Sign in to follow this  
raspucin

Tito - strogo poverljivo

Recommended Posts

feljton preuzet sa sajta Vecenjih novosti objavljen aprila 2010....

Kršten pre rođenja!

Pero Simić, Zvonimir Despot

Nevešta ispravka knjige ro?enih Tuheljske župe ura?ena "u dobroj namjeri". Ponavlja? u jedine dve zvani?ne škole koje je završio

TEŠKO je u novijoj istoriji sveta naći ličnost o kojoj se više pisalo, a manje znalo, od Josipa Broza Tita.

Stanovnici bivše Jugoslavije znali su kako su se zvali Titovi omiljeni konji i psi, pudlice i papagaji, ali ne i kad je njihov doživotni predsednik stvarno rođen, pa je doživotni vođa bivše Jugoslavije potomcima ostavio najmanje 15 datuma svog rođenja.

Znali su o njegovoj ljubavi prema lovu i prirodi, domaćim i divljim životinjama, filmu i muzici, ali ne i o tome kad i ko ga je primio u Komunističku partiju Jugoslavije, preko koje će Tito 35 godina neprikosnoveno vladati državom.

Još manje se znalo kad ga je Moskva zaista imenovala za generalnog sekretara CK KPJ, o čemu je Tito izneo najmanje 16 različitih verzija. A ponajmanje se znalo kako je u staljinističkim pogromima u Sovjetskom Savezu, kad se on borio za dolazak na čelo CK KPJ, stradalo oko 800 jugoslovenskih komunista...

Na prvom, počasnom mestu knjige "Tito - strogo poverljivo", sa mnogim potpuno nepoznatim arhivskim dokumentima, nalazi se Titov krsni list, koga su autori otkrili u Titovoj ličnoj arhivi koja se od leta prošle godine čuva u beogradskom Arhivu Jugoslavije.

Dokument je izdat 24. maja 1945. godine u zagorskom selu Tuhelju. Popunjen je na štampanom obrascu, na kome u desnom gornjem uglu piše "Nezavisna Država Hrvatska". Ta oznaka je mastilom precrtana, a iznad nje je napisano "Federalna Hrvatska".

U gornjem središnjem delu gde je upisan naziv dokumenta piše "Krstni list" Zagrebačke nadbiskupije Rimokatoličke crkve, a u njemu piše:

"U matici krštenih rimokatoličke župe sv. Blažene Djevice Marije u Tuhelju, svezak deset, strana 79, pod brojem 95, ubilježeno je ovo: "Godine hiljadu osamsto devedeset druge, 1892, mjeseca: svibnja (maja) dana: sedmoga je rođen, a godine: 1892. dana: 8. svibnja (maja) kršten je Josip Broz."

Novorođenče je "zakoniti sin Franje Broz i Marije Javoršek", čije je "prebivalište u Kumrovcu br. 8."

Kumovi na krštenju su bili Pavao Jurić sa ženom Francom, seljaci, oboje rimokatolici.

Krštenje je obavio upravnik katoličke Tuheljske župe Juraj Čvek, a da se "podaci gore spomenute matice krštenih s tom maticom posve slažu, podpisani svedoči vlastoručnim podpisom i župnim pečatom St. Lončarić".

Uz potpis novog tadašnjeg upravnika Tuheljske župe upisano je i mesto i datum izdavanja dokumenta; "U Tuhelju dana 24., mjeseca svibnja, godine 1945."

Ovaj ekskluzivni dokument predstavlja danas najautentičniji i najvredniji zapis o datumu Titovog rođenja, jer je posle Titove smrti originalna knjiga rođenih Tuheljske župe vulgarno prepravljena.

Jugoslovenska javnost je o tom grubom falsifikatu prvi put obaveštena 25. maja 1982, dve godine posle Titove smrti. Tada je zagrebački "Vjesnik" javio da je neko nepoznato lice, nepoznatog dana, "u dobroj namjeri, u to ne treba sumnjati", namerno prepravilo datum Titovog rođenja u knjizi rođenih Tuheljske župe. Da bi opravdao to što je od 1945. Titov rođendan slavljen 25. maja, koji je kasnije pretvoren i u Dan mladosti, neznani junak je 7. maj 1892. prepravio u 25. maj 1892.

Falsifikator je pored novog datuma Titovog rođenja, 25. maja, zaboravio da "ispravi" i datum Titovog krštenja, 8. maj 1892, pa je po ovoj loše izvedenoj prepravci ispalo da je Tito prvo kršten, a tek onda rođen!

Velike nejasnoće decenijama su vladale i o ocenama koje je Tito imao i u Nižoj pučkoj (seljačkoj) školi u Kumrovcu i u Šegrtskoj školi u Sisku, jedinim zvaničnim školama koje je završio.

Svom zvaničnom biografu Vladimiru Dedijeru Tito je u autorizovanom izlaganju tvrdio da je bio "odličan đak" i da je "skoro svake godine dobijao prvu nagradu za učenje", a protokol kumrovečke Niže pučke škole i "Ispitno izviješće" Šegrtske škole u Sisku govore da je on i u jednoj i u drugoj školi bio ponavljač.

U Kumrovcu je ponavljao prvi razred, jer je iz hrvatskog jezika imao jedinicu, a odličnu, odnosno "vrlo pohvalnu" ocenu samo iz ćudorednosti (vladanja).

U ponovljenom prvom razredu kumrovečke škole iz hrvatskog je dobio najnižu prelaznu ocenu - dvojku.

U drugom razredu je bio vrlo dobar, u trećem nije znao ni za jednu peticu, a u četvrtom je imao peticu samo iz vladanja.

