Sign in to follow this  
Rada

БОШКО ЈУГОВИЋ: МОЈ ПУТ КРОЗ ЈАСЕНОВАЦ

Recommended Posts

МОЈ ПУТ КРОЗ ЈАСЕНОВАЦ

bosko-jugovic-knjiga-4a84f62c.jpg

БОШКО ЈУГОВИЋ

МОЈ ПУТ КРОЗ ЈАСЕНОВАЦ

Сјенима

мајке Јеле

и оца Стеве

Уваженом читаоцу

Зашто сам се одлучио да, у годинама када човјек своди животне рачуне, оставим свој скромни запис о себи и својој породици? Шта ме је то инспирисало да се наједном присјетим давно минулих догађаја који су увелико одредили не само моју, него, рекао бих, и судбину народа из кога потичем и коме припадам?

Најприје бих унио једну исправку. Нисам се ја тек сада, и то „наједном“, присјетио давно минулих догађаја и личности о којима пишем; они у мени живе и од раније; ја, заправо, никада нисам ни престајао да мислим на њих. Другим ријечима, они су – и догађаји и личности – мој животни пртљаг, од кога се ни часа нисам одвајао, ма гдје био, ма куда се кретао.

Понешто од виђеног и доживљеног почео сам да стављам на папир још далеке шездесет и неке. Временом се та прича о мојим блиским и драгим све више употпуњавала и уобличавала док на крају није добила обрисе књиге с којом сада излазим пред уваженог читаоца.

Њеним штампањем коначно сам и ја одахнуо. Јер сам испунио свој дух, своју обавезу. Дуг и обавезу коју имају живи према мртвима. Ја сам имао срећу да преживим голготу народа Козаре и усташке логоре, а многи нису. Зато ову књигу сматрам као спомен не само на оне о којима говори, већ и на хиљаде мојих Козарчана које смрт покоси у цвијету дјетињства и младости.

Шта сам, у ствари, њоме желио? Желио сам да сачувам од заборава истину и њиховом страдању, онако како сам је ја видио, доживио и запамтио. Истину која је у исти мах и потресно свједочанство и страдању невиног народа, али и опомена да се то никада и нигдје више не догоди.

Искази учесника су вјеродстојни. Неке сам вјероватно, омашком, испустио, и због тога се унапријед извињавам.

Било је, разумије се, и издајника, као и увијек у таквим драматичним ситуацијама када човјеку дође у питање голи живот. Да би сачували главе, многи су подлегли искушењу и нису се либили да Нијемцима и усташама покажу своје дојучерашње другове, партизане. Можда ће ми се замјерити да сам имао благ однос према њима, али мој одговор би био: довољна им је казна већ и то што их је историја осудила и народ одбацио.

У Хамилтону, Канада

Априла 2000. године Аутор

Jadovno.com

Share this post


Link to post

Прва бјежања

Негдје у љето 1941. године, наше дјечије игре су прекинуте када рекоше да иду усташе и да морамо да бјежимо. Нисам знао зашто морамо да бјежимо, коме смо то згријешили да, ето, морамо бјежати. Ријеч „усташа“ ме подсјећала на ријеч „уши“ (вашке) јер нисам знао шта то значи.

Прво смо од авиона побјегли у воћар и ту смо, у хладовини, јели шљиве ранке. Рекоше да нападају и тенковима. Онда смо заједно са тетком Петром Глигић и њихово четворо дјеце отишли даље у шуму и Велику Луку код ријеке Кабловске, тамо гдје она прави велики круг (тук) скоро се састајући. Ту смо, скривени, чекали.

Од куће смо понијели два велика свјежа сомуна (пшеничне хљебове који су лијепо изгледали и мирисали). Кад смо их начели, била је то права посластица јер се пшенични хљеб код нас јео само при свечаностима, а наша свакодневица је била кукуруза.

Послије, дођоше по нас рекавши да су зауставили усташке тенкове код Кланца у Клековцима.

Тако је почело наше бјежање и страх који ће нас дуго прогањати.

Покољ у цркви

У зиму 1942. паде велики снијег. Чуло се за стравичан злочин који се збио у селу Драксенићу, код Босанске Дубице. Усташе су 14. јануара, у рану зору, на Мали Божић, на превару похватали народ. Неке су побили код њихових попаљених кућа, а у самој цркви измрцварили су 64 људи, жена, дјеце и стараца. Било је укупно 207 убијених.

Избјеглице смјештене код нас, у Пуцарима, причале су у сузама о ужасу, говорећи да у цркви има „крви до кољена“.

Људи смјештени код нас, а и наши сусељани нису могли да схвате какав је ово нови рат. Нису ником ништа скривили. Неки су у прошлом рату као војници ратовали са напријатељем на фронту, а ово убијање жена, дјеце, стараца, немоћних било је нешто ново, страшно, другачије, много опасније, без одређеног циља, фронта...

Покољ у Драксенићу су преживјеле Анка Павковић, њена кћеркица Радојка од двије године и Мара Благојевић. Ево њихових свједочења.

„Ушле смо у цркву“, прича Мара Благојевић. „Налазимо се у звонику, неће нико да иде према олтару. Примјетила сам много усташа око зидова олтара. Видим Савку Драчину, сједи на столици. Не знам да ли је заклана или је стављена да гледа како усташе кољу. Сједила је окренута народу у цркви. У тренутку када сам се окренула, ударена сам бајонетом у ребра. Свалила сам се и пала. Усташе су наставиле да касапе народ.

Моју мајку Росу Влајнић заклали су на мојим ногама. Осјећала сам да сам жива, па сам се помицала да уклоним погинуле са себе. Чула сам јаук жена, па сам и ја почела да јаучем. Онда сам се смирила и била сам при свијести. Ране које сам задобила изнад и испод рамена страшно су ме бољеле. Међутим, страх ме је толико обузео да сам заборавила болове...“

Анка Павковић у својим казивањима, поред осталог, каже:

„У кућу је ушло осам усташа са пушкама. Наредили су нам да изађемо, јер нас позива усташки командант. Изашли смо и они су нас потјерали. Стигли смо пред цркву. Ту је већ њих троје било заклано. На улазу у цркву, недалеко од врата, видим више усташа са обје стране. И тако су нас опколили. Како смо наилазили, почели су да нас боду бајонетима.

Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама. Ударали су нас бајонетима, кундацима и ашовима, падали смо једни на друге под ударцима и убодима. Али они су наставили и даље да нас боду.

Поред убијања, вршили су и друга напаствовања, силовања. Ја сам пала са групом око мене. Чуо се плач дјетета Милана Петковића. Усташе су ми пришле и удариле га кундаког у главу. Био је то дјечачић од око годину дана, можда и млађи.“

(Душан Тороман: Покољ у цркви у Драксенићу, књ. 1, 1981, стр. 878-884)

Одлазак у логор

У прољеће 1942. године партизани су држали фронт на „петнаестом“ (то је негдје код села Врбашке, недалеко од Босанске Градишке). Мирко Југовић, који се налазио тамо, долази накратко кући и при повратку с њим одлази мој брат по оцу, Ратку, остављајући младу жену и двогодишњег сина Богдана.

Наш отац Стево био је био бијесан због тога. Још увијек је лежао увезан, јер су га неколико дана прије Ратковог одласка претукли партизани, кад су му на силу отели брашно, тек самљевено у млину Лепировац. И ребра и крста су му била умотана и мајка би му скидала завоје и убоје масирала Алгом, лијеком плаве боје, који се налазио у дугачкој стакленој флашици. Нама, дјеци, био је необичан мирис тог млијека. (Иначе, они који нису били за партизане били су тучени или убијани. Пријећено им је Шошиним јарком, како су називали један јарак дубоко у Козари гдје су вршене егзекуције).

У јуну мјесецу 1942. почела је њемачко-уташка офанзива на Козару, у народу позната као Шталова офанзива. И до нас поче да допире све снажније грување топова. Оцу је наређено да припреми храну за партизане. Он је заклао теле, скувао га у ракијском казну и са осталим што је потребно одвезао на партизанске положаје код села Бјелајаца, неких десетак километара од нас, у правцу запада.

Грмљавина топова из правца Козаре постајала је из дана у дан све јача. Кроз народ су се проносиле вијести да је на нас кренула силна војска. Из Козаре, гдје смо иначе проводили добар дио љета напасајући говеда, дође мој брат Љубо. Дотјерао је говеда и донио нам по кузов (од коре дрвета специјално направљена посуда за јагоде) свјежих шумских јагода, које су шириле око себе божанствен мирис.

