grom

СНАГА СРПСКОГ НАРОДА , ИСТИНА

Recommended Posts

А КОНСЕНЗУС О ХРВАТИМА?

 

 

 

Под три, Трнинић и Риха греше, или пак свесно обмањују јавност, када шире уверење како је, као тема, Трифуновић запостављен или омаловажаван у српским гласилима. Његова смрт од 15. јануара објављена је у готово свим средствима извештавања и није се дао приметити нити један осврт на Трифуновићев живот, а да је био неповољан по преминулог генерала. Напротив, он је без изузетка описиван као „јунак“ који је „спасао животе војника“.

Трифуновић, наравно, можда није ни заслужио да буде називан издајником. Јесу његову одлуку бранили недолични, јесте се и сам бранио недолично, али то опет не значи да није имао оправдане разлоге да тог ратног септембра, пре више од четврт века, положи оружје онако како је урадио.

Требало би узети у обзир и чињеницу да су му хрватски нападачи били узели жену и децу као таоце. У олакшавајуће околности може му се убројати и колапс државе којој се био заклео на верност, па и војске којој је служио. Сигурно је да лаког избора није имао.

Али, да поновимо: одлука коју је донео никако није била храбра. Све и да је била најбоља могућа, или најмање штетна – храбра није била.

Антонела Риха, Сузана Трнинић, Б92 и остала другосрбијанска клика би, међутим, желела да нас баш у то убеди. Да је генерал Трифуновић повукао храбар потез. Упадљиво им је стало до тога да чин његове предаје представе као смелост и одважност. И раде то већ четврт века. Захтевајући од целокупне јавности да се беспоговорно сложи с њима. „Да ли те изненађује да ми ни данас немамо консензус о исправности одлуке тог човека…“

Исто би, поређења ради, било да нас убеђују да је Ивица Дачић висок. Неком је можда паметан; неком леп; неком, ко зна, могуће чак и поштен; али висок вала не може да буде.

Тако ни Трифуновићева одлука не може да буде храбра. Откад је гавран поцрнео, храброст ипак значи нешто друго.

Забрињавајуће је, међутим, колико су далеко Трифуновићеви недолични браниоци одмакли у слуђивању српске јавности, која је, судећи по интернет реакцијама посетилаца на вести о генераловој смрти, у значајној мери сагласна са Антонелом Рихом.

Још је поразније колико је српско друштво далеко од сагласности око узрока ратова деведесетих, иако им је узрок буквално пред носом све ово време:

Хрвати.

Хрватски екстремизам је почетак и крај сваке приче о коренима југословенског крвопролића. Или би барем морао да буде. Случај вараждинске предаје генерала Трифуновића то и потврђује, без икаквог остатка.

НИ ДЕЦУ НИСУ ШТЕДЕЛИ

Пре него што је Трифуновић решио да положи оружје, касарна у Вараждину је пуних седам дана била под опсадом и нападима хрватских снага. Ето све истине о „великосрпској и југо-комунистичкој агресији на Хрватску“!

Уз, наравно, онај језив додатак, да су нападачи као таоце држали генералову породицу.

Отиђимо на час до донбаског ратишта, попришта још једног веома крвавог сукоба који по много чему подсећа на устанак крајишких Срба против обновљеног фашизма. Моја маленкост провела је тамо готово цело прошло лето. Разговарао сам у Доњецку често са Данијелом, једним од познатијих бораца у доњецкој војсци. Познат је, између осталог, и по томе што је у њихове редове ступио право из Кијева, где је био рођен, одрастао и живео све до мајданског преврата, када је не часећи часа појурио да брани донбаски народ од крволока оданих кијевској хунти. У Кијеву му је остало све, па и бивша жена са дететом. Када сам га питао да ли они сада имају проблема због његовог ступања у редове донбаске војске, одговорио ми је:

„Немају, зато што овде влада неписано правило да једни другима не дирамо породице. Много има оваквих случајева као што сам ја. Многи међу нашим борцима и даље имају породице са оне стране фронта, као што су и многима међу Укрима жене и деца остала са ове наше стране. Кад би неко у њих дирао, на било којој страни, кренула би освета и крви би било до колена. Срећом, нико није толико безуман да уради било шта слично. Породице се не дирају.“

Рат у Донбасу не мањка у зверствима и суровостима. Напротив, неке од прича изазивају језу чак и нама са Балкана, навиклим на свакојаке ратне грозоте. Али чељад војника, ето, тамо не спадају у легитимне мете.