Dve godine po završetku kumrovečke Niže pučke škole, Tito je najveće probleme u Šegrtskoj školi u Sisku imao u računu. Zbog toga je ponavljao treći razred, a u ponovljenom razredu iz ovog predmeta jedva je dobio prelaznu ocenu - dovoljan.

Bez obzira na činjenice, fama o "odličnom đaku" decenijama je vladala ne samo Jugoslavijom, već i širom sveta.

KO JE REKAO NE

SPISAK nepoznanica iz Titove biografije obeležio je sve faze njegove karijere, od toga ko je kome 1948. rekao "istorijsko ne", Tito Staljinu ili Staljin Titu, pa sve do tek otkrivenog dokumenta koji govori o tome kako je 3. januara 1980, čim je Tito otišao na svoje poslednje putovanje, u Klinički centar u Ljubljani, provaljena najveća državna i vojna tajna Titove Jugoslavije - plan odbrane njenog integriteta i suvereniteta.

Share this post


Link to post
Šefa na gubilište!

Pero Simić, Zvonimir Despot

Ivan Gržeti? streljan posle teških ocena najbližeg saradnika. Iz KPJ posmrtno izba?eni svi Jugosloveni ubijeni u SSSR

TITOVE karakteristike o vodećim jugoslovenskim komunistima koji su uoči Drugog svetskog rata streljani u Sovjetskom Savezu predstavljaju najmisteriozniji period njegove karijere. Tito je tu tajnu krio do kraja života čak i od svojih najbližih saradnika i najintimnijih prijatelja.

Autori ovog feljtona upravo su u Moskvi otkrili strogo poverljivu izjavu koju je Tito jula 1936. u sovjetskoj prestonici dao o svom partijskom šefu, predstavniku KPJ u Kominterni, Ivanu Gržetiću Flajšeru.

Titove oštre reči izrečene na račun ovog čoveka, s kojim je pre toga godinu dana lojalno radio i sarađivao u Moskvi, uskoro su Gržetića koštale glave!

U ovoj izjavi, koja je sedam decenija čuvana u Staljinovom arhivu u Moskvi, Tito je Gržetića ocrnio od glave do pete:

- Flajšer je bezosećajan drug i ima birokratski odnos prema ljudima...

- Flajšer je zaista drug koji je potpuno nemaran.

- Flajšer se pretvorio u pravog pijanicu.

- Flajšer ne otvara nikakva politička pitanja u Predstavništvu (KPJ u Kominterni) i ne vodi nikakav posao među (jugoslovenskom) emigracijom (u Sovjetskom Savezu).

Ove teške reči Tito je o svom prvom pretpostavljenom poverio bugarskom komunisti Ivanu Karaivanovu, kadroviku Kominterne za balkanske zemlje.

O ovoj Titovoj izjavi Karaivanov je 10. jula 1936. pismeno obavestio svog šefa, jednog od vodećih kadrovika Kominterne, „druga Černomordika“. Obavestio ga je i o tome da mu je pažnju na Gržetića skrenuo „drug Valter“, kako su Tita konspirativno zvali u Kominterni.

- S ovim podacima koje mi je predao Valter potpuno se slažem, a neko vreme sam i posmatrao Flajšera i pitao o njemu i druge drugove - ističe Karaivanov i dodaje:

- Smatram da je svrsishodno da se ova stvar istraži...

Na signal Tita i Karaivanova ubrzo je reagovao i „drug Černomordik“, koji je u desnom gornjem uglu ovog dokumenta svojeručno, na ruskom jeziku, napisao:

„Zatražiti lični dosije (Flajšera) iz kadrovskog odeljenja Kominterne.“

Godinu dana kasnije, 14. avgusta 1937, Ivan Gržetić Flajšer je uhapšen u Moskvi. Na montiranom sudskom procesu, organizovanom 3. oktobra 1937, osuđen je na smrt i istog dana streljan.

Ivan Karaivanov nije bio obični činovnik Kominterne. Kao i svi kadrovici Kominterne, bio je agent sovjetskih specijalnih službi s kojima je sarađivao pod pseudonimom Špiner.

Tu tajnu pred kraj života nehotice je otkrio sam Tito. Ne pominjući da mu je ikad davao bilo kakvu karakteristiku o Gržetiću ili bilo kom drugom jugoslovenskom komunisti koga je „pojela magla“ u Sovjetskom Savezu, Tito je marta 1977. na jednom predavanju u Kumrovcu iznenada pomenuo i Ivana Karaivanova. Zahvaljujući mu se na „velikoj pomoći“ koju mu je pružio pre njegovog izbora za generalnog sekretara CK KPJ, Tito je tada rekao:

- Ivan Karaivanov je bio iz NKVD, ujedno je vodio izdavačka preduzeća u Moskvi, inostranu štampu itd. Osim toga što je bio NKVD-ovac, radio je u aparatu Kominterne.

Godinu i po dana posle Gržetićevog streljanja, Tito je opet izgovorio njegovo ime. Bilo je to 19. marta 1939, na prvom sastanku privremenog rukovodstva KPJ, održanom u Bohinjskoj Bistrici.

Zajedno sa petoricom svojih saradnika, Edvardom Kardeljom, Milovanom Đilasom, Josipom Krašom, Francom Leskošekom i Ivom Lolom Ribarom, Tito je tog dana Gržetića posmrtno isključio iz KPJ. I tako je objektivno potvrdio iskonstruisane optužbe zbog kojih je Gržetić streljan u Moskvi.

Pored Gržetića, Tito, Kardelj, Đilas, Kraš, Leskošek i Ribar su na ovom skupu jednoglasno iz KPJ posmrtno izbacili sve Jugoslovene koji su do tog časa bili likvidirani u staljinističkim pogromima u Sovjetskom Savezu. A bilo ih je oko 800!

