Sign in to follow this  
Minja

Poezijom o Krajini

Recommended Posts

BOŽE SVETI KO JE ARSENIJE PETI - Nikola Korica

Noću sanjavam da bježim,

danju sklanjam snove,

kao gubavac svoje ruke ranjave od ljudi,mada znam da u tom nisam sam.

Sanjam uspone teske,

nepoznate krajeve,

ali i moje Vagane i Gajeve,

gdje sam voćke kalemio.

Sanjam vode svakojake,

i plitke i duboke

i mutne i da se bistre

i kao - u blato upadam,

ali...nisam sam.

Sanjam Milosa Bogojevića,

moga druga,

što pade za Krajinu zadnji dan ratnih dejstava.

Ni sad ne znam đe mu je grob,

a nisam jedini koji ga žali.

Moji međaši su opet sa mnom:

u snovima - opet bježimo,

a danju ih viđam - na stanicama,

na pijacama, u čekaonicama,

u vozu, na peronu, u vagonu...

Na njivi, u pilani, ciglani,

u redu pred Crvenim krstom

u Beogradu

u Moše Pijade broj osam,

kod Moskve, u parku,

u Svetome Marku;

U staklo izloga

gledaju podugo,

sa rukama u dzepovima,

zure,

nikud ne zure.

Prepoznaješ ih mam:

po tromom hodu,

po skopčanom kaputu,

razdrljenoj košulji,

po oku,

po glasu i nosu

i onome - Đe?

Đe si, zemljače?

Đe ideš rođače?

Đe su tvoji?

Đe se smjestiše?

Đe ti je brat?

Đe nas doćera ovaj rat?

Đe li se ono rastasmo?

Đe dijele ranu?

Đe si povadijo papjere?

Đe li te uapsiše i - jere?

Đe se upisuje za povratak?

Đe se džabe telefonira?

Đe si se zaposlio?

Đe idu prognanici, đe izbjeglice?

Đe ćemo - majko moja - sad?

Vrijeme je ovo preživljavanja,

vrijeme ovo ni života ni smrti,

uprti i nosi kao kletvu,

kao prokletstvo

kao usud, kao krst

i moli Boga da ne bude gore,

jer narod veli:

Nesreća nit' kopa, nit' ore!

Nije to samo moj rat,

nije to moj ćef,

nije to moja krivnja,

nije to moja volja,

nisam ni u vremena bolja

ništa imao sem snova.

Snovi su moji!

Molim ti se, Bože:

Oprosti mi grijehe

sto jadim jadom

za mojim rukosadom - voćarom,

za sitnim uspomenama,

za kućom, čelinjakom,

za brajdom,

za neobjavljenim rukopisima,

za spaljenom crkvom - brvnarom

Svetoga Ilije u Buzeti,

za grobom moje majke...

Bože Sveti!

Pa zar i njega mi uzeli?

Bože, sakloni,

Pomozi,

Pomiluj,

Smiluj se,

Bože, oslobodi!

Bože blagi,

Bože dragi,

reci mi istinu!

Reci! Bože Sveti,

ko je Arsenije Peti,

pod kojim krenusmo utaman

pa san

ispija ovim ljudima smijeh,

I pjesmu,

i razgovor,

i - krv!

Pa crv sumnje podgriza stablo

ispod koga potražisko hlada,

utočiste i konačište;

U kom se sklonismo

od srama sto peče,

od teškog srama što teče

kao gnoj iz crljivih rana,

od srama ovog doba,

novih seoba Srbalja.

Share this post


Link to post

PETROVACKA CESTA

...tokom akcije "Oluja", u avgustu 1995. godine bombardovana je kolona srpskih izbeglica u Bosanskom Petrovcu.

U ovom napadu hrvatski avioni MIG-21 su ubili četvoro dece, jednu devojku (20) i četiri starije osobe, dok je 50 civila, među kojima najviše dece takođe srpske nacionalnosti, zadobilo teške povrede. Ovaj slučaj je poznat pod imenom "Petrovačka cesta".

Izvor Vestionline

Ova pjesma napisana je 1944.(!) Jedna je od najtuznijih koje sam procitala.

Na Petrovackoj cesti - Branko Copic

Na cesti Petrovačkoj izbjeglice

i trista djece u kolini.

Nad cestom kruže grabljive ptice,

tuđinski avioni.

Po kamenjaru osniježenom

čelična kiša zvoni...

U snijegu rumena Marija,

mamina kćerka jedina,

bilo joj sedam godina.

