DIN@77

NARAVOUCENIJE

Recommended Posts

(Nisam mogao odoliti na ovo gore naravoučenje). Pa kaže:

Jednoga dana padne Zeko u neku rupu i nikako da se izvuče. Naiđe Lija i on poviče: "Lijo pomagaj pao sam u rupu i ne mogu da izađem!". Kaže Lija: "Ma Zeko jeboga ti, pa nema problema! Sad ću ja da spustim rep, ti se uhvati za rep i ja te izvučem van". Tako i bilo - Lija spusti rep u rupu, zeko se uhvati i ona ga izvuče van.

Nakon par dana padne Lija u rupu i naiđe Zeko. Sad zaviče Lija: "Zeko pomagaj jebote, ne mogu van iz rupe". Kaže Zeko: "Nema problema, idemo na istu šemu - ja spustim rep, ti se uhvatiš i vučem te van". I Zeko spusti repić, ali je bio prekratak i Lija ga nije mogla dohvatiti". Sjeti se Zeko i kaže: "Jebiga Lijo, daj se ti strpi, a ja idem po auto i konopac pa te onda vučem van". I ode Zeko po auto i za čas posla izvuče Liju van.

Naravoucenije: NIJE VAŽNO KOLIKI TI JE - VAŽNO JE DA IMAŠ DOBAR AUTO !!!

*********************************************************************

;D

(nastavite dalje, ja sam čitao samo naravoučenja na početku topica)

divno....

nije me bas dugo bilo, cak sam i sifru zaboravila, ali evo me opet tu sa vama, i moram priznati da sam odusevljena da ovaj moj topic jos uvek postoji nakon toliko godina imnogo vam hvala svima na ovim divnim tekstovima, ozbiljnim i saljivim koji uvek iznova obicnog malog coveka teraju da razmislja o svom zivotu....

(u potrazi za novim naravoucenijima....)

Share this post


Link to post

Isle dve ruze pustinjom. Posto su strasno ozednele pridjose izvoru:

- Mogu li da se napijem vode? - upita jedna.

- Mozes, ako mi das jednu laticu. Ruza dade laticu i napi se vode.

- Ja ne dam moju laticu! - rece druga ruza.

I one nastavise zajedno kroz pustinju. Kada dodjose do drugog izvora prva upita:

- Mogu li da se napijem vode?

- Mozes, ako mi das jednu laticu. Ruza dade laticu i napi se vode.

- Ja ne dam moju laticu! - rece druga ruza.

I one nastavise zajedno kroz pustinju... Dodjose do treceg izvora... Pa do cetvrtog... I na zadnjem izvoru ona ruza koja je davala uvene zato sto nije imala vise latica a ona druga uvene jer nije imala vode.

Naravoucenije:

****************

Davala, ne davala, uvenuces!

Share this post


Link to post

Dosao novi general na duznost u tvrdjavu legije stranaca u pustinji. Krenuo vec prvi dan u obilazak tvrdjave i dok je obilazio ugleda mazgu zavezanu za stup. Upita on najblizeg strazara cemu sluzi ta mazga?

- Gospodine generale mazga je za zabavu vojnika! Znate kako je, dugo smo tu bez zena, pa ...

- Pa onda joj sredite malo to mesto, napravite joj nadstresnicu i slicno ! naredi general ode dalje.

Nakon mesec dana u pustinji ni general nije mogao vise da izdrzi pa, sta ce - kud ce, odluci da se i on malo zabavi sa mazgom.

Naredi strazaru da je drzi, a on obavi posao. Dok se oblacio, olaksan i zadovoljan, upita strazara:

Reci mi, junace, da li i obicni vojnici to rade ovako kao mi generali?

- Ima razlike , gospodine generale!

Obicni vojnici uglavnom zajasu mazgu i odjasu do najblizeg naselja u kome je javna kuca!

NARAVOUCENIJE:

I kad mislis da sve znas, i ako si sef, pitaj i trazi objasnjenje jer tvoja logika ne mora biti uvek ispravna!

;D ;D

;D

Share this post


Link to post

divno....

nije me bas dugo bilo, cak sam i sifru zaboravila, ali evo me opet tu sa vama, i moram priznati da sam odusevljena da ovaj moj topic jos uvek postoji nakon toliko godina imnogo vam hvala svima na ovim divnim tekstovima, ozbiljnim i saljivim koji uvek iznova obicnog malog coveka teraju da razmislja o svom zivotu....

(u potrazi za novim naravoucenijima....)

Да се приметити да се људи после неколико година засићења фејсом, поново врате амо :]]

Share this post


Link to post

Да се приметити да се људи после неколико година засићења фејсом, поново врате амо :]]

aaaaaaaaaaa

hahahhaha, dugo me niko nije ovako procitao na prvi post! svaka cast! :)

Share this post


Link to post

Djole se budi sa zestokom glavoboljom posle prisustvovanja Bozicnoj zabavi u svojoj kompaniji. Uglavnom ne pije, ali sinoćno pice uopste nije odavalo ukus alkohola. Čak se i ne seca kako je stigao kuci sa zabave.Razmišljao je šta je mogao da učini prethodne noćiu stanju u kom se nalazio.Morao je da natera sebe da otvori oci i prvu stvar koju je video je nekoliko aspirina pored case vode na stocicu. A pored njih crvena ruza! Djole ustaje i vidi svoju odecu ispred sebe, čistu i ispeglanu. Pogleda po sobi i vidi savrsen red. Takav je bio i ostatak kuce. Uzima aspirin i prepada se, kada u ogledalu kupatila ugleda veliku modricu ispod svog oka.Međutim primecuje i poruku u uglu ogledala napisanu crvenim ruzom i otisak usana njegove žene na ogledalu. „Duso, dorucak je u rerni, izasla sam ranije da kupim namirnice kako bih ti napravila tvoju omiljenu veceru.Volim te, dragi!” Posrcuci po kuhinji proverava da li je dorucak spremljen, kad tamo je i to sa toplom kafom i jutarnjim novinama.

Njegov sincic doruckuje za stolom.

Djole pita: „Sine, šta se desilo sinoć?”