Tito i njegova složna petorka najurili su tada iz KPJ i one jugoslovenske komuniste koji su u Staljinovoj „zemlji obećanoj“ bili osumnjičeni i uhapšeni, ali ne još i streljani.

Bilo ih je najmanje jedanaestoro, a među njima i neki od osnivača KPJ i dvojica njenih ranijih generalnih sekretara: Sima Marković, Jovan Mališić, Vladimir Ćopić, Radomir Vujović, Kosta Novaković, Simo Miljuš, Akif Šeremet, Janko Jovanović, Adolf Vajs, Robert Valtgoni i Vilhelm Horvaj.

O većini njih, isto kao i o Flajšeru i drugim vodećim ličnostima KPJ, Tito je još od 1935. Karaivanovu i njegovom obaveštajnom šefu „drugu Jakuboviču“ davao sve negativnije „podatke“ i „mišljenja“.

Petnaestak godina kasnije, Sovjeti su posle Staljinove smrti rehabilitovali Gržetića i jedanaestoricu Jugoslovena streljanih 19. aprila 1939. Proglasili su nevinima i oko 800 Jugoslovena pobijenih pred Drugi svetski rat u Sovjetskom Savezu. Tito i njegovi saradnici nikad nisu smogli snage da isprave veliku istorijsku nepravdu koju su im naneli. Naprotiv, Izvršni komitet Titovog Centralnog komiteta je 20. septembra 1968. zaključio da „ne treba ići na rehabilitaciju ovih ličnosti, jer ih naša Partija nije ni osuđivala, ni kažnjavala“!

Dvanaest godina posle ove odluke Titov Centralni komitet je 1. maja 1979. godine, povodom 40-godišnjice sastanka u Bohinjskoj Bistrici, održao svečanu sednicu u Ljubljani. Glavna tema skupa u Bohinjskoj Bistrici bilo je izbacivanje iz KPJ svih Jugoslovena koji su, kako se na tom sastanku govorilo, „gore sjeli“. Bio je to jedan od najvažnijih uslova koje je Moskva postavila Titu da bi ga imenovala za generalnog sekretara CK KPJ.

UBIJENI PO DIKTATU

SAMO mesec dana pošto su ih Tito, Kardelj, Đilas, Kraš, Leskošek i Ribar optužili za izdaju i izbacili iz KPJ, u Moskvi je streljano svih jedanaestoro funkcionera KPJ. Streljani su istog dana, 19. marta 1939, kad se navršilo mesec dana od prvog sastanka privremenog rukovodstva KPJ u Bohinjskoj Bistrici.

Share this post


Link to post
Robija i posle smrti

Pero Simić, Zvonimir Despot

Telo Dražinog advokata predato porodici tek po isteku kazne. Vru?a veza sa

Moskvom odredila tok Dražinog su?enja

PODIZANJE optužnice protiv svog najvećeg ratnog neprijatelja, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini generala Dragoljuba - Draže Mihailovića, najuže jugoslovensko rukovodstvo nije dočekalo zajedno. Krajem maja i početkom juna 1946. Tito i Aleksandar Ranković su bili u poseti Staljinu u Moskvi, a Edvard Kardelj i Milovan Đilas su ostali u Beogradu.

Radio-veze između Beograda i Moskve non-stop su bile otvorene.

Najpre su Tito i Ranković tražili da se izvrše “političke korekcije” u optužnici, a da proces počne 10. juna.

Đilas je odgovorio 25. maja. Njegova depeša bila je naslovljena “Dedi”, kako je Titovo rukovodstvo oslovljavalo Moskvu:

- Optužnicu ćemo pogledati. Onaj deo koji se tiče Draže napravljen je veoma dobro, drugi deo o emigrantima (jugoslovenskoj ratnoj izbegličkoj vladi u Londonu) je daleko slabiji zbog toga što nismo imali dovoljno vremena i nemamo dovoljno dokumenata. Izvršene su najvažnije političke korekcije. Na osnovu Tvoje naredbe (Slobodanu) Peneziću (ministru unutrašnjih poslova Srbije) optužnica treba da bude predata 2. juna, a proces treba zakazati za 10. jun. To će biti učinjeno ako od tebe do 2. juna ne dobijemo drugačiji nalog.

Đilas

Pet dana kasnije, 30. maja, iz Moskve je stigla nova šifrovana depeša Đilasu:

- Neka u optužnicu uđe sve o Englezima i Amerikancima (o njihovoj podršci tokom rata Draži Mihailoviću), budući da se to ne tiče direktno samih vlada tih zemalja. U toku sudskog procesa videćemo šta će od toga biti izneto na otvorenoj, a šta na zatvorenoj sednici. Na otvorenoj sednici ćemo verovatno izneti sve u vezi s pojedinim ličnostima iz vojnih misija te dve zemlje (koje su se za vreme rata nalazile kod Mihailovića). Na primer, sastanak s Nemcima, podsticanje četnika na borbu protiv nas i tako dalje.

Početak sudskog procesa neka bude 10. juna.

Ranković

Prvog juna iz Beograda stiže odgovor. Javljajući Titu i Rankoviću da će komunisti i u Saveznom veću i u Veću naroda jugoslovenske skupštine imati ubedljivu većinu (u prvom veću 291 od 349, a u drugom 121 od 175 delegata), Đilas odmah prelazi na optužnicu protiv Mihailovića:

- Optužnica je već bila gotova kada smo dobili Tvoj telegram u kome se kaže da uključimo materijale o Englezima i Amerikancima, ali budući da advokatu nije bila predata, stigli smo to dodatno uneti i ponovo otkucati. Uneti su materijali o (Bilu) Hadsonu, (Robertu) Makdauelu, naredbe koje su oni doneli od njihovog rukovodstva i izjave koje su oni predali Draži, koje se tiču nas. (Britanskog i američkog oficira Titovo rukovodstvo je sumnjičilo zbog njihove naklonosti prema Mihailoviću.)