Tri dana Grmeč gazila

i posrnula stotinu puta.

Suknju je imala - ni kratku ni dugu,

a prsluk malen, premalen,

a povrh svega kabanica,

beskrajnih rukava, široka, žuta,

od starog očevog kaputa.

Ponekad mala plakala,

nekad se opet smijala

i vesela bila

kad bi je mati tješila:

"Još samo malo, rođena,

pa ćemo vidjeti Petrovac,

a to je varoš golema,

tu ima vatre i hljeba

i kuća - do samog neba".

Radovala se djevojčica

i vatri, i gradu neviđenom,

a sada leži, sićušna kao ptica,

na cesti Petrovačkoj,

na cesti okrvavljenoj.

Oči gledaju širom,

al sjaja u njima nema,

sa mrtvih usana male

optužba teče nijema:

O, strašna ptico, ti si me ubila,

a šta sam kriva bila!

Sedam sam godina imala,

ni mrava nisam zgazila.

Tako sam malo živjela,

i tako malo vidjela,

a svemu sam se divila.

Bila sam bezbrižni leptir,

a ti me pokosi, ptico,

ti mi ugasi zjene,

polomi ručice moje,

od gladi otežale,

od zime ukočene.

Optužbu vapije dijete,

stisnutih modrih pesti,

u okrvavljenom snijegu,

na Petrovačkoj cesti.

Tuđinski ljudi krvavi,

kuću su našu spalili,

djetinjstvo su mi ukrali,

i mnogo naših ubili.

Tuđinske ptice, čelične nemile,

nad planinom su našom letjele.

Smrači se, rođena goro,

i na sve naše pute,

pošalji sinove svoje,

pošalji vukove ljute,

osveti moje noge izranjene,

i jutra gladna rasplakana,

i ruke modre i smrznute.

Zagrmi, tata, iz velikog topa,

pomlati tuđe gadove,

zabubnjaj, braco, mitraljezom,

mrtva te sestra zove.

Osvetu vapije dijete,

stisnutih smrznutih pesti,

u krvi i snijegu,

na Petrovačkoj cesti...

Share this post


Link to post
PETROVACKA CESTA

Ту песму сам рецитовао у основној,а ову у 4. средње. Нека као говорна вежба пред крај године,али сам питао професора могу ли огромну песму.Трајало је сигурно 10 минута,тишина,а после аплауз.

nWWJSz-Ly3E&feature=related

Share this post


Link to post

СЛАВОНИЈА

Враћају ми снови време

и топлину родног краја.

Па љубави оне прве,

пуне срећних уздисаја.

Још ме снаже слике ове,

иако је бол у души.

Дедовина то ме зове,

ко ми родну кућу сруши?

Зарасле су оне стазе

што су текле ка извору.

Где појисмо жедне груди

уздисали плаву зору.

Ко ми твоје чари узе,

црни коров земљу свио.

Место росе сад су сузе,

зашто плачеш, Славонијо?

Моја душа сад је тамо,

где сам своју срећу снио.

Све ме боли, како не би,

и ја плачем Славонијо.

БЈЕЖЕ МИСЛИ

Сјеверац ми лице брише

а хладна ме киша шиба.

На броду сам, некуд пловим

и мокар сам ко риба.

Не знам гдје је моја лука

и крај пута, и гдје ћу стати.

Чека ли ме чија рука,

ил' ћу вјечно путовати.

Хладноћа ми срце стеже,

таласи ме ови гуше.

Ја осјећам у дну душе

како моје мисли бјеже.

Нема брда ни таласа

само поља и тишина.

У мом крају жито класа

звук комбајна и машина.

Мени моја ријека треба

а морски ме талас њише.

Чије ли су ово кише?

Не падају с мога неба.

Остало је оно тамо,

прекривено болом сивим.

Куд ме носе ове воде?

Без мог неба, ја не живим.

Написао: Ђорђе Босанац

Часопис Суза бр. 36, август 2011.

Share this post


Link to post

КУЋА

Моја кућа је тамо

Није овдје

У завежањ није могла стати.

Она није овдје

Оставио сам је тамо;

Одлазећи данима,

Отишао сам у тренутку.

Моја је кућа тамо.

Ја сам овдје,

кад није пошла за нама

нека је изгорјела.

ПИСМО ТАТИ

Драги тата

слагао си ме.

Када си одлазио

обећао си:

"Брзо ћу се вратити".

Овдје у Србији

мали брацо

зна те само

из мамине приче.

