dj-zombi

Parastos zrtvama zlocinacke akcije "Oluja" - 2015

Recommended Posts

parastos_udruzenje_izbjeglica_15.jpg

 

 

 

УДРУЖЕЊЕ ПОРОДИЦА НЕСТАЛИХ И ПОГИНУЛИХ ЛИЦА „СУЗА“

 

 

 

АКТИВНОСТИ ПОВОДОМ ОБИЉЕЖАВАЊА 20. ГОДИШЊИЦЕ СТРАДАЊА СРБА У „ОЛУЈИ“

 

  • Штампање августовског броја „СУЗЕ“
  • Упућена писма предсједнику Републике и предсједнику Владе Србије, за пријем делегације породица жртава „Олује“ .
  • Упућено писмо с молбом, Његовој светости, патријарху Иринеју да чинодејствује на парастосу, поводом годишњице масовног страдања Срба у „Олуји“.
  • Четвртог августа, 2015. г. - Конференција за новинаре у Прес Центру удружења новинара Србије у Београду, на тему: „Двадесет година  злочина у „Олуји“ – судбине несталих и даље неизвјесне“
  • Петог августа, 2015. (среда) са  почетком у 11 часова у Храму цркве „Св. Марко“ у Београду, одржаће се парастос страдалим Србима у Хрватској.
  • Послије парастоса, у ташмајданском парку,  делегација породица положиће вијенац на спомен-плочу страдалим Србима у ратовима на простору бивше Југославије (1991-2000.г).
  • Парастос ће се одржати и у Бања Луци, у цркви  „Св. Тројица“, послије којег ће делегација наших породица положити вијенaц на споменик страдалим Крајишницима.
  • Представници нашег Удружења положиће вијенац на споменик Србима страдалим у бомбардовању, 7. августа 1995. године,  на Петровачкој цести, у непосредној близини Босанског Петровца.
  • Седамнаестог септембра, у Дому војске у Београду, планиран је Културно-умјетнички програм уз пратећу изложбу којом ће се представити трагична судбина Крајишника чиме би се употпунило обиљежавање 20. Годишњице.

 

Београд, ул. Ломина 4                                                                           

www.afmpkr.org.rs                                                            

тел/факс: +381-11-361-8636                                                   

e-пошта:afmpkr95@verat.net

Share this post


Link to post

Удружење породица несталих и погинулих лица „Суза“ позива Вас на

 

обиљежавање 20. годишњице страдања Срба у „Олуји“

 

Програм обиљежавања:

 

04. августа, 2015. г., 11 часова (уторак) - Конференција за новинаре у Прес Центру удружења новинара Србије у Београду, Кнез Михаилова 6/3, на тему: „Двадесет година  злочина у „Олуји“ – судбине несталих и даље неизвјесне“

 

05. августа, 2015. г. (сриједа) - са  почетком у 11 часова у Храму „Св. Марка“ у Београду, одржаће се парастос страдалим Србима у Хрватској.

 

Послије парастоса, у Ташмајданском парку, делегација породица положиће вијенац на спомен-плочу страдалим Србима у ратовима на простору бивше Југославије (1991-2000.г).

 

Парастос ће се одржати и у Бања Луци, у Цркви  „Св. Тројице“, послије којег ће делегација наших породица положити вијенaц на споменик страдалим Крајишницима.

 

Представници нашег Удружења положиће вијенац на споменик Србима страдалим у бомбардовању, 7. августа 1995. године,  на Петровачкој цести, у непосредној близини Босанског Петровца.

 

17. септембра 2015. г. - у Дому војске Србије у Београду, Браће Југовић 19, планиран је Културно-умјетнички програм уз пратећу изложбу (са нагласком на нестале), којом ће се представити трагична судбина Крајишника чиме би се употпунило обиљежавање 20. годишњице страдања Срба у „Олуји“.

 

 

„ОЛУЈА“ 4.  и 5. август 1995. памти се по:

 

-          протјеривању око 250 000 Срба са вјековних огњишта у Хрватској;

-          броју од преко 1800 погинулих и несталих, којим је заокружен злочин над немоћним цивилима започет 1991. године.

-          спаљивању и уништавању српске имовине;

-          издаји мисије припадника УН-а, распоређених у Крајини;

-          учешћу НАТО снага у агресији на заштићену зону.

 

Обиљежавањем 20. годишњице страдања Срба у „Олуји“, прилика је да се подсјетимо:

 

-          колико је од прошлог августа до данас урађено у процесу рјешавања судбина, а колико на квалификацији злочина у акције „Олуја“

-          да је до данас ексхумирано с регистрованих локација 875 жртава „Олује“

-          да су још увијек неексхумирана регистрована гробна мјеста: 215 жртва „Олује“

-          да су се у овој години припремиле само двије групе за идентификацију укупно 37 особа, у Загребу док на Институту у Зaгребу још увјек чека идентификацију око 300 ексхумираних

-          да је то само дио списка од око 1900 евидентираних у нашој бази несталих лица

-          да изнесени подаци намећу питање: гдје је на стотине несталих укопано

-          да послије 20 година одговоре морамо тражити у разоткривању скривених локација српских жртава

-          да нема помака у откривању злочина над српским жртвама

-          да су породице због свега наведеног и даље незадовољне динамиком процеса рјешавања судбине њихових најмилијих, као и квалификацијом жртава „Олује“.

 

Удружење породица несталих и погинулих лица „Суза“

Београд, ул. Ломина 4.

Тел/факс + 381 11 361 86 36

е-пошта afmpkr95@verat.net

www.afmpkr.org.rs

Share this post


Link to post

Коалиција удружења избјеглица позива прогнане Србе и све друге заинтересоване грађане да својим присуством допринесу обиљежавању 20-годишњице страдања Срба у злочиначкој акцији Олуја, страдању Срба у другим хрватским војним акцијама и у хрватским градовима као и страдању Срба на подручју Босне и Херцеговине током 90-их година.

oluja.jpg

Субота:

01.08. у 19ч. – Књижевно вече прогнаних писаца

Мјесто: Културни центар Београда, Галерија АРТГЕТ, Трг Републике 5

Учесници: пјесници и књижевници родом и порјеклом из Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије

Недеља:

02.08. у 19ч. – Изложба о страдању Срба у грађанском рату у Хрватској и Босни и Херцеговини (изложба траје до 15. августа)

Мјесто: Сава Центар, Велики хол, Милентија Поповића 9

02.08. у 20ч. – Трибина: Страдање Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини 1990-1995 године

Мјесто: Сава Центар, Велики хол, Милентија Поповића 9

Учесници: др Чедомир Антић, предсједник Напредног клуба и историчар; др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју и др Милан Гулић, сарадник Института за савремену историју

Понедељак:

03.08. у 19ч – Ликовни салон прогнаних сликара и вајара (изложба траје до 11. августа)

Мјесто: Народна банка Србије, Немањина 17 (код Славије)

Сриједа:

05.08. од 11ч до 12ч – Парастос страдалим Србима и полагање вјенаца

Мјесто: Црква Св. Марка на Ташмајдану, Булевар Краља Александра 17

05.08. од 12ч до 13ч – Шетња учесника парастоса посвећена страдалим Србима. (Шетња креће од Цркве Св. Марка, поред Народне скупштине и хотела Москва, преко Бранковог моста до Сава Центра)

05.08. од 14 до 15,30ч – Меморијална академија под називом „Олуја – да се не заборави“

Мјесто: Сава Центар, Велика дворана, Милентија Поповића 9

Share this post


Link to post

фотографија "СУЗЕ КРАЈИНЕ"

Детаљи

Објављено 01 август 2015

Драги пријатељи позивамо Вас да увеличате отварање изложбе поводом обиљежавања 20-годишњице страдања Срба у злочиначкој акцији Олуја. Изложба је настала залагањем брата Велибора Штуле, а његов труд, речи нама драгих људи, који ће отворити изложбу као и сам њен садржај требало би све нас да подсете на оне дане од пре двадесет година када је и Небо плакало. 

 

Дођите да заједно негујемо културу памћења, „да се из људи не би исписали“!

 

Понедељак, 3. август 2015 године у 20 часова

 

Клуб и галерија "ЗРНО"

Трг Марије Трандафил 11, Нови Сад

Share this post


Link to post

ПАРАСТОС И ДАЋА СРБИМА СТРАДАЛИМ У "ОЛУЈИ" 5. АВГУСТА

Колона избјеглих Срба из Хрватске

Служењем парастоса у бањалучком храму Христа Спаситеља, давањем даће, те промоцијом нових публикација Документационо-информативног центра "Веритас", у Бањалуци ће у сриједу, 5. августа, бити обиљежено 20 година од егзодуса српског народа из бивше Републике Српске Крајине.

Служење парастоса предвиђено је у 11.00 часова, давање даће у Колу српских сестара у 12.00 часова, док је промоција нових публикација "Веритаса" заказана у 19.00 часова у Културном центру Бански двор, речено је Срни у "Веритасу", који је организатор обиљежавања.

Програм обиљежавања почиње дан раније, 4. августа, у 11.00 часова одржавањем округлог стола под називом "Крајишки Срби послије `20 олујних` година" у Међународном прес-центру у хотелу "Босна" у Бањалуци.

Обиљежавање се наставља у четвртак, 6. августа, у 10.00 часова служењем парастоса у храму Светих апостола Петра и Павла у Новом Граду, паљењем свијећа према "мосту спаса", спуштањем вијенаца у ријеку Уну у 10.45 часова, те полагањем вијенаца код споменика у Туњици.

Исти дан у храму Светога Саве у Сводни у 11.30 часова биће служен парастос, те положени вијенци код спомен-крста.

Програм обиљежавања се завршава у петак, 7. августа, служењем парастоса и полагањем вијенаца код Спомен-крста у мјесту Бравско/Јањила код Босанског Петровца у 11.30 часова.

У "Веритасу" наводе да је за манифестације 6. августа у Новом Граду и 7. августа у мјесту Бравско/Јањила обезбијеђен превоз из Бањалуке, а полазак је са старе аутобуске станице у 8.00 часова.

У хрватској војно-полицијској акцији "Олуја" 4. августа 1995. године на бившу Републику Српску Крајину више од 220.000 Срба је протјерано из Крајине, а око 2.000 Срба је погинуло и нестало у тој акцији.

Share this post


Link to post

D.I.C. Veritas: SAOPŠTENjE povodom godišnjice stradanja Srba u agresiji hrvatske vojske

na RSK u avgustu 1995. godine („Operacija Oluja“)

Četvrtog avgusta 1995. godine oružane snage Republike Hrvatske, uz odobrenje i podršku NATO, u sadejstvu sa snagama Hrvatskog vijeća odbrane (HVO) i Armije BiH (ABiH), izvršile su agresiju na sjevernu Dalmaciju, Liku, Kordun i Baniju, odnosno na Srpsku autonomnu oblast Krajina, u sastavu tadašnje Republike Srpska Krajina (RSK).

Agresija je izvršena uprkos činjenicama da je ta oblast bila pod zaštitom UN-a, pod nazivom sektori “Jug” i “Sjever”, i da su predstavnici RSK dan prije u Ženevi i Beogradu prihvatili prijedlog međunarodne zajednice o mirnom rješenju sukoba.

Protiv krajiških Srba (oko 230.000 žitelja sa oko 30.000 vojnika) angažovano je oko 200.000 vojnika, od kojih je direktno u operaciji učestvovalo 138.500 pripadnika HV-a, MUP-a i HVO-a. Ako se tome dodaju snage ABiH i NATO, agresora je bilo više nego stanovnika u Krajini, a omjer vojnika bio je najmanje 7:1 u korist agresora.

Za nekoliko dana neravnopravne borbe slomljen je otpor Srpske vojske Krajine (SVK). Narod zapadne Krajine, njih preko 220.000, poučen “istorijskim iskustvom”, kreće u dotad najveću srpsku “seobu”, na istok braći po vjeri i naciji. I kad je prestao svaki otpor SVK, agresor je ubijao ljude koji nisu htjeli ili mogli sa svojih vjekovnih imanja, ali i one u izbjegličkim kolonama, i do Une i preko Une, duboko u teritoriju tadašnje Republike Srpske.

Na evidenciji Veritasa nalaze se imena 1.853 poginulih i nestalih Srba iz ove akcije i poslije nje, od čega 1.202 (65%) civila, od kojih su oko tri četvrtine bili stariji od 60 godina. Među žrtvama se nalazi 545 (29%) žena, od kojih su oko četiri petine bile starije od 60 godina, što predstavlja jedan od “crnih” rekorda građanskog rata devedesetih prošlog vijeka na prostorima prethodne Jugoslavije.

Od ukupnog broja žrtava do sada je rasvijetljena sudbina 1.002 lica, dok se na evidenciji nestalih vodi još 851 lice, od čega 614 civila, među kojima 310 žena. Hrvatska izbjegava bez valjanog razloga ekshumacije i poznatih mjesta ukopa sa oko 270 posmrtnih ostataka, pokopanih uglavnom pod oznakom “nepoznat”, što je jedinstven slučaj na području bivše Jugoslavije, kao što bez pravog razloga oteže i sa identifikacijama 294 ekshumiranih posmrtnih ostataka.

Oko 1.500 pripadnika SVK preživjelo je zarobljavanje, od kojih su mnogi suđeni i osuđeni na dugogodišnje kazne zatvora zbog krivičnog djela ratnog zločina. Oko 3.200 starih i nemoćnih, koji nisu htjeli ili nisu mogli napustiti ognjišta, na silu su internirani u logore za civile. Krajina je opustošena, opljačkana pa porušena i zapaljena. Nisu bili pošteđeni ni crkveni, kulturni, istorijski srpski, kao ni antifašistički spomenici.