У Хрватској деведесетих, међутим, ни деца нису била поштеђена.

Сузана Трнинић и Антонела Риха то добро знају. У поменутом „Кажипрсту“ су и споменули ту чињеницу да је породица Владимира Трифуновића била у рукама хрватских нападача на касарну. Како је онда могуће да Трнинић, ни Риха, ни Б92, ни остала гласила, нити једног тренутка ни не помисле да најзад проговоре истину о узроцима и поводима југословенских ратова деведесетих?!

Хрватска пропаганда о наводној „Милошевићевој агресији“ на „лијепу њихову“ и иначе је неодржива, ако ни због чега другог оно због тога што су и Фрањо Туђман, и Стипе Месић, и Јосип Бољковац, касније признали да су они били ти који су хтели рат. Али је та пропаганда посебно разобличена када се узму у обзир случајеви као што је касарна у Вараждину и породица генерала Трифуновића.

Share this post


Link to post
КУКАВИЧЛУК КАО НОРМА

 

 

Цела фантазија о „српској кривици“ пада у воду управо на примерима као што је касарна у Вараждину. Зато је посебно бесрамно када Трифуновићу у одбрану стају они који, попут Сузане Трнинић и Антонеле Рихе, нису спремни или способни да сагледају праве разлоге због којих је дошло до ратова и разарања деведесетих.

И зато Трифуновићева одлука, како год да је неко правда или осуђује, не може да буде храбра.

У то време, када је Трифуновић изабрао да положи оружје, храброст је била нешто друго. Ко је био храбар, тада је узимао пушку у руке и одлазио да брани српски народ од новог усташког геноцида.

Таквих је било, и њима је, а не Трифуновићу, српско друштво обавезно да се одужи – макар тако што их више неће хапсити и слати у Хаг или, још горе, у Сплит, где је завршио Капетан Драган пошто му званична Србија ни на који начин није помогла да избегне изручење непријатељима које је на бојном пољу потукао до ногу.

Продавати као храброст нешто што храброст није, нити може да буде, представља чисто бешчашће. Што је такво бешчашће пустило корење у свим порама српског друштва, јесте кључно објашњење политичког и државног суноврата Србије у 21. веку.

Од Петог октобра наовамо, смењују се власти, свака кукавичкија од претходне. О нама поданицима ништа лепо не говори то што их редом трпимо, све мање и све ређе се упуштајући у ма какав облик отпора. Док кукавичлук постаје нова норма. Од људи се данас малтене очекује да поступају у складу са најускијим могућим схватањима сопствених потреба и најнезрелијим неговањем личних задовољштина.

Зато је онолико циркуски и изгледала цела ујдурма око оног несрећног воза.

Са једне стране имамо режим који је по композицији, на 21 језику, ишарао „Косово је Србија“. Узалуд. Могу и на 200 језика да испишу, свеједно. Ништа им не вреди. Све док се не сете да то исто, али на једном, српском језику, стоји у преамбули извесног списа који је ипак мало обавезнији него натписи на возу. Спис се зове Устав Србије, а све што су разним бриселским споразумима „постигли“ Дачић и Александар Вучић, налази се у јасној супротности са њим.

Чувати и спроводити Устав јесте и одговорније, и храбрије, и потребније, него слати возове за Косовску Митровицу, а онда их заустављати на пола пута. Вучићеви дежурни правдаоци убише се од тада да нас увере како је председник Владе одлуком о заустављању воза испољио не само мудрост и уздржаност, него чак и храброст, али је заправо реч о поступку који са храброшћу нема никакве подударности.

С обзиром на то да премијерову породицу нико не држи као таоце, његови поступци могу да буду само још мање разумљиви од Трифуновићеве предаје касаране у Вараждину.

