Sign in to follow this  
chule80

Intervju sa Milenom Dravic

Recommended Posts

INTERVJU Milena Dravić, glumica

Deca odrastaju uz strašni rialiti

Tatjana Nježić | 23. 04. 2011.

BEOGRAD - Legendarna glumica Milena Dravić, čiji su vrstan umetnički opus i raskošna karijera obeleženi i nagradama, dodala je tri nove titule na svoj konto. Gran pri „Tanja Lukjanova”, Ćuran na Danima komedije u Jagodini, glumac večeri na 16. glumačkim svečanostima „Milivoje Živanović” u Požarevcu pripali su joj za naslovnu ulogu u predstavi „Harold i Mod” Kolina Higinsa, u režiji Milana Karadžića u BDP. Predstava se gleda na kartu više, a Milena Dravić u razgovoru za „Blic” govori o svojoj Mod, profesionalizmu i odsustvu posvećenosti, društvenoj klimi...

Milena kaže da moramo sami da zapnemo da popravimo sve što je loše

136369_kumilena06-foto-d-danilovic_f.jpg?ver=1303493405

Kada je o nagradama reč, Milena kaže da, dok radi ulogu, ne razmišlja o njima. One, veli, dolaze kao znak da je neko prepoznao to što je rađeno i urađeno. Po njenim rečima, jednako je važno da i sama bude zadovoljna postignutim, da ekipa bude zadovoljna i važna je publika.

- Puna sala i reakcije publike već su velika nagrada - napominje proslavljena glumica. - A ova naša predstava je, hvala bogu, stalno rasprodata. Kad nam na biletarnici kažu da se unose rezervne stolice jer su karte planule i kada vidite reakcije u gledalištu tokom predstave, to je nagrada.

* Dok ste radili tu ulogu, rekli ste da je Mod lekovita?

- Jesam, kažem i sad. Mod jeste lekovita, lekovit je njen pogled na svet. U toj predstavi je u glavnoj ulozi zapravo ljubav, ljubav kao način gledanja na stvari. Verovali ili ne, ogromna je snaga ljubavi i dobrote. Živimo u vremenu kad su ljudi izgubili sebe, izgubili čak i pojam o suštinski bitnim i lepim stvarima kakve su nežnost, poverenje, emocije... Mod zrači toplinom, vedrinom, mudrošću koja ne opterećuje, već pleni, nežnošću iako je u svom životnom iskustvu prošla kroz pakao. U junaku Haroldu, koji je zapravo zaljubljen u njen odnos prema svetu, prepoznajemo mladog čoveka koji živi u grču, bez prave komunikacije i emocija, mladog čoveka čiji je život obeležen hipokrizijom.

* Kako vidite to u realnom svetu?

- Pogledajte oko sebe, pogledajte vesti u medijima, sve je prepuno destruktivnosti i agresije upravo mladih. Ako čovek malo dublje razmisli, uvideće da ti mladi, a problematični ljudi, u suštini nisu krivi. Rasli su kako su rasli, porasli u svemu onome što je obeležilo naš život u poslednjih dvadesetak godina... porasli bez ljubavi. Stiče se utisak da se osećaju dobro samo kada ispoljavaju tu ogromnu agresiju jer inače je ne bi toliko ispoljavali.

* Kako percipirate to vreme u kojem živimo, kontekst, poredite li ga s negdašnjim?

- Promenilo se strašno. Stiče se utisak da će s generacijama kojima pripadam neke važne stvari ostati zauvek potisnute ukoliko se ne dogodi neki preokret. A taj preokret, između ostalog, morao bi, pre svega, da se desi u medijima, na televiziji. Primera radi, mnogo mladog sveta raste uz ove katastrofe od rialitija. Znači to je izgubljena publika za ovakve predstave i, što je važnije, izgubljena za vredne sadržaje koji mogu da ispunjavaju život. To je i samo po sebi i kao simbol situacije iz koje je izraslo napravilo opštu pometnju u kulturnom životu, u načinu života uopšte, u vrednosnom sistemu. Upravo vrednosni sistem je, zapravo, i uzrok i posledica svega o čemu pričamo. Ali neće doći niko ne znam odakle da sredi i popravi stvari. Moramo sami.

* Kad se okrenete iza sebe, kad se osvrnete na svoju bogatu karijeru, šta je to što vas je obeležilo?

- Teško je glumcu da govori o sebi i o svom radu, kakav si, da l’ si umetnik , da l’ si dobar glumac, ali ono što mogu za sebe da kažem to je da sam, od najranije mladosti, već posle drugog-trećeg filma, shvatila važnost i snagu posvećenosti i nastojala da budem vrhunski profesionalac. I danas je tako.

* Posvećenost, profesionalnost danas jesu ili nisu, kako se to kaže, „in”?

