LICKI KALENDAR ZA SVAKU GODINU

[R@L]

МИЛАН ДИВЈАК ЛИЧКИ

ПЛЕМЕНСКИ РЈЕЧНИК ЛИКЕ

Снажна најезда Турака покренула је миграције становништва на Балканском полуострву,

а тиме и велике етнографске поремећаје,стварајући огромни талас сеоба ка сјеверу и западу.

Сеобе Срба су почеле одмах након битке на Косову пољу 1389. Ни Срби ни Турци овдје нису побједили.

Оба владара, кнез Лазар и султан Мурат изгубише на Косову, а Муратов син Бајазит убивши брата Јакуба ,

преузео је власт и у току саме битке повукао војску у Једрене. Остатак српске војске, виђајући ране и

оплакујући мртве,напустило је поприште битке. Нема турских писаних извора да суСрби изгубили, а Турци

побједили на Косову. Вијест о убиству турског султана Мурата одјекнула је у хришћанском свијету, као

велика српска побједа. Посматрајући догађај са данашње дистанцеод 600 година, намеће се закључак,

да Турци ипак нијесу побједилина Косову пољу. Износим три врло убједљива доказа о тези да је исход битке

био поражавајући по Турке. Први доказ, ни у једном турском нити хришћанском запису не спомиње се турска

побиједа. Други доказ, логично би било, да онај који је побиједио иде даље у освајања нових простора и држава,

а не да у току најтеже битке бјежи са бојног поља. Трећи врло битан доказ да Турци нијесупобједили на Косову

је тај, што је временски период од Косовске битке 1389, па до пада Смедерева и Српске државе 1459, педесет

односно седамдесет година. Побједник на Косову ако су то били Турци не би толико дуго чекали, да освоје малу,

сукобима разједињену и осиромашену Србију.Сталним налетима турских хорди на просторе Српске државе наш

народ није имао економске снаге да се одупре, па је дошло до масовних сеоба у крајеве гдје турска власт није

допирала. Турци су се вратили на ове просторе тек послије педесет односно седамдесет година, падом

Смедерева и пропашћу Српске државе. Године 1481. кнез Павле Бранковић организовано је водио сеобу око

50.000 Срба, са Косова, Моравске долине, Браничева и Мачве, коју путописци доцније описују празним простором.

Овај народ је најприје дошао У Босну и Херцеговину, а један мањи дио и у Црну Гору.

Како су падале српске државе (Босна 1463, Херцеговина 1482. и Црна Гора 1498.) под туску врховну власт,

тако су вршене нове сеобе према Далмацији и Лици, и даље све до Истре. Једна од најзначајнијих сеоба

Црногораца у Истру била је 1657.године. Основни разлог за сеобу био је, што су Турци вршили све јачи

притисак на аутономију Црне Горе. ,,Крајем 1657. капетан Рашпора Ђироламо Приули издао инвеституру Миху

Бојковићу са десет и Михајлу Љуботину са пет породица, који су дошли из Црне Горе у Перој.

Земља је колонистима дата у насљедну својину под условом да у року од пет година терен оспособе за обраду.

Јос им је дозвољена употреба пашњака и сјеча дрва у шуми. У року од десет година колонисти су обавезни да

врате све што су примили на име помоћи.

Несигурност под турском влашћу, немаштина, безобзирно понашање, турских великодостојника, буне и устанци

страх од освете, те призивање смрти као коначног спасења, изазивали су огорченост и нова кретања

становништва.За народ је било најтеже ,,данак у крви,, односно одвођење биране мушке дјеце у Турску.

Из редова те потурчене дјеце постајали су јањичари, најелитније турских султана, везири, паше и спахије.

Са сеобама народ је носио у својим срцима успомену на своју средњовјековну српску државу, на свога кнеза

Лазара великомученика на своје јунаке Милоша Обилића и Марка Краљевића.Са собом су донијели и три божја

дара: језик и вјеру православну. Народ је своју историју учио из усмене књижевности, поред огњишта уз

гусле, кад мећава затрпа и вукови завијају. Из пепела је наша народ устајао и у пепео се претварао.

Турски зулуми и млетачка слаткоријечивост покренули су на десетине хиљада нашег народа да напусте

дотадашња огњишта и крену у неизвјесност. Знали су од чега бјеже, али нијесу знали шта их чека.

Ускоци који су дошли из Босне и Херцеговине у Далмацију нијесу имали јасну представу о свом будућем

статусу под Млетачком влађћу Ти најхрабрији и најсуровији јунаци у историји наших народа били су носиоци

отпора против вјечног непријатеља.

Ускоци су били ти који су сузбили туску моћ у залеђу Далмације.Борили су се оном истом тактиком коју су

Турци примјењивали на границама хришћанских држава. Они су изненада ударили на турска подручја наносећи

им тешке губитке, пустошећи и пљачкајући све пред собом. Ослобађајући притом многобројно хришћанско робље.

