Sign in to follow this  
Rada

NELE KARAJLIĆ: Ja sam, ipak, odavle

Recommended Posts

NELE KARAJLIĆ Ja sam, ipak, odavle

Razgovarala Ana Radmilović

Srbi bi trebalo da iz ožiljaka zadobijenih kroz vjekove naprave neki koncept koji bi garantovao barem minimum jedinstva, ali nažalost to je praktično nemoguće, jer istorija ovde ne postoji, a i kad je pomeneš – odmah te optužuju da se okrećeš prošlosti, a ne gledaš u budućnost. Kao da je nemoguće gledati u budućnost koristeći prošlost. To je kao kad neko od tebe zahtjeva da stvoriš novu teoriju relativiteta, ali da se pri tome ne služiš matematikom

Od dubokih tragova pesama i poruka koje je kultni bend „Zabranjeno pušenje“ u prošlosti ostavio na slušaoce i generacije u svim delovima bivše Juge, pa do muzike kojom danas grupa „No smoking orchestra“ pleni pažnju publike, ne samo na ovim prostorima, „smestila se“ ubrzana, tragična i neuporediva istorija i odredila minule tri i po decenije na balkanskoj vetrometini. Nele Karajlić (Nenad Janković), naš sagovornik, učesnik je i svedok tog vremena epohalne istorijske prekretnice, kada su se ideje i ljudi trošili brže od svake – po definiciji – „potrošne robe“.

Jedno je, međutim, u tom vremenu bivalo konstantom: njegovu muzičku grupu neobičnog „ironično-diskriminatorskog“ imena, kao i njega samog, uvek su dobro razumeli svi oni što, kako kaže, „osjećaju slobodu, ritam, nesputanost i to veselje koje mi proizvodimo skačući i zajebavajući sa na sceni“.

Šta se sve veliko i značajno što je menjalo sudbinu muzičke grupe, koliko i lične i kolektivne sudbine naroda, „usput“ događalo, te zbog čega je muzika koja je trebalo da ostane „garažna“ postala tako značajna umetnost – da su se njom identifikovale generacije, nastojimo da odgonetnemo pričajući „o svemu pomalo“, ciljajući da o tom „svemu“, koje na Balkanu svako tumači i razume na svoj način, kažemo – „po mnogo“!

Da počnemo od početka – dakle od imena vašeg benda „Zabranjeno pušenje“. Imenu je kumovala tvoja majka koja se jednom davno požalila na to da ti je soba zadimljena, dok si radio na pesmama s bendom i spremao se za nastup – tada još uvek bez imena grupe. Da li bi i danas, u eri zabrana svega i svačega i diskriminacije pušača na svakom koraku, dao svom bendu ime „Zabranjeno pušenje“?

Ja sam strastveni pušač, i taman kada sam mislio da ostavim cigarete, stigla je naredba sa vrha da se to mora uraditi. U skladu sa mojom buntovnom sociopsihološkom strukturom, odlučio sam da se suprotstavim naredbi. Naravno, kada smo dali ime bendu nije postojala ova antipušačka histerija koja je preplavila zapadnu hemisferu, niti smo mi mislili na cigarete, niti smo bili neki strastveni pušači. Interesantno je kako je ime obilježilo i rad grupe. Koliko samo puta je atribut „zabranjeno“ bio upotrebljen protiv nas u toku karijere. Nomen est omen.

Sad mi je lakše. Ti si, dakle, borac protiv zabrane pušenja. Ipak, ostajete „No smoking orchestra“, a nigde ne piše „smoking allowed“.

No, rekao bih nešto u vezi sa zabranom pušenja, što se dosad nije govorilo u našim medijima, a važi za sve teritorije na kojima je pušenje zabranjeno. Mislim da je jedan od razloga zabranjivanja pušenja pokušaj autoriteta da smanje socijalno i društveno sastajanje i skupljanje po kafanama i restoranima, u cilju što lakše kontrole „vanparlamentarnih grupa“.

