Sign in to follow this  
pripegala

Kada ćemo da shvatimo da nam Hrvati ne žele ništa dobro

Recommended Posts

Kada ćemo da shvatimo da nam Hrvati ne žele ništa dobro i da je Džo Šimunić tipičan predstavnik svog naroda?

 

 

Objavljeno: 29/01/2014

 

 

Piše: Žarko Janković

Sećam se da je to bilo 1985. godine. Bilo je leto i spremali smo se za odlazak na more. Tada još nisam imao osam godina i bio sam srećan upravo onoliko koliko svaki svršeni đak prvak može da se raduje odlasku na more. Za mene su takva putovanja tada bila prava avantura, a ujedno i prilika da upoznam našu zemlju, koja se tada zvala Jugoslavija.

Letovali smo na Hvaru i tamo sam se prvi put upoznao sa suštinom ”hrvatskog pitanja”. Jednog dana dok smo tamo boravili lokalna radnica u prodavnici rekla je mojoj majci da ćemo jednog dana kod njih dolaziti na letovanje sa pasošima. ”Ako i kada do toga dođe, ja ti više neću dolaziti”, odgovorila joj je moja majka. Tako sam počeo da upoznajem Hrvate.

Kasnije tog dana kada je i moj otac čuo za neprijatni dijalog u prodavnici, majka mi je prvi put ispričala priču iz sredine 60-tih, kada je pohađala gimnaziju u Novom Sadu. Njena majka se tada dosta družila sa jednom komšinicom Hrvaticom iz Dalmacije, koja je bila udata za Srbina Krajišnika, partizanskog i posleratnog oficira JNA.

Zbog te udaje, bila je odbačena i cela porodica je se odrekla, jer su njen otac i braća bili ustaše za vreme Drugog svetskog rata. Tada, kada bi se malo opustila komšinica iz Dalmacije bi rekla mojoj babi: ”E Saveta moja, svi Hrvati su ustaše. Vi Srbi to ne razumete. Nas tako vaspitavaju od rođenja u katoličkoj crkvi”. Ona je očigledno bila izuzetak koji potvrđuje pravilo. Zato je bila odbačena od svoje porodice koja je posle rata otišla u ustašku emigraciju.

Moja majka je bila prisutna tokom tog razgovora i tada posle te scene na Hvaru prvi put mi ispričala tu priču. Kasnijih godina kada su usledili nemili događaji i kada je krenulo novo ustaško divljanje u Tuđmanovoj NDH imao sam ponovo priliku da se uverim u istinitost gore pomenutih reči. Rat je trajao već više od dve godine. U septembru 1993. godine u naš razred je došla kao izbeglica iz Zagreba nova učenica i ispričala je svoje nemilo iskustvo iz Tuđmanove i evroatlantske naci tvorevine. Iako je njena porodica bila lojalna novoj hrvatskoj državi, iako su potpisali sve izjave, trpili sve moguće uvrede i šikaniranja, na kraju im u Zagrebu nije bilo života.

Njoj je njena razredna rekla da mora da se izjasni kao Hrvatica, jer u suprotnom ne može da joj garantuje bezbednost u školi, a imala je tada 15 godina. Ona je to odbila i izjasnila se kao Srpkinja, a njoj i njenim roditeljima je bilo jasno šta to znači. Posle toliko srpskih porodica koje su pobijene i koje je progutao mrak po hrvatskim gradovima, bilo im je jasno da moraju da beže da spasavaju žive glave. Nikakva lojalnost Hrvatskoj nije ih mogla spasiti. Za njih kao Srbe tamo života nije bilo, iako u Zagrebu nije bilo nikakvih vojnih dejstava, a Hrvatska je u to vreme bila međunarodno priznata država. Razmenili su kuću sa jednom hrvatskom porodicom iz Sremske Kamenice i došli u mnogo lošiji smeštaj i životni standard od onog koji su imali.

Naredne 1994. godine u naš razred dolazi još jedna učenica sa izbegličkom sudbinom, ovoga puta iz Rijeke. Iako je Istra slovila za ”tolerantniju” sredinu u Hrvatskoj gde HDZ ima lokalnu opoziciju regionalističke orijentacije, a sama je iz mešovitog braka, otac joj je Srbin a majka Hrvatica, za njih više od tri godine po izbijanju sukoba u toj ”tolerantnijoj” sredini više nije bilo života. Nikakva lojalnost Hrvatskoj tu im nije pomogla. Tuđmanove ustaše dovršavale su posao Pavelićevih. Posle ”Bljeska” i ”Oluje”, tog najvećeg etničkog čišćenja u Evropi do tada posle Drugog svetskog rata došlo je još nekoliko stotina hiljada izbeglica iz RSK.

Za to vreme, malobrojnim Hrvatima ovde nije falila ni dlaka sa glave. Sećam se jednog koji je išao u moju srednju školu. Bio je mali, zdepast, sitan, nespretan, mlak, delovao je poprilično jadno. Kao takav bio bi idealna meta za šikaniranje u školi bez obzira na etničku pripadnost. Međutim, nikome od nas nije padalo na pamet da se iživljava na njemu. Naprotiv, svi smo ga prihvatili i normalno razgovarali sa njim. Ne samo da nije bilo nikakve reči o diskriminaciji, već se pre može govoriti o njegovom povlašćenom statusu.

Više je bilo među većinskim Srbima međusobnih zađevica po regionalnom principu po pitanju Lala, Bosanaca, Hercegovaca, Crnogoraca, Beograđana i sl. naših nesrećnih prepucavanja, uz, na još veću našu sramotu, podozrenje, pa čak i prezir uz odbacivanje od strane lokalnih provincijalaca, a današnjih ”evropejaca”, prema našim nesrećnim sunarodnicima izbeglicama, uz korišćenje one pogrdne reči ”izbeglak”. Gore pomenuti Hrvat nije imao tih problema, čak ni u vreme ”Bljeska” i ”Oluje”. Kasnije je diplomirao katoličku teologiju i istoriju, a danas živi u Subotici, gde predaje hrvatskim odeljenjima i radi kao profesor, dok je istovremeno izuzetno aktivan u lokalnoj hrvatskoj zajednici.

Iz svega ovoga navedenog, na osnovu mog životnog iskustva, postaje jasno zašto smo mi danas tu gde jesmo, a Hrvati isto tu gde jesu. Tokom 1991. i 1992. godine verovao sam da posle 20 godina u Srbiji više niko od Srba neće pisati latinicom i da će svi biti kršteni i vratiti se Pravoslavlju. Iz današnje perspektive se vidi koliko sam bio detinje naivan. Danas se ćirilica bori za goli opstanak, a od latinice i anglizama ne može da se živi. Sa druge strane, mnogi od onih koji su se zaklinjali u odbranu Srpstva, danas nastupaju sa pozicija ”promenjene svesti” i ”preloma u mozgu”, pa sve skičeći i valjajući se po blatu i pomijama podvriskuju kako ”EU nema alternativu”, ”da smo prvi put pobedili na Vidovdan dobijanjem datuma za EU”, ”da je Ustav mrtvo slovo na papiru”.

Danas imamo državnike koji se živi ubiše da se izvinjavaju svim dželatima i progoniteljima srpskog naroda. Njihova blebetanja o ”saradnji, dobrosusedskim odnosima (kako ne rekoše komšijskim nego ”susedskim”), zajedničkoj evropskoj budućnosti” i sl. nastavljaju sa pogibeljnim uništavanjem Srba i srpskih interesa, a pri tom direktno saučestvuju u svim hrvatskim lažima i njihovoj propagandi. Sa druge strane, Hrvati su i danas nagrađeni od strane Zapada za sve svoje zločine prema nama.

To i jeste smisao njihovog postojanja. Dok kod nas preovlađuju kroatofilni jugonostalgičari koji nastavljaju da održavaju u životu Krležin mit o ”dva kamiona ustaša iz Hercegovine” i dok se repriziraju partizanski filmovi gde se ta dva kamiona uredno pojavljuju, a ustaše samo streljaju i vešaju dok četnici kolju, dok se i dalje izjednačuju Hitlerovi najverniji saveznici poput Pavelića sa Dražom Mihailovićem kojeg su odlikovali saveznici i koji je tokom rata bio u šumi i borio se protiv okupatora a porodica mu je bila zatvorena na Banjici, dotle će Hrvatska moći nesmetano da obavlja svoj posao i sve više širi svoj uticaj.

Hrvatska u EU razbija ćirilične table, prebijaju se Srbi, na stadionima se skandira ustaški pozdrav ”za dom, spremni”, Marko Perković Tompson proglašen za najpopularnijeg ”glazbenika” u hrvatskoj istoriji, Srbi se i dalje hapse i nikome ne pada na pamet da vrati srpsku imovinu u Hrvatskoj i 36000 stanova, Jasenovac se prikazuje kao letnji kamp i mirno mesto za odmor, a za to vreme Vučićevi, Dačićevi, Nikolićevi, kao i Tadićevi pre njih, evropejci se živi ubiše da se izvinu Hrvatima, da unište našu duvansku industriju uvozeći hrvatske cigarete bez carine, do poslednjeg dana su se nadali da će hrvatska povući svoju lažnu tužbu za genocid kako bi oni mogli da povuku našu zasnovanu na činjenicama, a sada se svojski trude da izgube proces, Goran Paskaljević snima film o logoru na Starom Sajmištu u kome su prikazani pripadnici Nedićeve straže kako gone Jevreje u logoru kojeg su držali Nemci i ustaše na teritoriji NDH u kome reč logor na ulazu piše ćirilicom, a Marina Fratucan iz javnog servisa hrvatske Vojvodine (”Srijem Hrvatskoj”) poručuje da je logor Sajmište u Beogradu(?!?) bio ” najveći koncentracioni logor u ovom delu Evrope”. Zaista, dokle ćemo još ovo da trpimo ?