Преко села надлијећу авиони и просипају летке. У њима пише да се онима који се предају неће ништа десити. Домаћинима се дају упуте да на куће истакну бијеле барјаке. Један млади брачни пар избјеглица одлази усред дана у нашу зграду за воде љубав.Знам о чему се ради. По изразима лица старијих жена видим да то не одобравају.

Народ је у паници. Пролазе рањеници. Све је више и избјеглица. Сахрањују мртве. Тетку Марку Глигићу, рекоше, метак разбио вилицу. Проносе се гласине да се нико неће моћи спасити, да Нијемци имају псе – трагаче, да специјалним шипкама буше земљу.

Што би се рекло: земља тврда, а небо високо!

Из сусједног села Војскове пуцају у правцу нашег села. Меци звижде око нас, ломи се цријеп на кући.

Бошко Симеунов, мој имењак и уједно вршњак, и ја играмо се у дну њиховог дворишта, трчимо око кола натоварених шиваћом машином.

Послије једног митраљеског рафала код сусједних Јошановића зачу се јаук и запомагање. Погибе синчић Ружице Лукић. Био је у посјети код бабе и дједа. Метак га је погодио у стомак док се играо. Сахрањен је исте вечери у дворишту.

Чује се бука мотора. Долазећи нашим кућама, путем из Војскове, неки нама непознати војници пролазе поред Лазине и стрица Раде куће. Улазе код нас у двориште. Први пут видим мотоцикл са приколицом. Један усташа вози, а други сједи поред њега и држи машинку на готовс. На себи имају кожне виндјакне, чизме и црне наочари, за мене све ново и непознато. Гледао сам их са стријепњном стојећи испред курузане. Сви смо испрепадани, у ишчекивању шта ће нам урадити. Рекоше оцу да са укућанима крене у Раван, како се код нас назива предио што се стере на ушћу Уне у Саву. На очево питање колико ћемо тамо дуго остати, одговорише:

„Брзо ћете се вратити. Чим очистимо терен од партизана“.

А потом, један од њих додаде:

„Не морате много ствари носити са собом“.

Каква лаж, каква обмана!

На поласку запријетише:

„Ко се ујутро нађе овдје, биће убијен“.

Кад одоше ми одахнусмо.

У кући стрица Раде остала је, лежећи у кревету, стара и болесна бака Марија Симчинова. Кад смо се у касну јесен вратили из логора, од ње није било ни трага. Гдје је нестала старица и за кога је она представљала опасност?!

Увече, поред наше куће наиђе колона партизана, крећући се путем према Раковици. Кажу:

„Нека нико не иде за нама“.

А на питање:“Шта ћемо ми?“, један од њих одговори:

„Спасавај се како ко зна и умије.“

По обичају, уочи Петровдана, код нас су се палиле лиле (правиле су се тако што би се осушена кора трешње причврстила за мотку, коју смо звали машала). Дјеца су их носила упаљене кроз мрак трчећи једни другима у сусрет, и циликала од радости. Овај обичај се код српског народа одржао кроз вијекове. Сада гледамо како устађе и Нијемци, који су се улогорили подно Војскове, ложе ватре на Сјенкосима. Наше лиле су то вече остале остале незапаљене. Моју лилу направио је брат Љубо.

Јулска ноћ је ведра, чиста. Небо осуто звијездама.

Петровдан је, већ по традицији, вашарски дан у Дубици. Али овог 12. јула нема ни Петровдана, ни вашара. Изгледа да нам је и Бог окренуо леђа.

Отац је, у договору са братићем Симеуном, потоварио најважније ствари из куће у коњска и воловска кола (углавном, храну, одјећу, покривач). Требало је да кренемо заједно и покушамо у Дубици, код Ђуре Гавриловића, наћи глави мјеста. Али кад смо устали братића Симеуна нигдје. Отишао је без нас.

На срећу, из обје породице неко је преживио рат. Симеунов син Мирко био је у партизанима и рањен је у лијеву шаку; тако рањеног некако су успјели да протуре у Њемачку; гдје је и дочекао крај рата.

Полазећи на дуг и неизвјестан пут, код куће остависмо дванаест крава – музара и многобројну другу стоку. Стока је сад кроз мазгале слободно улазила у њиве и уништавала оно што је сељак с много муке и труда узгојио. Мајка Јела, коју смо ми, дјеца, од милоште звали мајка Јела, и ја сакрисмо кључ од наше куће на тркљи од махуна.

Пошли смо у рано јутро. Суце тек изишло. Запутили смо се, кроз засеок, према цркви. Нигдје никог живог. Заустависмо се код куће Мирка Димића, очекујући да нам се придружи. Али и они су већ били отишли.

С Мирком и његовим смо у добрим односима. Наш Љубо и њихова, двије године млађа ћерка Марица, били су заљубљени једно у друго до ушију. Свадба која се очекивала, требало је да то наше пријатељство још више пробуди.

***

Ево шта је о трагедији своје породице испричала Марица Димић:

- Причали смо, и готово сваки дан се виђали, ја и Љубо. Он је био црномањаст, округлог лица. Кад би гонила стоку на испашу гледала бих увијек да прођем поред његове куће, надајући се да ћу ту негдје и њега видјети. Док смо се једном налазили у кући, са кућног тавана повик Симеун Димић:

„Ено, изгори дућан Пере Гаврановића!“

Ми скочисмо да погледамо, а он нас одозго поли водом. Ваљда је том грубом шалом хтио да нас растави.

Сјећам се и друге згоде. Кад се код нас пекла ракија, умјесто ракије за пиће, дали су нам оне жестоке, „башице“. Она нас је добро опекла, али и ошамутула.

Родитељи, и моји и Љубини, су се надали да ћемо се узети. Већ се говоркало о будућем пријатељству. Али, ето, дође проклети рат и све преокрену.

Кад смо кренули од куће, отишли смо преко Кланца у Драксенић. Послије два дана стигли смо у Дубицу. Ту су одузели оца Мирка.

Ми остали дотјерани смо у Церовљане. Једне ноћи очепи киша. Пада, пљушти немилице. Тргла вода на све стране, а по води гамижу уши. И ми смо се од велике прљавштине били скроз заушљивили.

Послије нам рекоше:

„Идете кући.“

Али кад убрзо прођосмо мост који води за Босанску Дубицу и продужисмо прашњавом цестом низ Уну, жене почеше наглас да наричу.

Видјели смо обману, али ништа нисмо могли.

Дотјерани смо у Уштицу. Ту смо, на ледини, под ведрим небом, остали недјељу дана.

Једна старија крупна жена, из Срефлија, мислим да се звала Ожеговић, била је права јуначина. Храбро се носила са недаћама које су нас снашле. Имала је нешто кукуруза и досјетила се да их стуца у шупљини точка од коњских кола; од тако стуцаног кукуруза добила је нешто што је личило на брашно, скувала то на води и свакога од нас следовала је по кашика те смјесе.

Ни усташа се она није плашила. Кад би ноћу пролазили кроз логор, вјероватно у потрази за цурама и млађим женама, она би им, без пардона, довикнула:

„Одбијте, идите одавде!“

Поред ње осјећали смо се сигурније.

Послије смо скелом превежени преко Саве у Јасеновац и стрпани у вагоне – шталаре.

Дан прије одласка мајка је родила брата Раду. Упркос свим недаћама које су нас задесиле, био је здрав, напредан. Мајка га је дојила иако није имала чиме.

У вагонима смо, по највећој жеги, провели три дана и само се вода тражила. Били смо затворени као стока. Ту се вршила и нужда. Кад је напољу почела да пада киша, протурила сам кроз решетке прсте, хватала капи и дотурала осталим, да макар мало оквасе уста.

Дошли смо у Плетерницу и ту распоређени да радимо. Послије су нас поново покупили и вратили назад у Церовљане.

Пролазећи кроз Јасеновац, видјела сам, захваљујући малчице одшкринутим вратима вагона, мноштво људи. Логор је личио на мравињак. Једна мајка је дуго у наручју носила мртво дијете, да би га најзад оставила крај цесте. У јарку, поред пута, јаучући, остаде и једна, нешто крупнија, старија жена, која није могла више пјешачити. Вјероватно је ту и скончала.

У Дубици нас затворише у решт (затвор). Преко чувара Мује тражили смо да ступимо у контакт са Илијом. Из затвора нас је извадио Мујо и одвео својој кући. Били смо под кровом, скривени, недјељу дана, кад нам Мујо рече да опет купе Србе. Па ако би нас нашли код њега могао би и он настрадати.

Тако смо, током ноћи, отишли код Илије. Илија је био доље, код Мљекаре.

Послије напада партизана на Херцеговце – мухаџире, који су излазили из села, у пљачку, и помлатиле их код куће Ивице Ивашковића, усташе су покупиле све Србе.

