Bozic u Rajicu

[cetnik]

Nikola Maric

Uspomene iz Srpske Krajine:

Bozic u selu Rajicu

Kao da je juce bilo. Moji roditelji mirno obavljaju one svakodnevne poslove oko kuce i stoke, cesnica vec ispecena, kolaci takodje? Napolju spremljena drva za pecenku, izabrana najzuca i najcistija slama za unosenje u kucu, a veceras treba da se spremi sekira za secenje badnjaka? Mi, deca, ne mozemo da spavamo od uzbudjenja u iscekivanju Bozica, srpskog Bozica? U selu Rajicu sve same srpske, pravoslavne kuce, a tako je bilo decenijama. Ljudi su trgovali stokom, zitom, voce, i povrcem, ali da neko proda kucu, to je bilo nepojmljivo, nemoguce. Selo je imalo i lepu, veliku crkvu Sv. Preobrazenja Gospodnjeg, ali sem Bozica, Duhova, Uskrsa i Preobrazenja nije bila mnogo i cesto posecivana. Srpska posla, neka nje tu, vazno je da imamo crkvu, alo ko da ide u crkvu svake nedelje, nismo mi nekakvi fanatici?

A Bozic? A nasi obicaji? Nase Slave? E, to je vec nesto drugo. Ne diraj nam u nase obicaje, nase tradicije?

Bio je obicaj u Rajicu da seoski tamburasi u ranu zoru, bez obzira na vremenske prilike, prodju selom i sviraju srpske patriotske pesme. Izabranije kuce imale su cast da ovi tamburasi stanu ispred njihovih prozora i otsviraju jednu ili dve selekcije? Secam se da mi je to bilo najsladje budjenje cele godine, ta svirka pod prozorom? Moj otac Stevo bi onda otvorio prozor i pozvao svirace u kucu da popiju po jednu vrucu, a onda bi kuca zagrmela od svirke i pesme, a mi, deca, u vesu (u selu se nije spavalo u pidzamama, bar ne u nasem), scucureni jedno do drugog pred otskrinutim vratima, slusamo sirom otvorenih ociju, slusamo pesme o caru Dusanu, Hajduk Veljku, Karadjordju Petrovicu? Onda bi muzika stala, poklici "Hristos se rodi" odjeknuli kroz kucu, dok bi moj otac Stevo ponosno vadio novac iz velikog budjelara i tutnuo u dzep vodje tamburasa.

Muzika bi nastavila da svira kroz selo, ali bi bila sve slabija i dalja, a mi, deca, vratili se u krevet i nestrpljivo cekali zoru, cekali Bozic, najlepsi dan u godini. Sva ona muka, sav onaj teski i mukotrpni zivot jednog seljaka tokom godine zaboravio bi se za jedan dan, dva, mali Rajic bi zasjao poput zvezde i pretvorio se u centar uzivanja, pesme, tihe molitve pred ikonom i svecom, u slozi i ljubavi o kojoj su nekada sa ponosom i patosom pisali srpski romanticari. Jeste da su oni pisali o srpskom selu u Srbiji, ali Rajic je bio deo te Srbije, ako ne na geografskoj karti, a ono po duhu i srbovanju? Cak ni Franjo Josif austrijski nije ni pokusao da tu nesto izmeni.

Dodje Ante Pavelic i mahom popali kuce, Srbe otera u Jasenovac i Staru Gradisku, crkvu srusi do temelja i od obicnih seljaka koji prezivese stvori Titove dobrovoljce, bezboznike i cinike. Umesto Caru Dusanu pevalo se Jozi, umesto Bozica i Uskrsa slavio se 29. novembar i Prvi maj, a crkveno imanje zaraslo u korov, da bi se teskom mukom podigla crkva i osposobila za sluzbe Bozije kojima su prisustvovale bake, dok su mladji otisli u grad i pretvorili se u Jugoslovene i komuniste.

Danas jeto selo pusto. Pusto sto se tice Srba. Crkva je ponovo oskrnavljena i opustosena, nekoliko starica vratilo se na ognjista i tavori, a kada se njihovi zivoti ugase Franjin nacrt za cistu Hrvatsku bice kompletan. Mozda ce i ime da se promeni, a groblje mojih predaka preore i izbrise. Mozda ce tek nastupajuca pokolenja uvideti teziu poraza srpskog naroda u prevarenoj i izdatoj Krajini?

Zao mi te divne slavonske ocevine. Divne sume, pitomi pasnjaci, blagi proplanci, sve ostavljeno jednom drugom Franji, velikom prijatelju mojih ne prijatelja.