Share this post


Link to post
КАД „БЛИЦ“ ВЕРУЈЕ ТОМИ

 

 

Са друге стране имамо… пардон, имали смо, оне који су као бајаги били стали у заштиту Устава Србије од Бриселског споразума – Демократску странку Србије. И заиста, ДСС јесте својевремено поднела Уставном суду захтев да испита најпре споразуме Борка Стефановића са Едитом Тахири, а затим и договоре које су са Хашимом Тачијем постигли и потписали Вучић и Дачић. Портпарол ДСС тих је година био Петар Петковић.

Где је данас Петар Петковић? Није више у ДСС, већ у Канцеларији за Косово и Метохију, која, дабоме, спроводи управо те бриселске споразуме за које је Петковић ономад као подозревао да су противуставни!

Не само да је у Канцеларији, него има образа да држи говоре у Косовској Митровици, оним истим људима које су и Вучићева влада, и ДСС кадрови попут њега, оставили на цедилу. Да није можда и његову породицу неко киднаповао па га уцењује?

Са треће стране имамо медије, који већ данима кукају против новог рата. У јадиковању предњачи „Блиц“, који је објавио низ чланака са оштрим критикама изјаве председника да ће Србија послати војску на Косово уколико тамо почне убијање српског становништва. „Председниче, ви идите у рат, нас оставите на миру: жестоке реакције на изјаву Томислава Николића“ – тако је гласио главни наслов „Блица“ дан после Николићевог иступа.

Занимљиво је сазнање да уредништво „Блица“, ето, верује председнику да ће Србија бранити свој народ уколико буде животно угрожен. Они који имају на уму све досадашње „договоре“ Београда и Приштине, све оне неопростиве уступке које су Николић и његови политички саборци, пре свих Вучић, учинили на рачун приштинског терористичког режима, тешко да ће председниково бусање схватити озбиљно, али „Блиц“ му очигледно беспоговорно верује. Што је само по себи веома занимљиво.

Али би још занимљивије било чути како би врли уредници „Блица“ заштитили Србији одан народ на Косово у Метохији.

Да ли би га чували онако „храбро“ како је генерал Владимир Трифуновић бранио Србе у Славонији? Да ли онако како брину о преосталим Србима у Хрватској? Онако како бране ћириличне табле?

Ма нека их побију; сами су и криви, кад су се родили у Митровици, или Звечану… Је ли то логика којом би се руководили „Блиц“ и његова публика у случају шиптарског напада на четири северне општине окупиране покрајине?!

ИШЧАШЕНО СХВАТАЊЕ ЈУНАШТВА

Кукавичлук влада Србијом, и то не од јуче. Од како су Срби 1945. решили да ћутке пређу преко усташког геноцида, нешто као да није у реду са овдашњим поимањем храбрости. То ишчашено схватање се гомилало и гомилало, и тако данас, седам деценија касније, дођосмо до „јунаштва“ које се редовно огледа у повлачењу, заустављању, попуштању и предаји.

Није да Срби за све то време нису имали јунаке.

Имали су их деведесетих, попут легендарног Милана Тепића који је, у истим условима као и Трифуновић, направио потпуно супротан избор.

Имају их и данас, попут тог народа који упркос свему одбија да напусти Космет и препусти га шиптарским терористима. Или попут оних десетина бораца који су као добровољци осветлали образ српског оружја на донбаском ратишту.

Али да бисмо их имали и сутра, ваљало би да се најзад одупремо тој подмуклој лажи да одлуке налик оној коју је септембра 1991. донео генерал Трифуновић, представљају пример храбрости. Не представљају. Можда Трифуновић и није био издајник, али више је него сигурно да није био јунак.

Као што, уосталом, то није ни Новак Ђоковић. Он је вероватно најбољи спортиста кога је Србија икада имала, али бити јунак је нешто друго. Нешто много захтевније.

Share this post


Link to post
24 minutes ago, grom said:

Србија, земља међу… кукавицама?

„О генералу Трифуновићу ево ми сада овде причамо и нисам сигурна колико ће медији уопште да посвете пажње том човеку, који је заиста учинио једно храбро дело.“

 

 

Inace ovo je jedan tekst , ali zbog njegove duzine sam ga postavio u par postova da ne bi stvorio opterecenje za citanje ili dosadu .