Потјерали су и нас. Љубу је задржао Стјепан Орнек, Хрват, пријатељ нашег оца. И ја сам се некако придружила њима. Кад смо били код Орнека дође Илија и рече да су мајка, мали брат, сестра Радосава и бака Милка потоварени у кола и одвезени. Чувши то, Љубо се бацио на земљу и почео да удара главом о тврду цесту. Из њега је липтала крв, а он је говорио:

„Ја никада више нећу видјети мајку.“

Орнек је Љубу стрпао међу вреће и тако замаскираног успио пребацити у Липик, код Новске. Ја сам остала код Илије и послије отишла кући, у Пуцаре. Преко везе сазнала сам да је Љубо жив и послије рата отишла сам тамо и довела га кући.

Кући се, из Норвешке, убрзо вратио и отац. Сви остали су спроведени у Јасеновац и убијени.

Својим очима сам гледала кад су два партизана, који су се претходно предали усташама, издавали своје другове, тако што би, док је пролазио народ на путу за логоре, упирали прстом у њих. Један од њих био је наш крштени кум који ме држао на шакама.

***

Тек што смо кренули од куће Мирка Димића засуше нас топовском ватром са Сјенокоса, из Војскове.

Прво чујемо пуцањ, а онда се на том мјесту укаже дим, да би тренутак, два касније услиједио застрашујући звиждук гранате и најзад би се чула експлозија. Спопада нас ужасан страх да кога не погоде. Забога, па нисмо ми војска да нас гађају топовима! У страху и паници, натјерали смо и волове да трче. А од паклене пуцњаве планули су се коњи и отац једва успијева да их заустави кад смо скренули поред школе низ Глигића страну. Срећом, брзо смо протрчали поред цркве и школе, брисаног простора.

Скренусмо према оном дијелу села које зову Личани. Били смо сигурни да нас више не може погодити граната и осјетисмо велико олакшање.

У Клековцима нам се преврнуше кола у блато. Кад су их вратили у нормалан положај и извукли из блата, Љубо је морао у Раковицу да се окупа. На брежуљку званом Светиња мајка ми показа црквицу.

Улазимо у село Драксенић. Куће у низу и другачије него код нас. Оне поред цесте некад су биле окречене у плаво и зелено. Сад су то, међутим, само рушевине, згаришта, обрушених кровова, без врата и прозора.

Мало даље, с обје стране пута, велике јелке. Прођосмо поред цркве. Видим отворена врата. Пријеђосмо ријеку Раковицу. Дошли смо код породице Савковић. Они су боравили код нас прошле зиме, послије оног покоља у цркви.

Вуче ме жеља да ту, у близини, видим цркву у којој је извршен покољ. Са мном је пошла и сестра Зора. Улазна врата су разлупана. Опрезно и са страхом улазимо унутра. По зидовима се виде трагови крви, док је патос од плочица опран. Понека икона и олтар нагрђени.

Прожима ме нека чудна језа док напуштам тај храм који су звијери у људској сподоби оскрнавили. На сјеверозападној страни, десно од излаза, видјеле су се двије огромне гробнице. Поглед су му привукли неки чудни трагови. Касније сам сазнао да су то били трагови тенковских гусјеница. Због порушеног моста на Раковици тенкови су сишли у ријеку и тако је прешли. Том приликом су нагазили и на гробнице покланих. Имао сам осјећај као да су мртве несрећнике хтјели да усмрте и по други пут.

Одлазим на порушени мост. Гледам га разореног. Пипам гвожђе и чудим се како је стављено у тако тврд камен (уствари бетон).

Пред једном кућом, гдје Раковица прави окуку, усташе пљачкају стоку. Један од њих дао се у потјеру за свињом. Кад се учини да му је на дохват руке, свиња некако успијева да му измакне. То веома расрди усташу и он се лати пиштоља. У том трену сретоше се моје и његове (плаве) очи. Стајао сам као укопан, без даха. Нисам знао да ли ће да пуца у мене или свињу. За њега смо имали исту вриједност.

Маја Јела, која је то пратила из прикрајка, зовну ме и руком показа да дођем кући, што сам и учинио. Добро ме је наружила због моје непромишљености.

Дође наређење за покрет. Идемо цестом према Дубици. Око нас усташе, наоружани пушкама са исуканим бајонетима. Испод каменог прага у Драксенићу Маја и ја остависмо и други кључ од наше куће у Пуцарима.

Отац, који је донекле владао њемачким и енглеским, покуша Нијемцима да објасни да ми нисмо никоме криви и да нас, према томе, пусте, али то би узалудан покушај.

Идемо насипом поред Уне. Плаши нас толика вода и страхујемо да се и ми и кола не стровалимо у њу. Уна је овдје доста широка. Тамо, на другој страни, су врбаци, а иза њих пукла пространа равница.

Зауставили смо се близу моста на Уни. Испред кола брат Љубо јаши на Вранцу. Наста застој. Док чекамо да очепи и свјетина крене, из оближње куће изиђе Муслиман. Приђе Љуби и рече:

„Бр'те, то је мој коњ!“

На то Љубо кратко одсијече:

„Не!“

И погледа оца.

Отац сиђе са кола. Покушава томе човјеку да објасни да је коњ наш, да га водимо још од куће. Али узалуд, овај пријети ли, пријети. И не одустаје од намјере да присвоји коња за кога и он зна да није његов.

Отац рече брату да му да коња. Шта је друго и могао да чини. Брат се повинова очевом налогу и сјаха. Чим он сјаха Муслиман дограби коња за поводац и одведе. А док води коња пред собом тјера и наше стадо оваца.

То је била прва, али неће бити и посљедња пљачка коју ћемо доживјети тог трагичног љета потуцајући се од једног до другот усташког логора.

Док чекамо да ступимо на мост и са осталим несрећницима пријеђемо на лијеву обалу Уне, родитељи препознаше човјека који се као партизан предао и сада, окружен усташама, руком показује на своје дојучерашње саборце, рачунајући да ће тако, тим издајничким чином, себе искупити. Њих то веома узнемири, плашећи се да и на оца не упери прстом. Страх је био разложан, с обзиром да се наш Ратко налазио у партизанима.

Приближавамо се мосту. Он је ту, само на неколико корака од нас, у друштву усташа. Хоће ли уперити прстом у нас?

Страхујући, ипак сретно пролазимо поред њега на дрвени мост преко Уне, која је овдје широка. Између дасака се види вода. Неке су трошне. Доста има измета од стоке. Видим много млинова на води.

Дотјерани смо на Церовљане. Пролазимо кроз Хрватску Дубицу. Прво се пењемо кривудавим путем, да би се затим указала низбрдица и равница. Тамо даље је жељезничка станица Церовљани.

Ограђени смо жицом. Много народа, стоке, кола, јада и страха. Кажу – побиће нас све!

Живимо под ведрим небом, без воде, хране, на голој земљи. Маја Јела одлази у шумарак да донесе дрва да нешто скуха. Враћа се сва усплахирена. Рече да је видјела мртвог човјека, разбијене главе и рашчупану дјевојку, коју су одводили на силовање.

Није више смјела ићи тамо. Скупљала је суву, велику траву око нас да наложи ватру, скува нешто кукуруза да нам утоли глад.

Од станице, са високо постављеног митраљеза, повремено пуцају. Видим, народ се пење у вагоне. Рекоше да одлазе на рад у Њемачку. Или су, што је вјероватније, завршили у Јасеновцу.

На другој страни пруге видимо људе како копају двије велике гробнице.

Чим смо дошли, одвојише све мушкарце. Одвојише и брата Љубу, који је имао шеснаест година. Сједили су близу, под врелим сунцем.

Видим, као сад, како онај потказивач пролази кроз строј и упире прстом у овог или оног. А на кога покаже, тога официр куцне мочицом. Он се истог часа диже и одлази.

Тај строј од неких четрдесет људи у колони по двојица, одведен је назад, цестом која завија уз Каурско брдо. За њима се дизао облак прашине. Ускоро се чуло да су стрељани на Уријама код Босанске Дубице, да су тројица скочили с моста у Уну. Двојицу су убили, а један је отпливао низ воду, рекоше.

Једне ноћи паде велика киша. На земљи гдје лежимо јарци пуни воде. Маја нас подиже на кола да се осушимо. Све је у блату измијешаном са људским и сточним изметом, смрадом и јадом.

