Sign in to follow this  
Om Sai Ram

Najgori zločinci svijeta - Ante Pavelić

Recommended Posts

Za početak o Pavelićevom reptilskom pogledu... Mislim ovo djeluje kao da je iz crtića gdje teškom zlikavcu pričaju viceve prilikom fotografiranja da bi ga nasmijali i time mu izraz lica smekšali ali ne - taj čovjek je stvarno bio takav kalibar zločinca da mu se zlo reflektiralo i na samom licu i to do te mjere da su ljudi oko njega smišljali kako da ispadne normalniji na slikama prilikom fotografiranja pa su došli na ideju da mu viceve pričaju u tim momentima. Naime on je imao taj reptilsko razbojnički pogled cijelo vrijeme pa je trebalo nekako riješiti taj problem.

 

Evo priče koju je ispričao Pavelićev službeni fotograf Mario Medeott:

 

"Bila je prava muka fotografski portretirati Pavelića, jer je na svim slikama ispadao onakav kakav je doista i bio; mrk i s poznatim razbojničkim izražajem lica. Te se fotografije naravno nisu dopale njegovoj supruzi "faraonki Mari" tako da su se po njenom izričitom nalogu snimanja opetovala u nedogled. Sve dok ne bi dozlogrdilo 'milostivi poglavnikovci'. Napokon ona je pronašla rješenje kako da njen muž izgleda blaže pred fotografima: zahtjevala je da mu pričaju viceve dok pozira. Ja sam inače zapažao prirodan osmjeh na njegovu licu jedino kada bi ugledao sina mezimca Velimira na konju ili kako svira violinu. Dečko je imao stanovitog smisla za glazbu, nosio debele naočale i vrlo čudno se smijao, zvučalo je to pomalo debilno. Zapravo neobična su bila Pavelićeva djeca. Blijedi, staklenastih očiju a kad bi im se pristupilo naglo su se udaljavala, najvjerojatnije u strahu od nepoznatih ljudi."

Share this post


Link to post

Kao i svaki zločinac pucao je od "hrabrosti"....

 

Austrija 1945. (ustaški pukovnik Ante Moškov na saslušanju 1947) :

 

"Ujutro nakon otvaranja prometa mogao sam krenuti i putovati mnogo brže, ali sam poslije podne morao zastati blizu jednog mosta koji je također bio izbombardiran. Čekajući na tom mjestu odjedamput sam primjetio jedna kola od PTS-a i kad sam pristupio, doznao sam da pripadaju Hotku koji je bio u činu bojnika (majora) obavještajni oficir PTS-a. On je nakon nekoliko minuta isto došao i saopćio mi da se Pavelić nalazi u blizini te da već nekoliko vremena na toj cesti lutaju i ne mogu se uslijed zatrpanosti probiti naprijed. Još dok smo bili u razgovoru i dok sam pitao gdje se nalazi Pavelić, Hotko mi je odjedamput okrečući se pokazao na ledinu i rekao: 'Evo ga, dolazi'. Okrenuo sam se i doista vidio Pavelića okruženog sa pratnjom od oko 60-tak ljudi iz stražarske pukovnije kako oznojen trči uz cestu preko livade...

 

Na izgled ove jurnjave i samoga Pavelića ostao sam iznenađen i kad je došao u moju blizinu ja sam mu pristupio. On, se međutim, nije zaustavljao već je sav preplašen i od umora jedva izustio: 'Rusi, Rusi'...

 

Čitavo to držanje Pavelića, njegovo bježanje odavalo je mučan utisak, tako da sam dobio prvi dojam da je Pavelić ne samo u velikoj panici nego i kukavica. Taj utisak su imali i drugi...Tada mi prvi puta sjevnu misao: 'Jadna Hrvatska, tko te vodi'. Razumljiva stvar da nije bilo Rusa niti ih je moglo biti...."