Naime ,u tekstu se radi  o  okupaciji , razbijanju legitimne drzave i gubljenju jedne od vrlo znacajnih kasarni i predaji iste u ruke rulji .

Ujedno i odgovor na pitanje ;jesu li se vecina kasarni mogle obraniti . . .

Share this post


Link to post
On 31-1-2017 at 10:54 AM, grom said:

 

 

Inace ovo je jedan tekst , ali zbog njegove duzine sam ga postavio u par postova da ne bi stvorio opterecenje za citanje ili dosadu .

Naime ,u tekstu se radi  o  okupaciji , razbijanju legitimne drzave i gubljenju jedne od vrlo znacajnih kasarni i predaji iste u ruke rulji .

Ujedno i odgovor na pitanje ;jesu li se vecina kasarni mogle obraniti . . .

Pocetak teksta je na predhodnoj strani ( 2 ) .

Share this post


Link to post

Jovan Pejin – istoričar

 

Ovdje je izvrsena mala kombinacija Youtub i intervju u telegrafu , ali govori o istoj stvari .

29 jan. 2017 - SK.eu

Hrvatska falsifikuje i stvara lažnu istoriju hrvatskog naroda!

“Hrvatska je veštačka tvorevina u svemu, falsifikovali su čak i sebe kao narod. Oni govore nakaradnim srpskim jezikom.

 

Intervju – Darko Zlojutro

Grof Zlojutro

Bivši direktor Istorijskog arhiva Srbije, istoričar Jovan Pejin, koji se proslavio tako što je na HRT-u poručio da je Vukovar srpski grad kaže u razgovoru za Telegraf.rs da su Hrvati “genocidan i najprimitivniji narod u Evropi”, a rezultat toga je tri i po miliona manje Srba u ovoj državi.

 Nije se samo kamion ustaša, kako piše Krleža, podigao protiv Srba, već je to uradio ceo narod. Izvršili su stravičan genocid nad Srbima, vadili su jezike, čupali oči, klali, palili. Postoje zapisi nemačke vojske kako su na kubike merili srpske kosti u Hrvatskoj – podseća Pejin.

Ovaj istoričar tvrdi da je Hrvatska veštačka tvorevina u svemu i da su sve falsifikovali, pa čak i sebe kao narod.

– Hrvati su većinom bivši Srbi koji su pokatoličeni, a ima tu i Čeha, Poljaka, Rusina koji su sebe svrstali u jedan narod. Hrvatska je veštačka tvorevina i sve što su do sada postigli učinili su to na osnovu laži – kaže Pejin.

On dodaje da je na ovim prostorima dominantan jezik srpski, a da su svi ostali današnji jezici rezultat “čiste krađe”.

– Hrvati govore “nakaradnim srpskim jezikom”. Jezik je merilo jednog naroda, a Hrvati su, da bi bili narod, ukrali srpski jezik i unakazili ga. Prevara je odigrana kada je Ljudevit Gaj nasankao Vuka Karadžića i pod okrilje našeg jezika ubacio kajkavski izgovor. Od tada Hrvati govore srpskim jezikom, iako ga samo kvare i prave ga nakaradnim, pa se iz toga može slobodno zaključiti da pričaju nakaradnim srpskim jezikom – objašnjava istoričar.

Prema njegovim rečima, Vukovar je oduvek bio srpski grad, kao i Osijek, a ni Slavonija i Srem nikada nisu bili hrvatski.

 Šta traže Hrvati u Sremu i Slavoniji? Bilo je, doduše, u Osijeku nešto Šokaca koji nemaju veze s Hrvatima i dva su različita sveta. Nemaju Hrvati šta da traže ni u Baranji i Sremu – tvrdi Pejin.

Srpski istoričar kaže da je danas na snazi „velikohrvatska propaganda“, kojoj Srbija mora da se oštro suprostavi, a ne da se izvinjava.

 Da li treba da se izvinimo za milion poklanih Srba od strane Hrvata? Hrvatska je svojom propagandom falsifikovala sve, proširila se na teritorije koje nikada njoj nisu pripadale i non-stop se bune. Tome treba stati na put – preporučuje on.