Ova agresija, pod kodnim nazivom “Oluja”, sprovođena je, kao uostalom i one koje su joj prethodile (“Miljevački plato”, “Maslenica”, “Medački džep” i “Bljesak”), po taktici “spržene zemlje”, što je polovinom novembra 1995. godine doseglo razmjere potpunog zatiranja srpske zajednice u Krajini.

Iako je bilo očigledno da je hrvatska vlast preduzela ovu agresiju zbog optiranja teritorije bez srpske većine koja je na njemu živjela, Savjet bezbjednosti UN-a, osim “snažne osude hrvatske vojne ofanzive velikih razmjera” (R 1009/95), nije donio, ni ovoga puta, bilo kakve kaznene mjere protiv agresora.

Najveći paradoks ove agresije, kao i onih koje su joj prethodile, nalazi se u činjenici što je agresor bila članica UN-a, a Krajina zona pod zaštitom iste organizacije i što su neke druge članice te organizacije odobrile i učestvovale u samoj agresiji.

„Oluja“ je jedini događaj u kojima su Srbi iz Hrvatske žrtve, koji je suđen pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Pretresno vijeće je jednoglasno zaključilo da su dvojica od trojice optuženih generala bili učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, čija je zajednička svrha bila trajno uklanjanje srpskih civila iz Krajine silom ili prijetnjom silom, te ih osudilo: Antu Gotovinu na 24, a Mladena Markača na 18 godina zatvora.

Žalbeno vijeće je, tjesnom većinom, sa tri prema dva, poništilo cijelu presudu Pretresnog vijeća i oslobodilo optužene generale po svim tačkama optužbe. Iako nije negiralo zločine utvrđene u prvostepenoj presudi, Žalbeno vijeće nije našlo za shodno da optužene generale osudi ni po alternativnim vidovima odgovornosti.

Putem MKSJ ide i hrvatsko pravosuđe. Od nekoliko do sada procesuiranih pripadnika sopstvenih oružanih snaga za ratne zločine nad Srbima iz vremena “Oluje”, pravosnažno je osuđena samo jedna osoba (slučaj “Prukljan i Mandići”). U analima pravosudnog besčašća ostaće zapamćene oslobađajuće presude optuženima za zločine u Gošiću, Varivodama, Gruborima i Kijanima, kao i dugogodišnja istraga bez pomaka protiv NN lica za masakr hendikeparanih u Dvoru na Uni.

U direktnoj vezi sa operacijom “Oluja” je i parnični postupak pred Federalnim sudom u Čikagu po tužbi krajiških Srba protiv konzultantske firme MPRI, odnosno njene pravne sljednice, podnesene u avgustu 2010. godine, zbog naknade materijalne i nematerijalne štete u iznosu od 10,4 milijarde dolara, po osnovu saučesništva u genocidu. Ovaj postupak je krajem prošle godine, uz pristanak obiju strana, ušao u fazu medijacije, koja će, kako se očekuje, trajati cijelu ovu godinu.

Međunarodni sud pravde (MSP) je kroz obrazloženje svoje presude iz februara ove godine operaciju “Oluja” kvalifikovao kao akciju etničkog čišćenja, koje nije doseglo nivo genocida – Hrvati su htjeli srpsku teritoriju bez Srba očekujući da oni sami odu, a ne da ih “unište u cjelosti ili djelimično”. A da bi ih natjerali da napuste svoja vjekovna ognjišta, granatirali su njihove gradove i izbjegličke kolone, ubijali i fizički i psihički zlostavljali zaostale civile i vojnike i sprečavali im povratak, ali ni to sve skupa, po ocjeni suda, nije doseglo nivo genocida (nedostaje “genocidna namjera”)

MSP je ovom presudom krajiškim Srbima dao solidnu osnovu da pravnim putem nastave tražiti ostvarenje ostalih (sporednih) zahtjeva iz njihove kontratužbe: procesuiranje počinilaca svih ratnih zločina nad njihovim sunarodnicima, obeštećenje za uništenu imovinu i izgubljene živote, održivi povratak i puno poštivanje njihovih nacionalnih i ljudskih prava, uključujući i široku političku autonomiju kakvu im je međunarodna zajednica (UN, EU, SAD i RF), prije akcije “Oluja”, garantovala “Planom Z-4”.

I umjesto da Hrvatska, i bez naloga MSP, odustane od slavljenja “akcije etničkog čišćenja i masovnih zločina” kao dvostrukog državnog praznika (“Dan pobjede i domovinske zahvalnosti” i “Dan hrvatskih branitelja”) koji se predhodnih godina slavili 5. avgusta, ove godine dodala je i vojnu paradu u Zagrebu za dan ranije, kada je i počeo pogrom krajiških Srba.

Naravno, međunarodna zajednica, uključujući NATO i EU, koje su Hrvatsku u međuvremenu primili u članstvo, ćuti kao što je ćutala i prije 20 godina.

U Beogradu i Banjaluci, 4. avgusta, 2015. godine

P R E D S J E D N I K

Savo Štrbac

 

Veritas 3. Avgust 2015.

 

Share this post


Link to post

ПРОГРАМ ОБИЉЕЖАВАЊА 20. ГОДИШЊИЦЕ ЕГЗОДУСА СРПСКОГ НАРОДА ИЗ БИВШЕ
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ У
ОРГАНИЗАЦИЈИ ДИЦ "ВЕРИТАС" БЕОГРАД-БАЊА ЛУКА



Уторак, 4. август 2015.



БАЊА ЛУКА

11,00 Међународни прес центар Бања Лука (Хотел "Босна")

Округли сто/трибина: Крајишки Срби послије 20 "олујних" година



Сриједа, 5. август 2015.



БАЊА ЛУКА

11,00 Саборни Храм Христа Спаситеља

- Парастос

12,00 Коло српских сестара

- Даћа

19,00 Културни центар Бански двор

-          Промоција нових публикација ДИЦ "Веритас"-а


Четвртак, 6. август 2015.



НОВИ ГРАД


10,00 Храм Св. Апостола Петра и Павла  - Парастос

10,45 Паљење свијећа према “мосту спаса” и спуштање вијенца у Уну

11,15 Полагање вијенаца код споменика у Туњици



Сводна - Храм Св. Саве

11,30 Парастос

12,00 Полагање вијенаца код спомен крста



Петак, 7. август 2015.



БРАВСКО/ЈАЊИЛА

11,30 Спомен крст на Петровачкој цести

-          Парастос и полагање вијенаца



НАПОМЕНА: За манифестације 6. августа (Нови Град)  и 7. августа
(Бравско/Јањила) обезбјеђен превоз из Бања Луке. Полазак са старе
аутобуске станице у 08,00 часова.

Share this post


Link to post

Saopštenje povodom godišnjice stradanja Srba u agresiji hrvatske vojske na RSK

 u avgustu 1995. godine (“Operacija Oluja”)

 

Četvrtog avgusta 1995. godine oružane snage Republike Hrvatske, uz odobrenje i podršku NATO, u sadejstvu sa snagama Hrvatskog vijeća odbrane (HVO) i Armije BiH (ABiH), izvršile su agresiju na sjevernu Dalmaciju, Liku, Kordun i Baniju, odnosno na Srpsku autonomnu oblast Krajina, u sastavu tadašnje Republike Srpska Krajina (RSK).

Agresija je izvršena uprkos činjenicama da je ta oblast bila pod zaštitom UN-a, pod nazivom sektori “Jug” i “Sjever”, i da su predstavnici RSK dan prije u Ženevi i Beogradu prihvatili prijedlog međunarodne zajednice  o mirnom rješenju sukoba.

Protiv krajiških Srba (oko 230.000 žitelja sa oko 30.000 vojnika) angažovano je oko 200.000 vojnika, od kojih je direktno u operaciji učestvovalo 138.500 pripadnika HV-a, MUP-a  i HVO-a. Ako se tome dodaju snage ABiH i NATO, agresora je bilo više nego stanovnika u Krajini, a omjer vojnika bio je najmanje 7:1 u korist agresora.

Za nekoliko dana neravnopravne borbe slomljen je otpor Srpske vojske Krajine (SVK). Narod zapadne Krajine, njih preko 220.000, poučen “istorijskim iskustvom”, kreće u dotad najveću srpsku “seobu”, na istok braći po vjeri i naciji. I kad je prestao svaki otpor SVK, agresor je ubijao ljude koji nisu htjeli ili mogli sa svojih vjekovnih imanja, ali i one  u izbjegličkim kolonama, i do Une i preko Une, duboko u teritoriju tadašnje Republike Srpske.

Na evidenciji Veritasa nalaze se imena 1.853 poginulih i nestalih Srba iz ove akcije i poslije nje, od čega 1.202 (65%) civila, od kojih su oko tri četvrtine bili stariji od 60 godina. Među žrtvama se nalazi  545 (29%) žena, od kojih su oko četiri petine bile starije od 60 godina, što predstavlja jedan od “crnih” rekorda građanskog rata devedesetih prošlog vijeka  na prostorima prethodne Jugoslavije.

Od ukupnog broja žrtava do sada je rasvijetljena sudbina 1.002 lica, dok se na evidenciji nestalih vodi još  851 lice, od čega 614 civila, među kojima 310 žena. Hrvatska izbjegava bez valjanog razloga ekshumacije i poznatih mjesta ukopa sa oko 270 posmrtnih ostataka, pokopanih uglavnom pod oznakom “nepoznat”, što je jedinstven slučaj na području bivše Jugoslavije, kao što bez pravog razloga oteže i sa identifikacijama  294 ekshumiranih posmrtnih ostataka.

Oko 1.500 pripadnika SVK preživjelo je zarobljavanje, od kojih su mnogi suđeni i osuđeni na dugogodišnje kazne zatvora zbog krivičnog djela ratnog zločina. Oko 3.200 starih i nemoćnih, koji nisu htjeli ili nisu mogli napustiti ognjišta, na silu su internirani u logore za civile. Krajina je opustošena, opljačkana pa porušena i zapaljena. Nisu bili pošteđeni ni crkveni, kulturni, istorijski srpski, kao ni antifašistički spomenici.

Ova agresija, pod kodnim nazivom “Oluja”, sprovođena je, kao uostalom i one koje su joj prethodile (“Miljevački plato”, “Maslenica”, “Medački džep” i “Bljesak”), po taktici “spržene zemlje”, što je polovinom novembra 1995. godine doseglo razmjere potpunog zatiranja srpske zajednice u Krajini.

Iako je bilo očigledno da je hrvatska vlast preduzela ovu agresiju zbog optiranja teritorije bez srpske većine koja je na njemu živjela, Savjet bezbjednosti UN-a, osim “snažne osude hrvatske vojne ofanzive velikih razmjera” (R 1009/95), nije donio, ni ovoga puta, bilo kakve kaznene mjere protiv agresora.

 

 

Najveći paradoks ove agresije, kao i onih koje su joj prethodile, nalazi se u činjenici što je agresor bila članica UN-a, a Krajina zona pod zaštitom iste organizacije i što su neke druge članice te organizacije odobrile i učestvovale u samoj agresiji.

„Oluja“ je jedini događaj u kojima su Srbi iz Hrvatske žrtve, koji je suđen pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Pretresno vijeće je jednoglasno zaključilo da su dvojica od trojice optuženih generala bili učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, čija je zajednička svrha bila trajno uklanjanje srpskih civila iz Krajine silom ili prijetnjom silom, te ih osudilo: Antu Gotovinu na 24, a Mladena Markača na 18 godina zatvora.

Žalbeno vijeće je, tjesnom većinom, sa tri prema dva,  poništilo cijelu presudu Pretresnog vijeća i oslobodilo optužene generale po svim tačkama optužbe. Iako nije negiralo zločine utvrđene u prvostepenoj presudi, Žalbeno vijeće  nije našlo za shodno da optužene generale osudi ni po alternativnim vidovima odgovornosti.

Putem MKSJ ide i hrvatsko pravosuđe. Od nekoliko do sada procesuiranih pripadnika sopstvenih oružanih snaga za ratne zločine nad Srbima iz vremena “Oluje”, pravosnažno je osuđena samo jedna osoba (slučaj “Prukljan i Mandići”). U analima pravosudnog besčašća ostaće zapamćene oslobađajuće presude optuženima za zločine u Gošiću, Varivodama, Gruborima i Kijanima,  kao i dugogodišnja istraga bez pomaka  protiv NN lica za masakr hendikeparanih u Dvoru na Uni.

U direktnoj vezi sa operacijom “Oluja” je i parnični postupak pred  Federalnim sudom u Čikagu po tužbi krajiških Srba  protiv  konzultantske  firme MPRI, odnosno njene pravne sljednice,  podnesene  u avgustu 2010. godine, zbog naknade materijalne i nematerijalne štete u iznosu od 10,4 milijarde dolara,  po osnovu saučesništva u genocidu. Ovaj postupak je krajem prošle godine, uz pristanak obiju strana, ušao u fazu medijacije, koja će, kako se očekuje, trajati cijelu ovu godinu.

Međunarodni sud pravde (MSP) je kroz obrazloženje svoje presude iz februara ove godine operaciju "Oluja" kvalifikovao kao akciju etničkog čišćenja, koje nije doseglo nivo genocida - Hrvati su htjeli srpsku teritoriju bez Srba očekujući da oni sami odu, a ne da ih "unište u cjelosti ili djelimično". A da bi ih natjerali da napuste svoja vjekovna ognjišta, granatirali su njihove gradove i izbjegličke kolone, ubijali i fizički i psihički zlostavljali zaostale civile i vojnike i sprečavali im povratak, ali ni to sve skupa, po ocjeni suda, nije doseglo nivo genocida (nedostaje "genocidna namjera")

 MSP je ovom presudom krajiškim Srbima  dao solidnu osnovu da pravnim putem nastave tražiti ostvarenje ostalih (sporednih) zahtjeva iz njihove kontratužbe: procesuiranje počinilaca svih ratnih zločina nad njihovim sunarodnicima, obeštećenje za uništenu imovinu i izgubljene živote, održivi povratak i puno poštivanje njihovih nacionalnih i ljudskih prava, uključujući i široku političku autonomiju kakvu im je međunarodna zajednica (UN, EU, SAD i RF), prije akcije "Oluja", garantovala "Planom Z-4".