Da se vratim na pitanje iz naslova, da li je Džo Šimunić idiot? Ne nije, on je ustaško, zločinačko parče đubreta. Idioti su oni koji neće da shvate i odbijaju da prihvate da je ustaštvo hrvatska istina i da se hrvatski fašizam može poraziti porazom hrvatske države, isto onako kao i Hitlerov i kada Zagreb bude doživeo sudbinu Berlina iz 1945. godine. Tada će se Hrvati suočiti sa svojim zločinima i odgovarati za tri genocida nad Srbima tokom 20. veka. Onda kada se u svetu a ne samo kod nas bude učilo da prva ”kristalna noć” nije bila u Hitlerovoj Nemačkoj, već u tadašnjoj Austro-Ugarskoj izvršena od strane Frankovih ”pravaša” nad Srbima pre više od sto godina.

Idioti su oni koji misle da je poželjno stvarati neke nove Jugoslavije u vidu EU integracija i razvijati ”dobrosusedske” odnose sa onima čije samo postojanje predstavlja rezultat genocida i politike istrebljenja koja je nastala u memljivim podrumima franjevačkih samostana i koji su sprovodili tadašnju ”promenu svesti” u vidu unijaćenja i katoličenja Srba i njihovog pretapanja u Hrvate.

Idioti su oni koji su dozvolili hrvatskim tajkunima da pokupuju ovolike firme i zemlju po Srbiji. Idioti su oni koji crknu od sreće i mogućnosti da dobiju batine i da im unište kola tokom letovanja na ”hrvatskom” Jadranu. Idioti su oni koji plasiraju hrvatske laži i u službi su njihove propagande i neistina o proteklom ratu i sami sprovode hrvatsku kulturbund politiku u Srbiji kao neka ”druga Srbija”.

Idioti su oni koji gutaju hrvatske kanale i idu na koncerte njihovih muzičkih zvezda, od kojih skoro nijedna nikad nije stala u odbranu preostalih Srba u Hrvatskoj niti ijednom osudila najnovije ustaško divljanje. Idioti su oni koji veruju da će Brisel i ”evropske vrednosti” sada štiti Srbe u Hrvatskoj. Štitiće ih, isto kao i 1914., 1941. i 1991. godine. Idioti su oni koji odbijaju da vide da su jugoslovenstvo i titoizam predstavljali naknadni hrvatski trijumf i stvaranje novih ustaških ekspozitura u Sarajevu, Podgorici, Novom Sadu, pa i u Beogradu u vidu raznih montenegrina, ”bošnjaka”, ”vojvođanera”, ”drugosrbijanaca”, pa se sada zabavljamo o sopstvenom jadu i imamo potpuno neprijateljsko okruženje uz stvaranje ”velike Albanije”.

Idioti su oni koji odbijaju da vide da je EU postmoderni izdanak Austro-Ugarske, koja je svojevremeno zajedno sa Vatikanom izmišljala i stvarala ”hrvatsku” i ”bošnjačku” naciju, ”Prizrensku ligu” i Albaniju, sprečavala povezivanje i ujedinjenje Srbije i Crne Gore, a Srbe u Habzburškoj monarhiji izlagala unijaćenju, katoličenju, mađarizaciji i kroatozaciji kako bi ih usmerila protiv dojučerašnje braće u svom pohodu na jugoistok.

Idioti su oni koji dozvoljavaju svojatanje srpske istorije i kulture saučestvujući u svojatanju Ive Andrića od strane onih koji su mu pre 20 godina spaljivali knjige i macolama rušili spomenike i Nikole Tesle od strane onih koji su njegovo rodno mesto i njegovu rodnu kuću sravnili sa zemljom i proterali i pobili svo srpsko stanovništvo a danas tvrde da su Andrić i Tesla deo ”hrvatskog” nasleđa, dok naš predsednik tvrdi da pripadaju ”svima”, iako su se jasno izjašnjavali kao Srbi i to svedočili celim svojim životom.

Tako smo dobili i direktora Narodne biblioteke koji je i vladiku Rada svrstavao u ”crnogorsku” književnost, a danas ga crnogorske ustaše prevode na ”crnogorski jezik”, jer oni tvrde da bolje od samog Njegoša znaju kojim je jezikom govorio i pisao, ali zato su se ”evropske snage” u Beogradu i Podgorici potrudile da što tiše i jadnije obeleže 200. godišnjicu Njegoševog rođenja.

Idioti su oni koji nas guraju u evrounijatske integracije sa onima koji su dezintegrisali, uništavali i uništavaju i danas našu zemlju i naš narod na duhovnom, civilizacijskom, političkom, državnom, ekonomskom, socijalnom, obrazovnom i svakom drugom polju i ponovo oživljavaju hrvatske ucene i aspiracije, a Zagreb im je bio i ostao ”prozor na zapad”. Idioti su oni koji dozvoljavaju hrvatskim tajkunima da vrše izdavačku delatnost u Srbiji i štampaju udžbenike za našu decu.

Meni su još kao detetu za vreme SFRJ letovanje na Hvaru i iskustva sa Hrvatima koja sam tamo stekao pomogli da još tada shvatim zašto kod nas ”Alan Ford” izlazi na hrvatskom, a ”Politikin Zabavnik” u Hrvatskoj izlazi na latinici u kojem Gaja, Raja i Vlaja naprasno postaju Dinko, Vinko i Hinko. Nekima, na žalost, kao da nema izlečenja od samoubilačke kroatofilije, koja bi mogla da se tretira kao neki poseban vid psihičkog sindroma, mada je kod naše evro-elite pre reč o njihovoj elementarnoj moralnoj pokvarenosti, korupciji i bednoj izdaji. Na kraju da kažem da više nismo posećivali ”hrvatsko” primorje od kada nam treba pasoš.

Moja porodica je u tome dosledna. Kao značajan lek za terapiju lečenja od hrvatskog stanovišta toplo preporučujem knjigu Dimitrija Ruvarca napisanu pre više od sto godina kao odgovor na propagandne laži i pamflete tadašnje hrvatske inteligencije kako navodno Srbi mrze Hrvate i Hrvatsku i kako rade protiv njih.

To je jedna od knjiga koju bi svaka srpska kuća trebalo da ima, a mislim da joj je naslov bio ”Evo zašto vas mrzimo” kao odgovor na hrvatski pamflet ”Zašto nas mrzite”. Kamo lepe sreće da je i tadašnja srpska elita čitala ovu knjigu pa bi znali zašto ne smeju da stvaraju Jugoslaviju, ali bojim se da smo i tada imali dosta pripadnika ”elite” kojima su bila važnija stanovišta Londona i Pariza nego srpsko stanovište. U međuvremenu, čitajte akademika Vasilija Krestića i profesora Mila Lompara i njihove knjige o srpskom i hrvatskom stanovištu.

(Srpski kulturni klub)

Share this post


Link to post

odgovor na naslov...kada cemo shvatiti da su hrvati i srbi debili?

edit: cime bi se inace bavili srbi da nema hrvata i hrvati da nema srba? jako dobra tema za oba debilna naroda sa iq 85 koja se prodaju jos debilnijim politicarima (vodjama) koji ih vode.

katastrofa

Share this post


Link to post

tekst prepun gluposti i neistina sa pokojom poluistinom da se jos malo zamuti za neupucene, tako autor  lupeta o tome kako je strip  Alan  Ford izlazio na  hrvatskom u  Srbiji ( valjda da radi na hrvatizaciji malih  Srba), i pri tom otvoreno laze kad kaze za Politikin zabavnik , on se mogao naci na cirilici i na latinici i iskljucivo na ekavici, u SRH ,da  ne pricam o citavom nizu stripova u izdanju  Dnevnika Novi Sad, koje smo mi klinci gutali, sve na ekavici ( mozda plan srbizacije malih Hrvata !?), o ostalom    da ne pricam.

Share this post


Link to post

DRUGA STRANAVeć viđeno

Ratko Dmitrović | 31. januar 2014. 21:25

Da li bi neko ko je počinio ubistvo, ratni zločin, 14 godina živeo na „mestu zločina“, šetao Prištinom, kontaktirao gotovo svakodnevno s ovima koji su ga uhapsili, bavio se politikom

Olivera Ivanovića poznajem dvadesetak godina, Euleksu ništa ne verujem, znam da se svaki pravni sistem, pa i ovaj privremeni, međunarodno-kosovski, zasniva na pretpostavci nevinosti i zato uzimam sebi slobodu da stanem na stranu Ivanovića. Ne stoga što je Srbin.