Исто тако како су долазили , изненада , тако су и одлазили. Али мала непослушност према сенским капетанима

какажљавана је годинама робије на галијама а цијел породице биле су протјериване у Лику и Жумберак.

Даљи продори Турака ка сјеверозападу према Лици и Крањској доводи до освајања Лике и Крбаве 1527. године. Становништва на овим просторима није било јер се разбјежало по острвима и сусједним земљама још у вријеме

ранијих турских упада, а око 15.000 становника тадашње Хрватске било је убијено или зародљено у бици на

Крбавском пољу 1493. подно Удбине. Овај празни простор Турци су населили Србима из Усорске области.

То су они турски крајишници тзв. Мартолози, за које путописац Курипешић каже, да су дошли у Босну под

водством кнеза Павла Бранковића.

Сто шестесет и двије године стењала је Лика и Крбава под туским јармом.

Коло среће окренуло се натрашке послије турског пораза под Бечом 12. септембра 1683. године. Вијест о

поразу потресла је Турско царство, и болно одјекнула међу Турцима, а са радошћу примљена међу нашим

народом, Барон Херберштајн, генерал аустријске војске, имајући ускоке при себи, удари 1685. на Лику,

разбије Турке и већину њихових кула заузме и поруши. Заузимајући Удбину 1689. године био је и крај владања

Турака у Лици и Крбави, које се изнова поврате царству аустријскоме.

Међутим, српског становништва је било у Лици и Крбави и по свој Хрватској и прије крбавске битке.

Познато је из писаних извора,да су многе виђеније породице из Рашке, због међусобних трзавица,

одлазиле привремено, па чак и стално у горњу Славонију, а данашњу сјеверну Хрватску. Тих случајева много

је још више било око половине XII века, када је у Угарској и Хрватској владала Српкиња краљица Јелена,

кћерка рашког жупана Уроша. Њен брат Белош био је тадапалатин угарски и дуго времена бан славонски;

па су они у поједине градове своје довели и српску војничку посаду, - као што су то доцније учинили краљ

Владислав и бан Урлих Цељски, зет српског деспота Ђорђа Бранковића-Смедеревца.

Прво српско насеље на тлу данашње Хрватске подигнуто је баш за време краљице Јелене, половином XII вијека,

и то у Крбави , са именом Срб. Насеље су подигли српски војници и њихове породице из Медведграда код Загреба.

,, Када је, међутим, у прољеће 1434. г. за хрватско-славонског бана Урлиха грофа Цељског удала се Катаринa

(Кантакузина) ћерка српскога деспота Ђорђа Бранковића - тада је , заједно са њом или нешто доцније, дошла у

горњу Славонију и знатна српска војничка посада, која смештена у Медведград код Загреба, Раковац код

Врбовца, Велики и Мали Калник код крижевца и у Копривницу.А та посада остала је у тим градовима и послије

убиства Урлихова 1456.године, те је кастелан Катаринин у Медведграду и жупан Поља Загребачкога био Србин

из Деспотовине племић Богавац Милаковић.

Мора да је број српских војника по тим градовима био прилично велик, јер су њиховње старјешине и они сами

имали велики утицај на околно становништво. Тада се огласио и сам краљ Владислав који је био присиљен 1447.

године да пише Србима по тим градовима да не узнемиравају околно становништво ,,разним теретима,,

,,кметским работама,,.

Већина ових војника је из Деспотовине неожењена дошла, овдје су се оженили, засновали породице и остали

у оближњим селима.Зато се од тог доба и помињу око тих градова многи одлични становници са карактеристичним

српским презименима, као: Бабићи, Банковићи, Борићи, Вучићи, Добренићи, Ивковићи,Југовићи,Недељковићи, Новковићи, Марчетићи, Миличевићи, Обрадовићи,Петковићи, Познановићи, Радиновићи, Станчићи, Ђурђевићи и др.

Један део оних и доцније досељених Срба, који се настанише у Св.Јелени Корушкој код Крижеваца као:

Гвозденовићи, Љубићи, Јелачићи, Петровићи, Радаковићи, Салаићи, Сербљановићи (данашњи Србијановићи,

Симићи и др. нарочито су се одликовали и добили племство те некима од њих и данас живе тамо потомци као

сеоски племићи.

Користећи катастарске књиге општина Лике, матичне књиге рођених и умрлих, народна предања о породицама,

родовима и племенима, телефонски именик Лике (презимена, надимака и родослова). Недостатака и празнина

о поједниним презименима има и биће, све док Личани буду пасивни и дозволе, да на наше бивствовање у Лици

падне прашина заборава. Ту прашину Срби морају очистити и рећи свијету, да смо били живи штит између ислама

и католичанства, а да смо на просторима данашње Хрватске живјели од VII вијека.У име истине, а да се не

заборави, Срби из Лике у расељењу попунит ће празнине и недостатке у овим књигама и на тај начин се одужити

прецима, који оставише своје кости на свим бојиштима Европе. Млађим генерацијама остављамо у аманет, да се

једнога дана врате на прађедовска огњишта.

