nikola-simicevic

GENOCID NAD SRBIMA U HRVATSKOJ

Recommended Posts

ГЕНОЦИД НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ НА КРАЈУ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА

УВОД

Античка теза о кружном току историје, ма како многима деловала као својеврстан фантазам, када је у питању судбина српског народа са територије Хрватске1 показала се веома уверљивом. Историја хрватских или боље речено, крајишких Срба јесте црна хроника страдања и мукотрпне борбе за голи опстанак. Вековима нападани и притиснути од римокатоличке цркве која је тежила да их поунијати, хрватског племства које је тежило да им наметне феудалне окове кметова, хабзбуршких власти за чије интересе су масовно гинули у ратовима, Турака који су упадали у њихове крајеве вршећи пљачку, уништавања села и убиства, национално свесне хрватске интелигенције и хрватских политичких странака у 19. веку и најзад у двадесетом веку два пута изложени стравичном геноциду, крајишки Срби су прешли дуг пут страдања који се без претеривања може упоредити са путом кроз Дантеов Пакао. На несрећу, њихови уништитељи успели су да на самом крају 20. века, на очиглед читавог света, разоре крајишко етничко биће, то специфично етничко биће српског народа и доведу до расељавања Срба Крајишника у више десетина земаља широм света.

Ова публикација има за циљ да укаже на генезу идеје геноцида над крајишким и хрватским Србима, да објасни тезу да је страдање Срба у Хрватској у рату од 1991. до 1995. године било геноцид, као и да на фактографији – званичном резулаттима пописа становништва Хрватске из 1991 и 2001. године покаже обим присуства српског националног и етничког бића у тој земљи пре рата и његово драстично смањење као последицу геноцида. Зашто је поменути геноцид део истог геноцидног подухвата као и геноцид из Другог светског рата почињен од стране усташког режима над српским народом, која је то идеја која настаје у претпрошлом веку, а на основу које су оба геноцида почињена, јесу питања на која овај рад жели да укаже и покуша да одговори. У том смислу најпре ће бити објашњен појам геноцида, а затим учињен краћи преглед појава и дешавања у вези са формирањем и сазревањем хрватске националне политичке мисли, као и начинима и средствима њеног спровођења у сврху формирања хрватске националне државе. Дати су и покушаји њиховог тумачења кроз сажет осврт на феномен систематског затирања српског националног бића на тлу те земље са циљем да се укаже на дубину и комплексност те појаве указујући на директни везу између страдања у даљој и ближој прошлости.

О теми хрватске национално – политичке мисли, рађању и развоју геноцидне идеје према Србима у делу хрватске интелигенције, злочинима усташа у Другом светском рату, као и о догађајима у рату од 1991 до 1995 године писано је прилично, да тако да ја не бих да много тога понављам, већ првенствено да дам један сажет приказ тих питања и објасним тезу да је над српским народом у Хрватској у сам освит 21 века, у рату деведесетих година почињен геноцид. У другом делу публикације дат је списак свих општина и насеља у Хрватској у којима су Срби чинили већинско становништво према попису из1991. године(пре геноцида), а затим је кроз кратко поређење са пописом из 2001 године дата чињенична слика о последицама геноцида над српским народом у Хрватској.

КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ КРАЈИШКИХ СРБА ДО КРАЈА 19. ВЕКА

Историјски помен Срба на простору данашње Хрватске, који је узгред речено, старији од историјског помена Хрвата, датира још из 9. века. Франачки хроничар Ајнхард спомиње Србе у Далмацији 822. године, а у десетом веку Константин Порфирогенит, византијски цар и историограф, смешта их до реке Цетине2.

Кроз читав средњи век све до турских освајања простори Хрватске на којима су Срби чинили већинско становништво до почетка рата 1991. године, највећим делом били су у саставу држава српских династија Немањића и Котроманића. Западне границе државе Стефана Немање допирале су до Крке, Зрмање, Купе и Саве. Подизање српских православних манастира Крупе на Зрмањи 1317. и Крке на истоименој реци, око 1350. године, приписују се краљу Милутину и Јелени Шубић, сестри цара Душана удатој за далматинског великаша Младена Шубића. Ови крајеви у састав државе Котроманића улазе за време бана, потоњег краља Твртка у чијим границама већим делом остају све до коначног пада државе Котроманића под турску власт 1463. године. Део тих српских земаља у приморју пашће под власт Венеције. Касније, Хабзбуршка монархија постепено потискује Турке са тих простора и успоставља своју власт. На подручјима данашње Лике, Кордуна, Баније, Славоније и Срема под династијом Хабзбурговаца оформљена је тридесетих година 16. века Војна Крајина3 у којој је доминантан српски живаљ који ће бити изузет из феудалног устројства хабзбуршке државе. „Српска Војна Крајина је била зачетак српске државне јединице под Аустријом, оно што су Срби тражили и за шта су се и ускоци одлучно борили“4.Војна Крајина имала је своју аутономију све до њеног укидања 15. јула 1881. године Манифестом аустро – угарског цара Фрање Јосифа. Од тог тренутка Крајишки Срби потпали су под власт хрватског сабора.