Sin odgovara: „ Pa , vratio si se kuci 3 sata posle ponoci, pijan i izbezumljen. Pao si preko stola i polomio ga, posle si povracao u hodniku i dobio si tu modricu kada si udario u vrata.

Zbunjen pita sina: ” Kako to da je sve u najboljem redu, ruza, dorucak.?„

”A, to! Pa, mama te je odvukla u spavacu sobu i kada je pokusala da te skine, ti si povikao „OSTAVI ME ZENO, OZENJEN SAM!”

NARAVOUCENIJE:

Polomljen sto - $399

Topao dorucak - $8.20

Dva aspirina - $0.18

Reci pravu stvar u pravo vreme --- NEPROCENJIVO

Share this post


Link to post

Džoni je poželeo da kresne devojku iz svoje kancelarije.Jednog dana Džoni joj priđe i reče: Daću ti 1000 $ ako mi dopustiš da te kresnem.

Devojka je bez oklevanja odgovorila: "NEMA ŠANSE"

Džoni je rekao: "Biću brz, baciću 1000 $ na pod, ti se sagni, a ja ću završiti dok ih ti ne pokupiš."

Zamislila se na momenat i rekla da želi da se konsultuje sa svojim dečkom.

Nazvala je dečka i ispričala mu priču.

Njen dečko je rekao: "Pitaj ga za 3000 $, pokupi novac veoma brzo, on čak neće stići ni da skine pantalone."

Složila se i prihvatila predlog.

Pola sata je prošlo, a njen dečko je i dalje čekao njen poziv.

Posle 90 minuta dečko je nazvao i pitao: "Šta se desilo?"

Ona reče: "Još skupljam novac. Kopile je koristilo sitninu."

NARAVOUCENIJE:

Uvek razmotrite poslovnu ponudu u potpunosti, pre nego što pristanete na nju i za*ebete se.

Share this post


Link to post

hahhaa, ovo mi je omiljeno naravoucenije:

Vazno za ocuvanje zdravlja

1. Japanci jedu jako malo masnoće i imaju manje srčanih udara od Amerikanaca i Engleza.

2. Meksikanci jedu puno masnoće i imaju manje srčanih udara od Amerikanacai Engleza.

3. Kinezi piju vrlo malo crnog vina i imaju manje srčanih udara od Amerikanaca i Engleza.

4. Francuzi i Italijani piju puno crnog vina i imaju manje srčanih udara od Amerikanaca i Engleza.

5. Nemci piju puno piva i jedu puno masnih kobasica i imaju manje srčanih udara od Amerikanaca i Engleza.

NARAVOUCENIJE:

*Jedite i pijte što vam je drago, samo nemojte govoriti engleski - izgleda da to ubija ! ! ! ;D ;D ;D

Share this post


Link to post

Jedan mucenik bez posla se prijavio za posao u Microsoft kao cistac WC solja.

Kadrovski direktor ga je primio na razgovor i posle kratkog testa mu rece:

- Primljeni ste. Ostavite mi Vas e-mail, tako da Vam mogu poslati ugovor i spisak Vasih duznosti.

On mucenik, zbunjen, odgovori da nema racunar, pa samim tim ni e-mail.

Direktor ce na to: -E pa onda, zao mi je; ako nemate e-mail, virtualno

znaci da ne postojite, tako da ja ne mogu da Vas primim...

Muceni siromah, ocajan, izadje iz sedista Microsofta, bez ideje sta bi mogao da radi i sa samo 10 dolara u dzepu.

Uputi se premo supermarketu i tamo kupi gajbicu sa 10 kg jagoda. Za kratko vreme, proda sve jagode na komad iduci od vrata do vrata i do podne duplira pocetni kapital.

Iznenadjen i sa entuzijazmom, ponovi istu stvar tri puta i vrati se kuci sa 60 dolara.

Tada je shvatio da bi mu taj sistem omogocuio da prezivi, tako da je poceoda ga primenjuje u kontinuitetu, izlazecii uvek rano ujutru i vracajuci se kuci uvek kasno uvece.

Radeci tako, utrostrucavao je i ucetvorostrucavao kapital svakoga

dana. Za kratko vreme kupi rucnu dvokolicu da bi mogao da poveca obim posla, a kasnije je zameni sa jednim kamioncicem. Radeci tako, u roku od jedne godine, postade vlasnik male flote sopstvenih motornih vozila.

Za 5 godina je postao vlasnik jedne od najvecih mreza za distribuciju namirnica u SAD.

U tom momentu, misleci na buducnost porodice, odluci da osigura svoj zivot.

Pozvao je brokera kako bi potpisao polisu osiguranja. Broker ga na kraju razgovora pita za njegov e-mail da bi mu poslao prospekt osiguranja. Nas covek mu odgovori da nema email.

Bas cudno - prokomentarisao je broker ?Nemate e-mail a uspeli ste da napravite imperiju. A zamislite gde biste bili, da ste ga imali!?. Covek se zamisli, pa odgovori: -... u Microsoftu cisteci wc solje!!!?

Naravoucenije br.1: Internet ne resava sve probleme u zivotu

Naravoucenije br.2: Ako nemase-mail, ali radis puno, mozes svejedno postati milioner.

Naravoucenije br.3: Ako si primio ovu poruku preko e-maila... blizi si ciscenju WC solja, nego da postanes milioner.

Share this post


Link to post

I to je zivot

Vjerujem, da je život poput rijeke i da većina ljudi uskače u tu rijeku,nikad zaista ne odlučivši gdje žele završiti. I tako, za vrlo kratko vrijeme oni bivaju uhvaćeni u struji; struji dogadjaja, struji strahova, struji izazova.

Kada stignu do mjesta gdje se rijeka račva,oni ne odlučuju svijesno kamo žele poći ili koji im smjer odgovara. Oni jednostavno idu, kamo ih voda nosi...

Postoji dio gomile ljudi koju usmjeravaju dogadjaji umjesto njihovih vlastitih vrijednosti.

Zbog toga osjećaju,da nemaju nadzor. Ostaju u tom nesvjesnom stanju sve dok ih jednog dana ne probudi zvuk razbiješnjele vode. Tada otkrivaju,da se nalaze dva metra od slapova Niagare u čamcu bez vesla. U tom trenutku kažu: "Oh , k vragu."

