прибићевић коначно излази сам на чистину политичких и страначких борби око власти у новој држави. Иако математичар по струци, он се од раних ногу определио за политику, у којој је страсно изгарао, да је убрзо постао прави народни трибун. Његова мисао водиља, коју је скицирао још у 22. години свог живота, и које се држао до смрти 1936, била је да су Срби и Хрвати један народ, али да се још није развила народна свест о томе. И кад та свест једном букне, нестаће у том пламену свих ограда. Крајем 1905, после тзв. Ријечке резолуције (Франо Супило и Анте Трумбић), а потом Задарске (Прибићевић) долази до стварања Српско – хрватске коалиције, чије ће вођство, после иступања Супила, преузети сам Прибићевић, који ће је довести до победе на саборским изборима и 1913. Кад је избио рат, биће интерниран у Будимпешту, одакле се вратио крајем 1917, од када ће у хрватском Сабору, као заступник, водити жестоку борбу за своје основно убеђење о јединству нашег „троименог народа”. У одлучујућим и историјским данима, пред крај рата, он ће бити тај који ће предложити раскид са А/У (16 /29 окт. 1918), он ће бити тај који је „енергично исфорсирао закључак од 11. (24. нов.) 1918, да се хитно пошаље изасланство Народног вијећа у Београд”, где ће бити проглашено уједињење у заједничку државу СХС.

Наш славни научник, први српски доктор технике, Милутин Миланковић, који је, између осталог, „са свог стола”, зашао у тајне васионе, одређујући тако и темпетратуре планета, које ће доцније сателити у длаку потврдити, који ће говорити да му је наука „прва законита супруга”, оставио је један опис Прибићевића, из доба заједничке интернације у Пешти, у коју су и Миланковића гурнули са свадбеног путовања…

„Прибићевић се није правио важан, како сам то спочетка мислио. Он је био убеђен у своју величину и недостижност. То је, уосталом, потребна особина сваког вође или апостола народног покрета. Да му други верују, мора веровати сам у себе. Та црта карактера која је каткад ишла до неучтивости, па и нетрпељивости, објашњава у многоме његове успехе и неуспехе…. Он сам био је увек нерасположен, нервозан и мрзовољан. Тиштало га је што Трумбић, Супило и други политичари, успеше да на време избегну из А/У, оснују у Лондону (сиц!) ЈО, преговарају са водећим личностима Запада, и заступају онде наш троимени народ, а он, ’један Светозар Прибићевић’ покретач идеје тог народног јединства, чами у Пешти!… Год. 1917. доби дозволу да се врати у Загреб. Када ми то саопшти, изгледаше као препорођен. Очи му се светлуцале правим сјајем, а место античког сужња, стајао је преда мном фантастични борац. Идућег дана пође у Загреб да онде изврши своју историјску мисију, а ја остав у Пешти при своме послу”.

Биће да се о том политичком страснику није могло боље и више казати, биће да се тим речима да објаснити све оно што се с њим збило, од непоколебљивог заговорника централизма, до исто таквог борца за федерализам; од политичара који је био миљеник краља Александра, за ког је говорио да му је донео најлепши драгуљ на његовој круни – мислећи на Хрватску и Словенију – до отпадника, који ће написати књигу „Диктатура краља Александра”, борећи се против њега и кад је био мртав. Но пре тога, ступиће у коалацију са својим љутим противником, Стјепаном Радићем, кога је као мин. ун. дела хапсио и прогањао, а са којим ће тада обилазити земљу и са зборова унисоно, у дуету, жестоко нападати оне са којима су до недавно водили државу. Истина, Прибићевић дуже и ригорозније, али зато Радић судбинскије, јер се веровало да са њим почиње смирење и спас.

Но, у часу кад је стварао Самосталну демократску странку, он је још важио као политичар најзаслужнији за стварање уједињене државе, и тако се понашао. Један велики али и опасан човек, са чијом се страшћу нико није могао понети, бивајући у својим ресорима, у прво време ун. дела, потом, просвете, страх и трепет, мада су његове ингеренције као шефа коалиционог партнера, у свим владама у којима је учествовао, биле знатно веће и видљивије.

Страначки орган СДС, биће „Реч” (директор Бранко Лазаревић, гл. уредник др Мих. Глушчевић). СДС ће ступити у коалицију са радикалима, као тзв. национални блок, у четири кабинета Н. Пашића. 27. марта 1924. – 21. маја 1924, 21. маја 1924 – 27. јула 1924, затим 6. нов. 1924 – 29. априла 1925, и од 29. априла 1925. – 18. јула 1925.

Share this post


Link to post

1925. Радићева странка у влади. Једна од најконтроверзнијих и најнеухватљивијих личности која се икада родила на просторима бивше Југославије, био је Стјепан Радић, политичар који је у политици видео само себе као непромењиву константу, све остало било је подложно променама, одн. превртљивостима, са јединим циљем да се дође до власти. У том погледу личио је доста на Пашића, али са далеко већом енергијом и трибунском снагом, непрестано бивајући на „естради”, збуњујући и своје пријатеље и непријатеље, уз то са неупоредиво разгранатијим и дужим сужањским стажом. А онда, док се Пашић борио против „свог” краља, Радић је бој војевао против туђих, што је било и моралније.

Почео је као омладинац, затим организатор сељачке странке, био присталица тријализма у оквиру А/У, да би потом тражио издвајање из њеног састава, иако изабран за једног од 28 делагата Народног вијећа, за „церемонију” уједињења, није дошао у Београд, да би своју странку после „преврата” (како су Хрвати звали уједињење) прогласио – републиканском, са којом ће добити 50 посланика на изборима за Уставотворну скупштину, коју је бојкотовао, да би у Загребу организовао неку врсту издвојеног „хрватског парламента”, на ком је одбио и уједињење и (српског) краља и Устав, и тражио своју хрватску државу… да би потом кокетирао и са сељачком интернационалом у Москви, због чега ће заглавити опет у затвор, у ком ће преговарати са Београдом, из ког ће признати и Устав и краља, ког проглашава за најбољег краља на свету, постајући и министар.

Сем што је, за све време, остао Радић, остао је и Хрват, што је једно друго условљавало и одређивало, чак тако и толико, да је постао појам хрватства, обједињујући собом и својом странком цео хрватски народ. Јер, да је био само – сељак, заправо њихов заступник, он би се, какав је демагог био, са класним сељачким идејама, врло брзо разастро и по Србији, у којој је сељак као главни носилац рата, био грдни и унакажени страдалник, на кога више нико није обраћао пажњу.

Први с којим је, иначе, Радић почео искрене преговоре, био је Љуба Давидовић, што је био разлог да се Прибићевић од њега одвоји и формира своју странку независних демократа и да Давидовићева влада падне. Како је краљ Александар хтео пошто пото да види Хрвате у Скупштини, па самим тим и себе као краља целе земље, он је натерао Пашића да настави започете преговоре, што враћа један део посланика ХСС (у међувремену обрисали су из свог имена – републиканска) у Скупштину (изабрану 8. феб. 1925, у којој су добили 67 места), да би 27. марта 1925. признали и краља и Устав, а убрзо потом, 28. јула 1925, ушли у заједничку владу, са Пашићем.

Био је то велики дан за краља и Пашића, коначно је земља обједињена, коначно шанса да се успостави мир, слога и споразумни рад на добро заједничке државе. Дакако, под условом, да није било предумишљаја, ни са једне стране.

Додуше, Радић неће одмах ући у владу, већ само његови министри, јер ће он најпре бити именован за члана државне делегације у Друштву народа у Женеви, и тек потом, 17. нов. 1925. постаће министар просвете, када ће за кратко време читав низ Срба професора универзитета у Загребу – „умировити”. И не само њих, и не само то, али све му је допуштано и праштано ради „мира у кући”, чак и читав низ „несташних” изјава и говора против саме владе, на зборовима широм земље. Он ће наставити са радикалима и у владама Николе Узуновића, из чије ће друге владе изаћи, али ће његови министри остати, све до фебр. 1927. – када ће опет прећи у опозицију, да би се након избора, 11. септ. 1927, на којима је изгубио неколико мандата и 178 хиљада гласова – удружио са Прибићевићем, стварајући сељачко – демократску коалицију, што ће и за једну и за другу страну бити нека врста „утешног хендикепа”, и то не зато што су напустили владу, већ зато што су морали да удруже своје негације и своје љуте међусобне борбе, у рушењу оних са којима су покушавали једни друге да ућуткају.

Пошто није успео да састави владу, за коју му је краљ дао мандат, из освете према осталима, Радић тад сугерише краљу, ванпарламентарну и ванстраначку, војничку владу, оно што му је пре више од једне деценије предлагао Светолик Јакшић, на Крфу. Радић војводу Степу Степановића, а Јакшић војводу Мишића. Док се овај други симпатично нећкао, стари војвода сместа је отклонио такву могућност, чак је и преко новина реаговао.

Остало им је да загорчавају последње парламентарне дане Краљевини СХС, свесно и са уживањем… утолико пре, што је Радићев предлог о ванстраначкој влади, изазвао гнушање код осталих парламентарних странака.

Share this post


Link to post

1926, 10. дец. смрт Николе Пашића у Београду. Као што је живео обавијен тајнственим велом и без икаквих спољних манифестација, Никола Пашић је тако, у једној ноћи, тајанствено отишао. Иако су по последњим изборима, 8. феб. 1925, радикали били на врхунцу своје популарности, добивши 142 посланичка места, Пашић је ипак морао 8. априла 1926, да уступи владу тзв. дворском радикалу, Николи Узуновићу, због многих сукоба и фракција унутар Радикалне странке, које је краљ Александар вешто распиривао, као некада краљ Милан и још више његов син Александар.

Отишао је на одмор, да би, кад се вратио, са још већим еланом решио да опет дограби кормило државе, и, по старом и опробаном рецепту, почне са радикалским посланичким клубом, помоћу ког је толике раније владе рушио и састављао. Дабоме, успео је да их убеди у нужност свог повратка, и са њиховом подршком је 9. дец. 1926. био примљен код краља, тражећи од њега мандат за састав нове владе.

Има читав низ прича о тој аудијенцији, која се највише базира на самој смрти Пашићевој, која је уследила неколико сати после ње. По једној, највероватнијој, Краљ је одбио да му удовољи жељи, јер је Пашић одлуком НС стављен под истрагу њене Анкетне комисије, а поводом корупционашке афере, у коју је, као и у толиким другим, био умешан његов син Радомир.

Краљ је још увек био љут на Пашића што му је подвалио да Раде има матуру, како би могао да уђе у дипломатску службу, а сада је, наводно, био разјарен, јер је ухваћена једна меница на којој је Раде фалсификовао његов потпис, потпис самога краља! Радило се о милионској суми.

Има чак и верзија да је краљ изнервиран, у једном тренутку и физички насрнуо на старог државника, који само што није напунио 81 годину живота.

Међутим, у јавности је било још пре тог догађаја многих прича, које су за основу имале одлагање прославе Пашићевог 80. рођендана (19. дец. 1925), за коју је био чак формиран и одбор. Нема друге, Пашић је био у немилости код краља, те овај није желео да му се одају било какве почасти, у којима би, по природи, ствари, и краљ морао да учествује.

То вече, одмах после аудијенције, Пашићу је позлило. После лекара, дошао је и министар двора, који је пренео Пашићу извињење краља „за оне изразе”, којима није желео да га вређа. „Краљ повлачи своје речи, али не и – одлуку”.

Био је то крај.

Не зна се шта га је убило, да ли Краљ ил губитак власти.

Издахнуо је изјутра, 10. дец. 1926, у 8.30 час., на неколико дана пре свог рођендана. Како је тог дана била субота, а у понедељак краљева слава, Св. Андрија Првозвани, то се мислило да сахрана буде у уторак, али је двор наредио да буде – у недељу. Била је то друга освета.

Трећа краљева освета била је у томе, што је пре донете одлуке скупштинског Анкетног одбора по корупционашкој афери, у коју је био уплетен и Пашић, објављен Указ, којим се помоћу краљеве милости, ствар предаје забораву, чиме је остало неразјашњено, да ли је Пашић крив или невин. Ако је био невин, овим Указом та сатисфакција му је била ускраћена.

Са Пашићем, који је од 1878, када је први пут постао народни посланик, и од тада непрестано био у јавном животу Србије а потом и државе СХС, сишло је са позорнице једно доба најкрвавијих и најсудбоноснијих борби, испуњених херојским подвизима, али и подмуклим и недостојним „радњама”, прве за добробит народа и државе, друге у борби за власт. Имао је срећу да је дуго живео, да надживи и једне и друге изливе, шта више и да им суди, па и пресуди, и да у историју уђе као једна неоспорна и незаобилазна величина, више него ма који наш владалац, који је све од реда умео да стави у службу својих амбиција и потреба. Ако му се последњи од њих четворице, краљ Александар, тек на крају, у по нечем, осветио, то је и зато што је био 43 године млађи од њега. Тек сигурно је да је Пашић творац нашег парламентаризма, ма и на балкански начин, те није чудо што је Народна скупштина, на дан 10. годишњице његове смрти, једногласно донела одлуку да се у дворани Скупштине постави његова биста, коју ће израдити вајар Тома Росандић, и која ће, 30 јуна 1937, бити постављена.

Наравно и дабоме, после II Светског рата илити Ослобођења, биста је из дворане – нестала.

Тито је осветио краљеве.