- Mislim da je to nešto što nedostaje u svim sferama našeg društva. Ljudi misle da se stvari mogu završavati ofrlje i nema veze, nikom ništa. Apsolutno mi nije jasno kako je toliko nadvladalo neznanje i površnost na sve strane. Pa, valjda svako treba da radi svoj posao i u okviru toga da pruži najbolje od sebe. A ovo što vidimo svuda oko sebe je samo odraz javašluka i neznanja. Ne znam da l’ ćemo se iščupati iz toga, a morali bismo. Ovako, kad je kvalitet diskavalifikovan, to, da tako kažemo, šalje pogrešnu poruku svima, mladima naročito.

* U kom smislu?

- Između ostalog, čak i postignuća do kojih se dolazi, kako se to danas u žargonu kaže, „na foru”, zapravo nužno nose prazninu. Mod govori i o tome. Velika tema.

* Kako u svemu tome vidite ulogu, (ne)moć umetnosti, pozorišta?

- Mislim da su ove godine krajnji trenutak kada će ljudi morati da se preobrate, da se prizovu pameti. Umetnost tu može biti od velike pomoći, naravno na svoj tih način. Ali prava, posvećena, ne marketinški naduvana. Ima toliko marketinga za neke stvari koje to definitovno nisu zaslužile. Svašta se podvodi pod umetnost. To je zamena teza koja takođe donosi zbrku.

Mladi i prošlo vreme

- Ima još jedna, po mom mišljenju, bitna stvar kada je reč o mladom svetu. Posle samo nekoliko poslova oni sebe vide kao zvezde, već imaju neki gard, već one oko sebe koji su se dokazali posmatraju u stilu „tvoje vreme je prošlo”... Uverena sam da to nije dobro, pre svega, za njih same. Jer ako žele dugo da traju, za duge staze mora mnogo da se radi i nema mesta za zanošenje. U protivnom, vreba te opasnost i put ka posrnuću. Ali takođe vidim da oni ne žele to ni da čuju. Oni misle da to ne vredi u ovom vremenu.

Share this post


Link to post
Mira Banjac: Imam nadu u male ljude

Radmila Radosavljević | 07. maj 2011.

Glumica Mira Banjac: Sve sfere našeg života su osrednje, mrljavi smo u svemu, a ništa ne donese ništa. Sve raskućavamo, raskućili smo i ono što smo imali

kul-banjac_310x186.jpg

Mira Banjac

JA sam iz zemlje izašla, mene je zemlja školovala, vodila, iz takve sam porodice, takvog okruženja. Znam, kad naiđe nevreme i kad potuče letinu i vinograde neko bi se ubio, a seljak ćuti, ponovo preore, ponovo poseje, i veruje da će ponovo imati. I ima. To je ono fantastično u našem seljaku. Tu žilavost sam nasledila, pa tako i ja imam nadu u “male ljude” - uvek mislim da će baš oni ipak nešto dobro da urade - kaže u razgovoru za “Novosti” Mira Banjac, glumica koja profesionalno i lično sebe nikada nije osporila.

Ovih dana, bioskopska publika premijerno je gleda u novom filmu “Beli lavovi” Lazara Ristovskog, koji govori upravo o “malom čoveku” i njegovoj tužnoj sudbini u tranzicionoj Srbiji.

* Šta bi za početak trebalo da urade “mali ljudi”?

- Da svakodnevnu politiku malo izguraju iz svojih porodica, jer je postala nasilje nad čovekom. Zašto bi svako od nas trebalo da se bavi politikom zemlje, zar ne bi trebalo politika da se bavi nama, a ne da nam gasi život i da nas zbunjuje? Ali, ovde je sve postalo agresivno i beskrupulozno. Kako otvoriš oči, kako uljučiš radio i TV, kako pogledaš novine, istog trenutka dobiješ negaciju za dan koji počinješ. Zato čovek mora da kaže sebi - dobro, danas ćemo kupiti pola kile mesa, nećemo kilo, ali ćemo biti svi na okupu, biće dovoljno za sve, i biće nam lepo.

* Gde vidite temelj za neke dobre promene?

- I pored sve nevolje koja mu se događa sa svih strana, seljak i dalje ustaje u tri sata ujutro, i dalje po kiši ide i radi, i dalje ga sunce prži... Znači, temelj postoji, samo treba na to obratiti pažnju.

TELEVIZIJA POSTALA KASAPNICA

* Dokle nas je dovela politička “folija” u koju smo se uvili?

