• Announcements

    • dj-zombi

      Nove knjige   07/18/2016

      U sekciji foruma "Krajina u knjigama" postavljeno dosta novih knjiga, obavezno pogledati:    6. Licka divizija - ratni put
       Kordun i Lika u NOB
       Kotar Slunj i kotar Veljun u NOR i socijalističkoj izgradnji
       SJENIČAK KRONIKA KORDUNAŠKOG SELA   Ove knjige kao i jos stotine drugih mozete takodje naci i u sekciji sajta "Dokumenti" http://www.krajinaforce.com/dokumenti/index.html          
Sign in to follow this  
Followers 0
Rada

Pomen žrtvama ustaškog pokolja u Drakulicu

37 posts in this topic

Smišljeni zločin sa genocidnom namjerom

Autor: Marina Čigoja

BANjALUKA - U znak sjećanja na više od 2.300 Srba koje su ustaše ubile 7. februara 1942. godine juče su u hramu Svetog velikomučenika Georgija i na spomen-kosturnici u Drakuliću u Banjaluci služeni liturgija i parastos, te položeni vijenci i cvijeće.

Žrtve su pobijene u banjalučkim mjesnim zajednicama Drakulić, šargovac, Motike i u rudniku Rakovac. U ovom zločinu ustaše su, pod komandom Ante Pavelića, iz takozvanog "Tjelesnog zdruga", uz pomoć banjalučkih ustaša, pobile Srbe bez ijednog ispaljenog metka, sjekirama, noževima krampovima i "srbomlatom". Među žrtvama je bilo i 551 dijete.

Potpredsjednik Vlade RS Anton Kasipović izjavio je da se obilježavanju zločina nad Srbima u Drakuliću mora poklanjati dužna pažnja jer je po broju žrtava i surovosti izvođenja to bio projektovan i smišljen zločin čija je namjera bila genocidna.

- Očigledna namjera ovog zločina je bila genocidna jer je trebalo uništiti jedan narod koji se moli drugom bogu i krsti na drugi način. Povampireno ustaštvo u tom vremenu imalo je namjeru da iskorijeni jedan narod - rekao je Kasipović.

On je ocijenio da je od velike važnosti svake godine obilježavati ovakve događaje zbog pijeteta sjenama nevinih ljudi i zato što je to najbolji način da se mladim ljudima objasni kako se ponašati, kako razmišljati i koje vrijednosti u životu usvajati da se tako nešto nikada više ne bi ponovilo.

parastosGradonačelnik Banjaluke Dragoljub Davidović rekao je da onaj ko zaboravi svoju istoriju i svoje porijeklo ima veliku mogućnost da nestane.

- Zbog toga ovaj događaj ne smijemo da zaboravimo. Ovaj zločin se po načinu pripreme i vremenu, s obzirom na t o da je izvršen u samo jednom danu, sigurno može svrstati u najstravičnije koji su se desili na ovom prostoru. Na sreću, ovdje ponovo živi naš narod i to je najbitnije - kazao je Davidović.

Slobodan Brković iz Motika jedan je od rijetkih koji su uspjeli da prežive ovaj krvavi ustaški pir. Kao devetogodišnji dječak Slobodan je ne samo preživio teško ranjavanje već i vidio kada su mu klali članove porodice.

- Tog dana ustaše su došle i prvo tražile oružje i novac, poslije čega su počele da nas tjeraju napolje. Kada sam izašao, vidio sam ustašu koji je sjekirom odsjekao stricu glavu. Pokušao sam pobjeći, ali su me uspjeli stići kada su pobili ostale članove moje porodice. Izboli su me nekoliko puta nožem u predjelu stomaka i otišli, poslije čega sam se nekako vratio do kuće i zatekao stravičan prizor. Ubili su mi i dva djeda, majku, tri sestre i brata. Dozivao sam bilo koga da mi pomogne, međutim, svi su bili mrtvi - prisjeća se Brković najstravičnijeg prizora u svom životu.

drakulic 1Kada je vidio da mu nema ko pomoći, kaže, sam je nekako previo rane, dok ga drugi dan komšije nisu pronašle i odveli u bolnicu. Posljedice svega što je preživio i ružna sjećanja ni poslije skoro 70 godina ne mogu da izblijede.

- Najgore mi je noću kada se sjećanja vrate pa ne mogu nikako da zaspim - kaže Brković.

Predsjednik Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila RS Nedeljko Mitrović, koji je i sam potomak žrtava drakulićkog zločina, najavio je da će za 70. godišnjicu obilježavanja ovog zločina međunarodnoj javnosti biti prezentovani istorijski podaci, činjenice i dokazi o zločinu koji su počinile vlasti NDH.

U dokumentima, čak i onim iz ustaških izvora tadašnje NDH, navedeno je da je zločin u ovim banjalučkim selima bio najveći pokolj učinjen u samo jednom danu.

Dokumentarni film

Stevo Glamočanin, sin Đure Glamočanina, čijih je 11 djece iz prvog braka pobijeno 7. februara 1942. godine, rekao je da je svjedočenje malobrojnih preživjelih zabilježeno u dokumentarnom filmu koji je služio kao dokazni materijal na suđenju fra Majstoroviću.

- Nažalost, ovaj važan dokazni materijal je skriven od javnosti i nije poznata njegova sudbina - istakao je on.

Organizatori zločina

Pokolj u banjalučkim selima organizovao je ustaški komandant za takozvanu "Hrvatsku Krajinu" Viktor Gutić, a predvodio ga je župnik banjalučkog samostana Petrićevac fra Miroslav Majstorović Filipović, koji je poslije tog zločina postao komandant Jasenovačkih logora i prozvan "fra dijavolo".

Glas Srpske 06.02.2011

Share this post


Link to post

Pomen žrtvama ustaškog pokolja

U spomen hramu Svetog velikomučenika Georgija u Drakuliću kod Banjaluke jutros je služena liturgija, dok je u podne kod Spomen-kosturnice u Drakuliću služen parastos u znak sećanja na više od 2.300 Srba koje su ustaše ubile 7. februara 1942. godine.

Nakon liturgije, gradonačelnik Banjaluke Dragoljub Davidović rekao je da se ovaj najstravičniji zločin počinjen na području Banjaluke ne sme zaboraviti, ne da bi se na zlo vraćalo zlim, već da se pamti kako nikada ne bi bio ponovljen jer, kako je naveo, onom koji ne poznaje svoju prošlost preti opasnost da mu se ponovi.

89989992.jpg

Hram Svetog velikomučenika Georgija u Drakuliću

Predsednik Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Republike Srpske Nedeljko Mitrović, koji je i sam potomak žrtava drakulićkog zločina, kaže da je zločin počinjen nad pravoslavnim stanovništvom na ovom području 1942. godine po svom karakteru genocid.

Mitrović je najavio da će za 70. godišnjicu obeležavanja ovog monstruoznog zločina međunarodnoj javnosti biti prezentovani istorijski podaci, činjenice i dokazi o zločinu, koji su počinile vlasti Nezavisne države Hrvatske.

On je rekao da će pozivi za obeležavanje naredne godišnjice ovog zločina biti upućeni i svim stranim ambasadorima u BiH.

Stevo Glamočanin, sin Đure Glamočanina, čijih je 11-oro dece iz prvog braka pobijeno 7. februara 1942. godine, rekao je da je svedočenje malobrojnih preživelih zabeleženo u dokumentarnom filmu, koji je služio kao dokazni materijal na suđenju fra Majstoroviću.

"Nažalost, ovaj važan dokazni materijal je skriven od javnosti i nije poznata njegova sudbina", istakao je on.

Pavelićeve ustaše su 7. februara 1942. godine u selima Šargovac, Motike, Drakulić i u rudniku Rakovac ubile više od 2.300 Srba, uključujući i i 551 dete.

Pokolj je organizovao ustaški komandant za takozanu "Hrvatsku Krajinu" Viktor Gutić, a predvodio ga je župnik banjalučkog samostana Petrićevac fra Miroslav Majstorović Filipović, koji je nakon tog zločina postao komandant Jasenovačkih logora i prozvan "fra dijavolo".

U dokumentima, čak i onim iz ustaških izvora tadašnje Nezavisne države Hrvatske, navodi se da je zločin u ovim banjalučkim selima bio najveći pokolj učinjen u samo jednom danu. Zločin su počinile ustaše Ante Pavelića iz takozvanog "Tjelesnog zdruga" uz pomoć banjalučkih ustaša.

06. 02. 2011. Srna

Share this post


Link to post

У НЕДЈЕЉУ ОБИЉЕЖАВАЊЕ 70 ГОДИНА ОД УСТАШКОГ ПОКОЉА

БАЊАЛУКА, 2. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Служењем литургије и парастосом у бањалучком насељу Дракулић, у недјељу, 5. фебруара, биће обиљежено 70 година од усташког покоља над српским становништвом у селима Дракулић, Мотике, Шарговац и у руднику Раковац, који је извршен 7. фебруара 1942. године.

На дан злочина 7. фебруара биће освештан и споменик убијеним ученицима у школи у Шарговцу, гдје је заклано 52 дјеце.

Новинар и публициста из Бањалуке Јован Бабић рекао је да број жртава геноцида у Дракулићу и околним селима никад неће бити егзактно утврђен, али да он сигурно није мањи од 2 300, од чега је 550-оро дјеце, а сви до једног су убијени хладним оружјем.

Он је додао да је геноцид у Дракулићу и околним селима планирао Загреб, јер је покољ починила јединица гарде поглавника Анте Павелића.

Предсједник Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Недељко Митровић рекао је да је овај догађај образац за појашњавање онога шта је геноцид, јер је у њему без икакве селекције убијано комплетно становништво.

Он је навео да је Републичка организација упутила Скупштини града Бањалука приједлог резолуције о осуди овог злочина, како би и тај документ остао као подсјетник геноцида који је у Другом свјетском рату почињен на простору Бањалуке.

Преживјели свједок покоља у Дракулићу Слободан Брковић рекао је да је у једном дану заклано седам чланова његове уже породице, док се он спасио чудом након што га је усташки војник тешко ранио бајонетом.

Брковић је у вријеме геноцида у Дракулићу имао девет година.

Усташе су у раним јутарњим часовима 7. фебруара 1942. године извршиле покољ над српским становништвом у бањалучким селима Дракулић, Мотике, Шарговац и руднику Раковац, а према до сада прикупљеним званичним подацима убијено је најмање 2 300 људи.

Први споменик жртвама овог покоља подигнут је 1965. године, а од 1991. године сваке прве недјеље прије годишњице страдања служи се парастос у насељу Дракулић.

Share this post


Link to post

Banjaluka 07. 02. 2012

Press RS

GodiŠnjica masakra u DrakuliĆu, Motikama i Šargovcu

UstaŠe poklale 2.300 Srba

Na danaŠnji dan pre 70 godina, ustaŠe takozvane Nezavisne države Hrvatske, predvođene katoličkim sveŠtenikom Vjekoslavom Filipovićem, pobile su oko 2.300 Srba u Drakuliću, Motikama i Šargovcu. Tačan broj ubijenih verovatno nikad neće biti utvrđen, ali se zna da je među žrtvama bilo 551 dete i da su svi ubijeni hladnim oružjem za samo nekoliko sati.

spomenik.jpg

Ne­mo sve­do­čan­stvo... Spo­me­nik žr­tva­ma po­ko­lja u Drakuliću

Jedan od najmasovnijih i najmonstruoznijih pokolja u istoriji ovih prostora isplanirao je državni vrh NDH na čelu sa Antom Pavelićem, lokalne vlasti predvođene Viktorom Gutićem i tadaŠnje banjalučko katoličko sveŠtenstvo na čelu sa župnikom Nikolom Bilogrivićem.

Pokolj su u delo sproveli pripadnici lične Pavelićeve garde, „tjelesnog zdruga", koje su predvodili Josip Mislov i sveŠtenik Miroslav Filipović (Tomislav Filipović Majstorović), kasnije poznat kao „Fra Satana". Pomogle su im lokalne ustaŠe koje su imale zadatak da „umire" Srbe pre dolaska dželata, da naprave spiskove za odstrel i da predvode akcije ubijanja, za Šta su posle pokolja nagrađeni plenom sa imanja pobijenih porodica.

Spiskovi za odstrel

O pokolju u Drakuliću, Šargovcu i Motikama 7. februara 1942. godine nije smelo ni da se priča i piŠe duže od 50 godina. Prvi spomenik žrtvama podignut je 1965. godine, a parastos se služi tek od 1991. godine. Zahvaljujući takvoj politici i odnosu prema svedocima - preživelima, nikada i nije tačno utvrđen broj ubijenih kao ni sve okolnosti pod kojima je zločin isplaniran i počinjen. UstaŠka nadzorna služba četiri dana posle pokolja obavestila je nadležne u Zagrebu da je u subotu 7. februara, od četiri ujutro do 14 časova, ubijeno 1.500 Srba u Drakuliću i Šargovcu, u Motikama 750, a u rudniku Rakovac 37 Srba.

Nemački obaveŠtajni oficir Artur Hefner 23. februara poslao je izveŠtaj komandi, u kome je između ostalog stajalo sledeće:

U Školskom dvoriŠtu zaklano 53 dece

Jedan od najmostruoznijih događaja, čak i kada su u pitanju ustaŠe, desio se na danaŠnji dan u Školi u Šargovcu. UstaŠe predvođene fra Filipovićem uŠle su u učionicu, a Filipović je od učiteljice tražio da mu izvede srpsko dete.

PoŠto su mu izveli devojčicu Radojku Glamočanin, Filipivić je dete zaklao pred razredom, tražeći od ustaŠa da slede njegov primer.

Tog dana u Školskom dvoriŠtu zaklano je 53 dece, pred očima njihovih vrŠnjaka Hrvata i učiteljice Dobrile Martinović, koja je od užasa izgubila razum. Spomenik ubijenoj deci u Školi u Šargovcu biće osveŠtan tačno 70 godina posle pokolja.

- Dan pre pokolja održan je uži sastanak Viktora Gutića, Vjekoslava Filipovića i joŠ nekoliko najistaknutijih predstavnika iz Banjaluke gde je razrađen plan pokolja. Ubijanje se moglo vrŠiti samo hladnim oružjem, kako bi se izbjegle mogućnosti da stanovniŠtvo ostalih zaselaka pobegne i ujedno da se izbegne uzbuna u gradu. Oko četiri časa izvrŠen je pokolj oko 60 rudara Srba u rudniku Rakovac, zatim je počeo pokolj u okolnim selima. Ubijanje sekirama, krampovima, ili noževima u kućama i dvoriŠtima, trajalo je sve do podne - piŠe Hefner.