Bivši direktor Istorijskog arhiva Srbije dodaje da su “ustaška zlodela” ostala u istoriji zabeležena, ali se na njih uvek zaboravljalo.

– Postoje zapisi, slike italijanske vojske o zlodelima ustaša po Dalmaciji, selu Klečka i ostrvu Pag u kojima doslovno navode da jemorem tekla nevina srpska krv. Za vreme komunističke okupacije Jugoslavije svaki greh četničkog pokreta nazivan je velikosrpskim, a ustaški zločini bili su fašistički. To je takođe bio deo hrvatskog propagandnog folklora. Niko čak nije smeo javno da kaže kako jeJNA sastavljena od Jugoslovenske vojske u otadžbini i srpskih generala, a da su joj kasnije na kraju rata prišli Rusi, Bugari i drugi – dodaje ovaj istoričar.

Jovan Pejin tvrdi da su Hrvati uvek patili od „kompleksa veličine“, pa su tako svog kneza Tomislava lažno proglasili za kralja.

– Tomislav je bio knez i nikada nije ustoličen za kralja. Hrvatima je smetalo da budu samo kneževina, pa su svog Tomu lažno proglasili kraljem i sebe nazivali kraljevinom, iako to nikada nisu bili – objašnjava srpski istoričar.

On se zalaže za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića.

– Draža je bio general vojske i deo antifašističkog bloka. Borio se protiv fašizma i kao takav mora se rehabilitovati. On je sam sebi potpisao smrtnu presudu kada je rekao jednu istinu – da su Britanci neprijatelji Srba. Britanija se tada okrenula Titu, koji je Dražu kao svog političkog protivnika likvidirao na montiranom suđenju – zaključuje Jovan Pejin.

Share this post


Link to post

Tрауму , ниједна казна не може да избрише!

 

„Правдa“

19 Октобар 2017

csm_zene_silovane1__prescentar_933fc5be6

Дарко Трифуновић, професор на Факултету безбедности у Београду и жене жртве тортуре (Фото: Прес Центар)

 

Жене, жртве рата из Републике Српске, везиване су косом за тенкове и вучене по путу, забадани су им ексери по телу и остављане су да висе на дрвеним оградама…

 

Једна од жена које су преживеле тортуру и силовање је и Слободанка Младић, рођака генерала оптуженог за ратне злочине Ратка Младића.

 

– Заробљена сам у Сарајеву 18. маја 1992, са својим млађим сином, који је тада имао 15 година. Малтретирали су нас сваког дана. Били смо затворени, спавали смо на голом бетону, тучени, понижавани и убијани од батина. Жене су изводили како су хтели и силовали их. Ослобођени смо тек следеће године, 19. маја. За време рата мој старији син је погинуо, а млађи, који је са мном био мучен и заробљен, никад није могао да преболи трауме, убио се са 34 године – прича несрећна Слободанка Младић.

 

Њен мучитељ је добио казну затвора, али трауму коју је нанео невиним жртвама, ниједна казна не може да избрише.

 

Да злочинци нису имали саосећање, потврђује и Божица Живковић-Рајилић, која је мучена у Сребренику 322 дана.

 

– Силовали би и девојчице од девет година и старице од сто. Жене су бежале од злотвора док су им црева испадала из стомака. Силоване су, пребијане, мучене… Печене су на решоу – прича Божица Живковић Рајилић, оснивач Удружења силованих жена и жена жртава рата у Републици Српској, која је јуче са још три представнице допутовала у Београд, где су после 25 година отвориле душу.

 

Она се данас, као председница Удружења, залаже да се усвоји закон о заштити жртава ратне тортуре.

 

– Веома нам је важно да се усвоји закон јер бисмо тако имале званичан статус ратних жртава, инвалидност и могле бисмо да имамо одређена новчана примања. Јако смо разочаране у судство, јер важе двојаки аршини. Мучитељи Срба нису процесуирани, а Срби који су чинили недела, добили су највеће казне. Никога не браним, само тражим подједнака права и казне – рекла је Живковић Рајилић, по занимању професорка историје.