Под племеном наш народ подразумјева, бар у Лици, Крбави и сјеверној Далмацији, све оне породице које

имају једнако презиме и подржавају традицију, да потичу из једне куће, односно задруге. Православно

становништво има још и Крсну славу. Крсна слава одиграва важну улогу у животу становништва.

По њој се сазнаје која породица којем племену припада. Породице истог племена имаЈУ ИСТУ Крсну славу,

а не морају имати иста презимена, док исти презимењаци са разним Славама не припадају истом племену.

Народна предања нам говоре да су појединци у критичним тренуцима по опстанак породице мјењали Крсну славу.

За част пододице дешавала су се убиства турских великодостојника , па је наш човјек мјењао Славу и презиме ,

да би заварао турске потјере.За вријеме Аусто-Угарске монархије наша племена у Лици доживљавала су трагичну

судбину. Племе Милеуснића, једно од највећих тадашњих племена потпуно је расписано. Гедеон Лаудон(1717-1790) ,

аустријски генерал, извршио присилно додељивање презимена Милеуснићима по њиховим надимцима, па тако

имамо:Вукелиће, Гвозденовиће, Дмитровиће, Жужиће, Заставниковиће,Зечевиће, Јоветиће, Капице, Клашњиће,

Коваче, Кораће, Ловриће, Милисављевиће, Одановиће, Радмановиће, Ракиће, Суџуковиће,Човиће и Чубриће.

Многи са овим презименима су поново узимали своје старо презиме. Сви славе једно крсно име Св. Николу.

Према статистичким подацима с краја 1915. године бројна племена у Лици могу се овако приказивати:

Узелаца - 319 породица, Радаковића - 270, Бабића - 263, Кнежевића - 234, Вукелића - 227,Обрадовића - 206,

Ковачевића - 195, Павићића - 178, Поповића - 178, Дошеновића - 166, Медића - 159, Мандића - 163,

Смиљанића - 96, Диклића - 95, Бобића - 93, Илића - 92, Вујновића - 91, Пејновића - 91 и Зорића 90 породица.

Има много племена у Лици и Крбави која имају мање од 50 породица, а често и само једну породицу.

Најраширеније племе у лици и Крбави били су Узелци. Средиште им је било околина Метка (Медак, 71 кућа),

као и село Ондић код Удбине (49 кућа) . Толико се размножише, јер им је све ишло од руке, да се раширише

по свој Лици , Крбави и Босанској Крајини.

[R@L]

БОГДАНОВИЋИ (БОГДАНИ) - ЈАЊАТОВИЋИ

По причању Стојана Богдановића старина Богдановића је из некакве

Тасине у Херцеговини, гдје су се звали Перичевићи. Била су два

брата, Вучић и Богдан, кад су живјели на Змијању избију им на конак

Турци. Није им било доста што су им заклали, испекли и појели три

овце, него су хтјели на силу да орамоте женску чељад. Богдан побије

Турке и побјегне у Лику под Кук, а Вучић окрене ка пустом Дубовику

и подигне станиште. Од Богдана постадоше Богдановићи. Толико

се размноже да се испод Кука раселе по цијелој Лици и прозову се

неким презименима: Јањатовићи, Ђурђекановићи и Радивојевићи. Од

Богдановог сина Петра су потомци: Богдан, Петар, Гајо, Тешо,

Тривун, Стојан и Миле. од познатих су истакнути људи овога рода:

Војвода Остоја Јањатовић-Корманош, који је уз Буну 1875. године

погинуо са хајдук Пецијом на Сави.

[R@L]

БОГУНОВИЋИ

Прва велика сеоба Срба из Старе Србије, односно из околине Крушевца,

Прилепа и Призрена била је 1481. године, а водио ју је кнез Павле

Бранковић и то преко Санђака, Црне Горе, Херцеговине, Босне,

сјеверне Далмације у Лику. Кад су жене набијале конопље, изгори

им кућа и у њој тапије. Тада им Турци отму земљу и они се преселе

из Змијања у сјеверну Далмацију. На тромеђи Босне , Далмације

и Лике, тачније у Плавно и околину, нијесу се дуго задржали,

већ су заједно са Стојаном Јанковићем истјерали Турке из Лике,

те се преселе у Зрмању. Ту их се брзо народи толико да су се морали

расељавати по свој Лици и Босанској Крајини. Дешавало се да их буде

у задрузи и по седамдесет чељади. По једном, који је ковао звона за овце

прозову се Ковачевићи, један се носио као паша, па му потомке прозову

Пашићи, а један од седморо браће радо је пио, па му потомке па му

потомке прозову Пјанићи. Богуновићи се дијеле на три групе:у прву

групу спадају: Богуновићи, Ковачевићи, Пашићи, Пјанићи, Анушићи,

Мазалице, Бундале и Ђурашиновићи. У другу групу спадају: Адамовићи,

Марчетићи, Стојановићи, Грмуше и Татићи. У трећу групу спадају:

Миљуши, Обрадовићи,Крајновићи (Крајиновићи), Цветићани (Цвјетићани,

Цвијетићани), Познановићи (Познани), Борићи, Шкундрићи, Врањеши

и Ракићи. Сви славе Светог Јована.