Ivanovića terete da je počinio ratni zločin, u vreme NATO napada na Srbiju. Kažu da je učestvovao u likvidaciji Albanaca. Krenimo od logičnog pitanja: Da li bi neko ko je počinio ubistvo, ratni zločin, 14 godina živeo na „mestu zločina“, šetao Prištinom, kontaktirao gotovo svakodnevno s ovima koji su ga uhapsili, bavio se politikom. Ne bi, naravno, a Ivanović je sve ovo radio. Gde je moguće objašnjenje? U Hrvatskoj.

Plašim se da će na Kosovu i Metohiji, sad kad je Briselski sporazum počeo da se primenjuje, međunarodna zajednica, od početka naklonjena albanskoj strani, staviti u pogon taktiku koja u Hrvatskoj, evo već 19 godina, sprečava Srbe da se u većem broju vraćaju u mesta u kojima su živeli. Što je još gore, taktika o kojoj je reč ne samo da je ukočila povratak već je poslednjih desetak godina pokrenula proces ponovnog iseljavanja Srba iz Hrvatske. Rečju, umesto da se vraćaju u zavičaj iz kog ih je hrvatska država isterala, Srbi - i oni koji su ostali posle „Oluje“ i oni koji su se vratili iz izbeglištva - u sve većem broju zauvek napuštaju Hrvatsku.

Metod je vrlo jednostavan; čovek se vrati, uzmimo, u selo kod Karlovca, obnovi imanje, kupi stoku, ako je mlad i zasnuje porodicu i taman kad pomisli da je vratio dostojanstvo sopstvenom životu, da sve kreće nekim širim i lepšim putem, pred njegovom kućom pojavi se automobil hrvatske policije, strpaju ga unutra, pod optužbom da je osumnjičen za ratni zločin i odvedu ga u pritvor. Obično 30 dana, kao Olivera Ivanovića.

U devet od deset takvih slučajeva pokaže se da nema osnova za optužnicu, da je sve laž, farsa, ali je cilj postignut; čim izađe iz pritvora, čovek rasproda sve što ima i zauvek napusti Hrvatsku. Neće da živi u konstantnom strahu od novog privođenja.

Komšije, one malobrojne - jer su srpska sela u Hrvatskoj pusta, progutala ih šuma i divljina - potonu u beznađe i strah i krenu putem bez povratka, u novo izbeglištvo.

Ivanović na Kosovu i Metohiji nije anonimus, poznat je kao miroljubiva osoba, gotovo savršeno govori albanski, učestvovao je u nekoliko napetih situacija između Srba i Albanaca, smirujući i jedne i druge, pokazao izuzetno visok stepen kooperativnosti u saradnji s predstavnicima međunarodne zajednice i kao takav smeta onima koji bi da poguraju „dobrovoljno“ iseljavanje Srba sa severa (i ne samo severa) KiM.

Ako zatvore, ili ne daj bože osude Olivera Ivanovića, čemu da se nada neki Srbin s Kosova i Metohije, čije ime znaju samo rodbina i komšije, a koji je za vreme bombardovanja stražario s puškom na ramenu.

Znam, nema svrhe da podsećam na brojne albanske zločince, na čelu sa Haradinajem, koji svakodnevno šetaju Euleksu ispred nosa. Kažu, hapsili bi oni njih, ali nema svedoka. Pobijeni su.

Извор:Вечерње Новости

Share this post


Link to post

Metod je vrlo jednostavan; čovek se vrati, uzmimo, u selo kod Karlovca, obnovi imanje, kupi stoku, ako je mlad i zasnuje porodicu i taman kad pomisli da je vratio dostojanstvo sopstvenom životu, da sve kreće nekim širim i lepšim putem, pred njegovom kućom pojavi se automobil hrvatske policije, strpaju ga unutra, pod optužbom da je osumnjičen za ratni zločin i odvedu ga u pritvor. Obično 30 dana, kao Olivera Ivanovića.


U devet od deset takvih slučajeva pokaže se da nema osnova za optužnicu, da je sve laž, farsa, ali je cilj postignut; čim izađe iz pritvora, čovek rasproda sve što ima i zauvek napusti Hrvatsku. Neće da živi u konstantnom strahu od novog privođenja.


Komšije, one malobrojne - jer su srpska sela u Hrvatskoj pusta, progutala ih šuma i divljina - potonu u beznađe i strah i krenu putem bez povratka, u novo izbeglištvo.


 


 


Ne mozes vjerovati dokle pero pisca moze da ide ?? 

Share this post


Link to post

Hoćeš reći da nema ovakvih slučajeva?

 

 

  

Dobro si napisao slucajeva . Vjerovatno ih je bilo ali kako navodi pisac od njih deset, devet se odmah seli kako nebi opet morao ici dokazivati nevinost .

 

To bas ne vjerujem . Zasto sud pusta ? Jer je takva sudska praksa ,ako se nije sigurno sa dokazima od tuziteljstva ,sud oslobadja . Jer kod suda nema, :pretpostavimo da je kriv i osudimo ga . Nema vise toga ,sad se sudi na osnovu uvjerljivih dokaza . Zadnji slucaj sa Dakicem ,oslobodjen ,nije dokazano da je organizirao zasjedu i pogibiju tri policajca . Za ostalo ,tu je abolicija . 

Share this post


Link to post

Ма да, "оће централа да погреши једном-двапут, али неће 100 пута."

Сва та привођења су у циљу стварања психозе. Да се повратнику згади живот. И да се број оних који би се изјашњавали као Срби сведе на минимум.

Пошто је наслов ове теме "Kada ćemo da shvatimo da nam Hrvati ne žele ništa dobro... ?" мене само занима да ли критичари исте мисле да то није истина и да нам Хрвати желе добро?  И на основу чега то тврде?

Share this post


Link to post

Pročitao tekst Žarka Jankovića i moram da kažem da dugo nisam čitao nešto besmislenije. Primjera radi, izjava Hrvatice Dalmatinke "Svi Hrvati su ustaše. Nas tako vaspituju od rođenja u katoličkoj crkvi" jednako je prezenciozna kao i ona da je Srbin iz Vukovara razbio ploču s ćirilićnim natpisom pa to sad kao znači da su svi Srbi u Vukovaru protiv ćirilice. Jeftini manevri kojima autor teksta pokazuje svoju opterećenost međunacionalnim odnosima.

Share this post


Link to post
TEORIJA ZAVERE: Srbi su Šimuniću smestili kaznu

FUDBAL

06:36, 04.02.2014.
 
 

 


Advokat tvrdi da je FIFA kaznila reprezentativca Hrvatske na osnovu podmetanja naše države
Srbi im krivi za sve!

Advokat Josipa Šimunića Davor Prtenjača optužio je Srbe da su glavni krivci za suspenziju njegovog klijenta, a o celom slučaju razvio je teoriju zavere u kojoj glavnu reč vodi velikosrpska politika! Suluda Prtenjačina teorija zavere otišla je toliko daleko da je dotični ubeđen da je Šimunićeva suspenzija od 10 mečeva udar na ceo hrvatski narod i očekuje da će se FIFA izviniti.

Politička kazna?!

Takođe, on veruje da će FIFA promeniti odluku o suspenziji reprezentativca Hrvatske jer je „svima jasno da Džoova kazna nije sportski već politički čin“. Disciplinska komisija FIFA izdala je saopštenje u kome stoji da je Šimunić kažnjen zbog uvrede grupe osoba preko rasne i verske diskriminacije.

Međutim, Prtenjača tvrdi da je presuda doneta na osnovu netačnih podataka i političkih podmetanja od strane Srba, ne samo Šimuniću već celom hrvatskom narodu.

- Slučaj Šimunić koristi se u političke svrhe, nakon što je velikosrpska politika doživela krah i osudu u Haškom tribunalu. Čudno je što FIFA naseda na velikosrpske floskule i manipulacije kojima nije mesto u sportu - tvrdi Šimunićev advokat i dodaje:

Stari pozdrav

- Potpuno su pali pod uticaj politike podmetanja, što se vidi u samom obrazloženju koje je utemeljeno na tome da je starohrvatski pozdrav „Za dom spremni“ u stvari ustaški i da sadrži elemente genocida. Laž je da su Hrvati pobili nekoliko miliona Jevreja, Srba i Roma, a samo u Jasenovcu oko 700.000 Srba.

Prtenjača garantuje

SUSPENZIJA PADA U LOZANI!

Šimunić je zbog uzvikivanja ustaškog pozdrava „Za dom spremni“ posle meča sa Islandom kažnjen sa 10 utakmica neigranja za reprezentaciju. Prtenjača je najavio žalbu Višem sportskom sudu u Lozani i veruje da će ovo telo sigurno poništiti odluku FIFA.
- FIFA mora odmah da ukine sramnu presudu. Ako čelnici „svetske kuće fudbala“ to ne učine, isti zahtev ćemo podneti Višem sportskom sudu u Lozani, koji će sigurno poništiti odluku FIFA - zaključuje Prtenjača.

Усташа не мирује.

Share this post


Link to post

Hrvatski pravoslavci ili Srbi?