Retki preživeli Srbi i njihova rodbina, posle Drugog svetskog rata nastavili su da žive sa komŠijama Hrvatima, među kojima je bilo i onih koji su lično učestvovali u pokolju i pljački. Prema svedočenjima preživelih, osim lokalnih ustaŠa koje su učestvovale u klanju, njihove komŠije su neposredno posle pokolja zaŠle po srpskim imanjima da pokupe stoku i sve Što je moglo da se pokupi, pre nego Što su se leŠevi ubijenih ohladili.

Ulica nosi ime zločinca

Kada je naređeno da ubijanje prestane, neki od njih su pokupili preživelu izmrcvarenu decu i lakŠe ranjene i poveli ih svojim kućama, na osnovnu čega su kasnije kod partizanskih vlasti mogli da tvrde kako su bili protiv pokolja, Što je bio slučaj sa bliskim prijateljem fra Vjekoslava Filipovića-Majstorovića, mlinarom Markom Lipovcem, čije ime i dalje nosi jedna od banjalučkih ulica. Takve primere oberučke je posle rata prihvatila partizanska vlast. Prema podacima koje je godinama skupljao profesor Lazar Lukajić, izjavama svedoka, arhivskim dokumentima i prepiskama aktera ovog zločina, nije zabeležen ni jedan jedini slučaj da je bilo ko učinio bilo Šta da pomogne stanovniŠtvu Drakulića, Šargovca i Motika.

- Nema zabeleženog ni jednog jedinog slučaja da je neko od Hrvata komŠija ili onih iz Banjaluke, ili od onih u vojsci i na vlasti bilo Šta uradio da pomogne Srbima u Drakuliću, Šargovcu i Motikama da se spasu pokolja, iako su mnogi znali Šta se sprema. Sa druge strane, zna se mnogo primera da su Hrvati civili posredno i neposredno učestvovali u klanju Srba i pljački njihove imovine. Ni Marko Lipovac nije bio izuzetak - kaže Lukajić.

Nenad Despot

Share this post


Link to post

РТРС - документарни филм „НИНА“ - Свједочанство о покољу у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац

Истинска свједочења о страдању Срба у бањалучким селима Дракулић, Шарговац, Мотике и руднику Раковац 7.фебруара 1941.године када су усташе су из поглавниковог такозваног "Тјелесног здруга", уз помоћ бањалучких усташа и комшија, побиле Србе без иједног испаљеног метка, сјекирама, ножевима крамповима и "србомлатом". Међу жртвама је било и 551 дијете.

Аутор емисије Мира Лолић Мочевић

http://www.jadovno.c...ku-rakovac.html

Jadovno.com

Share this post


Link to post

СПОМЕН-ПЛОЧА КАО ЗНАК СЈЕЋАЊА НА 52 УЧЕНИКА

sargovac-d4c6c82f.jpg

БАЊАЛУКА, 7. ФЕБРУАРА (СРНА) - У Основној школи "Ђура Јакшић" у бањалучком насељу Српски Милановац данас је подигнута и освештана спомен-плоча као знак сјећања на 52 ученика ове школе која су настрадала у усташком покољу који се догодио на данашњи дан 1942. године.

Освештање спомен-плоче обавили су свештеници бањалучке Епархије, након чега су ученици ове школе упалили свијеће и положили цвијеће.

Министар просвјете и културе Републике Српске Антон Касиповић рекао је новинарима да ни након 70 година овај крвави догађај није изгубио на значају у тој бесконачној димензији нељудског и нехуманог.

"Усташе, које су починиле страшан злочин 7. фебруара 1942. године - то су људи који су на дну јазбине нељудског, нехуманог и нечовјечног, јер ако растужите једно дијете ви сте сигурно злочинац", рекао је Касиповић.

Он је истакао да не зна како назвати људе који су спремни да убију дјецу, осим рећи да су производили и реализовали фашизоидну идеју искорјењивања једног читавог народа.

Директор Основне школе "Ђура Јакшић" у бањалучком насељу Српски Милановац Дарко Томић рекао је новинарима да је у Архиву Републике Српске пронађен дневник у коме пише да су православна дјеца умрла, иако су усташе тог 7. фебруара 1942. године српску дјецу побиле исти дан када се десио злочин у Дракулићу.

Књижевник и професор Тихомир Левајац, који је о овом страшном злочину написао причу под називом "Прича која лута свијетом" преведену на 17 свјетских језика, рекао је новинарима да је у овој причи све што је написано истинито.

"Истина је да папа Јован Павле Други 2003. године дошао у Католички самостан Петрићевац да Ивана Мерца прогласи блаженим. Истина је да је на том мјесту 6. фебруара 1942. године одржан састанак на коме је овај злочин планиран", каже Левајац.

Он је рекао да папа Јован Павле Други никада није нашао за сходно да приликом посјете Бањалуци дође у ову школу и у Дракулић, те да се поклони невино страдалим Србима у усташком покољу 1942. године.

"Усташе су упале у школу у којој је била учитељица Добрила Мартиновић и од ње тражиле да одвоји православну од католичке дјеце и ту су побили 52 дјеце - на степеницама, по ходнику и клупама школе", истакао је Левајац.

Он је рекао да је истина да су учитељицу затим усташе натјерале да у дневнику својом руком напише поред имена сваког дјетета да је умрло 7. фебруара 1942. године.

"Након завршетка Другог свјетског рата учитељица је премјештена на друго мјесто да предаје, како не би о том злочину причала", навео је Левајац, закључујући да је учитељица касније преиспитивала своју савјест што је написала да су дјеца умрла , умјесто да су побијена.

Недељко Митровић, потомак породице страдалих Срба у Дракулићу 1942. године рекао је Срни да ће код Школског одбора покренути иницијативу да ова школа промијени назив у "7. фебруар 1942. године".

Подизању и освештењу спомен-плоче присуствовали су представници Републичке и Градске организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Бањалуке, просвјетни радници, директори школа , ученици , мјештани Српског Милановца и околних насеља.

Jadovno.com

Share this post


Link to post

Крвави усташки пир у Пискавици

piskavica-ae0268d5.jpg

Два дана прије и пет дана послије масовног покоља српског становништва у Дракулићу, Мотикама, Шарговцу и руднику Раковац, усташки кољачи су на најбруталнији начин уморили на стотине невиних Срба у Пискавици и Ивањској (данашње Поткозарје, пр. а.), код Бање Луке.

Како је у предговору књиге Лазара Лукајића "Фратри и усташе кољу" написао професор Предраг - Гуго Лазаревић, овај злочин геноцида извршен је 5. и 12. фебруара 1942. године.

За покољ од 7. фебруара Лукајић наводи да је био акт програмиране промјене демографске структуре у Бањој Луци и њеној околини, те да је као такав припремљен у сарадњи с одредом Павелићеве личне гарде, док су покоље од 5. и 12. фебруара 1942. године починиле усташе с овог подручја, као наводну одмазду за партизанске диверзије на прузи Бања Лука - Приједор.

Лазаревић у наставку предговора подсјећа да је покоље у Пискавици и Ивањској партизанска власт прећутала, вјероватно да би избјегла сусрет са истином да су послије сваке партизанске диверзије кажњавани искључиво Срби, а не и припадници друга два народа која су у то вријеме такође живјела на овим просторима. За разлику од звјерско уморених у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу, земни остаци убијених Срба у Пискавици и Ивањској нису сахрањени у заједничку костурницу, већ су углавном остављени да почивају по сеоским двориштима, гдје су их преживјели, послије покоља, сахранили. Неким су потомци на тим мјестима подигли надгробне споменике, док се хумке других још једва назиру.

У поменутој књизи Лукајић поред осталог наводи и свједочења појединаца о покољу у Пискавици. Тако су преживели Срби свједочили да су 5. фебруара чули долазак воза у Шушњарицу и шкрипу вагона у тој станици. Управо до те станице усташе су редовно контролисале и чувале жељезничку пругу између Бање Луке и Приједора. Даље одатле према Приједору партизани су скоро сваке ноћи рушили пругу и тако онемогућавали жељезнички саобраћај између та два града, које су држале усташе. Повремено су усташе и домобрани у већем броју обезбјеђивали ту пругу и поправке на њој.

Зато су Срби, који су 5. фебруара уочили долазак воза и усташа у Шушњарицу, мислили да они и тога јутра долазе ради обезбјеђивања и оправке пруге. Није нико помишљао на масовна убиства, нити се ко склањао пред усташама, јер до тада није било масовних убистава невиног, мирног сеоског становништва у том крају. Склањали су се само одрасли мушкарци. Тако су Срби масовно страдали због изненађења. За вријеме кратких упада у село усташе су извршиле покоље у пискавичким засеоцима Ђуђићи, Шутиловићи и Поповићи, који се налазе с десне стране пруге из правца Бање Луке, и у Шушњарима, Милошевићима и у ивањском засеоку Милаковићима, који се налазе с лијеве стране.

Сви засеоци су близу пруге и близу међу собом. И сви су близу жељезничким станицама у Ивањској и Пискавици.

Главни кољачи Срба у Пискавици биле су усташе из Ивањске, и у цивилним одијелима и у војничким униформама. То су били сељаци, католици, који су познавали сусједну Пискавицу. Познавали су све домаћине у Пискавици и сву њихову чељад, њихове куће, помоћне просторије, котаре, путеве, увале, потоке и шумарке између кућа и око њих. Ту су одрасли заједно с комшијама Србима. Те усташе из Ивањске наводиле су Нијемце, домобране и усташе са стране на српске куће као што пси трагачи наводе ловце на дивљач.

Према казивању свједока, те усташе су претежно били одрасли, средовјечни, па и старији људи. Они су с лакоћом, брзо и лакше од паса трагача, стизали, сами или с домобранима и Нијемцима, до српских кућа. Често су по имену звали Србина домаћина да изађе из куће и изведе своју чељад пред кућу, тобоже ради контроле, а онда их ту убијали и масакрирали. Преживели свједоци памте појединачно комшије усташе из Ивањске које су убијале њихове породице и пљачкали њихову имовину, као што се види из њихових казивања у Лукајићевој књизи.

Тако, на примјер, Дражо Милаковић (1927) каже:

- Нису Милаковиће поклале усташе из Загорја, Славоније, нити Међумурја, већ комшије из Ивањске, Пезићи, Томићи, Иџани, Ковачевићи, Клечине и други, с којим смо, до тог рата, живјели у некој врсти слоге. Говориле су нам прве комшије Хрвати, одмах преко потока, да они знају да смо ми мирни и лојални њиховој НДХ, да ће нас они, ако и буде стани-пани, заштитити - цитат је из текста који је у бањолучким "Независним новинама" у броју од 6. до 12. маја 1998. године објавио Јован Бабић.

Међутим, оно што су пропустили да ураде званични државни органи, поједини људи из Поткозарја, односно борци Народноослободилачке борбе 1941-1945, јесте то да су тек 1972. године почели да прикупљају податке о покланим Србима у Пискавици у фебруару 1942. године. Најупорнији међу таквим био је пуковник у пензији Михајло Стојаковић, рођен у Омарској 1923. године, и Раде Кевић, такође резервни официр, рођен 1925. године у Пискавици, оба првоборци. Они су 1972. године, као војни пензионери, живјели у Новом Саду и неуморно су непосредно и преко Савеза бораца у Пискавици прикупили нешто података о покољима 5. и 12. фебруара и направили непотпуне спискове настрадалих. Кевић је 5. марта 1972. године у име СУБНОР у Пискавици упутио писмо активистима у Пискавици којим тражи да се у што краћем року прикупи тачан број жртава које су пале у току НОР и да им се подигне достојанствен споменик у Пискавици.

На основу тих првих спискова и изјава свједока 1972. идентификована су имена и презимена 103 жртве фебруарског покоља. Михајло Стојаковић је истовремено забиљежио неколико изјава тада још живих свједока покоља, као што су Никола, Душанка и Љубомир Ђуђић и Драгица Милаковић.

Пише Радован ЈОВИЋ

Jadovno.com

Share this post


Link to post

Feljton Jovana Babića, banjalučkog književnika

Dokazi o planiranom i počinjenom genocidu

spomen-hram-drakulic.jpgNavršava se 70 godina od masakra nad najmanje 2.300 nevinih Srba iz Drakulića, šargovca, Motika i rudnika "Rakovac", od Pavelićevih ustaša zvjerski umorenih 7. februara 1942. godine. U krvavi bilans ustaškog zvjerstva spadaju i svi pravoslavni đaci "pučke škole" (Narodna škola, prim. aut.) u šargovcu, koje su zločinci prethodno odvojili od njihovih malih drugova katolika, a zatim poklali kamama ili pobili specijalnim toljagama, "srbomlatima".

Uprkos činjenici da je taj genocidni čin već odavno istražen i poznat još, nažalost, susrećemo nove "istraživače", koji na svaki način pokušavaju da ga dovedu u sumnju i minimizuju.

U znak sjećanja na nevine žrtve ustaškog zločina genocida, od prije sedam decenija, "Fokus" će u desetak nastavaka objaviti najupečatljivije izvode iz knjige "Spomen - hram u Drakuliću", čiji je autor banjalučki književnik Jovan Babić. Ovo je, inače, četvrta publikacija o Drakuliću od istog autora, u izdanju banjolučkog "Grafida" d.o.o, iz 2005. godine. Babić je, naime, prethodno objavio dva veoma zapažena izdanja romana "Drakulić" na srpskom i jedan na engleskom jeziku.

Specijalno za ovaj feljton Jovan Babić je napisao i poseban uvod:

"Prije 70 godina, 7. februara 1942. godine, Pavelićeve ustaše su poklale sve pohvatane Srbe, bez obzira na pol i uzrast, u Drakuliću, šargovcu, Motikama i rudniku "Rakovac", kod Banje Luke, i taj užasni čin trebalo bi da u noviju istoriju srpskog naroda uđe kao sinonim, pa i simbol, "savršenog" ustaškog zločina genocida, budući je sve bilo do perfekcije isplanirano.

Ova tvrdnja, jednostavno, proističe iz sačuvanih pisanih izvora i svjedočenja rijetkih preživjelih stanovnika triju spomenutih sela i rudnika, ali i činjenice da je, prema zvaničnim ustaškim, njemačkim i italijanskim dokumentima, u jednom danu, od četiri sata ujutro do 14 sati popodne, bez ijednog ispaljenog metka, nesumnjivo usmrćeno više od 2.300 potpuno nevivih Srba. (U nekim pisanim izvorima navode se brojke od 2.400, 2.730, 3.000, pa i 4.000 ubijenih Srba u pomenutim banjolučkim selima!)