[R@L]

БУДИСАВЉЕВИЋИ

У подножју Шарпланине стоји Призрен, а недалеко Призрена село Пећани.

Из тога села је племе Будисављевића. Из Пећана дођоше три брата: Будиша,

Јуриша и Пилип, који се најприје из Црне Горе, па Херцеговине и потом

Далмације преселише у Лику и настанише се у Новом. Будиша се пресели

у Мушалук покрај воде Лике . Од та три брата потекоше три рода; од Будише:

Будисављевићи (Будиселићи) и Будаци; од Јурише: Јуришићи; од Пилипа:

Пилиповићи. Будисављевићи су остали православни, док су Будаци прешли

у католичанство, а Јуришићи и Пилиповићи су, неки од њих прешли у

католичанство, а један потомак Пилиповића (Филиповића) прешао је у ислам.

Када су Турци освојили Лику 1527, године тада праотац Будисављевића,

Радомир, син Будишин посла своју чељад из Мушалука под Ум (Подум),

код оточца, а он заоста гонећи говеда, те и он сретно стигне под Ум,

иако је имао мегдан са Турцима. Од Радомира остадоше три сина: Тошо, Малеш

и име трећега није запамћено.Тошо и Малеш дођоше испод Ума и населише,

први оно мјесто које се сада зове Пећани. Трећи син Радомиров, а брат Тошин

и Малешов одсели се испод Ума у Брлог. Тошо је имао три сина: Мијата (Бојана),

Ману (Манојла) и Малешу. Од та три брта рачвају се три гране породишног

стабла, а гранчице Будисављевића досежу до данас.

[R@L]

БУБАЛО

Старо презиме им је Пилиповић и припадају племену Будисављевића.

Један од Пилиовића имао је шпицнамет Бубало и по њему се назову.

Живјели су у Небљусима код Доњег Лапца. Из Лике се једна грана

исели у Цазин и Бихаћки округ.

ВЈЕШТИЦЕ

Из Зрмање се дигло петоро браће , па један отишао на Шајиновац,

други у Гламоч, трећи у Ливањско поље, четврти у Пљеву, а пети

се врати натраг у Зрмању. У старини, кажу, звали се Грубори.

Неко им њихов био вјешт ноћу ходати по жуми, па га прозову

Вјештицом. Славе Ђурђевдан.

ВЛАТКОВИЋИ

Ако је истина као што народно предање тврди, да је црква Св. Мина

у Шишићима (Бока Которска) изграђена у VIII или IX стољећу, а истина је,

да се ту налазе развалине ,,Крстинграда,, који је од Св. Мине још старији.

Лички Влатковићи (Латковићи) су старином из овога села. Под налетом

турских освајача 1456. године насељују се са неколико породица

из Доње Неретве на полуострво Раг (Пељешац) у село Мали Стон,

кнежеви Влатковићи Радивој и Марко пређоше из Сења У Лику послије

изгона Турака из ње 1689. године те се настанише испод Кука планине

у околину Доњег Лапца, гдје је већ било српског народа.

[R@L]

ВОЈНОВИЋИ

Војновићи припадају братству Косовчића, а племену Дробњака у

Херцеговини. У рату Војислава Војновића, хумског кнеза с Добровучанима

Котор приста уз Војислава , због тога га Дубровчани неколико пута

безуспјешно га опсиједали и сваке му неприлике учинише. Разрушиеше

му и солила у Тивту. Послије дугих преговора, а посредовањем Млечића

и цара Уроша, мир се склопи 1362. године. Није дуго потрајало, а деси

се и оно нјагоре, битка на Косову 1389. г. пад Смедерева и пропаст

Српске државе, Војновићи под налетом Турака, бјеже у сјеверну Далмацију.

У атестату Данијела Долфина пише, да су Милош Војновић и млађи брат

Јован Војновић превели шесдесетак породица из Херцеговине у млетачки

крај. Из Далмације су прешли њихови потомци у Лику и основали село

Мазин. Све се то збивало за вријеме изгона Турака из Лике 1689. г.

када су многи Личани под водством Стојана Јанковића ослобађали Лику

и Крбаву. Мазин су населили три брата: Војин, Каран и Грубиша Војновић.

Војинови потомци оставише старо презиме, од Карана прозову се Карановићи

(Карани), а од Грубише постадоше Грубишићи (Грубјешићи).