ПОЈАМ ГЕНОЦИДА

Термин геноцид је кованица настала од грчке речи genos – у значењу раса, племе, и латинске речи cide – у значењу убити. Термин је први употребио јеврејски адвокат у Пољској Рафаел Лемкин 1943. године.

Генерална скупштина Уједињених нација донела је децембра 1948. године Резолуцију 260(III) D којом је усвојила Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Резолуција, којом се на међународном плану дефинише геноцид, ступила је на снагу јануара 1951. године. У члану I конвенције наводи се да је геноцид, без обзира да ли је почињен за време мира или рата, злочин по међународном праву и да чланице Уједињених нација преузимају обавезу да га спрече и казне.

У члану II Конвенције даје се прецизно одређење појма геноцида и појединачно наводе сва дела која се сматрају геноцид. С тим у вези се каже:

У смислу ове Конвенције као геноцид се сматра било које од наведених дела почињених у намери потпуног или делимичног уништења једне националне, етничке, расне или верске групе као такве:

а) убиство чланова групе;

б) тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе;

в) намерно подвргавање групе животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног уништења;

г) мере уперене на спречавање рађања у оквиру групе;

д) принудно премештање деце из једне групе у другу1.

У члану III наводи се да су кажњива следећа дела: геноцид, планирање извршења геноцида, непосредно и јавно подстицање на вршење геноцида, покушај геноцида и саучесништво у геноциду2.

Јасно је да се геноцид као појава и пре његовог прецизног дефинисања као кривичног дела дешавао у различитим епохама над различитим племенима, народима и верским заједницама. У основи геноцида лежи жеља за нестајањем једне етничке, верске или расне групације која се препознаје као некаква сметња за остваривање властитих интереса. У том смислу постојање геноцидне намере из које проистиче и реализација геноцида подразумева постојање геноцидне идеје, односно идеја о једној групацији људи као сметњи, “реметилачком фактору” како су хрватски креатори такве идеја називали Србе . Геноцид се дакле спроводи на основу неке идејне платформе. Тако Хитлерово дело “Мај камф”(моја борба) представља идејну основу за геноциде масовних размера у Другом светском рату које је спровела администрација нацистичке Немачке, дело “La Кroaсiе” Анте Старчевића представља идејну платформу за геноцид над Србима у тзв Независној држави Хрватској од 1941 до 1945 године, као и за геноцид почињен 90 – тих година на тлу Хрватске, и сл. До геноцида, дакле, никада не долази спонатно, он се спроводи плански и систематски, са дубоким утемељењем у неком идеолошком обрасцу. О настанку хрватске геноцидне идеје усмерене према Србима, њеном прерастању у геноцидни подухват биће речи у наредном поглављу.

Share this post


Link to post

КОРЕНИ И РАЗВОЈ ИДЕЈЕ О ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ

Сажимајући преглед радова о узроцима страдања српског народа у Другом светском рату на тлу тзв Независне државе Хрватске, до тада објављених, Василије Крестић у свом тексту “О генези геноцида над Србима у НДХ”1 истиче да се то страдање може и мора третирати једино као континуирани историјски процес за који дубоку идеолошку подлогу налазимо још у делима хрватских политичких мислилаца из друге половине 19. века. Ово запажање је од изузетне важности и за правилно разумевање узрока и природе трагичних догађаја на тлу Хрватске у периоду од 1990. до 1995. године који су окончани готово потпуним етничким чишћењем те државе од српског становништва. Ако се у разматрање узме хронологија дешавања у поменутом периоду – од противправног одузимања статуса државотворног народа Србима па све до акције “Олуја”, онда је јасно да се ниједан од појединачних важнијих догађаја не може посматрати изоловано од других и у кратком временском распону, већ се мора сагледати у знатно ширем историјском контексту. У том смислу велики проблем данас представља, када је у питању разматрање злочина над Србима,посебно оних масовних, често прилажење њима као догађајима који су последица неке тренутне злочиначке одлуке, без икакве претпоставке о њиховој слојевитости и трајности. Злочини према српском становништву на подручју данашње Хрватске се у различитим видовима, више или мање бруталним, више или мање масовним понављају из епохе у епоху те та њихова периодичност захтева дубљу и подробнију анализу као главни предуслов откривања њихових правих корена.