- Dovela nas je do toga da zaboravimo na lični život, da sve postane rivalitet, utakmica, otimačina, borba parče hleba. Dovela je do toga da se više ne družimo na pravi način, da na kapije stavljamo lance. I najstrašnije, dovela je do vulgarnog, prostačkog, estradnog pogleda na svet koji se plasira putem medija. Čujem na ulici neke odvratne jezike, bezobrazluke, a znam da sam ih sinoć čula na TV. Televizija je postala kasapnica, koja je mlade devojke i žene pretvorila u meso. I onda kažemo da naša deca nemaju iluzije, nemaju tajne, ne osećaju lepotu življenja, a naša deca su, najblaže rečeno, zbunjena i ogađena. Ljudi više ne umeju da vode ljubav, sve je postalo interes, preživljavanje, novac.

* U čemu je onda naš problem?

- Mislim da je naš mentalitet naša nesreća - imamo radne ljude, sposobne, talentovane, intelektualce, ali nema ko da ih poveže da bi se razvijali i pokazali zato što je naš mentalitet takav. Kod nas je jeres biti uspešan, ozbiljan, misleći. Ovde je najpoželjniji čovek kojim može da se manipuliše, koji se prilagođava i ne uznemirava. Jedinka, velika, sa stavom, ostaje sama, izopštena, jer je eliminišu - samo da ne bude neko drugi bolji, samo da bude sve osrednje. Ovde osrednji vuku konce, a osrednjost je najopasnija i najgora - to je ono što daje učmalost, utabanost i nepromenljivost u življenju.

* Da li bi mudri seljaci bolje vodili državu, kao što pojedinci danas smatraju?

- Mudrost se ne uči, to je ono što ti je Bog dao. Zemlja je nešto gde se ne može pokvariti - zemlja je nebo, sunce, i ono što iz zemlje izvire. Znači, podneblje daje nešto od te mudrosti. Ali, ne mislim da seljak treba da vodi državu, nego da mu je svakako mesto tamo gde se vodi država. Recimo, u parlamentu. Mi smo u našoj istoriji imali jaku seljačku stranku, a danas nemamo ni radničku. Sada u našem parlamentu imamo hiljade istih lica, istih kategorija. To su “centrale” iz kojih bi trebalo da izlazi ono što treba svakom građaninu ove države, a njih čine kabinetski službenici koji ništa ne znaju ni o zemlji, ni o seljaku, ni o radniku.

* Kakav je danas pravi duh Vojvodine?

- To nije Vojvodina u kojoj sam odrastala, a i ne treba da bude - nisam od onih koji kažu da je u moje vreme bilo bolje, jer vreme uvek nešto donosi. Danas postoji “nekoliko” Vojvodina - onaj mali, gospodski deo koji, naravno, ima neku žal, jer je ovde bila jedna mala “državica” u državi, koja je dosta primila od blizine Pešta - Beč. Od te kulture se ovde slilo, i to je bila dobra srednja klasa. Vojvodina je imala velike bogataše koji su, za razliku od današnjih, pravili nešto da ostave svom narodu. Postoji ta višenacionalna Vojvodina koju smatram bogatstvom. Mi smo se ovde, moram reći, učila i od naših Švaba, oni su udarili temelj privredi. Švaba bi došao kod mog ujaka da mu pokaže kako u vinogradu može još nešto da se popravi.

* Čega se još sećate?

Sećam se bogatog Švabe koji je imao mlinove, čija je ćerka, inače odlična učenica, kad je završila srednju školu otišla da služi godinu dana kod svoje učiteljice. Mi Srbi bili smo zapanjeni, a njen otac je govorio da ona mora da ide da radi da bi se “naučila reda”.

* Učimo li se i mi “reda u životu”?

- Mi, nekako, ne učimo. Ovako ovako kako radimo, u tome ima neke učaurenosti - ne otvaraš i ne puniš život svojom sopstvenom snagom, a onda nemaš osećaj da treba nešto da stvaraš. Mi stalno gledamo da izbegnemo životne prepreke, a često se baš iz prepreka stvaraju najznačajnije stvari. Ja, recimo, veoma volim Mađarsko pozorište u Novom Sadu, mislim da rade vrhunski. Ali, šta? Oni kad krenu, niko ne pita da li proba traje osam ili dvadeset sati, niko ne kasni, svi se pojave tačno u minut. Oni svi znaju, odmah u sebi neguju i glumačke, i igračke, i pevačke veštine. Znači, to su ljudi koji po mentalitetu znaju red. Slično je i kod Slovaka - pre nekoliko dana bila sam u Kovačici sa filmom Đorđa Balaševića. Taj običan svet odmah me je pitao da li sam videla njihovu galeriju. Niko me, dakle, nije ponudio štrudlom, nego svojom kulturom kojom se ponosi.

ZEMLJA HRANE

* Šta je danas, zapravo, najveći problem Vojvodine, i šta je sa zemljom koja je rasprodata?