U pogledu brojke usmrćenih i načina na koji je zlodjelo izvršeno, upravo stoga što dolaze od zvaničnog organa NDH, najpouzdanije dokaze svakako pružaju "radiogramsko" i "obširno izviešće" velikog župana Velike župe Sana i Luka u Banjoj Luci, ustaškog pukovnika Ladislava viteza Alemana, broj T-77/42 i VT 11/42 od 11. februara 1942, iz kojih ćemo citirati kraće izvode. (Pokolj je pripreman u tolikoj tajnosti, da za njega nije znao čak ni Aleman.)

Krampom i sjekirom

- Jedna satnija ustaške bojne - piše doslovno u radiogramu Aleman - pod zapovjedničtvom natporučnika Josipa Mišlova a u pratnji župnika fratra Vjekoslava Filipovića dana 7. veljače (februara, prim. aut.) u četiri sata u jutro zaposjela rudnik Rakovac i poubijala krampom 37 radnika grko-iztočnjaka (pravoslavnih vjernika, prim. aut.) Stop Nastavila s ubijanjem krampom i sjekirom grko-iztočnjaka muškaraca žena i djece u selima Motike, gdje je ubijeno oko 715, Drakulić i šargovac, gdje je ubijeno oko 1.500 osoba Stop Ubijanje završeno istoga dana oko 14 časova Stop Od tada pa sve do danas ustaše prevoze hranu stoku i pokućstvo iz kuća pobijenih u svoja skladišta.

U "obširnom izviešću" nailazimo, naravno, na mnogo detaljnije podatke o samom zločinu. Tu veliki župan Aleman, uz ostalo, navodi: "Dana 7. veljače t. g. (tekuće godine, prim. aut.) u 4 sata iz jutra oko 10 ustaša iste bojne (Drugi bataljon Pavelićeve Lične garde, prim. aut.) zaposjelo je rudnik "Rakovac" kod Banje Luke. Par radnika grko-iztočnjaka koji su spavali u rudničkoj prozivaonici odmah su ubili. Pošto je oko 8 sati pridošlo još oko 50 ustaša, sačekali su radnike druge smjene, legitimirali iste, odvojivši grko-iztočnjake od ostalih. Zatim su grko-iztočnjacima vezali ruke ododstrag na leđa, odveli ih u neposrednu blizinu rudnika i obarali ih udarcima tupih oruđa u potiljak. Pošto bi ih oborili, dotukli su ih udarcima krampa. Tako su postupili i s radnicima treće smjene kada su isti izlazili iz jame.

Ubili su 38, od kupno 68 grko-istočnjaka zaposlenih u rudniku. (Naknadno je utvrđeno da je ukupno ubijeno 65 rudara, prim. aut..) Ostatak je vjerojatno stradao pri nižeopisanom pokolju u selima Motike, šargovac i Drakulić, ili pobjegao (...)

Završivši klanje u Rakovcu nastavila je ista satnija pod vođstvom natporučnika Mišlova Josipa, a u pratnji fratra Vjekoslava Filipovića, župnika iz Petrićevca kod Banje Luke, klanje grko-iztočnjaka u Drakuliću kod Banje Luke. Tu bi prikupili stanovnike iz više kuća, iznoseći malu djecu u naramku, te bi ih u gomili nakupljene klali sjekirama i udarali krampovima. Na taj način je poklano oko 1.500 osoba (...)

Pri povratku u grad iste ustaše izvršile su pokolj u selu Motike i šargovac, gdje je pobijeno na opisani način oko 70 obitelji sa oko 715 članova.

Ukupan broj žrtava izvršenih pokolja iznosi oko 2.300 osoba (...) - zaključio je veliki župan Aleman, ne navodeći posebno da je u šargovačkoj školi istom prilikom poklano i 53 srpske djece.

Autor: Jovan BABIĆ

01. februar 2012.

Share this post


Link to post

Poklana i djeca u bešici

petricevac-2.jpgOvdje je neophodno istaći da se, u nekim dokumentima ustaške provenijencije, susrećemo i sa znatno manjom brojkom poklanih Srba u navedenim mjestima. Ali, i znatno većom. Tako, na primjer, šef Ustaške nadzorne službe u Banjoj Luci, Alija Kurt, u svom izvještaju nadređenoj službi u Zagrebu, 14. februara 1942. registruje samo "oko 1.400 usmrćenih grko-iztočnjaka". (Ta brojka je u prethodnom režimu, vjerovatno stoga da bi se izbjeglo "remećenje bratstva i jedinstva", bila upisana i na drakulićkoj spomen-kosturnici!)

Navodeći, međutim, taj podatak neophodno je da podsjetimo na još jedan izvor, prema kojem obim sedmofebruarskog ustaškog akta genocida nad Srbima dostiže 2.400 masakriranih. On, što je svakako vrlo interesantno, potiče od katoličkog fratra Petra Pajića iz Banje Luke. Pajić, naime, u pismu svom školskom drugu i uredniku "Katoličkog tjednika" u Sarajevu, Franji Kraliku, piše: "Grozno smo se osramotili i ogriješili prolivanjem nevine krvi i pljačkom (...) Godine 1942. u zimi poklano je golemo vlaško (pežorativni naziv za Srbe, prim. aut.) selo Motike i Drakulić. Ubijeno je oko 2.400 ljudi.

Poklali su i žene u porodu i djecu u bešici! Zgražam se i tugujem. Prije klanja su navratili u samostan na Petrićevcu. Ondje su večerali, pili, mezili, šta li. A onda pod vođstvom fratra Filipovića, krenuli na Drakulić! On je sam sjekirom ubio 57. Bio je sav krvav (...)"

Kada je, pak, riječ o "savršenstvu" ustaškog zločina genocida nad Srbima u Drakuliću, Motikama, šargovcu i rudniku "Rakovac", on je istinski, po mnogo čemu, jedinstven. Planirajući, u stvari, ovaj masakr, bivši banjolučki advokat i ustaški stožernik za "Hrvatsku krajinu", dr Viktor Gutić je, s bratom Blažom, banjolučkim gvardijanom dr Nikolom Bilogrivićem, župnikom Filipovićem i ustaškim oficirima, zaista sve predvidio.

Imajući na umu da Srbi u tim selima gladuju, prethodno je, uz obrazloženje da će se 7. februara dijeliti hrana, popisano cijelo tamošnje stanovništvo, uz krajnje ozbiljno upozorenje da će hranu dobiti samo one porodice, koje tog dana budu kompletne kod kuće. Istom prilikom je ustaška vlast naredila, s obzirom da je snijeg bio veoma visok i da se pokolj, zatim i pljačka imovine, mora brzo završiti, da se prema svakoj kući načini dovoljno široka prtina.

Pod izgovorom da se pojavilo bjesnilo, a zapravo da lavežom ne bi budili i uzbunjivali usnule seljane, naređeno je da se pobiju ili potruju svi seoski psi. Iz istog razloga je odlučeno i to da se nipošto ne koristi vatreno oružje, već isključivo hladno oružje: sjekire, krampovi, lopate, toljage, takozvani srbomlati, kame, bajoneti...

Nedjelju dana pred pokolj, a da bi ih potpuno umirili i učinili što neopreznijim, ustaše su posredstvom banjolučke "krugovalne postaje" (radio-stanice, prim. aut.) javno pohvalili, kao izrazito lojalne i mirne građane, baš stanovnike tih sela i rudnika "Rakovac"!

Budući da u ovom zlodjelu nisu učestvovale samo ustaše iz Tjelesnog zdruga (Lične garde, prim. aut.) hrvatskog poglavnika Ante Pavelića, već i brojne domaće milicije i poneki mještani, postradala sela su bila potpuno opkoljena, pa se i time objašnjava zanemarljivo mali broj preživjelih Srba u tim selima.

Ovdje se postavlja još jedno, veoma važno, pitanje: zbog čega su ti, zaista nevini ljudi, tada poklani, kada su drugdje u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj masovni pokolji Srba uglavnom već bili prestali?

Zbog toga, generalno posmatrano, što je to i dalje bilo u potpunom skladu sa poznatom ustaškom formulom "riešenja grčko-istočnjačkog" (srpskog) pitanja u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj": jednu trećinu Srba pobiti, drugu trećinu pokatoličiti, treću trećinu prognati. Imajući na umu da spomenuti Srbi do tada nisu bili pobijeni, da većinom nisu primili katoličku vjeru i da nisu prognani, a Banja Luka je trebalo da postane glavni grad ustaške države, Antingrad, oni su morali, u jednom jedinom danu, u subotu, 7. februara 1942, da svi umru. Kao što su, od iste krvničke ruke, dva dana ranije umrli Srbi iz Piskavice, pet dana kasnije iz Milakovića i dva mjeseca kasnije iz Bijelog Potoka.

Dug prema istini nalaže nam da s tugom i čuđenjem istaknemo kako je jedan fratar s Petrićevca, čije ime ne smatramo dostojnim pomena, u svojoj "znanstvenoj" analizi navodi da je 1942. u Drakuliću, šargovcu, Motikama i Rakovcu stradalo tek "nekoliko stotina" Srba.

To, ničim izazvano stradanje srpskog seljačkog naroda, kako je svojevremeno poručio patrijarh srpski German, nijedan razuman Srbin ne bi smio zaboraviti, ali bi u svom srcu i umu, ma koliko to bilo bolno, morao da traži mjesta za praštanje!", podsjetio je književnik Jovan Babić u uvodu našeg feljtona "Sedam decenija od ustaškog pokolja Srba u selima kod Banjaluke".

U knjizi "Spomen-hram Svetog velikomučenika Georgija u Drakuliću" Jovan Babić je prezentovao brojne faksimile arhivskih dokumenata, rijetke sačuvane fotografije, svjedočenja preživjelih i druge relevantne dokaze o istinskoj tragediji koja je 7. februara 1942. godine zadesila Srbe iz sela Drakulić, šargovac i Motike, kao i nekadašnjeg rudnika "Rakovac" kod Banje Luke.

Ova publikacija, kao dopunjeno izdanje, iz koje će u nastavku feljtona biti prenijeti najvažniji dijelovi, nastala je na traženje Pravoslavne crkvene opštine Drakulić za potrebe ovdašnjih vjernika i posjetilaca Spomen-kosturnici i Spomen-hramu Svetog velikomučenika Georgija u Drakuliću.

Autor: Jovan BABIĆ

01.02.2012.

Share this post


Link to post

Genocid skrivan POLA VIJEKA

drakulic-3.jpgIako su od 1965, kada je spomen-kosturnica podignuta, svakog 7. februara u Drakuliću održavane komemoracije poklanim Srbima, zločin je sve do 1991. godine bio zamagljen, namjerno prekriven velom tajne. Na ovdašnjem spomeniku je, naime, istrajavala jedna velika obmana: da je u spomen-kosturnci sahranjeno "1.400 žrtava fašističkog terora". Ta obmana je uporno pothranjivana, iako se iz sačuvane arhivske građe znalo da se taj broj kreće oko 2.300, kao što se znalo da su izvršioci tog "fašističkog terora" bile ustaše iz Zagreba, Banje Luke i dio domaćeg hrvatskog stanovništva. Zbog pritisaka vlasti umjesto na spomen-kosturnici, parastosi su morali da se održavaju u banjolučkom hramu Svete trojice.

Tek 1991. godine, Njegovo preosveštenstvo vladika banjolučki gospodin Jefrem je, s eparhijskim sveštenstvom, bio u prilici da na spomen-kosturnici prvi put služi parastos srpskim novomučenicima.

Tada je on, uz ostalo, kazao: "Nalazimo se na svetom mjestu, osveštanom krvlju nevino postradalih Srba, koji su sada stanovnici carstva Božjeg... Pedeset godina se ćutalo o najvećoj civilizacijskoj sramoti - genocidu nad srpskim narodom... Najveći svjedok zločina bio je sam zločin... Srbi još nisu odbetonirali sve jame, Srbi još ne znaju koliko ih nema..."

Obično se kaže da bi najveći čovjekov dug trebalo da bude - dug prema istini. Istina o stravičnom ustaškom februarskom zločinu u Drakuliću, šargovcu, Motikama i rudniku "Rakovac", kod Banje Luke, bila je, dakle, namjerno prikrivana. A zločin, kao što je u pravnoj nauci odavno prihvaćeno, ostaje - zločin. On nema svoju naciju, nema svoju vjeru, nema svoju rasu, niti se, budući da je djelo pojedinaca ili grupe, može protegnuti na sve pripadnike jedne nacije, vjere, rase itd, kojoj zločinci pripadaju.

Prikrivanjem ovog zločina, kao i mnogih drugih, čiji su vinovnici bile ustaše, a to znači mahom Hrvati, ostala je neizbrisiva ljaga na cijelom hrvatskom narodu. Upravo stoga je trebalo da se istina, ma koliko bila grozomorna, davno objelodani. Jer, kako nas uči bajka o caru Trojanu, uvijek, prije ili kasnije, na svjetlo istine izlazi da su "u cara Trojana kozje uši"! Od drakulićke istine, nažalost, nevino umoreni ne bi ustali iz svojih grobova, ali bi makar živi bili lišeni stalnog podgrijavanja nepovjerenja i podozrenja, nikako ne bez mržnje.

šta je o sedmofebruarskom zločinu genocida zapisano i zapamćeno?

U uvodu smo već podsjetili na ustaški dokument, koji se, vjerovatno, i danas nalazi u Vojnoistorijskom institutu u Beogradu. Njega su ustaške vlasti propisno napisale, potpisale, protokolisale, "ištambiljale" ili, kako to Hrvati kažu, ovjerovile. Riječ je, dakle, o izvještaju Redarstvenom poglavarstvu NDH (Upravi policije, prim. aut.) u Zagrebu, od 11. februara 1942., kojeg je uputio veliki župan Velike župe Sana i Luka u Banjoj Luci, ustaški pukovnik Ladislav pl. Aleman. On, pored ostalog, javlja:

"Prilikom dolaska ustaške bojne u Banju Luku, pred oko mjesec dana, častnici i podčastnici (oficiri i podoficiri, prim. aut.) iste tražili su za svoj smještaj stanove. Tom prilikom pastupali su vrlo arogantno i nabusito ne samo prema predstavnicima vlasti, tako npr. upravitelju podružnice Državnog ravnateljstva za ponovu, nego i prema građanstvu.

Postavljali bi prekomjerne zahtjeve tražeći da se isti izvršuju odmah i u potpuposti, bez obzira na ostale poslove oblasti i na stanovnike stanova koje su zauzimali.

Ustaška bojna je određivala obhodnje (patrole, prim. aut.) u gradu, ne držeći se ranije utvrđenog sporazuma u tom pogledu sa ostalim mjestnim civilnim i vojnim vlastima.