Веома је важно истаћи постојање извесне корелације између процеса формирања хрватске националне идеје и процеса настајања геноцидне идеје према Србима. За потпуније разумевање ове теме неопходно је указати на веома битни дистинкцију појмова народ и нација коју многи на жалост испуштају из вида што за последицу даје доношење не само непотпуних, већ често и погрешних закључака. Нација је виши стадијум у историјској еволуцији етничких група2 од народа; из племена настаје народ, а и из народа нација. Главно својство које одликује нацију, а које је разликује од народа јесте постојање националне свести која представља свест субјекта о припадности одређеној заједници људи која се означава као нација, из које проистиче осећај задовољства. Доминира став да је национална свест категорија модерног доба, те се у том смислу 19 век популарно назива “веком буђења европских нација”. То је и век када почињу да се формирају националне ржаве у Европи. Национална свест настаје на одређеном ступњу развоја народа и она је последица различитих друштвених процеса и историјских околности. Главни носилац националне свести сваког народа у њеном настајању јесте интелигенција која обликује и усмерава даљи развој те свести. Национална свест се темељи на знању о заједничком пореклу чланова националне групе, заједничком језику, култури, историји, из чега проистиче и свест о припадности истом колективу – нацији.

Хрватска национална свест, иако се можда у назнакама јавља и раније, формира се и свој заокружен облик добија у 19 веку као и код већине других европских нација. Она је настала на две кључне идеје: идеји хрватског историјског и државног права из које проистиче и њој веома блиске идеје о постојању само једног “политичког” народа на тлу данашње Хрватске – хрватског3. Из ове две идеје директно се рађа идеја негације српског националног бића на том простору. Како је, међутим, постојање српског националног бића било реалност и како су Срби показали отпор утапању у хрватско национално биће то је настала антисрпска идеја – идеја о Србима као реметилачком фактору за успостављање хрватске националне државе из које даље следи и идеја о уништењу Срба на том простору као нечега нужног и оправданог. Као што свако живо биће има биолошко право да се бори за свој опстанак, између осталог, тако што ће и уништавте оне који му онемогућавају живот, тако и хрватски народ има пуно право да се бори против оних који га угњетавају и спречавају да оствари своје национлано битисање које подразумева и властиту националну државу.

Србомржња дубоко је уткана у хрватску националну свест још у другој половини 19. века. Размера патолошке мржње према Србима најочигледније се види код једног од главних утемељивача хрватске националне идеје, др Анте Старчевић,који у свом круцијалном делу “La Кroacie”, између осталог каже: “У човека превладава душевно, духовно, или пак животињско. У Хрвата је оно душевно и духовно, а у Срба животињско. Србе ваља третирати, дакле као животиње”4. Ова дубоко расиситичка мисао најбоље ислуструје однос према Србима човека кога на жалост и данас у Хрватској популарно називају “оцем домовине”. Старчевић као изразито расиситички идеолог, написао је и:

“Narod hervatski smatra tu kerv za tuðu, slavo – serbsku: narod hervatski neæe terpiti da ta sužanska pasmina oskvernjuje svetu zemlju Hervata”5. Као решење источног питања он предлаже физичко уништење и затирање Срба: “žertvovat pasminu koja se u Europi preživela”.6 Еуген Кватерник, са којим је Анте Старчевић основао Хрватску странку права, чији су следбеници били др Јосип Франк, поглавар Чисте странке права и др Анте Павелић потоњи челник НДХ у Другом светском рату, у писму упућеном дон Миховилу Павлиновићу, председнику хрватске Народне странке из Далмације, написаном у Загребу 1869. године, између осталог, казао: „Ако верујемо у једнога Бога и његову правицу; ако поштујемо знаност; ако держимо, да се праведна ствар кривудањем и лажју не смије бранити, јер тиме показује да је крива: чему признавати на светој нашој земљи инфамију сербежа?...само издајица домовине и керви наше, издакице ума т.ј. знаности, може вере ради рећи на светој херватској земљи да је Серб, а не Херват. Отворено велимо дотичним, да ће знати херватски народ осветитит таково издајство, уништив такови накот вере, која је кадра из људих учини издајице керви и светињах свакому народу најмилији...Херватство, уперев се на запад, само је кадро одољети барбарству сербежа; али у ту је сверху треба имати правац, имати стално начело...Па ћете видјети, да не од Драве до мора, него од салцбуртиролских алпах до Косова и Албаније вијати ће се доскора застава чисте, неоскверњеве Херватске“7 . Снага шовинистичке србомржње види се јасно и код угледног хрватског политичара Фрања Супила који је сматрао да се питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији може и мора решити, ако не постоји други начин, њиховим уништењем. С тим у вези он је написао да Хрвати, уколико желе да еманципују Хрватску од Срба, „морају најпрво да се свих средстава(па и најгорих: у политици је којешта дупоштено) лате, до тога најпогибљенијег, јер домаћег и истојезичног народног противника било како или апсорбирају, или га иначе униште“.