Share this post


Link to post

1928, 20. јуна, атентат Пунише Рачића у Народној Скупштини. Тог дана, током веома бурне седнице НС, у којој је надвикивањима и претњама између клупа народних посланика, напетост доведена до усијања, у тренутку кад је за говорницом био Пуниша Рачић, радикалски посланик из Црне Горе, и кад је рекао: „За ову земљу ја сам и своју крв проливао”, посланих ХСС – а, Иван Пернар, му је добацио: „Кажи колико си крви пролио, да ти платимо у злату”. Рачић је, неколико пута тражио да тргне реч натраг, на што Пернар није хајао. Тад је Рашић извадио пиштољ и са неколико хица убио Павла Радића и Ђуру Басаричека, а ранио Ивана Пернара, Ивана Гранђу и Стјепана Радића, који ће 8. августа умрети.

Било је то опасно и сулудо доливање уља на већ распламсалу ватру, у којој је парламенат, под непрестаном и необузданом паљбом Радића и Прибићевића, просто врио, и права је срећа што је Радићева смрт дошла мало касније, иначе би у насталој атмосфери сигурно дошло до већих и крвавијих ломова.

О том акту Пунише Рачића (осуђен на 20 година робије), створено је већ одавно једно цементирано мишљење, по ком је то било смишљено дело, како би краљ Александар добио разлог за завођење диктатуре. Остављајући по страни шта је свака странка, посебно комунисти, из овога крвавога чина извукла, да би распирила своју пропаганду, мора се рећи да је то био један мрачан чин, који нас је пред светом – што се још увек сећао 29. маја и Солунских егзекуција – опет приказао у најгорем светлу, и тешко је поверовати да је краљ Александар себи смео да допусти један такав злочин, поготову уперен против западног дела земље, до ког је њему било највише стало.

Ипак, Момчило Зечевић је открио један докуменат, који сведочи о широј, па чак и припреманој завери, у којој је учествовао нико други, већ сам Корошец, као тадашњи министар ун. дела. Реч је о дневнику шефа Корошечевог кабинета, Станка Мајцене, у ком је записано да је Пуниша Рачић био код Корошеца ноћ пре пуцњаве у Скупштини, и да му је после састанка са Рачићем, Корошец поверио да ће „бити несреће”. Кад је сутрадан полицијски комесар Скупштине, звао Корошеца телефоном, да му јави страшну вест о догађајима у Скупштини, Корошец је тада поновио шефу кабинета: „Несрећа се догодила”!

Ствар просто невероватна, али истинита, која упућује на мисао да је Корошец, као једна мудра, хладна и опортунистичка глава, желео да тиме убрза процес консолидације државе, па макар и преко крви. Уосталом, он је имао своје рачуне са Радићем, и био је убеђен да се са њим не може „правити држава”, поготову од како се сплео са Прибићевићем, који је од политичког страсника, постао страсник освете. Треба знати да је Корошец био католички поп и човек Ватикана, чија политика никад није презала од злочина, ако су интереси то диктирали.

У створеној атмосфери која је сваки час требало да прсне, краљ је позвао Мачека и Корошеца и отворено их је питао да ли желе да „ампутира” Хрватску и Словенију. Питање је да ли је он то искрено мислио, као што је и питање да ли су му они, одбијајући ту могућност, такође искрено одговорили. Ипак, они су имали бојазан од Италије и Мађарске, које су за све време биле нескривени противници Југославије, и реално је било очекивати да би тако створене мале државице – одмах прогутали.

Share this post


Link to post

1929, 6. јан. Укидање Видовданског Устава. Као што је краљ Александар Обреновић 1897, после свих покушаја да влада „уставно”, па чак и „парламентарно”, био принуђен да, укидајући странке, заведе лични режим, тако ће и краљ Александар Карађорђевић, после скоро десет годишњег парламентарног режима, бити принуђен да уради исто што и његов, далеко млађи, имењак. Јер као што је први Александар имао радикале на врату, тако је други имао ХСС, па још са националних позиција, којима ће се придружити Прибићевић, са осветничким амбицијама, једног одбаченог свемоћника. Додуше, први је имао оца, који је могао и да га саветује, док други Александар баш никога, уз то, за политичке ствари није имао ни њух, ни спретност свог млађег имењака. Тек, узроци су били слични, тражена решења такође. И тако је дошао државни удар од 6. јануара, зван и као шестојануарска одн. монархофашистичка диктатура, коју су комунисти у својој пропаганди тако оцрнили и сатанизовали, да је Александар испао већи и црњи диктатор и од Мусолинија и Хитлера.

Први Александар је имао још једну предност над потоњим, јер је за председника владе могао да постави једног др Владана Ђорђевића, који је био прави ерудита, готово у свим областима државног живота, док је генерал Петар Живковић, био прави буздован, свеједно што га је Пашић лично, видео као свог наследника, и у том смислу га протежирао пред сам крај свога живота.

На два дана пре но што је изашао са декларацијом којом је укинуо Видовдански Устав и распустио последњу изабрану скупштину, краљ је позвао све представнике политичких странака, не би ли уз њихову помоћ, парламентарним путем, разрешио кризу, но њихови предлози су га само уверили у исправност намераваног пута, и 6. јан. 1929, он ће се обратити народу, у стилу краља Милана:

„Наступио је час, кад између Народа и Краља, не може и не сме бити посредника…” дакле, Краљ постаје носилац све власти у земљи, јер су „парламентаризам… почеле политичке страсти користити у тој мери, да је постао сметња за сваки плодни рад у Држави… Споразуми, па и најобичнији односи између странака… постали су апсолутно немогући… Тражити лека том злу у досадањим парламентарним променама владе … значило би губити драгоцено време… Ми морамо тражити нове методе рада и крчити нове путеве…”

И … обнародовао је нову владу, прогласио Закон о заштити државе, тј. укидање свих странака, увео (3. окт. 1929) нов назив државе – Краљевина Југославија, коју је поделио на девет бановина, верујући да ће називом земље задовољити тзв. интегралне Југословене, а њеном поделом – федералисте, а ускоро ће се показати да није задовољио ни једне, ни друге, јер су хтења и тензије и даље расле, поготову што се економска ситуација погоршавала, као последица светске кризе, која је од 1929, харала светом.

Има доказа да је и он сам схватио, да није нашао право решење. Уосталом, после две и по године, морао је да одустане од „диктатуре” и да уведе некакво уставно стање.

Подела земље на бановине извршена према сливовима река, избегавајући, сем у Словенији, етничке групације, опет је највише погодила српски народ, који се у њој истопио. Одиста, Србија и српски народ издељени су у шест бановина, између: Дунавске (Н. Сад), Моравске (Ниш), Дринске (Сарајево), Врбаске (Бања Лука), Зетске (Цетиње) и Вардарске (Скопље), тако да су унатарње везе српског бића разривене и прекинуте, а сем тога, Београд, са Земуном и Панчевом, издвојен је у посебну јединицу, под називом „Управа града Београда”. Што није био случај са Хрватском, која је остала компактна око свог Загреба, иако је била подељена на Приморску (Сплит) и Савску бановину (Загреб), донекле и Врбаску. Словенија је покрила целу Дравску (Љубљана), као и Црна Гора, Зетску бановину, док су муслимани стали у Врбаску бановину.

Прокламујући тзв. интегрално Југословенство, краљ као да је хтео оваквом административном поделом, којом је разбио српски етнички простор, да га најпре у српску свест, усади. Другим речима, испада тако, и њему су, као и Титу, највише сметали Србија и српство.

Ако се, пак, независно од свега овога, цене краљеве речи у Прокламацији, мора се рећи да су оне истините, као што су биле истините и речи краља Милана и његовог сина, у своје време. Страначка борба за власт, под видом борбе за слободу и демократију, у ствари, онемогућавала је сваки парламентаризам, који никада и није био решење не само за нас, него ни за балканске народе, већ и зато што је пренесен као искуство државног уређења из земље (Енглеске) која га је за себе и свој народ правила. То и данашње искуство показује у свим земљама бивше Краљевине Југославије, кад су сви постали и добили оно што су у њој и од ње тражили.

Дакле, није реч о краљу, већ о народу, о менталитету, код Срба једно урођено осећање једнакости, које се никако не може укалупити у неки законски и хијерархијски ред, па макар он произилазио и из ставова већине, а она била изабрана и најдемократскијим путем. Очигледно, морао би се, бар кад је о нама реч, тражити неки други систем, који не би морао бити што и анархија.

У часу кад је краљ донео мере о завођењу свог личног режима, највише је аплауза добио из Хрватске, посебно од њених привредних кругова, који су у јединству и снажној држави видели и шансу за свој сигуран и простран рад. Политичари, у првом реду Владимир Мачек, као нови шеф ХСС, видели су у Краљевом потезу „Велику мудрост”, јер су веровали да он омогућава „остварење идеала хрватскога народа: да Хрват буде господар у своме дому, у својој слободној Хрватској”. Другим речима, они су веровали да ће се са краљем, када има све у својим рукама, лакше споразумети него са српским странкама.

Коначно, ако је краљ имао саветнике при увођењу „диктатуре” они су у највећој мери и у првом реду били из Загреба и Љубљане, те није чудо кад је она објављена, да су загребачке новине једнодушно поздравиле великог и мудрог краља.

Шестојанурска влада генерала Петра Живковића, састављена је од веома разнородног света, све чланова бивших странака, који су се, током парламентарне ере, успели да омиле двору. Била је то до сад највећа влада – са 26 министара (неколико њих без ресора)– са читавим низом реконструкција, пошто су неки давали оставке, већ после трећег месеца рада.

Већ сам број министара казује да је краљ у владу убацио свако име које би значило подршку његовим напорима у спасавању Југославије, поготову из западног дела земље. У њој су се нашли бивши припадници радикалне, демократске, замљорадничке, сељачко – демократске коалиције, разних минорних хрватских странака, словеначких клерикалаца, муслимана… уз приличан број масона и Јевреја, поготову из Загреба, у ком су живели као моћни огранци бечких и пештанских јеврејских породица, које су се током деветнаестог века, покрстиле у католике.

Речено је већ да се Пашићу, пред сам крај живота, прилично омилио генерал Петар Живковић, дугогодишњи командант Краљеве гарде, и да је, чак, имао намеру да га на следећем земаљском конгресу радикала, у пролеће 1927, устоличи за свог наследника, што је више него чудно, као да је стари Пашић предвиђао да долазе другачија времена.

„Овај наш Пера мора што пре да уђе у нашу странку и он има да је прихвати после мене. Нашао сам да је способнији и издржљивији од свих осталих. И ја нећу мирно умрети, ако ово сам, још за живота, не будем свршио”.

Живковић је као коњички п. пор. учествовао у пучу 29. маја 1903, да би се потом одвојио од завереника, поготову у време стварања организације „Уједињење или смрт” (1911), када је постао њихов отворени противник, бивајући један од твораца дворске официрске групе под називом „Бела рука”. По својој природи опортунистичка и у служби двора, ова ће група одиграти ружну улогу током Солунског процеса, што ће јој каснијим унапређењима бити издашно плаћено. Од 1917. командант Краљеве гарде, Живковић је био највећи интимус краља Александра, па га је као таквог и узео за председника своје владе и мин. ун. дела. Занимљиво, он ће после силаска са премијерског трона (4. априла 1932), две и по године касније, по убиству краља Александра, прихватити војни ресор, у трима владама, Узуновића, Богољуба Јевтића и Милана Стојадиновића, као човек чврсте и поуздане руке.

Share this post


Link to post

1931, 3. септ. Октроисани Устав Краљевине Југославије. Иако је краљ за своју „диктатуру” добио пристанак у Паризу, који је за нас, после Версаја, постао нови Петроград, па и од Чехословачке, са којом смо, у заједници са Румунијом, били везани савезом, званим Мала Антанта… ипак се после првих почетних резултата увидело, да ни са личним режимом не иде. Најпре у влади, која је реконструкцијама продужавала свој живот, а и земља се одржавала присилом, полиција је постала главни орган режима. Економска криза која је потресала свет, и код нас се осећала, нарочито крајем 1930. и почетком 1931.

Нешто се морало чинити, у првом реду морао се обновити политички живот, макар и контролисан, како би земља колико – толико почела да „дише”. И краљ је 3. септембра 1931. октроисао нов Устав, дакле, опет сличности са првим Александром (1901), па као и он уводи дводомни парламенат, тј. НС са Сенатом, који чине Народно представништво.

Иначе, новим Уставом се ниуколико не дира у режим од 1929, сви закони остају, па тако и „Не може бити удруживања на верској или племенској или религиозној основи у партијско – политичке сврхе”, што је практично значило, и даљу забрану рада странака. „Парламентаризам” се одвија у супарништву одн. сагласности између два дома. Изборним законом одређено је да гласање буде јавно, што ће такође подсећати на првог Александра, уосталом, као и чувени чл. 116 новог Устава, који омогућава краљу, да у изузетним случајевима, кад су угрожени јавни интереси, заведе мере изван Устава и Закона, што је и први Александар себи оставио као право. Сенат се делом именује од краља, а делом се бира, што је такође копија из Устава 1901.

И тако, „диктатура добија своју уставну форму”, а све под видом очувања „народног јединства и државне целине”, што је „била побуда и главни задатак режима” од 6. јан. 1929, а што се „уз велику и широку моралну помоћ народа… за кратко време и успело …”, па чак и да се „посвршавају крупни национални и државни задаци, и поставе трајне основе здравог државног живота”… И с вером у „досадашњи рад”, краљ објављује да је одлучио да „извођење националне и државне политике постави на ширу основу, непосредне народне сарадње”.

У то име, расписани су избори за 8. нов. 1931, који су на делу требало да потврде исправност краљевог пута кроз „национални унитаризам и државни централизам”. Пошто није било странака, то су, као и у касније, Титово време, бирани „најбољи синови нашег народа”, па се може само констатовати да је на изборе изашло 65, 29% гласача, и да је од 678 кандидата, изабрано 305.