I umjesto da Hrvatska, i bez naloga MSP, odustane od slavljenja "akcije etničkog čišćenja i masovnih zločina" kao dvostrukog državnog praznika (“Dan pobjede i domovinske zahvalnosti” i “Dan hrvatskih branitelja”) koji se predhodnih godina slavili 5. avgusta, ove godine dodala je i vojnu paradu u Zagrebu za dan ranije, kada je i počeo pogrom krajiških Srba.

Naravno, međunarodna zajednica, uključujući NATO i EU, koje su Hrvatsku u međuvremenu primili u članstvo, ćuti kao što je ćutala i prije 20 godina.

 

 

U Beogradu i Banjojluci, 4. avgusta, 2015. godine

 

P R E D S J E D N I K

 

Savo Štrbac

Share this post


Link to post

Statement on the Occasion of the Anniversary of the Killings of Serbs in the RSK

in August 1995 (“Operation Storm”)

 

On August 4th, 1995, Croatian Armed Forces, with the approval and support from NATO, in cooperation with the Croatian Defence Council (HVO) and Army of the Republic of Bosnia and Herzegovina (ABiH), launched an aggression on northern Dalmatia, Lika, Kordun and Banija, that is, on the Serbian Autonomous Region of Krajina, in the then Republic of Serbian Krajina (RSK).

The aggression was launched despite the fact that the area was under the protection of the UN, under the name Sectors “South” and “North”, and that the representatives of the RSK accepted the proposal of the international community on peaceful resolution of conflicts the day before in Geneva and Belgrade.

Approximately 200,000 troops were deployed against the Krajina Serbs (around 230,000 inhabitants with around 30,000 troops), of which 138,500 members of the Croatian Army, police forces and HVO were directly involved in the operation. If we add the forces of the ABiH and NATO to this, the aggressor was more numerous than the population of Krajina, and the ratio of troops was at least 7:1 in favour of the aggressor.

In several days of an unequal fight, the resistance of the Serbian Army of Krajina (SVK) was broken. The people of western Krajina, over 220,000 of them, having learned from “historical experience”, sets off on the greatest Serbian “migration” until then, to the East, to their brothers in faith and nation. And when all resistance of the SVK ceased, the aggressor killed people who would not or could not leave their ancestral homes, but also those people in the refugee convoys, to the Una and beyond the Una, deep into the territory of the then Republika Srpska.

In the records of Veritas, there are the names of 1,853 killed and missing Serbs from this operation and after it, of which 1,202 (65%) are civilians, of which about three quarters were older than 60 years of age. Among the victims, there are 545 (29%) women, of which about four fifths were older than 60 years of age, which represents one of the “black” records of the civil war of the 90s of the last century on the territory of the former Yugoslavia.

Of the total number of victims, the fates of 1,002 persons have been solved so far, while the registry of the missing still contains 851 persons, of which 614 civilians, including 310 women. Without a valid reason, Croatia avoids the exhumations of known burial sites with approximately 270 mortal remains, buried mostly under the designation “unknown”, which is a unique case in the territory of the former Yugoslavia, just as it stalls with the identification of 294 exhumed remains without a good reason.

About 1,500 members of the SVK survived imprisonment, of which many were tried and sentenced to long prison sentences for the criminal offense of war crime. About 3,200 of elderly and disabled, who would not or could not leave their homes, were interned in civilian camps. Krajina was ravaged, plundered, and then destroyed, and burnt down. Churches, cultural, and historical Serbian, as well as anti-fascist monuments were not spared either.

This aggression, under the code name “Storm”, was implemented, same as the ones that preceded it (“Miljevci Plateau”, “Maslenica”, “Medak Pocket” and “Flash”), by the “scorched earth” policy, reaching the proportions of complete extermination of the Serbian community in Krajina in mid-November 1995.

Although it was obvious that the Croatian Government had undertaken this aggression due to their opting for a territory free from the Serbian majority that had lived on it, the Security Council of the UN, other than “strong condemnation of the large-scale Croatian military offensive” (R 1009/95), once again did not impose any sanctions against the aggressor.

 

 

The greatest paradox of this aggression, as well as of those that preceded it, lies in the fact that the aggressor was a member of the UN and Krajina was an area under the protection of that same organization, and that other members of the organization approved and participated in the very aggression.

The "Storm" is the only event in which the Serbs from Croatia are the victims, that was tried by the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (ICTY). The Trial Chamber unanimously found that two of the three indicted generals participated in a joint criminal enterprise whose common purpose was the permanent removal of Serbian civilians from Krajina by force or threat of force, and sentenced them as follows: Ante Gotovina to 24, and Mladen Markac to 18 years in prison.

The Appeals Chamber overturned the entire judgement of the Trial Chamber and acquitted the accused generals on all counts, with a tight majority of three to two. Although it did not negate the crimes set out in the first instance, the Appeals Chamber did not see it fit to convict the accused generals even under alternative forms of accountability.

Croatian judiciary also follows in the ICTY’s footsteps. Of a few members of its own armed forces who have so far been prosecuted for war crimes against Serbs at the time of the “Storm”, only one person was convicted (the case “Prukljan and Mandici”). The acquittals for crimes in Gosic, Varivode, Grubori and Kijani, as well as the long investigation with no progress against unknown persons for the massacre of the disabled persons in Dvor na Uni will be remembered in the annals of judicial infamy.

Directly related to Operation “Storm” is a civil action before the Federal Court in Chicago upon a lawsuit of the Krajina Serbs against the consulting firm MPRI, that is, its legal successor, filed in August 2010, for the compensation for pecuniary and non-pecuniary damages in the amount of 10.4 billion dollars, on the basis of complicity in genocide. At the end of the last year, with the consent of both parties, this procedure entered the mediation stage, which is expected to last this entire year.

In the reasoning of their judgement from February this year, the International Court of Justice (ICJ) qualified Opertion “Storm” as an operation of ethnic cleansing, which did not reach the level of genocide – Croats wanted the Serbian territory free from Serbs, expecting them to leave on their own, and not wanting to “destroy them entirely or in part”. And in order to make them abandon their ancestral homes, they shelled their cities and refugee convoys, killed and abused the remaining civilians and solders, both physically and mentally, and prevented their return, but not even all this together, in the opinion of the Court, reached the level of genocide (it is missing “genocidal intent”).

 With this judgement, the ICJ provided a solid base to the Krajina Serbs to continue to seek the realization of other (secondary) requests from their counterclaim by legal means: the prosecution of perpetrators of all war crimes against their compatriots, compensation for destroyed property and lost lives, sustainable return, and full respect of their national and human rights, including broad political  autonomy that the international community (UN, EU, USA and RF) guaranteed to them with the “Z-4 Plan”, before Operation “Storm”.

And in stead of Croatia desisting, even without an order from the ICJ, from the celebration of “actions of ethnic cleansing and mass crimes“ as a double national holiday (“Victory and Homeland Thanksgiving Day” and “Day of Croatian Defenders”), which in the previous years were celebrated on August 5th, this year it also added a military parade in Zagreb a day earlier, when the pogrom of the Krajina Serbs had began.

Of course, the international community, including NATO and EU, that granted membership to Croatia in the meantime, is silent, just like it was silent 20 years ago.

 

In Belgrade and Banja Luka, on August 4th, 2015.

 

P R E S I D E N T

Savo Strbac

Share this post


Link to post
Obilježen Dan sjećanja na stradale i prognane Srbe u akciji "Oluja" Utorak 04. Aug 2015 21:00

Republika Srpska i Srbija prvi put su obeležile Dan sećanja na stradanje i progon Srba, centralnom manifestacijom kod Sremske Rače. Skup, kome je prisustvovalo hiljade građana, održavan je na 20. godišnjicu hrvatske vojno-policijske akcije "Oluja", tokom koje je proterano 250.000 Srba

353513_1.jpg
foto_news.png video_news.png

Dvadeset godina od stravičnog pogroma Srba iz Republike Srpske Krajine, bol i tužna slika, žive u sjećanju protjeranih Srba iz Hrvatske, kao i onih koji su svjedočili tim stradanjima.

Simboličnim susretom premijera Srbije i predsjednika Republike Srpske na mostu u Sremskoj Rači i bacanjem vjenaca u Savu, Srbi sa obje strane rijeke zajedno su obilježili 20 godina od "Oluje".

Njegova svetost patrijarh srpski Irinej služio je pomen za stradale Srbe u Oluji, istakavši da je jedina krivica tih ljudi, bila ta što su Srbi.

Zajedno sa Vučićem i Dodikom komemorativnom skupu na Rači pristustvovali su zamjenik predsjedavajućeg Predstavničkog vijeća Parlamentarne skupštine BiH Mladen Bosić, ministar spoljne trgovine i ekonomskih odnosa BiH Mirko Šarović, ministar spoljnih poslova BiH Igor Crnadak, poslanici Narodne skupštine Republike Srpske i Parlamentarne skupštine BiH.

U akciji hrvatske vojske Oluji poginulo je i nestalo oko 2 000 Srba, dok je protjerano 250 000 Srba.

 

 

(BN TV)

Share this post


Link to post

Како данас живе Крајишници расијани по свијету

Мост код Сремске Раче био је праг спасоносног пута у Србију за 250.000 Срба из Републике Српске Крајине, који су протјерани са вјековних огњишта током акције “Олуја”.
060478.jpg
Како данас живе Крајишници расијани по свијету

20 година након трагичних догађаја, Крајишници живе расијани широм свијета, али ипак их је највише остало у Србији. Више или мање успјешно, покушавају да граде нови живот. 

У протеклих 20 година колективни центар у Крњачи, надомак Београда, силом прилика је многим крајишким породицама био замјена за изгубљени дом. За породицу Пјевалица, која је избјегла у “Олуји” из Книна, он је то и данас.

Годину дана били су у Лединцима, шест година у смјештају у Чортановцима, а након што је он изгорио - стигли су у Крњачу.

- Ево 13 година овдје, и ни на небу ни на земљи. Што се тиче овдје, мени је добро, али немам своје. Данас-сутра, кад се ово затвори, шта да радим? А године иду, пита се Душанка Пјевалица , избјеглица из Книна.

Супруг Милан је у “Олуји” био заробљен у Книну, па се тек касније придружио породици у Србији. И поред тешких услова живота и ратних траума које носи, са осмијехом машта о будућности.

- Живим у једној нади свих ових година да ћу једног дана са супругом, сином пити јутарњу кафу, загледани у најљепше боје на свијету, у боје зидова нашег дома, рекао је Пјевалица.

Мирјана Грујић из Западне Славоније у Крњачи је провела 18 година, ту је упознала супруга, такође избјеглицу, удала се и родила сина. Данас – другачија слика. Прије двије године добила је на коришћење стан у Великом Мокром Лугу, у такозваним Зградама солидарности. 

- Почињемо испочетка, јер ово је ипак неки нови наш почетак. Након 18 година наше патње и муке и свега – добро је, истакла је Грујићева.

Ненад Абрамовић с оцем, мајком и братом избјегао је у “Олуји” из Цапрага код Сиска. У Србији се скућио, оженио и стекао породицу. Трактор којим су изашли и данас га служи, и захваљујући њему је, каже, и кућу направио.

- Дошли смо овдје у Мокри Луг. Направили овдје кућу, створио породицу, покушавамо мало да се интегришемо. Овај трактор на крају нам је дао живот, јер он нас је превезао и с пуно емоција смо везани за њега и дан-данас. Нисмо га продали и ја сматрам да треба да остане овдје као симбол једног догађаја који се десио у историји, који је многима нама промијенио животе из коријена, истакао је Абрамовић.

Подсјећа нас да и даље има људи који се нису снашли, многи су подстанари, неки још немају ни документа, а неки болују од посттрауматског стреса.

Милан Гулић имао је 10 година када је у “Олуји” напустио свој дом у Бенковцу, школски другови са посљедње фотографије из 4. разреда данас су расијани широм свијета, а потрага за истином навела га је да дипломира историју у Београду. Данас ради на Институту за савремену историју.

- Докторирао сам 2012, једно од мојих основних поља интересовања управо и јесте тај рат 90-тих на простору Хрватске, наравно, и отприлике ту покушавам, на неки начин најприје себи, а онда другима дати баш одговоре на ова питања, додао је Гулић.

Различите људи, различити судбине, али оно што их повезује, без обзира на године и крајеве свијета у којима живе, јесу ожиљци из “Олује”на души, који их обавезују да остану чувари сјећања.

 

 

 

04/08/2015 | 17:42 | Извор: РТРС

Share this post


Link to post

Vučić: Jeste li ikada čuli za agresora na sopstveno dvorište

Za spisak žrtava, ubijenih i prognanih, potrebno je ispisati više od četiri hiljade strana, a potrebno je šest dana i šest noći da se on pročita? I to da čitaš brzo, bez prestanka, istakao je premijer Srbije. – Dodik: Srbija je uvek utočište za žrtve ideje Jugoslavije. – Irinej: Oluja je tragedija biblijskih razmera

11.jpg
Premijer Srbije i predsednik Republike Srpske polažu vence u Savu Foto Tanjug

Sutra je dan kada se obeležava dvadeset godina od progona srpskog naroda sa područja Banije, Like, Korduna, Dalmacije, sa njihovih i naših vekovnih ognjišta, dan vruć, težak i tužan. U novijoj srpskoj istoriji teško je naći tužniji dan, poručio je večeras Aleksandar Vučić na centralnoj državnoj manifestaciji na mostu kod Sremske Rače povodom Dana sećanja na stradanja i progon Srba u hrvatskoj akciji „Oluja“ i nastavio:

Želim da reči mržnje, sukoba i osvete ne budu te koje će obeležiti današnji dan. Sa Hrvatskom imamo mir, čuvaćemo ga i želeti najbolje odnose u budućnosti. Bićemo, nadam se, ubrzo i dobri prijatelji u zajedničkoj kući – Evropskoj uniji. Ali,danas odavde šaljemo svetu jasnu porukuda se zločin mora oprostiti, ali ne može i ne sme zaboraviti, i to baš na ovom mestu, gde su Republika Srpska i Republika Srbija, ujedinjene u bolu i tuzi, na mestu koje je pregazilo 250.000 prognanih Srba u strahu da ih ne pregazi hrvatska, kako neki kažu, oslobodilačka čizma.