Share this post


Link to post
Najviše zbog ove pesme, spevane u vreme Jasenovca i Gradiške, Dučić dugo nije bio pominjan u korpusu srpske kniževnosti, za vreme bratstva i jedinstva I U VREME KOMUNISTICKE BAGRE. Pesma o Hrvatima
 

402309_282507688475576_100001490418987_7

mojaposta

Share this post


Link to post

"Zapamti, niko nije došao u zatvor jer je nešto počinio nego zato što je naišao svjedok koji je sve vidio"....

 

Nakon neuspjelog pokušaja atentata na Slavka Cuvaju 1912., (kraljevskog povjerenika bana) Pavelić je završio u zatvoru jer je poznavao atentatora Jukića. S obzirom da se zaista ništa nije moglo dovesti u vezu sa Pavelićem, on će nakon nekoliko dana biti pušten na slobodu i protiv njega će biti obustavljen svaki postupak.

 

Iz zatvora u Petrinjskoj ulici Ante Pavelić odlazi obogaćen savjetima i iskustvom, koje će pratiti kroz cijeli život. Kako sam navodi, ondje je upoznao u ćeliji broj 2 provalnika "Hahara" koji ga pita kako je dospio u "muriju." (Pavelić u svojim sjećanjima upravo objavljuje taj izraz i u zagradi objašnjava da je to 'zatvor u kažnjeničkom jeziku'), i od ovog prekaljenog lopova prima savjet koji će mu se urezati u sjećanje pa ga unosi i u svoju knjigu. Dakle, "Hahar" ga je podučio: "Ti sigurno misliš, da sam ja ovdje zato, što sam provalio u trafiku onog Židova Weissa u Ilici. Nisam zato, što sam provalio, nego zato, što se desio jedan svjedok po nesreći. Zapamti, doći će i tebi dobro, jer vidim, da i ti u svom zanatu imaš i imat ćeš mnogo posla s redarstvom i sudovima. Zapamti, nikada nitko nije ovamo dospio zato, što je nešto počinio, nego samo zato, što se je po nesreći našao koji svjedok, što te je na djelu vidio. Svjedoci su naša najveća nesreća, pa stoga kadgod budeš što radio gledaj, da ti se nikada ne zaplete pod noge kakav svjedok. Gdje nema svjedoka, nema ni suda ni tamnice".

 

Ovog pravila Pavelić će se pridržavati cijeloga života, i kao takvoga koji izbjegava bilo kakve svjedoke u određenim situacijama upoznat će ga, kako ćemo se osvjedočiti kasnije, njegovi najbliži ustaški suradnici.

Share this post


Link to post

Talijanski pisac Malaparte u svojoj čuvenoj knjizi "Kaputt", u poglavlju pod naslovom "Košara oštriga", piše o košari punoj očiju srpske djece, koju je šef hrvatske države Ante Pavelić držao na svom radnom stolu prilikom susreta sa Malaparteom. Zgranutom Malaparteu, koji je pomislio da su u košari oštrige, Pavelić je objasnio da su izvađene dječje oči poklon njegovih "hrabrih ustaša".

 

Argentina 1952 - 1953. (Pavelić u intervjuu Linu Pelegrinu za milanski tjednik "Settimo Giorno", a u vezi s pisanjem Malapartea u "Kaputtu" da mu je on Pavelić pokazao na stolu u svom kabinetu u doba NDH košaricu punu iskopanih ljudskih očiju:

 

"Znam da se Malaparte nalazi u Južnoj Americi, ali ne bih mu savjetovao da se približi mjestu, gdje se ja nalazim. Moju sunarodnjaci (misli ustaše) nisu zaboravili da sam ja, prema pričanju Malapartea, prilikom jednog njegovog posjeta imao na stolu šaku iskopanih srpskih očiju. Bilo bi teško držati na uzdi moje sunarodnjake, da im se Malaparte približi..."

Share this post


Link to post

Malaparte o začuđujuće maloj radnoj sobi Ante Pavelića u Banskim dvorima na Gornjem gradu:

 

"Nekoliko meseci nisam video Antu Pavelića i, kad sam ušao u njegovu radnu sobu, primetio sam da je promenio raspored nameštaja. Prošli put, pre nekoliko meseci, kad sam bio kod njega, pisaći sto se nalazio u dnu sobe, u najudaljenijem uglu do prozora: sada je bio postavljen pored samih vrata, tako da se između vrata i stola čovek jedva mogao da provuče. Ušao sam u sobu i gotovo kolenima udatio u piseći sto.