 

Она је оценила да је и медијска слика неправедна према Српкињама, жртвама рата.

 

Истакла је да су у филму „У земљи крви и меда“ који је режирала Анђелина Џоли, Срби приказани као једини злочинци и да нису сагледане све жртве рата.

 

Своје страшне судбине поделиле су и Надежда Јанковић, која је злостављана у Бравицама, и Нусрета Мујкић, мучена у Броду.

 

Последице

Несрећне жене које су преживеле мучења често, због велике трауме, не успеју да наставе даље са животом.

 

– Нама су разнели организам и душу. Многе жене су дигле руку на себе јер никад нису могле да превазиђу стравичне последице. С некима од њих смо се дружиле, покушавале смо да им помогнемо, да их заштитимо, али трауме од монструозних злочина су биле јаче и натерале су их да себи одузму живот – каже Божица Живковић Рајилић.

Share this post


Link to post

Ко све замагљује истину о обарању ,,невидљивог”

 

Шокантно! Ко све замагљује истину о обарању ,,невидљивог” авиона Ф117 у НАТО агресији 1999. године?

Емисија: ,,Наш Аеропут”. Гост: потпуковник Ђорђе Аничић. Аутор и водитељ: Велибор Вукашиновић.

Share this post


Link to post
12 hours ago, guns n roses said:

Milan Brdar

 

Dio od 36:17 do 37:45

Ponovno jedinstvo je neminovno , ne zbog Srba , vec zbog ostalih koji ce na taj nacin oprati svoja nedjela .

Pominjao sam i sam ovde par puta . 

Svi dosadasnji politicki postupci i pokazatelji govore da  prof.dr Brdar ima na osnovu cega da tvrdi ono sto tvrdi . . .

 

 

Share this post


Link to post
5 hours ago, grom said:

Ponovno jedinstvo je neminovno , ne zbog Srba , vec zbog ostalih koji ce na taj nacin oprati svoja nedjela .

 

Da, to se već jednom i desilo nakon Drugog svjetskog rata. Nije uopće problem rat, ratovali su mnogi, ja sam npr takav da sam kojim slučajem Slovenac pa da je Slovenija ratovala sa Austrijom, ja uopće ne bi imao nekakvo dugo opterećenje sa Austrijancima nakon svega niti bi ih mrzio niti bilo što, stvarno, ali ovdje uopće nije bio u pitanju rat Srbije i Hrvatske. To su bili pokolji potpuno nedužnih ljudi, srpskih civila i što je najgore Hrvati, dio Hrvata to rade još od 17 vijeka, čitao sam Lazu Kostića. Sve ono što su radili za vrijeme ndh su radili još davno prije, sve u centimetar isto što se sadizma tiče i načina ubijanja ljudi. A onda pogledaš danas i vidiš da su njihovi portali, tv i novine puni indirektnih poziva da se to opet uradi. Znaš, ako se opet bude išlo na zajedničku državu, neće biti dobro za mnoge i uvijek se sjetim ratnika koji je ovdje napisao da je prošlo 20 godina od zadnjeg rata i da se boji da su se Hrvati opet zaželjeli krvi. Istu stvar je napisao Nestor u svojem dnevniku. I zbog toga je dobro držati se one Sai Babine  "Manje prtljage, ugodnije putovanje",  znači ne imati nikakve vezanosti za nikoga već samo bezuvjetnu ljubav i za prijatelje imati ljude za koje znaš da su normalni i s kojima možeš razvijati normalne međuljudske odnose a onda će se prava prijateljstva razviti sama od sebe. Isto vrijedi i za narode koji su ti susjedi. Ovako se ta slabost i vezanost od koje i dan danas boluje dio Srba odbija kao bumerang nazad a oni su u onoj prvoj fazi mislili da je to nekakva vrlina, znači kao imamo veliku dušu, brat je mio ma koje koje vjere bio itd, ma super, ja pozdravljam to i mislim da je to kvalitet duše, doista,  ali ne u Hrvatskoj i ne vezano za Hrvate. Nije to mržnja prema Hrvatima već oprez. Preživljavanje.