1(42).jpg 

Foto Tanjug

Vučić je podsećajući na pojedina imena žrtava strašnog progona poručio da je, za jedan takav spisak, spisak žrtava, ubijenih i prognanih, potrebno ispisati više od četiri hiljade strana i da je potrebno šest dana i šest noći da se on pročita? I to da čitaš brzo, bez prestanka.

oluja-parastos-frusska-gora-1.jpg

Paljenje sveća na parastosu žrtvama Oluje na Fruškoj Gori Foto Tanjug 

Dođe mi, kada to znam, da pitam one koji taj pogrom slave dva dana – zašto ne slavite šest dana i šest noći? Tako ćete bar moći da se setite svakoga koga ste proterali. Da ga proslavite, pojedinačno. Kažete, pobedili ste, a zlikovci Srbi su poraženi. Agresori. Jeste li ikada čuli za agresora na sopstveno ognjište i na sopstvenom ognjištu, agresora na sopstvenu njivu, agresora kome u ruci ostane samo kesa tužnih uspomena, ili kako lažni pobednici kažu prljave gaće, i ruke pune krvi i suza.

22(6).jpg 

Foto Beta

Veliki Dobrica Ćosić je govorio da se u porazima mnogo češće od poraženih ponizi pobednik. Rezultat vaše pobede jesu zgarišta, uništene porodice, opustošena sela, a rezultat našeg poraza biće pobeda, pobeda u našem napretku, pobeda u pretakanju gorke suze našeg naroda u ogromnu energiju za budućnost Srbije, u snagu koja će našu zemlju podići iz blata i uvrstiti je u red modernih i uspešnih evropskih zemalja. A, kako Sent Egziperi reče, pobeda, poraz, te reči nemaju smisla. Život je iznad tih slika i već priprema nove slike. Pobeda slabi jedan narod, poraz budi drugi narod. Počeli smo da se budimo, da radimo više, da jačamo srpsku ekonomiju i srpsku državu. Svakoga dana naša Srbija biće sve jača. Je li to naš poraz? Ne bih rekao.

Strašan zločin je bila „Oluja”. I Srbija to više neće da krije. Taj zločin je počinjen protiv našeg naroda, protiv ljudi koji su isti kao i mi, a to im je bila i jedina krivica.

Mi smo zločine koje su pojedini Srbi počinili i priznali i platili. I stidimo ih se. Ne slavimo ih. Naprotiv, takve ljude, te Srbe preziremo, a njihove žrtve veoma poštujemo. Bez obzira na to da li su to Bošnjaci, Hrvati ili Albanci.

A „Oluje”, „Oluje” treba drugi da se stide.

Oni koji su sačinili taj strašni spisak, počinivši zločin bez presedana; oni koji taj zločin nikada nisu osudili; a bogami, i oni, u Srbiji, koji su se, godinama, ponašali kao da to nikakve veze sa državom Srbijom nema.

Najveća etnička promena sastava stanovništva posle Drugog svetskog rata, i pogrom – to je bila „Oluja”.

Etničko čišćenje i besmisleni pokolj. I neka niko, od nas, ne očekuje da ćemo te činjenice ubuduće prećutkivati. I za sopstvenu prošlost, za žrtve i za sećanje na njih, ali i za sopstvenu budućnost, pogotovo za budućnost onih koji su prognani.

I njima, Srbima Krajišnicima kažem: Niko ne može da vam vrati mrtve. Niko ne može da promeni prošlost i da uredi da se devedesete i vaš užas nisu nikada dogodili. Ne može da vam smanji bol, niti patnju koju ste doživeli.

Ali, zato, ova država, može, i hoće, da vama, i svim drugim prognanicima, svih tih gadnih ratova, obeća da se niko više, prema vama, neće ponašati kao prema tuđima.

I da će Srbija biti vaše utočište. I vaša kuća.

Dan sećanja, na žrtve i prognane, koji smo ustanovili, upravo i treba da služi tom cilju. I nije uperen ni protiv koga. Niti iko treba da brine da li će Srbija ostati posvećena miru i razvoju regiona.

I poštovaćemo sve, ali ćemo, ubuduće, poštovati i sebe. I poštovaćemo, nadasve, svaku našu žrtvu. Ni više, ali ni manje od poštovanja koje pokazujemo prema tuđim žrtvama. Svako ime i svaki život koji stoji iza tog imena. I daćemo, tim imenima, tugu dužu od šest dana i dovoljno vremena da sva budu zapamćena.

I na kraju, dozvolite mi da, bar delimično, ispravim jednu dvadeset godina dugu nepravdu, i da, ovde, u Rači, svima vama, prognanima i žrtvama, kažem ono što je Srbija i tada mislila, ali nije umela, ili nije smela, ili nije htela da kaže. Dozvolite mi da kažem, da kažem glasno i pokajnički što te reči izgovaramo sa dvadeset godina zakašnjenja: Dobro došli, Srbi. Dobro došli, Krajišnici. Dobro došli, braćo. Dobro došle, sestre. Dobro došli, svojoj kući. Boro, Milane, Vaso, Cuko, Rado, Drago, Branka, Dragane, Dobrice, Stanko... Stigli ste u vašu Srbiju.

Neka je večna slava svim nevinim žrtvama.

Živeli Krajišnici, živela Srbija!

-----------------------------------------

Dodik: Srbija je uvek utočište za žrtve ideje Jugoslavije

SREMSKA RAČA – Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik izjavio je večeras, prilikom obeležavanja 20. godina od progona Srba u hrvatskoj vojnoj akciji „Oluja”, da je Srbija uvek bila utočište za sve pripadnike srpskog naroda koju su plaćali visoku cenu zablude koja se nekada zvala Jugoslavija.

„Srbi žele mir. Želeli su ga i onda kada se desio progon Srba u hrvatskoj vojnoj akciji „Oluja”, a jedina greška srpskog naroda je što smo verovali u Jugoslaviju i bili njena žrtva”, rekao je Dodik u Sremskoj Rači na obeležavanju Dana sećanja na stradanje i progon Srba.

„Ovaj most bio je znak svega - slobode, mira, Srbije koja je bila siguran beg od smrti. To je most istine, a istina je bila da su Srbi morali da napuste kuće i da krenu jedino tamo gde je sloboda, u Srbiju. Znali su da su na sigurnom kad pređu most, da su među svojima”, rekao je on i dodao da je Republika Srpska pružala i tada sve što je mogla da da utočište, okrepljenje, ohrabrenje...

„Solidarnost pokazana tih dana ostaće duboko zapamćena od strane svih tih ljudi. Više od 50.000 ljudi iz Krajine je ostalo i oni su integrisani u naše društvo”, rekao je on.

Dodik je naveo da će 4. avgust biti dan sećanja na progon Srba ma gde se on desio.

„Posvetili smo to ovom datumu jer je najupečatljivije stradanje Srba nakon „Oluje”, u kojoj su, predvođene hrvatskim snagama učestvovale i snage iz SAD i iz drugih zemalja Evrope, koji su zajedno napravili etničko čišćenje”, rekao je Dodik.

Prema njegovim rečima to je bila udružena akcija zapadne vojne alijanse i hrvatskih snaga koja je mnoge nedužne, koji tada i nisu znali šta se dešava, lišila života.

Dodik je rekao da i nije nemoguće razumeti zašto su viđeni Srbi i u vreme mira i bivše Jugoslavije odlazili.

„Morali su da napuštaju i u miru,i da idu ka Srbiji. Srbija je bila uvek sigurno utočiste za sve nas. Republika Srpska je zagledana u Srbiju i nju droživljava kao sastavni deo svog nacionalnog bića i Srbija za nas jeste dokaz naseg postajanja”, poručio je Dodik.

------------------------------------------------------ 

Irinej: Oluja je tragedija biblijskih razmera

33(3).jpg 

Foto Beta

BEOGRAD – Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej ocenio je večeras da je progon Srba iz Hrvatske, pre 20 godina, tragedija biblijskih razmera i da je reč o velikom zločinu koji su učinila „braća po veri”.

„To je tragedija biblijskih razmera koju su nekada doživeli Jevreji i Jermeni i mi Srbi dolazimo odmah iza njih. Veliki zločin koji su učnila braća naša po veri, braća sa kojima nas vezuju istorija i kultura”, kazao je patrijarh nakon parastosa žrtavama ; hrvatske vojno-policijske akcije „Oluja” i progona Srba iz Hrvatske, koji je ; održan u Sremskoj Rači.

Irinej je kazao da je reč o nevino stradalim žrtvama, kojima se ne zna tačan broj, imena, ni grobovi. ;

„Oni su na današnji dan pre 20 godina proterani iz svojih mesta i domova u kojima su vekovima živeli, gradili domove i imetak svojim trudom i trudom svojh predaka”, kazao je Irinej.

On je rekao da Srbi nisu genocidan narod, ali da su narod koji je mnogo postradao.

Prema njegovim rečima slika Srba kao genocidnog naroda u svetu je pogrešna i želja je da se ona ispravi.

Patrijarh je poručio i da je želja da Srbi stvore nove hrišćanske odnose sa narodima u blizini.

„Hriščani smo i mi oni i treba a pokažemo ono što krasi lik jednoga hrišćanina”, kazao je patrijarh i dodao da zlo i zloba nikome dobra nisu doneli.

------------------------------------------------------- 

Rača, uoči godišnjice Oluje: Oduzeli su nam sve

BEOGRAD – Veliki broj građana okupio se večeras kod mosta u Sremskoj Rači, gde će uz prisustvo premijera Sbrije Aleksandra Vučića i predsednika RS Milorada Dodika, biti obeležen Dan sećanja na stradanja i progon Srba, u okviru hrvatske vojne akcije „Oluja”.

Građani, koji su došli da odaju poštu stradalim Srbima, na dan kada je pre 20 godina iz Hrvatske proterano više od 250.000 Srba, a oko 2.000 ubijeno, nose srpske zastave i obeležja, prenosi Tanjug.

„Ovo je značajan dan, jer je tokom progona Srba iz Hrvatske bilo strašno. Bilo je strašno gledati naš narod kako beži. Hvala premijeru Vučiću što je omogućio da se na to ukaže”, istakla je za Tanjug Vera Fektar iz Sremske Rače.

Mirjana Cabo, koja je izbegla iz Sarajeva, naglašava da je ovo važan dan za srpski narod i porodice žrtava, ali i, posebno, za sve one koji su, kao i ona, prognani iz svojih kuća i sa svojih staništa.

Miroslav Smrzić, koji je nekada živeo u Slunju u Kordunu, a izbegao je u Inđiju, rekao je da je ovaj dan bitan kako bi se pokazalo i onima koji to ne priznaju „da smo i mi ljudi, izbegli, proterani”.

„Oduzeli su nam sve. Proterali su nas i nemamo nikakva prava u Hrvatskoj. U Slunju odakle sam proteran je pusto, i nemam gde i kome da odem tamo. Podneo sam nekoliko puta zahtev za pomoć za obnovu, ali od toga nije bilo ništa”, rekao je on.

Ministar za rad, zapošljavanje boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin, koji je takođe stigao u Raču, naglasio je u izjavi Tanjugu da je večerašnje obeležavanje izuzetno značajno.

„Srbija je 20 godina ćutala, propuštala da kaže koliko je boli 'Oluja', koliko je bole 250. 000 proteranih, 2. 000 ubijenih, najveće etničko čišćenje u Evropi. Možemo slobodno da kažemo da je to i najveće etničko čišćenje u istoriji srpskog naroda, jer nikada u istoriji nije za tako kratko vreme toliki broj naroda trajno otišao da se nikada ne vrati”, objasnio je on.

Vulin je izrazio uverenje da će preko ovog sećanja svet bolje da nas razume i vidi koliko nas te rane bole, kao i da će se u buduće ponašati u skladu s tim, da i ovaj narod ima svoje emocije i da se nad njihovim žrtvama mora spustiti glava.

Srbija će danas prvi put obeležiti Dan sećanja na stradanje i progon Srba, 5. avgust, centralnom državnom manifestacijom kod Sremske Rače.

Akcija Oluja počela je 4. avgusta 1995. ofanzivom hrvatske vojske, policije i Hrvatskog vijeća odbrane (vojska bosanskih Hrvata) na područja Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije.

Dan kasnije, hrvatska vojska je ušla u Knin i istakla hrvatsku zastavu.

U operaciji je učestvovalo 138.500 pripadnika hrvatske vojske, MUP-a i Hrvatskog veća odbrane, dok je srpska strana imala 31. 000 vojnika.

U toj akciji izbeglo je više od 250.000 Srba, pa se ona ubraja u jedno od najsurovijih etničkih čišćenja na području bivše SFRJ.

Nema preciznih podataka o žrtvama. Po nekim izvorima, u akciji hrvatske vojske nestalo je 1.805 osoba, a Hrvatski helsinški odbor za ljudska prava tvrdi da je tokom te operacije poginulo ukupno 677 civila.

Dokumentaciono-informativni centar Veritas u svojoj evidenciji ima imena 1. 960 poginulih i nestalih Srba od kojih 1. 205 civila, među njima 522 žene i 12 dece.