A tada je već - kasno. Nalaze se pred padom. Ponekad je to emocionalni pad.

Ponekad je pad tjelesni. Ponekad je riječ o financijskom padu.

Velika je vjerovatnost,da je ono, što vas trenutno opterećuje u životu moglo biti izbjegnuto boljom odlukom - uzvodno!

Anthony Robbins

mojaposta

Share this post


Link to post

Raskrsnica razmišljanja

Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti. Oni ne poštuju svoje živote, oni pišaju po njima…Ružno izgledaju, ružno govore, ružno hodaju…Pusti im veliku muziku i oni je neće čuti. Većina ljudskih smrti je obična prevara. NIŠTA TU NIJE OSTALO DA UMRE.

Lijepo bi bilo umrijeti za pisaćom mašinom umjesto sa dupetom nabijenim u tvrdu gusku. Posjetio sam prijatelja pisca u bolnici koji je umirao, milimetar po milimetar, na najgori mogući način. Ipak mi je tokom svake posjete (kad je bio pri svijesti) nastavljao pričati o svom pisanju (ne kao o dostignuću već kao o magičnoj opsesiji) i nisu mu smetale moje posjete, jer je znao da tačno razumijem ono o čemu govori.

Na njegovom pogrebu očekivao sam da se digne iz kovčega i kaže: “Kinaski, bila je to dobra trka, vrijedilo je.” Nikada nije saznao kako izgledam, jer je oslijepio prije nego što sam ga upoznao, ali znao je da sam shvatio njegovu sporu i užasnu smrt. Rekao sam mu jednom da ga bogovi kažnjavaju zato što je tako dobro pisao.

Nadam se da nikada neću tako dobro pisati, želim da umrem nad ovom pisaćom mašinom, tri reda prije kraja stranice, s dogorjelom cigaretom među prstima, dok radio i dalje svira.

Hoću samo da pišem tek toliko dobro da završim tako.

Pisanje nikada nije bilo neki rad za mene. Bilo je, otkad pamtim, uvijek isto: uključim radio na stanicu klasične muzike, pripalim cigaretu ili tompus, i otvorim flašu. Mašina je radila ostalo. Trebalo je samo da budem tu. Takav postupak omogućavao mi je da nastavim i onda kada je sam život vrlo malo pružao, kada je sam život bio horor-šou. Uvijek je postojala mašina da me utješi, da govori sa mnom, da me zabavi, da spasi moje dupe, da ga spasi od ludnice, od ulica, od sebe.

Jedna od mojih bivših žena vikala je na mene:

“Ti piješ samo da bi pobjegao od stvarnosti!”

“Naravno, draga.” - odgovarao sam.

Imao sam i flašu i mašinu. Volio sam pticu u svakoj ruci…..jebeš granu.

Kao što će vam već svako reći, nisam baš dobar čovjek. Ne znam baš kako da se izrazim. Ali oduvijek sam se divio lopovima, odmetnicima, kurvinim sinovima. Ne volim glatko izbrijane momke sa kravatom i dobrim poslićem. Volim očajnike, ljude razbijenih zuba, razbijenog duha i razbijene sudbine. Takvi me interesuju. Puni su iznenađenjá i eksplozijá. Volim propale žene, pijane kurve što psuju pocijepanih čarapa i razmazane šminke. Zanimaju me perverznjaci, a ne sveci. Mogu da se opustim s klošarima, jer sam i sâm klošar. Ne volim zakone, morale, religije, pravila. Ne volim da me oblikuje društvo.

Čovjek mora da upozna mnogo žena kako bi našao onu pravu, i ako ima sreće on će i da je nađe. Muškarac koji se zadovolji prvom ili drugom ženom u svom životu neznalica je; on pojma nema šta je žena. Čovjek mora da prođe kroz tu školu, a to ne znači samo spavanje sa ženom, da ih povališ jednom ili dvaput, nego to življenje sa ženom, mjesecima ili godinama. Ne krivim ljude koji se boje da to učine – jer to znači izložiti dušu na pijacu. Naravno, neki se ljudi jednostavno uvale s jednom ženom, odustanu, kažu: to je to, to je najviše što mogu. Mnogo je takvih i, u suštini, većina se ljudi pomiri sa sudbinom: uviđaju da ne ide kako bi trebalo, ali nije važno, pretvarajmo se, nema svrhe da se ponovo prolazi kroz sve to, šta je na televiziji večeras? Ništa. Svejedno, gledajmo je. Jer, to je ipak bolje od gledanja jedno u drugo, bolje od razmišljanja o tome. Televizija drži više loših parova zajedno nego što to čine djeca ili crkva.

Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj, pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je uopšte izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dolje pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo. Za četiri hiljade godina nećemo ni noge imati, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve oko sebe i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bijednik je crkao od gladi.

Prije neki dan razmišljao sam o svijetu bez mene. Svijet tjera i dalje po svome i radi ono što radi. A mene nema! Jako čudno. Zamisli kamion za smeće koji dolazi i kupi smeće, a mene nema. Ili novine bačene pred vrata, a mene nema da ih pokupim. Nemoguće! Ili još gore, kad prođe neko vrijeme poslije moje smrti, tada će me neko istinski otkriti. Svi oni koji su me se bojali ili su me mrzili dok sam bio živ, najednom će me prigrliti. Na sve strane biće moje riječi. Stvoriće se klubovi i udruženja. Biće odvratno. O mom životu snimiće film. Predstaviće me daleko hrabrijim i talentovanijim nego što jesam. Daleko hrabrijim i talentovanijim. Biće tu dovoljno toga da i bogovi povrate. Ljudski rod preuveličava sve živo: svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj. Kopilad! Eto, sad mi je bolje. Prokleti ljudski rod.

 

Eto…..BOLJE MI JE.

 

Bukovski

 

mudremisli

Share this post


Link to post

Prijateljstvo, zanat najstariji

Momo Kapor

Godina je sve više - prijatelja sve manje. Prijatelji se gube tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge, strane zemlje, kradu ih nam njihova deca, njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu ih nam naše reči o njima koje su čuli od trećih prijatelja. Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće.

Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina!!

Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost; koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna - koliko mnogo razumevanja da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u "Mažestiku", u podne, posle svih dobrih i loših godina!

Dva starca u "Mažestiku", u podne - dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, sada posle svega i druže se svakoga dana u podne: jedanput kafu plaća jedan, drugi put - drugi. Zanimljivo, za kraj nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad sebe.

Retko ko od nas pomisli za sebe da ima možda tešku narav ili sklonost ka novim prijateljstvima.

Što se mene tiče, stari prijatelji su mi prave dragocenosti u životu.

Naravno, kao i ostali, sklapam nova poznanstva ali više od svega čuvam prijateljstva sa onima koji me pamte dok sam još imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama.

 

mojaposta

Share this post


Link to post

Kad mama (ne) pogreši

Ljermontov: „Posle svega toga kako da čovek ne postane fatalist? Ali ko je siguran da li je ubeđen u nešto ili nije? I kako sam često smatrao za ubeđenje obmanu osećanja ili zabludu razuma! Ja volim da sumnjam u sve: to raspoloženje ne smeta odlučnosti karaktera.”

Šta radi? Ništa ne radi! Umesto da obriše prašinu po kući, ona po ceo dan čita (za moju majku Tehničko Lice čitanje je ekvivalentno lenčarenju)

Ne možeš na probu! Kakve tvoje probe, sedi i vežbaj matematiku! Glumiš ti po kući po ceo dan!

Sreća pa sam u ormanu u svojoj sobi uvek imala patike za fizičko, da mogu da pobegnem preko terase.

Nije ti ovo pozorište, to ti tamo glumi, a ne u kući…

Ja nemam nameru da finansiram narkomanke i alkoholičarke. Glumu nećeš studirati!

Onda dođe premijera i ona umesi najlepšu tortu.

Kad si toliko ubedljiva, mogla bi prava da upišeš! Glumiš toliko uverljivo da bi mogla čoveka da ubediš da je crno − belo, a belo − crno!

Ali, mama, ja ću se time baviti za četrdeset godina, nemoj da mi utičeš na sudbinu. Šta i da završim nuklearnu fiziku i udam se za kretena? Nije sreća u tome…

I upisah se na Filološki fakultet.

Onda je bilo:

Da ti ja lepo kažem, meni, ćerko, silne knjige nisu mozak isprale kao tebi…

Jao, bože, nikada ti se to neće isplatiti… To što ja finansiram, to su, stvarno, bačene pare…

Onda dođu porodična okupljanja:

Mogla si i neki fakultet da završiš, a da knjige čitaš u parku?

Je l’ ti ne znaš srpski, pa treba da ga učiš?

Šta tu ima da se uči?

Ovo je moja sestra korektor.

Za dipl. građevinskog inženjera i dipl. ekonomistu najgora noćna mora je da dete postane umetnik. Ko od toga još živi? Još ako u to uključimo zanimanja i obrazovanje bližih i daljih rođaka, što je uglavnom tehnika i medicina, onda stvarno deluje kao da su te podmentuli da bi ih nervirali. Poneko ponekad pokuša da nađe neku sličnost s nekim iz familije, pa onda to ispadne ovako: Mislim da je ta i ta baba pisala lepe pismene zadatke… ili I tvoja tetka mnogo voli da čita…

Kažem vam, svima sumnjivo otkud ja da budem ja, a ne neko drugi, sličniji.

Završila sam fakultet pre roka, a nisam još bila napunila ni 23 godine. Nakon desetak dana konkurisala sam za mesto saradnika u nastavi na jednom privatnom fakultetu. Posle tri meseca zavlačenja, ispostavilo se da posao ne daju, već im trebaju dokumenta da bi dobili akreditaciju. U to vreme sam počela da pišem za jedan časopis. Nikada nisam dobila honorare uprkos silnim lažnim obećanjima. Ispostavilo se da su teški prevaranti u svečanim košuljama s mirisom skupog parfema. To je bio drugi šamar mladnom čoveku spremnom da radi.

A onda je usledilo još dve godine lutanja. Različita vrata su se zatvarala pre nego što sam stigla da provirim da li je to mesto na kom bih želela da radim. Imala sam ja posla. Radila sam honorarno i ispod žita za različite prevarante. Bilo je tu, ruku na srce, i dobrih ljudi, ali su im uglavnom ruke bile vezane. Vezivali su ih pomenuti prevaranti. Ako izuzmem firmu za koju već pet godina radim lekture titlova, što je naravno part-time job, ali su ljudi vrhunski profesionalci, sve ostalo je bilo daleko od profesionalnog.

Preselila sam se u drugi grad misleći da ću promenom okruženja promeniti svoje misli. Bila sam ljuta, ogorčena, depresivna, besna, razdražljiva, svadljiva, nemoćna, očajna… Mama je bila u pravu. Samo glup čovek može verovati svemu što pročita. Nikada mi se to neće isplatiti… Zašto sam verovala da pravda postoji? I da postoji, ko sam ja da se pozivam na nju?

Onda sam rešila da se učlanim u stranku. Pošto nikada nisam bila politički ostrašćena, morala sam prvo da istražim. Da vidim da li ja tu negde pripadam. I čemu. Nezaposlen čovek ima vremena koje treba pametno iskoristiti. Na blogu ćete naći rezultate tog istraživanja OVDE i OVDE. Godinu dana sam skupljala materijal, transkripte emisija, programe stranaka i sl. i na kraju, umesto članske karte, dobila ideju za master rad. Kud se već ne učlanih, da bar imam koristi od politike. A zašto se nisam učlanila? Kritička analiza mi je potvrdila da svi lažu na iste teme, samo su im jezičko-stilska sredstva različita. A ja laž priznajem samo u umetnosti.

Našla sam, na kraju, zahvaljujući politici, ovoj iz mastera, dobar posao (ne mogu da kažem dobila, jer bi zvučalo kao da mi je poklonjen, a daleko je od toga). Sutra je dve godine od prvog radnog dana, otud i ovo ispredanje istorije o izboru zanimanja. Mora da sam se razbolela zato što sam pokušavala da utvrdim lanac poteza koji su me dovde doveli. A šta sam htela da vam kažem…

Kad upisujete fakultet, nije važno šta drugi kažu, važno je šta vi osećate. Možda se nećete time baviti za 40 godina, ali će vam odrediti makar malo ono čime nećete moći da se bavite za 40 godina.