У Лици се сачувало предање о Војновићима, да су старином од онога Милоша

Војновића из народне пјесме. предање казује, да га ујак цар Шћепан није

хтио повести са собом, када је ишао у сватове, у Латине, јер је Милош био

,,љута кавгаџија,,. По наговору матере Милош се пак кришом запути са њима

да се ујак у невољи нађе. Преобучен у ,,бугаркабаницу,, нико га није путем

препознао. Кад су га питали послије мегдана, ком је цару осветљао образ,

одакле је, одговорио је . ,,Лика ми је материна дика, а Крбава очева држава,,

Из Мазина се раселише по цијелој Босанској Крајини и даље.

[R@L]

ГРБИЋИ

Група родова Грбићи - Брекићи (Брека) - Шкрбићи - Угреновићи (Угрени) -

Башићи - Љиљак, славе Срђевдан. Из сјеверне Далмације дошли су у Лику.

У народу постоји предање о Грбићима, што стари рекоше, да су у Отон у

Далмацији дошли из Старе Србије, тачније из Крушевца и да су се звали

Грбљановићи. Нијесу се смјели тим именом звати, него Грбићи. Било их је

толико да је могло изаћи на ливаду по шеснаест косаца.

Један огранак Грбића, крајем XVII вијека исели се из Лике, те дошавши у

Војводину прозваше се Бакићи.

ГРУБИШИЋИ (ГРУБЈЕШИЋИ, ГРУБИЈЕШИЋИ)

У Лици постоји предање о Грубишићима: Кнез Грубиша на Змијању имао

лијепу кћер Милицу. Поручи му паша да ће доћи на конак са својих 30

другова и да му поред Милице набави још 30 дјевојака.

Кнез се уплаши, али му је зато жена била присебнија, па јави Мијат-

харамбаши да дође са својих 30 хајдука. Ту се преобуко у дјевојачко

рухо, а Мијат-харамбаша у Миличино. Турци покоњу, испеку и погосте

се овцама, што су боље могли. Послије се разиђу с пашом по зградама.

Мијат-харамбаша закоље пашу и на дати знак сваки хајдук закоље

свога турчина. Тада побјегну Грубишићи на Попину (Зрмања).Један

се огранак повратио на старо станиште, али нијесу се смјели звати

Грубишићима, него Грубори.Старо презиме им је Војновић, а припадају

племену Дробњака из Херцеговине.

[R@L]

ДРАКУЛИЋИ

На кореничком земљишту Турци населише своје пастире из Потарја,

од Пиве и Лима. Ту су населили цијело подручје од Врела до Фркашића.

Њихово настањивање било је завршено око 1580. године.

Повећи број овог становништва се иселило са кореничког подручја,

приликом изгона Турака из Лике и Крбаве, али су се поново повратили1690.г.

17.аугуста 1690. године допушта повјереник за српска питања да кнезови

Јован Дракулић и Милан Лалић населе сваки по 30 кућа на кореничком

земљишту. На овом земљишту се толико размножише да се многи расуше

по цијлој Босанској Крајини. У близини Бања Луке се налази и село Дракулића,

потоњих личких исељеника.

ДОШЕНОВИЋИ (ДОШЕНИ)

Племе Дошеновића и данас је у Почитељу, али у презимену Дошен. И

племенска традиција зна још за Добру Дошеновића кујунџију, који

је носио руво херцеговачко, што свједочи о поријеклу овог српског

племена, да је из Херцеговине.

Кујунџија Добра ишколовао је два своја сина, игумана крупског Јосифа и

протопопа личког Атанасију, а оба ова ишколоваше Јована Дошеновића

који је у српској књижевности први написао сонет.

У матицама почитељске цркве ,,Дошеновић,, је све до 1826. године кад туђа

рука проту Атанасију потписује већ као Дошен.

Године 1835. огласио је владика Атанасијеву смрт као ,,Дошеновића,, и од тада

већ је ,,Дошен,, па до данас стално презиме кољеновића Дошеновића.

У Почитељу су и корјени познатог књижевника Петра Прерадовића (Преради).

ДРОЊЦИ

Доселили су се из Стрмице, из Далмације у Зрмању. Дошла су тројица браће,

један оста у Зрмањи код цркве, други у Врелу, а трећи се поврати у Далмацију.

Старо презиме им је Добријевић. Негдје , када су се момци доскакивали, оскочи

њихов момак, а био је у дроњаву одијелу. Сви на то повичу: ,,Ха, оскочи дроњо!,,

и остаде им надимак Дроњак, као презиме.

Из Лике се расуше једни у Петровац, други у Сански Мост и по околини, а једна

грана Дроњака 1878. године исели се у Војводину.

[R@L]

ЈЕРКОВИЋИ

Јерковићи су дошли у Лику из Усорске области у Босни и населили

Гацку долину, раније Вилићко поље. У Усору су дошли из Херцеговине

околина Гацког, Невесиња и Почитеља.Дошавши у Лику једна грана

Јерковића населила је Дивосело. У старој листини од 16. априла 1678.