Svako dugo sedenje po kafanama implicira dogovor, organizovanje i inicijativu koja vladajućim strukturama može da bude opasna, ili barem sumnjiva. Ukidanjem pušenja u kafanama skraćuje se druženje neformalnih grupa, a time se smanjuje rizik od prevrata, zavera, atentata i revolucija, čiji se planovi uglavnom kuju u ugostiteljskim objektima. Nema te revolucije koja se rodila u apoteci, kao što nema revolucionara koji ne puši. Ako revolucionar nije spreman da žrtvuje svoje zdravlje za ideju, onda bolje da se vrati u normalan život i umesto revolucije otvori spa centar.

Kada je došlo do razlaza sa tzv. „zagrebačkim“ ogrankom „Pušenja“, vi ste promenili ime u „No smoking orchestra“.

„No Smoking Orchestra“ je dobila ime onog trenutka kada smo počeli da sviramo na nesrpskom govornom području. Bilo nam je jasno da staro ime niko ne može da izgovori, a kamoli da razumije. Sa druge strane „No Smoking“ je razumljivo i jasno svakom čovjeku na planeti, a i brzo se pamti.

Negde te je neko pitao da li je vaš prvi koncert u Srbiji (u Novom Sadu, posle dužeg vremena) bio održan 29. novembra zbog neke simbolike u vezi sa Danom Republike. Tada si, koliko se sećam odgovorio da je na taj dan jednom davno nastao i bend. Šta sve za tebe predstavlja 29. novembar?

Mislim da je prvi koncert „Zabranjenog pušenja“ bio održan 27. 11. 1980. godine, ali da se atmosfera oko Dana republike razlila na nekoliko dana, pa nam je svima u sjećanju ostala ta činjenica da smo prvi koncert imali za Dan republike. Dan Republike je u svakom slučaju nešto što je obilježilo prvih 30 godina mog života. Pionirska marama, prase i ruska salata, nema škole; Lepa Brena i drug Tito; prvi snijeg u Sarajevu; „Politika“ u trobroju na stolu moga oca; posljednje kolo jesenjeg djela Prve savezne fudbalske lige; beskrajni govori aktuelnih političara na oba kanala JRT-a; sjećanja učesnika NOB-a…

Kasnije derneci sa društvom po vikendicama na Jahorini ili u praznim stanovima, pijanke bez obaveze ranog buđenja, probe sa grupom, konačno i prvi nastup. To je moja slika tog dana u tim vremenima. Istorijski gledano, prvo moramo da utvrdimo da li se to u Jajcu zaista dogodilo, da li je to bio taj ili neki drugi dan, da li je bilo u Jajcu ili u Mrkonjić gradu, ko je sve bio „nazočan“, a ko nije. Taj koji nije, zašto nije…

Razišao si se sa delom benda. Kada čovek pokuša da na „Jutjubu“ pronađe pesme „Zabranjenog pušenja“ nailazi uglavnom na nove pesme tog drugog benda, dok vi na svojim koncertima „No smoking orchestra“ svirate sve, i stare i nove… Da li je ta pometnja zabavna ili ti smeta?

Zaista nemam nikakav odnos prema tome. Pokušavam da sam okrenut naprijed, ali uvjek mi je drago kada vidim da mlad svijet voli da sluša ono što smo pravili prije skoro 30 godina. Prije neki dan sam imao „neugodan“ slučaj sa našom pjesmom koja se zove „Bos ili Hadžija“. Na nekoj radio stanici su je pustili pa sam iznenađen i uzbuđen odvrnuo radio u kolima do daske. Usput sam morao da stanem na benzinsku pumpu, ali sam zaboravio da utišam radio. Pumpadžija se samo nasmijao sa konstatacijom da volim da slušam samog sebe.

Negde si, takođe, pričao da ste bili protiv objavljivanja „Zenice“ na albumu. U istom kontekstu pominjao si pevanje o rudarima pred nekoliko hiljada ljudi i incident sa „crko Maršal“. O čemu se tu u stvari radilo?

„Zenica“ je bila naš najveći hit. Ta pjesma i „Nadrealisti“ koji su u isto vrijeme krenuli da se vrte po televiziji, izbacili su „Pušenje“ u orbitu, protivno činjenici da je u svojoj osnovi grupa trebalo da ostane „garažna“. Taj nastali disbalans, prouzrokovao je niz problema i medijskih ispada i na kraju kulminirao sa „slučajem Marshall“.