 

- Ovaj sistem je moj pronalazak - rekao mi je Ante Pavelić, stegao mi ruku i nasmejao se - ko bi ovamo ušao sa zločinačkim namerama, kada bi se sudario sa pisaćim stolom i odjednom našao oči u oči sa mnom, zbunio bi se i namera bi mu bila otkrivena. Ovaj postupak je bio suprotan postupku Hitlera i Musolinija, koji su između sebe i svog posetioca ostavljali prazan prostor ogromne dvorane. Gledao sam ga dok je sa mnom razgovarao, Činilo mi se da se mnogo promenio. Bio je iznuren, ubledeo od napora, briga, oči su mu zakrvavile od nesanice. Ali glas mu je ostao isti, glas priprostog čoveka.

 

"Ogrome uši neobično su se istanjile i postale prozračne: kroz desno uho, okrenuto prema prozoru, video sam kako se providi ružičasti otsjaj krovova, zelena svetla drveća, plavetnilo neba. Drugo uho,okrenuto prema zidu, nalazilo se u senci, pa se činilo da je od neke bele materije, meke i krte, da je od voska. Gledao sam Antu Pavelića, njegove krupne maljave ruke, nisko, tvrdo, bandoglavo čelo, čudovišne uči."

 

 

Share this post


Link to post

Poslije svega (Izručeni ustaški pukovnik Ante Moškov u svom istražnom elaboratu 1947 - "Ante Moškov o Anti Paveliću", pripremio M. Rajković, "Vjesnik" 25 - 26. II 1973):

 

"...Koga sve nije Pavelić svjesno varao i lagao svima djelujući na takav način, da ne može biti suda ni čovjeka - pripadao on kojoj bilo političkoj koncepciji i društvenoj organizaciji, bio to najširokogrudniji internacionalist ili najuži nacionalist, vjerovao u Boga ili ne, ili koji je u našoj stvarnosti za vrijeme rata i nakon rata bio komunist ili ustaša ili HSS-ovac, koji bi mogao poznavajući pravog Pavelića naći i jednu olakotnu okolnost, ili opravdanje za njegov rad. Ni najdobronamjerniji stranac, koji nije imao nikakve veze konkretno s našim narodima i problemima, ne bi se mogao suzdržati, da Pavelića ne osudi, jer je on doista svjesno svojim radom premašio svakog ne samo ratnog zločinca, nego i najhladnokrvnijeg ubojicu. Pavelić je, jednom riječi, moralno kriminalni monstrum i teško da bi se našla u povijesti politike ili nekog naroda slična osoba, jer i oholi ljubitelji slave, najkrvoločniji satrapi, kanovi, despoti, samodršci starih vremena i apsolutistički diktatori novijeg doba, imali su ipak nešto više ljudskog u sebi nego što je imao on: a teško bi se našao i u analima kriminalne kronike sličan tip, okrutnog, u prijevari sposobnog i perfidnog, krvavog i bezosjećajnog nečovjeka."

Share this post


Link to post
Датум и вријеме објављивања: 19.8.2011 14:59
Свједочанство о злочину у логору Слана на Пагу
luburic-d724e0ac.jpg

Једно од најстравичнијих свједочанстава о усташком концентрационом логору Слана на отоку Пагу испричао је деветнаестогодишњи усташа Јосо Орешковић, којег су партизани ухватили 1942. године. Овај, до тада госпићки гимназијалац, доспио је у руке партизана управо као оспособљен за задатке масовног покоља у околици Коренице (Лика). Свједочење је посебно интересантно јер осим осталог, даје највјернију илустрацију немогућности живота у условима логора Слана у којем се управо преодгајало и спремало младиће за кољачку службу.