године спомиње се између осталог и војник Симеон Јерковић из Дивосела.

Он је заједно са осталим војницима, био на стражи на стражарници

Шупљан, на граници Турске и Млетачке републике.

Остали стражари су ручали и утом им дођоше два Турчина и затраже воде,

док су им стражари давали воду, дођоше још четири Турчина, те опколише

стражаре. Заметне се љути бој и на крају побједише и поубијаше све Турке.

И међу стражарима је било тешко рањених, али су сачували стражарницу

Шупљан. Можда је баш тај Симеон Јерковић родоначелник рода Јерковића,

јер ово се збивало прије изгона Турака из Лике.

ЈОВАНИЋИ

Јованићи припадају роду Мандића, а племену Дробњака у Херцеговини.

Из Херцеговине су кренули са осталим нашим становништвом ка сјеверној

Далмацији под млетачку власт. Из Далмације су прешли у Лику, послије

изгона Турака 1689. године, те се населили испод Орлове Греде код Срба.

Ту се размножише и раширише и многи промјенише презимена.

Врањеши, Дражићи, Иванићи, Тесле, Милинковићи,Мркшићи, Свитлице,

Станивуковићи, Орењи, Јованићи, Керкези и од њих су Марићи, Рабатићи и

Зечеви, сачували су предање да су ,,једно коњиво,,.

Сви славе Ђурђевдан.

КАРИЋИ

Поријеклом су из Чукуре у Гламочком пољу и старо им је презиме Абазовић,

припадају братству Косовчића и племену Дробњака у Херцеговини.

Кад је Суљо ,,Пилиповић,, јашио на коњу, сваки је орач морао да прекине

орање и чекао док Суљо не прође, тек је онда могао да настави са орањем.

Један Абаз би јачи, те Суљу удари по врату где остаде мртав, а Абаз скочи

на коња и побјегне у Лику. Да би заварао потјеру ту промјени презиме

у Карић. Овај Карић је родоначелник личких Карића од 1643. године.

[R@L]

Извињавам се за грешку коју сам преписивањем направила код

презимена Грбић.....

Popravljeno (edit licki-vuk)

[R@L]

КРИЧКОВИЋИ

Старином су из Црне Горе, око ријеке Таре и Лима. Спадају у најстарија

наша племена, тада су се звали Кричи. Ово име, Кричи су, односно данашњи

Кричковићи, прича се, тако названи по томе што су они ,,кричали,, кад су

говорили. То дознајемо из једне повеље краља Стевана Уроша I, писане око

1260. године, у којој се каже, ,, да село Прошћење граничи с Кричком и

какав је то тамо народ. Нишифор Дучић пишући о Колашину каже, да се

цијели тај предео звао Кричак постановништву које је у њему становало

и да је имао своје војводе, који су се презивали Кричковићи, а да се данас

Кричком назива само један предео између Пљеваља и Бијелог Поља,,.

Услијед најезде Турака Кричковићи се селе ка сјеверној Далмацији.

Новим стаништима дају стара имена. Тако имамо Кричину код Брибира, па

село Кричке у општини Дрниш. Из Далмације, послије изгона Турака из Лике

1689. године, Кричковићи се населише у Лику и то у Могорић, Павловац

и Вребац.

ЛАТИНОВИЋИ - РАПАЈИЋИ

Група родова међу којима су: Латиновићи, Рапајићи, Бањанини, Бањци,

Мајсторовићи (Ћулибрци), по предању, припадају ,,једном коњиву,,

славе једну Крсну славу св. Јована и припадају једном племену.

Из Бањана гдје им је старина иселише се најпре на тромеђу Босне,

Далмације и Лике (Плавно), пре изгона Турака из Лике 1689. године,

али не задуго, горе наведени родови се потпуно настанише у Лици.

У Лици се толико размножише, раселише и промјенише презимена,

па им се пут тешко може пратити. Један се огранак овог племена по

претку, који је био ,,мудар као Латин,, прозвао Латиновић.

[R@L]

ЛОНЧАРИ

Старо презиме им је Јовановић. Догонили су лонце за кување из Рујана у

Ливањском пољу, па их по Лици продавали, те их прозваше Лончари,

и они сами су прихватили ново презиме. Многи и остадоше у Лици и

населише западни дио брињског подручја око 1637. године. Заједно

са Лончарима, односно бившим Јовановићима, 1637. године дошли су и:

Божанићи, Косовци, Милошевићи, Орлићи, Платише, Рајачићи и Станићи.

Тада су населили села: Водотеч, Војводушу, Ивакућу, Тужевић, Добрицу

и Прокике. Једна грана Лончара иселила се из Лике и настанила се у

Босански Петровац и у Крњеушу у Босни 1879. године, само годину дана

послије окупације Босне од стране Аустор-Угарске монархије.