Још нам требаш,

рано си отишао,

у причу.

Драги тата

воли те и чека

твоја

најстарија ћерка.

Написао: Ђоко Мајсторовић

Часопис Суза, бр. 36, август 2011.

Share this post


Link to post

КОЛИЈЕВКА

Завичају, колијевко

колијеквко моја.

Оставих те

да у теби други дјетињство проводи.

Нису могли кости да забораве.

Временом, временом,

потомци моји

теби ће се враћати.

Да нађе спас ријека

и зора суначана.

ДЈЕЧАК ИЗБЈЕГЛИЦА

Познајем.

Оно је чико

из моје зграде.

Остаде ми тамо дјетињство

и пуно мојих вршњака.

Чико, чико поздрави

наше двориште

и све у њему.

Написала: Даница Војновић

Часопис Суза, бр. 36, август 2011.

Share this post


Link to post

OSUDJENIK

Postoje razne ljubavi vrste,

mati voli sina, brat brata.

Mene muci posebna vrsta,

ne obidjoh Krajinu od rata.

Stavili na neke crne liste,

kazu da sam zlocinac bio, a

ja sam samo branio ognjiste.

Slobodu rodne Krajine snio.

Gledao sam slike i kasete,

tjerao ljude da mi o selu zbore.

Nekad slazem da nije bitno,

zatim me nocima snovi more.

Donsei druze dinarski kamen,

dio bukve iz Petrova sela.

Skupicu sve u novoj kuci,

bice opet Krajina cjela!

Darinka Daria Drakulic

Share this post


Link to post

Ову песму знам напамет... и драго ми је када је Дариа чита.

Последњу строфу сам и ја са њом одрецитовао на оној Личкој вечери, када смо били у Сава Центру фебруара 2010. године.

Share this post


Link to post

Балада о Банији

Аутор ових песама је Јово Бабић, рођен у Сивници, маја 1931. године, а преминуо 3. марта 1979. у Београду

У годинама сјећања и изградње спомен обележја НОБ-а, јунаку оцу и палим борцима и жртвама фашизма Баније, од сина и земљака.

«Банија је као соко птица,

Замахнута крила-Шамарица,

Са крај Уне, па до слива Глине,

Груди су јој бедеми Крајине,

Јање моје, бедеми Крајине...!»

1. ВРЕЛА СЛОБОДЕ

Банија расте на сваком километру југа више у Небо.

Косе су њене немирне војске,

кренуле некуд у плаве тишине Босне.

Уна их чека. Она им мрси ходове,

заплиће чела колоне и тјера да љежу дуж њених обала.

Ипак, снаге нема да их савлада, али им брода не да.

Стројеви се бијесно враћају, кидају у ланце,

Ломе у карике, у силно разбуцано грумење брда.

Једино се Зрињска гора покорила,

заљубила у пјесму Уне,

путује са њом према сунцу у рађању.

Ту и тамо само се побуни, згрчи се, развуче, убоде сјевер,

па се опет врати, слуша натегнуте воде,

над бијелим коњима садре.

У лук полегао према сјеверу.

Глина точи бурљаву матицу,

Купа топи, а Сава гута незасита.

Са њега полећу стријеле сунца

на Покупље и Посавину.

У њему се рађају лавине вјетрова

бацане тетивом хрпта Шамарице.

И дан кад прође, и ноћ кад падне,

чује се, хуји, надире храпава пијесма,

пијесма горосјеча,

тешка, искидана,

из дубине шума, из

врела слободе.

Банија слободом мијери све вриједности.

Она је крух који се једе,

ваздух који се дише,

љубав која се воли.

Слобода је у њој јача од ње саме,

Па зато, ваљда, Кордунаши, Личани и Босанци

кажу у шали:

«Банијци се ноћу обувају, а дању изувају, али вазда шкиље преко брда.»…

«Јест...кад би ивер могао даље од кладе,»

другарски се побуни Банијац,

и затрпа истину широким осмијехом.

2. ЛЕГЕНДА

«Ој,Банијо, крвава хаљино....!»

Прича се овде кроз вјетар времена

Банија под сунцем у заласке плаче,

Сузе су јој зраке ријека са камена,

Коњаници бијели у оклопу драче.

Долинама језде,

застану код села,

да у боју палих кућишта напоје,

у мир старих прича тоне прошлост цијела,

само они неће да стишају своје.

Смирај им је скори замутио очи,

Испод воде свијетлост румена исклија,

Кад ватрени алат за брда заскочи,

Дан је цвијет од мака, а лептир Банија.