Једно јутро дође отац са Љубом и стричевима Радом и Милошем и рече:

„Јело, нас негдје гоне. Ја ћу пазити на Љупка“, како је звао брата из милоште , „ а ти на ово двоје малих. Немој се растављати од биљца и котлића са масти.“

Маја Јела, осећајући опасност, преклињала је брата Љубомира за се пресвуче у женско одијело. Још се није ни бријао. Одбио је, рекавши:

„Куд сва браћа – туд и ја!“

Изљубили су нас и отишли да се више никад не видимо. Чак им ни за гробове не знамо. Колико је суза маја Јела пролила за сином првенцем!

„Е, мој Љупко, да ти послуша своју мају, можда би остао жив!“, говорила је толико пута. Видјела је у Славонији младиће који су се тако спасили.

Пронесе се вијест да идемо кућама. Каква радост! Узели смо волове. Коње Ружу и Зеку су нам већ били опљачкали.

Враћали смо се кроз Хрватску Дубицу. Ето, мушкарци ће се ипак вратити, стока надокнадити, кукурузи докопати, само да се ми вратимо нашим кућама, тјешиле су жене једна другу.

Жедни, гладни, прашњави, под врелим сунцем, колона јадника се отегла иза изласка на прави пут поред Уне. Али, ево, умјесто да скренемо десно за Босну, колона иде право, у непознатом правцу!

Па, ми не идемо нашим кућама! Опет нас преварише. Поче наглас плач и запомагање:

„Воде нас клати! Све ће нас побити.“

Зашто су нас водили около у Јасеновац? Ако им је то био крајњи циљ и намјера, било је много лакше и брже да су нас натоварили у сточне вагоне у Дубици, која је само двије станице од Јасеновца, умјесто што су нас водили около.

Да ли су заиста мислили и жељели да нас врате кућама и да ли је неко то спријечио на путу или у самој Дубици? Зашто би нас гонили около ако им је било много једноставније послати нас директно у логор?

Одговор на ова питања ни данас не знам. Заиста чудно. Можда је неко од издајника овдје имао утицаја и наредио да не идемо нашим кућама?

У пролазу од неких мјештана тражимо воде. Тјерају нас уз псовку, псују нас као Србе, партизане... Од неких добијамо воду.

Колона јадника иде споро цестом. Јулско сунце пече, пржи. Волови полако вуку кола.

Дотјераше нас у Уштицу. Само жене и дјеца. Ледина утабана, нигдје травке.

Кад уђошмо у Уштицу одузеше нам волове, кола и завежљај најпотребнијих ствари које смо могли понијети са собом.

Ријека Сава мутна, набујала. Маја Јела ме опомиње:

„Немој ти, синко, да идеш до воде. Тамо су се нека дјеца утушила!“

Из даљине видим да се неки дјечаци купају. Једна млађа жена ту, пред нама, псује усташу. Уста јој запјенушила, марама на глави накренута:

„Ти си мога брата убио!“

Он се само смјешка. Рекоше да је полудјела од свега што је видјела. Није ни чудо!

Пронесе се вијест да нас гоне пријеко, у Јасеновац, и да одузимају мушку дјецу. Осјетих радозналост, али и страх: да ли ће и мене изабрати?!

Маја Јела носи биљац, кантицу масти и мали завежљај. Ево нас на обали Саве. Видим на лијевој страни жељезнички мост преко кога протутња пар возова, што ме је задивило. Доље компама (скелама) превозе народ на јасеновачку страну.

Чудим се како коњи и кола натоварена сијеном и народом могу стајати на води. Исто тако, било је и мањих чамаца који су прелазили тамо – овамо, а нешто ниже била је скела у којој су мушкарци у сељачким одијелима, црним шеширима, у пратњи усташа, превожени на другу страну у сједећем положају.

Много касније сам сазнао да су ови несрећници превожени у Доњу Градину гдје су убијени.

Сунце угријало, колона помало мили. Ево нас код Саве, таласи запљускују обалу. Најзад нас товаре на скелу. Улазимо, љуљамо се. Ево нас на јасеновачкој страни. У групи се пењемо свјеже утабаним путељком. Избисмо код кућа. Видим на другој страни, поред зида, дјечачиће у сељачким ношњама. У покрету ми приђе усташки официр, куцну ме по лијевом рамену и рече:

„Ти, мали, 'ајде тамо!“ Показујући руком према издвојеним дјечацима.

Прешао сам невољно неколико корака у том правцу, кад ме сустиже маја Јела, повуче на своју страну, покри фертуном, заклони пртљагом, док не прођосмо даље. Обазријех се у страху. Видим, онај усташа чека друге жртве.

Много касније сам сазнао каквој се опасности и ризику маја Јела изложила овом приликом да би ме спасила од сигурне смрти. На хиљаде одузете дјеце убијено је у логорима само зато што су Срби.

Дотјераше нас до вагона – шталара, набише унутра. Без воде смо, страшно је вруђе. Купамо се у зноју на јулској жеги.

Сестра од стрица, Перса Благојевић, тек што је родила малу Даницу. Мала плаче. Мајка нема чиме да је умири.

Пролазе усташе са бајонетима на пушкама. Гледају поред вагона. Перса кроз решетке моли:

„Браћо, дајте нам воде!“

Одговор долази ударцем кундака у вагон и псовкама:

„Мајку ти српску! Даћу ја вама воде кад дођем унутра!“

Уплашене жене вичу:

„Метни јој руку на уста, Персо, утуши је. Све ће нас побити због ње!“ Малу Даницу некако смирише. Ускоро и заспа.

Срећом, сједимо ближе вратима. Видим како народ гоне. Маја нас скинула голе. У једно дува, а другом маше марамом да нас расхлади. Како је њој и осталима било у овом паклу!

Залупише, закључаше врата. Воз пође. Поче бивати хладније.

Пробудио сам се у селу Јакшићу, код Славонске Пожеге. Рекоше да је неколико старица умрло у току пута. На станици смо се освјежили водом с бунара.

Овдје смо били распоређени да радимо.

Сеја Зора је била код једне жене која је имала двије кћерке, у кући наспрам оне у коју смо ми били распоређени.

Мене је хтио да узме себи Чех Моравак. Обећавали су ми да ће ми бити добро, да је маја Јела ту, код првог комшије. Узалуд. Плакао сам, вриштао, ништа ме није могло убиједити да се растанем од маје. Држао сам је за сукњу објема рукама. Најзад смо остали заједно код породице Станка Нијемчевића. Они су имали два сина старија од мене: Јову и Драгу.

Маја је радила пољске послове, а ја чувао гуске и свиње на утабаној ледини близу шумске пруге, гдје није било траве. Спавали смо у штали. Ријетко смо примани у кућу газде.

Хране није било довољно. Маја Јела би кришом вадила кромпире из котла у којем се кувало за свиње, те нам доносила у шталу, кријући у фертуну. Ситуација је била још тежа кад је сеја прешла код нас због болести.

Неко нас је оптужио да смо из партизанске породице. Једног дана, била је недјеља, наређено нам је да идемо код католичке цркве у Јакшићу.

Отишли смо тамо, страшно уплашени, и очекивали оно најгоре.

Сјећам се ниског дрвета које је имало бијеле лоптице, мекане плодове које сам пипао рукама. На раскршћу, гдје се наш сокак одваја, био је крст и фигура Исуса, разапетог на крсту. Гледао сам, чудећи се сваки пут кад бих туда пролазио. Тога код нас није било.

Са још неколико породица, жена и дјецом, исчекивали смо најгоре. Срећом, враћени смо кући. Изгледа да предсједник села није дозволио оно најгоре. Тако смо бар чули.

Страдање Милеве Међед

Милева Међед из Војскове, родом од Ристића, из села Бјелајаца, имала је шест сестара и два брата. Кад су као мали остали без оца, морали су као дјеца ићи у најам, радити код других да се прехране. Удала се од петнаест година.

Чим су почела усташка злодјела, њене прве комшије Луци, Хрвати, дошли су са ножевима у кућу брата Владе. На његове ријечи:

„Па немојте, браћо! Ми смо прве комшије, живјели смо лијепо!“, рекли су му:

„Е, Србине, сада је дошло наше вријеме. Ти ћеш добити своје!“

Жива су га дерали пред фамилијом, одсјекли му полни орган, уши и нос, ископали очи и оставили га таквог. Владо је молио своје укућане да га убију, прекрате му муке. Нису могли, остао је да умре на мукама.

Други брат, Милан, кад је нападнуто његово село Бјелајци, избјегао је код Милеве. Њен муж Микан био је ратни заробљеник у Њемачкој и о њему није имала никаквих вијести, док се није вратио кући, 1945. године.

Са своје троје дјеце и породицом брата Милана, отјерани су у логор у Церовљанима. Милана су одмах издвојили. Није се вратио, као ни хиљаде других.

