Sign in to follow this  
chule80

Sudbina domaće kinematografije

Da li idete u bioskop?  

  1. 1. Da li idete u bioskop?

    • Da
      0
    • Ne
      0


Recommended Posts

18. 04. 2011. J. L. Petković - Vesti

Srpski film, ubistvo s predumišljajem

Zloslutna misao kaže da je film nastao za jednog čoveka i na kraju će se prikazivati samo jednom! Imajući u vidu muke domaćih filmadžija, malo bioskopa, piratskih kopija filmova na svakom ćošku i konačno loše ekonomske situacije gledalaca, ostaje veliko pitanje da li pod šljivom domaće kinematografije ima mesta za kilometre trake.

Ovo je kraj. Film je nestao. Moramo krenuti iz početka, odmah je presudio dr Velimir Abramović, čovek sa diplomama četiri fakulteta, poslednji filozof među umetnicima i vrsni poznavalac istorije filma.

145117_041709s3_f.jpg?ver=1303092100

Laza Ristovski u filmu "Sveti Georgije ubiva aždahu"

Nezvanično, u Srbiji godišnje se snimi oko 10 filmova. Osim onih koji pomaže Ministarstvo kulture, često priskoči i Skupština grada Beograda, i to su dve sigurne kase za domaće kinematografe. Ipak, na ove brojke većina reditelja gladna da pokaže da srpski film može da dostigne umetnički izraz evropskog ili čak tehničke mogućnosti holivudskog - odmahuje glavom. Ozbiljna produkcija je, kažu oni, jedan do dva filma godišnje.

Da bismo rešili ovu nedoumicu, uputili smo molbu Ministarstvu kulture da nam dostavi podatke koliko je igranih, dokumentarnih filmova i serija pomoglo za poslednjih 10 godina. Objašnjenje u nekoliko rečenica svelo se na to da takvi podaci ne postoje u elektronskoj formi, da su u arhivi Vlade Srbije i da je svakom slučaju "komplikovano" da se dobiju u nekoliko dana. Toliko o transparentnosti.

145118_041709s4_if.jpg?ver=1303092253

Malo para, mnogo gladnih filmskih usta: Nebojša Bradić

Bivši ministar kulture i pozorišni reditelj Nebojša Bradić izgleda jedini zna koliko je novca potrošeno na filmove u njegovom mandatu. On kaže da je poslednji budžet ministarstva tri miliona evra.

- Finansije su se uvećavale sa dva miliona evra, koliko je ova oblast finansirana u 2009. godini, na 2,5 miliona u 2010, da bi 2011. ta sredstva bila tri miliona evra.

U ova sredstva nisu uključene zakonske obaveze Republičke radiodifuzne agencije i Javnog servisa da iz prikupljenih sredstava od pretplate podržavaju srpsku kinematografiju. Posebno je važan Zakon o kinematografiji čiji predlog je pripremljen u vreme mog mandata. Po nacrtu ovog zakona, uvećala bi se sredstva koja država izdvaja za srpsku kinematografiju - objašnjava Bradić i ističe da je prošle godine Ministarstvo kulture je pomoglo da se snimi 16 filmova.

Filmadžije uglavnom nemaju mnogo reči hvale za Ministarstvo kulture, bez obzira na to o kom je ministru reč. To prate uglavnom komentari da novac ide u ruke "ministrovim ljudima".

- Nisam imao "svoje ljude". Znam da s malo para kojima raspolaže Ministrastvo kulture nije moguće zadovoljiti najveći deo očekivanja filmskih poslenika. To bi mogao da bude razlog zbog koga se donosilac odluka oseća loše. Pitanja koja sam često slušao bila su: zašto su sredstva dobili Goran Paskaljević, Srđan Dragojević i još nekoliko poznatih autora?

Zaboravljalo se da su upravo ti reditelji, zajedno sa Emirom Kusturicom, Goranom Markovićem i Srđanom Karanovićem, autori koji su snimili neke od najboljih srpskih filmova. Kultura nije stvar partije ili klana - kaže bivši ministar.

Direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović tvrdi da je RTS najveći pirat filmske arhivske građe.

- Mi smo non-stop u sudskom sporu sa RTS-om. Stalno pokušavaju da nam objasne da je film koji su prikazali njihov, na šta ih podsećam da su osnovani 1958, pa da nema šanse da imaju film iz 1904. godine.