Да су Срби у Хрватској од стране дела хрватске интелигенције третирани као сметња успостављању етнички чисте хрватске државе, добро сведочи и „Политичка повијест хрватског народа од почетка до данас“ Пере Гавранића из 1895. године, у којој, између осталог, стоји: „Да би ми Хрвати имали своју независну државицу као Срби, и да се не би требали ни од кога бојати, букнуо би за цијело рат између Хрвата и Срба, и тај би свакако био најпопуларнији“.

За време Босанскохерцеговачког устанка(1875 – 1878) извршен је масован прогон и затварање Срба у Хрватској, посебно у Пакрацу, Дарувару, Карловцу и Осијеку. О том прогону писала је странкиња мис Аделина Паулина Ирби: „Једини мотив томе гоњењу налази се у нечовечној мржњи Хрвата спроћу Срба. Као год што католици у Босни иду на руку Турцима против Срба, тако Хрвати у Славонији иду на руку Мађарима . Опет противу Срба“8. Тезу да су Срби главна сметња остваривању хрватских националних интереса добро илуструје и писање Гаје Радунића из 1911. године. По његовом мишљењу „најсмешнији је и данас још врло погибељан назив србски“. Радунић је сматрао да ће тај назив нестати из Хрватске и да ће бити само жалосна појава, коју ће помињати историја, јер име српско ту ће се изгубити, пошто ће све Срби постати Хрвати. По његовој оцени, српско питање стоји „као мач над главом Хрватима“ и да ће стога „свако хрватско срце да обвесели дан кад будемо видјели да су се ове нездраве биљке на нашој народној њиви изгубиле, када вдимо да сви ко један човјек приступимо озбиљном раду за остварење и ослобођење наше миле хрватске државе“9. Цитирани фрагменти књиге умногоме откривају корене србомржње у делу хрватске интелигенције. Национално свесна интелигенција Хрвата, као и национално свесна интелигенција сваког народа, нужно је тежила стварању националне државе свог народа. У случаја Хрвата, како њихов етнички простор није био компактан и у многоме прожет српским етникумом, то би онда, по мишљењу хрватских националних идеолога једини начин да се тај простор учини етнички хрватски компактним, као главни предуслов стварања њихово националне државе, био да се Срби на њему униште. Дакле, око уништења српског националног бића на територији која је сматрана за историјску територију Хрватске није било никакве дилеме; дилема је евентуално могла постојати око избора средстава да се то учини.

Након окупације и распарчавања краљевине Југославије 1941. године, Срби су се по први пут у својој историји нашли у оквиру неке хрватске државе. Такозвана Независна држава хрватска , иначе, марионетска држава, некакав псеудодржавни сателит фашистичких сила осовине, постала је простор остваривање идеје геноцида над српским народом. Размере тог геноцида почињеног од стране усташа као легитимне војске те државе су стравичне – око милион Срба и више десетина хиљада Рома и Јевреја убијених на најбруталније и најмонструозније начине, као и приближно 250 хиљада насилно покатоличених Срба. О односу који је руководство злогласне НДХ имало према Србима, можда најбоље сведочи специјални посланик нацистичке Немачке, Херман Нојбахер: „Срби су постали најобичнија дивљач за одстрел. Листа побијених недужних људи је скоро бескрајна. Сваки и најмањи усташки оружник одлазио је у такозвани редовни лов на људе, као што се у средњем вијеку ишло на срне, на јаребице. Приликом повратка јављено је ревносно о изванредно обављеном лову , како би се добило одликовање. Тако је, на примјер, усташки командант фон Војнић телеграфисао у Загреб: „Улов је данас био веома богат, укупно 500 комада“10.

О току и начинима спровођења систематског геноцида у НДХ над Србима, ја овде нећу много писати, јер је о томе писано на другим местима, већ ћу истаћи неколико изјава челника и активиста усташке државе и покрета које, по мом мишљењу, најбоље одсликавају атмосферу у којој се геноцид одвијао(цитати који следе узети су из књиге: Жарко Крстановић, Геноцидом против Срба 1992 – 1994, Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, Новинско – издавачка установа Службени лист СРЈ, Београд, 1995, стр. 103 – 106)) .