- Englesku i američku vladu nigde ne spominjemo - kaže Đilas i dodaje:

- Kardelj i ja smo odlučili da se advokatu preda optužnica, kako ne bi bilo prigovora da nisu imali vremena da pripreme odbranu.

Trećeg juna Đilasu iz Moskve stiže telegram:

- Nije bilo potrebno predavati optužnicu odbrani, već osigurati da je oni prouče u prostorijama suda, kako sam se dogovorio s Penezićem. Ako ste to već učinili, potrebno je obavezati odbranu da sve čuva u tajnosti i upozoriti ih da će biti pozvani na sudsku odgovornost ako bilo šta postane poznato pre početka procesa. Imajte u vidu da neko iz odbrane može pobeći preko granice s optužnicom i na taj način dati mogućnost stranoj reakciji da otvori kampanju pre početka procesa. Ispitajte mogućnost da im se optužnica oduzme i da im se preda na proučavanje u prostorijama suda.

Već posle nekoliko sati Đilas odgovara Rankoviću:

- Kada smo dobili tvoj telegram, advokatima su već bili predali optužnicu. Pre toga su potpisali obavezu o čuvanju državne tajne. U slučaju da oni ne dobiju optužnicu, oni bi to mogli iskoristiti na suđenju jer među advokatima, kao što ti je poznato, postoje elementi koji su za nas neprijateljski. Ako ne bismo predali optužnicu, ne bismo mnogo dobili u vezi sa čuvanjem državne tajne, zato što advokati ipak mogu sve čitati i imaju pravo da rade koncepte. Meni je bila poznata tvoja naredba Peneziću, ali ja i Kardelj smo dugo razmatrali to pitanje i nismo mogli naći drugo rešenje.

Najspektakularniji proces Titove predsedničke karijere počeo je 10. jula 1946. Okončan je već za šest dana smrtnom presudom Mihailoviću, čiji posmrtni ostaci ni do danas nisu otkriveni.

Njegovog branioca, dr Dragića Joksimovića, Tito je javno žigosao i pre nego što je presuđeno Draži Mihailoviću:

- Taj advokat brani Mihailovića na način koji je protivan interesima naših naroda, prosto - kao svaki narodni neprijatelj - rekao je Tito 14. jula 1946. na Cetinju, uoči izricanja presude Mihailoviću.

Ovom odvažnom pravniku, čiji je jedini greh bio to što se držao zakona i činjenica, a ne ideologije i vlasti, uskoro je uskraćeno pravo da se bavi advokaturom, a tri godine kasnije osuđen je na tri godine robije i gubitak građanskih prava na godinu dana. U noći između 31. jula i 1. avgusta 1951. preminuo je u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Porodica je zatražila da preuzme njegove posmrtne ostatke, ali zatvorske vlasti su bile neumoljive:

- Njegovo mrtvo telo mora na groblju mitrovačkog zatvora da odleži ostatak robije na koju je Joksimović osuđen!

ADVOKATE NA PROBU

ALEKSANDAR Ranković se 6. juna ponovo javio iz Moskve:

- Osigurajte da optužnica ne izađe izvan kruga odbrane, kako inostrana reakcija ne bi mogla organizovati proces u inostranstvu pre početka pravog procesa u Beogradu. Kontrolišite sumnjive advokate i neke od njih stavite i na probu.

(Nastaviće se)

Share this post


Link to post
Dečji dodatak dedi

Pero Simić, Zvonimir Despot

Maršal primao plate, honorare, dodatke na unu?ad, zaradu farmi i konjušnica. Posebna cena za pri?e iz bukvara i udžbenika

Dečji dodaci za unučad Josipa i Zlaticu

MEĐU mnogim misterijama koje su ostale o Titu jedno od najistaknutijih mesta pripada njegovim platama, deviznim dnevnicama i autorskim honorarima, o čemu se sve do danas ništa nije znalo. Mnogi njegovi savremenici su smatrali da on nije imao nikakva redovna mesečna primanja, jer je živeo o državnom trošku, pa mu novac nije ni bio potreban.

Tek uoči ulaska u štampu knjige „Tito strogo poverljivo“ čuvari lične arhive doživotnog predsednika bivše Jugoslavije omogućili su nam da prvi zavirimo u ovu dobro čuvanu tajnu.

Otkrili smo da je Tito od dolaska na vlast imao redovnu platu i niz drugih stalnih mesečnih primanja. Odmah posle rata, imao je veću reprezentaciju nego platu. Plata mu je bila 20.000, a reprezentacija 35.000 dinara.

Odnos između plate i reprezentacije uskoro se promenio pa mu je 1953. plata bila sedam i po puta veća - 150.000 dinara. Taj iznos je bio pet puta veći od plate poslanika Savezne narodne skupštine, koja je iznosila 30.000 dinara. Uz platu je primao i 10.000 dinara dečjih dodataka. Pet godina kasnije, 1958, plata mu je povećana za 56 odsto i dostigla je 250.000 dinara, a dečji dodaci su povećani na 11.200 dinara.

Deset godina kasnije, 30. juna 1963, predsednik Savezne skupštine Edvard Kardelj i predsednik Saveznog veća Savezne skupštine Mijalko Todorović povećali su mu platu na 400.000 dinara, a iz te odluke saznajemo da su troškovi Titove reprezentacije određivani saveznim jugoslovenskim budžetom.

Iz ovog rešenja čitamo i jednu posebnu zanimljivost. Ni na Titovu platu, ni na njegovu reprezentaciju „ne plaćaju se doprinosi, porezi i druge dažbine“.