3. КРИШКЕ НОЋИ

Гриве боја....Предвечерје. Горе

У ниском небу вјетар се рађа.

Сутон мрси видике у боре,

Сумрак точи сивило безнађа.

Класје шишти плућима вечери,

Лединама трава устрептало дише,

Снага земље са њом себе мјери,

Жито сања прохујале кише.

Лагано кроз ноћ свијетлост небо дуби,

Шамарица шуми, и сам бескрај плави,

ућути кад месец косу јој пољуби,

а укрешу звијезде свијетлице у трави.

Зачарана броди низ Кумову сламу,

отела се леђа јату плетеница,

олакшаним тијелом испрва на таму,

као да је гнијездо напустила птица.

Испод њених крила млинове тијане

напајају ријеке грлом лаконица,

Брзе воде збоја колом исијане,

Вијечну пјесму шуште звуком лопатица.

Потоци бурљају, хук врбаци пију,

Пјесма дрвосјеча за брда се руши,

Кроз њу прича тече, пјева историју,

А снагом боде и срце и уши.

Гласови трепере, тек се неки свије,

У лук напет, јека затамбура,

Један другог јачином покрију:

«Ој, дјевојко, ти си моја цура!»

Букну ватра на ивици шуме,

Прште жиже, лутају угарци,

Села сијеку таму свијетлом старих лума,

Сокацима цвиле гобеље и палци.

....Повијене куће у бијелине чедне

љуљају се ритмом разиграних прела,

родиле су младост године последње,

љетина богата стољећем понијела.

Набујао пород пресудног времена,

Вјек се њиме кроз трајање диви,

Опор избој земље и камена,

У преливу ноћи као свјетлост живи.

Банија је ноћу будна и грлата,

До касно се чују трлице и таре,

Банија је ноћу дјевојка крилата,

Раздрагана вила неке бајке старе.

Од њених се чуда чежња ноћи храни,

По цестама гори буктињом ојкаче,

Кад јој поноћ срце са тишином рани,

Туга бистрих вода низ потоке плаче.

Часови су касни сликари без боја.

Сјенке као страсти у похоти крећу.

Одвоји се неки метеор од роја,

Без звука под небом минуте пролећу.

Тоне позно вријеме у вирове мрака,

У кудрава брда искићена росом,

Са краја та звијезда лиснатих облака

Пијана од ноћи бекрија космосом.

4. ТАМA

Зашто ових ноћи Шамарица ћути,

Помрчина густа потопила села,

Рупци црни Банијом просути,

Свјетлост звијезда над њом изгорјева.

Црни зуби ноћи кидају облике,

Тама једе струне мусавог мјесеца,

Хоритонат крошњу од чађаве лике,

Само бијелост росе капљама исјеца.

Са вранама мрака нијемо вријеме плута

У бездане грабе себе простор бљује,

Унутар некога врисне хор флаута,

Крик бурњака кишног чиме слух спаљује.

Пролеће је стало у ноћима овим,

Заледиле љето мелодије бола,

Јаук хода сатима њиховим,

Туга ломи збјегове уз кола.

Гусне тијесто таме спонама вијекова,

Миришу мјесеци воњом са гаришта,

Смрди правда људи и «богова»,

Претворена силом у велико ништа.

Авет-гуштер пуже кроз Банију,

Гмаз се љигав преко села шири,

Зубе кези и на галаксију,

На репу му игра Хасан и вампири.

Чопоре се хајке око кућа, села,

Градови у паклу кама и нишана,

Паукову мрежу Ен-де-ха посијела,

Понор вршће костур од бијелог дана.

Над Банијом небо мрклином крвари,

У камен стијећави згранула се брда,

Зелено су свукли у јару пожари,

Мук стратишта гризе кречом попут крда.

У њима се амбис цери грлом мрака,

Распукло зубало мамута гробара,

Шта је људско месо у талогу мрака,

И куљави несит гаси смрад од бара.

5. ГЛАСОВИ ИСКОНА

Злочин диже косе Шамарице,

Грми колос из грла стабала,

Грч напора у космато лице,

Зарили му усови обала.

Тко ми ватру на грудима жеже,

Тјело кида, а не зна за мјеру,

Тко ми срце Баније сажеже,

Па крв мути воде на сјеверу.

Тко ми носи гује у родове,

И воћаре гранатама оре,

Тко ми покла коње и волове,

Те ратаре не чујем из зоре.

