Sign in to follow this  
nikola-simicevic

Srebrenica-genocid nad Bosnjacima ili Srbima

Recommended Posts

SREBRENICA – GENOCID NAD BOŠNJAÈKIM ILI SRPSKIM NARODOM

Svetskim javnjim mnjenjem veæ godinama kruži teza da je u julu 1995. godine u istoènobosanskom gradu Srebrenici poèinjen genocid nad bošnjaèkim narodom od strane vojske Republike Srpske, ili kako mnogi èešæe vole da kažu – „od strane Srba“. Od strane Haškog tribunala doneto je veæ nekoliko presuda za sauèesništvo u pomenutom genocidu što sa pravne i zdravorazumske taèke gledišta deluje u najmanju ruku apsurdno, jer taj genocid još uvek nije dokazan. Oni koji uporno insistiraju na tezi da su Srbi poèinili genocid nad Bošnjacima u ratu u Bosni i Hercegovini, u koje spadaju i èelnice nekoliko tzv. nevladinih organizacija u Srbiji, sistematski rade na nametanju kolektivne krivice srpskom narodu uprkos èinjenici da svaki zloèin, pa i zloèin genocida, mogu poèiniti samo pojedinci ili grupe ljudi, a ne èitav narod. To što ti pojedinci ili grupacije ljudi pripadaju nekom narodu nema nikakve veze sa drugim pripadnicima tog naroda. U tom smislu eventualni genocid u Srebrenici nad bošnjacima mogla je poèiniti ne ni vojska Republike Srpske, veæ samo njen deo koji se u tom trenutku nalazio u Srebrenici. Svako identifikovanje krivca za srebrenièki genocid kao Srbi predstavlja duboko rasistièku tezu kojom se èitav srpski narod kvalifikuje kao genocidan.

No, vratimo se prièi o samom genocidu u Srebrenici. Iako genocid nad bošnjaèkim narodom u tom gradu pravno nikada nije dokazan, mnogi o njemu govore kao nepobitnoj èinjenici ne uzimajuæi èak ni u razmatranje šta se na tom podruèju dešavalo sa srpskim stanovništvom tokom èitavog rata od 1992. do 1995. godine. Kada o genocidu govorimo, najpre se moramo zapitati šta uopšte genocid predstavlja i kao pojava i kao pravna kategorija zloèina. Prema Povelji Ujedinjenih nacija o spreèavanju i kažnjavanju zloèina genocida usvojenom od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1948. godine, pod genocidom se podrazumeva svako delo poèinjeno u nameri potpunog ili delimiènog uništenja jedne nacionalne, etnièke, verske ili rasne grupe kao takve. U tom smislu, oni koji zastupaju tezu da je u julu 1995. godine vojska Republike Srpske u Srebrenici poèinila genocid nad Bošnjacima, zapravo zastupaju tezu da je deo vojske Republike Srpske imao nameru da uništi deo bošnjaèkog naroda koji se u tom momentu našao u Srebrenici. Da li je odista bilo tako?

Vojska Republike Srpske po preuzimanju Srebrenici omoguæila je bezbedni prolazak za 25000 bošnjaèkih žena i dece do teritorije pod kontrolom bošnjaèkih snaga. Kada neko ima nameru da poèini genocid, po prirodi stvari prvo atakuje na decu i na žene. Time veæ teza o genocidu nad bošnjacima u Srebrenici biva ozbiljno poljuljana i dovedena u pitanje. Drugo, oni koji zastupaju tezu o genocidu nad srebrenièkim bošnjacima, kao krunski dokaz uzimaju cifru od 8000 ubijenih Bošnjaka pri èemu ne navode nijedan valjan i validan dokaz da je odista toliko Bošnjaka ubijeno u tom gradu. U poslednje dve godine, nejèešæe se pozivaju na izveštaj državne komisije Republike Srpske u kome, po njima, stoji podatak da je u Srebrenici likvidirano 8000 Bošnjaka.

Prvo što se mora uzeti u razmatranje je èinjenica da to i nije bila komisija Republike Srpske, veæ neka vrsta privatne komisije tadašnjeg meðunarodnog administratora u Bosni i Hercegovini, Pedija Ešdauna.