Aprila 1965, Administrativna komisija Saveznog veća Savezne skupštine jednom poverljivom odlukom povećava Titu retroaktivno, od 1. januara te godine, platu na 550.000 dinara. Titu se, izgleda, ovaj iznos nije sviđao, pa u dnu ovog rešenja čitamo rukom pisanu napomenu da se Titu od 1. januara 1965, umesto određenih 550.000 „isplaćuje 800.000 dinara mesečno“.

Juna 1967, prinadležnosti su mu povećane za 25 odsto, početkom januara 1969. usledilo je novo povećanje od deset odsto, a od kraja novembra te godine Tito je dobijao još jednu platu. Savezni sekretar za narodnu odbranu general Nikola Ljubičić svojom strogo poverljivom odlukom odredio mu je „naknadu za vršenje funkcije vrhovnog komandanta“. Naknada je iznosila osam hiljada novih dinara, što je bilo nešto više od 70 odsto Titove predsedničke plate.

Istog dana kada je odluka doneta, Tito je naknadu primio za tri meseca unapred.

Četrdesetak dana posle donošenja rešenja o isplaćivanju ove nove plate Titu je naknada za vršenje funkcije vrhovnog komandanta povećana za 25 odsto i zaokružena na deset hiljada novih dinara.

Redovno je dobijao i autorske honorare za objavljivanje knjiga svojih govora i intervjua. Tako je 1959, kada mu je plata bila 250.000 dinara samo od zagrebačkog izdavačkog preduzaća „Naprijed“ dobio honorar od 7.502.700 dinara. Visoke honorare je dobijao i od „Kulture“ i „Vojnog dela“, „Foruma“, „Cankarjeve založbe“, „Rilindije“ i drugih izdavača. U Titovo ime ugovore sa izdavačima potpisivao je njegov savetnik, bivši novinar „Politike“ Tihomir Stanojević, a honorar je uplaćivan na predsednički konto.

Mnogobrojni jugoslovenski izdavači udžbenika uplaćivali su mu preko Jugoslovenske autorske agencije honorare i za obavezne priče o Titu iz bukvara i drugihškolskih knjiga.

JoŠje zanimljivije da je, pored dečjeg dodatka za svog sina Aleksandra - Mišu, Tito više od 15 godina primao dečje dodatke i na dvoje unučadi - Josipa i Zlaticu. Tek u proleće 1965. jedan Titov činovnik zamolio je Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove da svom radniku, Titovom sinu Žarku, „pomogne u oformljenju dokumentacije radi ostvarivanja prava na dečji dodatak“.

Prva zajednička knjiga jednog srpskog i jednog hrvatskog autora koja se bavi kontroverzama iz naše novije istorije, donosi i nekoliko još zanimljivijih podataka o Titovom odnosu prema novcu. Ona pokazuje da je Tito imao velike prihode i od svojih farmi i konjušnica koje su izdržavane iz državne kase. Tako je, recimo, 1958. od ovaca sa farme u Han Pijesku dobijeno 92 kilograma oprane vune koja je prodata, a sav novac je „predat drugu Predsedniku“!

SliČno se dešavalo i sa prodajom konja iz Titovih konjušnica u Beogradu, Karađorđevu, Đakovu, Sinju i Brionima.

DEVIZE PRVE VRSTE

TITO je sve vreme svoje vladavine primao i specijalne devizne dnevnice. Bile su to „devizne dnevnice prve vrste uvećane za 200 odsto“, a njegova supruga Jovanka i članovi Predsedništva SFRJ primali su „devizne dnevnice prve vrste uvećane za 50 odsto“. Uz to, Tito je primao i stalne paušalne dodatke kao nosilac „Partizanske spomenice 1941“ i ordena narodnog heroja.

Nastaviće se

Share this post


Link to post
Kosmet pod tepih!

Pero Simić, Zvonimir Despot

Broz 1968. govori o nahuškanoj manjini koja ima cilj da razbija izloge. Glas Vatikana: Kosovo republika akt mudrosti i plemenitosti

LETA 1968. na Kosovu i Metohiji su se čuli prvi zahtevi da Jugoslavija uvede jedinstven pravni presedan u svetu, da pored republika i svojim pokrajinama i nacionalnim manjinama, koje u njima žive, dozvoli pravo na samoopredeljenje! Te ideje 25. septembra 1968. oštro je osudio jedan od lidera kosmetskih Albanaca, predsednik Pokrajinske skupštine Fadil Hodža. On je na zajedničkoj sednici Pokrajinskog i Organizaciono-političkog veća kosmetske skupštine „pojedincima koji ne vide ili ne žele da vide ništa dalje od samoopredeljenja“ rekao da se „od drveta ne vidi šuma“:

- Treba istaći da mi i bez ustavnopravnog izražavanja prava na samoopredeljenje, ostajući pri svojim mišljenjima i predlozima, obezbeđujemo punu afirmaciju Autonomne Pokrajine i punu ravnopravnost naroda i narodnosti i njihovog jezika i pisma.

- Ako se prihvate svi naši predlozi da se obezbedi ravnopravnost Albanaca sa svim narodima (Jugoslavije), i ne samo Albanaca nego svih narodnosti, njihovog jezika, pisma, njihovog simbola i dr. insistiranje na jednoj frazi, tj. samoopredeljenju, bilo bi nepolitičko, bilo bi tvrdoglavost koja ne donosi ništa.

Nazvao je one koji insistiraju na toj „frazi“, „neprijateljima našeg sistema“:

- Oni se drže jedne reči, i otvoreno na jedan ili drugi način kažu da bez samoopredeljenja nema ravnopravnosti. Ovu parolu su oni izmislili. To mogu naši narodi i komunisti da bace u vodu, a treba to i učiniti.