Obhodnje su uredovale zadirući i u kompetencije redarstva (policijs, prim. aut.) Tako su intervenisale u pogledu zamračivanja stanova, vršile pretres istih, uhićivale (hapsile, prim. aut.) bezrazložno prolaznike i dr. Postupak ovih obhodnji bio je vrlo surov i neobuzdan, imajući često značaj šikanacija mirnog stanovništva. Tako su, radi nedostatnog zamračivanja stanova, izvlačili stanovništvo iz kuća, saslušavajući ih tokom cijele noći, zadržavajući uhapšene po više dana bez hrane. Pored toga, neki uhapšeni su nestali, te se i pored svestranog traženja nisu do danas mogli pronaći. Postoji opravdana sumnja da su pobijeni..."

Aleman je potom detaljno opisao način na koji je grupa od deset ustaša već u četiri sata ujutro zaposjeli rudnik "Rakovac", kod Banje Luke, u kojem su udarcima krampa ubili 37 od ukupno 68 rudara pravoslavne vjere. (Tačan broj ubijenih je 65, prim. aut.)

U pratnji fra Vjekoslava

Veliki župan Aleman piše dalje: "Završivši klanje u Rakovcu, pastavila je ista satnija (četa, prim. aut.) pod vođstvom nadporučnika (kapetana, prim. aut.) Mišlova Josipa, a u pratnji fratra Vjekoslava (fratar Vjekoslav se često pojavljuje pod imenom Miroslav, Mirko ponegdje i kao Tomislav, prim. aut.) Filipovića, župnika iz Petrićevca, kod Banje Luke, klanje grko-istočnjaka u Dakuliću. Tu bi prikupili stanovnike iz više kuća, iznoseći i malu djecu u naramku, te bi ih u gomili sakupljene klali sjekirama i udarcima krampova. Na taj način je poklano oko 1.500 osoba. Među ubijenim nalazi se i sluga, grko-istočnjak, ministra prometa i javnih radova g. ing. Bešlagića. Saonice i kola g. ministra su odveli. (Podatak se pokazao netačnim, jer je slugu, Rajka Ražića, i još, navodno, tridesetak Srba spasao Hrvat Marko Lipovac, mlinar iz Budžaka, prim. aut.)

Pokolj je izvršen i u selu šargovac, kod Drakulića.

Pri povratku u grad izvršile su iste ustaše pokolj, u selu Motikama gdje je ubijeno na opisani način oko 70 porodica sa oko 715 članova.

Ukupan broj žrtava izvršenih pokolja iznosi oko 2.300 osoba.

Autor: Jovan BABIĆ

03.02.2012.

Share this post


Link to post

Poslije pokolja opljačkali imovinu

ustaski-koljaci.jpgŽiteljima okolnih sela izdale su ustaše nalog da izmasakrirana tijela pobijenih Srba pokopaju u Drakiluću, Motikama, šargovcu i rudniku Rakovac kod Banje Luke, 7. februara 1942, godine. Tako su ovi (misli se na "žitelje okolnih sela", Hrvati, prim. aut.) doveli oko 20 teško ranjenih lica, koje su izbjegle pokolj. Ista su smještena u ovdašnju bolnicu. (ranije spomenuti Marko Lipovac je, prema nekim izvorima, pitao gvardijana Katoličkog samostana Petrićevac fratra Antu Perkovića kako da se makar spasu preživjeli. Na što je on odgovorio: da je "Gospodin na njih uperio prst" i da treba da "završe" kao i ostali, prim. aut.)

Hranu, stoku, perad i važnije dijelove pokućstva pobijenih, ustaše prevoze od dana pokolja pa sve do danas u svoja skladišta, rekvirirajući u tu svrhu sva raspoloživa posebnička i ina (privatna i druga, prim. aut.) vozila. Prema neprovjerenim podacima, jedan dio stoke prodaju mjesnim mesarima...", naveo je ustaški pukovnik Ladislav pl. Aleman u izvještaju o pokolju civilnog srpskog stanovništva u banjolučkim selima Drakuliću, šargovcu i Motikama, kao i rudara srpske nacionalnosti u rudniku Rakovac.

Za ovo razmatranje, doduše, nije od posebnog značaja kojim jedinicama su pripadali koljači, ali i to je danasiz arhivske građe sasvim vidljivo. Masakr su izvršili pripadnici "Poglavnikovog tjelesnog zdruga", tj. Pavelićeve garde iz Zagreba, ovdašnje VIIIustaške bojne (bataljona) i pojedini Hrvati iz spomenutih sela.

Svakako je, u tom pogledu, vrlo zanimljiv i akt njemačkog zapovjednika Sigurnosne policije za Jugoistok u Beogradu, pod naslovom "Ponovni pokoljsrpskog stanovnišva u Zapadnoj Bosni februara 1942. od strane ustaša", napisan 16. marta 1942. godine. U njegovom (lošem) prevodu se, u najkraćim izvodima, za rudnik Rakovac, navodi ovo. "Ustaše iz Tjelesne garde poglavnika Pavelića poklale su sve rudare pravoslavne religije iz sve tri smjene rudnika. Broj nije doduše nepobitno utvrđen, on se koleba između 31 i 63 osobe. Među ubijenima nalazi se i jedan katolik koji u odlučujućem trenutku nije mogao da dokaže svoju vjersku pripadnost, pošto nije umio da očita katolički "Oče naš..."

Za Drakulić se doslovce ističe: "Gore navedeno selo opkoljeno je sa svih strana. Naredba za ustaše glasila je da treba ubiti sve pravoslavne Srbe bez obzira na godine i pol. Ubijeno je sve, počev od djeteta koje je još ležalo u kolijevci pa sve do staraca od skoro devedeset godina, dijelom su probodeni bajonetima..."

Zatim, Motike: "Mjesto Motike kod Banje Luke: Tamo se postupalo na isti način kao u Drakuliću."

I, najzad, "Mjesto šarkovci" (Odnosi se na šargovac, prim. aut.): "Ovdje je napravljeno isto kupalište od krvi samo još bezobzirnije... Umorstva su vršena na osnovu naloga katoličkog sveštenika Filipovića i dvojice sinova Marka Pletikose iz Bačke (Treba: iz Budžaka, prim. aut.), koji imaju svoju kuću na putu za Prijedor iza manastira Milosrdnih sestara... Ubijeni su ljudi iz 124 kuće... U štalu seljaka Mitrovića (Tačan podatak: Mihajlovića, prim. aut.) u selu Drakulić zatvoreno je pedeset duša, zatim je štala zapaljena, tako da su osobe izgorjele žive... U Drakuliću su pobijene sve familije s prezimenom Glamočanin, muškarci su ranije odvedeni u njemačko zarobljeništvo, žena sa 11 male djece i babom od devedeset godina zaklani su... Očevici kupališta krvi u šagrevcima (šargovcu, prim. aut.) kažu da su ubijena 53 djeteta iz narodne škole... Mlinar iz Vrbaka (Riječ je o Hrvatu Marku Lipovcu iz Budžaka, prim. aut.) može da da najbolje podatke o ovom pokolju, on poznaje sveštenika koji je ustašama dao direktive i podlogu..."

Potpuno lojalni građani

Vratimo se, za trenutak, još jednom Alemanovom izvještaju od 11. 2. 1942.

- Grkoistočnjaci u selima u kojima je pokolj izvršen - navodi on - bili su podpuno lojalni i mirni građani. Kako su ista sela obkoljena selima sa hrvatskim življem, to nisu bili u mogućnosti da stupe u dodir s pobunjenicima (ustaški naziv za srpske ustanike, prim. aut.). Stoga odpada sumnja akcije, ilegalne ili pobunjeničke, od strane pobijenih, kako to zapovjedništvo ustaške bojne navodno navodi kao motivaciju za opisani postupak. Ovakav postupak izazvao je ogromno uzbuđenje u svim slojevima građanstva, bez razlike vjere, koje najtežim riječima osuđuje zločin nad nevinim stanovništvom..." (Zbog ovog izvještaja, pukovnik Aleman je optužen kod Pavelića i odmah smijenjen, prim. aut.)

Podsjetimo na još jedan ustaški izvor. Nosi naslov "Podatci o akciji ustaša u selima Rakovac, šargovac, Drakulić i Motike". Te "podatke o akciji" takođe 11. februara 1942, godine na "Zapoviedničtvo ustaške nadzorne službe, na ruke Zapovjednika Eugena Kvaternika, Zagreb", naslovio je izvjesni "povjerenik i pouzdanik Ustaške nadzorne službe za Veliku Župu Sanu i Luku". On, ističe da je "ubijeno, prema izjavama nekih radnika, 52 od ukupno 68 grko-istočnjaka, rudara."

U opisu zločina, ponavlja da je "satniju II tjelesne Poglavnikove bojne vodio nadporučnik Mišlov Josip, a u čijoj je pratnji bio fratar Vjekoslav Filipović, župnik s Petrićevca, a sada satnik (komandir čete, prim. aut.) u Ustaškoj bojni..."

šta još javlja, "povjerenik i pouzdanik"?

- Iz Rakovca su ustaše otišle u Drakulić, gdje su ljude izvađali redom i ubijali muškarce, žene i djecu. Pokolj je izvršen i u šargovcu, te broj ubijenih u oba sela iznosi 1.300-1.500 osoba. Ubijanje je vršeno na isti način kao i u rudniku Rakovac, samo su u ovim selima rabili još i sjekire.

Pri povratku su se ustaše svratile i u selo Motike, gdje je na isti način stradalo oko 70 porodica (oko 715 osoba).

Autor: Jovan BABIĆ

05.02.2012.

Share this post


Link to post

Planeri zvjerstva i genocidne formule

dubica-pokrstavanje.jpg

Iako su glavni planeri ovog zvjerstva bili banjolučki advokat Viktor Gutić, njegov brat Blaž, petrićevački župnik fratar Tomislav Filipović i banjolučki gvardijan Nikola Bilogrivić, oni to nipošto nisu uradili na svoju ruku. Odobrenje je, van svake sumnje, stiglo iz Zagreba, od strane najviše vlasti.

Kao što je ranije navedeno plan istrebljenja Srba u NDH trebao se sprovesti po genocidnoj formuli "1/3+1/3+1/3=rješenje grko-istočnjačkog pitanja", koju je najotvorenije "naučavao" Pavelićev doglavnik Mile Budak. Ali, naravno, ne samo on.

šta je, u praksi, ta formula trebalo da znači?

Jednu trećinu Srba pobiti, drugu trećinu prevesti u rimokatoličku vjeru, treću protjerati u Srbiju.

Pošto Srbi iz Drakulića, šargovca, Motika i Rakovca, osim pojedinih, nisu do tada pobijeni, ni pokatoličeni, ni prognani, Gutić je isplanirao hitnu i "nečujnu" akciju njihovog istrebljenja. Ovdje treba podsjetiti da je, zbog ranijih bestijalnih zločina nad Srbima, Jevrejima, Ciganima i drugim "nepoćudnim osobama", stožernika Gutića u Zagreb prognao njemački general Fortner, ali ga je Pavelić, visoko ocjenjujući njegove dotadašnje zasluge za ustaški pokret, odmah imenovao za velikog župana pri MUP Nezavisne Države Hrvatske. Odatle je pred pokolj i došao u Banju Luku.

Postojao je i direktan razlog za toliku žurbu. Ustaše su, u stvari, kasnile sa izvršenjem svoje odluke o proglašenju Banje Luke za glavni grad NDH, koji bi se zvao Antingrad. Time su, uz ostalo, željeli da pokažu, više da podvale, bosanskim muslimanima kako ih i dalje smatraju "kralježnicom (kičmom) i cvijećem hrvatskoga naroda" i na taj način potru njihovu potajnu težnju za stvaranjem posebne države Bosne, izdvojene iz NDH.

Bilo kako bilo, Gutićev "stožer" (štab, prim. aut.) je do tančina isplanirao potpuno uništenje Srba u navedenim naseljima i rudniku. Da bi se utvrdio tačan broj stanovnika, prethodno je obavljen popis, radi tobožnje podjele hrane. Naređeno je, kako bi se koljači mogli kretati nesmetano, da seljaci raščiste prtine u tada veoma visokom snijegu, do svake kuće. Proturili su i glas, kako prilikom pokolja psi ne bi lajanjem uzbunjivali mještane, da se pojavilo pseće bjesnilo, zbog čega treba potamaniti sve pse... Iz istog razloga je zaključeno da se masakr isključivo izvrši "hladnim ružjem": kamama, sjekirama, krampovima, "srbomlatima", roguljama, jer bi ubijanje vatrenim oružjem "grko-istočnjake" upozorilo na opasnost...

Ustaški "koljački radni dan" trajao je od četiri ujutro do 14 časova po podne. Tada je usmrćeno oko 2.300, a prema ranije pomenutom pismu fra Petra Pajića iz Vrbanjaca, čak 2.400 Srba. Ako je fra Petar, recimo, u taj broj uključio i u istoj sedmici poklane Srbe iz Piskavice i oko tadašnje Ivanjske, onda bi on, čak, mogao da se kreće oko 2.700. Jer, iako je ta užasna činjenica pala u zaborav, ustaše su 5. februara 1942. poklale sve pohvatane Srbe iz Piskavice, a 12. februara iz okoline Ivanjske, kada su posebno stradala velika plemena Miloševića, šutilovića i Milakovića. Pozivajući se na najnovije podatke iz Vatikana, zagrebački publicista Radovan Stipetić navodi broj od 2.730 poklanih Srba!

Nezaobilazan je, najzad, makar ovaj citat iz dnevnika opunomoćenog njemačkog generala u Zagrebu Gleza fon Horstenaua: "U danu uoči masakra, održan je sastanak u samostanu Petrićevac, na kojem su učestvovali dr Viktor Gutić, bivši veliki župan, dr Stilinović, predsjednik suda u Banjaluci, više katoličkih sveštenika, među kojima i izvjesni sveštenik Filipović, koji je potom prisustvovao i samom klanju."

Nema sumnje da je, ponavljamo, sedmofebruarski pokolj bio najveći masakr nad Srbima, izvršen hladnim oružjem u jednom danu, na teritoriji "Kristove vojujuće Hrvatske".

Iza toga se Gutić vratio u Zagreb, fratar Filipović je unaprijeđen u čin bojnika (majora) i imenovan za komandanta Jasenovca, svi ostali su od Pavelića dobili "promaknuća", unapređenja, i visoka odličja...

Za toliko efikasno udaranje krampom u potiljak, razumljivo!

Stoga je, u svojoj poemi "Spomenik plača", naš poznati pjesnik Đuro Damjanović nadahnuto zapisao:

SPOMENIK PLAČA

I zna se...

Da je 1942. 7. februar

osvanuo bez dana

I da od tad

ne postoji 8. februar

Da 8. februara 1942.

nije osvanuo februar

Tako je februar postao

mesec bez još jednog dana...

Autor: Jovan BABIĆ

06.02.2012.