PRENOSIMO VAM.......

nekoliko konstruktivnih, rekao bi i

realnih razmišljanja o Hrvatskim

pravoslavcima u RH. Možda bi se

neki od tzv. Srba u Hrvatskoj koji

još uvijek sebe i Srbima nazivaju

(legitiman odabir) trebali razmisliti

o svojoj genetici, a tek onda razmisliti i

o svom položaju u državi u

kojoj se stoljećima nalaze. Nemam namjeru

ništa dodavati ovim

komentarima, jer sam u uvodnom

dijelu sve rekao. Ostavljam

čitateljima i prijateljima da se sami

odrede.

Od kuda uopće "srbi" u Hrvatskoj? Ako znamo da se kao takvi nisu predstavljali pred samo nekih 100 godina? Da bi to shvatili, moramo se vratiti u vrijeme VOJNE KRAJINE i rata s Turcima, tj. osmanlijama. Tada su u VOJNU KRAJINU doseljavani PRAVOSLAVCI s istoka. Jer je hrvatsko pučanstvo bilo doslovno - DESETKOVANO ratom, bolestima i raseljavanjem pred stalnim sukobima. Ti pravoslavci sa istoka su, vremenom počeli tvoriti većinu u pojedinim hrvatskim županijama. da bi od kraja 19. stoljeća Srpska Pravoslavna Crkva (SPC) počela propagandu među tim pučanstvom, da su oni - Srbi!???? U tom poslu zla, pridružile im se i neke antihrvatske stranke, potpomagane od Pešte i Beča, jer su time mislili Hrvate držati u političkoj pokornosti - ucjenjivanjem (kao što i danas čine EU NATO i ostali razbojnici). Srbobran, list srpskih šovinista i bandita, 1902 godine objavljuje "Borba će trajati do istrage (istrebljenja) našeg ili vašeg". Tako je počela politika velikosrpske hegemonije, koja će se povećavati s osnutkom kraljevine SHS i kraljevine Jugoslavije, te potom komunističke Jugoslavije, iza drugog svjetskog rata. Iz tog terora Srba nad Hrvatima, izrasla je i agresija na Hrvatsku 1991. 

Agresija dijela hrvatskih građana, pravoslvane vjeroispovjedi, koje je instrumentalizirala SPC i srpski politički šovinistički ološ - orjunaško četnički kriminalci koji su preuzeli vrh JNA i raspalog političkog sustava bivše SFRJ. Pitanje je: Čime dokazuju svoje "srpstvo" oni koji se u Hrvatskoj smatraju "srbima" a rođeni su na teritoriju Republike Hrvatske? Zar je religijska pripadnost postala nacionalna kategorija?

Dao sam glas za opciju: što sami izaberu. Jer danas je teško u ovakvim stvarima biti pametan. Ako netko smatra da je Japanac, mada to etnički nije, ipak mu ne možemo zabraniti da se smatra Japancem. Samo mora biti lojalan državi u kojoj živi. Problem sa Srbima je što oni u Hrvatskoj žele biti - većina, i ne mire se sa statusom - manjine, što jesu i svatko vidi i zna da jesu manjina. Pod okupatorskom jugoslavenskom čizmom, oni su bili politička većina i PROGANJALI su i ubijali Hrvate. Bahati, napuhani i primitivni ljudi, manjina u Hrvatskoj, su proganjali većinski narod.

Problem je srpska bolest u glavi i njihova želja da svakom loncu budu poklopac. I vidite sad u novinama, napali policiju u Donjem Lapcu. A te incidente netko režira, da bi zapad mogao vršiti pritisak na Hrvatsku. Zato su uvijek Srbi u Hrvatskoj bili - KAMEN OKO VRATA!

 

Тако хрвати виде нас Србе у 21. веку.

Share this post


Link to post

O NAMA - UVOD

Pri osmišljavanju imena spomenutoj zajednici Inicijativni krug pravoslavnih i hrvatskih entuzijasta – intelektualaca rukovodili su se, u prvome redu, s činjenicom da u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od davnina živi skupina njenih državljana koji svoju vjeru ispovijedaju po istočnom kršćanskom obredu. Upravo zbog ispovjedanja svoje vjere, kako ju ispovjedaju, hrvatski državljani pravoslavne vjeroispovjsti doživljavali su razna duhovna i materijalna ponižavanja. Poglavito se to odnosilo na dva Domovinska minula rata. Onaj iz 1941/45. godine i ovaj netom prošli 1991/95.g. U oba gore spomenuta rata hrvatski pravoslavci su doživljavali egzodus i progonstva iz vlastite im domovine. I to samo zato, jer su u oba slučaja imali krivo izabrane ili nečijom tuđom voljom nametnute duhovne vođe. U Drugom svjetskom ratu – početkom samog rata čitava Europa bila je okupirana od sila osovine sa fašistima i nacistima na čelu, pa je tako ta tragedija zadesila i narode u bivšoj kraljevini Jugoslaviji. Jugoslavija je rasturena na interesne zone okupatora, pa je tako unutar tog i takvog ustroja na zapadnom dijelu Balkana utemeljena i Nezavisna Država Hrvatska - u svojim povijesnim granicama, a istočni dio pripao je Srbiji.

Kako su već tada Hrvatski pravoslavci, mahom bili posrbljeni, kao i uostalom i svi drugi narodi na Balkanu, koji su bili pravoslavne vjere, većina pravoslavaca rukovodeći se za svojim vođama odbijaju poslušnost legalnim vlastima Nezavisne Države Hrvatske i odlaze u šumu da se skupa sa hrvatskim komunistima bore protiv vlastite države. Ovdje je vrlo upitno tko je komu prišao? Da li tzv. pobunjeni Srbi komunistima ili su hrvatski komunisti prešli tzv. Srbima? U svakom slučaju, to je nebitno. Zajednička im je značajka, da su jedni i drugi bili državljani jedne te iste države i da su se udružili u zajedničku udrugu bandita-odmetnika te zahvaljujući spletu povjesnih okolnosti i prevarom na izborima 1946.g., na žalost, preuzeli i vlast u državi. Ovdje treba odmah naglasiti, da su pobunjenici oba naroda, odmah iza sloma sila Osovine, ostali kratkih rukava. I jednima i drugima komunisti su sjeli za vrat i punih 45 godina vršili nezapamćeni teror. Na drugoj istočnoj strani zapadnog Balkana, točnije u Srbiji, poslijeratni dogođaji imali su isti slijed kao i u Hrvatskoj. S tom razlikom što poraženi četnici, predvođeni Milanom Nedićem u samom ratu nisu imali protivnika, jer u Srbiji nije bilo komunista pa samim tim ni partizana. Poslije Drugog svjetskog rata Srbima u Srbiji, za razliku od Hrvatske, nije bilo teško sjediniti četnike i partizane. Naprosto zato jer partizana nije niti bilo, a savitljivi i dovitljivi četnici pretvorili su se u komuniste-Jugoslavene i tako opet kao i u staroj kraljevskoj Jugoslaviji se nametnuli svekolikim drugim narodima kao temeljni jugoslavenski narod. „Brat mio koje vere bio, važno je da je brat Srbin“.

Nakon četrdesetopetogodišnje komunističke tiranije svijet je ponovno doživio velike političke promjene. Palo je veliko komunističko carstvo u Rusiji, a sa njime i naše jugokomunističko umilno samoupravljačko društvo. Kako znamo, rusko se raspalo na 16 samostalnih država, a jugoslavensko na 7 državica. Uključujući, dakako i Kosovo. I ovoga puta Hrvatska nije mogla se izdvojiti iz tog jugokomunizma bez žrtava. Otvoren je otvoreni rat protiv Hrvatske i njenog odcjepljenja od Jugoslavije. I ovoga puta Srbija preko tzv. Jugoslavenske narodne armije i tzv. srpskih odmetnika - državljana Hrvatske, napada svim svojim silnicama Hrvatsku. Rat traje pune 4 godine, a njene pripreme sa manjim ekscesima trajale su još godinu dana prije samog početka glavnog udara iz zraka, kopna i sa mora. Hvala Bogu ovaj rat je završio pobjedonosno sa slavnom „OLUJOM“ i slavnim hrvatskim vitezovima-junacima, kakve Hrvati u svojoj povijesti nisu zapamtili. Prvi puta se, u hrvatskoj povijesti, dogodilo, na iznenađenje glavnih aktera iz Beograda, da su Hrvati bili jedinstveni u obrani svoje nezavisnosti.Djeca bivših komunista i partizana, rame uz rame, sa djecom Ustaša i domobrana, borili su se zajedno protiv zajedničkog im neprijatelja. Nije izostala i poslušnost jednog ne malog broja pravoslavnog stanovništa, što je s druge pobunjeničke strane dovelo do zbunjenosti i naravno, do slavne pobjede hrvatskog naroda nad srpskim agresorom i domaćim tzv. srpskim pobunjenicima.   