Усташки министар спољних(вањских) послова, Младен Лорковић, на збору у Доњем Михољцу 27. јула 1941. године, рекао је да се хрватски народ „мора очистити од свих оних елемената који су за тај народ несрећа, који су му туђи и страни, који у том народу растварају његове здраве снаге, које су тај народ кроз десетљећа и стољећа гурали из једнога зла у друго. То су наши Срби и Жидови“. Миле Будак, министар у влади Анте Павелића, челника НДХ, н

Share this post


Link to post

У ХРВАТСКОЈ ЈЕ У РАТУ ОД 1991. ДО 1995. ГОДИНЕ ПОЧИЊЕН ГЕНОЦИД НАД СРПСКИМ НАРОДОМ

Да бих поткрепио ову тврдњу позваћу се на Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида(видети поглавље Појам геноцида) у којој се јасно каже да је геноцид злочин који се спроводи у циљу потпуног или делимичног уништења једне националне, етничке, расне или верске групе као такве. Активности хрватске власти на челу са Фрањом Туђманом – убиства и протеривање Срба довели су до делимичног уништења српске националне групације ако се она посматра у целини и потпуног уништења српског националног бића у оквирима државе Хрватске. У члану III Конвенције се између осталог каже да се под геноцидом подразумева и „намерно подвргавање групе животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног уништења“; хрватске власти су избацивањем Срба из устава, као и репресијом и терором који је реализован и кроз врло перфидну психолошку тортуру над Србима пропагирањем усташких идеја и истицањем усташких симбола у срединама где су живели Срби, а који су Србе подсећали на страхоте које су тада пре мање од педесет година преживели, свесно подвргавале српску заједницу животним условима који су требали довести до њеног уништења на тлу Хрватске. Због тога је још пре избијања ратних сукоба велики број Срба напустио подручја Хрватске у којима су били у мањини и иселио се из те државе. Акција хрватских оружаних снага „Олуја“, како се јасно види из горе цитиране изјаве Фрање Туђмана, имала је за циљ уништење српског националног бића у Хрватској. Намера геноцида је остварена: по попису становништва Хрватске из 1991 године у тој земљи је живело 581 663 Срба, а само десет година касније, према попису из 2001., 201 631.

Као што је већ наглашено, геноцид се не дешава никада сам од себе, већ упориште има у некој идеологији; када је у питању геноцид над Србима у Хрватској окончан акцијом „Олуја“ 1995. године, онда је јасно да његова идеолошка платформа лежи у делима и списима Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Јосипа Франка, Анта Павбелића, Фрања Туђмана и других који су решавање хрватског националног питања видели кроз уништење српког националног бића на простору који је по њима требало да припада Хрватској.

СРБОМРЖЊА У ХРВАТСКОЈ ДАНАС

Данашње прилике у Хрватској по питању односа према Србима ни по чему се суштински не разликују од прилика у време Туђманове хадезеовске власти. Србомржња је и даље у значајној мери присутна, и даље, само на један суптилнији и затворенији начин представља главну детерминану хрватске националне идеологије. Као о узроку рата у Хрватској се и даље говори о „великосрпској агресији“, без помена о насилном избацивању Срба из устава, о угрожавању људсјих права Срба у тој земљи на почетку деведесетих; акција „Олуја“ у којој је убијено око 2 хиљаде људи српске националности, њих око 250 хиљада протерано у суровом етничком чишћењу, уништено на стотине села, десетине хиљада објеката у српском власништву, мноштво верских и културно – историјских споменика, и даље се назива „величанственом“, „ослободилачком“, „јуначком“. 4. август, дан када је та злочиначка акција почела, у Хрватској се данас слави као државни празник; на десетогодишњицу њеног отпичињања, 4. августа 2005. приређене су широм Хрватске свечане прославе на којима су били присутни највиши хрватски званичници, опозициони лидери, многи представници католичке цркве у Хрватској, као и многе познате личности из културног и јавног живота Хрватске. У многим градовима Хрватске, укључујући и оне у којима су Срби били већинско становништво пре геноцида деведесетих година, многе улице и тргови носе имена озлоглашених србомрзаца и доказаних злочинаца или идеолога злочинаштва према Србима: Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Мила Будака, Фрање Туђмана и других.

Повратка Срба на своја огњишта практично и нема осим неких спорадичних. Хрватска власт у циљу чувања тековина геноцида над Србима смислила је још један начин етничког чишћења – неупоредиво перфиднији и лукавији од оног које је спроводила хадезеовска власт – преко тајних оптужница. Више хиљада Срба налази се на скривеним оптужницама за наводне ратне злочине, тако да многи из страха да нису којим случајем на некој од тих оптужница не усуђују се вратити се у своје завичаје из којих су силом протерани.