Share this post


Link to post

Krvavi prozivnik u šargovačkoj školi

narodna-skola-u-sargovcu.jpg

Osnovnu školu u šargovcu, odnosno nekadašnjem Srpskom Milanovcu, kod Banje Luke, koju su pohađala djeca iz tog sela i susjednog Drakulića, ustaše su 1941. godine preimenovale u - Pučku školu (Narodna škola, prim aut.).

školu je 1908. otvorila bivša Austrougarska monarhija i od tada do 1945. vođen je, s više ili manje urednosti, njen "Glavni imenik". Zašto je 1945. zaključen, mada je u njemu bilo još dovoljno prostora za višegodišnje evidentiranje učenika, danas je jedino moguće nagađati. Najbliža bi istini, moguće, bila pretpostavka da se i time željelo izbjeći podsjećanje na 7. februar 1942. godine, kada su svi đaci pravoslavci, zatečeni u zgradi, bili zvjerski umoreni. Postoje, takođe, naznake da su đaci katolici bili prinuđeni, u cilju sticanja "podpunog ustaškog odgoja", da posmatraju patnje i nasilno umiranje svojih malih vršnjaka, ali to leži u sferi nagađanja i ne zaslužuje da mu se pokloni puna pažnja.

Budući da su tu školu uglavnom pohađali učenici pravoslavne i rimokatoličke vjere, dakle Srbi i Hrvati, imenik je mahom ispunjen tim imenima i prezimenima. Zanimljivo je, međutim, primijetiti da su ta imena i prezimena, i to vrlo često, podudarna. Tako se, recimo, kod učenika - rimokatolika susreću mnoga tipično pravoslavna prezimena: Aleksić, Stojčević, Knežević, Marić, Radmanović, Ćurić, Brkić, Topić, Ljubičić... Jedan učenik, katolik uzgred napomenimo i to, nosi Njegoševo ime i prezime - Petar Petrović! To je još izraženije kod imena: Ruža, Mirko, Ljubica, Milan, Božo, Vida, Jela, Vid, Nikola, Luka... Da li je to bilo posljedica mnogo ranijeg unijaćenja ovdašnjih pravoslavaca, kao početnog koraka za konačno prevođenje u katoličanstvo, nije predmet ovog razmatranja pa se time nećemo baviti.

Nužno je, međutim, napomenuti da se i prije ustaške vladavine, pa i do današnjih dana, podgrijava obrnuta katolička teza. Tako u "Danici, obiteljskom mjesečniku Hrvatsks zajednice u RS/BH" za prosinac (decembar) 2002, piše da je "u Krajini prije turske invazije (XV vijek, prim. aut.) stanovništvo bilo hrvatsko i katoličko... Prije turske invazije nije bilo u njoj pravoslavnog elementa. Da ga je bilo, spominjala bi se koja crkva ili manastir. Dr Ćiro Truhelka piše da u prvim decenijama osmanlijske invazije u Bosni između Drine, Neretve i Save, nema ni traga bilo kojoj crkvi istočnog obreda, niti se u ispravama spominje koji kaluđer, pop ili vladika..."

Pored prelaska katolika na islam, "Danica" navodi da je "bilo i prijelaza na pravoslavlje, osobito u svezi uvođenja reformiranog kalendara (pape, prim. aut.) Grgura XIII, godine 1582. Na području Bosanske krajine takva je pojava zabilježena posebno između Banje Luke i Mrkonjić Grada..." List naročito ističe: "Za vrijeme svog prodiranja u Bosansku krajinu dovodili su Turci Vlahe (Srbe, prim. aut) i naseljavali ih u opustjele krajeve, a ovi su opet svojim neprestanim kretanjem prouzrokovali dalje pomicanje stanovništva. Vlasi su rado pristali uz turske ratničke organizacije (podvukao autor). Pomoću njih osvojili su i držali Turci zapadni i sjeverozapadni dio Bosne... Etnički sastav u Bosanskoj krajini, onakav kakav je uglavnom danas, nastao je u toku XVIII i XIX vijeka. Činjenica je da je danas u mnogim krajevima nekad čiste katoličke Krajine u kojim je prije turske invazije bujao katolicizam s mnogim crkvama i franjevačkim samostanima, nema tako rekuć ni jedne katoličke obitelji..." Riječju, ovdašnje pravoslavno stanovništvo je, prema "Danici", jednim dijelom postalo doseljavanjem "sa turskim osvajačem", drugim dijelom "prijelazom" katolika na pravoslavlje!

Sprema li se to, ne daj bože, novo "vraćanje grko-istočnjaka vieri pradjedova", kako su 1941. ustaše obrazlagale prisilno pokrštavanje Srba?

Zar iz tog "vraćanja" ne proizilazi da su ustaše, koljući i ubijajući sve "grko-istočnjake" odreda, poklali i potomke svojih predaka, tj. one koji su "prijelazom" postali pravoslavci?! Zar je to bio "kršćanski razlog, a bio je, da se nasilno ugasi makar jedan ljudski život?!

Svakako je vrijedan pomena i podatak da je do propasti Austrougarske, 1918. godine, pa i kasnije, u šargovačkom "Glavnom imeniku" moglo da se uoči poneko njemačko, mađarsko, poljsko, ukrajinsko, češko i italijansko ime i prezime. I ti učenici su, naravno, osim Ukrajinaca grkokatolika, bili rimokatoličke vjere i "poboljšavali" katolički sastav Krajine.

Takvo je stanje, manje-više, potrajalo sve do 7. februara 1942. godine, od kada se u tamošnjoj Pučkoj školi skoro isključivo pojavljuje jedna vjera (rimokatolik) i jedna narodnost (Hrvat).

Zašto?

Tog kobnog dana su, kao što je prethodno navedeno, svi učenici pravoslavne vjere, dakle Srbi, poklani, kao što je poklana i sva njihova rodbina zatečena kod svojih kuća. Oni, dakle, koji toga dana nisu bili na nastavi, stradali su zajedno sa svojim porodicama. Učenici pravoslavci su, prije pokolja, prozvani i odvojeni od svojih drugova rimokatolika i zato se, vrlo razložno, može reći da se "Glavni imenik" te škole preobratio u - "krvavi prozivnik"!

U tom nekompletnom "Glavnom imeniku", i još nekompletnijoj "Razrednici", od koje je sačuvano svega osam listova, uz svako ime zaklanog pravoslavnog učenika stoji jednoobrazna i neljudski cinična napomena: "Umro (umrla) 7. veljače (ferbruara, prim aut.) 1942. godine".

Autor: Jovan BABIĆ

07.02.2012.

Share this post


Link to post

Ustaške zvijeri umorile 52 đaka

os-djura-jaksic-sargovac-%282.jpg

U znak sjećanja i vječni pomen nevino umorenoj srpskoj djeci u Narodnoj školi u šargovcu, kod Banje Luke, 7. februara 1942. godine, navodimo dostupne osnovne podatke o 52 zaklana učenika - pravoslavca, prema školskom "Imeniku".

Imena postradalih đaka:

  1. Glamočanin Đurđa Radojka, rođena 1. 3. 1931. upisana 30. 6. 1938.
  2. Kuruzović Dušana Simeun, rođen 1931. upisan 30. 6. 1938.
  3. Kuruzović Jove Jovan, rođen 24. 2. 1932. upisan 30. 6. 1938.
  4. Kuruzović Petra Jelena, 2. 6. 1931. upisana 20. 6. 1938.
  5. Stijaković Đurđa Dušan, rođen 15. 2. 1930, upisan 20. 6. 1938.
  6. Stanković Milana Dušan, rođen 21. 12. 1930. upisan 20. 6. 1938.
  7. Stijaković Stole Jovanka, rođena 31. 12. 1929. upisana 20. 6. 1938.
  8. Ćušić Đure Dragomir, rođen 14. 5. 1931. upisan 20. 6. 1938.
  9. šešić Đure Mara, rođena 10. 7. 1931. upisana 20. 6. 1938.
  10. šešić Dušana Milan, rođen 3. 7. 1930. upisan 20. 6. 1938.
  11. Glamočanin Jovana Radmila, rođena 10. 11. 1932 upisana 9. 7. 1939.
  12. Glamočanin Koste Ostoja, rođen 7. 9. 1932. upisan 9. 7. 1939.
  13. Glamočanin Milana Mileva, rođena 19. 8. 1931. upisana 9. 7. 1939.
  14. Mitrović Trivuna Đuro, rođen 12. 4. 1932. upisan 9. 7. 1939.
  15. Smiljanić Mlađana Milan, rođen 31. 10. 1932. upisan 9. 7. 1939.
  16. Stanković Jovana Dušan, rođen 21. 12. 1930. upisan 9. 7. 1939.
  17. Stanković Luke Vidosava, rođena 27. 3. 1931. upisana 9. 7. 1939.
  18. šešić Đure Gospava, rođena 28. 8. 1930. upisana 9. 7. 1939.
  19. Kočić Đure Dragica, rođena 28. 7. 1931. upisana 9. 7. 1939.
  20. Kuruzović Milana Radmila, rođena 14. 8. 1930. upisana 9. 7. 1939.
  21. Mitrović Ilije Milorad, rođen 10. 6. 1931. upisan 9. 7. 1939.
  22. Stijaković Steve Anka, rođena 3. 10. 1931. upisana 9. 7. 1939.
  23. Stijaković Stojana Ostoja, rođen 8. 8. 1932. upisan 9. 7. 1939.
  24. Stijaković Đurđa Slavko, rođen 19. 9. 1932. upisan 9. 7. 1939.
  25. Stolić Riste Dušan, rođen 3. 3. 1932. upisan 9. 7. 1939.
  26. Zebić Mirka Zorka, rođena 27. 7. 1931. upisana 1940.
  27. Kamber Cvije Gojko, rođen 24. 6. 1933. upisan 1940.
  28. Piljagić Milana Zdravko, rođen 1933. upisan 1940.
  29. Glamočanin Đurđa Milan, rođen 25. 3. 1933. upisan 1940.
  30. Stanković Rade Ostoja. rođen 2. 7. 1933. upisan 1940.
  31. Smiljanić Nikole Branko, rođen 26. 6. 1933. upisan 1940.
  32. Kuruzović Nikole Dragica, rođena 5. 2. 1933. upisana 1940.
  33. Amidžić Nikole Slavka, rođena 2. 5. 1933. upisana 1940.
  34. Mihajlović Mitra Ljubica, rođena 10. 4. 1933. upisana 1940.
  35. Stanković Luke Mileva, rođena 6. 7. 1933. upisana 1940.
  36. Kuruzović Milana Mara, rođena 26. 6. 1933. upisana 1940.
  37. Kočić Đure Mitar, rođen 18. 10. 1933. upisan 1940.
  38. Todorinović Mile Darinka, rođena 18. 7. 1932. upisana 1940.
  39. Smiljanić Ostoje Nada, rođena 17. 12. 1932. upisana 1940.
  40. Katalina Sime Svetozar, rođen 1932. (doselio iz Varaždina) 14. 10. 1940.
  41. Smiljanić Nikole Branko,
  42. Brkić Trivuna Jovan,
  43. Glamočanin Petra Miloš,
  44. Stolić Pane Zdravka,
  45. Katalina Dušana Stamena,
  46. Amidžić Nikole Anka,
  47. Stanković Koste Branko,
  48. Savanović Jovana Mileva,
  49. Stanković Luke Marija,
  50. ševa Đorđe Nada,
  51. Stanković Love Živko,
  52. Todorinović Sime Milivoje.

Autor: Jovan BABIĆ

08.02.2012.

Share this post


Link to post

Gvozdena metla krvnika Gutića

viktor-gutic.jpg

U vezi s pokoljem učenika u selu Šargovac, kod Banje Luke, valja neizostavno napomenuti i ovo: prema italijanskim podacima toga dana je usmrćeno 56, a prema njemačkim 53 učenika. Imajući, međutim, na umu da je "Glavni imenik" svake Škole najpouzdaniji izvor podataka o upisanim učenicima, mi uzimamo, kao tačan, podatak iz imenika.

A ovako, u najvjernijem prepisu, izgleda RAZREDNICA za 1942, odnosno osam njenih sačuvanih listova. PoŠto su sačuvani posljednji listovi, postaje očigledno da su ovo, vjerovatno kombinovano, odjeljenje pohađala 63 učenika obiju vjera. Pravoslavci su bili, na sačuvanim stranicama "razrednice", doslovno ovako upisani:

Kočić Đure Dragica, (rođ. 28. jula 931. umrla 7. februara 1942.),

Mitrović Trivuna Đuro, (rođ. 12. marta 932. umro 7. februara 1942.),

Mitrović Ilije Milorad, (rođ. 10. juna 931. umro 7. februara 1942.),

Smiljanić Mlađena Milan, (rođ. 31. oktobra 931. marta 7. februara 1942.),

Stanković Jove DuŠan, (rođ. 21. novembra 1931. umro 7. februara 1942.),

Stanković Luke Vidosava, (rođ. 27. marta 1931. umrla 7. februara 1942.),

Stijaković Stojana Ostoja, (rođ. 8. avgusta 1932. umro 7. februara 1942.),

Stolić Riste DuŠan, (rođ. 3. marta 1932. umro 7. februara 1942.),

ŠeŠić Gavre Gospava, (rođ. 28. avgusta 1930. umrla 7. februara 1942.),

Katalina Sime Svetozar, (rođ. 18. septembra 1933. umro 7. februara 1942.),

ĆuŠić Đure Dragomir, (rođ. 31. decembra 1929. umrla 7. februara 1942.),

Glamočanin Đure Radojka, (rođ. 1. marta 1931. umrla 7. februara 1942.),

Mitrović Trivuna Gospava, (rođ. 2 februara 1930. umrla 7. februara 1942.) i

Kuruzović DuŠana Simeun, (rođ. 1930. umro 7. februara 1942.).

Treba li najzad, ovim imenima i prezimenima bilo kakav komentar? Osim da je svako od njih "umro/1a 7. februara 1942.'' samo zato Što je pripadao srpskom rodu i pravoslavnoj vjeroispovijesti!

Potpuno ista tvrdnja, prema istraživanjima Dragoja Lukića, istoričara i publiciste iz Beograda, vrijedi i za 551 ubijeno dijete, uzrasta od kolijevke do 14 godina života - iz Drakulića 294, iz Motika 207 i iz Šargovca 50.

Prosječna dob malih mučenika iznosila je tek Šest-sedam godina!

Mora se, ipak, priznati da ustaŠka vlast i nije skrivala svoje neljudske namjere prema pravoslavnoj djeci. Iako poprilično poznate, zaslužuju, po zlu, da budu joŠ jednom citirane riječi fratra Dionizija Juričeva, visokog ustaŠkog oficira - duŠebrižnika u Zagrebu.