Naime, da smo ostali u „garaži“ svirajući po malim salama i klubovima, sve naše dosjetke i zajebancije, ti naši „otrovni“ tekstovi ostali bi daleko od očiju javnosti, pa time i političkih autoriteta. Međutim, kada se sve to prenjelo u velike sale i u stadione, spasa nam nije bilo. Neko je od „ovih rukovodećih glava“ morao da reaguje. I reakcija je bila stravična. Ne postoji medij u tadašnjoj SFRJ da o tome nije pisao, a koncertna i medijska aktivnost praktično je bila zamrznuta.

Samo zahvaljujući činjenici da su temelji komunizma već bili uzdrmani, ja sam izbjegao muriju. U to vrijeme već su nove političke garniture kretale da osvoje vlast, tako da sam ja ispao divan materijal za odbranu „demokratskih vrijednosti“ ekipe koja je u Hrvatskoj trebalo da zamjeni zastarjelu „birokratsku administraciju“. Kažem u Hrvatskoj, jer se tamo vodio sudski postupak. Vodio? Praktično nije bio ni započet. To me je spaslo, ali nas je ta afera vratila tamo gdje smo i pripadali, u male sale i klubove.

Ne znam da li je to fenomen ili je prirodno, ali neki malo obrazovaniji tipovi na Kosovu slušaju „Na straži pored Prizrena“, vašu staru, i „Počasnu salvu“, „njihovu“ novu pesmu, (novog Zabranjenog pušenja), jer ih obe valjda podsećaju na „njihov slučaj“. Koliko ste vi naši sada daleko od njih, vaših bivših, a za nas „njihovih“.

Pravo da ti kažem, ne znam. Čini mi se da nikad nismo ni bili nešto previše blizu. Čovjek bi ovde trebalo da živi najmanje 200 godina da bi mogao da vidi da li smo se „mi“ i „oni“ ikad slagali suštinski, a ne formalno kako je to bilo u Jugoslaviji, i da li je ikakva forma državne zajednice moguća. U civilizovanijim zemljama nije potrebno da se živi toliko dugo da bi se došlo do određenog zaključka, zbog toga što koriste istoriju kao egzaktnu nauku jer im pomaže da pronađu zakonitosti po kojima se događaji dešavaju i način na koji se treba okrenuti budućnosti.

Kod nas istorija ne postoji. Ona je nestabilna, podložna promjenama, porozna, uvjek počinje ispočetka. U posljednjih 200 godina počinjala je 1804, pa 1815, pa 1878, pa 1903, pa 1918, pa 1943, pa 1945, pa 1974, pa 1980, pa 1989, pa 1991, pa 2000. godine. Mi još uvjek ne znamo ime jezika na kojem bi tu istoriju trebalo napisati, njega smo mjenjali, a nismo došli do odgovora na tri suštinska pitanja: „Ko smo? Đe smo? Kuda stremimo?“ Istorija kod nas više liči na kišobran bez drške na olujnom vjetru, nego na Keopsovu piramidu, što bi ona trebalo da bude.

Ako čini neku razliku, ja sam ovim pitanjem mislila na neke lude Srbe iz pozorišta, pozorišta koje je iz Prištine proterano na sever: vozikali su me kolima naokolo nerazumnom brzinom po serpentinama tog brdovitog dela i u autu je treštalo i jedno i drugo „Zabranjeno pušenje“, s akcentom na „Stražu pored Prizrena“ i ratnu pesmu zagrebačkog „ogranka“ „Počasna salva“. Šta misliš – zašto? Da li se njima sve pomešalo ili je na Kosovu prirodno slušati Bosance?

Mislim da muzika „Zabranjenog pušenja“ prelazi granice ove ili one strane. Ona je dovoljno provokativna sama po sebi tako da slušaocima o kojima ti pričaš ne pada napamet da gledaju na te pjesme kao na nešto što dolazi iz Zagreba ili iz Beograda. Vjerujem da je isto tako i u drugim krajevima, a ne samo na Kosovu. „Pušenje“ je inače bend čije su pjesme ostavile dubok trag u svim djelovima bivše Juge. Druga je priča to što su one (pjesme) u nekim krajevima naše zajedničke domovine omiljenije od čovjeka koji ih je pjevao.