I ovoga puta tzv. hrvatski Srbi ili hrvatski pravoslavci nasjeli su svojim lokalnim vođama i svekolikoj srpskoj promidžbi iz Beograda i otkazali svoju domovinsku poslušnost legalnim vlastima Nezavisne Države Hrvatske. Računajući, dakako, na srpsku nepobjedivost i na veliko naoružanje koje su, što silom, a što milom, naslijedili od bivše zajedničke države Jugoslavije. Treba odmah reći, bivša država ionako je bila u cijelini srpska sa srpskim vojnim kadrovima, pa se defacto ne može ni govoriti o Jugoslaviji ravnopravnih naroda, već o zajednici u kojoj je, u svim sferama društvenog i gospodarstvenog života, dominirao jedan narod, a to je narod Srbije. Istina je, i ovdje ne treba smetnuti s uma da su i većina hrvatskih pravoslavca u Hrvatskoj uživali te privilegije, pa se puno ne treba ni čuditi, zašto su se hrvatski pravoslavci 1990. godine bunili i krenuli u krvavi obračun sa svojim dojučerašnjim susjedima, braćom Hrvatima.

Ne nabrajajući više uzroke i posljedice stradavanja pravoslavnog življa u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, ostaje nam da zaključimo. Tzv. Srbi ili hrvatski pravoslavci u oba slučaja, bolje rečeno u oba Hrvatska Domovinska rata, izvukli su „deblji kraj“. U Drugome platili su ceh samo zato što su napustili Boga i vjeru i mahom se pridružili hrvatskim odmetnicima komunistima, s kojima su, skupa „zaradili“ Jasenovac i još nekoliko manjih kažnjeničkih stacionara, a po završetku te pobunjeničke avanture, bili su osuđeni da opet žive u zajednici sa susjedima Hrvatima. Doduše, imali su neku Pirovu pobjedu, ali ništa više od toga. Samo pojedinci su se izdigli, a većina sirotinje dijelila je istu sudbinu sa braćom Hrvatima.

Drugu katastrofalnu pogrešku hrvatski pravoslavci napravili su 1991.g. kada su, u dlaku, na isti način ponovili grešku iz 1941.g. Odbili su poslušnost legalnoj izabranoj državnoj vlasti. Napustili su parlament i krenuli u svoja sela organizirati ustanak. Na njihovu žalost a i žalost svih nevinih i zavedenih pravoslavaca, ovog puta izvukli su još „deblji kraj“. Doživjeli su egzodus preko 600 tisuća, dakle četiri petine Hrvatskih pravoslava napustilo je svoja ognjišta. Mnogi od njih otišli su u nepovrat. Kuće su im ostale prazne. Prazne su čak i one koje je država Hrvatska obnovila na svoj račun. Svi apeli državnih i inih čimbenika, da se pravoslavci vrate na svoja ognjišta, ne rezultiraju plodom. Tu i tamo vraćaju se stariji ljudi kojima je želja da se samo sahrane na svojim ognjištima i da potroše, kako sami izjavljuju, mirovinu koju su nekada u Hrvatskoj zaradili.

 

Eto, dragi čitatelji ovog portala, s ovim kratkim uvodnim crtama željeli smo Vam prikazati genezu opstanka hrvatskih pravoslavaca na povjesnom teritoriju Nezavisne Države Hrvatske. S time želimo reći svim hrvatskim pravoslavcima, u prvom redu, a i svim njihovim susjedima katolicima Hrvatima, da ih veže zajednička uljudbena hrvatska povijest, koja im je i zajedničku sudbinu odredila. Poglavito ovdje naglašavamo povratak mlađe populacije hrvatskih pravoslavaca, jer sela im zjape prazna. Ne čuje se dječji plač, a gdje se ne čuje dječiji plač, selo je osuđeno na nestanak. U većini slučajeva već su nestala, te u njih više ni vukovi ne zalaze, jer nemaju što uloviti za prehranu.

U daljnjem prezenentiranju Hrvatske Pravoslavne Zajednice i ovog portala, koji će zajednicu pratiti, pokušat ćemo malo opširnije i cjelovitije obraditi ovu temu. Bit će dosta tekstova iz daljnje i bliže prošlosti hrvatskih pravoslavaca na ovim prostorima. Prenijet ćemo vam i mišljenja visokih pravoslavnih hrvatskih intelektualaca iz današnjeg kuta gledanja na problematiku hrvatskih pravoslavaca.Primjerice velika imena Nikole Tesle, Mihajla Pupina , Vladana Desnice, Novaka Simića i drugih su primjeri koje slijedimo, primjeri časnih Hrvata pravoslavaca .Poput ovih spomenutih pravoslavnih velikana i mi iz Zajednice hrvatskih pravoslavaca poručujemo svima, da mi druge Domovine nemamo osim Hrvatske u kojoj napokon neovisnoj i slobodnoj živimo i po slobodnoj volji artikuliramo nase hrvatsko pravoslavlje

I najzad ili na posaljetku, pozivamo sve dobronamjerne hrvatske kršćane da skupa s nama, inicijatorima i utemeljiteljima Hrvatske Pravoslavne Zajednice, grade ovu Zajednicu na boljitak svih kršćana u zajedničkoj nam Domovini Hrvatskoj.

 

Sva prošla zla zaboravimo.

Po duhovnu hranu ne idimo van granica

drage nam Domovine Hrvatske.

U svojoj otadžbini gradimo svoju kuću.

Na svome ognjištu pecimo svoj kruh.

 

S vjerom u Boga neka se gradi i svekolika

kršćanska sloga.

 

 

 

 
 
  • pristupnica_oib.jpg
PRISTUPNICA HRVATSKA PRAVOSLAVNA ZAJEDNICA

 

 

Ime i Prezime:………………………………………………………………….

Nadnevak rođenja, mjesto i županija:………………………………………….

Mjesto stanovanja:……………………………………………………………..

Vjeroispovijest i narodnost:……………………………………………………

 

Posebna napomena: Ja gore imenovani od nikoga nagovoren niti prisiljen bilo kakvom ucjenom dragovoljno potpisujem ovu pristupnicu. Ovim činom želim se i formalno imenovati ravnopravnim pučaninom i vjernikom vjere koju ispovijedam sa ostalim državljanima Hrvatske koji se narodnosno Hrvatima imenuju.

 

Vlastoručni potpis:…………………

 

Nadnevak:………………………….

 
Видите ли браћо Срби и сестре Српкиње шта хрвати стварно мисле о нама Србима!?!?!?
А има и оних међу нама који су за "суживот" са зверима ...

Share this post


Link to post

HRVATSKO „POVIJESNO PRAVO" I
GUSARENJE PO SRPSKOJ ISTORIJSKOJ BAŠTINI

Balkan je etnografski najosetljiviji deo evropskog kontinenta, a od pravednog uređenja etnografskih problema u Evropi, zavisiće mir za mnogo vekova. Preko Balkana su se oduvek ukrštali interesi istoka sa zapadom i obrnuto. Takvom Balkanu su većina srpskih istoričara ostali dužni onu nužnu pažnju, koju on po svome geografskom položaju i sa srpskopravoslavnog gledišta zaslužuje. Znajući ovaj srpski nedostatak, Hrvati su požurili da na svetsko istorijsko tržište iznesu kao svoj i takav istorijski materijal, koji predstavlja najordinarniju otimačinu srpskog istorijskog bogatstva. Zahvaljujući takvom stanju stvari, odomaćena je jedna istorijska zabluda, koja teško pogađa srpski nacionalni prestiž i njegove životne interese.

Hrvatsko „povijesno pravo“ osnovano je većim delom na fikciji i dekretima vladalaca tipa Marije Terezije, koji su kroz prizmu slepog katolicizma posmatrali svet i probleme u njemu, a i na nehatu srpske istorijske nauke, koja je ostavila praznine, gde su se Hrvati po volji mogli uvlačiti i iznositi iz nje šta im treba. Drugi deo „tisućgodišnjeg prava“ sastoji se iz raznih poklona srpskog etnografsko-istorijskog prostora, koje su pojedini austrougarski vladari s vremena na vreme otkidali, da bi zadovoljili hrvatske ambicije. Tako je srpski prostor, koji je vekovima zaduživao evropsku civilizaciju stojeći na braniku od istočne opasnosti, postao neka vrsta monete za potkusurivanje rimokatoličkih računa. Ovako zamišljeno hrvatsko „povijesno pravo" koje se nikada nije poklapalo sa stvarnim hrvatskim etnografskim oblikom bilo je san, koji je vekovima tinjao na Markovom Trgu.

Svojatanje srpskog etničkog prostora na području bivše Austrougarske, plod je osvedočene hrvatske gramzljivosti ne samo po principima istorijske objektivnosti, već i po dokazima, koje su postavili prvi hrvatski istoričari iz onoga doba, kada se hrvatski apetit na srpske krajeve nalazio u početnom stadiju. Nova šovinizmom zadojena hrvatska istorija nerado spominje, pa čak i hotimično izbegava takva hrvatska imena i nastoji ih predati zaboravu baš zbog toga, što su ovi imali potreban minimum objektivnosti, da u svojim istorijskim delima ne mimoiđu srpsku stvarnost. Ona svojom sadržinom svedoči, da nam ni jedan susedni narod nije prisvojio toliko srpskog samovlasništva kao što je to slučaj sa Hrvatima. Ali, ovaj prenos srpskog istorijskog bogatstva na stranice „suvremene hrvatske povijesti“ može se objasniti i time, što je veliki broj Srba nateravan da prilazi katolicizmu, odnosio sobom deo po deo srpske prošlosti i stavljao ga kao neku vrstu otpremnine u hrvatsku istoriju, tako da ona, ustvari, predstavlja drugi deo srpske istorije, samo što je na nju stavljena hrvatska firma. Jer, još ruski istorik Nikola Dorunov nije zabadava o Hrvatima rekao: „Milioni Srba postavši rimokatolici, pretvoriše se u Hrvate", („Države i narodi“ str. 105), niti je jedan drugi ruski putopisac o svojoj poseti Zagrebu bez razloga rekao: „Došao sam u stolicu pokatoličenog srpstva“. („Srbi u davnini“ str. 84). Eto, to su ti milioni Hrvata, koje rimokatolički sveštenik i čuvar Budimpeštanskog muzeja Matija Katančić pre toliko vekova deli od Hrvata i kaže, da su Srbi rimokatoličke vere.

