Sign in to follow this  
Rada

Drska i sramna revizija istorije

Recommended Posts

 

Drska i sramna revizija istorije

 

„U HRVATSKOJ DRŽAVI 1941-1945. NIJE IZVRŠEN GENOCID NAD SRBIMA“ 

 

Ustasamilitia.jpg

 

Ovoj apsurdnoj tvrdnji nastoji da pribavi „legitimitet“ disertacija nemačkog istoričara Aleksandera Korba, nagrađena nedavno najvišom ocenom na berlinskom Univerzitetu „Humbolt“

Mladi nemački istoričar Aleksander Korb je na berlinskom Univerzitetu „Humbolt“ uspešno odbranio svoju doktorsku tezu pod naslovom: „U senci svetskog rata. Masivno nasilje ustaša nad Srbima, Jevrejima i Romima“ i dobio najvišu ocenu summa cum laude. Profesor Baberovski piše u obrazloženju svog predloga najviše ocene, pored ostalog čak i: „Korbova disertacija je jedan izvanredan prilog istraživanju genocida i nasilja. Niko više neće moći da ubuduće piše o ovoj temi na do sada uobičajeni način.“

Šta je to, što je revolucionarno novo u Korbovom načinu naučnoistorijskog tretiranja hrvatske države 1941-1945. koju su Adolf Hitler i Benito Musolini vojnom silom iznudili pošto su razbili i pregazili prvu Jugoslaviju?

To što se Aleksander Korba, nesumnjivo i neprevidljivo, dijametralno razlikuje od faktički čitave prethodne (pozitivne) istorijske nauke i istraživanja ovog perioda istorije Balkana, odnosno realizacije fenomena, tj. zločina genocida u dotičnoj hrvatskoj državi (osim naravno od stava hrvatske istoriografije), to su njegovi osnovni postulati i finalni zaključci:

U tadašnjoj hrvatskoj državi 1941-1945. nije se dogodio genocid nad Srbima (str. 34, 114, 205, 352, 373, 374).

Klerikalna komponenta (nasilno pokatoličavanje Srba) nije igrala nikakvu pomena vrednu ulogu pri masivnom nasilju nad Srbima u hrvatskoj državi 1941-1945. godini (str. 29, 73, 248, 285, 286, 363).

Ovo je nesumnjivo jedan radikalni zaokret u istraživanju istorije NDH, tj. fenomena genocida, jer – kako Korb usput navodi – samo o logoru smrti „Jasenovcu“ je do 1999. objavljeno 1.188 monografija i zbornika, kao i 1.544 naučnih članaka i priloga (str. 297), i Korb dakle ulazi u koliziju sa većinom tih naučnih radova i njihovih zaključaka.

Njegova disertacija, kao što je napomenuto, kompatibilna je prevashodno sa hrvatskom istoriografijom i njenim upornim relativizovanjem i poricanjem genocida u NDH 1941-1945, kao i bilo kakvog (negativnog) učešća Katoličke crkve u tom delu istorije.

Tako na primer i sa stavom jednog visokog hrvatskog, intelektualnog i klerikalnog, autoriteta po imenu Ivo Omrčanin, Doctor Theologiae, Juris, Juric canonici, Advocatus Sacrae Romanae Rotae, Procurator Sacrae Congregationis Rituum, A. Professor of Iurisprudens and Philosophy of Law, koji je jedva deset godina po završetku Drugog svetskog rata tvrdio, ne samo da hrvatska država 1941-1945. nije izvršila genocid nad Srbima, već da su naprotiv „Srbi izvršili genocid nad Hrvatima“.

Ono što je znači revolucionarno novo kod Korba, to je – ukoliko je profesor Baberovski u pravu – da je time najavljena jedna radikalna promena paradigme u nemačkoj istorijskoj nauci i to je već više nego dovoljan razlog da se ovom radu posveti pažnja.

Kao prvo – šta je to u dosadašnjim naučnim istraživanjima, što Korb poriče? Ukratko, aktuelno stanje proučavanja genocida u evropskom 20. veku (pre Korba):

U Evropi u 20. veku odigrala su se tri velika genocida (turski genocid nad Jermenima 1915-1919. pripada ne samo geopolitički već, po mome ubeđenju, pre svega kulturološki i socijalno-psihološki jednom sasvim drugom istorijskom i socijalno-moralnom nasleđu. Istraživanje ovog, hronološki gledano prvog velikog genocida u 20. veku, po meni, pripada evropskom neposrednom susedstvu, znači – oblasti turkologije):

Genocid nacista i svih njihovih – nemačkih i ne-nemačkih – pomagača nad Jevrejima (holokaust, šoa). Broj žrtava iznosi oko 6.000.000.

Genocid nad Sinti i Romima je, nažalost, još uvek nedovoljno istražen. Poznato je, međutim, da su nacisti i njihovi pomagači ubili preko 500. 000 pripadnika ove etničke grupe.

Za vreme Drugog svetskog rata, konstruisali su Adolf Hitler i Benito Musolini i na Balkanu jednu marionetsku „državu“, tzv. Nezavisnu Državu Hrvatsku. Nju su vodili hrvatski klerofašisti, ustaše, oni su i najvećim delom odgovorni za taj treći veliki genocid u Evropi 20. veka nad Sinti i Romima (oko 40. 000 žrtava), nad Jevrejima (oko 30. 000 žrtava) i, u prvoj liniji, nad Srbima (Srbocid), koje su proganjali po javno proklamovanom pravilu – jednu trećinu Srba ćemo proterati, jednu trećinu pokatoličiti, i, time, pohrvatiti, i jednu trećinu ćemo pobiti.

 

Rezultat je bio da je:

preko 100. 000 Srba proterano, preko 240. 000 nasilno pokatoličeno i prema još nepotpunim podacima, koji nisu definitivno utvrđeni i prevashodno potiču od nacističkih i fašističkih očevidaca tog genocida (i tutora tadašnje hrvatske države), najmanje 750. 000 Srba pobijeno. Ovaj podatak potiče dakle iz vrednih, primarnih istorijskih izvora. On ostaje međutim otvoren, jer nije finalno verifikovan ekshumacijama, identifikacijama itd. Kvantitet žrtava genocida, međutim, ne određuje i ne uslovljava kvalitet ovog „najstrašnijeg zločina koji istorija čovečanstva poznaje“ (R. Lemkin).

 

SELEKTIVNA NAUKA

 

Kako se Korb odnosi prema ovoj problematici? Najkraći odgovor glasi – vrlo selektivno.

On naime odmah odriče začuđujuće velikom delu primarnih istorijskih izvora svaku verodostojnost i isključuje ih apsolutno iz naučnog dokaznog postupka. Tako su svi srpski izvori ili „nacionalistički“ (str. 18, 24, 45), ili „komunistički, sastavljeni u staljinističkom duktusu“ (str. 45), a izjave preživelih i izbeglih Srba sadrže samo „pojedinačne iskaze koji izgledaju nefalsifikovano“ (str. 46). Razlog za ovu procenu glasi, jer je „materijal problematičan, pošto ga je srpska vlada iz nacionalističkih razloga manipulisala“ (str. 45).

On isto tako odriče verodostojnost i izvornu istorijsku vrednost svim svedočanstvima nemačkih nacističkih (i italijanskih fašističkih) očevidaca tadašnjih događanja, sa zanimljivim obrazloženjem, da su isti jednostavno „preuzimali informacije i podatke od srpskih nacionalista“ (str. 16, 17, 18, 24, 25, 35).

Ovaj uvodni i eliminatorni stav u odnosu na dragocene primarne izvore istorijske nauke skoro da onemogućava svaku ozbiljnu diskusiju, jer – kako voditi argumentativnu diskusiju sa nekim, ko zastupa sledeće stavove (samo nekoliko primera):

Izjava tadašnjeg hrvatskog ministra kulture Mila Budaka: „Jednu trećinu Srba ćemo proterati, jednu trećinu pokatoličiti i time pohrvatiti, jednu trećinu ćemo pobiti“ (kao dolus spezialis, „posebna namera“, po definiciji preduslov zločina genocida) u suštini je nepostojeća, to je samo „srpska ratna propaganda, koja je od strane srpskog pravoslavnog sveštenstva poturena nemačkim nosiocima vlasti i tako ušla i u nemačka dokumenta“ (str. 35). Indikativno je da Korb za ovu tvrdnju u fusnoti/odrednici navodi samo hrvatske autore.

I šef nacističke Civilne uprave u Srbiji Harald Turner „navodio je u svojim izveštajima preuveličane brojke srpskih žrtava, kojima su ga snabdevali srpski nacionalisti“ (str. 16). Za ovu tvrdnju Korb, koji inače ima u svom radu 1.365 fusnota/uputnica na istorijske izvore i naučnu literaturu, ne navodi nikakav izvor.

On međutim nudi objašnjenje za ovako „nekritičko“ delanje nacističkih svedoka, naime, da su oni „kroz navodnu krvoločnost ustaša želeli da skrenu pažnju sa sopstvene odgovornosti za ukupnu situaciju“ (str. 27). Ni ovde nema nikakve fusnote/odrednice, radi se dakle o autorskoj interpretaciji.

Korb naziva i najvišeg predstavnika nacističke Nemačke u tadašnjoj Hrvatskoj i time dragocenog svedoka očevidca, generala Glaise von Horstenau, „nekompetentnim, izgubljenim u svojoj austro-ugarskoj prošlosti, jednim operetskim generalom“ (str. 19) i time nesumnjivo pokušava da diskvalifikuje vrednost njegovih svedočenja.

„U Srbiji je stvoren cinični kult u odnosu na broj žrtava, koji je doveo do njegovog apsolutnog preuveličavanja“ (str. 24). Ni ovde nema nikakve fusnote/odrednice.

Nasuprot tome, Korb obznanjuje, da za njegovu studiju „hrvatski izvori predstavljaju centralni fundus u odnosu na naučno istraživanje ustaške politike“ (str. 41).

Nad Srbima se dakle nije izvršio genocid, a motivi počinilaca „masivnog nasilja“ nad njima su bili difuzni, nisu imali centralno vođstvo, tako da se eto „ustaško vođstvo pre osećalo primoranim da toleriše ovakvo delanje svojih trupa“ (str. 252). Još jedna postavka znači, koja bi trebalo da potvrdi nepostojanje zločina genocida. Ni ovde inače nema nikakve fusnote/odrednice, radi se dakle o autorskoj interpretaciji.