На неколико дана пре избора, 30 септ. 1931, генерал Живковић је формирао и своју другу владу, у коју су ушли опет чланови бивших странака, од радикала и демократа, до словеначких клерикалаца и муслимана, каква ће бити и трећа његова влада, настала 6. јануара 1932, али тада већ у сагласности са једном новооснованом хибридном странком: „Југословенска радикално – сељачка демократска странка”, (ЈРСД) под председништвом самог генерала Живковића, која је већ и својим именом представљала један крпеж од свих наслова ранијих странака, нешто слично Народном фронту у Титово време, кад су делови разних странака, под морање, колективно урањале у њега, како би формално, својим именом, покривали Титову диктаторску владавину. У датој ситуацији, то је био једини начин да се странке, уклопљене у тај „конгломерат”, некако одрже, посебно Радикална, после 50 година свог постојања. Међутим, након Пашићеве радикали су – његовом кривицом – остали без ауторитативне личности, која би својом политичком и умном способношћу могла да поведе странку у новим околностима, и отуд читав низ фракција, које су довеле до потпуне разједињености, тако да је од Радикалне странке остало само име.

Та ЈРСД сранка основана је последњег дана 1931. године, као чисто дворска странка, са циљем да се промовише национални и политички унитаризам, али ни велике паре које су дате за њено угуравање у народ, нису помогле.

Краљ је био принуђен, да тешка срца, повери владу др Војиславу Маринковићу, некадашњем напредњаку, потом демократи, политичару који је важио за умерену, па чак и неутралну личност, који је могао и требало да буде повољан за све струје.

Share this post


Link to post

1933, авг., Југословенска национална странка (ЈНС). У низу свакојаких довијања и импровизација, око стварања југословенске нације, краљ је дошао до закључка да треба основати јединствену странку, која ће већ својим насловом децидирано обележавати и свој карактер и шта она значи.

„ЈНС је основана са циљем да југословенски народ организује политички, без обзира на племена, вере и покрајине, како би сваки грађанин, вршећи, према начелима праве демократије, своје дужности и уживајући сва права, призната Уставом и законима, могао сарађивати у јавним пословима”.

Преписујући у ствари Устав, за чије остварење је и основана, ЈНС је имала да уведе у живот „југословенску националну мисао”, која се, међутим, за скоро 15 година заједничког живота, никако није успевала да одомаћи на целом простору, сем, на жалост, код Срба, који су још увек веровали да је гаранција за ту југословенску националну мисао – њихов краљ. Биће да је у то веровао и сам краљ.

Не може се рећи да међу Србима није било умних људи, оних који су умели да мисле и предвиђају, али може се рећи да је, међу њима, било веома мало оних, који су ту и такву способност, умели да управе у смеру отрежњења народа, у смислу његовог спасавања, путем његовог обједињавања и збијања.

Требало је да један од таквих буде и Љуба Стојановић, познати научник и професор Велике школе, некада шеф самосталаца, председник владе и министар, каснији шеф Републиканске странке, који ће, међутим, овако говорити:

„У Србији, пре рата, зато што су били сви Срби, није било никаквог јединственог српског фронта, већ су били подељени у политичке партије. Тако подељени дошли су у нову државу, у нади да ће се тако поделити и нови држављани. Али, преварили су се. Сем Срба, остали то нису учинили. Тако у Срба ни сад нема тог јединственог фронта, а надам се, неће га ни бити…”

Дакле, уместо да звони на узбуну, што ћемо тако подељени, бити изиграни од национално организованих „нових држављана”, један тако угледни српски државник и интелектуалац, сматра да оно што је залога наше пропасти, треба да остане, како би нашим примером пошли и други. Ни једног трена не помишљајући, шта ће се десити, ако они то не учине!

Но, није само Љуба Стојановић тако мислио и тако говорио. Наш страначки менталитет, који смо увили у обланду парламентаризма, изједао нас је као подмукли црв.

Међутим, док су странке у Србији биле разбијене и законом забрањен сваки њихов рад, у западном делу државе, странке су опстале, јер национална збијеност није била разбијена, нити је могла бити разбијена, бивајући тако и отпор краљевом унитаризму и централизму. Управо зато ни прва, ни друга дворска странка, нису стекле никаквог одјека у хрватском и словеначком народу, али су зато и ХСС и клерикална Народна странка и даље чврсто држале своје позиције, одвијајући скоро јавно своју делатност.

И док су српски опозициони кругови сањали о томе како да врате парламентарни режим по Видовданском уставу, Сељачко – демократска коалиција је у виду тзв. „Загребачких пунктација”( 7. нов. 1932) отворено тражила повратак стања пре 1. дец. 1918, тј., када су имали своју самосталну државу, прокламовану на седници Народног већа, 16. (29) окт. 1918, и када их је, како је говорио Анте Трумбић, било 8 милиона, према 4 милиона Срба, рачунајући, дабоме, у тих осам милиона, и све Србе ван Србије. (У доношењу тих „пунктација”, у којима се тражи и одлучна борба „против србијанске хегемоније”, учествовали су и три Србина: прота Душан Кецмановић из Бања Луке, адвокат др Душан Бошковић из Панчева и Сава Н. Косановић, из Плашког, каснији министар у Симовићевој влади, а после II св. рата, Титов министар и амбасадор, иначе Теслин сестрић).

Share this post


Link to post

1934, 9. окт. Убијен краљ Александар у Марсеју. Иако је прошло више од шест деценија од мучког убиства краља Александра у Марсеју, ни данас се не знају све појединости тог убиства, које се збило само што је краљ ступио на француско тло.

Постоје више разлога за енигму тог злочина, како пре његовог извршења, тако и после њега. Пре свега, изненађујуће је да је обезбеђење било тако слабо, да су атентатори веома лако дошли до краљевог аутомобила, иако су француске власти биле извештене о могућности атентата. Шта више, има индиција, да је француска тајна полиција, ако не умешана у атентат, а оно да га је омогућила, јер је наводно краљ Александар, својим утицајем, почео да удаљава савез Мале Антанте од Француске, што она никако није одобравала. Што се, пак, брзог прелажења „на дневни ред” у земљи тиче, не треба заборавити да је краљ, посебно у војним круговима, био омражена личност. Још од Солунског процеса, а после Ослобођења и због многих пензионисања доказаних војних команданата, рад прављења места официрима и генералима из А/У војске.

Касније, пак, кад су се прављења наше историје дохватили српски и југословенски комунисти, краљ је многоструко убијан, те се успомена на њега преточила у најцрњи филм, што је унапред дискредитовало свако истраживање те јавне објаве фашизма у Европи. Чак је испало да то убиство и није злочин, већ нека врста правде, као казна што је форсирао угњетавање несрпских народа.

А истина је сасвим другачија: читава историја краљевог деловања у новој држави, ишла је тако сулудо и несхватљиво против Срба, а све у корист Хрвата и Словенаца, да ако је краљ неком крив, он је то само Србима, и ником више. А пре свега, због своје опсесије велике југословенске државе, рад које је жртвовао све оно што је српски народ својом мукотрпном победом остварио за себе и своју будућност. Не само што га је без питања гурнуо у то ново гротло, већ га је натерао, да се одрекне и свог имена, и своје заставе, и свих својих знамења, како би тиме Срби дали пример, својим дојучерашњим непријатељима и убицама, за живот у заједничкој држави.

Кад је, пак, реч о Француској и повреди њених интереса, треба знати да је она важила као прва континентална сила у Европи, и да су, према томе, све мале земље морале поштовати њену вољу и њене потребе. Тако је, под њеним упливом, створен (1920. онд. 1921) и савез између Чехословачке, Румуније и Југославије, назван Мала антанта, који је гарантовао узајамно помагање у одбрани њихових граница, створених уговорима о миру после И светског рата, у случају напада, у првом реду, од стране Мађарске, која је водила чисту реваншистичку политику.

Савез се бавио и усклађивањем економске политике, као и односа према трећим земљама, због чега је имао и стални савет министара ин. дела. У том савезу нарочито је била блиска сарадња Југославије и Чехословачке, као двеју словенских земаља. Југославија, овенчана српским ореолом из И светског рата, имала је доминантан положај у Малој антанти, па самим тим и краљ Александар, мада је због нерешених унутрашњих питања, посебно хрватског, Чехословачка, као изразито демократска земља, имала моралну предност, коју јој је признавала цела Западна Европа. Како је Француска бдела и над овим савезом, и као патрон а и као наредбодавац, то извесно осамостаљење, за које се, изгледа, залагао краљ Александар, није било по вољи Паризу, поготову што је Мала Антанта држала тако осетљиво подручје централне Европе под својим надзором.

Време ће показати, да су сви ти савези били куле од карата, а посебно протоколисана моћ Француске, од часа кад Немачка својом војном премоћи закуца на врата тог чувара неповредљивости „Версајског уговора”. Тада ће и Мала антанта престати да постоји, јер ни Југославија, ни Румунија нису испуниле своју обавезу према Чехословачкој, кад је она, после минхенског диктата (29. септ. 1938) Енглеске и Француске, морала да поклекне пред захтевима Немачке.

Но, краљ Александар је тад већ био одавно мртав. Питање је не би ли он стао у одбрану Чехословачке?

Краљ се ангажовао и на побољшање односа са Бугарском, чак је дао и прве иницијативе у том смеру, па је пре свог пута у Француску, њу и посетио, фебруара 1934. Знано је да се тад, његов брат од стрица, кнез Павле, понудио да га прати, ал је краљ одбио, са образложењем да треба да остане у Београду, ако би се случајно нешто десило… Има, чак, сведочанстава да је ноћ, пре поласка за Француску, посетио кнеза Павла и књегињу Олгу, која га је молила да понесе панцирну кошуљу. „За Бугарску – у реду, али за Француску – не, нема потребе!”, одговорио је краљ.

Постоји још једно сведочанство. Оно потиче од ондашњег митрополита Гаврила. Краљ је за Француску ишао разарачем „Дубровник”, те је најпре дошао у Црну Гору. И кад су пролазили кроз Боку, краљ је зажелео да запали свећу у манастиру Савина, и тада је пришао ужету и грешком повукао уже за – мртвачко звоно!

У његове добре особине треба уписати и амбиције за велике градње. Између осталог обновио је Његошеву капелу на Ловћену, подигао Народно позориште у Скопљу, Студентски дом и Основну школу у Београду, и као највеће дело, Споменик незнаном јунаку на Авали.

Иначе, доказано је да су организатори атентата били усташе, на челу са Антом Павелићем, и ВМРО, на челу са Ванчом Михаиловским. За усташке убице утврђено је да су се вежбали у Мађарској и у Италији. У току процеса, који је био једна жалосна комедија, Француска и Енгеска су тражиле од Југославије да не инсистира на ширењу истраге, како не би давала повода изазивању ратних сукоба. (Осуђени су на смрт у одсуству: Павелић, Кватерник и Перчевић, што је било тек тако…)

И тако, француско судство се обрукало, више но Драјфузовом афером. Јер, онда се радило о једном неправедно оптуженом – капетану, а сад о убиству једног – краља! Краља оног народа који је тој Француској подигао споменик, на ком још увек пише: „Ми волимо Француску – као што је Француска волела нас”. Додуше, „од 1914. до 1918.”, а не и 1934… (а тек – сада!)

Краљевим тестаментом, његовом руком написаним, на Бледу, 5. јан. 1934, краљевску власт до пунолетства краља Петра II, одређено је да врши Намесништво од кнеза Павла, др Раденка Станковића, сенатора и министра просвете и др Ива Перовића, бана Савске бановине.

Раденко Станковић (1880), Србин из Хрватске, члан сељачко – демократске коалиције, на листи Прибићевића, који га иначе није волео, био је и масон. Једно време лекар, а потом ред. проф. београдског Универзитета.

Иво Перовић (1882) Хрват, из судско – полицијске каријере, отишао за великог жупана сплитске области, потом је помоћник мин. ун. дела, а од 1931. бан Савске бановине.

Краљ је сахрањен величанствено, уз многе крунисане главе и владаоце многобројних земаља. Из целог света стигло је 15 хиљада венаца. Народ га је оплакивао далеко више него што га је волео, а чини се још и више краљицу Марију, са три сина, гледајући у њеној несрећи и сопствену, јер као што ни она није знала шта ће сад бити са њом и њеном децом, тако ни народ није знао шта ће сад без краља, ком су веровали, и због кога су толике жртве подносили и поднели, с којим су толике наде делили. Све је било пресечено, остао је само један велики знак питања, утолико већи, што кнеза Павла нико није познавао, а камоли да су могли имати поверења у њега.

Share this post


Link to post

1934/1941. Кнез Павле као регент. Иако је краљевим тестаментом одређен за првог намесника, испало је тако, да су остала двојица аминовали и потписивали кнежеве одлуке, па се временом, све чешће, у јавности он означавао као регент, што је уистини и био.

О кнезу Павлу има много опречних мишљења, а једно је сасвим неодрживо, по ком је он био стран Београду, и да се у њему осећао као странац, што нема никакву основу. Пре свега, кнез Павле је више од краљевих синова, Александра и Ђорђа, живео у у Београду, учећи у њему школу и гимназију, од своје 10. до 19. године, тј., од 1903. до 1912, са београдским дечацима и младићима. Ако се још зна да је од 1896, дакле од своје треће године, живео као остављено сироче, код свог стрица, кнеза Петра, у Женеви, са којим је и дошао 1903, у Београд, онда се мора рећи да је он у потпуности био његов васпитник, више него оба његова краљевска сина. Оно, пак, што није могао да прими од свог стрица, то је урођено господство, које је код њега имало трагикомично обележје, утолико потенцираније што је њиме дозлабога стрчао у нашој претежно сељачкој средини. Оно га је и издвајало, али оно га је и туђило.