Tridesetak dana kasnije, sredinom oktobra 1968, savetnik Izaslanstva SFRJ u Vatikanu Stjepan Humel sreo se u Rimu sa Karlom Kastelom, referentom Vatikana za širenje katoličke vere na Kosmetu, u Bosni i Makedoniji.

Kastel je na račun jugoslovenskog rukovodstva izrekao nekoliko izuzetnih komplimenata, a onda je pitao:

- Da li će Jugoslavija uskoro jugoslovenskim Albancima doista priznati pravo da se u okviru Jugoslavije konstituiraju u zasebnu republiku?

Sam je ponudio i odgovor:

- Poznate su mi sve teškoće, istorijske i druge, vezane s tim problemom, ali mi je takođe poznato da to jugoslovenski Albanci traže i očekuju. To bi bilo ne samo u skladu s vašim ustavom i politikom pune ravnopravnosti jugoslovenskih naroda već bi predstavljalo akt najviše plemenitosti i političke mudrosti i dalekovidosti!

U istom stilu je dodao:

- Svi albanski sveštenici iz Jugoslavije s kojima sam dolazio u dodir odani su jugoslovenskoj ideji i jugoslovenskoj državi.

Mesec i po kasnije, krajem novembra 1968. u Prištini, Uroševcu, Gnjilanu i Podujevu organizovane su prve separatističke demonstracije kosmetskih Albanaca, na kojima je promovisan politički projekat razbijanja Jugoslavije oličen u paroli „Kosovo - republika“.

Tita su kosmetske demonstracije zatekle u Jajcu, na proslavi 25-godišnjice Drugog zasedanja AVNOJ-a.

Poslednjeg dana njegovog boravka u Jajcu, 30. novembra 1968, jedan novinar ga je pitao šta misli o onome što se tih dana dešavalo na Kosovu i Metohiji. Iz neredigovane i necenzurisane verzije njegovog odgovora, koja se čuva u Titovoj ličnoj arhivi u Beogradu, čitamo kako je on odgovorio na to pitanje:

- To je bila jedna manjina, grupa koja je nahuškala jedan dio, ne sve, jedan manji dio omladine i studenata uglavnom koji su išli onako da razbiju izlog kao što i na Zapadu razbijaju izloge ili u svim zemljama. Malo koja (zemlja) nema takvih slučajeva.

- Šta sada tu dramatizirati taj slučaj? Pokazalo se da na Kosovu, gde postoji rukovodstvo Albanaca uglavnom, ima nešto Srba i Crnogoraca. Ali uglavnom odgovorni su drugovi Albanci, da su oni vrlo brzo to likvidirali.

U nastavku izlaganja omaklo mu se da i on sam pokrajinu nazove republikom:

- Drugovi Albanci su jednostavno, ne silom, nego prosto su objasnili ljudima o čemu se radi. I došlo je danas do opšte osude (demonstracija) kod naroda. Bile su ogromne manifestacije gdje je narod rekao da neće dozvoliti da mu razni elementi onemogućavaju pravilan unutrašnji razvitak, to jest bratstvo i jedinstvo na tom sektoru, odnosno na teritoriji autonomne republike!

- Prema tome, ništa tamo tragičnoga nije se dogodilo. Sada je sve svršeno i mislim da bi bilo vrijeme da se to ne nateže suviše.

Dve i po godine kasnije, aprila 1971, šef Službe državne bezbednosti Jugoslavije obavestio je Tita da je SDB Kosova i Metohije „znala i dan i sat kada treba da dođe do demonstracija“ i da je o tome odmah obavestila kosovsko rukovodstvo. Kosmetski lideri su im odgovorili:

- To nije vaša briga, stanje nije takvo, mi odgovaramo za to, vi radite svoje poslove i nemojte da se sekirate!

Tito ovu informaciju, izrečenu u prisustvu sedmorice funkcionera SDB Jugoslavije, člana Saveznog izvršnog veća Marka Bulca i v.d. šefa kabineta predsednika Republike uopšte nije komentarisao.

USTAV PROMENJEN U TIŠINI

MAJA 1973. u Beogradu je održana zajednička zatvorena sednica Predsedništva SFRJ i Predsedništva SKJ. Razgovaralo se o promenama jugoslovenskog Ustava, kojima je Jugoslavija postajala virtuelna država, čak i bez svoje teritorije, jer su njene unutrašnje administrativne granice pretvarane u državne.

Predsednik Predsedništva Srbije Dragoslav Marković predložio je da se promene usvoje bez diskusije, „jer smo svi mi ovde prisutni učestvovali u izradi ustavnih promena“. Predlog je jednoglasno prihvaćen.

(Nastaviće se)

Share this post


Link to post
Vođa misli za sve

Pero Simić, Zvonimir Despot

Protiv obra?una sa Markom Nikezi?em tridesetak u?esnika sastanka vode?ih ljudi Srbije. Propao plan o ukidanju Filozofskog fakulteta

DESETAK meseci posle hrvatskog, Tito je oktobra 1972. smenio i rukovodstvo Srbije. Marka Nikezića, predsednika Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i njegove saradnike optužio je za liberalan odnos prema "klasnom neprijatelju" i grupi profesora i asistenata Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji su kritički govorili o Titovom režimu.

Mesecima je tražio da srpsko vođstvo izda nalog za hapšenje Ljubomira Tadića, Mihaila Markovića, Zage Pešić-Golubović, Miladina Životića, Svetozara Stojanovića, Dragoljuba Mićunovića, Nebojšu Popova i Trivu Inđića, a Nikezić je uporno odbijao da odobri taj čin.

Nezadovoljan neposlušnošću lidera CK SK Srbije, Tito je 9. oktobra 1972. na sastanku sa političkim aktivom Srbije izjavio:

- Među nama postoje ideološke razlike. Već godinama govorimo da postoji klasni neprijatelj, a neki tvrde da ne postoji. Godinama govorimo o Beogradskom univerzitetu, o vaspitačima, a vi ništa niste uradili. Ja imam imena i sada. Neki kod vas sve to potcenjuju. To mora iritirati svakog poštenog komunistu.