Ta nedela su, po Korbu, imala različite i po pravilu banalne, a nipošto genocidne motive: „Brojni osvetnički činovi i poravnavanje ličnih i političkih računa“ (str. 125), „borba za prevlast unutar različitih ustaških grupa, koja je rezultirala primenom sile u odnosu na treće“ (str. 126), „često erupcija spontanog nasilja, proizašla iz konkretnih situacija“ (str. 204), od 1942. „borba za hranu“ (str. 243), a ponekad čak i „planiranje jednog hrvatskog nacionalnog parka, kao na primer u oblasti Plitvičkih jezera“ (str. 163).

Nečovečno divljaštvo pri primeni „masivnog nasilja“ u odnosu na Srbe objašnjava Korb pak i na sledeći način: „Ustaški počinioci (zločina) su se plašili svojih srpskih protivnika i taj strah je bio pothranjivan mitološkim pripovedanjima, paranojom građanskog rata i sasvim realnim strepnjama. Primena gole sile s njihove strane je po mogućstvu mogla da služi cilju, da se taj strah pobedi“ (str. 251). „Poneki od lokalnih počinilaca (zločina) su, kako izgleda, pribegavali jednoj vrsti zanosa (transa) da bi postali tupi za patnje ubijanih, da bi ućutkali njihove krike i jadikovanja“ (str. 232).

„Masivno nasilje“ nad Srbima je inače prevashodno težilo „iseljavanju i asimilaciji Srba i to na nemačku inicijativu. „Primarni motiv je bilo iseljavanje, a ne fizičko uništavanje. Otpor pogođenih i novonastali problemi su međutim radikalizovali progonitelje“ (str. 155). Tako su sledstveni „masakri i masovna ubistva u logorima samo kauzalni beočuzi lanca, koji su sledili neuspešnom iseljavanju“ (str. 133).

Korb pominje koncentracione logore hrvatske države i ostaje konsekventan, kada na primer govori o Jadovnu, da isti „primarno nije služio planiranom masovnom ubistvu zatočenika“ (str. 160), jer je „osnivanje logora podsećalo na planove hrvatske vlade, da zaposli logoraše u solanama i na poljoprivrednim radovima. Uprava logora je, međutim, bila razočarana kada je uvidela da nema pozitivnog ekonomskog efekta“ (str. 156-157).

 

Tako da masovna ubijanja zatočenika u Jadovnu nisu predstavljala „nekakav planski početak sistematskog genocida, već su bila pre posledica specifične logorske logike u jednom regionalnom kontekstu“ (str. 365). Što se tiče „Jasenovca“, to je po Korbu doduše ipak bio jedan „od većih logora u Evropi“, a koštao je života ukupno „do 70. 000 Srba“ („hrvatski fundus istorijskih izvora“). „Zatočenici su umirali od gladi, hladnoće i epidemija, mada i kroz masovna ubistva“ (str. 296). Uzroci masovnih ubistava u „Jasenovcu“ nisu međutim bili deo nekakvog planiranog genocida: „To su manje bili planovi ustaša, a više situacioni faktori, koji su dovodili do eskalacije nasilja, kao pojava gladi u državi, srpski ustanci ili pak izlivanje Save i velika poplava u jesen 1941. godine“ (str. 366).

 

ULOGA VATIKANA

 

Želimo još samo kratko da se osvrnemo na odnos tadašnje hrvatske države prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i na Korbovo tretiranje hrvatskog katoličkog klira, i uloge Vatikana u hrvatskoj državi 1941-1945.

Zato prvo nekoliko podataka o odnosu tadašnje hrvatske države prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Od devet episkopa, trojica su bila ubrzo uhapšena, zverski mučena i ubijena, ostali su uspeli da pravovremeno napuste „NDH“.

Ustaše proteruju više stotina i ubijaju 187 srpskih pravoslavnih sveštenika, 30 monaha i dvojicu veroučitelja. Isto tako, počinje sistematsko uništavanje i otuđivanje/otimanje pravoslavnih crkvi.

U dokumentu „Dossier Remis par la Yugoslavie“, koji je po završetku rata podnet na „Conference sur les Reparations“, u Parizu, stoji doduše da je „… ukupno 456 pravoslavnih crkvi uništeno od strane okupatora…“, ali je činjenica da su „… Nemci odgovorni za najviše 10 odsto ovog broja, ostalo je bio rezultat ustaškog krstaškog pohoda…“

Aleksander Korb jednostavno izostavlja ovo – značajno i karakteristično – poglavlje istorije hrvatske države 1941-1945, ne navodi ga i, po prirodi stvari, ne komentariše ga. On kratko pominje, doduše, nečovečno mučenje i ubijanje srpskih pravoslavnih sveštenika (str. 249), a razaranju crkava posvećuje jednu jedinu rečenicu: „Hrvatske trupe su razarale crkvene tornjeve, da isti ne bi služili partizanima kao osmatračnice“ (str. 240).

Što se tiče nasilnog pokatoličavanja pravoslavnih Srba, kao još jednog značajnog i karakterističnog poglavlja istorije hrvatske države 1941-1945, isto tako prvo nekoliko istorijskih izvora i navoda iz naučne literature:

Početkom maja 1941. godine, štampa se u biskupskoj štampariji u Đakovu jedan letak i deli Srbima (izvodi): „Stanovnici grčko-istočne vere! Poslušajte ovaj prijateljski savet – biskup od Đakova je do sada preveo hiljade građana u svetu Katoličku crkvu (…) sledite primeru vaše braće i javite se što pre za prelazak u Katoličku crkvu. Kao katolici moći ćete da ostanete u svom domu…“

Objavljuje hrvatska Biskupska konferencija 15. maja 1941. godine jedno uputstvo svom sveštenstvu za prelazak pravoslavaca u katoličanstvo. Biskupska konferencija upozorava da do prelaska ne bi smelo da dolazi iz „… materijalističkih i egoističkih razloga…“ i poziva na razumevanje onih, koji su „… u poslednjih dvadeset godina, pod pritiskom državne sile, protiv svog ubeđenja, zbog povlastica ili iz drugih ličnih interesa otpali od Katoličke crkve…“

Šef policije nemačke Službe bezbednosti piše, u svom izveštaju od 17. februara 1942. godine, svom pretpostavljenom, SS-Rajhsfireru Hajnrihu Himleru (pošto je potvrdio da su ustaše, do tog trenutka, pobile oko 300. 000 Srba):

„Od Hrvata započeto nasilno pokatoličavanje pravoslavnog stanovništva i teror, koji je s tim povezan (…) doprinose takođe u velikoj meri zaoštravanju situacije. Tim povodom se mora shvatiti da je Katolička crkva, kroz svoje mere pokatoličavanja i prisilu prelaska u katoličanstvo, forsirala ustaške užase, jer se ona pri sprovođenju pokatoličavanja služila ustašama. To joj je palo utoliko lakše, jer je hrvatsko stanovništvo fanatično katolički nastrojeno (…) Iz toga se vidi da je hrvatsko-srpsko stanje napetosti i jedna borba Katoličke crkve protiv Pravoslavne crkve…“

Sličnu naučnu vrednost poseduje još jedan istorijski izvor, jedno sačuvano pismo slovenačkih klirika hrvatskom rimokatoličkom nadbiskupu:

„Vašoj eminenciji je sigurno poznato da danas u Hrvatskoj pravoslavci u masama prelaze u katoličanstvo (…) koje planove Zagreb pri tome sledi, rekao je sa savršenom iskrenošću jedan od najuticajnijih ljudi u Hrvatskoj, ministar dr Mile Budak. On je u Gospiću zvanično izjavio – jedan deo Srba ćemo pobiti, jedan deo proterati, a ostatak pokatoličiti i time pohrvatiti (…)

 

„SEKULARNI KARAKTER“

 

Kako Aleksander Korb tretira nasilno pokatoličavanje Srba u Hrvatskoj 1941-1945. godine?

On jednostavno tvrdi da je ustaški režim imao „pretežno sekularni karakter“ (str. 29) i da je nasilno pokatoličavanje pravoslavnih Srba bio jedan „sekularni projekat hrvatske države da bi rešila „srpsko pitanje“, pošto se prethodna praksa masovnih ubistava pokazala nefunkcionalnom, a praksa iseljavanja stigla do svoje granice izvodljivosti“ (str. 285-286).

Autori, koji zastupaju druga mišljenja i pozivaju se na ne tako malobrojne primarne istorijske izvore, Korb jednostavno diskvalifikuje, deklarišući ih kao „antiklerikalce“ (str. 35).

On dopušta još jednu mogućnost: „Kako izgleda, napadi na katoličanstvo u posleratnoj Jugoslaviji su služili kamufliranju nacionalističkih ciljeva. Ta komunistička paradigma je potom, od osamdesetih godina 20. veka bez mnogo truda prevedena u jednu srpsko-nacionalističku paradigmu“ (str. 30).

Time on zaokružuje isključivanje svih istorijskih izvora i naučne literature, koji bi mogli da protivureče njegovoj osnovnoj tezi, da se u hrvatskoj državi 1941-1945. nije dogodio genocid nad Srbima, Vatikan i hrvatski katolički klir nisu imali nikakve veze sa dotičnim zbivanjima.

Jer jedni su neverodostojni kao „srpsko-nacionalistički, srpsko-komunistički ili nacistički, a pod uticajem njihovih smrtnih neprijatelja, srpskih nacionalista“, a drugi jer su „antiklerikalni ili pak samo kamuflirani srpsko-nacionalistički“.

On dakle i samo konsekventno ostaje pri svojoj izjavi, da za njegovu studiju „hrvatski izvori predstavljaju centralni fundus u odnosu na naučno istraživanje ustaške politike“. Zaključimo samo još jednim citatom, još jednim primerom Korbovog odnosa prema „Jasenovcu“ (koji je bio „multifunkcionalan“, a ne logor smrti) i Katoličkoj crkvi. On piše:

„Da deportacija u logor ‚Jasenovac‘ nije obavezno morala da rezultira usmrćivanjem deportovanih, pokazuje i primer hiljada srpske dece, koja su posle napada na partizanske oblasti dovedena u ovaj logor.

U jednoj primernoj akciji spasavanja, organizovanih od strane nekoliko privatnih osoba, uz pomoć Crvenog krsta i Katoličke crkve, uspelo je puštanje na slobodu te dece i njihovo smeštanje u sirotišta i dečije logore“ (str. 329).

Da li iz neznanja ili namerno, tek on ne pominje ime dotičnog „privatnog lica“, plemenite i hrabre austrijske bolničarke Diane Budisavljević, koja je 1941-1945. zaista izbavila hiljade srpske dece iz logora smrti tadašnje hrvatske države.