Од часа кад је „ступио” на престо, показао је све наше манире, нарочито у марифетлуцима око обарања влада, а ла Обреновић. Имао је лепу и паметну Гркињу, принцезу Олгу, за супругу, десет година млађу од њега, властољубиву и каприциозну, која је у по нечем понављала наше историјско искуство са Гркињама на српском престолу. Није онда чудо, што је краљица Марија, коју су Срби обожавали, убрзо постала на двору „персона нон грата”, и као таква била принуђена да оде у Лондон, а што је допринело да народ „проклету Јерину”, још више омрзне.

Милан Стојадиновић, за кога се, по Београду, јавно причало да је њен љубавник, у својим Мемоарима (Ни рат, ни пакт) тврди, да је она била та која се заносила мишљу да краља Петра лише престола, или бар да његово ступање на трон буде пролонгирано, због његове, наводне, интелектуалне закржљалости.

О тој несрећној особини малога краља, говорио је и кнез Павле, а имамо сведочанства његовог васпитача, Енглеза, Сесил Перота, да му учење, са приватним професорима, није ишло од руке, и да „једва да уме да говори и пише српски”, окомљујући се на бескрајног зналца, Божу Кнежевића, који га је тим „вештинама” учио, тражећи неизоставно његову замену, у чему није успео, што је и био разлог да он лично демисионира.

Не добијајући од краља Александра никакво државно задужење, кнез Павле се био бацио на ликовне уметности, постајући у томе прави и признати експерт, што ће му касније, кад је био свргнут, добро доћи, као средство за издржавање. Благодарећи његовом нтересовању за уметност, Београд је добио Музеј савремене уметности, најпре смештен у конаку књегиње Љубице, а потом у новом двору, који је краљ поклонио у ту сврху, када је музеј добио име кнеза Павла. Његово име не само да се тиме уклесало у Београд, већ је добио и своју улицу, бившу Кнеза Милете, а сада 29. Новембра,што самом краљу Александру, ког ће после мучког убиства, прозвати и ослободиоцем, и мучеником, и витешким… није успело. (Уосталом, ни Јовану Дучићу, једном од наших највећих песника, није то пошло за руком. Али ће зато, и он, као и његов краљ, бити од комуниста окићен најцрњим именима и бити скинут са дневног реда). Није за прећуткивање, да се кнез веома лепо забележио и код музичког Београда, бивајући, од оснивања Београдске филхармоније 1923, њен протоколисани покровитељ, издашно је помажући, што је за њу, као приватну установу, било од велике користи.

Његови биографи кажу да га је „догађај у Марсеју” затекао потпуно неспремног. „Изгледао је као да је он убијен”.

И није чудо, кад се зна какво је бреме наследио.

Кад је Пашић, у својој 81. години, умро, његова смрт је тешко погодила државу, али је уништила само Радикалну странку, која се од тог губитка никад више није опоравила, чему је бескрајно самољубље и славољубље самога Пашића, највише допринело. После њега, потоп!

Кад је краљ убијен, убијена је и његова Југославија.

Богољуб Јевтић, тадашњи мин. ин. дела, који се нашао крај краља у моменту атентата, тврдио је да је чуо, како је краљ у ропцу рекао: „Чувајте Југославију”, са чим се, све до њене пропасти, оперисало, баш као са Титовим „Чувајте братство и јединство”! Само, док су краљу приписали те речи, Тито их је сам изговарао, али било је нешто над њом што је лебдело и као немогућност и као проклетство. И она се оба пута распала.

Кнез Павле збиља није знао одакле да почне. А сви остали око њега, посебно Мачек са својом ХСС, као да су дочекали свој тренутак, бомбардујући га са свих страна захтевима. Право је чудо да се Југославија, није одмах распала, што није заслуга само снаге и моћи Енглеске и Француске, већ њеног географског положаја. Одиста, њеним комадањем, нестало би „равнотеже” створене Версајским уговором, поготову што би главне „комаде” дограбили Мађарска, Италија и Бугарска, за које ће дарове имати да чекају још пуних седам година.

Колико су дилеме биле велике, види се и по томе, што је кнез пуних седам и по месеци оклевао око рушења Николе Узуновића, као представника старог режима, када ће се послужити Петром Живковићем – кога је претходни довео за мин. војске – и Богољубом Јевтићем, да њиховим оставкама изазове кризу владе, па самим тим и пад Узуновића.

Пре тога, амнестирао је Корошеца, који је, због својих пунктација, био конфиниран на Хвару, а коју ће слободу он искористити, да по својој жељи, присуствује погребу краља Александра, што је колико дирљиво, толико и саркастично, али и државнички мудро. Амнестираће, крајем дец. 1934, и Мачека, који је због загребачких „Пунктација”, по Закону о заштити државе, суђен и затворен, али тај ће се, за разлику од Корошеца, одмах дати у агитацију, коју није прекидао ни из затвора. Јер за њега је Југославија била и остала: болесник што „болује од неизлечиве болести, који ће сигурно брзо умрети, а та смрт ослободиће Хрватску”.

Мачеку, који је био Словенац а не Хрват, било је неважно с ким ће бити, сем са комунистима, само да дође до свог циља – „ослобођења Хрватске”. Тако је сарађивао и са Милом Будаком, франковачким прваком и каснијим усташким идеолошким перјаником, па ће и са „србијанском опозицијом”, предвођеном Љубом Давидовићем – демократом и Јованом Јовановићем Пижоном – земљорадником, који ће доћи њему на ноге, с молбом да буде носилац заједничке листе на изборима, које је влада Б. Јевтића расписала за 5. мај 1935.

Што је Мачек прихватио ту коалицију, с његове стране то је потпуно разумљиво и чисто. Он никад није крио, ни он, ни сви каснији Хрвати, да они само желе слободну Хрватску, и да их, према томе, Југославија не интересује, да она за њих представља само прелазно и пролазно решење, и у свакој су прилици настојали да је се реше, свесно је рушећи. Понуђена коалиција давала му је чак алиби за то рушење, јер ће му у томе помоћи и сами српски опозиционари.

У часу кад су српски опозициони лидери дошли на подворење Мачеку, нудећи му коалицију, они су знали за Мачекову националну искључивост, која се могла остварити само распадом Југославије. Према томе, њихова понуда била би оправдана, и као гест и као жеља, само под условом да су и они имали исте амбиције у погледу цепања Југославије. На жалост и међутим, они су речену понуду учинили само зато, што нису могли између себе да се погоде, ко ће бити носилац листе!

Боље Мачек, са свим оним што јесте, него неко од њих, са свим оним што није. Дакле, једна чиста људска и морална беда, али и знак потпуног српског дебакла, српског ћорсокака, српског самоубиства.

Уз ту и тако склопљену опозицију нашли су се, у последњем часу, и муслимани Мехмеда Спахе, док Корошчева, Народна странка, није учествовала на изборима.

Иако је на тим изборима, владина листа однела победу са 60%, њен носилац Б. Јевтић није се дуго одржао на власти. Послуживши се Петром Живковићем (опет!) и Миланом Стојадиновићем, министром финансија, и двојицом Хрвата, Миланом Врбанићем, мин. трг. и инд. и Људевитом Ауером , мин. физичког васпитања, који су дали оставке и изазвали кризу владе, кнез смењује Б. Јевтића и мандат поверава Милану Стојадиновићу, који ће се ускоро споразумети са Корошцем и Мехмедом Спахом, о стварању нове владине странке, Југ. радикалне заједнице, или чувене Јерезе, чиме бива обезбеђена најдужа влада у југословенској држави, од 24. јуна 1935 па све до 5. феб. 1939, што је, без мало, четири године.

Share this post


Link to post

1935/1939, Влада Милана Стојадиновића. После Пашића, Милан Стојадиновић је био једина и најмаркантнија личност, не само ондашњег, српског политичког „естаблишмента”. Иначе, водио се као радикал. Имао је и идеја и енергије да их оствари, уз то велики ауторитет као финансијски стручњак Са 37 година био је директор филијале Енглеске банке у Београду, а са 40, први пут министар финансија. До његове појаве изнизало се а и излизало неколико формалних вођа радикала, на челу са Ацом Станојевићем, вечно другим човеком радикала, чији је углед био и остао неоспоран, иако стварни допринос невидљив. Били су ту и генерал Живковић, Сршкић, Узуновић и Божа Максимовић, сви више ношени функцијама, но оне њима. Стојадиновић је умео да буде вођа и да импонује, и његова влада не само да се осетила, већ се и наметнула, и ван граница.

Почео је као енглески човек, да би као премијер схватио да и Енглеска и Француска воде политику на рачун малих земаља, док су нам Немачка и Италија, у том часу, нудиле реално партнерство, нарочито у економским односима, који су за наш превасходно пољопривредни извоз, били од пресудног значаја. Стојадиновићу је то требало, верујући да ће економски стабилитет земље помоћи и њеном политичком консолидовању. И, почео је да игра на њихову карту, посебно форсирајући добре односе са Италијом, која је била и остала главни непријатељ Југославије. Не може се рећи да у тим настојањима није имао успеха, поготову што је, 25. марта 1937, потписао уговор са њом, којим се она обавезала на поштовање југословенских граница, и на суву и на мору, уз знатно повећање увоза наших пољопривредних производа.

Међутим, на унутрашњем политичком плану, учинио је један несмотрен потез, иако је он у први мах дао добре резултате.

Наиме, направио је споразум са Мехмедом Спахом и Корошецом, вероватно и на подстицај кнеза Павла. Тако је дошло до стварања Југ. радикалне заједнице, чији се програм мора оценити позитивно, јер се њиме хтело да створи једна велика странка, која је свој интерес померила од националног ка економском и грађанском, можда чак и под утицајем америчких искустава. Да је у том успео, вероватно да би Југославија била спасена. Али, превиђајући да је тиме не само заобишао ХСС и Мачека, већ да их је гурнуо на споредни колосек, њих, којима тамо није могло бити место, јер су они, ипак, морали бити заједно са Србима окосница државе. Но, могло би се рећи да је Стојадиновић, опет по америчком узору, оставио Мачеку и удруженој српској опозицији поље за стварање друге велике странке, која би се у међусобној утакмици са ЈРЗ, евентуално смењивала са њом на власти. Само, са Хрватима то никако није могло, њих ширина југословенског замаха, није интересовала, њима је њихова слобода и њихова самосталност била основа, те се, у датим условима, хрватско питање опет и све више истицало у први план државних проблема, иако реално гледано Југославија никад није боље стајала, чак би се могло говорити о извесном благостању.

Наравно, и у оквиру владе ЈРЗ, није све ишло идеално. Многе је ствари и сам Стојадиновић морао да види, у првом реду како су муслимани у БиХ сатерали Србе у ћошак, и да су знатно ближи са Хрватима, баш као што Корошец користи све начине да Словенија буде фаворизована. Ал, иако је све то констатовао, веровао је да ће економски напредак гурнути све те „споредне” ствари у други план, и да ће са општом консолидацијом земље, доћи и до ужлебљавања и тих „ишчашења”, за које је мислио да су нужни и успутни продукти, на путу ка главном циљу.

Десило се, међутим, нешто што је и њега ранило, тј. обнова питања конкордата са Ватиканом, који је био утаначен још за време краља Александра, и сад га је требало озваничити. Иначе, сам тај акт био је безазлен у односу на реакције које је изазвао, у коју су се чак и комунисти умешали, постајући „верници” православне цркве, која је по општој пропаганди била грдно оштећена, на рачун фаворизовања католичке, и тако је дошло (19. авг. 1937) до крвавих сукоба између литије, предвођене епископима, и полиције, којом је командовао католички капелан Корошец, као мин., ун. дела. Да се цео проблем у још већој мери усковитла, у тој узаврелој ситуацији, умире (23. јула 1937) патријарх Варнава, за кога ће се рећи да је отрован, што црква није хтела да демантује, те Стојадиновић бива принуђен да скине питање Конкордата са дневног реда Сената, пошто је већ био прошао кроз Скупштину, баш на дан смрти патријарха. Међутим, ствари су биле узеле таквог маха, да је Стојадиновић постао најомраженији Србин међу српским живљем.

Избори које је расписао за 11. нов. 1938. у највећој су мери показали ту мржњу, кад је влада добила само 280 хиљада више гласова од Удружене опозиције, чији је носилац листе опет био Мачек, коме је сад, уз раније српске демократе и земљораднике, пришао и сам генерал Живковић!

Поновила се, дакле, ситуација са Женевске конференције, кад је Трумбић, уз помоћ српске опозиције „средио” Пашића, што је српској опозицији било битно, пренебрегавајући наше, опште српске интересе. Сад је Мачек, требало, са српским гласовима, да среди Стојадиновића! Чиста српска класика, која је увек била спремна да због страначких интереса, жртвује све националне и државне интересе!

Као доказ да смо у свему исти, и Срби у Србији, и Срби у Хрватској, треба знати да је Мачек за све време деловао као шеф сељачко – демократске коалиције, а тај „демократски” део, чинили су Срби из Хрватске, па према томе, он је деловао на издвајању Хрватске, и у њихово име и са њиховом сагласношћу и потпором.