Share this post


Link to post

Da. . .

Pravo govoris , rokeru  . . .

Kad se sve istoriske cinjenice  sagledaju , dode se do zakljucka  da nije bilo tesko izmisliti tocak . . .

Nekad ranije je bilo mnogo pametnih Srba , ali i blentavih visokopozicioniranih  ili su visokopozicionirani samo radili po necijoj direktivi . . .

U ostalom ka i danas . . .

Share this post


Link to post

Sta je ovde interesantno , bar za mene u ovom video zapisu ; sto covek priznaje da je manipulator .

Ostalo se (ko oce) vec znade . . . 

Drugo je sto smo u nemogucnosti uticanja na resavanje problema . . .

 

Share this post


Link to post

Генерал Ојданић по први пут проговорио након изласка из Хага!

 

 

Извор: Ало / Правда | 16.12.2017.

Бивши начелник Генералштаба Војске Југославије, министар одбране и хашки осуђеник генерал Драгољуб Ојданић у свом првом интервјуу од повратка из Хага говори о свим темама о којима је до сада ћутао.

general-ojdanic-public-pravda.jpg

Генерал Драгољуб Ојданић (Фото: public, Правда)

 

У интервјуу за Ало који вам преносимо у целости, свој боравак у Хашком суду генерал Ојданић назива мучилиштем и открива како се дружио са хрватским генералом Праљком, као и шта мисли о Ратку Младићу, Слободану Милошевићу, Александру Вулину…

Хаг се коначно затвара, како сада, после толико година, гледате на тај суд?

После два трагична догађаја, несхватљиве пресуде легенди српског отпора, генерал Ратку Младићу и самоубиства хрватског генерала Слободана Праљка, који ми је био први комшија у Хагу, све о том суду је и више него јасно. С друге стране, сваког патриоту раније изрицање ослобађајућих пресуда доказаним злочинцима о којима се све зна максимално иритира и вређа његово људско достојанство. Заиста је депласирано после свега било шта рећи о тој лакрдији међународне правде. Исто се односи и на Тужилаштво.

Шта мислите о оптужници против косовске групе?

Тема је исувише широка да би се укратко дао одговор на њу. Но, покушаћу ипак нешто да вам објасним. Нажалост, по питању оптужнице која се подигла тадашња власт, стручни и научни кругови у Србији су, углавном, ћутали. Никакве финасијске помоћи државе за одбрану оптужених није било, за разлику од онога шта је Хрватска радила. Оптужница подигнута против косовске групе само два месеца од почетка срамне агресије ничим се не може објаснити. Она врви лажима и неистинама. И лаику је јасно да је циљ оптужнице, између осталог, био да браниоце своје земље прогласи злочинцима, а агресора жртвом.

Косовску групу су теретили за прогон Албанаца?

Сви догађаји за које се терети косовска група, сем Рачка, десили су се за време агресије НАТО на СРЈ. Несхватљиво звучи тврдња Тужилаштва да је “хуманитарна катастрофа” настала у “планираној и усаглашеној кампањи, гранатирања градова и села, паљењу домова сеоских домаћинстава и пословних објеката, депортацији, пресељавању и прогону на стотине хиљада косовских Албанаца”. Испада да се ВЈ ничим другим није бавио него прогоном Албанаца, а зна се да је он морао чувати границе и свакодневно спречавати упаде терориста са територије Албаније и западног дела Македоније, често водећи тешке борбе. Онда се јасно може видети да је ВЈ, и да је хтео и да је постојао такав план, није могао бити ангажован, како оптужница тврди, у “прогону Албанаца”.

Да ли је било доказа за протеривање Албанаца?

У оптужници, што је најжалосније, нема ниједне речи о стварним узроцима изласка албанског становништва ван КиМ, што је, према мојој оцени, захтевало потребу да се одбрана оптужених у судском процесу појави са експертизом на ту тему, до чега, нажалост, није дошло. Оптужница одише ставом да су они који су у складу с Уставом, као највишим правним актом у свакој земљи, па и у нашој, малтене из авантуристичких побуда водили борбу са терористима и бранили земљу.