Rekoh, veći deo hrvatskih istorijskih fabrikacija minulih rekoliko decenija, gde se bez ikakvog merila istorijske pristojnosti i objektivnosti udara hrvatski pečat“ na nehrvatska istorijska zbivanja i dokumente, sve je to plagijat srpskog istorijskog baštinstva. Još kad uvažimo tvrdnju jednog između retkih Hrvata prošlog stoleća dr. Tome Maretića da Hrvatske ni u doba Konstantina Porfirogenta nije bilo, već da ju je Porfirogent naprosto izmislio (,,Slaveni u davnini“ str. 69), onda dobivamo objašnjenje za nepresušna vrela hrvatske šovinističke megalomanije i apetita na ono, što se nikada nije hrvatskim nazivalo.

Obašnjavati čistom istinom uzroke srpske nacionalne dekadencije, ili osuđivati nosioce toga uzroka isto toliko znači, koliko stajati na srpsko-slavenskom stražarskom mestu. Jer, nema više ničega, što bi moglo biti cena da se prećute mnogobrojni momenti, koji su poput nepisanog pravila sistematizirani u nastojanju, da se za ljubav hrvatstva i jugoslavenstva žrtvuje bogatstvo srpske istorijske tradicije ili koja od davnina srpska teritorija.

Izgledalo bi na prvi pogled čudnovato, da prečansko srpstvo sa svoja preostala tri miliona stolećima sve do 1918. godine odoleva neprestanim katoličko-hrvatskim nasrtajima, da bi zatim, za svega dve decenije od oslobođenja doživelo svoju katastrofu. Onaj, međutim, ko poznaje istoriju prečanskih Srba i ko je pratio razvoj događaja od 1918. godine pa dalje, neće se i ne može začuditi. Jer, odvojeni silom prilika od matične zemlje, Srbi pod Austrougarskom bili su upućeni na duhovno samoodržanje, koje su sprovodili onako, kako su nalazili za najcelishodnije. Cenom svoga junaštva, Srbi su u izvesnim razmacima plaćali mnoga autonomna prava, koje drugi narodi Austrougarske, pa ni Hrvati nisu mogli imati. Sve je to bila cena samoodržavanja u srpstvu, pravoslavlju i svetosavskoj tradiciji. Godine 1918. unešen je ovaj drugi deo srpskog istorijskog kapitala u sklop opšte srpske brige, sa duhovnim centrom u Beogradu. Nesreća je htela, a i bio je interes tuđina, da se iza toga istorijskog datuma legne na lovorike i da se duhovna briga (izuzimajući ovde crkvu), poveri onim Srbima, koji su slabo ili nikako poznavali ne samo istoriju prečanskih Srba, već, reklo bi se, i matične zemlje Srbije. Zavaravan lažnim bratstvom, Beograd je zatim utonuo u neku vrstu materijalističkog sna i trošio osnovni srpski duhovni kapital, gledajući besprimernu harangu neprekidnog gusarenja po srpskoj istorijsko-etničkoj baštini, kao i bezobzirnog vređanja najvećih srpskih svetinja. Ravnodušnošću jednakom nacionalnom zločinstvu, posmatrala je uspavana metropola, sem nekoliko časnih izuzetaka, plansku pripremu onoga što se odigralo početkom 1941. godine sa Srbima severozapadno od Save i Drine. Žrtvovani su mnogi umovi iz redova prečanskih Srba, koji su obiljem svoga istorijskog iskustva i znanja jedini bili kadri da se odupru invaziji hrvatske istorijske naduvenosti. Ljudima, koje su zbog njihovih nesposobnosti Hrvati sami birali iz srpskih redova, jer da tobože samo u njima imaju „povjerenje" ili da sa njima mogu „surađivati“, poveravano je donošenje i takvih sudbonosnih odluka, kojima ni po istorijsko-etnografskoj znanosti o prečanskim Srbima, ni po svojoj srpskoj nacianalnoj zrelosti nisu bili, dorasli. Nisu retki slučajevi, da su ovakvi srpski nesposobnjakovići poput onih koji su kao „stručnjaci“ rešavali „hrvatsko pitanje“ u godini 1939., ministarske stolice Hrvatima plaćali delovima srpskog istorijsko-etnografskog i životnog prostora. Na isti način, retko koja grana srpskog javnog života od 1918. godine na ovamo nije bila protkana vešto poturenim greškama, koje su najzad našle primenu u hrvatskom slučaju iz 1941. godine.

Usled posleratne izopačenosti, kada su materijalni momenti potisli srpsku nacionalnu aktuelnost, požurili su neki srpski učenjaci da svoja naučna dela inspirišu željom za dobiti. Među ostalim delima, desilo se to i sa Stanojevićevim istorijskim atlasom, ukoliko se odnosi na Dušanovo carstvo. S jedne strane bojazan od kritike hrvatske „povijesne“ nezasitosti, a s druge materijalni obziri, učinili su da se osakati srpski istorijski prostor i da se hrvatskim aspiracijama prepusti i ono, što dotle još nije bilo izloženo hrvatskoj gramzljivosti. Sve to, razume se, u želji, da hrvatski krugovi pristanu na takav srednjoškolski udžbenik, koji će docnije postati naučno pravilo i predmet našeg odricanja, da bi nam ga hrvatska naduvenost u svako doba mogla staviti pred nos. Usporedimo li dakle kartu Dušanovog carstva po Stanojeviću sa originalnom nemačkom kartom o istome carstvu, rađenom u Dušanovo doba, a pronađenom u Pečujskom vojnom arhivu i objavljenoj u 8. broju „Slavonije“ za godinu 1939. vidimo, da su po Stanojevićevom atlasu Srem sa delom Slavonije i Bosna sa dobrim delom južne Dalmacije prinešeni kao žrtva Bogu matermjalizma. (Vidi nemačku kartu „Serbien unter Tsar Dushan“).

 

Srbija pod carem Dušanom

Image286.jpg

Nemačka karta: Srbija iz Dušanova doba
Karta pronađena u pečujskom vojnom arhivu

Prema nemačkoj karti pronađenoj u pečujskom vojnom arhivu – rekonstrukcija V. Raičević
(Bugarska je na karti označena kao tributalna država)

 

 

Tako su teorija o srpsko-hrvatskom bratstvu i bojazan od kritike susednih naroda, čiji su interesi zadirali u srpski istorijsko etnički prostor, osakatili osnovne podatke o starini srpskoga imena i uneli stranu tendenciju koja se docnije kao nezvan gost pretvorila u srpsko naučno pravilo. Može li se čime drugim objasniti, da mnogi strani pisci pre i posle Hrista spominju jake i organizovane Srbe, dok srpski pisci izbegavaju ne samo da to istorijsko bogatstvo ma i sa rezervom citiraju, nego većina od njih izbegava o tome ma šta reći. Može li se oprostiti i takav greh, da su daleko bogatiji prvi, slepilom hrvatskog šovinizma još neobuhvaćeni hrvatski pisci u materijalu o starini srpskoga imena, nego je to slučaj sa Srbima, koji su imali da dadnu smer, kojim će se istraživati srpska prršlost. U odnosu prema Hrvatima, naša je bolećivost išla tako daleko, da su naši „učenjaci“ izbegavali citate prvih hrvatskih istoričara, koji su raspolagali čitavim bogatstvom podataka o Srbima i njihovim zemljama u okviru bivše Austrougarske. Radi te bolećivosti, koja se pre mogla nazvati slabošću, mogao je poznatizagrebački srbožder „Obzor“ u svome 258. broju iz godine 1893. napisati: „Taj veliki srpski narod, čim se raselio i došao u doticaj sa drugim narodima, opadao je i gubio se, dok se ne snizi na narodić od 8,000 000. U samom sebi nosio je klicu razdora. Nije se više htio zvati srpskim već jedni zamijeniše srpsko ime ruskim, drugi s poljskim, treći s češkim itd. Ostavimo li po strani šta je „Obzor“ ovime nehotično potvrdio, da su se svi Slaveni u davnoj prošlosti zvali Srbima, on je ovime hteo što reljefnije predstaviti srpsku nacionalnu dekadenciju, ali je smetnuo sa uma, da ono što vredi za ostale slavenske narode otpale od srpstva, ne može imati ničega zajedničkog sa hrvatskim iz prostog razloga, što ni sami ne znaju odakle su došli: da li Iranci ili Goti, ili što su se u docnijem narodnom izgrađivanju udaljili od slavenske solidarnosti, te sve da su nekada propadali slavenskim narodnim naslagama. Oni su uticajem Rima, počev od Branimira pa na ovamo, prešli u potpuno slavensko otpadništvo. Razume se, ovo se odnosi na one tri županije stvarne hrvatske postojbine oko Zagreba, a ne može se odnositi na ostali deo prisvojen od Hrvatske, pošto srpski narod ne može primiti njihovo otpadništvo kao svršenu stvar, već se smatra pozvanim, da svoje nasilnim putem odnarođene sinove povrati srpskoj svetosavskoj tradiciji, a time i velikoj slavenskoj porodici.