"U ovoj zemlji - kaže on - ne može nitko da živi osim Hrvata. Ko neće da se pokrsti, mi znamo kuda ćemo s njim. Danas nije grehota ubiti niti malo dijete od sedam godina, koje smeta naŠem ustaŠkom poretku. Nemojte misliti Što sam ja u sveŠteničkoj odori, da ne mogu uzeti, kad je potrebno strojnicu u svoje ruke i da tamanim sve do kolijevke, sve ono Što je protiv ustaŠke vlasti i države..."

I u njemu je, očigledno, proklijalo sjeme mržnje prema Srbima, koje je mnogo ranije posijao "Otac domovine" Ante Starčević (1823-1896), ističući: "Kroz osam vjekova Što nam knjižtvo teče, nema ni traga serbskoj narodnosti, nema serbskog knjižtva ni serbske narodne povijesti... Narod hervatski neće terpiti da ta sužanjska pasmina oskvernjuje svetu zemlju Hervata..."

Organizator 7-februarske golgote Srba iz Drakulića, Šargovca i Motika, tada ustaŠki veliki župan pri MUP NDH Viktor Gutić, prvobitno je bio "velikoduŠniji" prema srpskoj djeci. "Ovu srpsku gamad od 15 godina pa naviŠe mi ćemo pobiti, a njihovu djecu smjestiti u klostere i od njih će biti dobri katolici..."

Kasnije se, očigledno, predomislio. Ispunio je, zapravo, svoju raniju prijetnju, izrečenu maja 1941. u Banjoj Luci: da će "sve grko-istočnjake počistiti gvozdenom metlom". Tako je, gdjegod je stigao, i učinio!

U te "dobre katolike" bile su svrstane hiljade pravoslavnih dječaka, pokatoličenih, odjevenih u ustaŠke uniforme, podvrgnutih "preodgoju" i pripremanih za buduće "ustaŠe-janičare"!

S uma, kada je riječ o ustaŠkom cilju uniŠtenja pravoslavne vjere i njenih vjernika, ne treba smetnuti ni ovo. Razložno smatrajući da je nemoguće uniŠtenje Srba u NDH, ako se ne zatre njihova Pravoslavna crkva, Pavelić je prvo izbrisao ime Srbin i zamijenio ga sa "grko-iztočnjak", a pravoslavnu vjeru sa "grko-iztočna" vjera. Kako ni to državno nasilje, kombinovano sa prisilnim pokatoličavanjem, nije dalo puni rezultat, odlučio se, uz saglasnost zagrebačkog Kaptola i nadbiskupa Alojzija Stepinca, na proglaŠenje - Hrvatske pravoslavne crkve. Na njeno čelo je doveo ruskog bjelogardejskog emigranta iz Prvog svjetskog rata, Maksimova Grigorija Ivanoviča, monaha Germogena, kog je imenovao za mitropolita.

I ova prisila, poput tolikih sličnih u istoriji, kao bumerang se vratila svojim tvorcima, ostavivŠi samo ružno sjećanje na njih!

Autor: Jovan BABIĆ

09.02.2012.

Share this post


Link to post

Golgota Nenada Todorinovića

drakulic-hram.jpg

Nenad Todorinović, najvjerovatnije je 2005. godine, kada je prikupljana građa za knjigu "Spomen-hram Sveti Georgije u Drakuliću", spadao među najstarije stanovnike Banje Luke rođene u Drakuliću. Ali, to nipošto nije razlog ovom sumornom slovu o njemu. Već ono što ga nerazdvojivo veže za rodno selo: sjećanja na Drakulić njegove mladosti, na odlazak u bivšu Jugoslovensku vojsku, ropstvo u Austriji, užasno saznanje da niko od njegovih 40 Todorinovića nije preživio ustaške pokolje, da im se ni za grobove ne zna... Kao što će, decenijama iza tog ustaškog krvavog pira, bez ukopa i opijela, ostati nepoznati grobovi tolikih drakulićkih porodica. Uz to, naravno, šargovačkih i motičkih, kao i grobovi rudara Rakovca.

Nenad se naročito bolno sjeća i povratka u pusti Drakulić, razgovora s rijetkim preživjelim Drakulićanima, susreta s "novim" Drakulićanima, prvog poratnog zaposlenja...

Njegova priča nije jedina, iako je, po mnogo čemu, jedinstvena. Jer, danas je izuzetno malo onih Drakulićana, koji bi mogli da svoje bolne priče ispričaju. Ne da ih pričaju zbog mržnje i, ne daj bože, želje da se "krv namiruje", već zbog duga prema mrtvima i opomene živima: da se zlo ne ponovi. Nikada i nikome! I svakim danom je, nažalost, onih što ta zla vremena pamte, sve manje. Nedavno je, recimo, umrla Petra Kuruzović-Koračak, koja je s majkom Lenkom i još petoro braće i sestara, nekim božjim čudom, preživjela 7. februara 1942. godine. Svoju priču je, kao i njena majka, odnijela u grob. Mrtva usta ne govore!

Pred nama je, iako bitno skraćena, priča Nenada Todorinovića.

Uprkos godinama, treba i to napomenuti, sačuvao je potpunu svježinu duha i božji dar pamćenja. O tome, uostalom, najbolje svjedoče reci koji slijede:

Selo mirnih ljudi

Drakulić je, od kada ja pamtim, bio selo mirnih, vrlo mirnih, ljudi. I čestitih. Osim nekog Bože Piljagića, koji je slovio za kavgadžiju i seoskog nakomicu, ne znam da je neko posebno odudarao od tog pravila. Sjećam se, isto tako, da se selo samo jednom žestoko podijelilo: 1938, za vrijeme izbora za Narodnu skupštinu Kraljevine Jugoslavije. Piljagići su, naime, bili mačekovci, agitovali za Hrvatsku seljačku stranku Vlatka Mačeka, a ostali seljani za "JRZ", Jugoslovensku radiklanu zajednicu Milana Stojadinovića. Bilo je, doduše, ružnih riječi s obiju strana, ali fizičkih obračuna i sličnih neprilika ni tada nije.

Selo je i onda bilo "naslonjeno" na Banju Luku, pa je bezmalo polovina njegovih odraslih muških stanovnika radilo u gradu: na Državnoj željeznici, u Ložionici, "Jelšingradu", Fabrici duvana, na raznim javnim radovima, kod privatnika... Skoro svi su stanovali kod svojih kuća i, po povratku iz "službe", pomagali ukućanima u poljoprivrednim i drugim poslovima.

Naše kuće su podjednako bile riglovane i zidanice, ali i jedne i druge pokrivene crijepom. Pomoćne zgrade su, nasuprot tome, uglavnom pokrivane slamom ili bujadi, paprati. šindre, šimle, kao pokrivača za kuće, nije bilo, iako su mnoge porodice imale dobre šume: naročito Glamočanini, Rađevići i Piljagići.

Najveći izvor, iznad Rakovačkih bara, imala je široka rijeka, ali su svoja vrela imali i Glamočanini, Kuruzovići, Mitrovići, Piljagići, Brkovići, Stijakovići... Ona su zapravo nosila imena tih plemena, ali se njima služio kome god je trebalo.

Hranili smo se, kao i ostali ljudi u selu, najviše onim što smo dobivali s njiva i od stoke: hljebom, projom, mesom, mlijekom, sirom, kajmakom, manje povrćem i voćem. Zemlja je orana plugovima, gvozdenim i polugvozdenim, na konjsku ili volovsku vuču, žito se vrlo uz pomoć konja. (Zapamtio sam da je prvu vršalicu, tek 1947, nabavio Rade Stanković, Simeunov sin.)

Najbolju i najviše zemlje imali su Glamočanini, pa su zato smatrani najbogatijim, zatim Mitrovići, Stankovići i Piljagići, nešto "tanji" su bili Brkovići i Stijakovići.

Smatram da posebno treba naglasiti da je Drakulić imao više solunskih dobrovoljaca, koji su uživali visoko poštovanje naših seljana, ali ja se poimenično sjećam samo Stevana Mitrovića, Raše R. Stankovića i Koste D. Zeljkovića.

Svi na Klepala!

O Božiću, Uskrsu, Đurđevdanu. nedjeljom i drugim važnijim svetkovinama, znalo se: svi na Klepala! Tamo bi mlađi svijet igrao, pjevao, veselio se. Bilo bi i pucnjave - iz lovačkih pušaka, skrivenih pištolja, paljenja petardi. Ukoliko, naravno, u blizini ne bi bili žandarmi. Svako bi, za takvu priliku, oblačio najbolje što je imao, djevojke i mlade nevjeste bi stavljale, koliko je koja imala, nakit, "doćerivale" se. Nošnja je bila prilično šarolika, gradsko-seljačka, mada mislim da je "varoška" prevladavala.

Ono što je svima na Klepalima bilo zajedničko, bila je zajednička radost, veselje. Kada bi, recimo, neko na jednom mjestu zapjevao, ubrzo bi neki drugi, pjevačica ili pjevač, pjesmu "poveo" na drugom. I grupe ženskih i muških igrača bi u kolu, obično uz tamburicu, poskakivale, podvriskivale, nastojale da se istaknu pred budnim pogledima rodbine, prijatelja, komšija. Tamo bi se momci i djevojke "zagledali", krišom ašikovali, tamo bi "padala" poneka prva djevojačka i momačka poznanstva.

Autor: Jovan BABIĆ

10.02.2012.

Share this post


Link to post

U njemačkom logoru saznao vijest o pokolju

10-porodica-kuruzovic.jpg

I ja sam, nastavio je svoju priču Nenad Todorinović, volio pjevati, uz pratnju tamburice. Najčešće bih pjevao s Mitrom Mitrovićem, Milošem Piljagićem, Mirkom i Nikolom Kuruzovićem, Kostom i Vasom Stolićem. Jedne pjesme se, iako je to bilo davno, vrlo davno, sjećam i danas:

"Oj, Jovane, Beograđanine,

Ustaj, more, Beograd izgore.

Nije meni sve do Beograda,

Već je meni do mojijeh jada:

Sinoć me je oženila majka,

A jutros mi odbegla devojka..."

Vjerujem da smo tu pjesmu pjevali snažno, muški, ali sa osjećanjem i toplinom. Zato smo, redovno, bili okruženi mnoštvom svijeta, posebno starijeg.

Naše selo je pripadalo opštini Budžak, ali smo imali i "svoju vlast", svog seoskog kneza. Prvi koga pamtim bijaše Mića Stanković. Bio je dugo naš knez, pričalo se da je to bio i za vrijeme Prvog svjetskog rata. Kasnije, dugo godina, njegov sinovac Rade.

Govorilo se da stari Mića nije znao nijedno jedino slovo, ali da je "pravdu dijelio" savjesno i vješto.

Uza se je stalno, u torbaku, nosio muhur, pečat. I, kako je sam govorio, "uda'ro ga tamo đe treba".

Iza Rade je za kneza izabran Kosta Mitrović, pa Stojić Amidžić. On je tu mnogo uvažavanu dužnost obavljao i 1939. godine, kada sam ja otišao na odsluženje 18-mjesečnog vojnog roka. u Niš. Tamo me zateklo i podmuklo njemačko bombardovanje otvorenog grada Beograda. Tamo je počeo moj istinski hod po mukama, moja lična golgota. Tamo su me, naime, Nijemci dva puta zarobili i ja im dva puta pobjegao, ali...

Ljudi-brojevi

Treći put nije bilo nikakve prilike za bijeg: u potpuno zatvorenim "G" vagonima, stočnim, nakon višednevnog putovanja, hiljade nas, zarobljenika, transportovano je preko Mađarske i Slovačke u Austriju, u koncentracioni logor Krems. Smješteni smo u "STALAG XVII B" i dobili zarobljeničke brojeve.

Moj je bio 61609. Mi za njih, naciste, više nismo bili ljudi s porijeklom, roditeljima, imenom i prezimenom, rodbinom, prijateljima... Svako od nas je nosio svoj zarobljenički broj, bili samo brojke!

(štalag je skraćenica za Stammlager, u značenju osnovni logor, kako su njemački nacisti 1939/45. nazivali logore za zarobljene protivničke vojnike i podoficire, prim. aut.) U tom štalagu ću, da sada ne opisujem zarobljeničke muke, provesti tačno četiri godine i mjesec dana!

Spavao sam u sobi zajedno s još desetoricom nevoljnika, pod stalnom stražom. Imali smo pravo da se jednom mjesečno kući javljamo dopisnicom jednoobraznog sadržaja: ja sam dobro, ništa mi nije potrebno, kako ste vi, pozdrav... Tako, otprilike.

Ispočetka bi mi stigao pokoji odgovor, zatim je nastao muk. Majka Milica je ranije umrla, a kod kuće je ostala sestra Vasiljka i brat Živko. Znao sam da su cijelom BiH, pa i mojim Drakulićem, zavladale Pavelićeve ustaše. Zato su me stalno morile neke crne misli, najcrnje slutnje. Onda...

Najzad, stiže mi pismo. Bio sam presrećan, lud od sreće, kako to danas omladina kaže. Ali, za kratko, prekratko. Pismo je potpisao moj komšija i drug iz vojske Franjo Pletikosa. Iako je njegova porodica bila ekstremno ustaški nastrojena, pa su u njihovoj kući, radi kontrole, otvarana sva pisma on je bio čestit momak. Sadržaj tog pisma bijaše koliko kratak, toliko užasan. "Svi koje pozdravljaš, otišli su kuda i tvoja majka Milica" - javio mi je Franjo, telegrafskom sažetošću.

Ponovo sam, i to nekoliko puta, pročitao tu jezivu rečenicu, nikako do kraja ne shvatajući njen puni smisao. Osjećao sam se ošamućeno, izgubljeno, smušeno. Mogao sam, naravno, samo da naslutim šta se u Drakuliću stvarno dogodilo, ali to će ostati najcrnji dan u mom životu.

U njemačkom zarobljeništvu iz Drakulića nisam bio samo ja, niti je nesreća samo mene zadesila, nego i Đurđa i Kostu Glamočanina, Savu i Mitra Brkovića, Đuru Kočića, Krstana i Vasu Stankovića.

Mitra Mitrovića, Stojana, Miloša i Iliju Piljagića, mog rođaka Dušana Todorinovića, Radu ševu i Božu šešića. Smatram svojim ljudskim dugom da i to spomenem...

"Novi" Drakulićani

Da, ipak, skratim: u selo sam se vratio 25. maja 1945. Kofer ostavih kod kuće Jovana Glamočanina, jer je bila najbliža putu. Tu saznadoh da je Lenka Kuruzović, sa djecom, preživjela klanje. Padao je mrak, ali ja, iako izmožden i nikakav, nisam mogao da ne odem njenoj kući. Pokucah na vrata.

- Ja sam Nenad, strina Lenka, otvori!