ЉУБОТИНЕ

Љуботине су поријеклом из Херцеговине, из Љуботина, па су их Турци

преселили као своју рају у Лику.Почетком седамнаестог стољећа (1609)

удари раја на свога бега у Рибнику, код Госпића, па избјегне у ђесаревину

и смјести се око града Брлога. По свој прилици још тада су се Љуботине

доселиле у Брлог и Српско Поље.

Понос Љуботина је свакако Данило Љуботина, други владика Карловачког

владичанства од 1713-1739.

[R@L]

МАНДИЋИ

Мандићи, Павичићи, Радуловићи, Војновићи, Машићи, Алексићи, Вукмировићи

припадају братству Косовчића, а племену Дробњака из Херцеговине.

Према народној традицији у вријеме Косовске битке (1389) био је дробњачки

војвода Ђурјан Косовчић, који је водио Дробњаке на Косово, у тој борби

задобио је седам рана и изгубио много Дробњака. Војвода Ђурјан имао је

синове: Милана од кога су Барци, па Вукана од кога су Вукмировићи,

Данчула од кога су Данчуловићи, и још двојицу чија имена није сачувала

народна традиција.

Данас се нико не презива старим презименом Косовчићи. Они су се

разбратствили на многе породице. Дијеле се на двије главне групе на:

Ђурјановиће и Омакаловиће. Ове двије групе дијеле се опет на мање, и то:

Ђурјановићи на: Барце, Вукмировиће и Данчуловиће, а Омаколовићи на:

Абазовиће и Грбовиће.

Од Ђурјана су породице: Барци, Филотијевићи, Маловићи, Мандићи, Машићи,

Мемедовићи, Пејовићи, Ђеранићи и Павичићи.

Од Омакала су породице: Алексићи, Абазовићи, Башовићи, Војновићи,

Головићи, Грбовићи, Дуковићи, Ковијанићи, Одовићи, Пушеље, Перишићи,

Радуловићи, Ђоровићи, Кадићи, Вуковићи, Кочовићи, Симуновићи и Сандићи.

Огранци Мандића су: Јауковићи, Шаулићи, Дурковићи, Даниловићи,

Делићи, Остојићи, Андријашевићи, Терзићи и Јакшићи.

У Дубровачким архивским књигама још 4. априла 1407. године (Див. САНС,

ХХХVI) записана су горе наведена презимена.

1605. године исели се већа група породица из Дробњака у сјеверну Далмацију,

околина Земуника, али не остадоше дуго, већ се преселише у Лику.

Тада дођоше: Мандићи, Павичићи, Вукмировићи, Машићи, Војновићи и Ђеранићи.

У Лици се толико размножише и из ње раселише по свој Босанској Крајини,

Кордуну и Далмацији.

Нема сумње, да је од овог великог и старог братства било много огранака,

који су потпуно исчезли, или су промјенили презимена услијед таквих ситуација

које нису дозвољавале да се задржи старо презиме. Узимао се обично

шпицнамет, а заборављало се старо презиме.

[R@L]

МАТИЈЕВИЋИ

Кнез Никола Зрински даровао је Лич са свим припадностима Јулију Чикулину

и његовом потомству. Из регистра ,,од давања житка Крмпоћаном,, за годину

1606/6 што га је водио Чикулин сазнајемо за имена појединих родова.

Међу њима се спомињу Матијевићи, Петровићи, Скоруповићи (Скорупи)

и Буторци. У Лику су дошли из сјеверне Далмације, а у Далмацију из

Херцеговине, околина Буне, Почитеља и Гацког. Највјероватније да су

припадали племену Дробњака. Њихов прађед звао се Матеша Крмпотић.

Кад је Лика очишћена од Турака 1689. године пређе Матеша преко

Велебита, са својом задругом, и настани се у Грачацу. Син му Дује (Дујман)

и цијело му потомство прозову се по њему Матијевић.

Матијевића има и православних и католика. Познато је из католичких

писаних извора , да су Срби милом или силом, прелазили у католичанство

док код Хрвата то није био случај.

У Грачацу се размножише , раширише и раселише по свој Лици.

Пре Дољанске буне (1858) иселе се две куће Матијевића из Попине (Зрмања)

те се населише у Босанској Крајини и у Бихаћким Дољанима.

[R@L]

МИЛЕУСНИЋИ

12. аугуста 1690. године повјереник за настањивање Лике и Крбаве Јерај

Крижанић дозволио је кнезу Вуку Милеуснићу да са 40 српских породица

насели ширококулско подручје и земљу заузму на уговор.

Тада су дошле ове породице: Цвјетићани, Чанци, Дејановићи, Дмитровићи,

Галовићи, Јелићи, Јовићи, Клашњићи, Кораћи, Капице, Маргићи, Марићи,

Милеуснићи, Миљановићи, Новковићи, Ножинићи, Паскаши, Перашковићи,

Ракићи, Репци, Сикирице, Узелци, Војновићи, Вукелићи и Зечевићи.