------------------------

Ni­ko­lić: Sr­bi sprem­ni na oprost i po­mi­re­nje

oluja-tema-dana-tomislav-nikolich-frussk 

Parastos žrtvama Oluje na Fruškoj Gori Foto Tanjug 

Fru­ška go­ra – Pred­sed­nik Sr­bi­je To­mi­slav Ni­ko­lić ju­če je na Ban­sto­lu, na Fru­škoj go­ri, pri­su­stvo­vao pa­ra­sto­su žr­tva­ma ak­ci­je „Olu­ja” i osve­šta­nju kr­sta bu­du­će cr­kve brv­na­re. Tom pri­li­kom je po­ru­čio da su Sr­bi­ja i Sr­bi sprem­ni na oprost i po­mi­re­nje, ali, ka­ko je re­kao, ne za­vi­si sve sa­mo od nas. „Na­ši obra­zi su či­sti, a naš hleb je spre­man da ode ta­mo oda­kle je do­la­zi­lo ka­me­nje ko­je su po­te­za­li na nas”, re­kao je pred­sed­nik Ni­ko­lić obra­ća­ju­ći se gra­đa­ni­ma prog­na­nim u ak­ci­ji „Olu­ja” pre 20 go­di­na iz Hr­vat­ske, ko­ji su svo­je uto­či­šte na­šli u ovom vi­kend na­se­lju na Fru­škoj go­ri.

„Opro­sti­ti ni­ka­da ne zna­či za­bo­ra­vi­ti, ali mi smo kroz svo­ju isto­ri­ju ume­li da se u ime ne­kih in­te­re­sa, ko­ji su bi­li sva­či­ji sa­mo ne srp­ski, la­ko od­rek­ne­mo i go­to­vo za­bo­ra­vi­mo svo­je žr­tve”, re­kao je Ni­ko­lić po­sle pa­ra­sto­sa ko­ji je za žr­tve „Olu­je” slu­žio epi­skop srem­ski Va­si­li­je.

Va­ša og­nji­šta, do­dao je on, „bez­um­ni­ci su pre­tvo­ri­li u oganj, a va­še stra­da­nje i pat­nju sla­ve kao svo­ju po­be­du i dan ka­da su ob­no­vi­li dr­ža­vu, ko­ja im je osta­la od Pa­ve­li­ća, a bi­la pri­zna­ta je­di­no od Hi­tle­ra”.

Pa­ra­stos žr­tva­ma ak­ci­je „Olu­ja” i osve­šta­nje kr­sta bu­du­će cr­kvi­ce Bla­ge Ma­ri­je mo­li­tve­no je pred­vo­dio vla­di­ka Va­si­li­je uz sa­slu­že­nje kar­lo­vač­kih sve­šte­ni­ka.

Epi­skop Va­si­li­je je re­kao da će ova cr­kva bi­ti po­sve­će­na Bla­goj Ma­ri­ji i svi­ma oni­ma ko­ji su svo­je ži­vo­te da­li na pu­tu spa­se­nja i po­ru­čio svi­ma na­ma da se ne de­li­mo i da ži­vi­mo slo­žno i u mi­ru.  

 
Politika
objavljeno: 04.08.2015

Share this post


Link to post

Ubio se na granici da bi Srbe pustili u Srbiju

 

izbeglice-sahrane.jpg?lang=lat

Ubio se na granici sa Srbijom

I Vesna K. (83) iz Like sa suzama u očima seća se tih letnjih dana 1995. godine. Kaže da ne prođe dan kada se ne seti užasa koji su pretrpeli ona i njena sestra u koloni na putu ka Srbiji.

– I danas se pitam šta bi se s nama desilo da se čovek iz kolone ispred nas nije ubio zbog toga što na granici nisu hteli da nas onako gladne i očajne puste u Srbiju. Kada je odjeknuo pucanj, svima nam se krv u žilama sledila. U opštoj pometnji, zapanjeni srpski policajci su, videvši taj čin, samo podigli rampu i pustili nesrećni narod preko granice – kaže naša sagovornica dodajući da se i danas pita ko je bio čovek koji je svojim životom platio ulazak izbeglica u Srbiju.

– Petog avgusta sam pokupio sve što sam mogao, strpao u kamion i krenuo sa suprugom, sinom (6), ćerkom (9), majkom i sestrom.

Otac nije želeo da ide. Nije bilo šanse ubediti ga. Kolona se polako kretala. Međutim, nije bilo većih problema. Onda, 7. avgusta, oko podneva, kolonu su počeli da nadleću avioni i krenulo je bombardovanje. Došlo je do eksplozije. Ja sam zadobio povrede po celom telu, a sin, majka i sestra se nisu izvukli. Sahranila ih je supruga dva dana nakon toga.

Znao sam da su mrtvi i pre nego što su mi rekli – mirno i hrabro, pokušavajući da uguši suze, priča Dušan, koji sada živi u Apatinu. U ovom napadu, hrvatski avioni „mig-21“ su ubili četvoro dece, jednu devojku (20) i četiri starije osobe, dok je 50 civila, među kojima najviše dece, zadobilo teške povrede, a svedoci se i danas sećaju ugljenisanih leševa, krvi, vatre i ostataka kamiona i traktora.

Sve je počelo 4. avgusta 1995, oko četiri časa ujutro, vojnom akcijom koja je za cilj imala čišćenje teritorije centralne Hrvatske od srpskih snaga i civila koji su tu decenijama živeli. Operacija je zvanično trajala četiri dana i završila se padom Republike Srpske Krajine (RSK). Bosiljka Đaković iz Petrinje, grada na području hrvatske regije Banija, koja danas živi u Beogradu, tog kobnog dana izgubila je supruga Stanka i ostala sama s njihovo dvoje dece.

– Bilo je rano jutro kada su nas probudile granate. Danima se pričalo da Hrvatska priprema 100.000 vojnika za napad, međutim, to veče se nije razlikovalo od ostalih. Suprug, koji je kao vozač kamiona bio u rezervnom sastavu i tek s vremena na vreme dolazio kući, to veče je bio sa mnom i sinovima, koji su tada imali dve godine i deset godina. Nije verovao da je moguć ovakav scenario. Veče pre bombardovanja pitala sam ga gde da bežimo, a on mi je rekao: „Šta da bežite?! Ukoliko krene granatiranje, idite kod komšije u podrum“, i to je bilo sve. Nije verovao da će vojska ući u Petrinju. Mislio je da „plavi šlemovi“, odnosno vojnici UN, to neće dozvoliti – priča Bosiljka. Ipak, nekoliko dana kasnije saznala je da je Stanko mrtav, da zajedno s jednim prijateljem nije uspeo da se povuče na rezervni položaj. Ostaci njegovog izmučenog tela pronađeni su tek 2009. godine.

 „U granatiranju su mi stradali šestogodišnji sin, majka i sestra. Sve se desilo u trenu. Avioni, granate, dim…“.

Samo sam se molila: „Bože, samo kosti da mu nađem“ i pre tri godine ekshumirali su ga.

„Povređena su mi oba oka, lice unakaženo. Kuća spaljena. Izgubio sam sve. Mnogo godina je prošlo, ali ne osećam se ništa bolje. Jednu stvar sam shvatio – bol nije prolazan!“, kaže za list „Alo!“ Dušan Drča iz Like, svedok stradanja civila na Petrovačkoj cesti 7. avgusta 1995, kada su hrvatski avioni bombardovali kolonu srpskih izbeglica. A to je samo jedan od stravičnih događaja u operaciji „Oluja“, koja je na ovaj dan, pre tačno 17 godina, počela i za nekoliko dana dovela do egzodusa više od 250.000 Srba iz Hrvatske.

– Samo sam se molila: „Bože, samo kosti da mu nađem“ i pre tri godine ekshumirali su ga.

U papirima kod „uzroka smrti“ je jednostavno stajalo: „Rat.“ Tek naknadno, nakon više zahteva, dobila sam kompletan izveštaj. Pisalo je da su pored rupe od metka na glavi, našli i prelome lopatice, vilice, ruku i nogu, što mi ukazuje da moj muž nije samo ubijen. Nisu ga tukli posle smrti, nad njim je izvršen zločin – zaključuje Bosiljka.

Međunarodni krivični tribunal je operaciju „Oluja“ okarakterisao kao udruženi zločinački poduhvat, s ciljem trajnog i prisilnog proterivanja najvećeg dela Srba s prostora bivše RSK, dok je u Hrvatskoj krvavi 5. avgust državni praznik, slavljen kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti.

 

srbin.info 04.08.2015

Share this post


Link to post

PAMTIĆU DOK SAM ŽIVA SRPKINJU KOJA JE 80 KM NOSILA MRTVO DETE: - Bilo je strašnih prizora, a sve se dešavalo nekako u zastrašujućoj tišini bez velikog kukanja. Najgore mi je bilo kada smo iz kolone izdvojili ženu koja je 80 kilometara nosila u rukama svoju mrtvu devojčicu i nije htela da je pusti - kaže u intervjuu za Telegraf.rs predsednica DSS i svedok progona Srba u "Oluji" Sanda Rašković Ivić

Rat-u-Hrvatskoj-Vukovar-oluja-620x350.jp

Foto: Profimedia/Corbis VII

Prošlo je 20 godina od akcije Oluja, u kojoj je ubijeno oko 2.000 Srba, a iz svojih domova proterano je njih 280.000. Stravične scene nikada se neće zaboraviti, vapaji za pomoć, krici smrti, lična i kolektivna tragedija, posebno za one koji su bili tamo i kojima je uništeno sve, pa i njihov mali život. Baš u toj koloni straha bila je predsednica DSS Sanda Rašković Ivić, koja za Telegraf.rs bez dlake na jeziku, govori o tim strašnim danima, o teškim traumama, o svom ocu, čuvenom lekaru Jovanu Raškoviću, i patnjama srpskog naroda koje traju i dan danas.

 
 

Kako kaže, teško je rečima opisati bol i poniženje koje je osećala kada je videla Franju Tuđmana kako na kninskoj tvrđavi razvija 20 metara dugačku zastavu sa šahovnicom, njegovo likovanje i trijumfalizam.

 

Oluja-hrvatska-izbeglice.jpg

Foto: Profimedia

– Tada sam prvi put posle tri godine zahvalila Bogu što je prerano k sebi uzeo mog oca Jovana Raškovića, da ne gleda ovu narodnu muku i poniženje. Isterana država i njen narod se u sred evropskog mira našla na drumu u traktorima, automobilima, na konjima. Bespomoćnost i tugu sam utapala besomučnim radom,pomagala sam kao lekar proteranima, unesrećenima,osramoćenima i napuštenima. Jedino sam u smirivanju tuđe boli i patnje mogla da nađem vlastiti mir. Ali upravo to isto osećanje sam prepoznavala i kod desetina mojih kolega koji su se angažovali oko Krajišnika. Brinuti o drugima, raditi po ceo dan i noć, rešavati individualne probleme, i tako ne misliti o opštoj nesreći i poniženju, o lošem držanju tadašnje vlasti prema novopridošlim nevoljnicima. Još uvek pamtim dečje oči iz kolone. Kažu da se u velikim nepogodama deca umire i priberu bolje od starijih, i to se tada moglo videti. Bilo je strašnih prizora, a sve se dešavalo nekako u zastrašujućoj tišini bez velikog kukanja. Najgore mi je bilo kada smo iz kolone izdvojili ženu koja je 80 kilometara nosila u rukama svoju mrtvu devojčicu i nije htela da je pusti.

HRVATI SU KRENULI U OPŠTI RAT PROTIV SRBA DO ISTREBLJENJA! Ovo ETNIČKO ČIŠĆENJE Srbi NIKADA NEĆE ZABORAVITI (FOTO)

Slava-DSS-Demokratske-stranke-Srbije-2.j

Foto: Tanjug/Rade Prelić

Kako gledate na operaciju “Oluja” nakon 20 godina? Šta mislite o proslavi u Hrvatskoj?

– Četvorodnevna akcija “Oluja“ ili kako je Hrvati nazivaju vojno -redarstvena operacija „Oluja“ bila je najveća operacija etničkog čišćenja posle Drugog svetskog rata, tokom koje su izvršeni brojni zločini protiv čovečnosti, ubijeno je preko 2000 Srba, a 250 000 je proterano sa svojih ognjišta. Po svemu, akcija „Oluja“ je bila nastavak akcija ustaške NDH sprovodjenih od 1941-1945. godine, koje su imale za cilj etnički čistu Hrvatsku. Za počinjene zločine niko nije osuđen.Taj zločin današnja Hrvatska proslavlja kao svoj državni praznik Dan pobede i centralnu svečanost u Kninu završava koncertom proustaškog pevača Marka Perkovića -Tompsona. Čak i umereni hrvatski političari kažu da slave integraciju teritorije. To je netačno, jer je Hrvatska potpuno integrisana tek posle Erdutskog sporazuma,odnosno integracije Baranje i istočne Slavonije. Inače, Erdutski sporazum je za Srbe predviđao čak i spoljnopolitičko predstavljanje, a danas su i ćirilićne table problem.

Sanda-Raskovic-Ivic-diplomiranje-na-medi

Foto: Privatna arhiva

Vaš otac Jovan bio je veoma ugledan Srbin i lekar u Hrvatskoj. Šta Vam je pričao o Krajini, kako se tamo živelo?

– Moj otac je spadao u one Srbe koji, i kada su završili najviše škole, nije nikada prestao da bude Srbin. Išli smo često s njim na velike crkvene sabore u manastire Krupa i Krka, a u manastir Krka smo uvek išli o Cvetima i nosili pahuljaste grane rascvalih badema. Krajina je bila siromašna, hrvatske vlasti nisu ulagale u taj kraj, ali narod je bio vredan i opstajao je na svome. To je bila naša zemlja, a ne znam kakva će biti onima koji su ostali u njoj da žive ne samo na svome, nego na našem. Ljudi su voleli moga oca, zvali su ga po imenu “Doktor Jovo”. Moj otac je dobijao primamljive ponude da ode u Beograd, u Hjuston, ali on nije želeo da ostavi te ljude kojima nije bio samo lekar. On je njima bio ponos i dika da i oni imaju nekog svog uspešnog čoveka koji o njima brine i kod koga mogu da dođu da se požale, posavetuju, da se leče ili da se jednostavno ispričaju.