Kad tražite posao, ne važi pravilo zaslužili ste − dobićete, već uradite sve što je do vas. Život ne daje ono što zaslužite (ma kako pisalo u knjigama), već ono za šta se izborite. A vi birajte sredstva. Neka budu pametna i plemenita. U tom slučaju, dobićete šta želite i mirno ćete spavati.

Kad vam se čini da ništa ne možete da uradite, promenite samo ugao posmatranja. Sebe. Znam da zvuči kao jeftini savet iz knjiga za samopomoć koje sam često čitala, a uvek im se podsmevala. Samo, eto, pokušajte. Ja sam uvek davala maksimum očekujući minimalni pomak. I da nisam verovala da uvek i u svemu treba dati maksimum, ne bih možda mogla da kažem kako čovek treba da promeni ugao posmatranja sebe.

I ono što meni moja majka nije rekla jer verovatno njoj njena majka nije rekla zato što nije mogla da čuje od svoje majke, a ja bih volela da su sve majke svim svojim ćerkama na ovom svetu to umele da kažu, pa i da ponove ako ove zaborave:

Ništa ne morate da trpite. NIŠTA. NIKOGA.

It’s your turn.

P. S.

Kompenzacija za (ne)ispunjene sličnosti s familijom ostvarena je udajom. Za arhitektu. Mama je bila u pravu. Everything is fine.

 

 tlanasblog  07.02.2013.

Share this post


Link to post

Dobila sam krevet na poklon.

 

Koleginica sa posla ima prijateljicu koja je isti krevet također dobila na poklon i sada ga poklanja dalje.....

Trebalo ja samo da organizujem prevoz od tačke A do tačke B. Objašnjeno mi je gde je tačka A.Tačka A je smeštena tako da smo je jeeeeeedva pronašli. Preko nekih kanala, reli vožnjom, više puta kreni pa se vrati, sreća pa mi se drugar  dobro  snalazi za volanom, jer smo išli traktorskim stazama i spuštali se kozijim putevima do asfalta. Nije ni čudno što poklanjaju krevet, gde treba po njega da se ode. Tačka B je peti sprat bez lifta.Skromnih 24 kvadarata u kojima stanujem kao podstanar.

 

E sad nije ni čudno što poklanjaju krevet, gde je, ali je čudno što sam ga ja prihvatila, sa mojim petim spratom bez lifta.

Ko bi rek´o čuda da se  dese... Zadnjih skoro 6 godina imam domski dušek (s kolena na koleno, i ko zna otkad je i čije je prvo koleno, mnogo godina mu ima,...da je čovek, osedeo bi totalno, i pola zubi bi mu poispadalo). I domska vrata koja su mi kao podloga kreveta nameštena na gajbe od piva i kutije sa knjigama. Ali funkcionisalo je nekako. I to sam stekla zahvaljujući drugarima, za takva dva kakva ja imam vredi živeti. Puno su mi pomogli, i pomažu, a da li će dalje, valjda će, živi bili.

Ko kaže da inžinjeri u Srbiji moraju imati krevet. Dobro je i da nađu posao, da rade bilo šta od čega mogu plaćati podstanarstvo,

Šta će im krevet, stan rođeni ili i nešto više, nemojmo preterivati... Sećanje na studentske dane treba da živi, preko stvari, zašto da ne...

 

Elem, u tački A  dobismo krevet, rastavismo ga na daske, a dobismo i sunđer, koji kažu ide uz njega. Pa nam ga utrapiše, ko malo nam da nosimo na peti sprat daske, pa neka nosimo i sunđer. I neki tepih urolan kao palačinka, kažu ako treba, ako ne treba pravac kontejner, pa ti vidi i dobro razmisli kad kreneš po nešto što je poklonjeno, odradićeš ga, nema šta. Ponela ja kafu i keks da se ne obrukam, ipak ljudi poklanjaju krevet, a kad su krenuli da nam pune kola, da se reše starih stvari, jer nema kontejnera u blizini, došlo mi da uzmem onu kafu natrag, zaslužili smo je. Ili bar keks. A drugaru treba da kupim karton keksa i vanglu kafe da skuvam, ne bi bilo dovoljno, zadužio me za ceo život, i ponovo i ponovo.

 

Elem, natrpanog auta dođosmo mi do moje zgrade. Akcija je trajala pet silaženja dole i gore, a peti sprat mi se činio na desetom.

Ruke otežale, noge kao balvani, na kraju nisam mogla ni sebe više da nosim, a kamoli daske. Drug je potegao i za mene, da nije bilo njega, skočila bi u kontejner zajedno sa krevetom, sunđerom  i tepihom. Krenusmo da ga sklapamo.Jednostavno je.

Samo treba da potrefiš pravu stranu, zbog šarafa, što mi nismo. Ostao jedan šaraf viška, ali smo jednoglasno odlučili da nema veze, ta neću skakati po njemu, nema rastavljanja i novog sastavljanja. To je što je. Podigosmo vrata, uglavimo krevet nekako, ali kutije sa knjigama višlje u ovom slučaju.Šta sad, nema nazad, neka se klati srednja daska, neće daleko, to je što je.

 

Stari domski dušek ćuti. Došlo mi žao. Vreme je da se rastanemo. Drug mi govori da ga bacim, ali nemam  srca da to odmah učinim, a ni snage da silazim natovarena do kontejnera sa petog sprata. Može to i sutra. Ubacimo poklonjen sunđer u okvir kreveta, i gle čuda, za ceo pedalj je uži. Kako sad to, kad je krevetov, nije mi jasno, da li su slepci merili, ili su ipak trebali da ga se reše ovi sa tačke A. To je što je. Ostavismo ga u krevetu, i dodasmo još jedan moj sunđer. Akcija se privodi kraju.Naizgled.