Тко ми затру стада крчевина,

Какви вуци кољу говедаре,

Тко ми тресе плодове купина,

Дјеце нема, грмови ми старе.

Са неба ми птице опљачане,

Заудара шума облацима.

У жита ми ватре засијане,

Срп пламена жање разорима.

Месом мртвих миришу гаришта.

Снагом живих цвјетају гробови,

Глође коров тишину селишта,

Трње стеже, падине робови.

Земљо, шумо, ораницо моја,

Дубе теби ране око рана,

Голема је снагом туга боја,

Пјесма страшна пушчаних усана.

Када листом мој Планинац плаче,

И кад вране круже у јатима,

У утроби Крајина ми заче,

Тко загади себе лешевима.

Пије вјетар кишу и сњегове,

Путеви се под њим ујезере,

Ој, Банијо, избусај редове,

Граничаре, дреновину вјере.

Њедри искон, Банијо, из себе,

И са њиме вукове вијекове,

На присоју слобода нам зебе,

Крв пробија мразом у цвијетове.

Рађај, родна, гроздове олова,

Виноградом што га терет свијо,

Небо црно за лет соколова,

Гром је јула крила развијо.

Анђелијо, гаравих витица,

Огањ стријеле Калиник ти сплете,

Врхови му Пролом, Брезовица,

Черкезовац, «Ћорковачке јеле».

Удри, мила, разбуцај, нагари,

Кидај срцем хаљину крваву,

Још се турско с ње не испари,

А Швабо ти уткива Поглаву.

6. УСНУЛИ РАТАРИ

Око наших села вијенце брда плету,

Купама зеленим немирне младике,

И за њих се муње изломе у лету,

И пркосе мраку звиждуком пирике.

Усеви се стасом повили до југа,

Да сакупе сунце у путање птица,

Тељиг модрог неба, Шамарица дуга,

Ветром боја топи вид у дну зјеница.

Иловача тврда свезала обронке,

Гладна мушке снаге дјетелина лијеже,

Житом ржу косе у смираје звонке

Као да се сунце у снопове реже.

На осоју стране још гори влатање

Окитили њиве стрњишта, стогови,

Садјевено класје прска радовање,

Из бусена, срца, пјевају плугови.

Има међу њима рана у корову,

Слобода им узе цвијет бразда и птица.

Орачи су са њих у врелом олову

Посијали себе умјесто пшеница.

Бокоре се, букте, трњем и бујади,

Банијом до Уне, Банијом до Саве,

Питомином ријека, брдом као ланци,

Разапели своје карике крваве.

Снивају о њима у браздама јула

Ратари уснули у пожару рата,

Изђикалом травом тишина просула

Саломљена крила одлијетелих јата.

Окрилати срцем, Банијо, насели,

страдање њихово да животом тиња,

Орачи уснули, у вријеме засијели,

Ми топимо са вас сагове од иња.

И дођу нам тако, тако само стиже,

Преко зрака сунца, до овога села,

По грумењу брда роса капље гмиже

Уснулом колоном из неврата бијела.

Нека кукурузи шуштање смире.

Пшеница и трава нек се не таласа,

Са главица вјетрови нека не пире,

Немирне ријеке бујајте без гласа.

Тихо брда југа, јеко Редењака,

Вјечну пјесму вјетра кроз овршке шума,

Нек извори ћуте под ројем облака,

Узлетите птице као трептај ума.

Долазе наши...Селом одјек јеца

Уснулој колони тужаљку и страну,

Напред иду борци, строј проткала дјеца,

Родитељи стари и младост одбрана.

Тишина. Мирно, у саставу живом.

На десном крилу мртве чете стоје.

Из бригада палих ванредним сазивом.

Свечано предају дар вјечности своје.

Као свемир траје шутња од минута.

Зелеником доље, горе до Пелера,

Као тугу шапће мајка повинута

Шамарица пјесму југа и сјевера.

За њихову снагу постали смо јачи,

од пораста земље очи су нам пуне,

небо нашег срца нико не замрачи,

макар звијезде пале од Саве до Уне.

И када будућност нову свјетлост роди,

У сјај ових дана на Банију кане,

Рашириће руке и срце слободи,

Јер је вјечно топла као наше ране.

Јунацима палим вјенце брда плету,

Купама зеленим немирне младике,

Изнад њих се муње изломе у лету

Пркос злу баце звиждуком пирике.

Share this post


Link to post

LIČANIN SAM PONOSIM SE TIME!