СРБОМРЖЊА И ХРВАТСКА НАЦИОНАЛНА СВЕСТ

Када се упореде намере хрватских националних идеолога из 19. века за уништењем српског национланог бића на тлу Хрватске и начини на које је то уништење спровођено од стране усташког режима Анте Павелића у Другом светском рату и неоусташког режима Фрање Туђмана деведесетих година прошлог века, очигледно је да између њих постоји јака и нераскидива веза. Та веза јесте идеологија хрватског национализма чија је кључна идеја србомржња.

Када се све наведено има на уму, онда се као логично поставља питање, постоји ли нека органска веза између хрватске националне свести и мржње према Србима, и ако постоји каква је природа те везе.

Национална свест, као свест о припадности појединца одређеној нацији, представља фактор кохезије људи који се препознају као припадници једне националне групе. Тиме се појединци уједињују у један колектив који одређујемо као нацију. Природа сваког колектива, колектива као таквог, јесте таква да припадник колектива предаје део властитог идентитета колективу и онда се кроз збир тих појединачних „датих“ делова идентитета појединаца формира некакав идентитет колектива који сада утиче на његове припаднике. Између колектива и појединца постоји чврст узајамни однос. Оно што је колективно припадници колектива препознају као своје заједничко и што је тога више то је свест о припадности колективу јача и тиме колектив чвршћи. Када је конкретно у питању колектив хрватске нације, онда је фактор кохезије његових чланова хрватска национална свест. Та свест сазрева у 19. веку; они који су је креирали дубоку у њу су утакли србомржњу. То нас наводи на закључак да је србомржња иманентна хрватској националној свести, и једном њеном сегменту свакако јесте. Мржња према Србима јесте једна болесна клица коју су у хрватску националну свест уткали њени креатори. Да ли ће и на које све начине та клица да се развије зависи од околности. Једно је извесно – та клица постоји и то се јасно да видети из свега горе реченог. Оно што људе који се осећају Хрватима интегрише у хрватску нацију – хрватска национална свест у себи носи клицу болести која се на националном нивоу може претворити у колективну патологију. Како то изгледа видело се 1941, 1991 године, али и данас на прославу десетогодишњице акције масовног убијања и протеривања Срба. При томе не желим никако да кажем да је хрватска национална свест у целини болесна; то би значило да би сваки човек који се национално осећа као Хрват нужно мора бити србомрзац, што је далеко од истине. Хрватска национална свест болесна је само у једном свом делу и отклањање тог патолошког, србомрзачког елемента из хрватског националног бића једини је начин за колективно оздрављење и отржњење хрватског народа из кога би уследио и престанак подстрекивања антагонизма са њихове стране према Србима као главни предуслов за нормализацију односа и суживот у толеранцији Хрвата и Срба.

Share this post


Link to post

РЕЗИМЕ

Србији као националној држави целокупног српског народа недостају јасно дефинисани национални и државни интереси. Прецизно дефинисање тих интереса нужно је за њихово постизање; као и у обичнoм животу човек да би решио неки проблем мора тачно знати шта решава. Следећи корак морао би бити темељита и детаљна израда стратегије за реализацију тих интереса, чији би свакако један од најважнијх елемената била агресивна дипломатска активност. Многи у свету не знају чак ни где се налазе Србија и Хрватска, многи немају никакву представу о Србима и Хрватима као народима, а поготово не о њиховим међусобним односима. Осим тога, никоме у свету неће пасти на памет да решава проблеме српског народа ако сами Срби ћуте о њима. Са којим правом можемо очекивати да се, рецимо, Француска заложи за покретање питања повратка Срба у Хрватску и враћање њима статуса конститутивног народа у тој земљи, ако Србија о томе ћути. Зашто би ма коме у Енглеској стало да се утврди пуна истина о холокаусту над Србима у НДХ, ако са српске стране за то не постоји јака иницијатива. Ствари само привидно делују компликоване, а у суштини су мање – више једноставне; илузија њихове сложености се свесно од одређених гарнитура креира како се оне не би решавале. Срби су имали статус државотворног народа у Хрватској све до 1990 године када је тај статус Србима одузет на противуставан начин. Проглашење Срба за националну мањину у Хрватској било је насиље над правом пар екселанс. Геноцид над српским народом у Хрватској се десио пo други пут у дведесетом веку и та држава је етнички готово у потпуности очишћена од Срба. А ко о томе од државних званичника Србије данас говори? Колико још времена треба да прође па да о томе званична Србија проговори? Какав је то завет ћутања поново на снази? Да ли је он само наставак оног ћутања о геноциду масовних размера према Србима у Павелићевој Хрватској коју је наметнуо тоталитарни Брозов режим и која је одиграла пресудну улогу у потпаљивању и распламсавању новог ратног пожара на овим просторима непуних педесет година касније? У име чега се опет ћути, у име које то нове монструм идеје каква је била она тзв. братства и јединства? Докле ће више жртве српског народа да буду табу тема чак и за српске званичнике. Да ли су српски властодршци свесни да нас свака изгубљена година на пољу решавања питања Срба из Хрватске вишеструко више кошта од сваке претходне. Српски политичари, како оно на власти, тако и они у опозицији, Српска православна црква, Српска академија наука и уметности, угледни српски интелектуалци, и на крају, Срби уопште, морају бити свесни чињенице да су они ти који о српским националним интересима морају да брину, да су они ти који морају свету да указују на проблеме угрожености права Срба, да раде на ширењу истине о масовним српским страдањима у даљој и ближој прошлости, о карактеру рата који је српска страна водила деведесетих година на простору бивше Југославије.