 

Celu noć nism spavala kako treba. Krevetov sunđer je mek i kao da sam upala u rupu, ne mogu da spavam, budim se često. Jutro je svanulo, i ja se izljubim sa starim domskim dušekom.Izvadim krevetov sunđer. Gde sa njim, razmišljam, i usput gledam TV, da se opustim od poluprospavane noći, i upali mi se lampica. Iza kreveta će mu biti nova lokacija, odlučujem. Treba samo da pomerim kauč.Kauč mi također poklonili dobri ljudi, sa tačke C, njima je kontejner bio bliži, ali evo, i on se nađe kod mene, u akciji prenošenja akteri ponovo moji drugovi, što me zadužiše za ceo život.... Kauč se opirao pošteno. Zauzeo svoje mesto i neće nikud. Bezobrazno sa njegove strane, jer nisam raspoložena za natezanje, umorna sam i loše sam spavala. U to ime oduprem se o zid i gurnem ga nogama. TV se ugasi. Kakav rasplet događaja. Priđem neposlušnom televizoru, i ugledam smrskanu utičnicu  kako visi iz zida. Kauč je odlučio da me kazni što ga pomeram i povukao i utičnicu  iz zida da mi napakosti.

 

I uspeo je. Uhvatim se za glavu. Šta sad?

 

Stavim sunđer iza kreveta, vratim dragi stari domski dušek u okvir, stavim svoj sunđer, sve sa pedljom viška u okviru kreveta, isključim frižider iz produžnog kabla, da bi ukjučila TV, a frižideru promenim lokaciju, da bi mogla da ga uključim u drugu utičnicu.

Smorim se.

 

Ubacim ćebe u dotičnu rupu širine pedlja, da je smanjim, valjda neće biti hladna zima, pa da mi zatreba, jer ni radijator mi ne  greje kako treba, Do pola samo, od pola kulira....

 

E, ali imam novi krevet,

Nije to mala stvar......

 

 

Pozdrav,

 

 

DNS, 2011.

Share this post


Link to post

 

USLOVNA KAFA

 

Ovа pričа će vаs zаgrijаti bolje od bilo kakve kаfe po hlаdnom dаnu:

Ulаzim u mаli kаfić sа prijаteljem i nаručujem piće. Dok se približаvаmo nаšem stolu, istovremeno ulаzi dvoje ljudi i poručuju: “Pet kаfá, molim vаs. Dvije zа nаs i tri uslovne”

Plаte porudžbinu, uzmu dvije kаfe i odu!

Sljedećа porudžbinа je bilа sedаm kаfа, tri zа tri prаvnikа i četiri uslovne.

I dok se jа pitаm štа je to ‘uslovnа kаfa’, i dok uživаm u sunčаnom vremenu i predivnom pogledu nа trg, u kаfić ulаzi čovjek odjeven u zаpuštenu odjeću i koji izgledа kаo prosjаk, i ljubаzno pitа: “Imate li uslovnu kаfu?!”

***

Vrlo je jednostavno – ljudi plаćаju unаprijed kаfu zа nekogа ko ne može sebi da priušti taj topli nаpitаk.

Trаdicijа sа ‘Uslovnom kаfom’ počelа je u Nаpulju, аli se nakon toga proširilа širom svijetа.

Nа nekim mjestimа nа ovаkаv nаčin možete nаručiti ne sаmo kаfu, već i sendvič ili cio obrok.

 

mudremisli

 

Baš onako ljudski ... Ovo su vremena kada nam najviše ljudskost nedostaje ...

 

Share this post


Link to post

 

OPORUKA

 

djed.jpg

 

Pisac i pesnik Džejms K. Flanagan ostavio je svojim unučićima pismo sa brojnim savjetima koje je stekao tokom dugog životnog iskustva. Trećeg septembra 2012. on je iznenada preminuo od srčanog udara, a pismo je objavljeno uz dozvolu njegove ćerke Rejčel Kreigton.

 

Dragi Rajane, Konore, Brendone, Čarli i Meri Katarina,

Moja draga i mudra kćerka Rejčel tražila je od mene da zapišem neke savjete za vas, one koje sam naučio u životu. Počinjem ovo pismo 8. aprila 2012, tačno na moj 72. rođendan.

 

1 Svako od vas je najljepši dar od Boga vašoj porodici i cijelom svijetu. Sjetite se toga uvijek, naročito kad sumnjate u sebe i kad ste obeshrabreni.

 

2 Ne plašite se nikoga i ničega i živite punim plućima. Slijedite svoje želje i nade bez obzira na to koliko su teške i koliko se razlikuju od tuđih. Ljudi često ne rade ono što žele ili što bi trebalo jer konstantno razmišljaju šta će drugi misliti ili reći.

 

I zapamtite još jednu bitnu stvar – ljudi koji vam ne donesu pileću supu kad ste bolesni ili ako nisu pored vas kad ste u nevolji, nisu bitni!

 

3 Svi smo mi sasvim obični ljudi. Neki nose preskupu odjeću ili imaju velike titule ili moć i misle da su iznad svih ostalih, ali nije tako. Oni imaju iste sumnje, strahove i nade, jedu, piju, spavaju i prde, kao i sav normalan svijet.

 

4 Kad porastete i dobijete djecu, uvek imajte na umu staru irsku poslovicu: Hvalite djecu i ona će cvjetati!

 

5 Budite dobri i uvijek pomažite ljudima – naročito slabijima, onima koji su uplašeni i djeci. Svi oni nose neku svoju tugu i potrebno im je vaše saosećanje.

 

6 Nemojte se pridružiti vojsci ili bilo kojoj drugoj organizaciji koja vas trenira da ubijate. Rat je zlo. Sve ratove su započeli stari ljudi koji su prevarili mlade muškarce da mrze i ubijaju jedni druge. Starci prežive i kao što su započeli rat olovkom i papirom, završavaju ga na isti način.

 

7. Čitajte knjige koliko god možete. One su predivan izvor uživanja, mudrosti i inspiracije.

8 .Uvijek budite iskreni.

9 Putujte kad god ste u mogućnosti, posebno dok ste mladi. Ne čekajte da imate dovoljno novca ili dok se sve kockice ne slože. To se nikada, ali nikada ne dešava.