Zahvaljujući preteranoj skromnosti srpskih istorijskih umova, koja je kao po nekom nepisanom zakonu prelazila sa generacije na generaciju, hrvatskim „suvremenim“ istoričarima nije bilo teško hrvatski apetit pomeriti sa uskog kajkavskog prostora u srpsko istorijsko i etničko područje, koje nikada u inače siromašnoj hrvatskoj istoriji ovima nije pripadalo. Da je to tačno, pozivam se na samog poglavnika Antu Pavelića i njegovu radio poruku upućenu preko kratkotalasne radio stanice u Zemunu američkim Hrvatima između 1. i 2. decembra 1941. godine koja pored ostaloga kaže:

„Nezavisna Država Hrvatska veća je nego je bila ikada u povijesti i proteže se od Mure, Drave i Dunava, pa do Jadranskoga mora" („Hrvatski List" od 3. XII. 1941.).

Mi znamo na koji je način Hrvatska, a da i ne govorimo o „Nezavisnoj državi Hrvatskoj“, postala veća nego je ikada u „povijesti“ bila. Ono što je veće, predstavlja stopu po stopu otete srpske zemlje i to ne viteštvom, jer to nije hrvatska osobina, već smišljenom katoličkom akcijom dirigovanom izvan Hrvatske, a preko nje. Tako je katolička Evropa vraćala dug srpstvu za ono, što je srpstvo vekovima stajalo na predstraži evropske crvilizacije od muslimanske opasnosti. Zavaravano farisejskim izjavama o tobožnjem bratstvu, srpstvo je previdelo opasnost sa zapada, pa dok je po cenu neprocenjivih žrtava u krvi i pregnućima vekovima uspelo da odbrani stopu po stopu svoga podneblja i srpske kulture na istočnom delu svojih zemalja, gubilo je na drugoj strani svoju najčistiju narodnu skupinu u tolikoj meri, da su tri stare hrvatske županije mogle postaviti katoličko-hrvatsku platformu, odakle se već decenijama na sve strane eksportuje fikcija o„ tisućgodišnjem povijesnom pravu“ na ono, o čemu im poglavnik pred licem celog sveta nehotice reče, da nikada u istoriji nije Hrvatskoj pripadalo. Pa ipak, i posle vekovnih progona i prisilnsg prekrštavanja, čija je egzekutiva voljom rimokatoličkih vladara prepuštavana Hrvatima, posle Terezijinog doba, kada su zbog ljubavi prema svojoj hrišćanskoj i svetosavskoj tradiciji nastupili toliki srpski pokreti u cilju iseljivanja, da je Marija Terezija bila prisiljena na granicama postaviti vojne formacije radi sprečavanja masovne seobe, ipak je još 1910. godine na teritoriji današnje „Nezavisne Države Hrvatske" bilo 1.569.848 Srba. U isto vreme, broj Hrvata nije prevazilazio cifru od 2.476.575. Kada se još uzme u obzir, da ove cifre proizlaze iz zvanične hrvatske statistike za godinu 1910., odnosno iz doba potenciranog hrvatskog šovinizma na štetu Srba u ovim krajevima, tek se tada može uočiti, kolika je bila srpska stvarnost iznad suvoparnih cifara zvanične, hrvatske statistike. Šta bi se tek moglo reći za etnički odnos između Hrvata i Srba nesporedno pred proglašenjem „Nesavisne Hrvatske“, kada se srpstvo donekle i pored režima koji je vladao u Banovini Hrvatskoj donekle moglo ispoljiti.

U Hrvatskoj je odomaćena poslovica, da su Hrvati dobri sluge, ali loši gospodari. Da su bili dobri sluge, to smo znali i pre 1918. godane, ali da su bili loši gospodari, o tome smo se mogli uveriti kroz svih 23 godine zajedničkog života do 1941. godine, kada je njihovo gospodarenje triumfovalo ne toliko slomom Jugoslavije, koliko srpskim stradalaštvom. Kada se pažljivo prati život hrvatskog naroda kroz vekove, dolazi se do zaključka da se ceo hrvatski narodni život sastoji iz značenja one poslovice o dobrom slugi i lošem gospodaru. Ta Hrvati su svoga nekrurisanog kralja Petra Svačića ostavili posle borbe na Gvozdu, da mu nesahranjeno mrtvo telo raznose gavranovi, samo zato da bi time što jače istakli podložnost Mađarima i mađarskoj vladalačkoj lozi. To međutim ne bi ni u koliko moglo zanimati srpstvo i srpska-istorijska zbivanja, da time nije započeto jedno mučno doba, koje je srpstvo s one strane Drine i Save bacilo u vekovnu, često puta nejednaku borbu za očuvanjem srpskog obeležja, Srpske vere i tradicije.

U pomanjkanju sopstvene vojničke, a i kulturne prošlosti, Hrvati su, naslanjajući se na katolički stav vladara kojima su nudili Zvonimirovu krunu, uspevali stavljati hrvatsku firmu preko isključivog srpskog samovlasništva i ishoditi često puta katoličke povlastice za odnarođivanje Srba i njihovo privođenje katolicizmu. Ali, o tome docnije. Na ovom nas mestu interesuje, šta je bilo sa srpstvom za vreme takozvanog hrvatskog kraljevstva od Tomislava pa do Svačića (954. - 1102.). Pre nego čujemo o srpstvu u tome razdoblju, još jednja konstatacija: Hrvati su za vreme te takozvane „samostalnosti“ zaista „položili“ ispit iz takozvanih „organizatorsko-ratnih veština“ i jedva se kao narod sa svojom tobože organizovanom državom održao 17 decenija.

 Извор :Псуњски

Share this post


Link to post

Предсједник Удружења грађана "Јадовно 1941." из Бањалуке Душан Басташић изјавио је у Београду да антисрпска хистерија која влада савременом Хрватском доприноси томе да се злочини почињени над Србима у Независној Држави Хрватској /НДХ/ негирају и игноришу.

 

Потписујем сваку реч у тексту изнад!

Share this post


Link to post

pripegala odlični su tekstovi. 

 

u Hrvatskoj sam a ako mogu svakoj osobi priči otvoreno i sa srcem velika je vjerovatnost da će i meni ta osoba jednako odgovoriti. Svi mi ljudi imamo nešto zajedničko što nam je bliže i važnije nego nacija, Srbin, Hrvat, i kada imaš takvu struju u svojem životu tada je sve lakše. 

 

Nisu svi Hrvati ustaše, oni su u velikoj većini ustaše u light verziji - znači grozi se ubijajanja, paljenja, progona, reći će ti ''nisam ja za to'' (kao i svaki čovjek na kugli zemaljskoj) ali u isto vrijeme nasjeda na priču o zlim Srbima, razvija mržnju prema Srbima (koja ne uništava um do te mjere kao kod klasičnih ustaša pa ostaju pripitomljeni, ne ubijaju) i naravno kao i svaki ustaša diše za nezavisnu Hrvatsku. Znači Hrvatima je kod ustaša sve ok osim metoda kojima su se služili. jer mislim, ako bi imao 4 i pol miliona ljudi koji podržavaju ubijanja, klanja, to bi bio teško bolestan narod a sigurno tako nije. Može se pričati o velikom broju tih monstruma, zločinaca jer u Hrvatskoj je broj tih zlikavaca peterostruko veći nego u drugih naroda. Na ustaše su se gadili i nacisti i čak je bilo pokušaja od strane Njemaca da spriječe masovna ubojstva po srpskim selima. Ne treba Hrvate strpati tu u cjelini kao narod, sad kao svi su takvi, ne, to ne bi bilo fer, ali opet neke stvari treba znati.

 

 

 

 

Share this post


Link to post

 Jer nije uzalud onaj ruski pisac Nikola Dorunov napisao: „Milioni Srba postavši rimokatolici, pretvoriše se u Hrvate" („Države i narodi“ str. 105), niti je ruski general Gurko u „Varšavskom dnevniku“ za mesec oktobar 1890. napisao o svojoj poseti Zagrebu i ovo „Došao sam u stolicu pokatoličenoga srpstva“. („Države i narodi“ str. 105). 

 

 

 Jer, još ruski istorik Nikola Dorunov nije zabadava o Hrvatima rekao: „Milioni Srba postavši rimokatolici, pretvoriše se u Hrvate", („Države i narodi“ str. 105), niti je jedan drugi ruski putopisac o svojoj poseti Zagrebu bez razloga rekao: „Došao sam u stolicu pokatoličenog srpstva“. („Srbi u davnini“ str. 84)

 

 

 

Svaki pisac ima neke svoje podatke ?? 