Možda razlog izostavljanja njenog imena leži i u pretećoj opasnosti, u potrebi da se potom eventualno citira i iz njenog dnevnika, znači iz još jednog primarnog istorijskog izvora, koji bi momentalno dezavuisao Korbovu gornju tvrdnju, da je spasavanje srpske dece iz „Jasenovca“ usledilo „uz pomoć Katoličke crkve“.

O susretima sa katoličkim nadbiskupom Alojzijem Stepincom i svojoj molbi, da joj prvi čovek hrvatskog katoličkog klira pomogne pri ovoj humanoj misiji, Diana Budisavljević izveštava dva puta.

Beleška od 3. decembra 1941. glasi: „Moj prvi prijem kod nadbiskupa dr Stepinca: I tamo je rezultat razgovora bio potpuno negativan…“

Beleška od 6. maja 1942. zvuči još rezigniranije:

„Nadbiskup je vrlo suzdržan. Ne želi se zainteresirati. Kaže da nema nikakvog upliva na vladu. Ispričao mi je da je zbog stana neke Židovke bio kod nekog ministra. Taj mu je obećao da će žena moći ostati u stanu, a sad ju se usprkos tome, namjerava iz stana izbaciti. Kažem mu da sam došla tražiti da spasi jedan narod, a on mi priča o nekom stanu…“

Možda, međutim, i njen dnevnik pripada „srpsko-nacionalističkim“, tj. „antiklerikalnim“ i time bezvrednim istorijskim izvorima?

 

AKADEMSKI VERZIRANI REVIZIONISTI

 

Korb izuzetno dobro vlada instrumentarijumom svoje struke. Dva esencijalna instrumenta odlikuju naime jednog stručnjaka/naučnika: Kao prvo i osnovno, opšte vladanje jezikom i kao drugo, vladanje partikularnim („zanatskim“) znanjima dotične struke.  Korb je vrlo dobro školovan u obe oblasti.

On pripada akademski verziranim revizionistima istorije. Njegov iznenađujuće selektivni i nepredvidljivo interesno motivisani pristup problematici hrvatske države 1941-1945. i njenoj genocidnoj politici u odnosu na Srbe, Rome i Jevreje, kao i njegov ekstremno apologetski stav u odnosu na hrvatski katolički klir, Vatikan, pa i na tadašnju hrvatsku državu (sve masovne zločine su, po njemu, počinile one malobrojne ustaše) postavljaju ga doduše u značajnoj meri u pitanje, kao jednog ozbiljnog i objektivnog istoričara.  Zadatak istorijske nauke nije, naime, da dodeljuje (uvek subjektivne) apsolucije.

Ono što on u ovom svom delu u suštini čini (tačka gledišta jezičko-filozofske teorije definicionizma), to je da, zahvaljujući umešnom baratanju jezikom, uzurpira vlast nad definicijama, samosvojno i naučno-autoritativno redefiniše stvarnost, da zatim tu virtualizovanu stvarnost proglasi jedinom „stvarnom stvarnošću“ (supstitucija sadržine formom) i da je psihagoški proširi, i etablira u javnosti, u svesti ljudi. To, međutim, nije istorijska nauka.

To je metodologija oprobane (i uspešne) instrumentalizacije i manipulacije ljudima, koju prepoznaje i identifikuje, proučava i analizira multidisciplinarna, prevashodno jezičko-filozofski utemeljena teorija definicionizma.

Korbov način rada, dakle, pripada relativističkom shvatanju filozofije, za koje jezik predstavlja najubojitije oružje, glavni instrument dominacije nad drugima, a u službi ostvarivanja svojih partikularnih interesa i ciljeva.

Njegovo nesumnjivo vrlo solidno poznavanje „zanata“ istoričara stoji prevashodno u službi konstruisanja spoljne forme, koja bi eto trebalo da determiniše i sadržinu ovog njegovog dela (pokušaj supstitucije sadržine formom).

Drugim rečima, njegov rad se može posmatrati kao jedan relativističko-filozofski traktat u naučno-istorijskim haljinama, a u službi (pretežno hrvatskog) pokušaja revizije istorije.

Njegovim neospornim trudom je, međutim, promena paradigme i u nemačkim socijalnim naukama dostigla novi kvalitet, sasvim drugi nivo samovoljne i virtuelne refleksije stvarnosti.

Te nauke naime ubrzano dobijaju jedan zajednički i dominantni ideološko-politički predznak.

Piše: VLADIMIR UMELjIĆ

 

Pečat  25.01.2013.

Share this post


Link to post

 

NIKOLA ŽIVKOVIĆ: CARSTVO LAŽI (1)

(Recenzija knjige Aleksandra Korba, U senci Drugog svetskog rata – masovno nasilje ustaša protiv Srba, Jevreja i Cigana u Hrvatskoj 1941–1945)*

 

nik20053a_copy.jpg

 

Fraenkel Prize in Contemporary History, Wiener Library, London; Irma Rosenberg Förderpreis des Instituts für Zeitgeschichte, Wien; Andrej-Mitrović-Preis der Michael-Zikic-Stiftung, Bonn; Herbert-Steiner-Preis des Dokumentationsarchivs des österreichischen Widerstandes und der International Conference of Labour and Social History (ITH) samo su neke od nagrada dodeljene Aleksandru Korbu, učeniku Holma Zundhausena, za doktorski rad pod gornjim naslovom. Uz to, istoričari zaduženi za ocenu Korbove disertacije: profesor doktor Jerg Baberovski (Jörg Baberowski) profesor doktor Kiran Klaus Patel (Kiran Klaus Patel) i profesor doktor Mihal Vilt (Michael Wildt), jednoglasno su mu (rođenom 1976, stipendisti američkog Memorijalnog muzeja holokausta, doktorantu berlinskog univerziteta Humbolt) dodelili i najvišu moguću ocenu – summa cum laude.

No u uvodu svoje knjige, mada ističući da su ustaše izazvale građanski rat, autor pominje svega „oko pola miliona žrtava“, pozivajući se na „proračun ekonomiste i eksperta UN Vladimira Žerjavića (da je) u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941. do 1945. poginulo 312.000 Srba, 114.000 Hrvata, 51.000 muslimana, 26.000 Jevreja i 23.000 ostalih, među kojima verovatno najviše Cigana“. Novopečeni doktorant to ponovo naglašava dalje u tekstu, citirajući Žerjavića (Vladimir Žerjavić, Population Losses in Yugoslavia, Zagreb 1997) i njegovu procenu o 307.000 srpskih žrtava, te Bogoljuba Kočovića (Bogoljub Kočović, Žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, London 1985) o 334.000 umorenih Srba.

Prema Korbu, to su „prvi pouzdani podaci o mogućem broju žrtava“.

Na samom početku, takođe, u fusnosti, on nas upućuje na još dvojicu autora koji su se bavili tom temom: Tomislava Dulića (Tomislav Dulić, Mass Killings in the Independent State of Croatia, 1941–1945; in: Journal of Genocide Research, 2006) i Marka Hoarea (Marko Attila Hoare, Genocide and Resistance in Hitler’s Bosnia, 1941–1945, Oxford, New York 2006). Počinjući svoje delo spornom tvrdnjom, autor nas navodi da se zapitamo zašto se poziva isključivo na takve autoritete? Opšte je poznato da se žrtvama u Drugom svetskom ratu na teritoriji NDH ozbiljno bavilo bar desetak istoričara, kako sa prostora bivše Jugoslavije tako i iz sveta. Čemu citiranje kompromitovanog Žerjavića i sličnog mu Kočovića? Naime, svaki prosečno obrazovani čovek s prostora bivše Jugoslavije zna da su bosanski muslimani proglašeni „nacijom“ tek 1960-tih, a upravo Žerjavić i Kočović upoređuju broj stanovnika iz poslednjeg popisa stanovništva Kraljevine Jugoslavije koristeći se tadašnjom nomenklaturom, s prvim popisima komunističke Jugoslavije – sprovedenim 1948. i 1953.

No mnogi bosanski muslimani su se tih posleratnih godina izjašnjavali kao Srbi. To mi je 2005. lično potvrdio i beogradski muftija Hamdija Jusufspahić, kazavši mi da se tada, po njegovoj proceni, „najmanje jedna petina bosanskih muslimana pisala kao Srbi“.

U SLUŽBI HRVATSKIH INTERESA

 

Žerjavić i Kočović su znatno umanjili broj srpskih žrtava. Kako ne postoji nijedna ozbiljna studija koja se bavi tim problemom, ostaje nam stoga da se držimo procene muftije Jusufspahića, pošto su se 1948. većina muslimana izjasnili kao „neopredeljeni“, a 1953. kao „Jugosloveni-neopredeljeni“. Zato nije čudo da Žerjavićeve i Kočovićeve „procene“ tako rado citiraju hrvatski istoričari i ostali koji bi da umanje hrvatsku krivicu za genocid nad pravoslavnim Srbima, od 1941. do 1945.

Njima se sada pridružio i Aleksandar Korb: već na početku postaje nam jasno da će mu delo služiti hrvatskim interesima.

„Muslimanska milicija“, piše on, „borila se na strani ustaša, radi odbrane od četničkog terora“. Korb nigde ne pominje odakle mu taj podatak, suprotan izjavama očevidaca i nalazima ozbiljnih istoričara. Naime, preživeli Srbi iz Bosne, Hercegovine, Like, Slavonije, sa Korduna – ali i mnogi bosanski muslimani i katolici – nedvosmisleno saopštavaju da je ničim isprovociran teror Hrvata i bosanskih muslimana počeo odmah po stvaranju Nezavisne Države Hrvatske, već u aprilu i maju 1941.

„Po nemačkim bolnicama kružile su glasine o ustaškim nasiljima, dobrim delom nalik na bajke o Drakuli“, piše Korb, želeći da akademske krugove u Nemačkoj i svetu ubedi u neozbiljnost „priča“ o ustaškim zločinima. Čudno je da se nemački istoričar nije potrudio da pročita sećanja preživelih žrtava hrvatskih zločina, iz kojih bi se uverio da je vlaški knez Vlad Drakul („Drakula“) iz 15. veka bio čovekoljubac spram „državnika“ i „vojnika“ NDH. Autor ili ne zna srpski, ili nije smatrao potrebnim da mu neko prevede makar ključne knjige sa našeg jezika.

Jer bez njih njegov rad ostaje nenaučan.