 

10 Izaberite posao ili profesiju koju ćete voljeti. Naravno, biće i teških momenata, ali posao mora da vam bude uživanje.

 

11 Ne vičite! To nikad ne uspijeva, a povrjeđuje i vas i druge. Svaki put kad sam vikao, doživio sam neuspjeh.

 

12 Uvijek ispunjavajte obećanja koja ste dali djeci. Nemojte da govorite „vidjećemo“ ako znate da je odgovor „ne“. Djeca očekuju istinu, dajte im je s ljubavlju i dobrotom.

 

13 Nikad ne govorite nekome da ga volite ako nije tako.

 

14 Živite u harmoniji s prirodom: izađite napolje, obiđite šumu, planine, mora, pustinje. To je veoma važno za dušu.

 

15 Grlite ljude koje volite. Recite im sada koliko vam znače, ne čekajte da bude prekasno.

 

mudremisli

 

Share this post


Link to post

 

SRPSKA BAJKA

"Jedan čovek, idući iz varoši kući, jahao je na magarcu, a njegov sin, momčić od desetak-petnaest godina, išao pored njega pešice. Susretne ih jedan čovek, pa reče: To nije pravo, brate, da ti jašeš, a dete da ide pešice; tvoje su noge jače od njegovih. Onda otac sjaše s magarca i posadi sina na nj.

 

Malo dalje sretne ih drugi čovek pa reče: To nije lepo, momče, da ti jašeš, a otac da ti ide pešice, tvoje su noge mlađe. Onda uzjašu obojica i pođu tako malo, ali ih sretne treći čovjek, pa reče: Kakva je to budalaština ? Dva matora magarca na jednoj slaboj životinji! Pravo bi bilo da čovek uzme batinu, pa da vas obojicu šćera.

 

Onda sjašu obojica i pođu pešice, otac s jedne strane, sin s druge, a magarac u sredini.

Sretne ih četvrti čovek, pa reče: Ala ste vi čudna tri druga! Zar nije dosta da dvojica idu pešice ? Ne bi li lakše bilo da jedan od vas jaše?

 

Onda otac reče sinu: Mi smo obojica svakojako jahali na magarcu, sad valja da magarac jaše na nama. Pa obore magarca na zemlju, te mu jedan sveže prednje noge, a drugi stražnje, pa ga onda uzmu na kolac među se, i tako ga ponesu. A kad se ljudi koji su ih sretali i stizali stanu sad još većma smejati i čuditi, onda otac, ujedanput bacivši magarca na zemlju i počevši ga drešiti, poviče:

 

Ta onaj je svaki čovek luđi od ovoga magarca koji hoće svemu svetu da ugodi. Ja ću s mojim magarcem da činim kako sam i najpre po mojoj volji činio; i tako otidu kući."

 

mojaposta

Share this post


Link to post

 

ПОСЛЕДЊА ВОЖЊА

 

Таксиста усрећио старицу на тренутак, можда последњи пут у животу

Стигао сам на адресу и затрубио. Након неколико минута чекања, поновно сам затрубио. Помислио сам да одем, али сам паркирао ауто, изашао из њега, дошао до врата и позвонио.

"Само тренутак!", чуо сам крхак, старачки глас. Чуо сам како се нешто вуче по поду.

Након подуже паузе врата су се коначно отворила. Преда мном је стајала малена жена од око деведесет година. Носила је хаљину с принтом и капу с тилом, баш као да је изашла из неког филма из 40-тих година. Поред ње се налазила најлонска кеса. Стан је изгледао као да већ годинама нико у њему не живи. Сав намештај је био прекривен чаршафима.

Није било сатова на зиду, никаквих шољица или других ствари на сточићима. У углу је била картонска кутија у којој су се налазиле фотографије и стаклени предмети.

"Можете ли да понесете моју кесу до аута?", упитала ме је. Однео сам кесу у ауто и вратио се да јој помогнем да и она дође до аута. Ухватила ме је за руку и полако смо ходали до аутомобила.

Стално ми се захваљивала на љубазности. "Нема на чему", одговорио сам, "Само се према својим путницима понашам онако како бих желео да се људи понашају према мојој мајци". "Ти си тако добар младић", рекла ми је.

Кад смо дошли у ауто, рекла ми је адресу и питала да ли би могао да је провозам кроз град. "То није баш најкраћи пут", рекао сам јој. "Мени се никуд не жури, идем у старачки дом", рекла је.

Погледао сам у ретровизор. Очи су јој се зацаклиле. "Немам више никога од породице", благо је наставила. "Доктор је рекао да ми није преостало много времена." Полако сам се нагнуо и искључио таксиметар.

"Којим путем желите да се возите", питао сам је. Следећа два сата смо провели возећи се кроз град. Показала ми је зграду у којој је некада радила. Возили смо се кроз крај у коме су она и њен муж живели након венчања. Прошли смо и поред складишта намештаја, који је некад био плесна дворана у коју је, као девојка, ишла на плес.

Понекад би ме замолила да станем испред неке зграде или угла и седела је гледајући у даљину, без речи. Пошто је први зрак сунца обасјао хоризонт, одједном ми је рекла да је уморна и да кренемо. У тишини смо се возили до адресе коју ми је дала. Била је то ниска зграда, с прилазом испред трема.

Двоје старијих људи је изашло напоље чим смо стигли. Били су то њени старатељи, који су пазили на сваки њен покрет. Мора да су је очекивали. Из пртљажника сам извадио њену кесу и однео је до врата.

"Колико вам дугујем", упитала ме је, хватајући се за торбицу. "Ништа", рекао сам. "Али од нечега морате да живите", одговорила ми је. "Има и других путника", рекао сам јој.

Готово без имало размишљања сагнуо сам се и загрлио је. Чврсто се прибила уз мене. "Усрећили сте старицу на тренутак. Хвала вам", рекла ми је. Стиснуо сам јој руку и отишао. Иза мене су се затворила врата. Звучало је као да се затвара живот.

У тој смени нисам повезао ни једног другог путника. Бесциљно сам возио, изгубљен у мислима. Остатак дана једва сам могао да причам. Шта да је по старицу дошао љути возач или неки који је нестрпљив да што пре заврши смену? Шта да сам одбио ту вожњу или отишао пошто сам затрубио први пут?

