Sign in to follow this  
Lipik

I u siromastvu ponos

Recommended Posts

Ovo je jedna od meni najdrazih i najtuznijih prica koje sam ikada procitala i uvjek mi izmami suzu.

Napisao ju je nas Zombi na starom forumu ali mjesto joj je ovdje gdje sto vise ljudi moze da ju procita:

Kad smo izbjegli 1995 obreo sam se u Beogradu.

Cesto puta setajuci gradom vidjao sam cigane, zicare, prosjake itd, znate vec , svi su isti .... ali bila je jedna osoba koja je odskakala od svih njih, izgledom, pojavom, karizmom, bilo je "nesto" u toj osobi.

Na Terazijama u podhodniku prema Balkanskoj uvjek je sjedila na stepenicama jedna baka, cista, oprana, uredna, obucena kao i sve nase krajiske bake u crno, crna marama, (rubac), srna majica, scrni pleteni prsluk, crna suknja (kiklja) pa pregaca (zaslon), crne carape, i crne cipele, sve to uvijek besprekorno cisto. Uz nju bila je mala kutijica za kovani novac.

Sjedila je tako u svojoj samoci ruku stavljenih u krilo, kao da se boji pogledati a kamoli taknuti tu kutijicu, cutljiva, nije pricala niti molila nikog nista, zagledana nekud, odlutana mislima ko zna gde, mozda u zavicaj.

Bilo je neke tuge i sujete u njenim pravilnim crtama lica jednostavno covjek ako je vidio tu baku, znao je da je Krajisnik, znao je da je njene gore list, u njoj se odrazavalo sve kroz sto smo prolazili u tim danima i razocarenje i tuga i bijes i sujeta i tesko breme novog tegobnog zivota ....

Svaki put kad sam prolazio tuda istresao sam sve dzepove i dao joj i zadnji kovani novac sto sam imao, nije zahvaljivala, nije me ni gledala, duhom nije bila tu, ja bi je uvjek pozdravio sacekao par sekundi i otisao, uvjek iznova rastuzen i ojadjen, ne zbog njenog neodgovaranja, vec zbog toga zasto ona sjedi tu, posteni Krajisnik koji je vjerovatno imao i kucu i imanje i familiju i unuke a sad je bez toga ostala, spala je na to da sjedi medju ciganima i zicarima najgore vrste.

I tako danima, svaki put kad sam bio u tom djelu grada uvjek sam isao tamo, uvjek je bila na istom mjestu, uvjek je bilo para u njenoj kutijici (vjerojatno je dosta ljudi osjetilo u njoj ono sto i ja), i uvjek iznova davao sam i ja pokoji dinar, ponekad kad bih dosao kuci prosao bih i vatru kod svojih ponekada, pa u sto sam potrosio pare pa gde su itd, nisu to neke pare bile ali u izbjeglickoj neimastini svaki dinar se racunao, primao sam kritike cuteci i nekako s gustom, nikom nisam govorio gde su otisle pare, to je nekako preraslo u neki ritual izmedju mene i te bake.

Sve cesce sam se uvatio da kad god sam u tom djelu grada da namjerno idem u taj podhodnik a nikakvog posla nisam imao tamo, i svaki puta bi se ponavljala ista stvar, uvjek je baka sjedilaa tamo, uvjek cutljiva, tiha, cista i uredna, ponosna i uvjek velika, najveca medju svim tim ljudima na terazijama (velika duhom), i uvjek bih dao nesto uvjek pozdravio sacekao malo i otisao.

Sve dok jednog dana, naidjem ja i nje nema tamo. tako me nesto strefilo, ubilo u pojam, nemogu opisati, pomislio sam na najgore, obazirao sma se okolo, nigde je nema ... par puta sam tog dana dolazio, nije je bilo.

Sutra dan sam jedva docekao da dodjem opet tu i opet je vidim "moja" baka je opet tamo, ma doslo mi je da joj potrcim preko onih stepenica, zagrlim, al nisam znao kako ce reagovati i ponovim vec ko zna koliko puta ritual, pridjem joj zavucem ruku u dzep i uzmem vec unepred pripremljen kovani novac i taman da ga stavim u kutiju, kad baka me uvati za ruku, ukocio sam se u pokretu !!

Pogleda me onako njezno, toplo, sujetno iz dubine svoje sstaracke duse i rece starackim glasom ubjedljivim Krajiskim akcentom: "nemoj sine, dosta si davao nemas ih ni ti".

Grlo mi se steglo, nisam znao sta bih rekao, jednostavno zamracilo mi se pred ocima, emocije su navrle, pustila mi je ruku i ja stavim novac i cuteci polako krenem i cujem iza sebe "Bog te blagosovio sine".

Za par dana sam otisao za Australiju, neznam sta je sa tom bakom sada, al znam jedno, nikad je necu zaboraviti.