Када се вратила из логора, нашла је само кућу незапаљену, јер сијено под рогом, срећом, није плануло. Хране није било. Са комшиницом Девом Димић и сестром Јелом повела је дјецу, Госпаву и Бранка, са собом у Ресановце, да нађу било шта од хране, како су многи тада чинили. Душанка је остала у кући болесна, са температуром.

Када су дошли тамо, сјећа се ћерка Госпава, ископали су полусмрзнути кромпир, пекли га на ватри и јели.

У повратку кући, на њих је наишла војска, Нијемци и усташе. Скупили су их и рекли да ће их све побити ако их нападну партизани. Почели су оштрити ножеве и бајонете пред њима. Мајка Милева је молила да прво убију њу, да не гледа клање своје дјеце.

„Е, прво ћемо њих клати, па онда тебе!“ - одговорили су зликовци.

Почели су сви наглас јаукати, вриштати. Одвели су их у напуштену шталу, гдје су као таоци, под стражом, провели бесану ноћ.

Ујутро су их истјерали напоље. Било је ту доста народа из Подградаца и Јабланице. Почели су издвајати већу мушку дјецу. Син Бранко је био у опасности. Био је још дијете, али се истицао висином. Њега су успјеле сакрити између себе, обукавши му женску блузу.

Госпава се сјећа да су војници имали гвоздене капе (шљемове) и да су главни јахали на коњима.

Ипак су се срећно вратили преко брда кућама. Маја је сумњала да нас је издала Пекића цура, дјевојка из Влашковаца, која је била код нас слушкиња. Била нам је неки даљи род.

Прошли смо сретно у поређењу са оним што се десило недалеко, у селу Слабоштини, гдје је 1450 жена и дјеце са Козаре бачено у бунаре!

У близини је било Херцеговаца, који су доведени на имања убијених Срба. Мушкарци су носили домаће ткане панталоне, са дугачким туром, што је мени изгледало смијешно. Пронијела се вијест да су опасне убице, те је владао страх од њих.

Осјећали смо се потпуно утучени, беспомоћни, одвојени од родне груде.

Један пријатан старији човјек из Нијемчевића, који је носио бијело сељачко одијело, пролазећи путем поред куће, питао ме је чији сам. Рекао сам оно што сам у логору чуо од других:

„Био птичији, а сад нисам ничији!“

Он се насмијао и то препричавао. Касније сам чуо да је завршио у Јасеновцу.

Село Јакшић је ушорено. Ујутро иде гонич и гони краве и волове на испашу. Све је другачије него код нас у Босни.

Мајка ми је купила „кебу“ или „шклоју“, како се код нас зове мали преклопни ножић, црвене боје, од трговца – носалице. Док сам се играо у дворишту, заборавио сам га и више га нисам видио. Тако ми је било жао, јер је то било све што сам имао. Данима сам био тужан због тога.

Дошао је свети Пантелија, слава Југовића. Знам да су маји Јели биле сузе на лицу кад је о томе причала прије поласка на посао.

Кад су увече дошле кући са посла, састале су се и сјетиле се свега, лијепих успомена. Све жене Југовића су уздисале, плакале говорећи:

„Ето, гдје смо ми сада, на нашу славу!“

Оне, неписмене, пратиле су дане по посту од светог Петра и тако знале у који је дан наша слава и без писаног календара.

Очекивали смо да идемо кућама, да изађемо из туђине и овог јада. Једна жена је добила дозволу, па је отишла у Босанску Дубицу, гдје је чула да су усташе још у селу Пуцарима и да се ни случајно не враћамо преко Дубице због Срба издајника. Оне које крену назад, враћају поново у логоре, из којих нема повратка.

Jadovno.com

Share this post


Link to post

Повратак из логора

Касно у јесен, дошао је човјек из Босанске Градишке по своју породицу, са пропусницом за њих седморо. Мајка Јела га је замолила да и ми пођемо са њима. Пристао је, али на нашу одговорност.

Жена, која је ишла раније да извиди ситуацију, опоменула нас је да се из Јакшића не враћамо преко Дубице због издајника.

Путовали смо возом до Велике Капеле и ту, у Капели, гдје смо пуно чекали, са уживањем сам гледао како пиште парне локомотиве, идући тамо-амо поред нашег вагона. Падала је јесења киша, капи су цуриле низ стакло док смо чекали да воз пође. Тада, а и касније, био сам очаран, изгледом и снагом локомотива. Желио сам да будем машиновођа, замазан, и да се возим онако високо, у локомотиви.

У Капели смо пресјели за Окучане. Путовали смо сћућурени у ћошку. Сваки пут кад су долазили униформисани људи страховали смо за живот. Тако смо дошли до Окучана и ту изашли.

Из Окучана смо пошли пјешице за Босанску Градишку. Требало је препјешачити око 12 километара. Пошли смо носећи оно мало сиротиње што нам је остало из логора.

Срећом, наишао је камион. Шофер нам се учинио добар, па смо га замолили да нас повезе. Пристао је рекавши да, кад дођемо до моста на Сави, морамо лећи на патос на нас не види стража.

Превозио је гвоздену бурад која су звонила кад би наишао на рупе у путу. Возили смо се стјешњени између буради. Прије моста на Сави рекао је да легнемо на под и тако смо сретно прошли контролу. Пређосмо, срећом, на босанску страну, у Босанску Градишку. Како је била ноћ, отишли смо у оближњу биртију, гдје смо преноћили.

Ту биртију је држао Србин, Милан Сувајац, са женом Мађарицом, Евом. Рекао нам је да су наша села попаљена, да код нас тамо нема ништа. Предложио је да сеја Зора остане код њих неко вријеме док ми не видимо како је код нас, па да је послије одведемо кући. Милан и Ева нису имали дјеце.

Некако су успјели да убиједе мају Јелу да ће сестри овдје бити лијепо и да би зато требало да остане. Тако је сестра остала код њих. Касније ће се маја кајати због тога и много суза пролити.

Кад смо дошли кући и смјестили се, маја је покушала да оде у Градишку по сеју, али тамо се више није могло због усташа. Више пута је мајка покушавала, идући докле је могла према Градишки, распитивала се за њу и Сувајце. Још колико бриге, јада и пријекора је поднијела од сусједа, нарочито од Душе, Лазе Југовића:

„Па, како си могла да је оставиш?! Како ћеш то објаснити мужу Стеви кад се врати?!“

Била су то најболнија питања за мајку све док је, коначно, није нашла.

Сљедеће јутро смо доручковали код њих. Сјећам се шоље са топлим млијеком на којој је била слика ученице како чита књигу, окружена гускама. Дали су ми комад курузе. Газдарица се извињавала што није имала пшеничног хљеба. Већ сам се био навикао на пшенични хљеб и тешко сам жвакао курузу. Касније ћу је и те како радо јести, али више ни ње није било!

Кренули смо путем за Подградце у друштву више жена и дјеце, носећи наше ствари. Наишли су Цигани са колима. Уз наплату, повезли су ствари.

Једна млађа, носећа жена и ја смо заостали. Ишли смо споро. Пошли смо били у погрешном правцу, али смо се на вријеме вратили на прави пут.

Био је договор у групи да се сљедећег јутра нађемо на истом мјесту, па да скупа идемо својим кућама. Остали су преноћили у дому или школи.

Кад смо полазили из Јакшића, стрина Сава, једна племенита, несебична мајка и бака, рекла нам је да, ако нам затреба помоћ, одемо код Симеуна Швраке у Лужанима. Кад се Сави родила унука Даница, тепала јој зовући је: „Оди својој драгој!“, па је Даница, кад је проговорила, Саву почела називати Гага, да би је касније тако звало и читаво село.

Послушали смо стринин савјет и сишли са канала до куће Симеуна Швраке. Њихов син је чувао говеда ту, близу куће.

Казали смо ко смо и они су нас примили.

Било ми је хладно, осјећао сам грозницу. На нашу срећу, у току ноћи сам добио температуру, тако да ујутро нисмо могли ићи са групом. Те ноћи нисмо ни слутили да нам је моја болест спасила животе!

Како нас ујутро није било на договореном мјесту, остале жене и дјеца су кренули без нас својим кућама. На несрећу, наишли су на усташе који су се враћали из пљачке и убијања. Вратили су их све у логоре, укључујући и ону малу трудницу. Кући никада нису стигли.

Многе од њих је маја Јела познавала. Биле су од Бијелића, Бабића и Вилића из села Раковице и Бијаковца. Када је маја пролазила поред њихових кућа, на путу за Пуцаре, хтјела је да им се јави, да их види, али није било никога. Кад се вратила назад мени, у Лужане, рече ми:

„Синко, оне жене се нису вратиле својим кућама!“

Тада није знала шта се са њима десило.