Navodeći italijanskog pisca Kurcija Malapartea – koji u svojoj knjizi Koža opisuje susret sa „Poglavnikom“ Antom Pavelićem, 1941. u Zagrebu – i korpu srpskih očiju kojom mu se Pavelić hvalio kao poklonom njegovih vernih ustaša, Korb veli da su i tu „priču“ tadašnjeg zvaničnog italijanskog ratnog izveštača Malapartea „nekritički“ preuzeli mnogi istoričari, među kojima i Kostić, Koks, Macover i Peter fon Beker. On nam, međutim, ne objašnjava zbog čega je taj iskaz očevica Malapartea „neubedljiv“, a zašto veruje Duliću, Jozu Tomaševiću i Holmu Zundhausenu?

Svoju „nepristrasnost“ Korb potvrđuje i dalje: „Kako bi pokazali svoju odvratnost prema ustaškim nedelima, oficiri SS – kao na primer, Harald Turner, šef civilne uprave za Srbiju – barataju previsokim ciframa ubijenih Srba, sa kojima su upoznavali srpske nacionaliste (…) pošto su u očima srpskih nacionalista izveštaji nemačkih okupatora važili kao naročito ubedljivi zbog preterano visokog broja žrtava, na čemu su srpski nacionalisti devedesetih godina prošlog veka zasnivali svoju politiku“.

U fusnoti Korb citira Turnerovo pismo Leru od 29. avgusta 1942, navodeći da Turner daje „preterano visoku brojku srpskih žrtava od 300.000 ubijenih samo do leta 1941“.

No doktor istorijskih nauka i laureat Novog svetskog poretka Korb ničim ne opovrgava Turnerove tvrdnje. Ne pokazuje zašto bi jedan esesovac bio na strani Srba, a protiv Hrvatske, koju je podržavao šef njegove države, Hitler? Nemački istoričar ne postavlja pitanje da nisu možda nemačke brojke o srpskim žrtvama preniske? Za njega su podaci o srpskim žrtvama uvek preterani. Rečito je i to da srpske žrtve iz vremena Drugog svetskog rata povezuje sa srpskim nacionalizmom iz 1990-tih. Tako već u prvih 16 strana njegove knjige svaki obavešten čitalac dobija jasnu sliku o tome ko je Korb, a kakvi su su njegovi motivi. Zagonetno ostaje jedino zašto bi neko morao biti „srpski nacionalista“ da bi se bavio pitanjem srpskih žrtava? Ako se Korbov rad navodno bavi Drugim svetskim ratom, čemu pominjanje „srpskog nacionalizma iz 1990-tih“?

 

BROJKE I NEMAČKI IZVORI

 

Korb ide dalje: „Srpski nacionalisti su u svojoj propagandi tokom rata uspešno demonizovali ustaše služeći se nerealno visokim brojkama o srpskim žrtvama i time stvorili osnovu za mit o tome da je od hrvatskih zločina stradao više od jedan milion Srba“. No koju su to propagandu imali Srbi, ili, kako Korb kaže „srpski nacionalisti“, tokom Drugog svetskog rata? Ko je stajao na čelu te propagande? Da nije to možda bio Milan Nedić? Ali šta je taj mogao da uradi? Da kleči pred nekim majorom Vermahta i moli ga da ne strelja sto srpskih talaca za jednog nemačkog vojnika? Srbiju su, ne zaboravimo, okupirali nemilosrdni neprijatelji: Bugari istočni deo, Mađari Bačku, NDH Srem do Zemuna, Banat direktno Nemci. Možda je, pak, Korb mislio na Dražu Mihailovića? Ali on se nalazio na čelu Jugoslovenske vojske u otadžbini, a ne srpske.

Da Korb ne misli na Josipa Broza Tita? Pa taj je sve uradio da prikrije hrvatske zločine.

Nadalje, ako nemački izvori nisu pouzdani, na koje da se oslonimo? Korb kaže da su srpski i nemački izvori nepouzdani. Po njemu, izgleda, jedino hrvatskim valja verovati. U svojoj mržnji, on i bezmalo sve srpske predstavnike naziva „takozvanim“. Tako je, po njemu, i „takozvani vođa Srba Radovan Karadžić (…) hteo dokazati da je etnička mržnja među narodima konstanta istorije Bosne, što je odgovaralo njegovim ratnim ciljevima“. Ovaj „istoričar“ nam međutim nigde ne objašnjava zašto su predstavnici Srba „takozvani“, a Alija Izetbegović ili Franjo Tuđman to nisu? Pokriva se ocenom Roberta Kaplana, iz njegovog dela Balkanski duhovi (Robert Kaplan, Balkan ghosts, 1993) – za koje su srpski istoričari dokazali da je prepuno falsifikata i poluistina.

Korb dalje tvrdi da su i procene Vladimira Dedijera netačne, budući da se poziva na podatke Nedićeve vlade. No, zašto bi Nedićevi izvori bili nepouzdani, a vlade NDH pouzdani? Nepoverljiv je i prema memoarima generala Gleza fon Horstenaua (Glaise v. Horstenau), prećutkujući da je taj bio i kroatofil i srbofob. Dakle, kada i takav nemački general govori o progonima i stradanjima Srba, onda ni njegovi iskazi ne mogu imati naročitu težinu. Bolje, po Korbu, ne prolazi ni Ladislav Hori (Ladislaus Hory), tokom rata ataše za štampu mađarske ambasade u Zagrebu. Naime, svojom monografijom O ustaškoj državi, na nemačkom objavljenom 1964, Hori je sačuvao znatan broj dnevničkih zapisa, za svoj rad dobivši podršku i Minhenskog instituta za savremenu istoriju (Münchner Institut für Zeitgeschichte). Delo je napisao zajedno sa Martinom Brosatom (Martin Broszat), i ta se studija u ozbiljnim naučnim krugovima smatra jednom od prvih na nemačkom koja se pozabavila hrvatskim zločinima nad Srbima u Drugom svetskom ratu.

Ne prestajući da ponavlja da se „u Srbiji u pogledu broja žrtava pravi ciničan kult, koji dovodi do apsolutnog preterivanja, Korb kaže da je još 2009. srpski državni radio javio da je u Jasenovcu stradalo najmanje 700.000 ljudi, što je desetorotruko uvećanje verovatnog broja žrtava“. U fusnoti, kao nepobitni autoritet za pitanje „instrumentalizacije preteranog broja žrtava“, on navodi Holma Zundhausena (Sundhaussen), istoričara sa Slobodnog univerziteta u Berlinu, koji se između 1992. i 1999. proslavio otvoreno propagandističkom odbranom srbomrzačkog, neofašističkog režima Franje Tuđmana.

UČITELJ ZUNDHAUSEN

 

Da nisam zamoljen da napišem recenziju za ovaj doktorski rad, već bih na ovom mestu prekinuo čitanje i Korbovu „studiju“ bacio u korpu za otpatke. Naime, i kad u bioskopu vidim da je film prešao granicu dobrog ukusa, bez kolebanja izlazim iz sale. Jer, mada autor neumorno pokušava da nas ubedi u ozbiljnost svog rada, odštampanog na više od 500 stranica, već posle prvih dvadesetak postaje jasno da se radi o ratnohuškačkoj propagandi. Optužujući Srbe za cinizam on, kao svaki licemer, previđa sopstveni cinizam gori od ičijeg. Cifru od 700.000 ubijenih Srba u NDH nisu naime izmislili Srbi već ona potiče od Korbovih sunarodnika. Njom se služi i Hitlerov specijalni diplomatski izaslanik za Balkan, Herman Nojbaher. Nju navodi i Enciklopedija Jugoslavije Miroslava Krleže, Mate Ujevića, i saradnika poput crnogorskog ustaše Savića Markovića Štedimlije, posle Drugog svetskog rata osuđenog, pa puštenog da s Krležom neometano sastavlja „jugoslovensku“ enciklopediju – hrvatsku zamišlju, odrednicama, jezikom, pismom, i nazorima.

I, sve vreme Korb navodi Zundhausenovo delo, inače prevedeno i na srpski i objavljeno u Beogradu pod naslovom Istorija Srbije – od 19. do 21. veka (Clio, Beograd 2009). Pošto je to delo agresivno nametao i tada vladajući Tadićev režim u Beogradu, valja nešto kazati i o Zundhausenu. Za prvi utisak, evo jednog navoda iz njegove knjige:

„Rugova se zalagao za nenasilan otpor protiv srpskih vlasti i s velikim uspehom je izgradio paralelne državne i društvene institucije. U središtu zahteva kosovskih Albanaca tih godina nije bilo priključenje Albaniji ili realizacija „velikoalbanskog projekta“, što su protivnici ismejavali kao lakrdiju, nego stvaranje države Kosovo (u sklopu jedne jugoslovenske federacije ili izvan nje). Mnogi mladi Albanci smatrali su da je Rugovin nenasilni kurs propao i pokušavali su da terorističkim akcijama skrenu pažnju svetske javnosti na Kosovo (…)

 

Posle jednog srpskog masakra nad Albancima u regionu Drenice (krajem februara/početkom marta 1998) u Pokrajini je zavladalo pravo ratno stanje, pa je u tom sklopu, po jednoj proceni, 450.000 Albanaca pobeglo, odnosno proterano ili ubijeno. Tek je sada – i opet prekasno – međunarodna zajednica shvatila da je situacija u tom regionu krajnje eksplozivna. Za dugotrajno slepilo Ujedinjenih nacija i Evropljana ne postoji, osim neznanja, neodlučnosti i nesloge, nikakvo ubedljivo objašnjenje (…)

Činjenica je da je decenijama upražnjavana strategija u cilju ’srbizacije’ Kosova doživela neuspeh i da taj neuspeh nije mogao biti korigovan ni jugoslovenskim Ustavom iz 1974, niti preokrenut srpskim ustavnim promenama krajem osamdesetih/početkom devedesetih godina. Za međunarodnu zajednicu se sve neumitnije postavljalo pitanje – da li zabrani mešanja u unutrašnje stvari jedne suverene države (ovde: Savezne Republike Jugoslavije sastavljene od Srbije i Crne Gore) treba pridati veću težinu nego obavezi članova UN da se suprotstave masovnim povredama ljudskih prava? Upotreba specijalnih jedinica srpske tajne službe i zločini paravojnih bandi iz Srbije na ratnim poprištima u Hrvatskoj i Bosni bili su dovoljno poznati. Propagator etničkih čišćenja, Vojislav Šešelj, bio je izvesno vreme tesno povezan s Miloševićem i obavljao je funkciju potpredsednika srpske vlade.