Došao si u Beograd avionom 1992. godine, kao da je sve najnormalnije i mislio da će se sve brže završiti, a nije se uopšte završilo. Negde sam pročitala da si u tom prvom periodu beogradskog života svirao na raznim tezgama po selima i gradovima. Kako ti se dopalo to „tezgarenje“, budući da si ovde došao kao zvezda?

Radio sam razne nastupe, daleko od medija, prehranjujući porodicu i poneke prijatelje. Bilo je to u svakom slučaju teško, ali inspirativno vrijeme. Na medijima sam se rijetko, skoro nikako pojavljivao, jer je dosta mojih ostalo u Sarajevu pa je svaka medijska provokacija mogla da nekome dođe glave. Uglavnom, to vrijeme me je napojilo inspiracijom za sljedećih 2000 godina.

Zaista, svaki umjetnik mora da bude sretan što je svjedok takvih potresa kakve smo mi doživjeli devedesetih. Znam da je život pod sankcijama i bombardovanjem težak, skoro nemoguć, ali šteta je to što Dostojevski nije prisustvovao tim događajima. Siguran sam da bi „Zločin i kazna“ bila još bolja, ako je to uopšte moguće. U to vrijeme rađao se album „Ja nisam odavle“, sigurno najbolji naš album na srpskom jeziku. I ne samo to, zvuk koji danas nosi „No Smoking“ praktično svoje daleke odjeke ima iz tog vremena, a da ne pominjem činjenicu da su pripreme za našu prvu italijansku turneju obavljane u toku bombardovanja. Teško da kad djete preživi takvo djetinjstvo – ne proživi najmanje sto godina.

U tom periodu je i nastao vaš istorijski album „Ja nisam odavle“, i jedan strašan stih: „Od istorijskog Avnoj-a do izbjegličkog konvoja, preko Sremske Rače…“. Šta se dogodilo? Da li se promenio Beograd i Srbija pa si osetio kao da „nisi odavle“, ili si se ti promenio?

Pjesma „Ja nisam odavle“ napisana je u Beogradu, ali nije vezana samo za taj grad. To je emigrantska himna, pjesma svakoga ko je morao, iz ovih ili onih razloga, da napusti rodno mjesto i uputi se u bjeli svijet. Zbog te univerzalnosti ona se i primila u raji i danas je aktuelna. Ne treba zaboraviti da je takvu sudbinu podjelio ogroman broj ljudi na planeti. Beograd je tada ličio na veliku željezničku stanicu u špicu sezone, ali je izdržao, primio, i prihvatio veliki broj ljudi. Za nagradu dobio je novu, svježu krv, veliki entuzijazam koji pridošlice po prirodi stvari nose sa sobom, i nekoliko velikih imena što su falila u njegovom albumu.

Posle tog albuma i Kusturičinog „Podzemlja“ nešto se menja. Kusturica odlučuje da menja stil i sa tobom radi „Crnu mačku“. „Ženi nam se Vukota“ postaje totalni hit, a i ti menjaš kurs. Nema više gorčine i nastaje nešto drugo.

Saradnja sa Emirom došla je prirodno i u pravo vrijeme. On je „istresao gorčinu do kraja“ sa „Andergraundom“, a mi sa „ Ja nisam odavle“. Vukota je bio spona između nas, signal njemu da smo mi spremni za novu avanturu, a nama da muzika nije samo „potresna priča“ o izgubljenim marginalcima. Preradivši „Vukotu“ u „Bubamaru“ otkrili smo novi, do tada nepoznat nama svijet muzike, otvorili novu stranicu, napravili zvuk svjež kao prvi snijeg, i krenuli u neizvjesnost. Srećom, bili smo u pravu. Ni planeta nije znala za takav zvuk, kao što nismo znali ni mi.