Ovo što se danas radi nije uređivanje programa. Po mom dubokom uverenje, svrha nacionalnog servisa nije da se takmiči sa privatnim televizijama, već da objasni gledaocima značaj crnog talasa, Žike Pavlovića, Čarlija Čaplina... Televizija je nekada bila više od igre, a sada je otišla na drugu stranu - kaže Radoslav Zelenović.

Ulaznica za kralja

145116_041709s2_if.jpg?ver=1303092414

Beograd između dva svetska rata

- Naša kinematografije boluje od jedne opasne ideološke pretpostavke - istorije kinematografije.

Film nije počeo sa Slavicom, već je prvi srpski film Karađorđe. Šesta filmska projekcija na svetu, prva u Srbiji i na Balkanu, održana je 1896. u Beogradu. Ona je izazvala pažnju kraljevske porodice, pa je jednoj predstavi prisustvovao kralj Srbije Aleksandar Obrenović sa kraljicom majkom Natalijom. Tu projekciju samo za kraljevsku porodicu platio je 300 zlatnih franaka, i to je verovatno najskuplje plaćena bioskopska ulaznica u istoriji kinometagrafije - podseća Radoslav Zelenović.

Skupa produkcija i dobra reklama očigledno nisu osnovna vodilja koja uteruje Srbe u bioskope. Primera radi, "Sveti Georgije ubija aždahu" Srđana Dragojevića, koji je koštao oko pet miliona evra, iako najgledaniji film u 2009. godini, za 39 nedelja na velikom platnu je pogledalo 125.019 ljudi.

Motiv za ulazak u bioskop, nisu očigledno ni zvučna imena jer je dirljivo svedočenje i neobjavljene slike argentinskog fudbalera Dijega Maradone, koje je u film pretočio Emir Kusturica, u bioskopu pogledalo 3.929 gledalaca.

Najskuplji srpski filmovi

Bitka na Neretvi 1969. 71.015.000 dolara *

Život je čudo 2004. 8.000.000 dolara

Sveti Georgije ubiva aždahu 2008. 5.000.000 evra

Čarlston za Ognjenku 2008. 4.000.000 evra

Klopka 2007. 2.000.000 evra

Lavirint 2002. 1.000.000 evra

Četvrti čovek 2007. 700.000 evra

Šejtanov ratnik 2006. 400.000 evra

Sedam i po 2006. 300.000 evra

(*sa izračunatom inflacijom 2008)

Kako su kultne bioskope sale sa partizanskim nazivima Kozara, Partizan, 20. oktobar postale prodavnice, kockarnice ili su zatvoreni? Beograd film sa svojih 14 bioskopa dotukla je privatizacija.

- Beogradski bioskopi su odavno mrtvi, pre skoro 20 godina. Ja ću ih samo sahraniti - izjavio je pre tri godine predsednik Upravnog odbora Beograd filma Nikola Đivanović, koji je 17.000 kvadratnih metara bioskopa i poslovnog prostora u najskupljem delu Beograda kupio za 9,2 miliona evra na šest godišnjih rata.

145115_041709s1_f.jpg?ver=1303092379

Bioskop "Kozara"

Na tome je višestruko zaradio jer je Ivici Todoriću, vlasniku hrvatskog Agrokora, za 18 miliona prodao pet beogradskih bioskopa: Jadran, Partizan, Kozara, Voždovac i Slavica. Đivanović je sada pod istragom da je tom transakcijom oštetio Beograd film za više od četiri miliona evra, a utajom poreza budžet Srbije za milion i po. Neslavna sudbina lako bi mogla da zadesi i nekada čuveni Avala film, koji je 2008. procenjen na 105 miliona evra, a danas ga vreba stečaj.

Naime, zbog duga Dunav osiguranju firmi je blokiran račun više od dve godine, pokrenut je predstečajni postupak i preti mu bankrot. Dođe li do toga, zaposleni u Avala filmu su sigurni da će firmu rasparčati građevinari jer se nalazi na fantastičnom parčetu zemlje od 32,3 hektara u Košutnjaku, zgodnom za ekskluzivne vile i stanove.

Share this post


Link to post
19. 04. 2011. | J. L. Petković - Vesti

Rasuto perje sedme umetnosti

"Našeg filma nema. On mora ponovo da se stvara od pojedinca. Jednog čoveka. Danas gledamo imitacije šema zapadnog filma koje su čak i neprimerene našim uslovima. I to svi znaju, a nikako da se prekine sa njihovim finansiranjem", kaže profesor dr Velimir Abramović koji je 17 godina na Fakultetu dramskih umetnosti i BK akademiji generacije studenata učio estetici, istoriji i teoriji filma.