Ове породице се расуше из Широке Куле по свој Лици и Крбави

(Срб и Доњи Лапац).

У својој историји Милеуснићи доживљавају тешку трагедију. Године 1746,

па све до 1756. аустријски генерал Лаудон вршио је присилно додељивање

нових презимена Милеуснићима по њиховим шпицнаметима. Из писаних извора

сазнајемо да се Милеуснића ,,много народило,, и да је то био разлог њиховог

,,расписивања,,. Ипак је постојао много јачи разлог за распис Милеуснића,

а то сам сазнао 1979. године боравећи у Бечу и проучавајући грађу о свему

које сам сматрао од велике важности за историју Лике.

У Дворском државном архиву (Haus-Hof- und Staatsarchiv) пронашао сам

ове податке: ,, У ширококулском заселку Вукави, причају Милеуснићи,

да је била њихова земља, на којој су данас римокатолици Орешковићи.

Неки Грубе Орешковић преваром препише то земљиште на се.

Народ приповиједа, да је тај исти Грубе Орешковић помагао Лаудону

,,расписати,, Милеусниће. Како се из свега тога могло закључити, радило

се о насељавању римокатолика у Широку Кулу на земљиште Милеуснића.

То је тај крупнији разлог, због кога је требало уништити племе Милеуснића,

те самим тим би престао да важи уговор од 123, аугуста 1690.године , у

којему је писао да је то земљиште њихово.

Матице православне цркве парохије ширококулске, које потичу из 1788. године

пуне су ,, Лаудонових презимена,, па тако имамо: Ракиће, Дмитровиће,

Суџуковиће, Одановиће, Коваче, Милисављевиће, Зечевиће, Заставниковиће,

Ловриће, Кораће, Чубриће, Човиће, Радмановиће, Жужиће, Јоветиће,

Гвозденовиће, Капице, Клашњиће и Вукелиће.

Сви воде поријекло од Милеуснића, те славе једно Крсно име св. Николу.

Из Лике се раширише по Банији, Кордуну и свој Босанској Крајини.

[licki-vuk]

Ima li oðe nastavak ? :suncane:

[mr.proper]

jos nista??? :ljutko:

[mery79]

Izgleda da ce biti najbolje da sami porucimo knjigu i procitamo nastavak. :suncane:

[R@L]

Posto nemam vremena da prepisujem , ja sam nastavak skenirala

i poslala Lickom Vuku na e-mail i vjerujem da ce vam on to ovdje

lijepo postaviti da mozete citati.

[dusan_silni]

de se mogu nabaviti knjige od tog tipa... ovu ovdje spomenutu mi je posudio jednom kolega ali i on ju je imao na posudbu pa smo morali na brzinu da vratimo (ko zna koliko je ljudi nabrzinu obišla) :wink:

[Ljiljana Lika]

Распитаћемо се Душане-већ сам на трагу :biggrin

[mery79]

de se mogu nabaviti knjige od tog tipa... ovu ovdje spomenutu mi je posudio jednom kolega ali i on ju je imao na posudbu pa smo morali na brzinu da vratimo (ko zna koliko je ljudi nabrzinu obišla) :wink:

Imam ja njegov broj telefona, pa cu ti poslati na pp. Tako mozes da narucis knjigu. Bar sam ja tako narucila sebi.

[Ljiljana Lika]

:bounce: Могу ли и ја добити?

[mery79]

:bounce: Могу ли и ја добити?

Naravno da mozes! Saljem ti ovog trenutka broj sms-om.

[Vukasin]

БОГДАНОВИЋИ (БОГДАНИ) - ЈАЊАТОВИЋИ

По причању Стојана Богдановића старина Богдановића је из некакве

Тасине у Херцеговини, гдје су се звали Перичевићи. Била су два

брата, Вучић и Богдан, кад су живјели на Змијању избију им на конак

Турци. Није им било доста што су им заклали, испекли и појели три

овце, него су хтјели на силу да орамоте женску чељад. Богдан побије

Турке и побјегне у Лику под Кук, а Вучић окрене ка пустом Дубовику

и подигне станиште. Од Богдана постадоше Богдановићи. Толико

се размноже да се испод Кука раселе по цијелој Лици и прозову се

неким презименима: Јањатовићи, Ђурђекановићи и Радивојевићи. Од

Богдановог сина Петра су потомци: Богдан, Петар, Гајо, Тешо,

Тривун, Стојан и Миле. од познатих су истакнути људи овога рода:

Војвода Остоја Јањатовић-Корманош, који је уз Буну 1875. године

погинуо са хајдук Пецијом на Сави.

Интересантан и веома занимљив текст, али мислим да си погријешио код презимена Војводе Остоје Јањатовића Корманоша.

Његово је презиме било Јањетовић.

Поздрав,

Вукашин