Треба рећи да су Стојадиновићу подметали фашизам, које му је обележје прикачио и гроф Ћано, итал. мин. ин. дела, у свом Дневнику, што су нарочито комунисти користили у својој дневној рушилачкој политици. Али, како су они касније, као победници, писали нашу српску историју, то се та оцена задржала, користећи чак и повике његових присталица, којим су га поздрављале, да овако згодно искриве: „во – Ђа, – во– Ђа, – во– ђа…”

Тешко је рећи шта је све кнеза Павла руководило да смакне Стојадиновића, па још на исти начин, као што га је устоличио. По некима, зато што се исувише приближио осовини Рим – Берлин, а по другима што је био одвећ тврд у преговорима са Мачеком, а кнез је имао намеру да то питање дефинитивно скине са дневног реда. И тако, уз помоћ Корошеца, који је био Ахилова пета Стојадиновића, кнез је успео да инсценира кризу владе, оставкама петорице министара, и одмах потом, не дозвољавајући Стојадиновићу да изврши реконструкцију владе, поверио мандат Драгиши Цветковићу, једном окретном Нишлији, за кога се говорило да је Циганин, што ће тек као министар завршити правни фак. у Суботици, али који ће у свему одговарати кнежевим потребама.

Кад је Стојадиновић пао, тај силник и та несавладива енергија, одједном је постао ситан и готово безвољан човек, који непрестано има потребу да докаже кнезу Павлу да му је био веран, да је оклеветан, пишући му писма, без одговора. Додуше, покушавао је да реорганизује радикале, па чак и да створи Српску радикалну странку, али све узалуд. Радикали су се одавно већ поцепали, и свак је грабио за својим комадом власти, свеједно с ким био, само ако до ње може доћи. И Аца Станојевић га је нападао, тражећи од радикала да се не уплићу у његово коло.

На крају, Стојадиновић бива, 19. априла 1940, ухапшен, па конфиниран на Илиџи, а одатле спроведен у Грчку, где је 18. марта 1941, предат Енглезима, који су га интернирали на острво Маурицијус, и све то без оптужнице и без суда, у правној држави, уз помоћ Енглеза.

Била је то, наравно, освета Стојадиновићу, што се од њиховог човека преметнуо у „осовинског”, која ће, из истих разлога, неколико дана касније, задесити и кнеза Павла.

Share this post


Link to post

1939. 23. авг., Споразум Цветковић – Мачек, стварање Бановине Хрватске. Као Шиптари што су спремни да било с ким шурују, па чак и да преузимају њихов барјак, само да би дошли до своје независности, тако су и Хрвати све чинили, прихватајући и царизам, и фашизам и комунизам и (сада) демократију, само да би остварили своју независну државу Хрватску. И у том су погледу били јединствени, од усташа до комуниста, па према томе и до ХСС, која је од једне мале партије, благодарећи Радићевом отрову, који је немилице и без укуса сејао, израсла до јединствене снаге обједињеног народа. Радић је за њих остао Радић, чак и кад је постао краљевски министар.

Двадесет година трајала је хрватска борба за њихово право да буду свој на своме, али да није било Мачека они ту своју жељу и амбицију не би остварили. Тај кумек имао је њух за Србе, знао је са њима како да се понаша, и више је својим ћутањем постигао него Радић својом галамом. Толико је преговарача било и нико није успео да га сломи. Ни разлозима, ни молбама, ни претњама, ни хапшењем и осудама… он је одолевао, и увек са својим максималним захтевима. Успео је чак и Стојадиновића да отера, и да коначно доживи једног Драгишу Цветковића. Али и Енглезе, и Минхен, и Чехословачку, и упад у Албанију… и нови европски рат. Заправо, Енглези су се зато и појавили. Њих нису интересовале српско – хрватске размирице, већ може ли Југославија да постане војнички фактор пред Немачком опасношћу. Оценили су да би то могла бити, ако дође до споразума. У противном, хрватска стална претња могла би постати casus belli, за Хитлеров упад, нешто слично попут сарајевског атентата. И Споразум је имао да буде направљен.

Када је 23. авг. 1939. потписан тај Споразум, а на основу њега 26. авг. објављено оснивање Бановине Хрватске, у коју су сем Савске и Приморске бановине ушли још срезови: Дубровник, Дервента, Градачац, Травник, Фојница, Брчко, Шид и Илок, са којим је Хрватска бројала 4, 423.000 становника, од којих су, према загребачкој штампи, били 75 % Хрвати, 20% Срби, 4 % муслимани, 0,5 % Јевреји, са баном др Иваном Шубашићем на челу… ни за кога у Хрватској то није било потпуно и коначно решење. Већ опет и само једна етапа до коначне слободе.

Слично ће рећи КПЈ, у свом Прогласу поводом Споразума, тврдећи да се „не сме ни часа заборавити да великосрпски хегемонисти нису (овим) дотучени и да ће они и даље покушавати да спрече развој народне борбе”, шта више, споразумом „српске и хрватске господе… није решено хрватско питање”.

Огласиле су се и усташе, обрушавајући се на Мачека да је издао интересе Хрватске, „добијеним границама од Београда”. Пребацујући му што није добио потпуну самосталност Хрватске. Посебно их није задовољавала деоба Босне, тврдећи да су муслимани „хрватска већина у Б и Х”.

Међутим, муслимани су реаговали опречно, ал им (29. јуна 1939), умире њихов вођ М. Спахо, који је, кад је чуо да Мачек тражи деобу Босне између Срба и Хрвата, ипак стигао да каже, да „они не желе да буду ни Срби, ни Хрвати”! Но, то ће бити остављено за каснија, Титова, времена.

Док су кнез и Цветковић тврдили да Споразум учвршћује државу, у Србији су одмах схватили да је то почетак краја Југославије. Од разбуцаних српских странака, што је била последица „шестојануарске диктатуре”, огласили су се, крајње лицемерно, и они што су са Мачеком правили коалицију, бивајући сад одједном против Споразума, јер је он донесен „мимо опозиционих странака из Србије”!

Многи су говорили да је Хрватска добила већу територију него што је икада имала, да је њом обухваћено и готово милион Срба, без икаквих гарантованих права. Остало је необјашњено, како су се, изван Савске и Приморске бановине, помно тражили срезови са хрватском већином, а зашто не тако исто и срезови са српском већином у оквиру тих бановина, као на пример Книн или Вуковар, па да самим тим буду изузети из састава Хрватске. Јер, ако се са свом оштрином поставља хрватско питање, мора се тако исто поставити и српско питање.

Треба рећи да је завршну редакцију Споразума, направио један „масонски комитет”, са српске стране – др Михаило Константиновић, др Михаило Илић и др Ђорђе Тасић, а са хрватске – др Иван Шубашић, др Јурај Шутеј и др Иво Крбек. Ако се сумњало у то, да су Југославију стварали и масони, за њено растакање, види се, сумње нема.

У време доношења Споразума, патријарх Гаврило примио је др Раденка Станковића, другог намесника, коме је најпре одржао предавање, због тога што се прихватио немуште улоге, и што су он и трећи намесник, др Перовић, све препустили Кнезу, а потом су прешли на Споразум, кад га је др Станковић обавестио да је он учињен на основу чл. 116 Устава, „ у ком се говори да у случају рата или неке непогоде у држави или побуне, краљ може да привремено суспендује Устав, па кад се стишају прилике, даће разлоге и оправдање пред Народном скупштином… и да је тај план смислио и израдио проф. Грађанског права, др Михаило Константиновић.…”

Патријарх се грдно изненадио: каква буна, какве непогоде… али је ипак протествовао, зашто је „једна тако важна ствар поверена једном проф. Универзитета, кад већ постоји законодавно тело, Скупштина и Сенат, који су по слову Закона надлежни”…

Ако је у почетку било подвојености, збуњености, па чак и прећутног одобравања Споразума – рад сређивања односа у заједничкој отаџбини – после неколико месеци постојања и живљења те нове Бановине, кад су настали прогони Срба, онда је већ свима било јасно не само шта је урађено, већ и како је урађено.

Дошло је и до јавних протеста Срба, формирана је и Комисија спаса Срба северне Далмације (Книн, Косово, Грчки Ислам, Бенковац…) за издвајање из Хрватске и за враћање у Врбаску бановину. Али, све су то били само протести, без стварних одјека.

Додуше, било је речи о томе да се створи и Српска земља у Југославији, као нека врста сложене јединице од Србије, Црне Горе, БиХ, Македоније и Војводине, са самоуправом свих делова, чак је направљена и уредба о њој. Међутим, према Споразуму са Хрватима, и ту Српску земљу, они су требало да одобре, јер су Споразумом стекли права да се мешају у сва решења на „југословенском нивоу”, уз потпуну самосталност у оквиру своје Бановине. Другим речима, озакоњене су „везане руке”, зарад јединствене државе. И тако, Цветковићева влада није смела да се појави са том уредбом.

На ручку који му је патријарх Гаврило приредио 14. дец. 1939, Мачек је рекао: „Ми смо Хрвати водили 20 година борбу, будите уверени нити против Срба, нити против словенства, водили смо борбу за признање наше националне индивидуалности и када смо то успели, сада више нема борбе, сада можемо пуном паром да загазимо у словенство и југословенство”.

Међутим, у тајној окружници члановима ХСС, речено је да чланство не треба да смућују (такве и сличне) изјаве Мачека и других функционера у Београду.

„То је све формално и без значења. То је заваравање. Јер ће свака таква изјава бити овјде коригована службеним изјавама овлашћених представника хрватског народног покрета. Постојат’ ће стога опрека између изјава министара и предсједника, али је то само вањски и то док су само у Београду”.

Чиме је све речено.

ХСС је одмах основала Хрватску сељачку заштиту и Хрватску грађанску заштиту, као и „јуришне сатније” (моторизоване одреде), са задатком „чувања уставних права Хрватске, сузбијање превратничког … и уопће рушилачког деловања”, што су, у ствари, били прави домобрански одреди, са знањем и одобрењем бана др Шубашића. (Дакле, ондашње ЗЕНГЕ!) Шта више, кад су кнез Павле и књегиња Олга били у Загребу, не само да су их ти одреди обезбеђивали, већ је приређен и дефиле те „страже” и тих „сатнија”… што је кнеза толико импресионирало, да је њихове команданте одликовао! Али и за такве његове егзалтације, нађено је неколико речи у поменутој тајној окружници, у којој се каже, да је „врло приступачан ласкању”, и да зато што зна „да га Срби не воле”, треба „стално истицати да га Хрвати поштују и цијене”.

По споразумној влади, коју је Цветковић, тог судбоносног дана, 26. августа формирао, било је јасно да је она имала више да задовољи Хрвате, но тзв. српску опозицију, за коју Мачек није хтео ни да чује, свеједно што су му били дојучерашњи саговорници и савезници, јер је увидео да је много лакше са кнезом, но са њима. У тој влади Мачек је добио портфељ п. председника, а у њој су се нашла и два радикала – дисидента, Лазица Марковић и Божидар Максимовић, по један земљорадник Бранко Чубриловић, самостални демократа Срђан Будисављевић и муслиман др Џафер Куленовић, уз чланове Јерезе, на челу са др Антоном Корошецом, који ће умрети 14. дец. 1940. (замениће га др Миха Крек), а биће ту и представника реченог „масонског комитета”, др Михаило Константиновић и др Јурај Шутеј. Коначно, мин., ин. дела постаће др Александар Цинцар Марковић, дотадашњи посланик у Берлину. Занимљиво је да је др Корошец био одлучни противник Споразума, али се ипак нашао у споразумашкој влади!

Биће да је кнез Павле одахнуо. Остало му је још само да се вајка на младог краља, што је у свакој прилици чинио, не помишљајући да је за све оно што говори, ипак у највећој мери он лично одговоран и крив, са несагледивим последицама по државу. Па тако и патријарху Гаврилу:

„Нисам задовољан. Не иде све са њим у реду. Није енергичан и нема довољно воље. Његове интелектуалне способности нису на великој висини. Нема довољно иницијативе и интересовања за ствари које су најпотребније у његовом младалачком развићу. Понекад сам просто очајан, не знам шта може да се уради с њиме. Његова мајка не води довољно бриге о свему овоме и тако све иде наопако”.

А за само две године, тај нејаки Петар, требало је да постане краљ, са свим овлашћењима које му је Устав од 1931. давао. Чудно и по државу крајње опасно.

У целој тој причи као да се спремало нешто, што је мирисало на одстрањење Петра са престола, утолико пре што је Мачек предлагао да уз њега, као таквог – недораслог, буде и неко намесништво, поготову док траје рат, што је било противуставно, али гаранција за њих Хрвате, да ће оно што су добили – остати.

У Београду је тада почео да се чешће оглашава тзв. Српски културни клуб, једна асоцијација ванпартијских интелектуалаца, за коју неки тврде да је основана 1937. а неки, опет, 1938. Под утицајем комуниста, који су Српском културном клубу, наметали равнотежу са хрватским „изливима”, њему је дат далеко већи значај, но што је стварно имао и могао имати, већ и зато што му је председник био Слободан Јовановић, загрижени и озлоглашени Југословен, уз то, склон да свакој ствари отупи оштрицу и да је претвори у дискусију. Бадава је Драгиша Васић, као п. пред., хтео и неку акцију, неки протест, пред очигледним хрватским терором, пред којим су бежали и многи познати и признати јавни и културни радници, као на пр. композитор Марко Тајчевић, или глумци Љубиша Јовановић и Страхиња Петровић… Бадава. Слободан Јовановић је све претварао у необавезну академску дебату.