 

Od svojih planova za stvaranje jedne etnički čiste ’velike Srbije’ nije nikada pravio tajnu. Jedna anketa koja je 1998. godine sprovedena u Srbiji pokazala je da se trećina ispitanika izjasnila za nasilno rešenje ’problema Albanaca’ (…)

Pregovori koji su potom, na pritisak međunarodne zajednice, održani u dvorcu Rambuje kod Pariza od 6. februara do 19. marta propali su zbog nepremostivih suprotnih pozicija između srpske i albanske strane, pa je NATO 24. marta realizovao svoju raniju pretnju vazdušnim napadima na vojne i privredne ciljeve u Srbiji i Crnoj Gori, da ’spreči humanitarnu katastrofu’. Na hiljade Albanaca je ubijeno i zakopano u masovnim grobnicama (…)

Ne igraju tek tako istaknutu ulogu u svim prikazima ratova devedesetih godina paravojne jedinice i bande gospodara rata (Ražnatović Arkan, Šešelj i dr.), kao i specijalne jedinice (tajne) policije. Nisu u pitanju spontane reakcije marginalizovanih rubnih grupa nego od vođa organizovano i sračunato nasilje slično terorizmu (…)

U sudskom procesu moraće se praviti razlika između prestupnika za pisaćim stolom, aktera od samog početka, saučesnika i posmatrača. Prestupnici za pisaćim stolom (iz uverenja ili oportunizma) stvorili su u borbi za moć u sferi tumačenja onaj duhovni kontekst koji je primeni nasilja pribavio društvenu spremnost na prihvatanje. Bili su to ona duhovna lica, književnici i naučnici, koji su iz uverenja, potrebe za potvrđivanjem, nadmenosti ili slepila, velike delove društva zastrašivali genocidnim toposima, scenarijima ugroženosti, teorijama zavere i terali u histeriju. Među njih je spadao i književnik Milorad Pavić, autor mnogo hvaljenog i omiljenog romana Hazarski rečnik, koga Peter Handke u svom čudnom Zimskom putovanju do Dunava, Save, Morave i Drine, ili Pravda za Srbiju (napisano na kraju rata u Bosni i pre eskalacije nasilja na Kosovu) predstavlja kao ’fino dostojanstvenog starijeg gospodina’.

 

Ali ta ’fino dostojanstvena gospoda’ stvorila su duhovnu klimu kojom je ’legitimisana’ primena nasilja političara, generala i gospodara rata. Pevanje epskih pesama, sviranje u gusle, poetski izlivi i propovedi mržnje išli su pri tome ruku podruku. Politička ’nevinost’ umetnosti se još jednom predočava kao himera. Umetnici ne mogu da budu samo ’zloupotrebljeni’ nego oni mogu da agiraju i kao došaptači politici. U ’normalnim’ okolnostima (tj. bez rata) vođe Srba mogli su da ostvare mnoge svoje parcijalne ciljeve (mada ne i stvaranje jedne centralističke Jugoslavije ili jedne ’velike Srbije’). Ali Milošević i njegovi sledbenici nisu hteli da pregovaraju, za njih je postojalo samo sve ili ništa, ili – ili“. (str. 476-485).

 

METODOLOŠKI ŽURNALIZAM

 

Naveo sam ovaj poduži izvod ne samo što Korb, pored Hrvata Tomislava Dulića, najviše citira Zundhausena već i da bih pokazao kako je jedan nemački profesor video rat 1991–1999. na prostoru bivše Jugoslavije. Ni Korb ni njegov profesor Zundhausen nisu nam ništa novo otkrili o istoriji Srba, ali jesu o sebi i svojoj mržnji prema Slovenima, pre svega Srbima. Zundhausen predstavlja Rugovu kao „balkanskog Gandija“, mada su Srbi sa Kosmeta predobro osetili na sopstvenoj koži kakvom je „nenasilju“ vodila politika Ibrahima Rugove. Zundhausen, naravno, i njihove glasove potpuno prećutkuje.

Zudhausen se za svoju procenu o „450.000 Albanaca (koje je) pobeglo, odnosno proterano ili ubijeno“ oslanja na „jednu procenu“, ne navodeći čiju. Neko kome je stalo do istine naveo bi bar dve ili tri procene a ne samo jednu, neimenovanu. No takav je metod i majstora Zundhausena i šegrta Korba. Istorijsku nauku obojica zamenjuju žurnalizmom, a stav nemačke vlade spram Kosova tretiraju kao neupitno merilo. Ni kod jednog ni kod drugog nema naznaka da čestitim istraživanjem, ako treba i „na terenu“, dođu do vlastitih zaključaka. Umesto znatiželje i upitanosti jednog univerzitetskog profesora, imamo izvesnost tvrdnji jednog službenika nemačkog ministarstva inostranih dela.

Zundhausenove reči da je „tek sada – i opet prekasno – međunarodna zajednica shvatila da je situacija u tom regionu krajnje eksplozivna“, otkrivaju ovog akademičara kao portparola službenog Vašingtona, Londona i Berlina, čije dobro upućene i obaveštene političare on ovlaš predstavlja bezmalo kao naivce. Kao da njegova zemlja, Engleska i Sjedinjene Države nemaju veze sa političkom situacijom na Balkanu, a da njihova politika nije neposredno i odlučujuće uticala na događaje u Jugoslaviji, od 1990. do danas. I mada su u svojim kasnijim memoarima svoje obimno i nasilničko uplitanje priznali i sami zapadni akteri, Zundhausen i Korb o tome takođe ćute, kao i o ulozi same Nemačke u razbijanju jedne suverene evropske zemlje, osnivača Ujedinjenih nacija i potpisnice Završnog akta u Helsinkiju.

Po njima, spoljni faktor nije imao nikakvog uticaja na izbijanje građanskog rata u Jugoslaviji.

Govoreći o ulozi srpskih paravojnih jedinica u sukobima na Kosovu i u bivšoj Jugoslaviji, Zundhausen ne pominje ni hrvatske ni muslimanske teroriste, koji su ubijali, mučili i pljačkali srpsko civilno stanovništvo u Zenici, Tuzli, Splitu, Zagrebu, Šibeniku ili Bjelovaru – dakle, mestima gde uopšte nije bilo rata.

Koristeći izraz „prestupnici za pisaćim stolom“ na nemačkom Schreibtischtäter, Zundhausen zapravo opisuje sebe. Jer, upravo su on i Korb, te njihovi zemljaci, nemački profesori, ti koji su i 1908 i 1914 i 1941 i 1991 i 1999. zahtevali – kao danas, 2013 – da „Srbija mora skončati“ (”Serbien muss sterbien!“).

MRŽNJA PREMA PAVIĆU

 

U tom smislu i Zundhausen i Korb pokazali su se vernim nastavljačima imperijalističke politike zasnovane nadasve na lažima, nasilništvu i rasističkom potcenjivanju jednog naroda u kome su videli opasnost po svoj nacionalni rast i širenje, utemeljeno pre svega na propadanju makar i zamišljenih takmaca.

No zašto Zundhausen toliko mržnje pokazuje prema Miloradu Paviću? Pretpostavljam da mu smeta što je taj srpski pisac svetski priznati umetnik. Stigao je međutim povoljan trenutak da on, činovnik bez ijednog dela vrednog pomena, može nekažnjeno da pljuje po velikom piscu jer je Srbin. A pošto na Zapadu satanizuju Srbe kao pred Balkanske ratove 1912–1913, onda je dozvoljeno svakom novinaru, mastiljaru ili prosto hulji da ocrnjuje Pavića, Kusturicu ili srpskog prijatelja Petera Handkea – znajući da će za to dobiti makar aplauz.

No vratimo se Korbu: „Srpski istoričari pozivaju se na dokumente velikosrpskih nacionalista, koji su već tokom Drugog svetskog rata preuveličavali broj žrtava“. Dalje: „Srpski autori se kunu u navodnu klerofašističku vezu između ustaša i katoličke crkve. Tokom devedesetih godina prošlog veka ratna politika Miloševića, koja se služila i etničkim čišćenjem, sebe je opravdavala takvim argumentima“. Nažalost po njega, međutim, bliske odnose Vatikana i NDH potvrđuju i sami hrvatski šovinisti i katolički sveštenici koji su posle 1945. emigrirali iz Jugoslavije.

Uz to, sam autor, kao da ne shvata šta kazuje, piše: „Istoričar Tomislav Dulić dao je značajan doprinos razumevanju masovnog nasilja u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (…) On dokazuje da su masovna ustaška ubistva organizovana uz pomoć hrvatske vlade i njenih ministarstava, te da je takav visok obim nasilja bio moguć samo uz pomoć državnih inistitucija“. Ubrzo se, međutim, vraća pristrasnosti tvrdeći da se radi o „najobičnijem mitu o Italijanima kao naročito humanoj okupacionoj sili (…) Proglašavanje njih herojima, međutim, revidirala su najnovija istraživanja“. No naši izvori odavno imaju prilično istinitu sliku o italijanskim okupacionim vlastima. Sigurno je da se ni oni nisu ponašali kao dobrotvori što, međutim, ne menja činjenicu da su zaista spasili mnoge Srbe, ali i Jevreje. O tome daleko ubedljivije govore preživele žrtve od „istraživača“ Aleksandra Korba.

Ali Korb se ne da: „Prema navodnoj izjavi ustaškog ministra kulture, Mileta Budaka, u pitanju je srpska ratna propaganda, koju su sročili pravoslavni sveštenici i dostavili nemačkim službama, te je to tako ušlo u nemačke dokumente“. Nažalost, opet, premnogo je dokumenata – pre svega članaka i izjava samog Mileta Budaka – koje govore o odnosu tog hrvatskog pisca prema Srbima i istini, te je krajnje cinično od Korba da se veže za samo jednu njegovu, navodnu izjavu. Naime, prve žrtve hrvatskih zločina bili su upravo srpski pravoslavni sveštenici, te je Korbu, kao propagandisti hrvatske ideje, stalo da pre svega kompromituje njih i Srpsku pravoslavnu crkvu. Uz to, vidimo da on Budaka zove „ustaškim“ ministrom kulture, a ne hrvatskim. Time bi očito da hrvatske zločine pripiše jednoj „maloj terorističkoj grupi“ i time hrvatsku naciju poštedi istorijske odgovornosti. Korb kao da se slaže sa tvrdnjom Titovog doglavnika i ideologa Vladimira Bakarića (istinsko prezime Kupferstein) da ustaše jesu bile Hrvati, ali i da su svi mogli stati „u svega dva kamiona“.