- Zemlju su pokupovali novi biznismeni, tajkuni, a ljudi su je iz muke prodavali. I to u bescenje. Zato što tu više nema ko da radi, na selu su ostali samo stari, deca su za hlebom poodlazila napolje. Što je najstrašnije, na toj kvalitetnoj zemlji novi vlasnici neće gajiti i neće saditi, tu će praviti neke tržne centre, zgradurine, a uglavnom će je, kako se može čuti, prodavati strancima koji će tu raditi nešto ne znamo šta. I to je najveći problem Vojvodine. Strašno mi je, kao i ostalim ljudima koji tu žive, što su političari u Srbiji slepi, što nemaju osećaj da smo mi zemlja hrane, i da na tome treba ulagati i graditi sve. Jer, kada bismo iskoristili taj potencijal koji imamo i od hrane napravili svoj brend, sve drugo bi mogli da uvozimo, da ne mislimo da li imamo fabriku za ovo ili ono, živeli bismo kao u Holandiji.

* Šta mi radimo?

- U Subotici su godinama skele na sjajnom pozorištu, i nikako da se završi njegova popravka. Mi sve nekako raskućavamo, raskućili smo i ono što smo imali, a kad treba nešto da se izgradi onda se uvek mešetari.

* Da li većina građana Vojvodine, kao vi, smatra bogatstvom svoj multietnički ambijent, i imaju li osnova političke priče o odvajanju?

- Mislim da su ljudi u Vojvodini svesni tog bogatstva, za razliku od možda političara. Svi osećaju sigurnost jedni prema drugima, i tu blisku vezanost u svakodnevnom životu. Politika, naravno, uvek uradi svoje, ali mislim da se narod ovde ne da, i da se to ne može potrošiti.

* Rekli ste da je sve u malim jezgrima - ko ne ume da napravi male stvari, ne ume ni velike?

- To malo jezgro je porodica - mi smo je rasturili, a ona je osnov društva i sistema vrednosti. Danas od porodice, deo po deo, polako uzima vera i crkva, a nisam sigurna da je to prava stvar. Ali, porodica je danas postala jedna mora, tu se više ne živi tako kako smo zamišljali porodicu. Sada rade mama i tata, i nikada ih nema kod kuće, ili radi mama, ne radi tata, pa je porodica u panici, ili radi tata, ne radi mama, pa su opet svi u strahu. U kuću se više ne unosi spokojstvo i mir koji porodica traži, tu je svakodnevni problem šta će sutra da se jede. A čim nemate egzistencijalnu sigurnost, ne možete ništa vredno da gradite, možete da radite samo parče po parče, a parče nikad nije celina, i to je naš najveći problem.

* Jesmo li zaista human narod kako često govorimo o sebi, koliko jedni druge razumemo?

- Kad se pojavi velika nevolja, vrlo smo human narod, u tome se vidi naša dobra strana - hoćemo da pomognemo u teškim stvarima, čim se malo smiri vreme, opet smo alavi, opet smo u otimačini, u podmetanju klipova, a to je opet naš mentalitet. Humani smo i onda kad nas neko prozove, inače, nemamo tu kulturu humanog odnosa.

* Po čemu je sve to danas vidljivo?

- Da smo humano društvo, sa pravim sistemom vrednosti, onda bi nam danas svima bilo podjednako teško, ne bi neko umirao od gladi, a drugi divljao od bogatstva stečenog ne znamo kako. Moram priznati da se i sama osećam pomalo ponižavajuće - gledam “zvezde” izašle iz operacionih sala koje pevaju neke pesmuljke, imaju ogroman prostor u javnosti, i niču svaki dan kao pečurke. Čitava horda njih slika se u ogromnim kućama, pored svojih bazena, nameštaja, ili na Sejšelima i drugim egzotičnim destinacijama gde odmara. I onda se pitam, pa dobro, gde mi to živimo? Šta su neki ljudi poput mene radili u ovom društvu šezdeset godina? Ili, da li će i ovi sa Sejšela jednog dana možda dobiti nacionalne penzije?

* Zar nismo sami napravili tu konfuziju vrednosti?

- Ovde je sve na brzinu, to je zlo i uništenje srednje građanske klase i građanskog vaspitanja. Mi smo dozvolili lopovluk koji stvara te nove bogataše - danas svi žure, svi grabe, svi misle da u tako kriznom vremenu treba grabiti, a ne stvarati. To nas i dovodi do toga da više nemamo osećaj nikakvih vrednosti, da sebi ne postavljamo pitanja da li ću sutra nešto dobro da uradim, nego samo da se završi dan, i da u tom danu ne bude neprilika, da za taj dan imamo neki dinar, a sutra idemo u drugi dan, koji je isto tako neizvestan.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this