Pominjao si negde i „Složnu braću“, po imenu kafane gde su sedeli vojnici raznih vojski i paravojski, te se dogovarali i drugovali. Čija je ideja za taj projekat, kako se odvijala ta stvar i šta si hteo da poručiš time?

Ideja za „Složnu braću“ rodila se još dok rat nije ni počeo, u vrijeme kada se prikazivao u „Nadrealistima“, a ne na televizijskom dnevniku. Htjeli smo da napravimo neki korak dalje u „proricanju“ događaja na Balkanu, ali smo shvatili da je u to vrijeme za tako nešto bilo još uvjek rano.

Ta ideja mi se vratila u vrijeme rata. Razradio sam je jer sam shvatio da moram da mjenjam formu, da nije više dovoljan samo jedan skeč, već čitava serija. Njeno premijerno prikazivanje bilo je poslije Dejtona i sjećam se da smo imali oprečne kritike; od toga da je genijalno i veselo, do toga da je bolno i prerano. Šta su oni od mene očekivali ne znam, ali znam da nikad neću reagovati prekasno. Uglavnom, svako sljedeće emitovanje donosilo je seriji veću gledanost i popularnost. Serija se „uhvatila“ i na terenu. Pričali su mi, naime, da je u jednoj takvoj kafani na granici između dva Sarajeva, radila konobarica koju su zvali Srebra po junakinji iz naše serije, iako je djevojka imala drugo ime. Opšte je poznata stvar da su glavne vođe zaraćenih strana stari drugari iz mirnodopskog vremena i da su prvi ponovljeni kontakti poslije rata uspostavljeni baš između tih „ljutih protivnika“. A o tome kako kriminal ne poznaje etničke i religiozne granice nije potrebno previše pričati. Dovoljno je da upalite televiziju.

Nedavno ti je, ugostivši te u svojoj emisiji, Jugoslav Ćosić postavio pitanje „kako to da si postao četnik“, na šta si mu ti smireno odgovorio da nisi „četnik“, nego žrtva etničkog čišćenja. Ti nisi napravio incident, za razliku od mnogih koji bi to uradili na tvom mestu. Znači li to da nisi čovek od sukoba? I šta je po tvom mišljenju razlog takvog pitanja, zašto te neki posmatraju kao „četnika“?

Čudi me da je upotrebio izraz koji je toliko karakterističan za ratni period i ono što danas nazivaju govorom mržnje. To nije karakteristično ni za televiziju u kojoj je on zaposlen. Oni baš paze da ljude kojima se obraćaju i o kojima pričaju oslovljavaju sa dignitetom i visokom dozom učtivosti. Mislim da je voditelj bio rukovođen raznim fotomontažama na „Jutjubu“, na kojima sam ja prikazan sa četničkom šajkačom. Te fotomontaže postavljene su od onih sa „druge strane barikade“. Ja sam obrnuo stvar da bi ih spasio kontradiktornosti u koju su upali proglasivši me četnikom. Jer, ako sam ja četnik, rođen u Sarajevu, onda rat devedesetih nikako ne može biti „agresija“ kako oni to nazivaju, već pravi građanski rat. Jer kako objasniti fenomen da agresor može biti neko ko je tu rođen i živio 30 godina. Ovako, smatram da je za njihovu teoriju mnogo bolje da sam žrtva etničkog čišćenja, mislim ja i još 150.000 Sarajlija, jer se za to može naći krivac pojedinac. Učinio sam im uslugu.

Posle rata, izbeglica i četnika, ide novi uspon, praviš svetske turneje i prepoznaju vas ljudi koji ne govore srpski jezik. Šta im vi donosite?

To je Unza Unza. Posle prvog velikog uspjeha u Italiji na ljeto 1999. godine, shvatili smo da liberalno-kapitalistički zapad insistira da svaka roba mora da ima svoje ime. Mi smo dali ime po zvuku ritam gitare koja prati ritam kola. Kad bih ja znao kakav je to miks, znao bih i kako se pravi veliki hit, a kad bih znao kako se pravi veliki hit zvao bih se Pol Makartni, a ne dr Karajlić. Kada bih bio Pol teško da bih imao intervju za vaš list.