Proljeće je, i ljeto nam stiže,

rodnoj kuci ja sam sad sve bliže,

željna su te Liko oba oka,

koliko si duga i široka.

Kad sam tamo k'o da sam u raju,

Liko moja eto me u maju,

rodna gruda kao magnet vuče,

kad ti krene srce jače tuče.

LIKO moja i sva sela tvoja,

da zapjevam to je želja moja,

LIČANIN sam ponosim se time,

kud god krenem to je moje ime.

autorka: SLADJA KOMAZEC

Share this post


Link to post

Пјесма једног Книњанина ...

Августа деведесет пете

Када сам био дјете

Била је пета година рата

У коме је био и мој тата !

Из Книна смо бјежали

Ја, сестра и мама

О тати ништа нисмо знали

Све нас је прекрила тама !

Тата се храбро

Борио за Србију

Ми смо се плашили

Да га не убију ...

Око нас се чују пушке

И лете гранате

А нигде ни трага, ни гласа

Од мог тате !

Али хвала Богу

Имао сам срећу

Радоснице татине

Заборавити нећу !

Аутор: Nemanja93_Knn

2006.

Share this post


Link to post

Живот је тако хтио

Не памтим... мали сам био.

Мине, зоље, гранате,

Чиме ће сузе да плате?

Пошли смо раном зором,

Ал куда нисмо знали...

Спавали под шатором,

Родбину спомињали.

Док су се огњишта гасила

Киша по путу звонила...

Да би ми живот спасила

У коприве матер ме склонила.

Браћа су пошла с бабом

Обручи када су пукли

Данима нисмо знали

Да л су се живи извукли...

Свашта се причало тада

Чуо се лош глас

Хвала Богу, живи и здрави

Стигли су прије нас...

А ђед је пола пута

Сигурно прешао пјешке

Он је један од многих

Што зна за муке тешке...

На нас су тенкове слали

Лисице, бијесне хијене

Невину дјецу клали

Старце, цивиле, жене...

Коме то очи мажу?

Кога то упорно лажу!?

Све и да истине има

Бог ће им судити свима...

Аутор: Mile_Kordunas

Share this post


Link to post

Нада Самарџија Бодирога,

Учини то умјесто мене

Када одеш тамо, тамо гдје се мисли губе,

тамо гдје се небо и распукла земља љубе,

тамо гдје су ходале ноге наше

а сад ходе ноге друге...

Тамо гдје остале су наше успомене

а сад ходе њихове сјене...

Молим те... умјесто мене тражи опрост!

Снагу, живот, за изгубљено вријеме!

Сјети се понекад,

са сјетом дивних времена,

тихе среће

кад се све буди у прољеће,

па ми реци: дал још увијек у нашем родном крају

ласте и роде свраћају?

Дал трешње онако цвјетају,

дал још вјетрови јако дувају?

Помириши бар једном трешњин цвијет!

И погледај птица лет!

Напиј се воде са неког врела,

само толико и ништа више...

Умјесто мене...

Да све баш не би избрисало вријеме!

Учини то умјесто мене!

Нада Самарџија Бодирога

Инђија, 23. 04. 2012.

Oznake: Nada Samardzija-Bodiroga

Share this post


Link to post

Вјерујем у васкрсење Крајине

Вјерујем у васкрснуће Господа Исуса Христа...

И у живот вјечни.... а не у смрт.

Вјерујем у дан и у свануће... а не у сутон и смркнуће.

У свјетлост... а не у таму!

Вјерујем у добро... а не зло.

Вјерујем у оптимизам и разум и моћ,

а не у разочарање и немоћ!

Вјерујем у живот вјечни и васкрснуће мога народа, пострадалог,

и на голготи разапетог!

Много је година прошло од нашег Великог петка!

Од нашег распећа!

Од како смо жртвовани....

Вјерујем да ће мој народ васкрснути,

и винути се међу праведнике!

Јер ја не видим других у моме народу.... осим праведника!

Даће Бог, па ће опет зора у моме крају!

И опет ће сунце свјетлошћу обасјати...

И живот удахнути нови!

И опет ће потоци и ријеке потећи,

жедне напојити, уморне окријепити!

Опет ће дјечија граја...

И опет, процвјетати ливаде и поља,

и стрна жита... и виногради.... и воћњаци...

И чобани и чобанице пјесме ће чобанске, Крајином пјевати!

И сватови.... и крштења.... и вјенчања!

Опет ће у моме крају живот!

Опет ће радост...

И опет ће срећа!

И опет ће људи бити људи, достојни људи!