- Jugoslovenski film je bio bogatiji, iako su političke, umetničke i ljudske slobode bile ograničene jer su režiseri bili više umetnici nego biznismeni. Reč je o rediteljima crnog talasa - Saši Petroviću koji je dobio prvu nagradu u Kanu za "Skupljače perja" i koga u suštini Emir Kusturica kopira; Živojinu Pavloviću s filmovima "Buđenje pacova", "Zaseda", "Kad budem mrtav i beo"; Dušanu Makavejevu s "Misterijom organizma" i "Ljubavnim slučajem službenice PTT" i Želimiru Žilniku s "Ranim radovima".

145651_velimir-abramovic_f.jpg?ver=1303175115

UMETNOST JE RELIGIJA: Dr Velimir Abramović

Oni su bili hrabri ljudi, koji su uprkos diktaturi iskoristili vitrine poluslobode da bi kroz njih našli izlaz. Ali, crni film se samo tada dogodio i to se nikada više nije ponovilo.

- Posle Drugog svetskog rata film je bio u potpunosti podržavljen, socijalistički film jer je bio skup, ali danas moderne tehnologije omogućavaju da se za nekoliko stotina dinara snimi nekoliko sati filma. Međutim, srpski film je veoma zavisan od politike. Ako posmatrate političke događaje i na njih projektujete istoriju srpskog filma, naći ćete jednu potpunu pravilnost u periodima u kojima je bilo više slobode i kada su filomovi bili uspeliji. Onda imate periode kada je država intervenisala i kada je sve to bilo zabranjeno. Tako je u jednom trenutku bilo moguće da se snimi partizanski vestern "Kapetan Leši", film Žike Mitrovića o Albancu Ramizu Lešiju, a onda je 70-ih usledila diktatura u kulturi.

- Naravno, srpski film neraskidivo je vezan sa srpskim mentalitetom. Samo kod nas se dogodi na najbolji filmovi nastanu na početku karijere, a da onda umetnički padaju. Baš kao u slučaju Emira Kusturice i fima "Sećaš li se Doli Bel". Znači, ako nešto uspe, to je greška?!

- Reditelj Slobodan Šijan se zaustavio u duhovnom razvoju 1981. godine. Poslednji njegov dobar film je "Maratonci trči počasni krug" koji je radio sa Dušanom Kovačevićem. Taj dvojac je trebalo da napravi seriju sjajnih filmova srpske crne komedije, međutim, film je i te kako moćno oružje, koje može da promeni stav. Šijan je dobio stipendiju za SAD i potpisao ugovor sa Golden globom za snimanje filma - obišli su lokacije, počeli da grade kulise za film, a onda su mu rekli da raskidaju ugovor. Pa, ne možete da imate holivudskog srpskog reditelja u trenutku kada ceo svet treba da sluša sve najgore o Srbima. Ni Dušan Kovačević nije uspeo kao režiser. I, eto, već 29 godina oni ne rade zajedno. To nema ni u jednoj zemlji na svetu, da dva čoveka naprave dva sjajna filma, a da više ne rade zajedno. Čak i ako postoji neka tajna organizacija koje se time bavi da to uništi, uvek ima načina da se to zaobiđe.

- Mi smo kao narod koruptivni. Uporedite rusku avangardu i ruske umetnike. Njih pošalju u logor u Sibir i kada godinama kasnije izađu, oni i dalje zastupaju istu ideju kao i kada su otišli. A danas našim ljudima kad smanjite honorar za 10 odsto, oni odmah promene mišljenje. To je skandal. Umetnost je vrsta religije u koju morate da verujete da biste uspeli. A nas je komunizam pokvario.

Provincijski kompleksi

- Problem naših mladih reditelja je provincijalni kompleks nasleđen u odnosu na američki film. Ne možemo da postignemo sve ono što je moguće u studijima Los Anđelesa - nemamo 3D animaciju, interaktivni hologram, pa nastaje neka vrsta psihološke inferiornosti koja nas tera u kopiranje američkih filmova, a to je nešto najgluplje što čoveko može da uradi. Treba početi od nule. Zaboraviti sve što tera u klišee. Naš film zahteva anarhističku revoluciju iznutra.