U obračunu sa Nikezićem Tito i njegovi najbliži saradnici su u "akciji protiv srpskog rukovodstva", prema jednom sovjetskom obaveštajnom podatku, koji se objavljuje u knjizi "Tito strogo poverljivo", "uglavnom koristili materijale koje im je predao general Ivan Mišković, Titov specijalni savetnik za pitanja bezbednosti".

Bez obzira na višemesečne pripreme, Tito je na sastanku sa političkim vođstvom Srbije prvi i jedini put u svojoj predsedničkoj karijeri ostao u manjini. Protiv njegovog obračuna sa Nikezićem izjasnilo se čak tridesetak učesnika sastanka, ali Tito je rekao da većina nekad ne mora biti u pravu. I uz pomoć predsednika Skupštine Srbije Dragoslava Markovića, člana najužeg rukovodstva SKJ Petra Stambolića i nekolicine starih srpskih komunista uspeo je da ukloni i nesposlušnog Nikezića i svih tridesetak svojih neistomišljenika i oko 4.000 političkih i privrednih funkcionera širom Srbije.

Posle seče srpskih liberala u Nemačkoj se, prema jednom dokumentu koji se čuva u Titovoj ličnoj arhivi u Beogradu, govorilo da u Jugoslaviji "niko ne sme da ima svoje mišljenje, jer mišljenje svih mora da bude Titovo mišljenje".

Čim su liberali sklonjeni, novo srpsko rukovodstvo pokrenulo je proceduru izbacivanja sa Filozofskog fakulteta osmoro Titovih kritičara. Zapelo je u Savetu fakulteta, pa je 27. februara 1974. u Predsedništvu Skupštine Srbije održan jedan zatvoreni sastanak, koji je sve do danas ostao pod velom tajne.

Na tom skupu, o kome je Tito odmah obavešten, odlučeno je da se, radi uklanjanja osmoro profesora i asistenata, "ukine Filozofski fakultet"! - Posle toga bi se - kako stoji u ovoj odluci - odmah osnovao novi Filozofsko-istorijski fakultet, a posebna komisija bi izvršila reviziju čitavog nastavnog osoblja.

Na sastanku je "jednoglasno zaključeno da se ponašanje partijske organizacije na Filozofskom fakultetu", koja je stala u zaštitu anatemisanih profesora i asistenata, "više ne može tolerisati", pa je rešeno da se "ta organizacija raspusti".

Dogovoreno je da Izvršno veće Srbije, paralelno s ukidanjem Filozofskog fakulteta, "pokrene inicijativu za donošenje Zakona čije će odredbe omogućiti i uklanjanje ove grupe nastavnika".

U poslednjem trenutku odustalo se od "revizije čitavog nastavnog osoblja", pa se sve svelo na donošenje posebnog zakona kojim je sa Filozofskog fakulteta najureno osmoro nastavnika. Tito više nije imao razloga da u džepu nosi spisak sa njihovim imenima.

IZMAKLA NOBELOVA NAGRADA

Gotovo jedino što Tito u životu nije ostvario, a želeo je, bila je Nobelova nagrada za mir 1973.

Pored desetina javnih i kulturnih ličnosti, Titovu kandidaturu podržalo je 14 državnika, ali neki su odbili da to učine. Među njima i nemački kancelar Vili Brant, bivši generalni sekretar Ujedinjenih nacija U Tant, italijanski političar Pjetro Neni, predsednik Finske Urho Kekonen, predsednik Svetskog jevrejskog kongresa Naum Goldman, danski političar Oto Krag.

Posebno iznenađenje predstavljala je činjenica da su Titovu kandidaturu odbili da podrže indijska premijerka Indira Gandi i etiopski car Haile Selasije. Dobitnici Nobelove nagrade za mir za 1973. bili su američki državni sekretar Henri Kisindžer i ministar inostranih poslova Severnog Vijetnama Le Duk To.

Nastaviće se

Share this post


Link to post

Nešto nema mnogo diskusija na ovoj diskusiji. A i samo ime diskusije ipak pretpostavlja (kultutrno ) suočavanje različitih mišljenja.Baš me zanima koji je razlog tomu.

:D)))))))

I dok ja razmišljam ( a i mi pomažete u tome) , možda bi bilo dobro , evo čisto radi informacije da se pročita :http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:327188-Pomen-Drazi-Mihailovicu

iako nije u drektnoj vezi sa temom ove diskusije.

Share this post


Link to post
Tito razbijao Jugoslaviju

tito_kardelj_bakaric_887260458.jpg

Hrvatski istoričar prvi put o Jugoslaviji kao veliko-hrvatskom projektu

"Jutarnji list" prenosi delove knjige istoričara Dušana Bilandžića u kojoj se nedvosmisleno navodi da je Josip Broz Tito uz pomoć Kardelja i Bakarića namerno radio na rušenju SFRJ

Josip Broz Tito je uz pomoć najuticajnijih slovenačkih i hrvatskih komunista namerno radio na rušenju SFRJ i stvaranju nezavisnih republika još od početka šezdesetih godina prošlog veka, prenose hrvatski mediji! "Jutarnji list" je juče kao glavnu temu izneo tvrdnje iz najnovije knjige najpoznatijeg hrvatskog istoričara Dušana Bilandžića u kojoj nekadašnji "komunistički povijesničar" to nedvosmisleno navodi.