Braneći umešanost rimokatoličke crkve u zločine, Korb se poziva na Marka Biondića. No, mada povremeno pominje i Viktora Novaka, autora kapitalnog dela o sprezi NDH i Vatikana (Magnum Crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb 1948), svedoka tog zajedničkog zločinačkog poduhvata (da se poslužimo haškom terminologijom), njemu je bitnije Biondićevo posredno kazivanje (Mark Biondich, The Balkans, Oxford – New York 2011). A za svedočenja preživelih Srba iz NDH, koje je zabeležila Nedićeva vlast, Korb kao uzgred dodaje da ona sadrže „mnogo antisemitski obojenih izveštaja (…) jer su Jevreji u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj bili bolje tretirani nego Srbi“.

 

ADVOKAT ANTE PAVELIĆA

 

Posle ove zanimljive tvrdnje čovek ne zna šta da kaže. Pročitao sam naime na desetine srpskih izjava, nigde ne našavši ni traga antisemitizma. Korbova taktika je jasna: diskvalifikovati srpske žrtve kao „antisemite“ što se možda da objasniti podatkom iz njegove autobiografije da je stipedniju za svoju „studiju“ dobio od Jevreja. Takav pokušaj i potomaka zločinaca – da posvađaju žrtve deleći ih u one prvog i drugog reda – prilično je proziran. U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj živelo je naime oko tri miliona Hrvata, dva miliona Srba, 800.000 muslimana, 40.000 Jevreja i 25.000 Cigana (Roma). Po popisu iz marta 1941, u samoj Bosni i Hercegovini – nekoliko sedmica potom pripojenoj NDH – živelo je 44 odsto Srba, 31 odsto muslimana, a 24 odsto rimokatolika.

Povremeno, istina, Korb kaže i nešto istinito: „Vermaht je svojim vojnicima pred odlazak u rat protiv Jugoslavije govorio da će ratovati protivu Srba“. Procena nemačkog generalštaba bila je da će znatni delovi hrvatskog stanovništva dočekati Nemce prijateljski, dok se od Srba može očekivati „fanatičan otpor i krajnje neprijateljsko držanje“. Tu procenu podržavaju i izveštaji Hansa Helma (Hans Helm,1909–1946), obaveštajca koji je i pre rata radio u nemačkoj ambasadi u Beogradu i govorio srpski. Taj je bio odlično informisan o političkim prilikama u Hrvatskoj, budući tokom svoga rada razvio veoma razgranatu mrežu doušnika. Retki su bili Nemci stacionirani u NDH, poput SS grupenfirera Konstantina Kamerhofera (Konstantin Kammerhofer, 1899–1958), koji su otvoreno pokazivali gađenje prema hrvatskom režimu. Jer zvanični i nemački i hrvatski narativ o početku rata u Jugoslaviji Korb sažima rečima: „U aprilu 1941. ostaci divizija Jugoslovenske armije pokušali su da se dokopaju Srbije. Pri tome je došlo do napada na hrvatsko civilno stanovništvo“. Po Korbu, kao faktičkom advokatu Ante Pavelića, isprovocirani Hrvati su zatim morali, vlastite bezbednosti radi, da zverski pobiju nekoliko stotina hiljada Srba.

Srećom po ono malo istine koja se da nazreti u njegovom opisu – iz treće ruke i propagandnih spisa – događaja pri ustanovljavanju NDH, u njegovom delu sa da pročitati i da je „već u aprilu i maju 1941. počelo masovno hapšenje Srba. Samo je u Grubišinom Polju u jednu školu zatvoreno oko 500 muškaraca. Zatvorenici su tretirani krajnje brutalno. Većina Srba uhapšenih u tom kraju bila je smeštena u logor Danica. Uhapšeni su samo u izuzetnim slučajevima ubijani“. Štaviše, ustaški dželati su se pred nemačkim vojnim i policijskim vlastima branili argumentima koje nekritički i cinično citira Korb, predstavljajući ih kao neporecivu i objektivnu istorijsku činjenicu.

_________

* Alexander Korb: Im Schatten des Zweiten Weltkriegs – Massengewalt der Ustaša gegen Serben, Juden und Roma in Kroatien 1941–1945; Verlag: Hamburger Edition; Hamburg 2013, strana 530)

 

Novi Standard  20 maj 2013. 

Share this post


Link to post

 

NIKOLA ŽIVKOVIĆ:

CARSTVO LAŽI (2)

Očito je da smo svedoci rasplamsavanja „bitke za istoriju“. Prisustvujemo njenoj reviziji i stvaranju uslova za najzloćudniji revanšizam

Ne mogavši da pobegne od činjenica, Korb nastavlja: „U Gudovcu je koncem aprila 1941. došlo do puškaranja između srpskih vojnika koji su bežali i hrvatskih jedinica koje su nastojale da ih zarobe. U tim borbama bilo je troje poginulih. Kako se u tom času ovde nalazio jedan ustaški korpus, on je odmah krenuo u okolinu Bjelovara. Hrvatske vlasti 28. aprila 1941. uhapsile su oko 200 dobrostojećih srpskih seljaka, učitelja i sveštenika iz Gudovca i okolnih srpskih sela. Masakr koji je usledio može se na osnovu dostupnih izvora opisati samo u najgrubljim crtama. Uhapšeni su doterani do seoske pijace a onda su ustaški vojnici na njih počeli da pucaju iz pušaka i dva mitraljeza. Da li je do masakra došlo iz dinamike same situacije, ili je on bio planiran, nije sasvim jasno“.

O tom događaju, međutim, rečito svedoče iskazi preživelih Srba, u potpunoj opreci sa pričama hrvatskih zločinaca i njihovog „branitelja“ Korba. Jer, on prećutkuje da se ne radi samo o Gudovcu već da su zločini nad Srbima počeli gotovo istovremeno na čitavoj teritoriji današnje Hrvatske, Srema, Bosne i Hercegovine. Treba usto posebno obratiti pažnju na sintagmu „dinamika same situacije“. Njom se nemački doktor istorijskih nauka sasvim razotkriva kao veran sledbenik svojih predaka, onih Nemaca koji su industrijski pobili više od 20 miliona Rusa i saučestvovali u zatiranju najmanje pola miliona Srba. Pravdajući zločine nemačkih saveznika Hrvata, on zapravo opravdava zlodela svog dede i pradede pošto su, po njemu, žrtve ubijane ne po nekom planu, već iz „dinamike same situacije“.

Da ne bi ostao nedorečen, Korb nas naprečac obaveštava i o „masovnim silovanjima Hrvatica koja su počinili nemački saveznici, ruski kozaci, ili četnici“. Takav non sequitur bio bi smešan da nam nije isuviše poznat iz nemačke bulevarske štampe i zapadnih medija uopšte, tokom našeg Otadžbinskog rata 1991–1995. Pošto su i kozaci Rusi, onda imamo „šemu“ kao i u ratu Gruzije sa Rusijom, ili Slovenaca, Hrvata, „Bošnjaka“ i Šiptara sa Jugoslavijom: „zli momci“ su Rusi i Srbi. Korb se uzbuđuje i što su Italijani „počeli da otkopavaju masovne grobnice i srpske žrtve kamionima italijanske armije odvoze do srpskih pravoslavnih grobalja, gde su svečano sahranjivani uz učešće stanovništva i uz glasno zvonjavu crkvenih zvona. Ceremonija sahrane pretvorila su se u praznik srpsko-italijanskog bratimljenja, i bilo je jasno da je taj savez upravljen protiv ustaša. Veliki broj leševa izvađenih iz jama i masovnih grobnica stvorio je ustašama znatne probleme. Držani su i parastosi, a veliki broj Srpkinja demonstrativno je nosio crninu“.

Ovakvih „uvida“ kod Korba ima bezbroj. Za četnike, tako, kaže da su vodili „secesionistički rat protiv hrvatske države“. Iako je Nezavisna Država Hrvatska bila priznata samo od Hitlerove Nemačke i njenih satelita, on ipak koristi termin „secesija“ ne bi li i time kompromitovao Srbe kao varvare koji deluju izvan granica međunarodnog prava. To mu, valjda, omogućuje da bez uzbuđenja piše i sledeće: „Za kratko vreme nemački Vermaht i hrvatska vojska uhapsili su oko 4.000 ljudi, uglavnom Srba. Veći deo njih streljan je 4. i 5. septembra 1942. Usledila su i masovna streljanja Srba na pravoslavnom groblju u Sremskoj Mitrovici. Najmlađa žrtva bila je stara deset godina“.

 

TRAGOM ŠARPINGA

 

Nemci su, navodno, bili užasnuti lažima i zločinima Hrvata nad srpskim civilnim stanovništvom. Jer zadatak zajedničke akcije njih i Hrvata bio je, veli Korb, da uguše partizanski pokret u Sremu. No, ubrzo su primetili da među uhapšenima nema nijednog partizana, već samo nedužnih srpskih seljaka, tako da je „Milan Nedić, pod utiskom masovnih ubistava nad njegovim zemljacima pretio da će dati ostavku na mesto predsednika vlade, što bi predstavljalo težak udar za nemačku okupacionu politiku u Srbiji“. Nemci su izgleda tu pretnju uzeli ozbiljno u obzir, tako da su se 17. septembra 1942. u Sofiji sastali nemački poslanik u Zagrebu Kaše (Kasche), predstavnik nemačke vojske u Hrvatskoj Fon Horstenau, i vrhovni zapovednik za Balkan, general-pukovnik Ler. Odlučili su da Hrvatska mora na „razuman način rešiti ‚srpski problem‘“, i da to mora biti prioritet hrvatske politike, budući jasno da nije moguće pobiti dva miliona Srba u NDH. U vidu „sprovođenja“ te odluke, međutim, Nemci su od Pavelića zahtevali jedino da pojedine ustaške vođe smeni s položaja.

Korb očito samo sledi politiku ispoljenu i delanjem Rudolfa Šarpinga, nemačkog ministra vojnog 1999. Tada je Šarping Srbe – uz Jevreje i Ruse najveće žrtve Drugog svetskog rata – optužio da „postoje sumnje o postojanju srpskih koncentracionih logora“ (die Äußerungen des deutschen Verteidigungsministers Rudolf Scharping, ”Hinweise auf serbische Konzentrationslager“, Spiegel Online 13/1999, 31. mart 1999). I, mada je upravo njegova država odgovorna za smrt stotina hiljada Srba između 1941. i 1945. ni taj njen posleratni ministar nije mogao odoleti da se na njih obruši i to u javnom govoru. Pitanje je, zaista, da li bi se usudio da bude tako bezobziran prema Jevrejima i Izraelu, zaštićenim zakonima protiv „jezika mržnje“ koji se ne odnose, recimo, na Srbe ili Ruse.