Тек послије рата сазнала се њихова зла судбина. Остале су пусте куће, јер се ни мушке главе нису вратиле из логора.

Остао сам лежећи у бунилу, у малој соби, двије недјеље пијући само сурутку, која ми је помогла.

Док сам био ту, домаћице су ми давале вечеру из земљаног лонца, говорећи:

„Мали, ево за тебе буњгура!“

Нисам знао шта је то док нисам на дну лонца видио крупно самљевено скувано кукурузно брашно, зачињено са мало кајмака. У нашем селу то се јело зове шен и у дјетињству сам га често јео. То је обично било све за вечеру.

Кад сам се опоравио маја је отишла у Пуцаре да види како је код куће. Вратила се рекавши да је снајица Стана са Богданом дошла кући, да су усташе напустиле село и да су партизани убили старца Вују Југовића оптуживши га да их је одавао усташама.

Вујо се за вријеме офанзиве крио око куће, у кукурузима. Од читаве породице остао је сам, јер су сви остали отјерани у логор. Једнога дана је понио брашна сестри од тетке у Козару и код моста на Ограђеници наишао на партизане. У разговору, стари Вујо је приговорио:

„Шта ви ово направисте од народа?! Гдје је мој унук Милан?“

Љ.Б. се разбјеснио, откинуо дио ограде са моста и тиме смрскао главу старцу, који је остао лежећи на путу. Његове остатке нашао је Микајло Тепић из Пуцара и јавио породици кад се вратила из Славоније. Остаци старог Вује нису никад сахрањени.

Убица се изговорио да је стари Вујо одавао партизане усташама. Касније је о томе свима причао. Као да није било довољно што су усташе без икаквог суда или одговорности чинили злочине над недужним народом и све уништавали, него су и они ријетки преживјели, ето, страдали од партизана.

Кад сам ојачао, премјестили су нас код једног самца, човјека нижег раста. У његову собу улазило се кроз просторију гдје су биле краве. Смрдило је све по крављем ђубру.

Мислим да маја те ноћи ни ока није склопила, јер је он имао нечасне намјере. Ујутро смо напустили ово непријатно мјесто и отишли код жене која је држала мљекару за муслимане из Босанске Градишке.

На путу кући, били смо на посној слави светог Николе код рођакиње у Јабланици. Јели смо погачу, пасуљ, кромпир и поврх свега мед као посластицу. Сјећам се да је зимско сунце било ниско кад смо кренули према нашој кући. Кад смо дошли на Сјеверовачку страну – а још далеко од наших кућа – зимско сунце је било на заласку.

Паде зимска ноћ без мјесечине. У селу смо Раковици, код Поповића гаја, гдје су усташе тога љета побиле групу људи. Плашио сам се тог мјеста, све је било пусто и глуво. Нигдје никога. Само понека подивљала домаћа животиња направи лом тражећи спас у бјекству, плашећи се нас а и ми ње.

Маја ме храбри:

„Још мало, синко, па ћемо бити код наших кућа. Ево нас у Дошлићима, па ћемо низбрдо, преко ријечице Кабловске, у наш Тук, кроз шуму и воћар.“

Срце ми лупа! Каква само радост!

Коначно смо под прозором наше драге куће, послије толико прогона и лутања од немила до недрага.

По договору, маја куцну у прозор три пута да не би уплашила укућане. Улазимо радосни на врата наше куће.

У соби је наложена ватра, топло је. До прозора, према путу, је ормар, да се не вити оно мало свјетла од пећи. Још је било опасно.

Мали Богдан лежи болестан на кревету. Снаја Стана рече нам да је, кад се вратила, нашла на сред собе уцрван костур вола.

Авлија зарасла у велику траву. Стоку, коју смо оставили, опљачкана. Хране нема.

Те зиме смо морали сакупљати оно што се могло наћи по њивама, да би се некако прехранили и преживјели.

Кући смо дошли, крајем 1942, у оних „пет дана“, како су их звале наше мајке, кад се мрси између поста св. Николе и почетка божићњег поста. Нашу радост због повратка кући прекратила је смрт малог Богдана који је лежао у ватри, борећи се својим нејаким тијелом, исцрпљен свим недаћама логора и патњи које су нас пратиле.

Неколико дана по нашем повратку, умрије наш Богдан на рукама мајке и баке. Каква опет несрећа и туга! Па, зар није довољно што смо остали без одраслих мушкараца и снаге, што о њима ништа не знамо? Зашто и ова несрећа?

Да не бих слушао јаук и плач, мене су одвели у кућу Станке и Лазе Југовића. Станка ми је открила свијет српских народних прича и пјесама. Сазнадох за Краљевића Марка, крилатог Шарца, Мусу Кесеџију, зидање Скадра на Бојани, Милоша Обилића, девет Југовића...

Станка је знала многе народне приче о српским јунацима, загонетке, знала је српску народну поезију, поезију која се преносила са кољена на кољено и тако одржала дух у народу кроз стотине година робовања. Уз то, имала је приповједачког дара.

Причала ми је, сједећи испред пећи и пушећи, повремено додајући дрва у ватру, а ја сам је слушао отворених уста, тражећи да ми понови приче, да прича још, док не бих заспао. У својој машти сам видио све ове ликове. Изгледали су ми величанствени, сјајни. Станка ми је, причајући, давала наду и охрабрење да постоји нешто наше што је јаче од овог зла у коме се налазимо.

Станка се завјетовала да ће постити читаву годину дана због сина Милана који се налазио у логору. Вјеровала је да ће се Милан вратити ако она издржи пост. Бројала је дане и недјеље по постовима и свецима и имала свој, неписани календар. Знала је тачно кад је који дан и ту није могла оманути.

И прије рата, кад су прилике биле кудикамо боље, постови су многе доводили у искушење. Јер, током поста не смију се јести месни и млијечни производи, а ни јаја, и шта онда човјеку преостаје: риба, уље, житарице, воће и поврће, а тога никада није било у изобиљу.

Кад сам долазио код ње да ми прича причу, сјећам се да сам је затицао поред пећи како једе печен кромпир и црвени лук са кукурузом. То је, уз мање изузетке, био њен једини јеловник.

Издржала је тако читаву годину, а ја се и данас питам како. Каква је то била гвоздена воља и упорност?!

И заиста, Милан се вратио. Било је то у јуну 1945. Чудо Божије или је у питању нешто друго, тек мајчинска љубав је била јача од свега.

На сам дан сахране, усташе – пљачкаши су били у сусједном селу Бијаковцу и код комшија Дошлића, у селу Раковици. Прво смо отуда чули кокодакање кокошију, а убрзо затим спазили смо и усташе, како се крећу око кућа. Побјегли смо у Јекиће, страхујући да не дођу и код њих. Само је Петар Јошановић, један од тројице преосталих мушкараца у читавом селу, остао поред мртвачког сандука.

И Дошлићи су се једва успјели спасити, побјегавши у оближњи шумарак. Кад су ушле у шталу, усташе су пуцале у овце и свиње. Побијену стоку потоварили су у кола и одвезли са собом у Орахову.

Срећа је да нису ишли даље и да су се брзо вратили одакле су и дошли, тако да смо могли да сахранимо малог Богдана. Дуго сам осјећао велику жалост и празнину за њим. Често сам одлазио на гробље, стајао пред малим храстовим крстом оживљавајући у сјећању његов лик и питајући се зашто се то морало баш њему десити.

Код Муслимана који је живио близу Дубице неко је препознао нашу краву Перову. Кад су му рекли чија је крава, веле да је одговорио:

„Бр'те, ово ми је војска дала.“

Тражио је за њу торбе и торбе жита, тако да смо морали платити оно што је наше.

Мајка је неколико пута покушавала да оде у Градишку по сеју, али тамо се живе главе није могло. Враћала се с пута горка и неутјешна. Никако себи није могла да опрости што је олако пристала да остави дијете у туђој кући, далеко од родног прага, без мајчинске заштите и љубави. Шта ће јој на то рећи муж кад се врати?

Од брига за дјететом ни сан је више није хтио. Чак је и пропушила. Учинила је то по наговору неких старијих жена, које су је увјеравале да ће је дуван смирити. Пушила је „ћућу“ (врста домаћег дувана, који се некад кришом узгајао код нас).

Чули смо да је наш Ратко, разочаран оним што се с нама десило током офанзиве, са браћом Бјеловуцима из Јабланице прешао у четнике. Тој његовој одлуци у приличној мјери кумовало је и посве безразложно убиство Вује Југовића, старца од 82 године.