- Ne smijem - odgovara mi ona iza zatvorenih vrata, nakon dužeg ćutanja.

- Rat je prestao - nastavljam - došla je sloboda! Jasno osjećam da je blizu vrata, da se koleba. Onda otvori.

- Ne smijem, Nenade, sunce moje... Okolo su sami Hrvati. Priča se da ih ima i u šumi. Zaključavam kuću već u prvi sumrak. Rade, Đuro i Jovo su mi u vojsci, partizanima. Ovdje smo samo mi ženske. Same. Bojim se, strašno se bojim, Nenade...

Autor: Jovan BABIĆ

12.02.2012.

Share this post


Link to post

Komunistička vlast

prikrivala srpske žrtve!

drakulic-11.jpg

Nenad Todorinović po povratku iz njemačkog zarobljeništva, 25. maja 1945. godine, u kući kod strine Lenke u Drakuliću zatiče ugašenu vatru. Potpun mrak. Lenka ponavlja, šapatom, da ništa ne smije da priča, da živi u velikom strahu. Ni kako je ona, s djecom, pokolj preživjela, ne ispriča. Jedino mi reče da se Milan Kuruzović, moj kasniji tast, s porodicom vratio iz izgnanstva, iz Srbije. I da je u gradu, Banjoj Luci. Da radi u Banskom dvoru. On će me, Milan, odmah predstaviti Milanu Vrhovcu i Ibri Maglajliću, tadašnjim najznačajnim ličnostima nove vlasti. Tako ću i ja dobiti posao, kurirski.

Nešto me neodoljivo vuklo, u Drakulić sam odlazio često. Želio sam da vidim da li se još neko vratio u selo, da što više saznam o našoj zajedničkoj nesreći, Gagule su tvrdili da o pokolju ništa ne znaju, iako sam već čuo da su neki od njih u tom neljudskom poslu direktno učestvovali. Ni Ćote, naši susjedi iz šargovca, kao, ništa nisu znali. Da li zato što stvarno ništa nije znao, ili zato što se, možda, nečega plašio, ni Andrija Havrilenko mi nije ništa kazao. Drugih, koje bih pitao, i nije bilo. Tamo su bili neki, sasvim novi i meni nepoznati, stanovnici. Doseljeni Hrvati, skoro isključivo.

Jednog dana svratih u kuću ubijenog Vida Glamočanina, u koju je ušao njegov brat Jovo. On se još nije iz Slovenije vratio kući. Bila je najveća u selu. Unutra zatekoh tri žene. Pozdravim ih uljudno.

- Je li ovo vaša kuća? - pitam, kao, neupućeno.

- Jeste! - odgovaraju, skoro u jedan glas.

- Jeste li je vi pravili? - nastavljam.

- Nismo, ali...

- šta vam znači to "ali"? - pitam ih mirno.

- Ovo nam je dala naša vojska... - odgovaraju, i one, mirno.

- Pa, koja to "naša vojska"? - hoću da ih čujem do kraja.

- Pa, naša hrvatska vojska, ustaše...

Dalje ih nisam ništa pitao. Odgovore sam već znao: "nove" Drakulićane, zapravo porodice koljača, doseljene od Duvna, Livna, Kupresa, Bugojna, širokog Brijega, Čitluka, Čapljine, Mostara i drugih hercegovačkih mjesta, zločinci su odmah smjestili u srpske kuće, još pune svježe krvi.

Ni neke domaće ustaše, naše komšije iz šargovca i Motika, nisu bile ništa manje krvoločne od onih iz Pavelićeve garde. Saznao sam, da navedem samo jedan primjer, da je Luka Gagula, Marjanov sin, dan iza pokolja, među leševima našao teško ranjenu ženu Milana Kuruzovića Jovinog. Zamolila ga je, kao komšiju, da joj pomogne. Umjesto pomoći, on ju je kamom rasporio, prosuo joj crijeva. Užas...

Čuo sam i ovu, ništa manje grozomornu, priču: kako je oko 50 Drakulićana spaljeno u štali Milana Mihajlovića. (Isti broj je zapisan i u jednom njemačkom dokumentu, s tom razlikom što Nijemci navode da je štala bila Mitrovića, a ne Mihajlovića, prim. aut.) U njoj su, pored Mihajlovića, Mitrovića i Amidžića, živi izgorjeli i neki moji Todorinovići. A da bi im zločinački "posao" tekao brže i bezbjednije, mada se štala nalazila u dolini i paljevina nije mogla nikoga da uzbuni i opomene, unutra su natrpali suve kukuruzovine.

Od tada stalno razmišljam: da li je čovjek čovjek, ili...?

POPISI ŽRTAVA

Već sama činjenica da su pokolj Srba u Drakuliću, šargovcu, Motikama i rudniku Rakovac ustaše izvršile 7. februara 1942, a da je sahrana žrtava uslijedila tek 1965, dakle 23 godine kasnije, nesumnjivo upućuje na zaključak da je taj užasni događaj tadašnja vlast željela predati zaboravu.

Da li su iza toga isključivo stajale nečasne namjere prikrivanja i zataškavanja grijehova u Drugom svjetskom ratu svih prema svima, kao zaloge za izgradnju proklamovanog bratstva, jedinstva i zajedništva, ili se time željelo prikriti žrtve najviše postradalog naroda, srpskog, od strane hrvatskog i muslimanskog, danas je teško decidno tvrditi. Išlo se, naročito kada je riječ o srpskim civilnim žrtvama, tako daleko da su poslije rata mnoge planinske jame, u kojim su stradale hiljade nevinih Srba, bile zabetonirane. A što je još čudnije i žalosnije, vinovnici toga novog zločina prema Srbima bili su sami Srbi, jer su najčešće oni pristajali da bacaju beton po sopstvenim žrtvama, time i istoriji!

Ono što je, pak, izvan svake sumnje, jeste činjenica da su ta pitanja, i to predugo, ostala pod velom tajne. To, reklo bi se, podjednako vrijedi za žrtve svih strana. Bitna razlika je, ipak, u tome što su Hrvati, donekle i muslimani, prvenstveno posredstvom ustaške emigracije, vrlo rano uspjeli da progovore o svojim, ustaškim, žrtvama i da u javnosti svoje dželate prikažu kao srbo-komunističke žrtve. Takva slika o njima, decenijama stvarana je u "slobodnom svijetu", bitno će im pomoći da se i u minulom ratu prikažu kao "nevini i miroljubivi evropski narod ugrožen od barbara sa Istoka".

No, vratimo se žrtvama Drakulića, šargovca, Motika i rudnika Rakovac.

Njih je još 1964. kao i drugdje na tlu Jugoslavije, prva popisala Državna komisija za ratne zločine okupatora i njihovih pomagača. Pri tome nije navođena nacionalna ni vjerska pripadnost žrtava, pa su ta dva bitna pokazatelja mogla samo da se nagađaju. Rezultati tog popisa, takvog kakav je bio, nikada nisu zvanično verifikovani ni objelodanjeni. I ne samo da nisu objavljeni nego su, u Saveznom zavodu za statistiku Jugoslavije, pod embargom ostali do današnjih dana!?

Ni razloge takvom odnosu prema postradalima u Drugom svjetskom ratu nije teško dokučiti: tom političkom odlukom se željelo otkloniti svaku raspravu o broju, teritorijalnoj, nacionalnoj, vjerskoj, dobnoj i sličnoj strukturi žrtava. Riječju, smatrano js da bi svako čeprkanje po tom dijelu prošlosti pozleđivalo stare rane, išlo na štetu bratstva, jedinstva i zajedništva, time i nove zajedničke države - FNRJ.

Autor: Jovan BABIĆ

14.02.2012.

Share this post


Link to post

Umanjen broj žrtava, a zločinci prikrivani!

prvobitni-spomenik.jpg

Žrtve ustaškog pokolja u Drakuliću, kod Banje Luke, koliko se danas zna, prvi je samoinicijativno popisao Vaso Mitrović, rodom iz tog sela. Naročita vrijednost njegovog popisa jeste u tome što se zaista potrudio da domaćinstva budu odvojeno popisana, da se navedu starješine domaćinstva, srodstvo i godine rođenja članova. Na taj način dobivena je istinita i uvjerljiva demografska slika Drakulića na dan pokolja.

Bilo je još pojedinačiih pokušaja, kao pa primjer u Gornjim Motikama, da se žtrve pokolja popišu. Ali, to je rađeno bez neophodne stručne obuke i "popisivača", tako da je krajnji rezultat bio potpuno bezvrijedan. Nije isključeno da je popisivač upućivan da radi baš tako, naopako: samo s imenima domaćina i brojem žrtava bez poimeničnog navođenja članova porodica, godina rođenja, njihovog međusobnog srodstva itd.

Primjer jednog takvog spiska dat je u prilogu knjige "Spomen-hram Svetog velikomučenika Georgija u Drakuliću".

Ono što kod Drakulića, nipošto krivicom Vase Mitrovića, predstavlja problem jesu ispušteni pojedini članovi domaćinstava, pa i cijela domaćinstva. To je naročito došlo do izražaja kod nekih velikih drakulićkih porodica, kakve su bile Stankovići i Smiljanići. Pri upotpunjavanju tog nedostatka autoru knjige je naročito mnogo pomogao Nenad Todorinović, koji je 1965. radio i na iskopavanju žrtava pokolja. Tada su, po njegovim riječima, popisane samo žrtve čiji su posmrtni ostaci pronađeni.

Dragocjene podatke, naročito kada je riječ o njegovom plemenu, dao je, sada pokojni, Mirko Stijaković rodom iz Motika.

Još dva razloga su negativno uticala na kompletnost Vasinog popisa. Prvi je u tome što on ni pred pokolj nije stalno boravio u Drakuliću, nego u Budžaku.

Drugi što je tom mučnom poslu pristupio tek 1957, a to znači 15 godina iza zločina. Njemu, bez obzira na te manjkavosti, treba iskreno zahvaliti: stoga što je načinio do tada najkompletniji spisak drakulićkih žrtava i što je taj spisak poslužio kao osnova za kasnija istraživanja. Vjerovatno je isti spisak pomogao i pri rekonstrukciji Matične knjige umrlih. u Mjesnom uredu Zalužani, napravljene iste godine.

Nema sumnje da ga je koristio i banjolučki Opštinski odbor SUBNOR (Saveza udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata), kada je 1965. odlučeno da se pozabavi prikupljanjem posmrtnih ostataka žrtava, kao i njihovom sahranom u zajedničkoj spomen-kosturnici. Ali, tom prilikom dogodila se jedna dvojaka (faktografska) greška i jedan dvojaki (ljudski) grijeh.

Dvojaka greška je svakako bila u tome što je na spomen-ploči, ispod zvijezdi petokraka na stubovima, napisano da je tu sahranjeno "oko 1. 400 žrtava fašističkog terora". Jer, prema ustaškim dokumentima, žrtava je bilo oko 2.300, a eufemistička odrednica "žrtava fašističkog terora" nije imala smisla niti opravdanja, budući da se i tada znalo da su pokolj izvršile ustaše iz Zagreba i domaće, potpomognute pojedinim hrvatskim seljacima - koljačima.

Dvojaki grijeh se sastojao u tome što posmrtni ostaci žrtava položenih u spomen-kosturnicu nisu pomenuti i opojani. I što im, umjesto petokrake, kao simbola proleterskog internacionalizma, nije postavljen krst, kao simbol Hristovog stradanja za ljude! Koliki je grijeh, pak, bio u tome što sve do 1991. parastosi tamo nisu mogli da se održavaju, posebno je pitanje.

Veliki je grijeh, nesumnjivo, počinjen i prema djeci, posebno onoj poklanoj u šargovačkoj školi. O njihovom mučeništvu i postradalju, u stvari, tamo nikakvog biljega nema ni danas, više od šezdeset godina iza zločina nad njima.

Nije li, neobilježavanjem mjesta tog zločina, načinjen novi zločin?!

(Tek ove godine u okviru obilježavanja sedam decenija od pokolja postavljena je spomen-ploča na zgradi Oš "Đuro Jakšić" u šargovcu, prim aut.)

Snoviđenje Đurđa Glamočanina

Podivljala široka rijeka, izlila se iz korita, nosi drvlje i kamenje. Urla. Teče, crna, kao oranje. Moj pokojni otac Gajo, bez kape na glavi, neobrijan, sav uvenuo i u licu pocrnio, stoji na našoj njivi, uz široku rijeku. Doziva, po imenu, moju djecu, svoju unučad. Ona stoje nasred široke rijeke, na nekom, kao, ostrvcetu. Mašu ručicama prema mom pokojnom ocu Gaji, svom djedu, kao da i ona njega dozivaju, da ih spase. Vrište, plaču, mole.

- Oooo, Vasiljka! Malecko moje, pile đedovo, najmanje... - zove on. Ona ispruživši ručice, leti prema njemu, kao na krilcima. Onda, pada u onu vodurinu, nestaje u talasima. Otac Gajo kriknu, potrča prema onoj crnoj vodurini. Zatim odjednom stade, kao skameljen.

- Oooo, Gordana! O, Gogo moja malena, ne boj se.

Evo đeda, sunašce moje nejako... - doziva je on, onako skamenjen.

I ona, Gordana, poleti prema djedu, mom ocu Gaji, zakorači u široku rijeku. Kako zakorači, spotače se, nestade.

- Oooo, Đujo, Đurđijo đedova, oko đedovo... Hodi đedu svome, evo đeda... - viče, šireći staračke ruke, nepomičan.

I Đuja odmah nestade, proguta je talas one mutljage.

On, otac Gajo, nemoćan da se makne s mjesta i dalje doziva dječicu, po imenu, redom. Meko, kao da im tepa: "O, Vladislave, o, Radojka, o, Bosiljka, o, Milane, o, Savka, o, Jovanka, o, Darinka, o, Dušanka, o, Boško..." Kako koje zovne, ono poleti prema njemu, široka rijeka ga ponese i odnese, proždre.

Autor: Jovan BABIĆ

14.02.2012.

Share this post


Link to post

Snoviđenja Đurđa Glamočanina

drakulic---spomen-kosturnic.jpg

Odjednom, kao da iznikoše iz zemlje na ostrvcetu se pojaviše, moja majka Đuja i supruga Jokica. I njih otac Gajo pozva i one mu poletješe u susret.

Učini mi se, Bog sami zna kako, da se i on kreće prema njima. Naleti crn talas, najviši, odnese i njih, svetroje...

Ničega se dalje ne sjećam. Logorska sirena, to sam prvo čuo, oglašava vrijeme za izlazak na jutarnje postrojavanje. Oko mene nekoliko mojih drugova, zarobljenika. I jedan Englez, takođe, zarobljenik.