Share this post


Link to post

1941. 25. марта, Потписивање Тројног пакта од стране Југославије. После низа енглеских и француских капитулантских попуштања, пред непрестаним немачким захтевима, који су довели, након Минхенског споразума 29. септ. 1938, и до цепања, а потом и до покоравања Чехословачке, Немци ће ипак започети II светски рат, 1. септ. 1939, нападом на Пољску, да би се потом окренули Норвешкој, Данској, Холандији, Белгији и Француској, коју ће покорити јуна 1940, увлачећи у рат, на својој страни, и Италију и Јапан, чиме је створена тзв. осовина, Токио – Берлин – Рим, која ће бити званично устоличена у виду Тројног пакта у Берлину 27. септ. 1940. После тога, немачки канцелар Хитлер, почео је да врши притисак на средњоевропске земље да се придруже том Пакту, па ће тако 20. нов. 1940. прићи Мађарска, 23. нов. 1940. Румунија и 1. марта 1941. Бугарска, чиме је са свих страна извршено окружење Југославије, сем са југа, где је, међутим, Италија напала 28. окт. 1940. Грчку, пошто је претходно окупирала Албанију. Тад је већ Хитлер почео да врши интензиван притисак и на Југославију, да се и она придружи силама Осовине.

Гурнути тако у кавез, влада и кнез непрестано траже од Енглеске да се изјасни о величини помоћи коју можемо очекивати, међутим заокупљена својим опасностима, да после даноноћних бомбардовања не дође до немачких искрцавања, она је тежила да нас увуче у рат са Немцима, без икаквих гаранција, само да би она стекла неки предах. Черчил је поручио да нам нуди да будемо на победничкој страни, што ће и Рузвелт, мада још не у рату, поновити. Како су Совјети, од 23. авг. 1939, имали пакт о пријатељству и ненападању са Немцима, ког су се стриктно држали, како би Немце што више определили према Енглеској, то се ни од њих нисмо имали чему надати.

Пошто је бродом ратне морнарице пребачено три четвртине златних резерви у Енглеску, влада и кнез су отпочели преговоре са Немачком. Најпре је ишао Цветковић, а потом сам кнез, на тајни сусрет са Хитлером, 4. марта 1941. Два дана касније, у Београду, заседао је Крунски савет. После бурне дискусије, донета ја одлука да се приступи Пакту.

Додуше, од Немачке је тражено: поштовање суверенитета и интегритета Југославије, њено неучествовање у рату, као ни пролаз немачких трупа и ратног материјала кроз нашу земљу. Немци су прихватили све те услове, с тим да они не улазе у Уговор, већ у његов тајни додатак. Пакт су 25. марта 1941, у Бечу, потписали два мин. ин. дела, Цинцар Марковић и Рибентроп.

У знак неслагања са приступањем Пакту, из владе су изашли Бранко Чубриловић и Срђан Будисављевић, а има тврђења да је изашао и Михаило Константиновић. Сва тројица масони. Остали масони су остали. Међутим, Патријарх тврди да је Константиновић повукао оставку, пошто му је кнез обећао да ће бити пред. владе, што је и Мачек подржавао. Уопште, Мачек је уцењивао и водио целу политику кнеза.

Share this post


Link to post

1941, 27. марта, Боље рат – него пакт! Долазак краља Петра II на престо, влада генерала Симовића. Потписивање Пакта долило је последње капи у чашу незадовољства Срба, које је расло још од потписивања Споразума са Хрватима.

По мишљењу кнеза и по уверавањима које му је давао Мачек, Споразум је значио коначно стварање југословенске државе, а по злостављањима и прогонима Срба у Бановини, видело се да су Срби намагарчени и издани, те је напетост све више расла, утолико више што је оргијање хрватског нацонализма било веће. Бежанија из Хрватске била је све већа и већа, па самим тим и оптужбе на рачун кнеза, који је, уз Цветковића, био главна мета и мржње и проклињања. И кад је, поврх свега, дошло и потписивање Пакта, било је јасно да оно неће моћи проћи без великог револта.

Као и 1903, и сада је војска била та, која је требало да одигра улогу спасиоца. Само што је онда било речи о дворској револуцији, која се, у први мах, није могла надати широкој подршци у народној маси, док се сада чекало само да кресне варница, па да сав српски народ потече као лавина.

За дивно чудо, иако је од тог историјског дана протекло више од шест деценија, ни до дана данашњег не зна се са сигурношћу ко је био главни вођа тог пуча, којим су свргнути и кнез Павле и влада Цветковић – Мачек, а доведен краљ Петар II на престо. То чудо је утолико веће, што је пуч изведен до савршенства, свега један погинуо, и то својом кривицом.

Са сигурношћу се једино зна, да је преврат дело ваздухопловаца, на челу са бригадним генералом Боривојем Мирковићем, док су остали или одрицали учешће, или, пак, желели да се прикажу као главни чиниоци, као генерал Душан Симовић, што му је Мирковић оспоравао. После нашег пораза и пребега у Каиро и у Енглеску, између њих ће доћи до оштрих међусобних разрачунавања, када ће један другом оспоравати вођство. Дакле, опет чиста српска класика.

Пошто је кнез Павле, заједно са Мачеком, увече 26. марта, напустио возом Београд, кренувши на одмор на Брдо код Крања, те ноћи, између 26. и 27. марта, заверенички одред, предвођен мајором Живаном Кнежевићем, заузео је: Министарство војске, Генералштаб, аеродром,Управу града Београда, с полицијским квартовима, и радио станицу, преко које је у рану зору прочитан краљев проглас, који он још није био ни видео. Кнез Павле, заустављен је у Загребу, и наређено му је да се одмах врати. Зна се да му је Мачек предлагао да смени команданта IV армије, и да са помоћником, ген. Августом Марићем, који је био Хрват, крене против пучиста. Кнез је одбио. Вратио се у Београд, потписао абдикацију, заједно са остала два Намесника, да би истог дана, 27. марта, пред поноћ, са породицом, отпутовао у Грчку, где су га Енглези преузели и одвели у Кенију, у изгнанство.

По свему судећи, како је мирно и достојанствено сишао са власти, има се утисак да је то и сам желео, да се што пре склони из буре, коју интимно није подносио и за коју је осећао да га превазилази.

За то време српски народ је постао избезумљен од радости и патриотских осећања. Сва српска места у земљи окитила су се заставом, братимећи се са војском која је свуда запосела улице, често и на тенковима. У Хрватској, као и у Словенији, владао је мук. За њих је то била – српска ствар.

Комунисти су се после хвалили да је 27. март њихово дело, јер су, наводно, револуционисали масе, тиме што су избацили паролу „Савез с Русијом!”, што није могло да прекрије талас патриотског народног одушевљења, које је букнуло и као израз негодовања за све оно што је рађено са српским народом, не само у последње време.

Ко није имао прилике да види Београд тог и сутрашњег дана, тај не зна шта је искрено и безбрижно народно одушевљење. Био је то у правом смислу речи радосни и срећни народни одисај, кад се уопште није мислило, нити могло мислити, на било какве последице. Имао се утисак закаснелог славља српске победе и српског ослобођења престонице, 19. окт. 1918, утолико пре што је непријатељ опет (требало да буде) исти. У том и таквом народном одушевљењу комунисти нису имали шта да траже са својом рушилачком гримасом. Биле су то две музике које се нису могле усагласити. Уосталом, њихов ЦК огласио се са својим Прогласом, три дана касније, тек 30. марта, кад су већ други проблеми бивали на видику.

Најзад, што нису са тим својим револуционарним ентузијазмом пробали да запале хрватске и словеначке градове! Наравно, Загреб је чувао своје одушевљење за улазак Немаца, када не само да су их прекрили цвећем, већ су испод њихових тенкова подастирали „сагове” илити тепихе, те је ЦК КПЈ, у Прогласу од 15. априла, морао рећи, да ће такав дочек немачких војника бити „најтамнија љага на повјести хрватскога народа”.

О том дану, 27. марта, има много опречних судова, поготову из овог нашег ослобођеног и недогматског времена. Док га једни хвале и дижу у небо, други га осуђују, тврдећи да није било њега, било би бар милион Срба, више..

Говорећи тако, они предпостављају да би се све клаузуле тајног дела Уговора са Немцима, извршиле. Чак и кад би они одржали реч, што ни у једном случају нису учинили, сигурно је да би усташе, под заштитом Италијана а и Немаца, овладали Хрватском, што би могло да значи само једно – прогон и тамањење Срба. Далеко разулареније и дивљачкије, но по проглашењу Бановине, 1939, кад је све то била само једна увертира. А од часа кад би Немци објавили рат Совјетском Савезу, комунисти би сигурно, не само по својој обавези према првој земљи социјализма, реаговали. И шта би се тад десило? У најмању руку, Немци би окупирали Југославију, и тад би се Хрватска проширила на све земље бивше А/У, не искључујући и Црну Гору, што би насигурно опет довело до грађанског рата. Истина, избегла би се ратна разарања и убиства изазвана Немачким упадом од 6. априла, што свакако није мало, али све то не би личило на нас Србе, на нашу укорењену мржњу према Немцима, коју смо морали искалити, баш као и они своју, на нас.

Енглези који су преко свог главног експерта за Југославију, проф. Ситон Ватсона, за све време радили против Срба, као оних који су угњетавали Хрвате и Словенце, пред 27. март, све наде полажу у Србе. Њихов министар ин. дела, Идн, чак поручује енглеском посланику у Београду, да примени све мере у циљу промене југосл. владе, чак и државним ударом, што наводи на мисли, да су они имали удела у пучу, што нити је оповргнуто, нити доказано, сем што је генерал Бора Мирковић, касније, увршћен у британско ваздухопловство, а што може да буде и у знак захвалности, што је тај пуч извршио, који је Енглезима био потребан.

Влада која је састављена после пуча, то је скуп излизаних и потрошених политичара, што је била велика погрешка самих пучиста, који су по угледу на 1903, предали власт цивилима, уместо да су је саставили од самих војника. Ако ништа друго, били би јединственији, и са мање непотребних обзира, који нису били ни паметни, а нити су шта донели, уз то, настојали би да организују одбрану земље. Овако створен је један политикантски хибрид, који је сам себи везао руке, чак толико да нису успели ни мобилизацију да објаве, јер нису хтели да „изазивају” Немце. Уосталом, они су одмах изјавили да поштују све међународне уговоре, па тако и потписани Тројни пакт, што је била једна чиста бесмислица.

Влада се највише исцрпљивала у томе да доведе Мачека у Београд, на место п. пред., које му је остало из срушене владе. Уосталом, у Симовићевој влади, уз Чубриловића и Будисављевића, било је још седам министара из оборене Цветковићеве владе, па је испало тако, да су у њу дошли само нови Срби. Мачеку се тад дала прилика да низом уцена услови свој повратак (Дучић тврди да је изнудио и Суботицу за Хрватску), што је Симовић све од реда, такорећи, унапред прихватао, све у варљивој нади да са Мачеком долазе и сви Хрвати под југословенски кишобран. Он је стигао у Београд тек 4. априла, присуствовао само двема седницама, али као упорни опонент у свему. Слободан Јовановић, који је био други п. пред. у влади, тврди да рат није почео 6. априла, да би се влада тога дана распала.

Share this post


Link to post

1941. Улога патријарха Гаврила. Благодарећи патријарху Гаврилу, од његовог избора, 21. феб. 1938, много шта се изменило у ставу и понашању православне цркве, која се одједном почела примећивати и отворено се мешати у световне ствари, са једног веома тврдог српског становишта. Шта више, патријарх се, у много чему, понашао као нека „паралелна власт”, и тиме што је позивао министре и друге виђене људе на разговор, па и на „одговор”, а бивао је и у контакту са самим кнезом. Од како је Синод поизбацивао из цркве све посланике који су гласали за Конкордат, ауторитет Патријарха нагло је скочио, и то без приговора. Остало је у патријарховим мемоарима доста сведочанстава о том његовом ауторитативном држању и мешању, а он ће одиграти и једну од пресудних улога и током припреме пуча, а и после њега, кад се огласио и преко Радио Београда.

У предвечерје потписивања пакта, 19. феб. 1941, патријарх је намеснику др Станковићу, предао Меморандум православне цркве, по питању Тројног пакта. Знајући нов и одлучни став цркве, који је произашао из непоколебљиве личности самог патријарха, кнез му је често слао своје емисаре, који су требало да га ублаже у његовом ставу, али узалудно.

„Ја нисам хтео да издам светосавску цркву, њену прошлост и традицију, освештене интересе српског народа, а нарочито част и достојанство, који су били доведени у питање”.

Неколико дана касније, 23. марта, кнез га је позвао у Бели двор, на ручак, којом приликом је „подсећао на људе после повратка са погреба најрођенијих”. Током разговора, патријарх је скочио:

”Какав пакт, по Богу, Ваше Височанство! Моја је дужност да Вам отворено кажем – да би приступање Пакту, уништило животну снагу и морал нашег народа. Погодило би његова родољубива осећања и дубоко увредило његов понос и његове идеале. Ко може и сме да узме тако тешко бреме на своја леђа и да сам одлучи у супротности са ставом целог народа… Као патријарх српски не могу да улазим у дужности које припадају Намесништву, али ја ћу дејствовати са националне стране, да се изврши промена у спољној и унутрашњој политици”.

У ствари, патријарх је сматрао да је настала нова ситуација, која није имала везе са Споразумом од 26. авг. 1939, и да је уместо владе која је из њега произашла, сада требало успоставити једну концентрисану владу, у којој ће бити сви Срби заступљени, баш онако како је то учињено 1908. у време Анексије. Али, до такве владе није могло доћи, јер Мачек није хтео да седи у истој влади са Србима, који су били против Споразума, свеједно што су то били његови скорашњи саборци и савезници.

Кнез је тим патријарховим захтевом стављен у пат позицију. Ма шта хтео и наумио, без Мачека се никако није могло, што ће и Симовићевој влади бити јасно, и све је остало како је 26. авг. 1939. утаначено, па макар и по цену свега онога што има да се збуде, а што за кнеза није била тајна.