Što se pak tiče srpskih izvora, njih Korb dosledno i uporno prenebregava ili nipodaštava. I kada ih pomene, kao na primer delo dr Đura Zatezala, istoričara iz Karlovca koji je ozbiljno proučio hrvatske zločine (Radio sam svoj seljački i kovački posao, Prosvjeta 2005), on ne propušta da čitaoce podseti da: „Zatezalo polazi od toga da je u Jadovnu ubijeno 30.000 Srba i 2.000 Jevreja. Proračuni su mu međutim preterani, a pošto se nekritički služi izvorima, i neubedljivi“. Korb nam pri tom i ne pokušava obrazložiti zašto hrvatske, najčešće derivativne, neofašističke izvore na internetu i drugde smatra ubedljivijim od srpskih svedočenja preživelih žrtava hrvatskih zverstava?

Zar istoričar, pa i nemački, može ne stideći se da napiše da je „do masovnih ubistava zatvorenika dolazilo iz različitih motiva. Ubistva su usledila kao odmazda zbog bekstva pojedinih zatvorenika, ili iz straha od pobune zarobljenika. Među uzrocima su takođe i prenatrpanost logora i neprestani nedostatak hrane“. Hrvati su, znači, klali zatočenike ne zato što su ih hteli ubiti, već iz straha od njih, a i zato što ih nisu imali čime hraniti.

Time nam Korb, u nastupima retke mada najverovatnije neželjene iskrenosti, samo predočava da od sebe i svojih sunarodnika i ne očekuje do bešćutnost, i cinizam. Njegova budnost popušta i kada je prinuđen da navede da je, recimo, „do 5.000 srpske dece umrlo u logoru“. Zaista, koliko je porobljenih naroda u Hitlerovoj Evropi uopšte na taj način decu – od beba u kolevci do desetogodišnjaka – gubilo po koncentracionim logorima za „ratne zarobljenike“, ili „radnim logorima“, kako i današnja hrvatska „naučna“ javnost naziva, na primer, Jasenovac? A sam kraj tog logora, i hrvatsko brisanje tragova svog genocidnog zločina, nemački doktor istorijskih nauka beleži sledećim rečima: „20. aprila 1945. ubili su oko sedam stotina žena preostalih u logoru. No oko 1.100 muškaraca zatečenih u žicama usudilo se, 22. aprila 1945, na ustanak, da bi većina pri pokušaju bekstva bili pobijeni. Jugoslovenska narodna armija ušla je u logor 2. maja 1945. Ustaše su ubile najmanje 70.000 srpskih zarobljenika, od tog broja najviše ih je stradalo u logoru Jasenovac“.

 

BITKA ZA ISTORIJU

 

Zanimljivo je da se Korb ne pita ni zašto su Titovi partizani ušli u Jasenovac tek 2. maja 1945, a u Zagreb još kasnije – 8. maja, dan pred zvanični završetak Drugog svetskog rata u Evropi? Nasuprot tome, zašto su komunisti toliko žurili da „oslobode“ Beograd i liše ga nekoliko desetina hiljada „reakcionara“, „kvislinga“ i sličnih „deklasiranih elemenata“?

Očito je da smo svedoci rasplamsavanja „bitke za istoriju“. Prisustvujemo, naime, njenoj reviziji, i stvaranju uslova za najzloćudniji revanšizam. Zundhausen, Korb i mnogi drugi relativizuju genocide nad Srbima, a opravdavaju ili previđaju i slovenačke i muslimanske i hrvatske i šiptarske i NATO zločine nad nama od 1991. do 1999. Bagatelizujući stradanje Srba tokom Drugog svetskog rata takvi propagandisti omogućavaju satanizaciju Srba u zapadnim medijima tokom više od poslednje dve decenije. Ruski istoričari to ispravno tumače pisanjem udžbenika istorije „Soroševim novcem“.

Svoju doktorsku disertaciju Korb podupire bibliografijom od preko trideset strana. No sama knjiga svedoči svojom pristrasnošću da je od stotina navedenih dela doktorant Korb veoma mali broj i pročitao. Osnovu njegove „studije“ čine svega nekoliko knjiga. Pre svega, on se poziva na rad Hrvata Tomislava Dulića, doktoranta švedskog univerziteta Upsala, kada upoređuje ustaške zločine sa četničkim. Jer, i Dulić tvrdi da su ustaše „reagovale“ na četničke zločine, tako da su, sledstveno, Srbi glavni krivci što su Hrvati stvorili Jadovno, Jasenovac i ostala gubilišta, budući da je NDH morala da se brani od „četnika“. Sličnim argumentima služe se Holm, Zundhausen, Mark Biondič, Srećko Džaja, i mnogi titoistički istoričari. Korb obilato citira i Mari-Žanin Čalić (Marie-Janine Calic) te Aleksandru Štiglmajer (Alexandra Stiglmayer). No prva je napredovala svojoj srbofobiji pružajući „naučnu“ osnovu, a druga se proslavila u medijima Zapada šireći skasku o „masovnim srpskim silovanjima“ muslimanki i katolkinja u Hrvatskoj i Bosni 1991–1995. I mada je nekoliko nemačkih i američkih autora dokazalo da je lagala, Štiglmajer je zbog govora mržnje i srbofobije nagrađena dobro plaćenim mestom u Bosni, finansiranim od Evropske unije.

Ukratko, glavni Korbovi autoriteti su hrvatski ili muslimanski „istoričari“, publicisti ili čak novinari, i slični Nemci koji su se istakli u iskazivanju odijuma prema srpskom narodu.

Kao i kad svakog propagandnog materijala – pa makar se on zvao i doktorska disertacija – najrečitije je ono o čemu autor ćuti. Tako, pišući o Jasenovcu, Korb nigde ne pominje dvojicu Hrvata, Antu Ciligu i lekara Nikolu Nikolića, koji ne samo da su preživeli Jasenovac, već su ostavili i zapise o tom logoru smrti. I Ciliga i Nikolić govore naime o nepojmljivim stradanjima srpskih civila. I, kao što se ne osvrće na svedočenja Hrvata, kojima je više stalo do istine nego do kriminalnih „nacionalnih“ ciljeva njihovih pozverenih sunarodnika, preživele srpske logoraše Korb potpuno ignoriše. Prećutkuje čak i Hermana Nojbahera, Hitlerovog specijalnog diplomatskog izaslanika za Balkan, koji piše da su „Hrvati u NDH ubili oko 750.000 Srba“.

Zaista, šta je genocid?

„PROUSTAŠKI TITOIZAM“

 

Prema mišljenju većine na Zapadu to je isključivo stradanje Jevreja u Aušvicu, a danas „srpska“ Srebrenica. A šta je sa genocidima nad Srbima i Jermenima? Ili nad Rusima – na primer, karpatskim Rusinima iz Galicije, tada u Austrougarskoj? I taj masovni zločin se obavljao po neposrednom nalogu Vatikana, o čemu pišu Roman D. Mirovič (Alfavitnый ukazatelь žertv avstro-madьяrskogo terrora na Galickoй i Bukovinskoй Rusi v pervuю mirovuю voйnu), Julijan A. Javorski (Юlian A. Яvorskiй, Terror v Galičine v pervый period voйnы 1914-1915 godov) te N.M. Pašajeva (Očerki istorii Russkogo Dviženiя v Galičine 19-20 vekov). Kako li tek zvati neverovatan pomor preko 27 miliona Rusa između 1941. i 1945? Ni taj etnocid u svesti Zapada ne postoji. Na sam pomen tih stradanja nemačkim ili drugim zapadnjačkim publicistima, kazuju mi da zastupam „teoriju zavere“. No, radi se isključivo o činjenicama poput, recimo, i one da su Jermene 1915. bezmalo istrebili sekularni Mladoturci pod budnim okom nemačkih oficira. Jer, da bi parirao Rusima Zapad je spreman da istrpi i novoosmansku Tursku, i islamsko-terorističku Libiju, Egipat i Siriju, a kamoli tvorevinu masona Ataturka i njegovih iskrenijih nastavljača. A etikete „teorija zavere“ i „antisemitizma“ su metod sprečavanja svakog kritičkog dijaloga.

Istorijske izvore koji mu ne idu u prilog, Korb ignoriše ili odbacuje kao „preterivanje“ srpskih nacionalista. Ne tvrdim da nema i toga. No, zašto nikad slično ne kvalifikuje, recimo, hrvatske izvore, koji vidljivo umanjuju zločine nad srpskim civilnim stanovništvom? Zašto ni jednom ne izražava sumnju da, možda, i jevrejski izvori ne preteruju u broju stradalih Jevreja? Ispada da jedino Srbi nisu objektivni.

Po njemu i sličnima, Hrvatska nema, niti je imala, ikakve veze sa ustašama. Oni kao da su pristigli sa neke druge planete i rešili – naprečac, i usled „dinamike situacije“ – da pobiju Srbe. Po Korbu, da nije bilo „četničkog“ ustanka, možda Srbi uopšte ne bi ni stradali. Zgražajući se nad četničkim ubistvima bosanskih muslimana, on nijednom ne pominje zlodela muslimana nad srpskim civilima i nejači u Foči i istočnoj Bosni. Nema kod njega pomena ni SS Handžar divizije ni SS Kama divizije. (O tome je, između brojnih francuskih, nemačkih i anglo-američkih autora, pisao i naš Zoran M. Cvijić: „Tokom Drugog svetskog rata formirana je 13. Vafen SS Handžar divizija, čiji su komandni sastav činili Nemci, dok su vojnici bili dobrovoljci, najvećim delom ‘Hrvati muslimani’, a oko desetak odsto ‘Hrvati katolici’ iz Bosne i Hercegovine. Divizija je nosila SS uniforme, s nemačkim orlom i hrvatskim grbom – crveno-belom šahovnicom, dok su na glavi imali fes sa znakom mrtvačke glave, tradicionalnom oznakom SS jedinica. Divizija je formirana 1. marta 1943. od 21.000 dobrovoljaca, od kojih je zadržano u njenom sastavu 13.000 najsposobnijih“ (http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/aranziranje-istorije-u-politicke-svrhe-ss-handzar-divizija-u-francuskoj.html?alphabet=l ).