 

С друге стране, мислим да никад у животу нисам урадио важнију ствар.

 

forumprijateljboziji.com, moja posta

 

Share this post


Link to post

 

REZULTAT VASPITANJA U DANASNJE VREME

Jedna baka je na kasi velike samousluge na redu da plati. Iza nje u redu stoji jedna mladja zena sa nestašnim sinom od 9 ili 10 godina. Sin stalno gura majčina kolica koja već 5-6 puta udaraju baku po nogama. Baka se okrene malom i zamoli ga da prestane da je udara.

Pošto mali nastavlja da je udara, baka se okreće njegovoj majci i kaže :

- Zar ne možete da kažete vašem sinu da me ne udara?

Mlada gospodja, bez uzbuđenja - hladno odgovara :

- Ne! Moja metoda vaspitanja mu dozvoljava slobodu da radi šta god želi, sve dok do njegove svesti ne dodje da to što radi drugima ne valja. Naučno je dokazano da je ta metoda daleko efikasnija!

U redu iza dame sa detetom stoji jedan momak od nekih 19-20 godina, koji sve to pažljivo sluša, a u ruci drži teglu sa pekmezom od crvenih ribizli. Kad je dama završila svoje objašnjenje metode vaspitanja, on otvori poklopac od tegle i mirno istrese celu teglu pekmeza mladoj dami na glavu.

Sva besna, van sebe, dama se okrene mladiću, a on hladnokrvno odgovara:

- Znate, gospodjo, ja sam vaspitavan slobodno, baš na isti način kao i vaš sin. I evo vidite rezultat!

Starica se veselo okrene blagajnici i kaže :

- Molim vas, stavite ovu teglu pekmeza na moj račun…

 

mojaposta

Share this post


Link to post

Ptice i svinje ...

 

Kada je Gandi studirao pravo na koledžu u Londonu, imao je profesora čije je prezime Piters, koji je osećao animozitet prema Gandiju, i zato Gandi nikada nije spustio glavu pred profesorovim ”argumentima” koji su bili veoma česti!

Jednog dana, gospodin Piters je ručao u trpezariji Univerziteta i Gandi je došao sa svojim poslužavnikom i seo pored profesora.

Profesor mu je u svojoj aroganciji, rekao:

“Gospodine Gandi: vi ne razumete da...svinja i ptica ne sede zajedno da jedu", na šta mu je Gandi odgovorio,

”Ne brinite profesore, ja ću odleteti”, i otišao je i seo za drugi sto.

Gospodin Piters, zelen od besa, odlučuje da se osveti na sledećem ispitu, ali Gandi reaguje i briljantno odgovoara na sva pitanja. Zatim mu gospodin Piters postavlja sledeće pitanje:

“Gospodine Gandhi, ako hodate ulicom i nađete paket u kome je vreća mudrosti i drugu vreću u kojoj je novac, koju ćete od njih uzeti?”

Bez ustezanja, Gandi je odgovorio:

”Onu sa novcem, naravno”.

Gospodin Piters, nasmejan, reče:

“Ja bih, na tvom mestu, pre uzeo onu vreću u kojoj je mudrost, zar ne ?”

”Svaki čovek uzima ono što nema”, odgovorio je Gandhi ravnodušno.

Gospodin Piters, već histeričan, napiše na ispitnom listu reč ”idiot”i daje ga Gandiju.

.

Gandi uzme ispitni list i sedne.

.

Nekoliko minuta kasnije Gandi odlazi do profesora i kaže:

”Gospodine Piters, vi ste potpisali test, ali mi niste dali ocenu.”

 

mojaposta

 

Share this post


Link to post

Drage moje dame i gospodo,

otvorila sam ovu temu kao mesto za neka moja duhovita Naravoučenija, a vi ste je oplemenili nekim divnim, po život važnim tekstovima i dali joj dušu. Zahvalna sam vam na tome.

Nemojte se dati omesti što ću ja s vremena na vreme ubaciti opet neki šaljivi tekst. Takva je moja priroda. :D Ljubim vas sve, divni moji krajišnici!

 

JAVNA KUĆA

Na vratima javne kuce se pojavljuje elegantan, negovan covek 50-ih godina. Madam, vlasnica bordela ga pita:"Mogu li Vam pomoci?"
"Hteo bih do Valerije!"
"Poštovani gospodine, Valerija je naša najskuplja cura! Želite li možda neku drugu devojku?"
"Ne, hocu baš Valeriju!"
Madam poziva Valeriju, koja silazi niz stepenice i objašnjava mu da je cena 5.000 €. Covek nije ni trepnuo, vadi novcanik iz džepa i predaje traženi novac.
Oboje odlaze u gornje prostorije. Posle nekih sat vremena silazi.
Gospodin, vidno olakšan i zadovoljan. Sledeceg dana se covek opet pojavljuje i opet traži Valeriju.
Valarija mu objašnjava: "Do danas još niko nije dva puta zaredom došao kod mene, jer sam ocigledno preskupa! Popusta nema, cena je opet 5.000,-€."
Gospodin placa bez reci i odlazi sa Valerijiom. Posle nekih sat vremena napušta bordel, zadovoljan kao i prošli put.
Sledece noci se gospodin opet pojavljuje. Svi u bordelu su u cudu jer opet traži Valeriju. Opet sve isto, on placa i odlazi sa Valerijom.
Posle burnog doživljaja, Valerija ne može izdržati i pita ga:
"Niko još nije bio 3x kod mene, a ti dolaziš trecu noc zaredom! Odakle si?"
"Iz Müselbacha (neka vukojebina u Tirolu)"
Ona: "Stvarno, pa to je neverovatno! I ja sam odatle!"
On: "Znam! Umrla ti je sestra, ja sam njen advokat! Ostavila je u testamentu da ti za života predam njeno nasledstvo od 15.000.-€"!!!!!!!!!!!!!!
Naravoucenije:

3 stvari na ovom svetu su ti sigurne:

1. smrt

2. porez

3. i da ce te advokat iz*ebati!!!!!

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...