Negde si, pričajući o muzici, upotrebio termin „umetnost između Drugog i Trećeg svetskog rata“. Pod pretpostavkom da nisi napravio lapsus – da li je zaista u toku Treći svetski rat?

Ma kakav Treći svjetski rat. To ne dolazi u obzir. Sada kad NATO podigne odbrambeni štit od Baltika do Jadrana, svi ćemo moći mirno da spavamo. Kada rakete ko čempresi izrastu po istočnoj Evropi, nema tog Irana, Avganistana, Pakistana, Kurdistana, Kirgistana, Tadžikistana, Al kaide i Hamasa koji može da iznenadi budnost Atlantskog saveza, saveza koji misli na vaš miran san. To što je Iran svoju posljednju agresiju izvršio 400 godina prije nove ere, to nek vas ne zavarava. Aveti prošlosti mogu uvjek da se probude.

Kakav je profil vaših slušalaca van granica nekadašnje Jugoslavije? Ko razume šta peva „No smoking orchestra“?

Razumiju svi oni što osjećaju slobodu, ritam, nesputanost i to veselje koje mi proizvodimo skačući i zajebavajući sa na sceni. Nikad nismo razmišljali o tome kako bi nas mogli drugačije razumjeti. Neki tekstovi jesu na pokvarenom engleskom, ali najveći hit je na romskom i pjevaju ga. Mnogo važnije je upravo to isijavanje kada se pojavimo na sceni.

Kako vas razume današnja publika u državicama bivše Jugoslavije, kako je prošao prvi odlazak u Bosnu, a kakav u Beograd…

Mi smo do sada svirali nekoliko koncerata u Srbiji i jedan u Banjaluci. U ostalim djelovima bivše SFRJ nismo svirali, a mislim da i ne postoji neko veliko interesovanje za to. U Srbiji su koncerti bili izvanredni, a u Banjaluci je bilo dirljivo. Eksplozija emocija koje niko i ništa nije moglo zaustaviti. Trebalo bi napomenuti da je bilo neophodno vrijeme pa da publika na ovim prostorima razumije i prihvati novi stil kojim se mi danas bavimo, što i ne čudi kada se zna koliki je trag staro „Zabranjeno pušenje“ ostavilo na slušaoce i generacije u prošlosti. Sada je sve to leglo i imam osjećaj da nova publika, naročito mladi, sa blagonaklonošću gledaju na avanturu u koju smo upali.

Da li ipak postoji neko mesto na svetu gde bi voleo da imaš koncert, a da nisi bio tamo do sada?

Do sada nismo nikada svirali u crnoj Africi. Svirali smo u „zemljama Magreba“, ali meni bi bilo izuzetno zanimljivo da napravimo neki koncert u Keniji ili Južnoj Africi.

Imali ste i nekakvu turneju pod nazivom „Starim stazama revolucije“, vraćali ste s Kube. Kako su tamošnji ljudi doživeli naziv turneje?

Ma ne, trebalo je da sviramo u Venecueli i na Kubi, pa smo turneju nazivali „Stazama revolucije“, međutim turneja je bila odgođena zbog nestabilne situacije između Venecuele i Kolumbije, tako da je otpala i Kuba. U Karakasu smo svirali više puta, ali zato na Kubi nikada, a spremni smo da odemo tamo pod „specijalnim uslovima“. Još uvjek smo u pregovorima sa ondašnjim promoterima i mislim da smo na putu da to i realizujemo.

Nedavno ste u Beogradu održali koncert, nekakvu cigansku pank-operu?

To nije nekakva opera, to je veliki projekat, koji smo prije tri godine postavili u Operi Bastilja i napravio je veliki bum u Francuskoj te godine. Hvala Bogu, uspjeli smo, sa neznatnim izmjenama, da ga postavimo i u Beogradu, u Centru „Sava“, i bilo je iznad mojih očekivanja. Opera „Dom za vešanje“ je bez ikakve sumnje najzahtjevniji i najambiciozniji poduhvat u karijeri benda. Najviši stepen umjetnosti i kreacije koji smo do sada postigli. Ona je proistekla iz naše davnašnje želje da ludilo i energiju koju imamo na koncertima kanališemo u posebnu formu, i napravimo unutar toga određenu dramaturgiju. Ideja za operu „Dom za vešanje“ bila je idealna da to i ostvarimo.