 

Јосо Орешковић:

Још као ђак госпићке гимназије ступио сам 1939 у вјерску организацију "крижаре". Ту су нас под фирмом вјере одгајали у усташком духу. На наше састанке су долазили Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола је била -у име Криста убиј антикриста. Антикристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организовали смо своју ударну јединицу која је ноћу нападала љевичаре.

Кад је дошло до рата и расула југословенске војске ми смо је разоружавали. Одмах смо ступили у усташе јер смо то сматрали својом националном дужношћу. Мене су са још неким Госпићанима одредили у логор Слано на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови и Срби, а било је и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао тамо запањио сам се кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну су им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали тако да су многи полудјели од жеђи.

У то је дошла нова скупина заточеника. Старјешине су нам дале наређење да одвојимо 200 заточеника из прве партије, да их одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и пребацивали нам какви смо ми то Хрвати и усташе. Говорили су нам да није усташа онај који не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобију на убијање давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети било коју, али да их послије акта морамо убити. Неки младићи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам јавно рекао.

Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба Лубурић. Дошао је да погледа рад логора. Тек тада је почело право клање. Море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферирали да ја и још неки нећемо да убијамо. На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор у којем је рекао да су издајице усташтва они који не могу да убијају Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао ко је тај "усраша" који не може да убија. Јавио сам се ја и још неколико. Како сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме је позвао пред строј и упитао ме какав сам ја то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убијати у борби али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито жене и дјецу. Он се на то насмијао и рекао је да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће је непријатељ Поглавника и Хрватске као и они. На то је позвао једног из своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио двоје мале двогодишње жидовске дјеце. Лубурић ми је предао једно дијете и рекао да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене праснули у смијех, ругали ми се и викали- "усраша", а не усташа. Онда је Лубурић извадио нож и заклао предамном дијете говорећи: "Ево како се ради". Кад је дијете вриснуло и праснула крв, све око мене се завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда је заповједио: "удри". Ударио сам ногом и згњечио главу дјетету. Лубурић ми је пришао, потапшао по рамену и рекао: "Браво, бит ћеш ти још добар усташа".

Тако сам убио прво дијете. Након тога сам се опијао до смрти. У пијанству сам заједно са друговима силовао неке жидовске дјевојке, а онда смо их поубијали.

Послије се нисам морао ни опијати. Касније, кад је Слано ликвидирано и сви његови заточеници убијени, послан сам у котар Кореницу на чишћење. Шта сам тамо радио знате…

 

Свједочење је записано у књизи Шиме Балена »Павелић« (стр. 78-80).

Share this post


Link to post

Објављено: 

29. јун 2013.

 

Културни геноцид Хрватске уз благослов Запада

srpska-pravoslavn-700x423.jpg
Истраживање систематског затирања српске баштине у Хрватској у 20. веку. У рату уништено 89, а тешко оштећено 195 храмова СПЦ. Српска култура је „опасно“ сведочанство миленијумског трајања Срба.

(Новости)
Срби са подручја данашње Хрватске у 20. веку су доживели геноцид – јер је уз физичко уништење и прогон српског народа, систематски затирана и културна баштина. као аутохтоног народа на западним просторима бивше Југославије – каже музејски саветник Милојко Будимир, некадашњи кустос и директор Музеја Книнске крајине у Книну.

Недавно је објављена његова књига „Споменичка баштина Срба са подручја данашње Републике Хрватске“, драгоцен прилог малобројној библиотеци дела која се баве прећутаним злочином над културним благом Срба у другој половини 20. века.

- Културни геноцид изведен је у НДХ током Другог светског рата, па настављен тихо и перфидно у СФРЈ. У привидном миру Југославије ћутањем је легализована пљачка и уништавање почињено у квислиншкој Павелићевој држави. Деведесетих се поновила иста прича. Изведено је назапамћено етничко чишћење Срба из Крајине и уништавање преостале културне баштине, а наочиглед међународне заједнице, која је те злочине онда лицемерно аминовала као „коначно решење“ српског питања у Хрватској, па је Хрватска и награђена уласком у ЕУ – горко констатује Будимир.
Он подсећа да је и у Другом светском рату и деведесетих на удару прва била СПЦ која је вековима била једина национална институција ван Србије.