Sanda-Raskovic-Ivic-i-Jovan-Raskovic-Mek

Foto: Privatna arhiva

Kako je on pomagao kada su počeli sukobi?

– Moj otac je bio čovek mira. On je bolje od drugih znao s kim njegov narod ima posla. Borba koju je moj otac nudio je bila borba u rešenosti da se držimo svoga, na svome, tamo gde jesmo i da nadmudrimo neprijatelja, umesto što na njihova izazivanja izlećemo uzvraćanjem. Nestrpljivijima od njega taj put se nije dopadao. Hrvatskoj je bio potreban rat da bi postala nezavisna. To je moj otac rekao mnogo puta, pa i samom Miloševiću, i zato je smatrao da rat svakako treba izbeći. Ali rat je Srbima u Hrvatskoj bio nametnut. Kao intelektualac, moj otac se stalno preslišavao o svojim postupcima,pa čak i o posledicama tumačenja njegovih izjava.Preispitivao je sam sa sobom smisao svega onoga za šta se zalagao. U jesen 1991. kada su etnički očišćena 64 sela u zapadnoj Slavoniji osećao je veliku odgovornost za sudbinu svakog čoveka. Tada je njegova ordinacija u bolnici Sveti Sava u popodnevnim časovima postajala pravi “konzulat” u koji su dolazili izbegli tražeći pomoć. Da pomognem, ja sam se angažovala u onom što sam najbolje znala, a to je da lečim, pomažem i zbrinjavam taj nesrećni narod koji je ostao bez svega,pa i bez svog zavičaja u pitomoj i bogatoj Slavoniji.

Sanda-Raskovic-Ivic-i-Jovan-Raskovic-Mek

Foto: Privatna arhiva

Tenzije između Hrvatske i Srbije rastu. Šta je rešenje? Kada će i kako prestati provokacije?

– Na žalost, šovinizam je duboko ukorenjen i široko rasprostranjen u hrvatskom društvu. Slabašni su glasovi poštenja i razuma koji mu se odupiru, i tim su vredniji i časniji.  Sa jedne strane hrvatski šovinizam i mržnja prema srpskom narodu, sa druge nesposobnost i neodlučnost srpske vlasti da insistira na rešavanju brojnih otvorenih pitanja izmedju dveju država, nisu okolnosti koje ukazuju da će uskoro doći do značajnijeg suštinskog poboljšanja odnosa Srbije i Hrvatske. Povremene demagoške izjave zvaničnika obe strane, lažnih evropejaca koji se kunu Evropskom unijom, a gaze sve evropske vrednosti, nisu ni od kakve koristi. Nisu dovoljni samo simbolički gesti pomirenja. Nije dovoljno da se predsednici izljube, popiju flašu vina i pokažu kako su “braća rođena”. Institucionalno se ne radi na Bečkom sporazumu koji bi rešio mnoga izbeglička pitanja, a o Erdutskom sporazumu da ne govorimo. Nije potrebno da ministar Vulin bude izaslanik premijera zadužen za srbovanje. To može da prija, ali nam baš ništa ne rešava.

Tan2013-3-8_115117590_8.jpg

Foto: Tanjug/Filip Krainčević

Odustali ste od prodaje očeve kuće u Šibeniku. Da li se osećate slobodnom da odete u očevinu, i odmorite par dana?

– Bura koja se digla oko prodaje moje kuće u Primoštenu govori koliko smo daleko od pomirenja. Ako je vest u hrvatskim novinama da Sanda Rašković neće da proda kuću i ako to izaziva bes i potrebu da se ocrni, po ko zna koji put, Jovan Rašković, ja i moj narod, onda je očevidno da pomirenja nema. Pravo na povratak treba da bude transgeneracijsko pravo. Svako od nas pola miliona koji smo pristigli iz Hrvatske i iz Krajine u dva velika talasa, ima pravo da raspolaže nečim što mu je više decenija bilo dom. U Hrvatskoj imam čudan osećaj, osećam da je to moje, osećam da je poznati pogled kroz prozor moje sobe, uokvirena slika krošnje masline , ostrvca i mora u pozadini, moja kuća. Sve mi je poznato i domaće, a ipak se osećam kao stranac. Valjda čovek pripada tamo gde ga hoće i gde mu se raduju, ne samo unutar zidina njegovog obitavališta.

Tan2015-7-12_143328603_0.jpg

Foto: Tanjug/Zoran Žestić

U Srbiji svi poilitčari govore o politici mira, to isto rade i u BiH i u Hrvatskoj. Kada će taj mir konačno doći, jer sporadični incidenti još uvek postoje (napad na premijera u Srebrenici, incidenti na Kosovu…)?

– Nema ni na jednoj strani iskrene političke volje da se obezbede uslovi za odvijanje procesa pomirenja naroda. To je odgovornost političkih elita sve tri države. Mora da se kaže istina da kod nosilaca vlasti u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini ne može da se prepozna uverenje da je politika mira i pomirenja neophodna, jer je od koristi svim narodima. Sa druge strane, srpska vlast ovom pitanju prilazi na potpuno pogrešan način i svoje “mirotvorstvo” ispoljava povlačenjem poteza kojima je zapravo jedini cilj da se dodvore Vašingtonu i Briselu. Ti potezi su prepoznatljivo neiskreni, često suprotni interesima srpskog naroda i samim tim ne mogu da doprinesu procesu suštinskog pomirenja naroda. Tek kada na sve tri strane dodje do promene sadašnjih vlasti odgovornim, koje će da štite interese svojih naroda, ali ne šovinizmom, kada se izjednače sve žrtve medjusobnih sukoba i kada budu jednako tretirani svi počinioci zločina i kada se prihvati da istina bude jedini kriterijum ocene valjanosti udžbenika istorije…otvoriće se dugotrajan proces stvarnog pomirenja.

Sanda-Raskovic-Ivic.jpg

Foto: Tanjug/Rade Prelić

Kako ćete obeležiti progon Srba, 5. avgusta? Da li ćete otići u Sremsku Raču na obeležavanje godišnjice?

– Neću otići u Sremsku Raču na obeležavanje godišnjice. Otići ću u crkvu i ove godine zahvaliti Bogu što se moj brat Dušan (od strica) vratio živ iz rata, setiću se brata moje snahe koga su hrvatski vojnici ubili pošto nije hteo da ostavi ostarele roditelje u Drnišu. Sećaću se mog pametnog i plemenitog oca i po ko zna koji put se pitati da li bi sve bilo drugačije da je on poživeo. Prisustvovaću parastosu za poginule i otići posle u Novi Sad gde ću sa gradskim odborom i građanima Novog Sada obeležiti godišnjicu velike srpske katastrofe, ogromnog etničkog čišćenja koje se desilo u evropskom miru, kada je u nekoliko dana zbrisano sedam vekova srpske istorije. Najmanje što možemo da uradimo jeste da pamtimo!

 

telegraf.rs 04.08.2015

Share this post


Link to post
ISPOVEST KOŠARKAŠA ALEKSA MARIĆA: Ubili su mi dedu, Oluju im neću oprostiti
 

Blic 03.08.2015.

 
 
 

Jako me ljuti kada neki misle da je to bila šetnja Srba kroz neku šumu. Kao da se ništa nije dogodilo, a Hrvati, kao i svetski mediji, zaboravljaju koliko je hiljada Srba prognano sa svojih ognjišta ili još gore, koliko ih je ubijeno, kaže bivši igrač Partizana

aleks-maric-foto-sasa-pavlic-1438638071-

Aleks Marić, Foto: Saša Pavlić

Bivši košarkaš Partizana i australijski reprezentativac Aleksandar Marić tek posle 20 godina sahranio je dedu Stevana Marića (80). Aleksov deda ubijen je početkom avgusta 1995. godine tokom hrvatske vojne akcije "Oluja" u svojoj kući u Sonkoviću kod Šibenika.

Posmrtni ostaci dede Steve ekshumirani su poslednjeg dana novembra 2012. godine iz zajedničke grobnice na lokaciji Sveta Mara kod Šibenika, zajedno sa posmrtnim ostacima još 31 osobe.

Identifikacija je obavljena poslednjeg dana juna ove godine u Zavodu za sudsku medicinu i kriminalistiku Medicinskog fakulteta u Zagrebu.

"Nijedan rat ne može da se zaboravi ili da se pređe preko preko toga. Ne dao bog nikom da doživi ono što je moj narod doživeo, da deli sudbinu moje porodice, rodbine, prijatelja...", rekao je Marić.

Marić smatra da je "Oluja" zločin bez kazne.

"Jako me ljuti kada neki misle da je to bila šetnja Srba kroz neku šumu. Kao da se ništa nije dogodilo, a Hrvati, kao i svetski mediji, zaboravljaju koliko je hiljada Srba prognano sa svojih ognjišta ili još gore, koliko ih je ubijeno. Kao da su Srbi najgori na svetu, kao da smo mi sami krivi za sve što nam se dogodilo, a da protiv nas nije niko. Kao da nismo ljudi, da nemamo zemlju, poštovanje, veru, naciju, Srbiju...", rekao je Aleksandar Marić.

Osim Stevana Marića, u Zagrebu su 30. juna identifikovani i posmrtni ostaci još 18 Srba. Među njima je najstarija Danica Mihajlović (86) iz okoline Karlovca, dok je najmlađi Rajko Kmezić (36) iz Đakova. Prosečna starost nastradalih je 68 godina i svi su ubijeni u svojim kućama

Share this post


Link to post

Dojče vele: Kako je moguće da Hrvatska negira masovni zločin počinjen u "Oluji"?

"Iza megalomanske vojne parade u Zagrebu krije se nešto mnogo važnije, a to je činjenica da je godišnjica vojne akcije "Oluja" kapitalni primer glasnog ćutanja o zločinima sopstvene strane i poricanja bilo kakve državne odgovornosti za njih" ocenjuje nemački radio Dojče vele.
 
 
 
519861_oluja_f.jpg?1438681232
Reuters/R. C.
Oluja kapitalni primer ćutanja o sopstveni zločinima

U tekstu pod naslovom "'Oluja':neki tuđi zločini", nemački radio, uz svedočenja Srba i Hrvata, otvara i pitanje - "da li je jednoj zemlji, koja sebe rado svrstava zapadnije od Balkana i koja je članica Evropske unije, primereno da slavi operaciju u kojoj je pobijeno oko 2. 000 civila?".

- Kako je moguće da se u Hrvatskoj negira sistemski i masovni zločin? - pita nemački radio u tekstu u kojem istražuje i ulogu tadašnjeg rukovodstva Srbije u nesreći naroda Krajine.

- Probudile su me eksplozije u blizini stana. Kao da sam odskakao metar od kreveta u kojem sam spavao - citira radio sećanje na početak "Oluje" Save Štrpca, tada sekretara krajiške Vlade i predsednika Komisije za razmenu zarobljenika.    

Štrbac je više puta u razgovoru za Dojče vele istakao da je granatiranje Knina bilo "neselektivno2, čime, kako navodi radio, dokazuje ono što smatra zločinačkim karakterom vojne operacije.

Radio navodi tvrdnju oficira hrvatske vojske Zvonka Milasa, danas poslanika HDZ-a u Saboru i predsednika jednog udruženja branitelja, da "granatiranja uopšte nije bilo", da je ta operacija bila "nužna u to vreme i u tim okolnostima", te da Srbi za odlazak iz Krajine imaju da zahvale svom rukovodstvu.

Hrvati ne odustaju od teorije da je progon Srba isceniran

Savo Štrbac pak smatra da se Hrvati se kao "p'jani plota" drže teorije po kojoj je progon Srba insceniran kako bi se narušio ugled Zagreba.

On tvrdi da rukovodstvo Krajine nije ni stiglo da organizuje evakuaciju: "Od Unprofora smo tražili gorivo, autobuse  ali od svih planova o evakuaciji koji su postojali i u mirnodopska vremena - nije bilo ništa. Imao sam čoveka sa kamionom koji je trebalo da preveze kompjutere i mašine iz zgrade u kojoj je bila Vlada. Niko nije došao. Planovi su svi propali" citira Dojče vele Štrpca.

521534_face-2_f.jpg?1438681288
facebook.com/Centar za mirovne studije
Da li je primereno slavljenje zločina u kome j pobijeno više od 2000 civila?

Istog dana nešto kasnije: "Već su prolazile kolone kroz Knin - formirane samoinicijativno, pre nego što su ikakve naredbe stigle. Narod se organizovao u strahu od bliskih susreta sa hrvatskom vojskom poučen ranijim akcijama koje su Hrvati izvodili na Krajinu poput Maslenice i Medačkog džepa. Strah je pokrenuo ljude u egzodus i više ih niko nije mogao zaustaviti."

- Da li je jednoj zemlji koja sebe rado svrstava zapadnije od Balkana i koja je članica Evropske unije primereno da slavi operaciju u kojoj je pobijeno oko 2. 000 civila? Čija je posledica odlazak oko 200. 000 građana srpske nacionalnosti? - pita Dojče vele.

Radio navodi da Milas insistira na tezi da Hrvatska slavi Dan pobede "u ratu koji je nametnut".

Tanjug/AP

Mnogo je kritičniji, ističe D. vele, Ivica Đikić, glavni urednik hrvatskog nedeljnika Novosti:

- Ne bih imao ništa protiv toga da se i ovako slavi 'Oluja' samo da su prethodno rešene neke suštinske i dubinske stvari. Tu pre svega mislim na pitanje zločina nad Srbima koji su ostali na tom području, pljačku i uništavanje njihove imovine. Pre ovakvog militarističkog i pompeznog obeležavanja trebalo je dovesti stvari na svoje mesto, što u Hrvatskoj ni izbliza nije napravljeno - citira radio.