Плашили смо се посљедица због Ратковог преласка на „непријатељску“ страну, с обзиром да у близини није било четника који би нас заштитили.

Опљачкано до темеља, оно мало народа што се вратило својим кућама једва је некако преживљавало. Жене су радиле мушке послове, а дјеца послове одраслих. Није ништа необично било видјети тринаестогодишњака да коси или жену како држи ручице плуга.

У прољеће 1943. године кукуруз се сијао тако што су жене и дјевојке, а богме и нешто одраслија дјеца, мотикама и трнокопима, умјесто плуга, прекопавале ледину, а као брнача служила нам је грана од црног трна или глогића. Срећом, и овако посијан, кукуруз је добро родио и нисмо гладовали.

Црква и школа затворене. Нити се ко рађа, нити жени и удаје, па нема ни крштења, ни свадби. Само бјежанија и непрестани страх од изненадних усташких упада, било од Дубице, било од Орахове.

Од мушких које су већ првих дана нашег потуцања по усташким логорима одвојили од нас и одвели незнано куд, нема никаквих вијести. Један човјек, који је побјегао из Јасеновца и преноћио код нас, на многобројна питања и запиткивања да ли је видио некога од наших, није могао ништа одређено да каже, али је зато подробно причао о ужасима који се у том људском паклу дешавају.

Ипак, у нама је тињала нада да ће се бар неко од наших жив кући вратити.

Послије Богданове смрти у кући нас је остало троје од осмеро, колико нас је само неколико мјесеци раније било. Али сада је кућа била пуна избјеглица. Живјели смо као једна фамилија и дијелили братски оно што смо имали. Кувало се за све и јело из једне дрвене здјеле и исте кашике, која се додавала из руке у руку и ишла од уста до уста око синије. Столица нисмо имали него бисмо сједили на земљи, поредани једно поред другог укруг око синије.

Нешто би се за храну и нашло, мада је била оскудна, али најтеже смо подносили то што није било соли. А соли нисмо имали све до краја рата. Да би нас некако заварала, Јованка Влајнић, из Драксенића, прибјегавала је увијек једном те истом трику: извадила би однекле марамицу у којој је држала нешто соли, стављала је између три прста и потом руком прелазила преко дрвене здјеле, кобајаги као да соли. При том би испустила нешто соли, тек толико да имамо илузију како је јело посољено. И морам рећи да је тај трик палио. Потом би ону марамицу поново завезала и гурнула себи у њедра, да се нешто нађе и за идући пут.

Несташицу соли увелико је осјећала и стока. Кад би краве, пасући, наишле на мјесто гдје смо ми, дјеца, мокрила, оне би не само до коријена „попасле“ траву, већ би и земљу лизале. Често смо их, служећи се преваром, враћали кад би пошле у штету. Тим опробаним триком нарочито се служила Зора Симеунова. Зовнула би краву по имену и задигла мало сукњицу као да ће мокрити. Крава би као блесава потрчала према нама. Покаткад би настала права утрка међу њима. Оне јаче би отјерале слабије. А онда, кад би уочиле превару, разочарано би зуриле у нас, а потом наставиле да пасу, помирене да ни тај дан неће соли ни лизнути.

Трагао само за било каквом играчком или нечим што би ми у тој општој оскудици могло послужити као играчка. Претраживао сам двориште, кућу, стаје, пењао се на таван. Али узалуд, мало би шта нашао што је личило на играчку. Кад смо се клизали на Којановића брду покушао сам да као санке, којих нисам имао, употријебим направу помоћу које смо савијали виле. Али то ми није пошло за руком, јер је направа била кратка, а уз то незашиљена, тако да није могла да клизи низа страну. А никога у комшилуку није било да поправи старе или направи нове санке.

Проклињао сам рат који ме је лишио очеве љубави и помоћи. Са шест година, остао сам у кући у којој није било других мушких глава и нисам имао од кога да научим све оно што је било потребно дјечацима мога узраста.

По кући сам тражио било какву књигу са сликама или цртежима српских јунака, онаквих каквим сам их замишљао у својој машти или стварао у предоџби на основу прича о њима. Али и ту сам остао празних руку, јер нисам нашао ништа доли једне мале књижице у мљечару. Ни у њој није било слика. Књига ме, и таква каква је била, привлачила неком својом магичном моћи, па сам сатима зурио у њу, листао је, загледао слова, која нисам знао. Нека су ми изгледала посве чудна, друга су ми се чинила смијешна. Срећом, маја Јела је нешто научила од свог оца Дамјана Шљивара, из села Бијаковца. Он је прије рата подучавао ћирилици дјецу и омладину. Долазили су му младићи да нешто науче од њега чак и онда кад је, већ скрхан од сушице, пао у постељу.

У то вријеме по селима Поткозарја било је мало писмених људи и тек у годинама пред сам рат почеле су да ничу школе и да дјеца масовније одлазе у њих.

Ја бих маји показао слово које сам хтио научити, а она би ми рекла „ф“, као фењер, „џ“, као џак, „ш“, као шака итд. Тако сам прво научио она тежа слова, а затим полако и друга.

Захваљујући тим, мајиним „лекцијама“, ја сам знао цијелу азбуку и прије него што сам у септембру 1945. године пошао у основну школу у Војскови. Међу ђацима који су се нашли код учитеља Хасана Сарача, из Дубице, ја сам био најписменији.

Слике из дјетињства

Зима је. Маја Јела наложила ватру у горњој соби, гдје смо живјели преко зиме. Пуцкета пећ. Мирис љеваче допире до ноздрва. Патос опран, соба чиста.

Сједим за столом окренут пећи, прелиставам књижицу, дозиам мају да ми покаже ново слово и настојим да га запамтим.

Били су то ријетки пријатни тренуци када ми је маја причала о нашој родбини, своме дјетињству, мукама кроз које је прошла када је почела да ради, копа, послије смрти оца Дамјана. Имала је свега девет година, а већ је као старија помагала да се прехрани сиротиња која је живјела на мало слабе земље.

Често је помињала свога стрица Раду, који им је помагао у тешким пољским радовима. Био је заштитник породице рано остале без оца. Нека му је слава и хвала за сва покољења!

Маја је морала носити жито у млинове на ријеци Буковици, што је било прилично далеко од куће. Једном приликом је била нападнута и замало што није напаствована.

Ми, дјечаци тражили смо начина да се играмо, да нађемо себи разоноде. У гају бисмо од огранка направили гегаљку (љуљашку) чији крак бисмо закачили за грану на дрвету. На дну бисмо завезали комад дрвета попријеко на којем бисмо сједили или стајали, љуљајући се. Шкрипала је ова грубо направљена љуљашка док не би горе, на огранку, скинула кору и тако мало стишала шкрипу. Тај дио љуљашке смо мазали коломашћу.

Било како било, ово нам је причињавало велико задовољство док смо чували говеда код нашег, Југовића гаја. Ту смо налазили шумских јагода, малина, дивљих јабука, крушака, трњина, шипака и другог шумског воћа. Нас троје: Зора Симеунова, Марица Благојевић и ја, чувари говеда, често смо се играли „школе“, бацали каменчиће, „бикали“ се или „козали“, тражећи начина да се разонодимо. Био само поцијепан, носио сам закрпу на закрпи.

„Борили“ смо се и „ратовали“ на наш начин, подијељени у двије групе, обично по некој родбинској лози.

Моја група је била мања. Поред мене, у њој је био прика Дујо (Душан) Шијан, Никола Матаруга из Гуњеваца, а у супротној Бошко Симеунов, Дука (Душан) Димић, Мићо и Мирко Јекић, Бошко Матаруга, Милоје и Боро Кесић из Божића, који су били за главу већи од свих нас. Једни на друге бисмо бацали бусење земље, а понекад комаде прућа, „пирузове“, што је било опасније због могућих повреда очију.

Од брата бисмо правили кугле које су, кад се осуше, биле доста тврде, па смо их бацали као бомбе, јуришајући једни на друге.

Сјећам се једне прилике кад су се партизани борили на божићком гробљу. Био је рани прољетни дан, тако да се видјело од Мишића кућа, на врху воћара стрица Раде, како војници промичу између дрвећа и споменика који су користили као заклоне. Чула се пуцњава. Народ се искупио да прати исход ове борбе и, ако затреба, да се бјежи. Срећом, овај пут су усташе задржани. Тада је погинуо борац Јефто и сахрањен је ту, у божићком гробљу.

Како су се они тамо борили, тако смо и ми јуришали једни на друге. Моја група, као муња, обично је извлачила дебљи крај.