Вјерујем у васрснуће... и живот вјечни!

Вјерујем!

15. април 2012.

Nada Samardzija-Bodigroga

Share this post


Link to post

Krenila kolona i jos se uvjek krece,

kao da se nikad zaustavit nece.

Tece kao rjeka kao krv iz vena,

daleko je moja kuca ostavljena.

Gledam ovu tugu gledam ovaj jad,

sta da pricam djeci kad postanem star.

Zvoni srpska crkva, srpskim slovom molim,

al ja samo moju Dalmaciju volim.

Dalmacijo moja kostas me zivota,

sto mi pusti dusu da se svjetom mota.

Citam neka slova al neznam sta pise,

zar dalmacije moje nigdje nema vise.

Dalmacijo moja vici iz sveg glasa,

da te cuje djete sto svjetom talasa.

Berem neko cvjece sto mirisa nema,

slamarice moja zar si izgorjela.

Pijem gorke suze mjesto crnog vina,

bukara mi posta suvenir iz davnina.

Nema vise bure nit zelene smreke,

nema vise bako kruva ispod peke.

Nema vise sjence nit ovaca bjeli,

Dalmacijo moja kud me zivot seli.

Jesu i crne verige, vatrenico stara,

e da mi je zavat vode sa bunara.

Nebi zalio zivjet ni dana zivota,

samo da je meni skocit preko plota.

Da obujem slape, kroz vinograde prodjem,

i jopet kao nekad svojoj kuci dodjem.

Da me grije biljac dok ljuta bura puse,

Dalmacijo moja ne izlazi iz duse.

Da udjem u konobu bacvu da ocepim,

jaoj majko moja kad se svega sjetim.

Da nakrivim kapu da zapjevam jednu,

bukovacku majko i zivota vrjednu.

Da zaigram briskulu janjca da osvojim,

Dalmacijo moja ja te ludo volim...

Autor: Milan Dragicevic

Share this post


Link to post

179222_183911324975315_4708555_n.jpg

Србским ратницима у спомен!

У ПАРКУ

У срце парка балада стане:

По њему сабласт се шетка

А цвет му разнесе тане;

У овом парку птица је ретка

И нема стабла без ране.

У овом парку светлост дања

Једва се уз стабло пропе.

Скривена стаза још увек сања

И чека на дечје стопе

У мрежи срушеног грања.

У овом парку дах ми заста

И корак ми се кочи:

Ни једно дрво не даје раста;

И болно боду ми очи

Вековна стабла кљаста.

У овом парку немир је клесан,

У окца мреже нас веже

И скупља у мучан несан.

У овом парку немири реже

И пада влажна плесан.

Др. Бранко Б. Ковачевић

УЗ ДУНАВ НА УШЋУ ВУКЕ -

ПЕСМЕ - Вуковар 1995. године

Share this post


Link to post

NEĆEMO VIŠE

Nećemo više Adici ići

Hrastu pod grane čvoraste,

Nećemo više pogled dići

Do krošnje da poraste.

Nećemo više tražiti hlada

Ni blagu senu na hrastu,

Niti će ruke naših nada

Do vrha da narastu.

Nećemo više gledati gnezda

Ni ptici grudi peraste.

Čekamo samo da gluvi bezdan

U bila naša preraste.

Naše se duše, iz mrtvog ugla,

Skloniše navek u laste.

I znasmo da će olovna kugla

U grud nam da ureste.

Dr. Branko B. Kovačević

Share this post


Link to post

Ljubav za rodni kraj

Kakva ljubav , tu srce je moje ,

pola duse, kraj ognjista stoje.

Hiljadu zelja i snova,

neispisanih slova..

Nocima nemogu da zaspim

a da o tebi rodni kraju ne mislim..

Mogu da odem na kraj svijeta,

uvjek ces biti moja ljepota.

Ljubim ti svaki kamen,

svaku crkvu i znamen.

Onaj ko zna sto je ljubav,

nikad te nece staviti u zaborav.

Ponos si moj , uvjek to kazem

srcu ljubav nemogu da slazem.

Autor: GAGA

Benkovacko guvno

26.02.2009.

Share this post


Link to post

Zar da zaboravim onaj kamen sivi,

zar može srce da izdrži,

pa da ovdje živi.

U ovoj ravnici,nepreglednoj tužnoj,

osta dio mene,na toj strani južnoj.

Čujem kako srce a i duša kaže,

tamo na jugu bi nam bilo draže.