Очигледно, Мачеков и српски патриотизам, нити су имали исти смер, нити исти циљ, што је још једном показало да је Југославија као држава, немогућа.

Одмах по пучу, патријарх се огласио преко Радио Београда („Ако је живети – да живимо у светињи и слободи! Ако ли је мрети – да умремо за светињу и слободу!”) а сутрадан је, након благодарења у Саборној цркви, поводом ступања на престо краља Петра ИИ, примио премијера Симовића у патријаршији, којом приликом је одржао говор:

„Нико не може ставити свој приговор да оно што је јуче извршено, није дело целокупног српског народа и НАС свих, који смо се за то ангажовали.… Ви сте, г. Председниче, данас у Српској патријаршији, огњишту српске слободе и националне снаге, одакле је неугасива луча зрачила са чудотворнога кандила и давала снагу и полет свим Србима… (зато је) српска црква узела на себе улогу чувара државе и националне борбе. Она је тако заменила улогу владара и постала главни стожер свега што је за Српство било потребно. Тешко је извршити деобу између Светосавске цркве и државе… Борба предака – то је наше национално јеванђеље. Путем царства небескога – правцем витештва, части и образа!”

Тако говори духовни предводник српског народа.

Тако чини један патријарх, кад је српски престо упражњен…

Али, та одважност и то осећање дужности првог пастира наше православне цркве, није се више поновило. Иако је бреме, које је време доносило, бивало све веће, њена су плећа била све слабија и кукавнија, и уместо предводника, наша црква се преметнула у јуридовог „зачељника”, неспособна и саму себе да одржи, а камоли да води свој народ. Тужно и чемерно.

Share this post


Link to post

1941. 6. априла, Напад Немачке на Југославију и слом Југославије. Има много питања која никад неће добити одговор, а пре свега шта је радила влада од 27. марта до 6. априла, а шта војска и њени команданти.

Остаје као чињеница, да су они, који су организовали пуч, морали знати да ће Хрвати, чим почне рат, изазвати расуло у војсци, па су бар они могли и морали, у оквиру своје надлежности, да делују. На жалост, и они су оманули, и то у часу, који је био судбоноснији, мада и тежи, но пуч који су извршили. Уз то, на свим својимм командним местима задржани су хрватски генерали и остали „часници”, од којих су се, убрзо по оснивању Павелићеве Ендехазија, у њеној војсци нашли: 31 генерал, 228 пуковника, 245 п. пук, 254 мајора, 1. 005 капетана и 417 поручника југословенске краљевске војске!

Са толиким бројем издајника, да је чак војска и била боље опремљена и боље организована, није се могло ништа учинити.

Генерал Милан Недић, кад је, под Немацима, ступио на чело владе „Народног спаса”, у свом првом обраћању српском народу, 1. септ. 1941, рекао је:

„Шести април није српска, већ југословенска срамота”.

Ипак, треба бити поштен, тај кратки рат био је и остао велика наша срамота (посебно Недићева, као команданта Треће армије у Македонији, кроз коју су се Немци, из Бугарске, просто прошетали). Већина јединица нису опалиле ни један метак, а било је и таквих, у којима је грдна већина војника била српска, и команданти српски, па иста слика, исто капитулантство! Као да је са 27. мартом, сав наш патриотизам испарио! Што је најгоре, ми и нисмо доживели пораз, јер рата и није било. Има сведочанстава да су и Немци били изненађени. Рат са нама претворио се у њихове маневре, са замишљеним непријатељем.

Баш зато, остаће као светли пример подвиг пилота који су се, упркос забране хрватских команданата, дигли са својим авионима у небо, и пркосили својим херојством далеко надмоћнијем непријатељу. Требало је, међутим, да прође 56 година, па да им „захвална отаџбина” подигне (један очајно ружан) споменик, па и тада без присуства тзв. Југословенске војске!, што је још један знак да Титова омраза против свега што је мирисало на српство, и у бившој његовој војсци – траје.

У време слома Југославије, Тито ће у свом извештају Коминтерни написати, да је до њега дошло због „хегемонистичке владавине великосрпске буржоазије, због њене 20 годишње политике националног и социјалног поробљавања и угњетавања”.… не помињући да комунисти и нису учествовали у рату, што ће касније, један високи хрватски функционер, Врховец, правдати тиме – да такву државу и није требало бранити!

Десило им се, међутим, да ни њихову државу, коју су створили у свему по свом идеалу, комунисти опет нису бранили, бивајући у првим редовима њеног распарчавања.

Бомбардовање Београда, које је почело у 7 часова изјутра, 6. априла, био је један такав дивљачки атак који се могао обрушити на један град и на један народ, само ако је ношен беспримерном мржњом. С обзиром да је наша артиљерија убрзо ућуткана, као и авијација, они су се без икаквог страха иживљавали, као на каквој војној вежби, у гађању небрањених циљева, не штедећи чак ни дечје породилиште!

Тим бомбардовањем, у ствари, решен је цео рат, јер је већ првог дана, све што је имало било какав тактичко – стратегијски карактер, и у војном и у цивилном погледу, било разорено и уништено, тако да је држава била потпуно паралисана. Има доказа да су плакати о мобилизацији, која је проглашена тек 7. априла!!!, лепљени у неким градовима, као у Сарајеву, тек – 12. априла.

Дезорганизација је била таква, да нико није знао докле су Немци стигли, а влада није знала чак ни да је капитулација потписана. Симовић је на неколико ужурбаних седница, са којих не постоје ни записници, лажно обавештавао владу о стању на „фронту”, све док им није било речено да хватају пут за Никшић, одакле ће се авионима пребацити до Савезника.

Каква је дезорганизација била, права је енигма како је и то са авионима успело, сем ако их Немци нису пустили да побегну.

Патријарх у својим Мемоарима тврди да се више „мислило на спасавање владе и својих породица, него о спасавању државе и народа”.

И зар је онда чудо, што се таква влада понашала онако како се понашала током целог рата! И зар је онда чудо, што је један млади краљевски дипломата, по имену Зоран Св. Томић, у својој књизи „Гробари српства на Темзи”, подигао оптужницу против свих њих, тражећи од народног суда да се сви, на челу са Слободаном Јовановићем, осуде на смрт.

Акт о војној капитулацији Југославије, потписан је 17. априла 1941. Пре тога, већ 10. априла у Загребу је прокламована Независна држава Хрватска, а дан пре почетка рата, 5. априла, два Словенца, Куловец и Крек, министри у влади Симовића, преко немачког отправника послова у Београду, тражили су од немачког Рајха, „пошто је њима њихова земља преча неголи југ. држава”, да Словенија добије или самосталност или да буду у саставу са Хрватском.

Колоне заробљеника кренуле су ка Немачкој. Преко 300 хиљада што војника, што официра. Тамо су класификовани по нацијама. Остали су само Срби.

У земљи, у бившој Југославији, која је одмах раскомадана, између Италије, Мађарске, Хрватске, Бугарске и Немачке, настао је невиђени прогон и истребљење Срба. Посебно у Хрватској, где се све пребацује на усташе.

Међутим, број убијених увек говори и о броју убица!

А убијених је неколико стотина хиљада, мада има података и читав милион, поготову кад се њима додају и жртве из Босне и Херцеговине, из окупационе зоне Мађарске, а и Бугарске, као и Шиптарлука.

Пред навалом терора, почеле су да пуцају и прве српске пушке у циљу самоодбране, у свим крајевима бивше Југославије, вероватно најпре у Хрватској и Херцеговини. Како још комунисти нису преузели контролу над тим спонтаним устанцима, они нису ушли у номенклатуру касније проглашених и слављених празника устанака, уосталом као што ни погинули пилоти изнад Београда, нису рачунати у борце против „немачког фашизма”, иако је непријатељ био исти, и 6. априла, и после 22. јуна, када су Немци напали Совјетски Савез, и када су се комунисти тек онда сетили да почну са организованим отпором против окупатора, као свој дуг према првој земљи социјализма.

Оно што је од Србије остало, а то је било мање од преткумановске Србије, потпало је под немачку Војну управу, која ће крајем августа 1941, после привремене комесарске управе коју је водио Милан Аћимовић, бивши мин., ун. дела, установити владу генерала Милана Недића. Та влада заслужила је свој назив „народног спаса” у највећој мери тиме, што је успела да организује пријем српских избеглица, што су са свих страна хрлили ка матици, која их је, и сама у тешком стању, оберучке прихватила, делећи са њима цело зло које нас је снашло.

Дошли су и Словенци, које су Немци из околине Марибора протерали, и њих смо братски прихватили, али то не треба помињати, јер су нам за узврат, 1991, кад су „извојевали” своју слободу од нас, поубијали наших 50 кадроваца, који су у Словенији служили војску, и за које су, преко њихових генерала, знали да немају метке у пушкама.

И тако, цех стварања Југославије је плаћен.

На жалост, није био цео.

Имао је још да се допуни грађанским ратовима, најпре током 1941– 1945, а потом 1991 – 1995.

Share this post


Link to post

Поглед унатраг: Ако смо се до 1918, иако са победничким барјаком, национално једва довукли, да би смо се сурвали у Југославију, њен слом 1941. показао је да ми више српских предводника немамо, и да после рата, када то време дође, морамо почињати из почетка, тражећи нове људе. Једина наша српска нада требало је да буде патријарх Гаврило, који је, после заточеништва у Раковици а потом и у немачком логору Дахау, остао неокаљене части, имао права да стане на чело народа, и да га поведе путем обнове и препорода.

Десило се да су, уз помоћ Енглеза и Совјета, то чело преузели комунисти, који су могли да буду наша нада, као нови људи, да су били најпре Срби, па потом страначки обојени. На нашу несрећу, њихов предводник био је један јеврејски Хрват, Јосип Броз Тито, некадашњи А/У подофицир, припадник загребачке „Вражје дивизије”, што је 1914. харала и палила Мачвом и Подрињем, који ће се још онда, при бекству испред наших победничких чета, у самртном страху за свој живот, напојити вечном мржњом против Срба, коју ће и током Народно ослободилачке борбе, а још више после рата, одн. ослобођења, испољити, да се наше српско биће сатрло и затрло. А са њим и наш корен и наша прошлост, па са њом и наш мит, који нас је вазда окрепљивао и стављао на пут живота и опстанка.

За нас и за наш национални живот настао је мрак, из ког су се, на пут светлог хоризонта, испречили – југословенство и српски комунисти, што су се додворавајући Титу, отимали ко ће нам више зацрнити мрак, ко ће нас више ишчупати из наших корена, па чак, и што више развејати са наших прадедовских огњишта.

У том и таквом аду, ретко кад је засветлуцао неки свитац, јер би се са свих страна, као шакали, на њега обрушили српски комунисти са својим моћним догматским и издајничким шмрковима…

Српски мрак трајао је много дуже и много више, но што се смело допустити.

Зато и јесмо тамо где смо, зато смо онако смирено и ноншалантно доживели и проживели и губитак Српске Крајине, и Западне Славоније, и толиких градова у Западној Босни, и ко зна шта ћемо још доживети и проживети, можда и као казну Божју, рад наше интелигенције, која, у принципу узев, код сваког народа представља његов гори део, а код нас и – опаснији. Јер не само што се одрођује, већ тим својим одрођењем делује као пример осталом народу. Посебно младима.

И зато баш, можда и као алибијем, али још и више и као једним гласом у нашој интелектуалној пустињи, хтео бих да овај Водич завршим једним усамљеним свицем, који данас доживљавам као лучу, као један од највећих интелектуалних херојских подвига током владавине Тита и његових српских комуниста.

Засјао као блесак изненадне муње, кроз један добродошли повод (око дискусије о споменику кнезу Лазару), далеке 1971, дакле, кад се наша трагедија – пред оним шта ће тек да нам се деси – имала, још и тек, да уобличава и укрупњава… чинило ми се да тај дични подвиг спада овде, и као споменик његовом рано преминулом аутору, Лази Трифуновићу, професору Универзитета и директору Народног музеја у Београду.

„… Србија данас није ни национална, ни суверена држава, јер више не одлучује сама о својој судбини, њене границе нису ни историјске, ни етничке, већ условне и створене договором.

Народ који је подједнако са другим југословенским народима водио велику ослободилачку револуцију, изашао је из другог светског рата национално дезоријентисан и разбијен, сатеран под срамни жиг александровске диктатуре, коју не само да није желео, ни волео, већ је и оборио.

Пуних 25 година тај нови, класно ослобођени српски народ нема свој национални живот, ни свој национални програм. Ситни политичари претворили су једну братску заједницу из револуције, у националну антагонистичку државу, и доделили српском народу улогу жандарма и чувара Југославије, да би тим истим разлогом оптерећивали његову националну свест. Због тобожњег очувања Југославије, Срби су морали да ћуте и да заблуду својих политичара (да ли само то?), плате умртвљивањем свог националног живота – уместо да га развију, разбујају и окрену модерној индустријској цивилизацији, они су га угасили и прожели комплексом страха и кривице.

Срби су заборавили своју прошлост, одрекли се своје историје, постидели својих победа на Церу и Колубари и свог пораза на Косову, јер је цела српска прошлост од Светога Саве до Солуна, проглашена поповштином и мрачним православљем, национализмом и унитаризмом… на српском се шовинизму упорно инсистира и свака нормална расправа о националној култури и о оријентацији, проглашава се национализмом.