Poznajem ga odprije, ljekar je. Kleči pored moje glave, nešto mi kljuka u usta, zaliva me vodom. Na usnama osjećam sladunjav okus. Od šećera, zaključujem. Ništa ne shvatam, čudim se tolikom broju ljudi oko sebe.

- Zahvali Bogu, i ovom Englezu, što si živ - kaže mi poznat glas, glas mog najboljeg druga, Rajka Jaćimovića iz Jaružana.

Iza toga čujem korake. Mnoštvo njih, kako se udaljavaju kroz baraku. Trče, guraju se. Da ne okasne, naslućujem, na prozivku. Jer... Ko okasni, teško njemu! Čekaju ga, tamo, esesovci i njihovi psi. Ne zna se ko je od njih ljući i krvoločniji. Bar tako je ovdje, u štamlageru VIII S, u Njemačkoj. Prozivaju nas po zarobljeničkim brojevima. Nismo za njih ljudi, brojke smo. Ja nosim broj 60299. To mi je, sada, kao i sve ostalo, nevažno. Sasvim nevažno.

Polako se, izgleda, oporavljam od snoviđenja. I onog što je iza njega došlo. A ne želim oporavak, ne želim život, ništa slično ne želim. Želim samo da ovo jutro, 7. februara, i ovaj dan, 7. februara 1942, budu moje posljednje jutro. I moj posljednji dan.

Ne želim ni da progledam, zato žmurim.

- šta je bilo, šta ti se dogodilo - prvo čujem brze korake, iza njih Rajkovo pitanje.

Ni Rajku, koji mi se približava, ne mogu da odgovorim. Niti želim. Oči sam čvrsto zatvorio, stežem očne kapke. Ispred njih mi nešto svjetluca, kao svici u noći. U ušima mi zuji, pišti, zavija.

- šta ti je, Đuro, bilo? Slobodno reci... - obraća mi se ponovo Rajko, meko i toplo, hvatajući me za desnu ruku. Ponavlja pitanje.

Kolebam se: da li da mu odgovorim. I, da li da, ikad više, izustim i jednu jedinu riječ. Smrt! Samo smrt može da prekrati moje muke, moj istinski čemer.

Jedino smrt može da potre moj bol, jade, za tolikim mojim mrtvim. Od jutros mrtvim, za sva vremena mrtvim.

Jednom sam u vojsci, 6. aprila 1941, isto tako, sanjao: da je Beograd razoren, da je naša država propala, da nas, Srbe, velika nesreća očekuje. Da će uhvaćeni vojnici Srbi, svi odreda, u ropstvo. To sam ujutro ispričao nekima, u mojoj desetini. Zatim, nekim u vodu. I u četi. Svi su mi se, manje-više, smijali: kao da nisam pri zdravoj pameti. Nisu mi povjerovali, niko. Tada sam, gonjen tim mučnim slikama, prvi put u životu, zapalio cigaretu. Više je pio, nego pušio.

Još je mojih crnih snoviđenja bilo, mnogo. Obistinila su se sva, nažalost...

Baraka se, pogađam po batu vojničkih čizama i cokula, puni. Osjećam i, sve više i više, krupno disanje oko sebe. Niko ništa ne govori, svi ćute.

- Hej, Đuro...Hej, Crni, reci šta ti je - čujem vrlo tiho, jedva čujno, pitanje, nekog drugog glasa. Stavlja mi dlan na čelo, kao da me miluje.

Kazati, ili ne kazati - trenutno me razdire samo to pitanje. Kazati!

- Sva moja porodica je mrtva, svi moji rođaci su mrtvi, moje selo, Drakulić, kod Banje Luke, mrtvo je selo... I ja sam mrtav...

Ne pamtim, možda sam ponovo zapao u neko bunilo, da li mi je neko od njih nešto kazao, nešto me pitao.

A jasno vidim: ispred mene stoji lice u svešteničkoj odori, svoj pozlaćenoj. Ta odora blješti, u sebe gledati ne da. U desnoj ruci sveštenog lica krst, u lijevoj zapaljena svijeća, zlatastog plamena. Plamen titra, povija se, skoro nečujno pucketa.

- Ja sam, glavom, sveti otac Nikola. Neka ti, Đurđu Glamočanine, Gospod naš na nebesima bude na pomoći! I biće, ako bog da... Tebe je velika nesreća, sine moj, zadesila. Ali, ne kloni duhom. Ne poklekni, izdrži! Dobro zapamti šta sam ti rekao: Izdrži! Moli se Bogu i sve će, opet, biti po njegovoj volji; tvoja porodica će vaskrsnuti, zločinci će gorjeti u ognju vječnom... - kaza mi sveti otac Nikola.

I, odjednom, iščeze, nestade ispred mene. Kao da ga tamo i nije bilo.

Ovo, dalje, nije san: molio sam se Bogu, vjerovao u riječ svetog oca Nikole, odlučio da, bez obzira na svoju toliku tugu, živim. Mjesec dana iza toga javila mi se dopisnicom sestrična Radmila iz Banje Luke. Potvrdila, izokola, uvijeno, kako dopisnicu ne bi uništila ustaška ili njemačka cenzura, moje snoviđenje. Pisala da je u Drakuliću, kao, sve žito satrveno, da je sve opustjelo. I da se, pošto zna da mi je, kao, u Njemačkoj dobro, ne vraćam kući. Taman i da me puste. Zar je trebalo mnogo pameti da shvatim; žito su moji seljani, pustoš se odnosi na Drakulić.

O nesreći u Drakuliću, iza nje, javio mi je i jedan čestiti Hrvat, mlinar Marko Lipovac. Pisao je dovoljno uvijeno da se ustaše ne sjete o čemu piše, a dovoljno jasno da ja, između redaka, sve razaberem. "U selu se dogodilo što se dogodilo. Strpljen - spasen!"

Slova su mi, i kada ih nisam gledao, titrala pred očima, u njihovo crno značenje nisam sumnjao.

Kući sam se vratio u junu 1945, sve svojim očima vidio, svojim ušima čuo. Da je zvjerski umoreno bezmalo sedamdesetoro mojih Glamočanina, da je ista ruka zločina dostigla sve Srbe iz Drakulića, šargovca, Motika i rudnika Rakovac.

Stalno je ispred mene lebdio lik svetog oca Nikole, u ušima odzvanjale njegove riječi: "Izdrži! Tvoja porodica će vaskrsnuti!"

Autor: Jovan BABIĆ

15.02.2012.

Share this post


Link to post

Zataškani podaci iz statistike smrti

vladika-platon.jpg

Odlučio sam da se, uprkos svojoj tolikoj nesreći, ponovo oženim. Za životnog druga izabrao sam Milju Zeleniku, rođenu Brkić, čijeg su muža Branka ustaše usmrtils u Jasenovcu. Milja je dovela troje svoje djece - Radu, Voju i Branka. Želio sam da im, u svakom pogledu, zamijenim mrtvog oca.

Poslije mi je moja Milja rodila sina Nedjeljka 1946, pa kćerku Gordanu 1948, pa sina Stevana 1950. i, najzad, kćerku Krstinu 1952. godine.

Moja i Miljina djeca, naša djeca, su se, hvala bogu, slagala, živjela u slozi i ljubavi, kao rijetko čija.

Proročanstvo svetog oca Nikole se, eto, obistinilo. Zato, pored krsne slave svih Glamočanina, Časnih veriga, slavim i Svetog Nikolu.

Mislim da ću, kada dođe sudnji čas, spokojno ispustiti dušu, pridružiti se, na nebesima, tolikim svojim mrtvim...

Zločini genocida nad srpskim narodom za vrijeme zloglasne Pavelićeve NDH nisu, naravno, izvršeni samo 7. februara 1942. godine u Drakuliću, šargovcu, Motikama i rudniku Rakovac kod Banje Luke, nego su im prethodili, ili iza njih uslijedili, mnogobrojni drugi. Podsjetićemo, zbog ograničenosti prostora, samo na one najmasovnije, izvršene na području Pravoslavne eparhije banjalučke.

U toj statistici smrti svakako na prvo mjesto izbija današnja Kozarska Dubica, s najmanje 18.000 ukupnih žrtava "fašističkog terora", prvenstveno ustaškog. Slijede je Garavice, kod Bihaća, gdje je o Ilindanu 1941. godine pobijeno oko 12.000 Srba iz tog bivšeg sreza i okoline. Iza njih je Krupa na Uni sa oko sedam hiljada, Velika Kladuša šest hiljada, Sanski Most 5.500, Gašnica, kod Gradiške dvije hiljade, Turjak, kod Gradiške, 1.200, Zborište, kod Bužima, hiljadu, Kostajnica (u jednom danu!) 862, Trnopolje, kod Kozarca, 700...

Podsjetićemo, makar i u najkraćem, i na pobijene sveštenike i uništene pravoslavne bogomolje Eparhije banjolučke. Prve žrtve strahovlade ustaškog stožernika Viktora Gutića među pravoslavnim sveštenstvom Eparhije bili su vladika banjolučki Platon (Jovanović) i protojerej Dušan Subotić iz Gradiške. Oni su, tobože, bili protjerani u Kotor Varoš, a zapravo su, poslije najgrozomornijeg mučenja 5. maja 1941, zaklani iza banjolučkog naselja Vrbanja i bačeni u istoimenu rijeku, da bi njihova iznakažena tijela bila pronađena tek 17 dana kasnije! (Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve proglasio je 21. maja 2000. blaženopočivšeg vladiku banjolučkog Platona za sveštenomučenika, prim. aut.)

Mučeničkom smrću su umrli i paroh Dobroslav Blažanović, jerej Bogdan Vranješević, paroh Vidak Vujović, iguman Serafim (Vukojević), protojerej Živko Danilović, jeromonah Ignjatije (Đurić), jerej Ilija Tintor, vjeroučitelj Jovan Bjegović i bogoslov Đuro Radmanović. To isto treba kazati i za pravoslavne sveštenike koji su izdahnuli od posljedica ustaških progona i mučenja: protojereja Stojana Vranješevića, protu Dušana Kecmanovića, paroha Nikolu Prokopića, paroha Miladina Ćirića, protojereja Stojana Trkuljića, protojereja Mihajla Vasića, paroha Vasilija Preradovića i paroha Rada Miloševića.

Posebno poglavlje ove sumorne priče predstavljale bi patnje nebrojenih pravoslavnih sveštsnika, koji su tada bili potpuno opljačkani, zatim otjerani u sabirne logore i, najzad, prognani u Srbiju.

A nakon ubijanja, ili progona tih sveštenika, ustaše će nasrnuti i na pravoslavne hramove, manastire i parohijske domove Eparhije banjolučke. Postradaće u bestijalnim paljevinama, rušenjima i pljačkama najmanje 150 tih crkvenih objekata.

Pojedinačno ćemo spomenuti samo do temelja razoreni i s lica zemlje uklonjni Saborni hram Svete trojice u Banjoj Luci koji je ustaški stožernik Gutić, u slijepoj mržnji naredivši njegovo rušenje, nazvao - srbskom vragomoljom!

Da li je slijepa mržnja samo Gutića odvela u zločin? - jedno je od pitanja na koje bi trebalo da se odgovori. Sigurno, sasvim sigurno, da nije! Zar ne bi, da je mržnjom bio opsjednut samo Gutić, tadašnji biskup banjolučki fratar Jozo Garić zaštitio, makar koliko-toliko, svog istoposlenika, bolesnog i nemoćnog vladiku Platona? Zar bi, da nije bilo zlokobne mržlje, na tlu njegove biskupije, koja se teritorijalno u dobroj mjeri poklapala s Eparhijom, bili pobijeni toliki pravoslavni sveštenici, uništene bogomolje, poklani i prognani Srbi? Zar bi oni, čak i po njegovom nalogu "nižem svećenstvu", i s njegovim potpisom, bili prisilno pokrštavani? (Jedan od faksimila Garićeve naredbe banjolučkom župniku Nikoli Bilogriviću o prisilnom pokrštavanju porodice Jove Radumila i svih ovdašnjih Srba koji se "nisu dozvali k razumu", nalazi se u prilogu knjige "Spomen-hram Svetog velikomučenika Georgija u Drakuliću.)

Teško je danas govoriti šta bi bilo da je bilo, ali je sigurno da fratar Jozo ne bi, u slučaju drugačijeg postupanja, nikada od Pavelića primio visoko odlikovanje! Kao što slična odličja ne bi primili župnik Drago Bandić iz Prnjavora, Dane Briševac iz Stratinske, kod Bronzanog Majdana, Josip Prežigalo iz Mahovljana, kod Laktaša, Gerhard Purk iz Vindhorsta (Nove Topole), Ante šeremet iz Sanskog Mosta, prof. Mile Ilovača iz Banje Luke, Juraj Gospodnetić iz Grahova, Nestor Maks Valdsmar iz Drvara...

Gdje je bio glas razuma, hrišćanskog milosrđa, samilosti, saosjećanja s drugim ljudima u nevolji, bez obzira na vjeru i naciju njihovu?

Autor: Jovan BABIĆ

16.02.2012.

Share this post


Link to post

DRAKULIĆ, MOTIKE, ŠARGOVAC:

OBEZBIJEĐEN BESPLATAN PREVOZ IZ BANjALUKE

BANjALUKA, 31. JANUARA /SRNA/ - Administrativna služba grada Banjaluka obezbijedila je besplatan prevoz iz centra grada do Drakulića, gdje će u nedjelju, 3. februara, biti služen parastos žrtvama ustaškog pokolja 7. februara 1942. godine u selima Drakulić, Motike, Šargovac i rudniku Rakovac.U Administrativnoj službi rečeno je Srni da je polazak jednog autobusa predviđen iz Vidovdanske ulice /stara autobuska stanica/ u 11.00 časova.

"Takođe, u 11.00 časova, obezbijeđen je jedan autobus za prevoz od crkve u Drakuliću do Spomen-kosturnice", ističu u Administrativnoj službi grada Banjaluka.

Parastosu u Drakuliću prisustvovaće delegacija grada Banjaluka.

U ovim selima 7. Februara 1942. godine Pavelićeve ustaše iz takozvanog "Tjelesnog zdruga", uz pomoć banjalučkih ustaša, ubile su, bez ijednog ispaljenog metak, sjekirama, noževima i krampomiva više od 2.300 Srba, među kojima je bilo i 551 dijete.

Pokolj je organizovao ustaški komandant za "Hrvatsku krajinu" Viktor Gutić, a predvodio ga je i u njemu aktivno učestvovao župnik banjalučkog samostana Petrićevac fra Miroslav Majstorović filipović zvani Fra sotona", koji je nakon toga postao upravnik "fabrike smrti" u jasenovačkim logorima. 

Share this post


Link to post

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!


Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.


Sign In Now
Sign in to follow this  
Followers 0