Србији као држави недостаје гарнитура озбиљних политичара који ће најпре да успоставе ред заснован на демократским принципима, не на дикатури, како је то учињено после Другог светског рата и ојачају државне и друштвене институције које само ако су чврсте и добро организоване могу бити гарант укупне стабилности државе и друштва. Србија је данас болесна држава, српско друштво болесно друштво које су инфицирале најразличитије социјалне девијације. Свакако најбоља дијагноза данашњег стања код нас је анархија – у Србији не постоји чврста коегзистенција чинилаца власти. Србија све више личи на коло у коме свако игра према сопственим правилима и по сопственом нахођењу. Јасно је онда да у таквој ситуацији не може ни бити неке активне и добро осмишљење националне политике.

Истину о геноциду над српским народом у Хрватској систематски замагљују и кривотворе и неке невладине организације чији несметани рад у Србији представља свакако један од најбољих показатеља хаотичности у коме се српска држава налази. Инсистирајући константно на некаквој великосрпској агресији на Хрватску као узроку рата отворено потиру непобитну чињеницу о доласку на власт у тој држави гарнитуре људи створене по идеолошком обраsцу нацистичког усташког режима и њиховој тежњи да силом успоставе независну хрватску националну државу кроз негирање и уништење српског националног бића. У складу са својом намером, одмах су започели репресију и терор над српским становништвом, укинули Србима статус конститутивног народа, што је и било главни и кључни разлог за избијање грађанског рата у Хрватској. Стога, отпор Срба који је прерастао у оружани отпор био је легитиман чин једног народа да заштити своја права и спречи сопствени нестанак. Не знам како неко може бити агресор ако само брани себе и своју кућу. Осим тога, ЈНА као легитимна војска једне државе имала је пуно право да заштити суверенитет своје земље на читавој њеној територији од деловања разних терористичких и паравојних формација, каква је био и тзв Збор народне гарде. Рат у Хрватској почео је још 1991, а она је као држава призната тек 1992 године, па се као логично намеће питање како уопште може бити извршена агресија на државу која не постоји. Такође, инсистирањем на бесмисленој тези да су у поменутом рату најтеже злочине починили Срби, опет свесно теже да потру чињеницу о нестанку српског народа са својих вековних огњишта на огромном простору Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније. Акција Олуја која евидентно представља највеће етничко чишћење и најтежи злочин против човечности у Европи после Другог светског рата, по њима није била злочиначка акција. Под плаштом тобожње борбе за људска права, ове организације ширећи србофобију очито свесно и припадницима националних мањина у Србији утиру осећај страха. Они су ти који најгласније јавно говоре о међуетничкој толеранцији, а заправо су највећи тровачи међуетничких односа.

Снагу њиховог говора мржње довољно уверљиво илуструје следећи пример: У емисији Проблем телевизије Политика од 10. jуна 2005 године, председник Хелсиншког одбора за људска права у Србији, Соња Бисерко, изјављује да је говорено да је у Јасеновцу убијено 700 хиљада Срба, а да је касније утврђено да је убијено 10 пута мање. Опште је познато да у извештајима свих комисија које су се бавиле питањем Јасеновца, комисије ЗАВНОХ – а, комисије владе Југославије и међународних комисија, стоји да је убијено више стотина хиљада људи, од чега далеко највише Срба.

Глас таквих организација чује се у Србији далеко јаче и, што је посебно трагично, далеко чешће од гласа оних које раде на утврђивању објективне истине о рату у Хрватској и свеукупном страдању српског народа.