I sad me jeza prolazi dok ovo pisem .....

Share this post


Link to post

zombi,zadnji put sam je vidio 1999 za vreme bombardovanja...jednom prilikom sam uspeo i da malo popricam sa njom...sama na svetu...dva sina i muz poginuli u Kranjini...zivela je negde na dorcolu kod neke daljnje rodjake

Share this post


Link to post
Guest MAY3EP®

Нешто слично ... ово чувам на ХД већ бога питај од када. :plac:

Srbijo, tužna prièo

Dragan Vujadinoviæ

Subota, septembar èetvrti, leto èetvrto Gospodnje. Brdo ili planina Grad, 1.022 metra iznad mora, carstvo svilenih trava. Èulo se za Grad, pre više od dve decenije, po "Èobanskim danima". Trodnevna manifestacija narodnih igara i obièaja. Poslednijh godina "èobanski dani" sišli, zbog kiše, sa planine u Kosjeriæ. Èobani nisu morali da silaze, nije ih ni bilo.

Nije Grad najviši, ali dominira svojim položajem i dugim, prostranim livadama na samom vrhu. Smestio se u središte dvaju dijagonala Povlen - Zlatibor i Sokolske planine - Maljen.

Pola Srbijice kao na dlanu.

Zlatni septembar, sazrele kupine. Uðem na jedan proplanak pored puta za Jelovu goru. Umesto kupina, svu pažnju mi zarobi prizor sa livade sa druge strane puta. Velika pokošena livada, a u njoj samo jedna starica plasti seno. Kao kap vode u moru. Da li æe ikada, tako sama i stara, izaæi sa ove livade.

Eh, samo da je stara. Baku je prokleti teški seljaèki život i nedostatak medicinske nege, prosto prelomio na dva dela. Vertikalno do pojasa, od pojasa horizontalno. Ukupno metar visine. Stalno gledanje u zemlju. Pa još i vile u nejakim rukama. Zgrèena, savijena do zemlje tuga u carstvu otkosa.

Jebem ti Srbijo sve po spisku. Pa zar da tvoje svilene trave plaste najnemoæniji i najtužniji. Ako ovu bolesnu, pogurenu staricu, ne možeš ni do najjeftinije banje da odvedeš, zašto ti pevaju "Srbijo majko". Ni maæeha nisi, kamoli majka. Pokaži se u tuzi i nemoæi, Stradijo. Ili se ti samo razumeš u nasilje, prevaru i korupciju.

Što ti Stradijo ne propadoše i trave i šljive, kad si sedamdesetih i inih godina oterala sve mlado iz šljivika i livada. Pa te sada hrane sedamdesetogodišnjaci i stariji. Premoreni, bolesni, pogureni, izraðeni. Uzalud, drugih nema. Bez njih bi sve polako zaraslo u korov i palo u zaborav. Kao što æe i biti. Tamo gde veæ sada nije.

- Da Vam pomognem, bako.

- Neka, doæi æe mi dve komšinice i jedan momèiæ da pomognu.

Da li æe doæi. Ima li takvih. Što nisu došli, kada je veæ dva sata popodne. Ili samo hoæe da me otera. Iz svoje muke. I svoje prièe, sa kojom, sastavljena sa zemljom, živi. A u koju neki neznanac hoæe da se umeša.

Zaplakah groznièavo. Nezaustavljivo. Kao proleæne bujice sa planine Grad. Sve što se skupilo i skupljalo, pokrenula ova sitna, pogurena prilika. Tako mala i zaboravljena u moru pokošenih trava.

Nekako me vide. Neubièajeno dobro, za svoje godine èuje, Ne mora da se vièe, kao što to obièno biva kod starih ljudi. Podiže samo glavu iz one svoje nesreæne, reumatske perspektive.

- Što plaèeš, sine.

- Zbog života, bako - rekoh, kroz bujicu suza. I pobegoh na nebo, vedro i plavo, utopljeno u crnu ratnu Drinu. Tužnu reku koja je zapisala tolike naše tajne.

Share this post


Link to post

Brate, brate, ... :plac: :plac: :plac:

Kako smo tuzan narod kada ovako nesto dozvoljavamo, kako hladni i bezosjecajni,... I kakva je to drzava... Prema svojoj proslosti kako se odnosi...

Nemam rijeci...

Share this post


Link to post
Guest MAY3EP®

Кад видим овакве животне приче, све ми изгуби смисао: и рат, и вера, и нација ... остаје само дубока јалова туга, јалова, јер да потрошим три живота исправљајући овакве космичке неправде и божје превиде, било би ми узалуд - ни пола их не бих исправио.