Pametna politika

- Kod nas je politika od izuzetno od velikog uticaja na film, što je potpuno suprotno od onoga u Americi gde u Holivudu žive mudraci koji daju ideju američkoj politici. Tako ste pre napada na Irak imali čuveni film "Pustinja i lav", tu su naravno "Ratovi zvezda" povezani sa svemirskim programom Ronalda Regana. Tu umetnost prelazi u filozofski segment.

Share this post


Link to post
20. 04. 2011. | J. L. Petković - Vesti | foto: A. Čukić

Rijaliti šou ili trgovina dušama

Najbolji pokazatelj u kakvom stanju je srpski dokumentarni film ilustruje činjenica da od 1999. do danas nijedan nije učestvovao u zvaničnoj selekciji na najvećem festivalu - svetskom prvenstvu dokumentarnog filma Oberhauzen u Nemačkoj, kaže Dragan Elčić, jedan od naših najboljih autora dokumentaraca.

145880_dragan-elcic_if.jpg?ver=1303260737

Reditelj Dragan Elčić

Reditelj koji je dobio više od 70 nagrada u zemlji i svetu, a vitrinu mu krasi pet Zlatnih vitezova, podseća da su u vreme jugoslovenske, pre svega beogradske škole okupljene oko Dunav filma, naši autori 1970-ih i 1980-ih godina bili neprikosnoveni u svetu.

- Među njima se odlučivalo ko će poneti najprestižnije nagrade, i u Oberhauzenu i u Krakovu, drugom festivalu po prestižu. Sada nijedan film ne može ni da uđe u zvaničnu selekciju. Možda ću biti previše grub, ali ključni problem je do reditelja. Prave se filmovi koji su preslikana stvarnost bez ideje, pa onda očekujemo nagrade. Ideja mora da bude van vremena i opšteljudska, razumljiva u svakoj zemlji sveta, a ne samo naša, lokalna, koja ne može da pređe ni Drinu.

Nedostatak novca je samo traženje alibija tamo gde ga nema, jer naši najbolji dokumentarci "Malj", "Uljez", "Inkontino", "Dan više" nisu koštali ništa, bavili su se malim temama, ali su imali veliku ideju. Ti filmovi traju po 10 minuta, a danas se analiziraju po šest do devet sati. Ni dugometražne filmove ne analiziramo toliko. Sada niti autora, niti filma. A teme svuda oko nas - raspad Jugoslavije, NATO bombardovanje...

- Umetnički filmovi ne zanimaju ni televiziju. To su kratke forme koje nemaju marketinšku podršku, pa izgleda tako ni mesto u programskoj koncepciji. Televizija je odraz društva. Pošto društvo drma kriza, ne možemo da dobijemo nešto bolje. Rijaliti šou programe bih okarakterisao kao babu koja preko plota razgovara sa drugom babom tračajući i porodicu i ceo komšiluk.

Tako i mi rijaliti šou prepričavamo kao seoske tračare. Tu su RRA i nacionalne televizije da nas obrazuju i spasavaju, a to ne rade. Danas su na delu trgovci dušama, koji stvaraju takve programe! I koga onda da zanimaju dokumentarni, umetnički film? Hoću da gledam rijaliti šou u kome će stvari biti ogoljene do koske, gde ću čuti najvulgarnije stvari, gde će se učesnici međusobno tući... Takvo nam je društvo i nemojmo očekivati bolje.

- Umetnički filmovi se tako mogu videti samo na smotrama i festivalima, a onda volšebno nestanu. Ne postoji čak ni izdavačka kuća koja bi izdala kako neku vrstu edicije. Nažalost, oni nikada ne dođu do publike. Za film "Krst-Ić" sam dobio Gran pri na beogradskom festivalu dokumentarnog filma 1996. godine, ali nisu smeli da prikažu ni insert. Ima još takvih primera.

Dogovor program gradi

Republička radiodifuzna agencije je trebalo da bude odvojena od politike i vlasti i da prati da li televizije sa nacionalnom frekvencijom ispunjavaju obavezu da imaju dokumentarni program. Nažalost, toga nema ni na jednoj televiziji, a niko nije zbog toga kažnjen. Dakle, televizija ne ispunjava svoju društvenu obavezu, a dobijaju samo upozorenje. Mislim da je tu reč o dogovoru.

Kulturni genocid

Godine 1999. bombardovan je depo Jugoslovenske kinoteke u kojoj se nalazilo 90.000 kutija sa kolor negativima.

- To je jedan od najstrašnijih kulturnih genocida na kraju 20. veka, zato što su ti koji su bombardovali, gađali svoje filmove jer se u tom depou bili 85 odsto filmova NATO snaga.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this