Зашто су у Куманову тражили убрзан одлазак војске са КиМ?

Представници НАТО су у току преговора у Куманову (јун 1999.) захтевали убрзани одлазак југословенских снага са КиМ, дајући гаранције да неће доћи до безбедносног вакуума, а дошло је. Ово указује на њихову намеру да индиректно омогуће шиптарским терористима да етнички очисте КиМ. О томе у оптужници такође нема ни речи.

Како коментаришете приче о лажираним исказима сведока?

Рећи ћу само једну, на први поглед, бизарну ствар. Све 503 изјаве Албанаца су међусобно сличне као јаје јајету. Све следе исти редослед, сви сведоци су на исти начин видели и описали неки догађај, сви су на исти начин убијени, дејством отпозади, гађајући их у потиљак. Сви говоре истим речником, без обзира на то да ли су радници, сељаци, интелектуалци и слично. Сви до једног су тврдили да они нису видели и доживели дејство НАТО, што нам много говори о валидности поменутих изјава. Изјаве страних сведока такође је диктирало Тужилаштво.

Како сте поднели то хашко мучилиште?

Добро сте рекли, хашко мучилиште. Све се одвијало строго по регулисаном кућном реду у притворској јединици. Од свега у току 24 часа, онда кад нисмо били у судници, имали смо две шетње, једну пре подне у трајању до једног сата и другу по подне у трајању од пола сата до 40 минута. Једном до два пута недељно планиран је термин за спортске активности у трајању највише до једног часа за оне који показују интерес за исте. Они који из разних разлога не оду у шетњу или на спорт остају у ћелији закључани и раде према властитом плану. Нема сумње, то је било превелико интелектуално и психичко оптерећење, што је полако, али сигурно разарало сваког појединца, а сви смо практично били у поодмаклим годинама и кад смо остварили пензије и миран живот, ми смо ни криви ни дужни, заглавили у притвор, по првостепеној пресуди, без икаквих доказа, осуђени драконским казнама.

С ким сте се највише дружили у Хагу?

Из оправданих разлога, највише сам се дружио с онима који су, у различитим периодима, били са мном на спрату. Није било дружења само на националној основи. Напротив, испада супротно. Најдуже сам био на спрату заједно са групом Хрвата, херцеговачких генерала, којој је припадао и сада покојни генерал Праљак. За те људе имам само речи хвале. Иначе, на спрату сам се највише дружио са Шаиновићем, са којим сам имао суседну ћелију и са дивним човеком Стојаном Жупљанином. Док нису отишли на издржавање изречене казне, највише сам се дружио и са Момчилом Крајишником и Миланом Мартићем. То су ретко добри, али истовремено и специфични људи.

Како коментаришете чињеницу да су скоро сви истакнути српски генерали, Лазаревић, Павковић, Перишић и ви завршили у Хагу?

Одговор је дала Ненси Петерсон, аутор оптужнице против Слободана Милошевића и осталих. Она је рекла: “Тада се мислило да када се ти генерали буду суочили са тежином оптужби, показаће прстом на Милошевића”. Сваки даљи коментар је сувишан. И припадници ВЈ и грађани Србије врло добро знају о каквим се људима и генералима ради. Да је среће, та имена већ данас треба исписивати, без двоумљења, златним словима.

Како сте доживели реакције поводом идеје ангажовања генерала Лазаревића?

Образложење које опозиција овим поводом даје бесмислена су и увредљива. Коме смета један такав човек и генерал који је у току 1998. и 1999. године, заједно са својим нижим командатима, командирима и својим претпостављеним, генералом Павковићем, уложио задњи атом снаге и умећа како би сузбио захуктали тероризам на КиМ. Лаза је човек који треба бити понос генералске елите, њене војске, ове државе и народа. Жалосно је да је требало да прође толико година да се појави министар одбране Александар Вулин који је на прави начин спознао положај оптужених и осуђених. Дајем себи за право да му честитам на свим револуционарним, патриотским и часним идејама које је врло брзо покренуо. Уверен сам да ће истрајати у њиховом остварењу. Има пуну подршку од борачког и командног кадра ВЈ из периода срамне агесије на СРЈ и самог народа.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...