Share this post


Link to post

 Jer nije uzalud onaj ruski pisac Nikola Dorunov napisao: „Milioni Srba postavši rimokatolici, pretvoriše se u Hrvate" („Države i narodi“ str. 105), niti je ruski general Gurko u „Varšavskom dnevniku“ za mesec oktobar 1890. napisao o svojoj poseti Zagrebu i ovo „Došao sam u stolicu pokatoličenoga srpstva“. („Države i narodi“ str. 105). 

 

 

 Jer, još ruski istorik Nikola Dorunov nije zabadava o Hrvatima rekao: „Milioni Srba postavši rimokatolici, pretvoriše se u Hrvate", („Države i narodi“ str. 105), niti je jedan drugi ruski putopisac o svojoj poseti Zagrebu bez razloga rekao: „Došao sam u stolicu pokatoličenog srpstva“. („Srbi u davnini“ str. 84)

 

 

 

Svaki pisac ima neke svoje podatke ?? 

Божидар Кљајевић, етнолог, историчар, географ и књижевник, објавио је дванаесту књигу. После прошлогодишње, „Потомци Немањића у српском роду” сад је издао „Старе српске племићке породице у Херцеговини”. И ова открива низ тајни и има, каже Кљајевић, „задатак да врати српски понос који је изгубљен у одређеним тешким временима”.

Рођен је 6. јануара 1953. у Косаници код Пљеваља. Био је професор у ваљевском крају, Земуну и Београду. Члан је Удружења књижевника Србије.

Живи у Земуну. У браку с Ружицом, професором, има два сина, инжењере: Љубодрага (30) и Предрага (26).

Од кад састављате родослове?

Пореклом српских породица бавим се 39 година, још од студија на групи за историју и географију, а све на темељу метода и радова великана српске науке, академика и професора Јована Цвијића и његових следбеника. Тако није остала тајна порекла српских великана: Николе Тесле, Милутина Миланковића, Михајла Пупина, Руђера Бошковића…

Одакле је Руђер Бошковић?

Његов отац Србин Никола, трговац, живео је у околини Требиња. Славио је Светог Ђурђа. Отишао је у Дубровник и прихватио католичку веру да би, због трговине, могао да иде, несметано, у Италију. На једном од тих путовања се заљубио у Италијанку Паулу Батера и оженио се. У том браку рођен је Руђер, који је добио име по ујаку. Руђер је био истакнути професор математике и астрономије, а његов отац се посебно памти по великом делу.

Шта је то учинио Никола, Руђеров отац?

У време кад је горео манастир Милешева, крајем 17. века, Никола је својим златом купио од Турака златни крст и сребрну кутију у којој је била рука Светога Саве. То је предао Православној цркви. Рука Светог Саве, после вековних путовања сад се опет налази у манастиру Милешеви.

Зашто Хрвати својатају Руђера?

Само због преласка његовог оца Николе у католичку веру. Али то, кад је о Балкану реч, није важно, јер с овог простора, упркос владавини три вере: православној, католичкој и муслиманској – сви народи су исти. Они су раздвојени стицајем околности и, углавном, по жељи силника који су долазили на ове просторе. И тако смо постали удаљени народи без икаквих потреба. За ово имам примере по којима су велики Хрвати, чак националисти, уствари људи српског порекла.

Који су то људи?

На пример, то је хрватски певач националистичких, па и усташких песама, Марко Перковић Томпсон чија породица вуче порекло из источне Херцеговине, из старе српске породице. На тој листи Хрвата српског порекла, из старих српских породица, из источне Херцеговине, су и председник Динама из Загреба Здравко Мамић и сплитски певач Оливер Драгојевић.

 

Ovim nisam zelio da utjecem na vase razmisljanje , ali sam zelio da ipak shvatite neke cinjenice . . .

Nisu ovo jedini primjerci .Ima ih na hiljade . Pogledaj te recimo Tompsona .

Mogao sam jos materijala postaviti . Nisam . Iz jednostavnog razloga "nisam zelio da mislite da vas maltretiram " .

Ali ipak razmislite .

U ovom najzadnjem i najsvjezijem posljeratnom unijacenju je cak i patrijarh  Ruske pravoslavne crkve pisao otvoreno pismo papi sa   pitanjem "gdje su srbi iz Hrvatske odnosno Krajine ". . .

Share this post


Link to post

Ovim nisam zelio da utjecem na vase razmisljanje , ali sam zelio da ipak shvatite neke cinjenice . . .

Nisu ovo jedini primjerci .Ima ih na hiljade . Pogledaj te recimo Tompsona .

Mogao sam jos materijala postaviti . Nisam . Iz jednostavnog razloga "nisam zelio da mislite da vas maltretiram " .

Ali ipak razmislite .

U ovom najzadnjem i najsvjezijem posljeratnom unijacenju je cak i patrijarh  Ruske pravoslavne crkve pisao otvoreno pismo papi sa   pitanjem "gdje su srbi iz Hrvatske odnosno Krajine ". . .

 Grome... ovaj moj post se odnosio na nesto drugo  .na jednoj temi je stavljen jedan tekst ,onda na drugoj isti tekst sa malim razlikama . 

 

Istina je da je Doronov na stranici 105 to napisao . ali nije istina da je General Gurko na istoj stranici rekao to sto je napisano . 

 

Onda imamo drugi tekst ,gdje imamo opet stranicu 105 gdje Doronov isto kaze ,samo sto u ovom slucaju isti Doronov kaze na stranici 84 "Srbi iz davnina" , Znaci na jednom mjestu je to izjavio General Gurko ,dok je u drugom tekstu to rekao Doronov .  

 

Zato sam i napisao komentar :Svaki pisac ima neke svoje podatke .

 

 

Perkovic ,jel ima danas porodica tog prezimena u istocnoj hercegovini ?

Share this post


Link to post

Perkovic ,jel ima danas porodica tog prezimena u istocnoj hercegovini ?

Vjerovatno onoliko koliko ce Srba biti u Krajini za nekih 20 - 30 godina . . .

Share this post


Link to post

ASIMILACIJA je spor ali jako delotvoran proces ! Da imamo bilo kakvu autonomiju u tzv HR proces bi bio sporiji ...  Nakraju ce biti kao i sa Srbima pod vodsvom Arsenije Carnojevica u Sentandreji ih je bilo oko 30 000 sada ih nema 3 familije ...Nose Srpska prezimena ali su u sustini Madjari ....

Share this post


Link to post

 

 

За цркву пета колона влада Хрватском

Ј. Керблер | 02. март 2014

ЗАГРЕБ

ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА

У досад најжешћем нападу Католичке цркве на леву власт у Хрватској, сисачки бискуп Владо Кошић, на миси ”За Домовину”, оптужио је хрватске политичаре који се састају са српским, замерајући им да им се клањају.

 

- Наши се политичари клањају онима који су пре двадесет година разарали нашу земљу, обећавајући да ће им великодушно помагати у напредовању за чланство у Европској унији и не тражећи никакву ратну одштету за силна разарања у Домовинском рату. Није им важно ни поштовање граница, ни одрицање од тоталитарне идеолошке матрице - рекао је Кошић, оптужујући хрватску власт да политику воде синови удбаша и најгоришх злочинаца.

Таква канонада оптужби цркве на рачун власти није се у Хрватској чула још од завршетка Другог светског рата. Никада нису пале тако тешке речи, попут оних да у Хрватској постоји пета колона, ”они који нису никада желели слободну и самосталну Хрватску”. Сисачки бискуп, који је у последње време и ”портпарол” католичке цркве, рекао да је су припадници те ”пете колоне”, уместо да су гледали заједничке интересе, остваривали само своје властите, ”упуштајући се у колективну отимачину националног блага”.

 

ЈОСИПОВИЋ БЕЗБЕДАННАКОН грубог директног напада на Иву Јосиповића, сада се јавила и црква, али све то још више јача позицију хрватског председника уочи избора. Готово је сигурно да више нико неће да га угрози, поготово што је и Колинда Грабар Китаровић, помоћница главног секретара НАТО, престала да се у име ХДЗ супроставља популарном председнику.

 

За бискупа Кођића Хрватска је у великим проблемима, јер се читава нација налази у стању безнађа.

Као да смо залутали на слепи колосек - каже Кошић и ређа проблеме, од апатије, одласка младих људи из Хрватске, драстичног пада бројарођене деце, одлагања младих да ступе у брак, незапослености...

Кошић оптужује пре свега полтичаре из садашње леве власти који су по њему криви за духовну пустош, који не воле Хрватску, па изврћу ”и истину о победнику из рата”.

Они су спремни да се понижавају пред још присутном и никад одбаченом политиком територијалне претензије и отимања хрватских простора, хрватских културних и научних генија идостигнућа - каже сисачки бискуп.

Наследници бивше комунистичке елите, а ту Кошић вероватно мисли на Иву Јосиповића и Зорана Милановића чији су очеви припадали бившој, комунистичкој власти, по сисачком бискупу распоређени су на најважније политичке и економске положаје и владају Хрватском.

Заводе народ, до те мере смо излуђени, да многи не верују у будућност Хрватске. Као да нас је ухватила у замку нека наша зла коб, те не знамо да изађемо из тог загрљаја који нас ломи, не само физички, већ и духовно.

Кошић закључује да је у Хрватској, под левом власти, понос постао срамота, а срамота понос.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this