Za zločin odgovarala samo jedna osoba

- Zaista,do sada je u Hrvatskoj za niz zločina u 'Oluji' - nazvali ih sistematskim ili ne - osuđena tek jedna jedina osoba - konstatuje nemački radio.

Na pitanje zašto je to tako, Milas, citira radio, navodi da "su se dogodili zločini, i to kakvi. I bilo ih je s druge strane. Sve ih treba procesuirati i staviti u kontekst nečega što se zove pravda. Ali, vi bolje znate nego ja da su pravo i pravda vrlo različiti i ponekad nemaju veze jedno s drugim".

- Malo ko bi poverovao da traljavo procesuiranje zločina nije ni u kakvoj vezi sa politikom - ocenjuje Dojče vele i navodi Đikićeve reči:

436732_beta-mm-godisnjica-oluje_f.jpg?14
Beta/M. M/DS
Počinjeni zločini ostali bez kazne

- Svih ovih godina od 'Oluje' do danas smo na vlasti imali garniture koje su pokušavale da cementiraju isključivo oslobodilački karakter 'Oluje', potpuno zanemarujući naličje te akcije koje se tiče zločina, etničkog čišćenja i neskrivene želje Franje Tuđmana da broj Srba u Hrvatskoj svede ispod tri odsto - ističe on.

On podseća da se odmah nakon operacije pa sve do 1998. godine u hrvatskim medijima mnogo više govorilo o zločinima nad Srbima nego što se govori danas.

- Deo razloga treba tražiti u oslobađanju Gotovine, Markača i Šuška pred Haškim tribunalom, što je političkoj i medijskoj eliti u Hrvatskoj tobože obezbedilo alibi da zaborave na zločine. Presuda Tribunala se koristi da se dokaže da je 'Oluja' bila čista i nevina, što naravno u toj presudi ne piše - kaže Đikić za D. vele.

Radio navodi da se u Srbiji vojno-redarstvenoj akciji Republike Hrvatske ne spočitava samo zločinački karakter, već joj se odriče i svaka legitimnost, a Đikić smatra da i "Srbija sa najvišeg nivoa treba da progovori o svom udelu u nesreći krajiških Srba", jer je, tvrdi, "uspostavljanje Krajine i tamošnje vojske bilo je na najbanalniji način dirigovano i finansirano iz Beograda".

 

vesti-online.com 04.08.2015

Share this post


Link to post

ХРВАТСКИ АМБАСАДОР СЕ НИЈЕ УДОСТОЈИО НИ ДА ПРИМИ ПИСМО СТУДЕНАТА!

facebook reporter 04.08.2015
 

11796248_1610320722562261_30246533084574

Представници студената Београдског универзитета окупили су се данас испред амбасаде Хрватске како би акцијом „Студенти памте“ изразили негодовање због прославе „Олује“ у Хрватској.

– Поента акције није ширење мржње између два народа или неке дипломатске нетрпељивости, него одговор студената и уопште јавног мњења на прославу и војну параду поводом 20-годишњице ‘Олује’ у Загребу и концертом њихових еминентних уметника – рекао је новинарима представник студената Универзитета у Београду Андреј Зорић.

Напомињујући да поштује све државе у региону, он је рекао да је срамно да једна држава, каква год била, слави злочин, јер се самим тим „крвници представљају херојима“.

– Ми као будући академици овде стојимо, бранимо достојанство српског народа и сећамо се свих оних страдалих у прошлом веку – рекао је Зорић истичући да идеја „Олује“ као да не јењава, већ се наставља уништењем свега што је српско.

Како је навео, представници студената написали су писмо у којем изражавају негодовање због прославе „Олује“ у Хрватској које су желели данас да предају амбасадору Хрватске у Србији Гордану Маркотићу.

– Ми смо хтели да предамо у амбасаду Хрватске писмо, али нико се није удостојио да нас прими. То је по нашем мишљењу наставак небриге за добре односе две државе – оценио је Зорић.

ambasada-hrvatske.jpg?w=639&h=466

Амбасада Хрватске у Београду

„Представници студената су покушали данас да уруче писмо хрватском амбасадору КОЈИ ЈЕ ОДБИО ДА ИХ ПРИМИ. Ово показује континуитет политике Републике Хрватске према нашем народу“ – саопштили су студенти преко своје ФБ странице Студенти памте – 20 година oд ,,Олује“.

Писмо преносимо у целости:

 ***

Његовој Екселенцији

Господину Гордану Маркотићу,

амбасадору Републике Хрватске у Србији

Београд

 

Ваша Екселенцијо,

уважени господине Маркотићу, обраћамо Вам се у име српских студената и овом приликом желимо да изразимо негодовање поводом „прославе“ 20 година од злочиначке акције „Олуја“ коју организује ваша држава. Срамотно је славити догађај у коме је страдало више од 2500 невиних цивила, а преко 280000 је силом отерано из својих домова. Питамо Вас да ли је ово корак ка помирењу народа или отварање старих рана које још увек нису зарасле?

Сматрате ли да није било довољно то што сте за један век три пута извршили етничко чишћење и геноцид над Србима? Да ли је након Јасеновца, Пага, Градишке и свих осталих стратишта потребно славити стварање државе путем етноцида и величање ратних злочинаца? Сматрате ли да Ваш народ нема племенитијих и часнијих људи који заслужују свој споменик пре Фрање Туђмана, који је у више наврата изјавио да једном народу треба задати такав ударац да нестане и који се више пута хвалио етнички чистом државом?

Као млади и образовани људи сматрамо да је недопустиво то што се слави догађај чији је циљ био , поред протеривања једног народа и брисање читаве једне културе на простору ваше данашње државе. У погрому је уништено преко 25000 домова , 78 православних цркава, 96 музеја, 181 гробље, 920 споменика културе, 52 дома здравља и сви индустријски погони у местима где су живели Срби. Овом приликом Вас питамо, да ли сматрате да је јуначки подухват достојан прославе убити 524 жене које су страдале у тој акцији?

Онај мали број Срба који се усудио да се врати на вековна огњишта живи у свакодневном страху и непрестано је изложен дискриминацији. Да ли је у складу са европским вредностима забрањивање ћирилице и српског језика ? Знате ли за још неки народ коме су у оволикој мери ускраћена основна људска права и чије се достојанство више гази од стране државе, него што је случај са Србима у Хрватској ?

Циљ нашег писма није распламсавање и ширење мржње, ми само желимо да Вам скренемо пажњу на срамотан однос који ваша држава има према српском народу, како према жртвама злочиначке акције ,,Олуја“ тако и према повратницима. Захтевамо само да српском народу обезбедите нормалне услове живота и да им се осигурају иста права као што и припадници хрватског народа имају у Србији. То је једини пут до иоле нормалних односа између два народа и две државе.

Нисмо заборавили, а однос ваше државе према страдању нашег народа нам никада неће допустити ни да опростимо.

 

Студенти Универзитета у Београду

У Београду 04.08.2015

***

——

11781620_1609173062677027_12010449584074

———–

Share this post


Link to post

HRVATI, VI STE FUJ! UBIJALI STE SRBE, RUKE SU VAM KRVAVE DO LAKATA Hrvatski novinar i bivši političar uputio je otvoreno pismo Hrvatima povodom proslave 20 godina od operacije Oluje, evo šta im je poručio

Hrvatska-vojska-620x350.jpg

Foto: Tanjug/AP

Hrvatski novinar-istraživač i bivši političar Domagoj Margetić, povodom proslave 20. godišnjice operacije Oluje uputio je otvoreno pismo “pobednicima” u kojem im je poručio samo jednu reč – FUJ!

 

A dok slavimo ratove, o kakvom to miru govorimo? Dok su nam zločini državni praznici, a zločinci nacionalni junaci, o kakvom mi pomirenju i s kim govorimo?

antikorupcijska-liga-3.jpg

Foto: Tanjug/Dragan Stanković

ŽALOSNO JE ŠTO HRVATI SLAVE OLUJU, ONI SU TADA BRUTALNO UBIJALI SRBE: Šokiraće vas izjava BRITANSKOG POLITIČARA

Pobjednici slave pobjede. A slobodni ljudi su jednostavno – slobodni. Slobodnima ne trebaju ni pobjede niti pobjednici, ne trebaju im masovne pompozne, bahate proslave tuđe nesreće. Ne razumiju pobjednici taj stav kontra njihove pobjede. Jer pobjednici su nekako, po definiciji, taoci svojih pobjeda. Ili su pobjednici – ili nisu ništa. Zato ta potreba veličanja njihovih pobjeda. Jer ako im uzmeš tu njihovu „pobjedu“, ne ostaje im više ništa. I nisu više ništa, ako nisu pobjednici. A slobodnima ne trebaju pobjede da bi bili nešto, ne treba im ta iskompleksiranost pobjedonosnim sindromom. Dok gledam te njihove perverzne pripreme za slavljenje još jednog od tolikih, nebrojenih, balkanskih pobjedničkih mitova, prisjetio sam se jedne moje kolumne iz 2010. godine: „Diferencijacija pameti – Odričem se Hrvatske!“.

Domagoj-Margetic.jpg

Foto: Tanjug/Rade Prelić

HRVATI SU UNIŠTAVALI SRBE, PALILI IM KUĆE, CRKVE I GROBLJA: Evo zašto Srbi NEĆE NIKADA zaboraviti zločine u Oluji! (VIDEO)

A u ovih se pet godina, nažalost, nije promijenilo ništa zbog čega bih požalio što sam se tada odrekao zemlje, koju mi eto nameću kao domovinu. Kao što mi žele nametnuti svoju pobjedu. Kao što mi žele nametnuti, žele mi narediti zahvalnost što su nas „oslobodili“. Kakva ultimativna glupost! Tko uopće koga može ičega ili ikoga osloboditi?! Ne razumiju pobjednici da nas nisu „oslobodili“, nego su nas raspametili, razbaštinili ono malo ljudskosti koja nam je bila preostala, razbaštinili su nas one tri vrijednosti kroz koje smo odrastali i odgajani – sloboda, bratstvo i jedinstvo. Nije mi jasno kako ti naši suvremeni pobjednici misle da eto smiju paušalno to vrijednosti proglašavati jugonostalgičarskim floskulama! Jer kakve su tek floskule njihove priče o pobjedama, o oslobođenju, o nekakvoj nacionalnoj i apsurdnoj državnoj slobodi, kako nama tek neprihvatljivo zvuče te njihove floskule o domovinskom ratu, o svemu tome na čemu oni inzistiraju da im tko zna kako budemo zahvalni.

profimedia-0020144942a.jpg

Foto: Profimedia

A ja, ovako slobodan, i oslobođen od svega, jednostavno ne razumijem na čemu i kome to bih trebao biti zahvalan. Nemaju što za jesti, nemaju čime školovati djecu, rade za crkavicu kojom ne mogu platiti niti osnovne mjesečne troškove života, rade a ne primaju plaću, oduzimaju im domove, blokirani su, nezaposleni, ali slave ratove! Još uvijek ih je moguće manipulirati i natjerati da mašu zastavama, da se kunu u grbove, da slave ratove za tamo nekakve „nacionalne interese“. Podilaziti tom njihovom kolektivnom ludilu za mene bi bila izdaja tog mojeg disidentstva kao osobnog životnog opredjeljenja, kao mojeg izbjeglištva savijesti pred njihovom pobjedničkom histerijom. Zamislite rulju koja slavi tamo nekakav „dan zahvalnosti“, a da pritom kao hipnotizirani nisu u stanju razmisliti na čemu to imaju biti zahvalni?

Na čemu biti zahvalan u zemlji u kojoj su ratni zločinci – heroji; u kojoj su ustaški kapelani – sveci; u kojoj su pljačkaši i ratni profiteri – ugledni tajkuni i biznismeni. Zar da demonstracijom ludog naroda pokazujemo koliko smo zahvalni ratnoprofiterskoj eliti što nas je opljačkala i otela nam sve, a mi još pjevamo, mašemo zastavama i plješćemo onima koji su nam to učinili? A ljuti ih kada im kažem – lud narod. No, ne vidim kako bih drugačije sam sebi mogao racionalizirati i argumentirati to njihovo ponašanje.

Domagoj-Margetic.jpg

Foto: Prinskrin Jutjub

Oni su nas kao „oslobodili“, a žele mi uskratiti slobodu da kažem što mislim o tom njihovom „oslobođenju“, o toj njihovoj pobjedi. Ako vi imate pravo slaviti, imam vam pravo i moralnu obvezu reći – za mene ta vaša pobjeda, za mene Oluja, i proslava te vaše „pobjede“ i rata nije ništa drugo nego proslava ratnih zločina i ratnog profiterstva. I ništa više. Želite nam zabraniti da i nakon dvadeset godina stvari nazovemo pravim imenom. Zločine zločinima! Pljačku pljačkom! Želite nas kolektivno, prisilom na šutnju, u ovim dvadeset godina pretvoriti u svoje suučesnike u tom ratnom zločinu, pljački, kriminalu i ratnom profiterstvu.

Priznanje te vaše pobjede, za mene bi bio jedini konačni poraz.