Сумњиво је све, и проучавање културног наслеђа, и дискусије о југословенству, и расправа око маузолеја на Ловћену, и полемике о језику, и сваки разговор о националној и културној афирмацији Срба ван Србије, иако они чине 40% српскога народа. Очито је да је у питању једна политичка формула која више не може да се одржи, јер нема политике која страхује од историје, ни политичара који се плаше сопственога народа…”

Да бар данас – кад већ газимо шесту деценију од свршетка рата, кад се све зна шта су српски комунисти чинили и учинили – хоће да кажу:

Српски народе, опрости!

Београд, 16. септ. 1998.

Share this post


Link to post

Пељешац и Стон кроз историју

Број 962, Рубрика Историја 1971. година, број 99, страна 11

Године 1893. откривен је у Дубровнику споменик Ивану Гундулићу. Том приликом написао је Иво Војновић песму у прози „Гундулићев сан“ У облику дијалога између Виле и песника. При свршетку разговора, Вила каже песнику: „У пјесми твојој будућност отсијева, твој глас је слово пророчанства светог“.

Гундулић: „Колијевка је моја, гнијездо мало - Дубровник, наш понос, част, дика. За њега сласти, живот и сву славу, све у прах бацам, да ми сретан буде“.

Вила: „Ти велиш све?... а љубиш ли ти мјесто, што те сином зове за ташту славу пролазнијех вјекова, ил волиш у њем свету братску слогу, ту круну и бедем Дубровника твога?“

Гундулић (устане и пође до отворених врата тараце): „Гле - град предамном у раскошу спава, пун блага и злата кано небо звијезда, - гле, бедеми славни и те Цркве свете - гле море сиње, нашијех брода трку, - и Двор кнезова, све то у понор нек се сруши, Вило, нек вал прогута ако слогу згази...“

А када је Иван Мажуранић попунио два певања (XIV и XV) Гундулићевог „Османа“, на једном месту унео је ове стихове:

„Ах, да је проклет ко рад вире

На својега режи брата,

Јер несрећа твоја извире

Само из тог калног блата...“

И Мажуранић и Војновић разумели су осећаје и душу Ивана Гундулића.

- Знајући за ове мисли наших песника о слози и верској толерантности, са негодовањем прочитали смо задњих дана напис - о којем ће овде бити реч - у којем се негирају истинске и доказане историјске чињенице и уноси неслога у савремене југословенске братске одношаје.

- У Загребу постоји Удружење Дубровчана са подружницама у Ријеци, Сплиту и Јањеву на Косову. У Загребу где има преко 200 Дубровчана Удружење издаје и часопис: „Дубровачки хоризонти“. У последњем, петом, броју свратио је нашу пажњу напис Анте Драчевца: „Два важна археолошка налаза за повијест Стона“. О томе напису желимо да нешто кажемо. (Дознали смо и за занимање аутора - жупник је у Стону).

Господин Драчевац пише: „Један градић јужне Хрватске јест Стон, који се налази на источној страни полуотока Пељешца. На његовом тлу и околици развијала се илирска, римска а особито старохрватска култура од које се сачувала до данас...“

Дакле, г. Жупник нашао је у историји Пељешца и Стона илирско и римско име, илирску и римску културу, а ни једном речи није споменуо српско-православну културу, која је за време Немањића доминирала у Стону и на Пељешцу.

Цицерон је казао: „Историја је учитељица живота“ - али само она историја може да буде учитељица живота, путоказ у будућност, која је написана на темељу истинских, објективних и позитивних докумената. О старој историји Пељешца и Стона написано је књига и написа у разним нашим дневним листовима, часописима и ревијама. Писали су и страни историчари. Не можемо веровати, да г. Анти Драчевцу, стонском жупнику, није познато да је Медо Пуцић, научник и бард дубровачког песништва, сакупио и обелоданио „Споменике српске“, преписку дубровачке републике са краљевима, војводама и кнезовима српским. У предговору „Српских споменика“ Пуцић је приказао и дубровачку историју од 1350 - 1423. године.

Јосип Константин Јиречек, аутор „Историје Србије“, свестрано и разговетним интересом ушао је у далматинске архиве, нарочито у дубровачки. Највише га је обрадовало што је био тако срећан, да нађе уговор Стефана Првовенчаног са Дубровником. Када га је објавио у „Гласу Српског Ученог Друштва“ у Београду, Ватрослав Јагић је казао, да је тај проналазак „главни трофеј Јиречековог рада“.

Верујемо да је г. Драчевцу познато што су о Пељешцу и Стону писали фратар Војновић, дон Иван Стојановић, др Колендић, споменути чешки историчар Јиречек и немачки историчар Иван Енгел, чију је „Повест дубровачке републике“ превео дон Иван Стојановић, да не спомињемо најопширније дело о Стону др Никодима Милаша, епископа далматинско-истарског, штампано у Дубровнику 1914. године.

Ево шта су нам они казали.

За историју Стона веома је важан опис на италијанском језику који је написао 1772. фратар Вињалић. Овај историчар познат као објективан писац без верског фанатизма. По Вињалићу стонско полуострво (Пељешац) заузели су Срби грчке вере (а то значи православни).

Када је завладао Пељешцем брат жупана Немање, кнез Мирослав - утврдио је своју престоницу у Стону и саградио цркву блажене Девице Марије и уз цркву манастир за свештенике реда светог Василија православно-србијанског обреда (Сацердоти делл’ Ордине ди С. Басилио дирито грецо-сервиано).

Наследник Мирослављев, кнез Андрија, много је допринео да се улепша црква свете Богородице и у тој цркви дао је саградити гроб у којем је желео да буде сахрањен.

По речима Мавра Орбина (ИИ регно деи Слави) у манастиру св. Богородице у Стону сахрањен је

Share this post


Link to post

О слави - крсном имену потомака

ПИТАЊЕ: У неким нашим крајевима, одрасли синови кад се ожене, одвоје у посебно домаћинство и заснују породицу, одмах почињу да славе Крсно име, Славу. У другим пак крајевима, синови већ са одраслом децом, и кад станују у друом месту, не славе док им је отац жив, или док им он то не дозволи - не „преда“ Славу. Да ли овај поступак има какав црквени смисао, или је само месни обичај?

ОДГОВОР: Порекло нашег домаћег празника, Славе, Крсног имена, Светог, ни до данас није у науци коначно разјашњено. Постоји више теорија које покушавају да тај проблем реше, али у већини случајева оне осветљавају само понеку карактеристику његову остављајући у тами остале. Углавном би их могли поделити на две врсте. По првој је „Слава чисто хришћанска без икакавих трагова погаништва“1), изворно нашег православног хришћанског духа и дело наше светосавске Цркве. Она означава прослављање оног Светог на чији се празник крстио предак неке породице, узевши име тог Светог2), тај дан сам просалвио и оставио то у наслеђе потомству. По проф. Р. Грујићу, првобитно је Слава прослављена код цркава које су врло рано подизане у част Светог чије је име предак добио на крштењу. Но наши пенитенцзијални зборници (номоканунци) XIII и XIVв. забрањују одржавање гозби у „спомен светог“, или „за покој“ код цркве, него наређују да се врше по домовима: „Кто творит памет или светому, или за покој, да јеже имат да уготовит и предложит на трапезе ва дому и ту да благословт поп и будет благословено, и дом тај“3) Проф. Грујић уочава да се сви култни елементи Славе: хлеб, кољиво, вино, свећа јављају у цркви на литији велике вечерње, од стране па све до данас, те као врло важно истиче: „Разабире се јасно аналогија између општецрквеног православног обичаја благосиљања хлебова и кољива уочи великих празника, или на сам дан њихов, као главних елемената данашње српске Крсне славе“4). Из тога, као и из наведених одредаба поменутих рукописаних пенитенцијала, проф. Грујић с правом изводи овај закљукчак: „Нема сумње, да је светосавско упућивање слављења Светог по кућама и породицама свечарским највише допринело да се православни Срби, у начину прослављања појединих, нарочито изабраних светитеља, издвоје од осталих православних народа, развију један свој опште-национални домаћи култ и створе посебан ритуал у томе правцу...“5) Или како вели Димитрије Богдановић: „Творац славе је управо светосавска црква Слава је светосавски култ“6).

У другу врсту долазе све остале теорије о пореклу Славе: да је Слава уствари култ дара, који је из свог првобитног исходишта, Италије, ширењем римске културе прешао Илирима, па од њих суседним словенским племенима, „ту се удомио и у христијанизованој форми крсне славе сачувао до данашњег дана“7), или је она христијанизован „прастари народни обичај прославе домаћег заштитника и даваоца, који су, међу Словенима, најбоље одржали Срби“8), или је анимистичког порекла: „помен (и жртва у „хлебу и вину“) митском претку једне породице ... и узгред, свима домаћим претцима уопште“, „и у исто време празник највећег националног бога“9), или „Крсно име припада култу мртвих“10), итд.

Но без обзира како је Слава код нас настала и утврдила се, овај наш лепи обичај није свечаност појединца, као што је нпр. имендан или рођендан, обичаји који постоје и код хришћанских православних народа, - имендан „ономастириа“ код Грка и „дењ ангела“ код Руса - него је славље шире заједнице: једне породице, или више њих, чак племена. Оно је битно да се уочи, јер Слава од свог настанка сасвим одговара новозаветном духу и најдубљој традицији православне цркве.

По учењу ап. Павла, породица је „домаћа црква“. Тако он у својим посланицама поручује: „Поздравите Прискилу и Акилу ... и њихову домаћу цркву“ (Рим. 16, 3-5); „Поздравите... Нимфу и њену домаћу цркву“ (Кол. 4, 15); „... миломе Филимону ... и твојој домаћој цркви“ (Фил. 2).

Хришћанску породицу, „домаћу цркву“ ап. Павла, Св. Јован Златоуст назива „малом црквом“11), свакако за разлику од „велике цркве“, целе хришћанске заједнице у неком месту, чију целину и сачињавају ове „мале“, „домаће“ цркве.

На основу оваквог схватања Св. ап. Павла и Отаца, проф. Сергије Тројицки оштроумно изводи закључак: „По свом идеалу породица је органски део цркве, она је сама црка. Исто тако као што се кристал не дели на аморфне, некристализоване делове, него се дели само на „омиомерне“ или слично - целе, а и наситнији део кристала опет ће бити кристал, тако и породица, као део цркве, јесте опет црква“. А мало даље додаје: „Ако је породица мала црква, онда је и црква велика продица (1 Тим. 3, 5)“.12)

Свака црква у неком месту, од најдубље старине, славила је једног Светог као свог особитог заштитника, био то месни мученик, или свети епископ, или који други од Светих. Обично је њему био посвећен и храм тога места и ту су му лежале и мошти. Празник овог Светог прослављала је цела црква тог места свечано, свеноћним бденијем - на коме су уз запаљена свеће, као што је речено, освештавани хлебови, пшеница, вино и уље - и литургијом.

Аналогно овом старом хришћанском ставу „велике“, месне цркве, и породица, „мала црква“, у нашем народу има своју Славу, тј. Светог заштитника кога свечано прославља цела породица, или више њих уколико су постале од заједничког претка.

Аналогију Крсног имена са храмовном Славом не можемо следити до краја. Крсно име је ствар породице, не дома, куће, зграде. Зато кад се породица пресели у другу кућу, или друго место, она своју Крсну славу, као и славску икону, носи собом и наставља да је и онде, у купљеној кући, или стану прославља и даље. Храм пак остаје посвећен истом Светом стално, и кад с правосалвни житељи места мењају. Само кад се расељавањем становништва заборави коме је био посвећен, обновљени храм се освештава и посвећује неком другом Светом, или Христовом и Богородичном празнику. Битна је разлика између храма и породичног дома у томе што се при освећењу храма полажу мошти мученика, или Светих, у Часну трпезу, или испод ње, што не бива при освећењу хрићанског дома. Однос, дакле, између дома, породице и Крсне славе је унеколико друкчији него између храма, верних и Храмовне славе.

Пошто је Слава празник „мале цркве“, основне хришћанске ћелије, породице, излазио јасно да свака, и најмања породица треба да слави Славу. Чим се син одвоји у посебно домаћинство, поготово кад се ожени, дужан је да просалваља свог Светог заштитника, без обзира што га и отац и мајка славе у старом дому. Као што отац не може да задржи у својој власти да сину дозволи или не дозволи слављење Храмовне славе места у коме овај живи, или светковање недеље и других празника да иде у храм и причешћује се, освешта стан итд., тако исто не спада у домен његовог располагања празновање Крсне славе, тј. да ли хоће, или неће да синовима, одвојеним у посебна домаћинста, „преда“ Славу.

Разуме се да је син дужан, у знак поштовања родитеља, да тако важну ствар, као што је оснивање породице и самостално прослављање Крсног имена, отпочне са знањем и благословом оца, али то спада у област здравих моралних односа који треба да владају између хришћанских родитеља и деце. Као што није хришћански нормално да син предузме какву другу важну ствар у животу, не само слављење Славе, без знања и саветовања са оцем, тако с друге стране није нормално да због тога што му отац још није „предао“ Крсну славу он на тај празник остане без свеће, колача, кољива, као обичних непразничних дана, једино можда с празничким ручком и гостима.13)

Настаје питање: Како је дошло до настанка овог обичаја који се јавља само у неким крајевима?

Није могуће да би овај обичај могао имати неке везе са римским правним схватањем по коме вршење домећег молитвеног култа спада у права старешине породице и иде „искључиво у компетенцију патрис фамилиас“, од кога ће га „тек након смрти баштинити филиус фамилиас“14), поготово што се овај обичај јавља у нашим јужним и југозападним крајевима, где је ово схватање, преко Албанаца15), могло прећи и нашем народу. Но са више вероватноће може се узети да су његовом јављању, или утврђивању - ако је примљен са стране - ишли особито на руку услови живота у великим кућним задругама, где је

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...