Drugim rečima, Korbova knjiga nije do dobro nam poznata stara, titoistička interpretacija istorije, kojom je Hrvat Josip Broz spasao svoj narod od istorijske odgovornosti i denacifikacije kakvoj su, na primer, podvrgnuti Nemci posle 1945. Kao i titoistički istoričari, on prećutkuje da je do jeseni 1943. vođa Jugoslovenske vojske u Otadžbini („četnika“), ministar vojni vlade Kraljevine Jugoslavije u Londonu, general Dragoljub Draža Mihailović bio priznat od Velike Britanije i SAD kao saveznik. Kako mogu da se uporede hrvatski zločini, organizovani od države i podržani od Hitlera, sa spontanim odmazdama često lovačkim oružjem naoružanih srpskih seljaka na masovna klanja započeta nekoliko dana po stupanju ustaša na vlast?

Zar su „četnici“ po zbegovima mogli da organizuju koncentracione logore za uništavanje poput Jasenovca?

Kao da ne zna o čemu zapravo govori, Korb navodi ispravne statističke podatke da su Srbi u NDH činili više od trećine stanovnika. Bili su najbrojniji narod u Bosni i Hercegovini (44 posto), a on se ne čudi otkud danas u Bosni njih samo 33 posto, a u Hrvatskoj svega tri posto? Gde je sav taj svet nestao? Takva pitanja očevidno nimalo ne zanimaju „mladog nemačkog istoričara“.

„Naučnički“, on se dao u prebrojavanje žrtava koje nisu Srbi.

Znači li to da su, na primer, jevrejske žrtve – koje se na Zapadu zasada još ne usuđuju da umanjuju – vrednije od srpskih?

Postoje li žrtve prvog i drugog reda?

ZAŠTO SRBIJA FINANSIRA ZUNDHAUSENA

 

Da je, recimo, pogledao delo istoričara Vasilija Krestića, možda najboljeg poznavaoca istorije Slavonije, Hrvatske i Dalmacije, shvatio bi da ustaše nisu usamljena pojava u istoriji Hrvata, već duboko utemljen fenomen u političkoj prošlosti tog naroda. Od akademika Krestića mogao je da se obavesti da postoji kontinuitet hrvatske političke misli – od ideologa rasizma i srbofobije Ante Starčevića, preko biskupa Štrosmajera i populiste Stjepana Radića, do doktora prava i poslanika Skupštine države Srba, Hrvata i Slovenaca, Ante Pavelića. Korb samo površno spominje istoričara Viktora Novaka (1889–1977) ne baveći se njegovim velikim delom, već ga diskvalifikuje kao „antiklerikalca“. Prećutkuje da je Novak Hrvat, odličan medijevalista, te autor jednog od najznačajnijih studija o genocidu u Hrvatskoj 1941–1945 (Magnum crimen).

Ne spominje ni Dragoljuba Živojinovića, s Dejanom Lučićem autora dela Varvarstvo u ime Hristovo (Nova knjiga, Beograd 1988), prepunog dragocenih podataka – poput onog da je hrvatski ambasador Rušinović izvestio svog ministra o primedbama kardinala Tiserana, koji mu je tokom audijencije 5. marta 1942. kazao: „Ja dakako znam da su se franjevci iz Bosne i Hecegovine ponašali skandalozno“.

I dve po meni najvažnije knjige eseja napisane na prostoru bivše Jugoslavije od 1945. do danas – Za i protiv Vuka Meše Selimovića i Duh samoporicanja Mila Lompara on prenebregava, mada one, uz pomenute, čine nezaobilazna dela, uz izvore i memoarsku literaturu, za razumevanje istorije Srba i Jugoslavije. Korb je slab poznavalac Balkana, komentari su mu povremeno cinični, on svesno ili nesvesno unizuje žrtve a opravdava – pa i veliča – krvnike.

No, baveći se njime saznao sam nešto i o nama samima. Većini građana Srbije jasno je naime da smo okupirana zemlja u kojoj glavne odluke donose britanski, američki (pa i nemački) obaveštajni rezidenti i diplomati. Jasno im je i da se okupator založio da se objavljuju srbofobične knjige poput Zundhausenove. Ostaje međutim nejasno zbog čega se, recimo tom javno deklarisanom neprijatelju srpskog naroda, poklanja tolika medijska pažnja? Kako je izdavač Klio iz Beograda mogao štampati Holma Zundhausena ne potrudivši se da pruži priliku nekom srpskom istoričaru da pogovorom objasni ko je autor, i sa srpskog stanovišta osvetli njegovo delo? Tako se radi na Zapadu. Ovako su se izdavač i glavni urednik Zoran Hamović upisali u nešto što bi se dalo nazvati „hronikom beščašća srpskog izdavaštva“. Za nesreću, Kliu to nije jedini takav poslovni i kulturni potez: izdali su i srbomrzačku Istoriju Jugoslavije u 20. veku već pomenute Mari-Žanin Čalić.

Zaista, ako nam je zemlja okupirana, moramo li se ponižavati i više nego što London ili Berlin od nas očekuju?

Pre četiri godine, na primer, Zundhausenova Istorija Srbije od 19. do 21. veka propraćena je slavopojkama „uglednom nemačkom istoričaru“ na svim televizijama Srbije i u najvećim novinama. Nisam siguran da je nemačka vlada to zahtevala. Verujem da je reč o ropskom mentalitetu srpskih vlasti i 2009. ubeđenih da će time zaraditi milost Berlina i Vašingtona. Tu su se međutim prevarili, pošto politika velikih država ne zavisi od nekih njihovih Đinđića, Tadića, ili današnje trojke, već od dugoročnih i stalnih državnih i nacionalnih interesa – koji se neki put poklapaju s našim, a najčešće ne.

Zundhausen je tako, u svom nastupu kao i samoj knjizi, popljuvao ne samo sve što je ovom narodu sveto, već je priložio i spisak nepodobnih srpskih istoričara koje bi valjalo – ako ne već streljati – bar odstraniti sa univerziteta. U Beogradu on se nije ni trudio da glumi naučnika, već je otvoreno delio šamare dok su ga prisutni ponizno slušali, spremni da ispune svaku želju tog „velikog istoričara iz Berlina“.

Posle svega što su Nemci uradili Srpskom narodu, Holm Zundhausen se nije stideo da se ponaša kao „gaulajter“ Beograda.

I niko u Beogradu da mu makar pljune u lice.

Kao njegov učenik Korb, i on u svojoj knjizi koristi isključivo hrvatske izvore, poput Joza Tomaševića (Jozo Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945, Stanford CA 2001). On i njegov pulen koriste isključivo udžbenike iz Zagreba i Sarajeva, srpske istoričare ne smatrajući vrednim pažnje. Ni jedan ni drugi ne spominju radove Milorada Draškovića, Dejvida Martina ili Ivana Avakumovića, čija su dela dostupna i istoričarima na Zapadu, budući pisana na engleskom.

Zašto je srpska država finasirala knjigu Zundhausena, pisanu s pozicija ustaško-nacističke propagande? Kada Srbi jednog dana ponovo stvore svoju državu, to će predstavljati jednu od najubedljivijih optužbi protiv izdajničkih, kvislinških režima naše tužne današnjice.

INERTNA SRBIJA

 

Tito i njegova višedecenijska vlast uradili su sve da se prikriju tragovi hrvatskih zločina nad srpskim stanovništvom u Drugom svetskom ratu. Jer mada su pri ulasku u Jasenovac partizani zatekli dosta neuklonjenih tragova zločina, titovci su nastavili što Hrvati nisu stigli da dovrše, pretvorivši spomen park Jasenovac u neku vrstu diznilenda, s primarnim zadatkom da posetioci ne saznaju da je to mesto do samog kraja rata 1945. bilo jedno od najstrašnijih stratišta zabeleženih u evropskoj, pa i svetskoj istoriji.

Nije mi jasno ni zašto se srpska istoriografija nije počela baviti tom temom od 1990, kada nam to više nije niko branio. Kod Rusa je bilo i gorih zabrana, ali su njihovi veliki istoričari i pisci stvarali makar „za fijoku“, čekajući da dođu „bolja vremena“, ili su izdavali „samizdate“. Zašto su naši istoričari tako šturo pisali o srpskim stradanjima u Jasenovcu, Jadovnu, na Kozari, u Drakulićima, na Lijevčem polju…? Uz to, postoji li ijedan spomenik ili ploča da nas podseti na masovna streljanja koje su titovci vršili – naročito od januara do avgusta 1945 – širom Srbije, a posebice u Beogradu i okolini?

Nema u našim gradovima nijedne ulice da nas podseti na komunističke zločine počinjene 1945. i 1946, kada je rat već bio završen.

Nadam se da će nam ova recenzija pomoći da se probudimo iz apatije i shvatimo da nam i ova Korbova knjiga ukazuje da je „bitva za istoriю“ uveliku u toku. Koliko iz najnovije ruske istoriografije vidim taj veliki, Srbima bliski narod, shvatio je takav izazov ozbiljno. Dovoljno je pogledati koliko je u poslednje vreme radova posvećeno Rusinima kao „najčistijim potomcima najstarije Rusije“ – tome da su oni i Rusi isti narod. Državotvorne nacije takve nametnute podele ukidaju a mi i dalje pristajemo da se delimo na Prečane i Srbijance, Crnogorce i Makedonce, čak nekakve „Kosovare“.

Dokle god je krivotvorenja srpske istorije po „našim“ udžbenicima za osnovnu i srednju školu, i na fakultetima, dotle ćemo gubiti „bitku za istoriju“ protiv nas vođenu od naučnih ustanova Zapada. Primer Zundhausena nam pokazuje da „naše“ vlasti čak i finansiraju antisrpske udžbenike. Rusi ovih dana otvoreno ističu potrebu za ruskim udžbenicima koji će nacionalno i rodoljubivo vaspitavati građane njihove zemlje. „Potrebno je“, izjavio je nedavno Putin, „razmisliti o jedinstvenim udžbenicima istorije za srednje škole, sazdanim na jedinstvenoj koncepciji“.

Kada će neki naš predsednik kazati nešto slično?

Kada će posmrtni ostaci od Titovih partizana nevino mučenih i streljanih Srba iz 1945 – recimo, u Lisičijem potoku, na Adi Ciganliji, u Jajincima ili na Banjici – biti sahranjeni kako dolikuje željama njihovih najbližih, tradiciji i običajima našeg naroda, i spram normi ponašanja naše, uistinu evropske civilizacije?

(Kraj)

 

Novi Standard 24.05.2013.

 

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this