Ne može mi Srem biti Dalmacija,

znam ja dobro šta mi srcu prija.

Svaki put kad odem, u svoj rodni kraj

u očima nosim uvjek isti sjaj.

Srce jače lupa i osmjeh na licu,

pretvorim se tamo ja u lutalicu.

Lutam tako ja bez cilja,

i pomislim, ne vjerujem,

dal je ovo zbilja.

Vratit ću se jednom to sam obećala,

da bi duši a i srcu, mira dala.

Autor: Gaga

Benkovacko guvno

24.03.2009.

Share this post


Link to post

SJECAM SE...

Sjecam se lijepog djetinjstva svog

prekinutim ratnim vihorom

Sjecam se svega sto drago mi bilo

i pregrst snova sto se snilo.

Putevi neki drevni i daleki

sa trnjem oporim posuti,

i tjeram srce da sjecanja izbrise

da ih tu sada nema vise.

Nema vise ljubicice

jutarnjom rosom umivenom

nema vise najljepseg cvijeta

sve se polako izgubilo.

Pozelim i sada kao nekad

da starica moja mene ceka

da mi otvori gvozena vrata

kad joj se vratim iz daleka.

Sjecam se svega iz djetinjstva mog

konj, krava i stari stog

sjecam se krajolika malog sela

i bakinog kruha sto sam jela.

Sad je neko vreme drugo

i trebalo nam je svima dugo

da prebolimo sve one zvjezdane noci

sve izvore i ljepote moci.

Znam da me ceka

neka druga rijeka,

neki drugi ljudi

grad sto se budi.

Zivot ide dalje,kao potok tece

ne vraca se vise proslo vece.

Nevracaju se vise ni vremena prosla

zato dobro biraj kuda budes posla.

U srcu svome nosi zemlju svoju

svoje nebo plavo i plavu boju.

Tamo nam ostadose sjecanja sva

to mi niko nece uzeti nikada!

Autor: Dinci_123

Benkovacko guvno

04.07.2009.

Share this post


Link to post

NISTA VISE NIJE KAO PRIJE

U srcu mi tuga kao kazna

Idem kuci, a ona je prazna.

Vracam joj se iz daleka svijeta

Otkad odoh prodje mnogo ljeta.

Gledam kucu, gledam oras stari.

Suze teku, dusa mi krvari.

Sve je isto ali ipak nije,

nista vise nije kao prije

Nema vise drustva iz mladosti

Nesta pjesme, nesta i radosti

Rusevine svuda oko mene

Kako bole stare uspomene

Sa usana uzdah krenu meni

Ovo ovdje moji su korijeni

Sve sto imam i sto mi je drago

Zavicaju ti moje blago.

Autor: Interceptor

Benkovacko guvno

02.10.2009.

Share this post


Link to post

KRAJINA KROZ VREME

Krajina je daleko ostala,

Puno sam je puta oplakala.

Gdje god idem, u sebi je nosim,

To sto jesam, time se ponosim.

Sila me je otud istjerala,

Nista sobom tad nisam imala.

Od tada me patnja samo prati,

Dragi boze, da tije to znati.

Svugdje ima puno dobri ljudi,

Krajina se pocela da budi.

Kao feniks, iz pepela raste,

Krajiske su doletele laste.

Lastavice prave ljepotice,

Vijte gnjezda svuda do litice.

Doce vreme, da i mladost nasa,

svoje ptice krajinom pronasa.

Ozivjece i nasa procelja,

Nasi ptici stvorit ce veselja.

Od pjesme ce krajina da ori,

Do tri dana, svacija dogori.

Autor: kuncar

Benkovacko guvno

09.12.2009.

Share this post


Link to post

Iz pera nastavnika Ilije

Stid te bilo magarčino stara!

Telefonom zove magarac sa mora,

Zove pčelu u dalekom svijetu

Da se vrati kući,svom šarenom svijetu,

Košnice će svijet sagraditi,

Pa će moći mirno,ponovo raditi.

Njemu pčela skromno odgovara:

"Stid te bilo,magarčino stara!

Košnice si moje razrušio.

Isisa si moja zlatna saća,

Pa sad zoveš da se kući vraća.

Ti ne zoveš što me mnogo voliš,

Nego da bi u Evropi bio,

A kad uđeš ponovo bi moje košnice rušio,

Sve rad zlobe i mržnje starodavne,

I rad moje vjere pravoslavne.

U Evropu idi, nek te prati sreća,

To su samo posla magareća!"

Benkovacko guvno

11.04.2010.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this