Oluja-izbeglice-kolona-rat02.jpg

Foto: Profimedia/Corbis

Jer ako je to što vi ovih dana slavite – sloboda, onda ću glasno vikati – JEBEŠ SLOBODU! JEBEŠ SLOBODU! Ali vama ne dopire do mozga, niti nakon svih ovih godina, da sloboda i pobjeda nemaju baš puno toga zajedničkog. I upravo ta suštinska suprotstavljenost pobjede i slobode, ta sukobljenost slobode sa svakom pobjedom i svakim pobjednikom, otkriva o kakvom se ovdje ludilu radi. To je ta točka diferencijacije na kojoj se razilazimo – razlika između pobjednika i slobodnih. Vama toliko nejasna i neprimjetna. Vaša se pobjeda toliko razlikuje od moje slobode, upravo po tome što ćete vi zauvijek ostati zarobljenici svojih pobjeda. U jednom ste doduše, u pravu. Ta vaša pobjeda ima ime. Štoviše, više imena. Ta vaša pobjeda ima upravo onoliko imena – koliko je pobijenih i protjeranih u ime te vaše pobjede. Gadi mi se to vaše krvavo slavlje. Neka slave oni koji su na krvi, leševima i ruševinama profitirali. A vi koji im na paradama mašete zastavama i euforično kičete iz svojih gladnih usta, obični ste suučesnici tog njihovog gotovo neprekinutog krvavog, lešinarskog pohoda.

Tan2015-8-3_193612249_4.jpg

Foto: Tanjug/Jaroslav Pap

Ne pišem ovo da bih išta promijenio. Svjestan sam da je to nemoguće. Ali u vremenu dominantnih luđaka, možemo se barem distancirati i diferencirati od gomile koja im skandira.

Zato si uzimam lobodu javno reći – Oluja je zločin u kojem su jednu pobijeni, drugi protjerani, treći popljačkani. A vi mi sad pokušajte racionalno objasniti što se tu točno ima slaviti?

A dok slavimo ratove, o kakvom to miru govorimo? Dok su nam zločini državni praznici, a zločinci nacionalni junaci, o kakvom mi pomirenju i s kim govorimo? Protjerali ste organizirano oko 380 tisuća građana ove zemlje i to nazivate pobjedom? I nisu li te militantne proslave vaših pobjeda upravo jasna poruka onima koje ste protjerali da im slučajno ne padne na pamet vraćati se, da za njih ovdje više nema mjesta, da ovo nije njihova zemlja? Jer tko bi se normalan vratio u zemlju u kojoj je dan tog etničkog čišćenja državni praznik?

Tan2013-8-4_125311987_2.jpg

Foto: Tanjug/Sava Radovanović

A tko ste vi, bijedo, da govorite i određujete što je čija zemlja, i što je kome domovina? Fuj!

Svojim ratnim pobjedama pokušavate nadomjestiti umrlu savijest, ako ste je ikada imali. Samo onima bez savijesti može biti tako lako pobjeđivati. I samo onima bez savijesti može biti tako lako slaviti takve pobjede i pobjednike.

Gadi mi se i ova država, i ovo društvo, i ova masa. Ne mogu vam dovoljno uopće uprizoriti koliko vas iskreno prezirem ovako kolektivno lude. Negdje u podsvijesti očito vam je jasno da ne postoji kolektivna sloboda, pa ste možda zato pobjegli u svoje kolektivno ludilo i proglasili ga slobodom, poput onih luđaka zatvorenih po ludnicama koji se proglase isusima, i tko zna kakvim povijesnim, stvarnim ili izmišljenim likovima.

Oluja-rat-u-Hrvatskoj.jpg

Foto: Profimedia/AFP

Eto – to je ta vaša sloboda. Jedna velika masovna ludnica koju ste proglasili državom, i kolektivno ludilo koje ste proglasili nacionalnom slobodom. Zato se još jednom mogu samo odreći Hrvatske i uz sav taj prijezir i gađenje viknuti s ulice: Fuj! Vi ćete ionako nastaviti uživati u svojem ludilu, jer kao i svakom luđaku, vama samima sa sobom, tako ludima je baš savršeno dobro. Bez obzira što vas pljačkaju, bez obzira što nemate za život.

Samo, eto, ostaju žrtve te vaše pobjede. Žrtve kojima još uvijek nismo rekli obično, ljudsko, od srca – oprosti. Žrtve kojima ne dopuštamo niti da budu obilježena imena, jer se bojite ako negdje ispišemo imena tih žrtava ta će vaša pobjeda dobiti taj krvavi, lešinarski, prljavi identitet ratnog zločina. I ma koliko bježali od toga, vašu će pobjedu tada proganjati imena kojima ste ispisali taj svoj pobjednički pohod.

Zgrada-vlade-Hrvatske-izbeglice-Oluja.jp

Foto: Wikipedia/Suradnik13, Profimedia

Zato za kraj samo mogu reći Oprosti, molim te – svakoj žrtvi tih pobjeda, ako su pobjeđivane i u moje ime. Oprosti. I moje je krivnje puno u tome. Jer kao mnogi, možda, nisam učinio dovoljno da pružim otpor toj njihovoj pobjedi. Oprosti. I samo se mogu bez riječi nakloniti onima koje ste pobijedili.

Nemate pojma koliko ste nas porazili tom svojom pobjedom”, napisao je Margetić.

 

telegraf.rs 04.08.2015

Share this post


Link to post

CONGRES DES SERBES D’EUROPE - KONGRES SRBA EVROPE

E-mail: CSE-KSE@hotmail.com

 

 

 

PRESS RELEASE

 

Paris, August 5 2015.

N°: 1501

 

 

The Croatian crime of genocide with US complicity

of the Krajina Serbs: 1991 - 1995

 

 

In order to stop the Islamic invasion of Europe, the Habsburgs created in the sixteenth century a Military Frontier (Militargrenze in German, Vojna Krajina or Krajina in Serbian) in the then depopulated area of Krajina where Serbs peasants were invited to settle granting them land in return for military service. Thus, the Serbs were the majority population in the region of Krajina and were for centuries the brave border guards of Christendom. Krajina, which for the last four centuries was populated with a majority Serbian Orthodox population was administrated from Vienna, never from Croatia.

 

During World War II, supported by Nazi Germany, the Croats proclaimed the Independent State of Croatia. The Serbs of Krajina were subject to the most bestial genocide ever experienced in Europe and were slaughtered, en masse, by the Croatian fascists, the Ustashe. Despite that, some Serbs have survived the 1941-1945 perpetration of genocide upon them.

 

The resurrection of Nazi Croatia in 1991 with the backing of Germany, the Vatican and the United States of America, with financial support and illegal arms shipments from Austria, Hungary, Germany, and many other European countries, the newly elected neo-Nazi Croatian neo-Ustasi government was able to finish the genocide the Croats had commenced during Hitler’s time.

 

On August 5, 1995 with the help and support of the United States of America’s equipment, training, and aviation, the Serbs were cleansed from their historical land which was under the protection of the United Nations at that time. This included the killing of hundreds of persons of the Krajina Serbian civilian population. From 250,000 to 300,000 Krajina Serbs were driven from their ancestral homes in the largest act of ethnic cleansing since the Holocaust, since the end of World War II in 1945. Nearly 3,000 Serbs were killed in these act of war crimes, crimes against humanity and genocide. Serbian houses, homes, businesses, churches, and property were systematically targeted in an organized genocide. Serbian homes and property were taken over by Croats.

 

We respectfully remind you that The Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide (CPPCG) was adopted by the United Nations General Assembly on 9 December 1948 as General Assembly Resolution 260:

 

Article 2 of the convention defines genocide as

 

...any of the following acts committed with intent to destroy, in whole or in part, a national, ethnical, racial or religious group, as such:

 

(a) Killing members of the group;

(b )Causing serious bodily or mental harm to members of the group;

© Deliberately inflicting on the group conditions of life calculated to bring about its physical destruction in whole or in part;

(d) Imposing measures intended to prevent births within the group;

(e) Forcibly transferring children of the group to another group.

 

Article 3 defines the crimes that can be punished under the convention:

 

(a) Genocide;

(b )Conspiracy to commit genocide;

© Direct and public incitement to commit genocide;

(d) Attempt to commit genocide;

(e) Complicity in genocide.

 

Furthermore, The Statute of the International Tribunal for the Former Yugoslavia adopted 25 May 1993 by Resolution 827, as amended 13 May 1998 by Resolution 1166, as amended 30 November 2000 by Resolution 1329, defined the crime of genocide in articles 4 and 5:

 

Article 4

Genocide

 

1.                  The International Tribunal shall have the power to prosecute persons committing genocide as defined in paragraph 2 of this article or of committing any of the other acts enumerated in paragraph 3 of this article.

 

2. Genocide means any of the following acts committed with intent to destroy, in whole or in part, a national, ethnical, racial or religious group, as such:

 

(a) killing members of the group;

(b )causing serious bodily or mental harm to members of the group;

© deliberately inflicting on the group conditions of life calculated to bring about its physical destruction in whole or in part;

(d) imposing measures intended to prevent births within the group;

(e) forcibly transferring children of the group to another group.

 

3. The following acts shall be punishable:

(a) genocide;

(b )conspiracy to commit genocide;

© direct and public incitement to commit genocide;

(d) attempt to commit genocide;

(e) complicity in genocide.

 

It follows that during Operation Storm 1995 the crimes of genocide in Krajina were committed by the Croatian neo-Nazi Government and with the complicity of the United States of America aiming  to destroy, in whole or in part, the Serbian national, ethnical, racial or religious group inhabiting Krajina, at this time called the Republic of Serbian Krajina under the protection of the United Nations.

 

Since the Serbian victims of the Republic of Serbian Krajina do not have the support of the Government of the Republic of Serbia to prosecute those responsible for the Croatian crimes of genocide, we are seeking the help of the international community, and in particular of the members of the International Non-governmental Organizations within the Council of Europe, to support our pleas and to bring to the attention of their respective governments, that the Serbs of Krajina are victims of the most serious international crimes – namely war crimes, crimes against humanity and genocide.

 

Humanity does not have the right to ignore and to remain silent in confronting the perpetrators of any international crime, and in particular the crime of genocide.

 

We urge you to help us to bring charges concerning the Croatian genocide to the Council of Europe.

 

We urge you to help us to bring charges concerning the Croatian genocide to the United Nations General Assembly.

 

Sima Mraovitch,

President

Share this post


Link to post

Трибина о "Олуји": Највеће етничко чишћење Срба послије Другог свјетског рата

Хрватска је у војно-полицијској акцији "Олуја" извршила погром српског народа из Крајине и то је највеће етничко чишћење послије Другог свјетског рата, истакнуто је на трибини "Након 20 `олујних` година" одржаној у Бањалуци.
060447.jpg
Бањалука: Трибина "Након 20 `олујних` година"Фото: СРНА

Директор Документационо-информационог центра "Веритас" Саво Штрбац рекао је да је за све злочине почињене над Србима у "Олуји" пред хрватским судовима правоснажно осуђен само један припадник Хрватске војске.

Штрбац је истакао да су ослобођени кривице оптужени за злочине над Србима у Гошићу, Вариводама, Груборима и Кијанима.

"Без помака је и дугогодишња истрага против непознатих лица за масакр хендикепираних лица у Двору на Уни", каже Штрбац.

Он је навео да су на евиденцији "Веритаса" имена 1.853 погинула и нестала лица српске националности из ове акције и послије ње, међу којима је 1.202 цивила, од којих је око три четвртине било старије од 60 година.

"Међу жртвама је 545 жена, од којих су око четири петине биле старије од 60 година. То представља један од `црних` рекорда грађанског рата деведесетих година прошлог вијека на простору бивше Југославије", навео је Штрбац.

Он је подсјетио да су оружане снаге Хрватске на данашњи дан 1995. године, уз одобрење и подршку НАТО-а, у садејству са снагама ХВО-а и такозване Армије БиХ извршиле агресију на Републику Српску Крајину и том приликом је протјерано око 250.000 Срба.

Хрватска је против крајишких Срба ангажовала око 200.000 војника, од којих је у операцији учествовало око 138.500.

Штрбац је подсјетио да су хрватски авиони убијали Србе у избјегличким колонама, углавном цивиле на петровачком и приједорском путу 7. и 8. августа 1995. године.

Бивши директор Музеја Републике Српске Крајине Милојко Будимир рекао је да је српски народ у "Олуји" протјеран са својих огњишта, док су су на том простору остале српске задужбине, манастири и православне цркве.

"Од римског периода Срби су живјели на тим просторима. И готово све културно благо Срба нестало је у операцији `Олуја`. Није нестао само народ, већ су покушали да ишчупају жиле нашег вјековног присуства на тим просторима", истакао је Будимир.

Будимир је навео да је око 7.000 икона за вријеме и послије операције "Олуја" нестало на подручју бивше Републике Српске Крајине.

Професор на бањалучком Факултету политичких наука Милош Шолаја рекао је да је у "Олуји" извршено етничко чишћење Срба у Крајини, али да у међународним околностима то није до сада постављено као политички проблем нити је детаљно анализирано.

Он је напоменуо да се у међународној политици сматра да су постојање, формирање и опстанак Републике Српске у оквирима Дејтонског мировног споразума највећа достигнућа српске политике деведесетих година.

Адвокат из Бањалуке Слободан Перић, који брани оптужене Србе за ратне злочине пред Судом БиХ, рекао је да се пред овим судом суди искључиво Србима, док су сви остали унапријед амнестирани и ослобођени одговорности.

"Хрвати су наметнули лаж као истину да је извршена некаква агресија на Хрватску. У Хрватској се водио рат између Хрватске и Срба у Хрватској, који је окончан погромом Срба, далеко већим злочином од онога који се десио у Сребреници", каже Перић.

Он је рекао да се пред Тужилаштвом БиХ још воде три истраге за злочине над Србима које су починили припадници Хрватске војске на петровачком и приједорском путу и у Мркоњић Граду и истакао да постоји намјера да се ти предмети уступе Хрватској да не би били процесуирани.

Предсједник Удружења радника и инвалида рада избјеглих из Хрватске са држављанством БиХ Никола Пузигаћа рекао је да Срби у Хрватској и 20 година послије "Олује" немају станарска, имовинска, пензиона и радна права.

"Срби у Хрватској данас тешко живе, као и они који су протјерани из Хрватске са својих вјековних огњишта и живе у Србији и БиХ, односно Републици Српској", додао је Пузигаћа.

 

04/08/2015 | 14:30 | Извор: СРНА

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...