БАКАРИЋЕВ ОБРТ

 

Геноцид над српским народом у Хрватској може се поредити само са геноцидом над његовим културним добрима, који и данас траје – сматра историчар уметности Никола Кусовац, рецензент књиге „Споменичка баштина Срба са подручја данашње Републике Хрватске“.

- Брозове власти нису дозволиле повратак српске баштине Србима, већ су наредиле да Хрватска задржи иконе, књиге и сву осталу опљачкану баштину коју је стварао српски народ на територији Хабзбуршке монархије и Млетачке републике, као и ризнице које су наши монаси спасавали из Србије бежећи пред турском стихијом.

Владимир Бакарић је одмах после Другог светског рата цинично наредио да се опљачкани предмети ставе у загребачки Музеј обрта у „одјел Срба“, симболично им наговештавајући будућност.

- Она је водила не само бригу о духовном јединству и повезивању српског народа, већ је имала и просветну, националну и политичку функцију. Зато је постала главна мета напада. Попис уништених, оскрнављених и опљачканих цркава од 1941, који је представљен у књизи, доказ је континуитета у затирању споменичке баштине српског народа на територији где је, према налазима археолога, живео од петог века наше ере – каже Будимир.

Он је уз помоћ сарадника на терену сакупио до сада најдетаљније податке о уништавању црквених објеката у пет епархија СПЦ на територији данашње Хрватске. – Нажалост, број од 89 уништених и 195 тешко оштећених српских цркава у Хрватској од 1991. до 1995. није коначан, јер су разарања настављена после рата. Осим непокретних културних добара, уништене су читаве галерије икона и иконостаса, дела најпознатијих уметника. Процењује се да је нестало више од 7.000 икона. То представља уметнички и духовни геноцид који би тешко поднео и неки јачи и бројнији народ – каже Будимир.

Он је направио и упоредни преглед разарања објеката СПЦ у Павелићевој НДХ и деведесетих. Поразна статистика показује да је у Далматинској епарахији од 1941. до 1945. уништено 17 цркава и два манстира, а оштећена су 23 храма. Од 1991. до 1995. у овој епархији срушено је 14 и оштећено 45 цркава. У Горњокарловачкој епархији усташе су уништиле 116 цркава, а 39 знатно оштетиле.

- Континуитет духовног геноцида настављен је од 1991. до 1995, кад је порушено 11 а оштећено 45 цркава. На подручју те епархије деведесетих није било ратних дејстава, али је уништено девет цркава, оштећено 29, а цркве-брвнаре у Доњој Рашеници и Растовцу, иако под заштитом Унеска – спаљене су до темеља – наводи Будимир.

У Славонској епархији Павелићев режим уништио је 54 цркве и два манастира, а 21 храм је оштећен. Од 1991. до 1995. срушено је 39 црква, а 41 је знатно оштећена, али не у борбеним дејствима.

- Више од 80 одсто цркава и других православних здања у овој епархији уништено је ван ратног подручја – напомиње Будимир.

pakracka-bogoslovija.jpg

Пакрачка богословија СПЦ

У Осјечкопољској и Барањској епархији током Другог светског рата многи српски храмови су уништени, а један део је претворен у римокатоличке богомоље. Од 1991. до 1995. уништено је 14 и оштећено 35 цркава.

- После акција „Блесак“ и „Олуја“ у којима је побијен и прогнан српски народ из зона које су наводно штитиле Уједињене нације, пред очима страних посматрача одигравало се систематско уништавање српске баштине. Иста међународна заједница која је лицемерно тврдила да ће штитити Србе и њихову културно благо у Крајини, сада гарантује да ће заштитити српску баштину на Космету – горко констатује Будимир.

Он наглашава да у Хрватској све време постоји тежња да се српска црквена баштина присвоји и прикаже као – хрватска. Будимир сматра да је спасавање преосталог српског културног блага веома тешко извести.

- Будући да је данас потпуно измењена српска етничка карта у Хрватској, овај проблем постаје још сложенији – упозорава Будимир.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this