СУМОРНA СВAКОДНЕВИЦA ТAНКОСAВЕ И БОРКЕ ЛЕЈИЋ

ЗА БОЉЕ НЕ ЗНАЈУ

За струју не знају, о телевизији и не сањају. Живе у трошној колиби која подсјећа на овчарник. Срећне су када за ручак имају нешто куваног кукуруза. И не жале се.

Далеко од свијета и времена, далеко од живота! Баш ту, у крајичку шуме недалеко од Укрине, у Календеровцима код Дервенте живе Танкосава Лејић (85) и њена кћерка Борка (54).

У тешкој биједи и немаштини, у оронулом кућерку који би се прије могао назвати шупом, Љепосава и Борка живе и - не жале се. Веле да су задовољне. Јер, за боље не знају.

Мајка и кћер су срећне јер их здравље још добро служи, па не морају ићи љекару. Задовољне су када се за ручак нађе нешто кукуруза, а ако се нађе и нешто приде - још боље.

Услови у којима живе готово да су незамисливи у времену у којем живимо. Њихов дом, у којем држе и стоку, свјетлосним годинама је далеко од цивилизације. Танкосава и Борка другују саме са собом и са лисицама које штекћу око колибе у празним и беживотним ноћима. Да је којим случајем Емир Кустурица пролазио овуда, сасвим сигурно би пронашао инспирацију за неки нови филм.

Прошле мјесеце и дане, када је снијег заробио наше крајеве двије жене - самотнице преживјеле су захваљујући нешто залиха хране које су сачувале. Кад је и тога понестало кувале су кукуруз у зрну. Мјесецима нису видјеле људског створа.

И опет, веле, нити су уплашене, нити незадовољне.

- Живот је такав, горак и чемеран. Aли се живјети мора - рећи ће мајка Танкосава.

До кућерка - шупе се тешко стиже, посебно зими. Од Календероваца треба превалити километар да би се угледала колиба, а онда још толико преко потока и равнице која је сва у води. Док се не приђе сасвим близу тешко је закључити да у овом објекту живе људи. Прије би се рекло да се ради о овчарнику.

Колиба је прекривена сијеном, а изнутра обложена валовитим картоном који је зачађавио да се скоро и не види. На зиду је петролејка без цилиндра у коју сипају нафту, јер је јефтинија. За струју не знају. О телевизији и не сањају.

У просторију у којој живе не може се ући без сагињања. A колиба је и кућа и штала! Ипак, постељина им је чиста и уредна.

Цио свој живот мајка и кћер Лејић провеле су у ова два до три километра у околини колибе, једна са другом и једна уз другу. То је њихов свијет. Све остало је далеко и недостижно.

Танкосава је родом из села Ритешић, с добојске општине, из породице Теофиловића и не зна да ли кога има још тамо од ближе породице. Нико јој не долази, а она више од тридесет година није посјетила своје родно село. Каже да јој је жеља да оде у мјесто гдје је рођена.

- Здравље ми је "оригинал" к'о код малог дјетета, а пушим од кад знам за себе. Још нисам била код љекара, и у овим годинама могу да радим пуном паром. Нисам се ни прехладила зимус - похвалиће се и запалити цигарету.

Њена кћерка Борка је болешљива, имала је тумор, морала да га оперише. Вели да јој је сада, послије три године, добро. Једино је кичма помало мучи.

Танкосавин муж Милош је умро прије 14 година. Био је алкохоличар - ријетко када се тријезнио.

На колиби нема ексера. Све је на сохама, моткама и кочевима пободеним у земљу. Кажу да не прокишњава, а покривена је сијеном. Чудно је како се под теретом снијега није урушила.

- Свако јутро, ако снијег пада ноћу мајка и ја са колибе чистимо снијег. Да није тако, не би она остала читава - каже Борка Лејић.

Снијег је очишћен и око колибе, и до дрварнице. У кући, око куће и на њиви Лејићеве све саме раде. Једино им неко помогне да усјеку дрва, а оне то уредно плате од 60 марака Танкосавине пензије, коју је наслиједила од покојног мужа. Не желе да дугују никоме ништа, па ако немају пара дају му кокош или раде на њиви.

Једино на шта се жале двије самотнице је - самоћа.

- Нама је овдје добро, нико нас не дира и не узнемирава. Навикле смо на овај живот. Ко год наврати ми му се обрадујемо. Не долазе људи често, па нас боли усамљеност. Некад сам знала добро поиграти у колу, имала сам и момака, али нисам могла оставити мајку. Добро ми је и овдје, само да ме леђа не боле - каже Борка.

Само два километра од ове отужне колибе је асфалтни пут, село у којем домаћинства имају струју, воду, телефоне, добре куће и имања. Aко мјештане упитате за Танкосаву и Борку Лејић, добро ће поразмислити прије него се сјете да и њих двије постоје. Такву им, ваљда, судбину намијенио живот.

С. ПЕЋИЋ

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this