Јасно је да на питању српског народа у Хрватској највише може држава да учини. Србија је та која треба да укаже свету на истину о геноциду над Србима, на чињеници да је српски народ био државотворан народ у Хрватској све до 1990 године, да је тада тај статус њему укинут на нелегитиман, противуставан начин, да Срби у Хрватској нису водили освајачки, већ одбрамбени рат, и да с тим у вези покрене одлучну дипломатску офанзиву за оживотворење плана З – 4, који би омогућио успостављање аутономне српске области као главног предуслова за масовни повратак Срба. Једино пуна територијална аутономија у којој ће хрватски Срби имати свој парламент, владу, председника, полицију, судове, а што је својевремено предвиђао план З- 4, може бити гарант пуног поштовања људских и грађанских права Срба. Све до тада прича о масовнијем повратку Срба на своја огњишта остаће мртво слово на папиру. Док се Србија не консолидује изнутра и не крене да спроводи једну далеко озбиљнију и активнију националну политику, остаје свакоме од нас да према својим могућностима учини нешто на том пољу, пре свега на ширењу гласа истине о не било ком и каквом злочину, већ јасно и гласно о геноциду над српским народом у Хрватској који је започет још у 19 веку, доживео врхунац у Другом светском рату, а окончан акцијом Олуја. Истине нема ако је нико не чује.

Искрено се надам да ће ова публикација испунити свој циљ – колико толико помоћи истини у њеном дугом и мукотрпном излажењу на видело. Без утврђивања пуне истине о трагедији која нас је задесила неће и не може бити пуне нормализације живота и међусобних односа Срба и Хрвата. Истина је наш једини спас; „истина ће нас избавити“(Јеванђеље по Јовану – 6, 32).

На самом крају овога рада цитирао бих свог пријатеља Жарка Крстановића, великог и пожртвованог борца за истину, аутора књига „Геноцидом против Срба“ и „Злочин без казне“, „Истина је српска религија“. Не бих да звучим као утописта, али истински желим да та мисао буде звезда водиља свим Србима, нарочито нараштајима који долазе.

Nikola Simicevic, publicista i pesnik,

E mail: nikolasimicevic1@yahoo.com

Share this post


Link to post

grafikon koji je postavljen na ovom sajtu je lazan. 2011 je broj Srba ( odnosno onih koji su se tako izjasnili posto ih ima i vise ) bio nesto preko 186 000, a ne 135 000 kako su naveli. to je po onoj babi milo sto se babi snilo, valjda  ljudi intimno zele da je Srba sto manje i da ih nabijaju na kolac, umjesto da im pomognu.

Share this post


Link to post

grafikon koji je postavljen na ovom sajtu je lazan. 2011 je broj Srba ( odnosno onih koji su se tako izjasnili posto ih ima i vise ) bio nesto preko 186 000, a ne 135 000 kako su naveli. to je po onoj babi milo sto se babi snilo, valjda  ljudi intimno zele da je Srba sto manje i da ih nabijaju na kolac, umjesto da im pomognu.

Mislim da se radi o nenamjernoj grešci,pošto su ostali popisi tačno pokazani.

Share this post


Link to post

evo sad sam uocio i jos jednu  'slučajnu' grešku. podaci za 1910 na ovom grafikonu. postotak  ( 24.6 posto)se ne odnosi na područje današnje Hrvatske , već se radi o pokrajinama Hrvatskoj i Slavoniji ( sa Sremom do Zemuna), bez  Dalmacije, jedino je brojka  čini mi se tačna i ona se odnosi na čitavo područje DANAŠNJE Hrvatske. Kada bi tu brojku gledali kako treba, dakle na čitavom području  Hrvatske  postotak naravno  ne bi bio 24, 6 posto , nego znatno manji negdje oko 19 ili 20 posto.  eto sa  kakvim cirkusantima mi imamo posla, neznanje, marifetluk, laganje, bitno je da su nabili broj  Srba na što veću cifru 1910, kao i da su ga kao  'SLUČAJNO' smanjili na što manju  2011.i naravno nisu naveli recimo 1971 godinu kad je broj  Srba bio najveći nakon rata 626 000 odnosno oko  15 posto, jer se  ne uklapa, zaboga kako  su Srbi mogli u doba komunizma tako narasti brojčano ???

Share this post


Link to post

13. мај.

 

На данашњи дан 1941. године министар унутрашњих послова усташке Независне Државе Хрватске Андрија Артуковић потписао је у Другом светском рату "Проведбену наредбу о устројству и пословању равнатељства за јавни ред и сигурност", што је био "правни основ" хрватских власти за стављање ван закона око два милиона Срба.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...