Hronologija raspada Jugoslavije

1943. državna zajednica ravnopravnih naroda

1945. savezna država

1963. savezna država ravnopravnih i slobodnih naroda i narodnosti

1974. republike dobile pravo na otcepljenje

Ovo je prvi put da se u Hrvatskoj o konceptu SFRJ ne govori kao o "velikosrpskom projektu", već kao o ideji koja je imala za cilj da se granice na ovom prostoru iskroje baš onako kako je zamišljeno u Jajcu 1943. godine na čuvenom zasedanju AVNOJ-a. Što znači direktno protiv interesa srpskog naroda.

Bilandžić u svojim otkrićima navodi da je Tito još 1962. shvatio da Jugoslavija kao koncept ne može da opstane i da je sa dva svoja najbliža saradnika, Slovencem Edvardom Kardeljom i Hrvatom Vladimirom Bakarićem usmeravao Jugoslaviju prema raspadu - kada to budu dopustile međunarodne okolnosti.

Ova ideja je pretočena u Ustav SFRJ iz 1974. godine, gde je precizirano da jugoslovenske republike imaju pravo na samoopredeljenje do otcepljenja. Badinterova komisija je početkom devedesetih godina na osnovu tog ustava utvrdila da jugoslovenske republike imaju pravo na međunarodno priznanje - bez promene avnojevskih granica.

Dušan Bilandžić je objavio tajne zapisnike sa sednice Izvršnog komiteta CK SKJ od 15. do 17. marta 1962, čiji povod je bila višegodišnja blokada funkcionisanja savezne vlade. Tito je tada pred najvišim državnim vrhom postavio pitanje održivosti Jugoslavije kao države rečima:

-Čovek se pita - pa dobro, je li ta naša zemlja kadra da se još drži dok se ne raspadnemo. Postavlja se pitanje da li je ta zajednica zrela za život ili nije...

13_508779546.jpg

Tito i Ranković

Na toj sednici sukobili su se koncept očuvanja jedinstvene Jugoslavije koji je zastupao prvi srpski komunista Aleksandar Ranković, i koncept laganog rasformiranja države koji je zastupao Kardelj. Pero Simić, autor knjige "Tito - tajna veka", kaže da je 1962. Tito poslednji put zvanično podržao ideju celovite Jugoslavije, ali da je od tada "krenuo u drugom pravcu".

- On je tada deklarativno podržao Rankovića. Ali, Kardelj i Bakarić tada počinju da razvijaju svoje ambicije koje su nesmetano mogle da se sprovode od 1966. i pada Aleksandra Rankovića. Brionski plenum je u stvari značio i kraj ideje o jedinstvenoj Jugoslaviji - kaže Simić.

Josip Broz je tada definitivno prepustio da državu vode oni kojima nije interes njen opstanak. Kako kaže Simić, uticaj Kardelja i Bakarića na ustavno oblikovanje države bio je sve veći. Tito im je poverio taj posao dok se on posvećivao ostvarivanju svojih megalomanskih ambicija u svetskoj politici.

- Kardelj je 1937. bio tvorac programa "slovenačko nacionalno pitanje", kojim je Sloveniju predvideo kao nezavisnu državu. On je taj svoj program suštinski realizovao Ustavom iz 1974. godine, kojim Jugoslavija više ne postoji. Hrvati i Slovenci su u Jugoslaviju uneli ideju o svojim samostalnim državama. Oni se nikada nisu odrekli te ideje. Nije slučajno što je Kardelj Dobrici Ćosiću 1958. godine govorio da je Jugoslavija za Slovence tranzitna stanica - kaže Simić.

Simić ističe da su Tita kasnije mnogi "branili" od odgovornosti za Ustav iz 1974, sa tezom da je Tito u poslednjem razgovoru sa svojim generalima rekao da je bio nasamaren i da je on protiv tog ustava.

- Navodno je Tito govorio da je video da to vodi raspadu Jugoslavije. Taj ustav nije mogao da bude donesen bez njegovog parafa. Tito nije želeo da ruši Jugoslaviju za svog života, jer mu je ona garantovala snažnu poziciju u svetskoj politici. Naravno da nije imao iluzije da to neće večno trajati. Tito je de fakto bio grobar svoje države - kaže Simić.

Tito je na sednici Izvršnog komiteta CK iz 1962. kao ilustraciju nefuknkcionalnosti Jugoslavije naveo polemiku Dobrice Ćosića i Slovenca Dušana Pirjevca, u kojoj Ćosić Slovenca naziva slovenačkim separatistom, a on Ćosića ideologom velikodržavnog centralizma.

- Tito navodi da u Beogradu kruži nekakav manifest s parolom "spasavajmo ćirilicu ispred opasnosti latinice", glorifikuje se sve iz prošlosti, pa navodi kako se čak i sveci proglašavaju pretečama socijalizma, što se odnosilo na Svetog Savu - beleži Bilandžić.

I Moma Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, slaže se da je sada već nesporna istorijska činjenica da je rasparčavanje Jugoslavije počelo ranih šezdesetih godina. On Tita u tome vidi kao čoveka koji se zadovoljavao doživotnom pozicijom narodnog vođe, ali i podseća da je osnova komunističkog koncepta Jugoslavije antisrpska.

- Treba razlikovati poziciju države, partije i ličnost vođe u tadašnjoj Jugoslaviji. Rasprave koje su vođene početkom šezdesetih u vrhu jugoslovenske države, o kojima govori Bilandžić, pokazuju da je Tito razmišljao šta će biti sa zemljom posle njega i očigledno se odlučio da iza sebe ostavi izvorni komunsitički koncept Jugoslavije kao skup nezavisnih država zasnovanih na antisrpskoj ideološkoj osnovi koja glasi: "Kada se svi drugi namire, ono što ostane, to je Srbija". Ta Titova teza je dobila otelotvorenje tokom devedesetih godina - zaključuje Pavlović.

(trojka.rs)

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this