У нашем селу, Пуцарима, послије офанзиве остала је усташко-домобранска војска. Ископали су шанчеве у цик-цак, са митраљезима постављеним на гробљу, на једном храсту и на звонику цркве, упереним према Козари у правцу из којег су очекивали напад. Цркву су користили као коњушницу. Оградили су се бодљикавом жицом.

Село је, као и друга у околини, било пусто, па не знам чега су се то они плашили. Народ се полако враћао кућама, и то само жене и дјеца. Скоро све одрасло мушко, нажалост, никад се није вратило из усташких логора.

Оно мало партизана који су остали, били су на Козари, далеко од дубичких села. Села преко пута Јасеновца су потпуно опустила, тако да смо увијек страховали од ножа.

Кад су се преживјели вратили у опустошена села, мало шта се нашло од љетине.Зима која је долазила нагнала је наше мајке и сестре д иду по усјевима да прикупе нешто жита – ако се ишта могло још наћи – за храну и сјеме. Сва стока је опљачкана, никакве помоћи није било, нити се могла очекивати од „државе“ која нас је осудила на смрт.

Ни сам не знам како смо преживјели све ове недаће.

Морале су наше мајке и сестре, јаднице, ићи у села према Босанској Градишки, нарочито у Јабланицу. Ту су налазиле нешто кукуруза, пасуља, кромпира. На својим леђима су, са те даљине, доносиле кућама храну како бисмо преживјели.

Једном, када је маја Јела лежала болесна а ја нисам имао шта јести, покушао сам да помузем краву. Перова се ритнула и ударила ме ногом и ђубравим репом. Било је то у љето, 1943. године.

Срећом, зима 1942-43 није била јака. Била је без много снијега, тако да нам је било мало лакше. Љето те године, зеленило и топло сунце олакшало је муку народа.

У нашем селу било је много избјеглица из села око Дубице. Павковићи, Влајнићи, Лукачи и други из Драксенића, Доње Градине затим Матаруге из Гуњеваца провели су код нас читаво вријеме рата.

Партизани су долазили, кратко се задржавали и одлазили даље, остављајући нас без заштите. Несрећни народ је због губитка мушког становништва био препуштен на милост и немилост непријатељима свих врста и боја. Могли су нас убијати и пљачкати у било које вријеме, што су и чинили.

Прележасмо тифус, уши никако да се истријебе. Маја ме је научила да јој убијам уши и гњиде по коси. Сам их чистим и у шавовима веша.

У зиму 1944. године, на Мали Божић, наиђоше Черкези. И они се иживљавају на свој начин над јадним, незаштићеним женама и дјецом. Тада су запалили школу у Пуцарима.

Овај пут смо се са пријатељима Шијанима и осталим из села склонили у Просару. Снијег је, Козара нам је далеко, а рекоше да су Черкези већ близу, долазе од Градишке.

Склањамо се у једну кућу, дубоко у шуми. Кућа је пуна свијета. Уплашени да нас не нађу овјде, излазимо на снијег, у шуму. Маја ставила гране да легнем на њих, а покрила ме биљцем. Видим како падају крупне пахуље снијега. Сна нема. Неке храбрије, млађе жене одлазе до пута да виде да ли иду ови нови зликовци који су на коњима, брзи и врло вјешти да убијају и муче. Долазе из далеке земље као слуге окупатора. Касније смо чули да су починили велике злочине по селима градишког среза, немилосрдно убијајући незаштићене жене и дјецу.

Једна од највећих паљевина десила се 19. фебруара, 1945. када је слобода већ била ту, на дохвату руке. Упале су усташе из Орахове и Дубице, кољући и палећи све пред собом.

Тога дана усташе су у великом броју попалиле села Гуњевце, Срефлије, Божиће, Клековце и Пуцаре. У Гуњевцима су поклали 73, жена и дјеце, који су се вратили и село повјеровавши у лажни мир и вијести које су долазиле сва великих фронтова, надајући се скорашњној слободи.

Сјећам се двојице младића који су били у кући Симеуновог братића. Они су већ у јесен 1944. пописивали ратну одштету. Један од њих је без лијеве руке до лакта. Мислим да су се звали Гоге. И њих двојицу су заклали. Снаја Стана им је ишла на сахрану. Причала нам је да су лешеви били замрзнути, да су имали проблема да их одвоје од смрзнуте земље.

Код нас, у Пуцарима, заклали су старца и старицу Бањац који су, болесни, остали у кући. Њихова кћерка, Перса Бањац живјела је у Детроиту. Споменик им је подигла приликом своје посјете, 1950. године.

Убили су и старицу Шијан, баку снајице Стане, која је, такође, болесна и стара лежала у кревету. Тада су убили и Милоша Димића из Горњана.

Мене је маја Јела, по обичају и договору, налазила у Војскови, куда би ме сваки пут послала, спремивши ми у торбу мало меса и сланине са кукурузом. Овога пута сам отишао даље, па ме нашла у средини села, код куће породице Чађа.

Оданде смо гледали како пале наше село. Према диму који се дизао, знали смо коју кућу или зграду пале.

Како је био чист, сунчан зимски дан, све се видјело као на длану. Око цркве су се мотале црне групе усташа. Неко рече да ће црква бити минирана, што се недуго затим заиста и десило. Од цркве је, послије велике експлозије, остала хрпа рушевина над којим се вио густи, жућкасти дим. Горјеле су и куће и стаје наших сусједа Мишића, Јекића и Којановића. Ми смо очекивали оно најгоре, јер су куће Југовића на крају села. Срећом, зачула се пушчана паљба, послије које смо видјели неколико усташа како журно иду уз наш шљивик према цркви.

Имали смо велику срећу да је партизан Милан Додик, као вођа мале групе бораца, са Бањчевог брда у Војскови, изнад наших кућа, наредио паљбу из пушака.

Кад смо се увече вратили, још се ватра жарила од спаљених кућа. Код Мишића су нашли спаљену супрасну крмачу, која је изгорјела у подруму куће. Имали смо још једну срећу у несрећи. Усташе су покушале запалити кућу и зграду братића Симеуна Југовића. Под рогом запаљена слама и сијено су нагорјели, али ватра, срећом, није ухватила маха. Иначе, све би изгорјело, а како је и њихова зграда била одмах поред наше, ни ми се не бисмо имали гдје вратити.

Зликовци су, чак, успјели опљачкати мед из кошнице. У прољеће смо Зора Симеунова и ја пронашли рој пчела на љески, у међи, на Великом Брду, куда смо гонили говеда на пашу. Како смо га скупа нашли, тако смо га сматрали заједничким. Наши родитељи успјели су рој утјерати у кошницу, а затим однијели Зориној кући. Чесмо смо гледали како наше вриједне пчеле раде, надајући се меду, посластици коју нам, ето, зликовци опљачкаше!

Други дан смо отишли код цркве и видјели гомилу рушевина, подумијенте, рогове и греде, полупан цријеп и плочице. Све што се могло употријебити било је развучено и употребљвано за градњу кућа. Сјећам се да су код Д.Г. на улазу, у тријему, кад је направио нову кућу, биле црно-бијеле плочице скинуте са патоса цркве.

Меци и паљба уплашили су усташе и гледали смо како журно одлазе уз наш воћар према цркви. Како смо били сретни да су ови браниоци сачували наше куће!

Послије свег зла, ипак смо имали кров над главом под који смо сада примили још више избјеглица. Све друго у селу је изгорјело, а ништа боље није било ни у околним селима. Поред избјеглица, које су биле код нас за читаво вријеме рата, сада је дошла и тетка Петра Глигић са четворо дјеце. Остали су код нас док им нису, много касније, направили кров над главом.

Сави Мандић је остао читав само повећи свињац. Проширила му је врата, очистила га и ту се увлачила са своје двије ћерке, Невенком и Миленом, док јој нису направили кућу, много касније. Кад год сам ишао у млин Лепировац, свраћао сам код њих. Сава је са мном причала као са одраслим и с топлином се односила према мени, па сам се увијек осјећао добродошлим.

С обзиром да је још увијек била зима, не знам како је јадни народ преживио послије паљевине свега, уз готово никакве залихе хране, без намјештаја и одјеће. Гдје су провели зимске дане и ноће, гдје су нашли хране?

Овај догађај потврђује да је било могуће сачувати више људских живота и да би мање села нестало у пламену да је било више бораца који би држали стражу и на вријеме јављали људима да бјеже. Или, бар да припуцају на непријатеље и тако их отјерају.

То ми је потврдио и Милан Додик, рекавши да је непријатељ увек ишао само путевима, избјегавајући њиве и плашећи се да дубље залази у села.

Jadovno.com

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this