Šta je danas pank?

Riječ pank smo stavili kao objašnjenje gledaocima u Parizu da neće gledati klasičnu operu, nego nešto što izlazi iz tog okvira. Otuda ona tu. A u našem vokabularu pank znači nešto što ruši tabue i granice, nešto što je buntovno i drsko. Naravno, pank muzika je vezana za sedamdesete i ona se danas utopila u muzičku industriju, kao uostalom i svaki drugi oblik izražavanja. Pank je mrtav isto koliko je mrtva i današnja muzika. Ubila ju je industrija, kanalisala je, prodala, kupila i na kraju ubija i sebe. Popularna muzika žrtva je sistema protiv kojeg se borila. Autor više ne postoji, nema čovjeka, već iza djela stoji bezimena i beskrvna mašinerija. Naš „Grand šou“ je primjer kako se i šta se danas u svjetu radi sa muzikom. On nije izum ovdašnje pameti, već naprotiv, jedna od onih roba i formula sa Zapada. Laku noć muziko. Bilo nam je lijepo sa vama.

Tvoja karijera baca sumnju da raspolažeš nekakvim alhemičarskim znanjima. Šta je tajna?

Svako jutro jedno jaje.

Deluje na trenutke kao da ti i tvoj „No smoking“ možete da radite što god hoćete, pa i da pevate „Ko ne voli Radovana – ne video Đurđevdana“, na radost nacije i zgražavanje tzv. „elite“, a da čas posle toga delujete jugonostalgično.

Ne znam šta je čudno u tome što u okviru određenog koncepta izazivate više različitih osjećanja. To i jeste cilj našeg djelovanja. Od suza do smijeha i nazad.

Za koga navijaš? Znam, navijao si za „Želju“, a sada?

Navijam za „Partizan“, a povremeno i za „Rad“ jer mi tamo sin trenira. Ali navijam za bilo koji srpski klub u bilo kojem sportu ako sa nađe na međunarodnoj sceni. Naravno, ukoliko „Željo“ uđe u Ligu Šampiona, bojim se da neću imat kud no vratit se starim bojama.

Kakav je Maradona?

Maradona je Bog.

Hajde nešto za kraj. Šta bi bilo lepo da se u Srbiji desi i kakvom ti se sada čini?

Srbi su mali narod, a kao i kod svakog drugog malog naroda i srpska pozicija na tabeli zavisi od rezultata drugih velikih utakmica. U istoriji smo mnogo puta bili kažnjeni jer te rezultate nismo na vrijeme saznali. Jedan takav slučaj desio se i devedesetih. Da ne budem pogrešno shvaćen. Ne vjerujem da bi ikakva druga politika dala neki bolji rezultat, jer tektonski poremećaji i zemljotresi koji su se desili padom komunizma Srbima nisu davali neke velike šanse. Zapad je u tom momentu bio u velikoj prednosti, i imao je divnu priliku da, kako oni to kažu, svijet naprave ljepšim mjestom za život, ali očigledno da im to nije bilo u prvom planu.

Napravili su nešto još gore od onoga što je bilo, ali svako ima pravo na grešku, pa i „demokratija i humanizam“. Srbi bi trebalo da iz ožiljaka zadobijenih kroz vjekove naprave neki koncept koji bi garantovao barem minimum jedinstva, ali nažalost to je praktično nemoguće, jer istorija ovde ne postoji, a i kad je pomeneš – odmah te optužuju da se okrećeš prošlosti, a ne gledaš u budućnost. Kao da je nemoguće gledati u budućnost koristeći prošlost. To je kao kad neko od tebe zahtjeva da stvoriš novu teoriju relativiteta, ali da se pri tome ne služiš matematikom. Jebo to što je dva plus dva četiri – to je prošlost. Daj ti nama odmah brzinu svjetlosti. Tu leži budućnost!

Daleko smo od brzine svjetlosti, dok god ne izračunamo koliko su dva plus dva.

Pečat decembar 24, 2010

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this