Drugo, spisak koji je pomenita komisija napravila nije spisak ubijenih Bošnjaka, osobito ne bošnjaèkih civila, veæ spisak nestalih i onih koji nisu preživeli rat. Na tom spisku se, dakle, nalaze i imena Bošnjaka koji su umrli prirodnom smræu ili su nastradali u borbama.

Treæe, spiskom nisu obuhvaæeni samo Bošnjaci iz Srebrenice, veæ i njihovi sunarodnici iz Bratunca, Skelana, Cerske, Konjeviæ Polja, Zvornika, Han Pijeska, Šekoviæa, Vlasenice, Višegrada i drugih mesta koji su nakon preuzimanja kontrole nad tim teritorijama od strane vojske Republike Srpske izbegli u Srebrenicu.

Èetvrto, za mnoga lica na spisku nisu navedeni ni najosnovniji podaci, tako da se sasvim opravdano može sumnjati da li su ta lica ikada postojala.

Peto, i pored toga što su uz pomoæ najsavremenije tehnike istražitelji Haškog tribunala prekopali Podrinje, do sada su otkrili posmrtne ostatke svega 2000 Bošnjaka iz nekoliko podrinjskih opština, ukljuèujuæi i one koji su umrli ili poginuli pre jula 1995. godine.

Voða Srebrenièke istraživaèke grupe i profesor na amerièkom univerzitetu Pensilvanije, u zakljuèku èlanka „Politika srebrenièkog masakra“ navodi: „Srebrenièki masakr predstavlja najveæi trijumf propagande u balkanskim ratovima. Neke druge tvrdnje i otvorene laži odigrale su svoju ulogu u balkanskim sukobima, ali dok su neke dale svoj skromni doprinos propagandnom repertoaru, uprkos tome što su kasnije pobijene(Raèak, Markale, srpsko odbijanje da se potpiše sporazum u Rambujeu, 250000 poginulih Bosanaca, cilj stvaranja velike Srbije kao motorne snage koja je pokretala balkanske ratove), srebrenièki masakr ostaje nedostižan u svojoj simbolièkoj moæi. To je simbol srpskog zla i muslimanskog statusa žrtve, kao i pravednosti zapadnog rasturanja Jugoslavije i intervencije na više nivoa, ukljuèujuæi i bombardovanje i kolonijalnu okupaciju BiH i Kosova. Meðutim, veza izmeðu ovog trijumfa propagande i istine i pravde je nepostojeæa. Nepovezanost s istinom simbolizovana je èinjenicom da je izvorna procena od 8000 ukljuèujuæi i 5000 nestalih(prema prvim izveštajima sa terena i Meðunarodnog crvenog krsta) koji su napustili Srebrenicu u pravcu teritorije pod kontrolom bosanskih muslimana, zadržana èak i pošto je ubrzo utvrðeno da ih je nekoliko hiljada stiglo do odredišta, dok je dodatih nekoliko hiljada poginulo u borbama“.

Podruèje grada Srebrenice proglašeno je za zaštiæenu zonu Ujedinjenih nacija i u tom smislu moralo je biti demilitarizovano. Medjutim, do demilitarizacije Srebrenice nikada nije došlo, pa se oružane snage bosanskih muslimana u tom gradu prema pravnim standardima moraju tretirati kao teroristièke. General Luis Mekenzi, prvi komandant mirovnih snaga UN u BiH napisao je u autorskom èlanku objavljenom u listu „Veèernje novosti“ 16. jula 2005. godine, „Uz pomoæ nekih prijatelja, muslimani su poèeli da ubacuju na hiljade boraca i komada oružja u zaštiæenu zonu. Kako su bosanski borci postajali bolje opremljeni i obuèeni, poèeli su da izlaze iz Srebrenice i da pale srpska sela i ubijaju njihove stanovnika, a potom da se brzo vraæaju u zonu – pod zaštitu UN. Oriæu, muslimanskom vojnom lideru iz Srebrenice, trenutno se u Hagu sudi za ratne zloèine poèinjene tokom „odbrana“ grada. Dokazi pokazuju da je on odgovoran za ubistvo onoliko srpskih civila, koliko ih je bosansko – srpska armija pobila u gradu“. U knjizi „Srebrenica . agresija, otpor, izdaja, genocid“, autor Nijaz Mašiæ navodi da je na ratištima oko Srebrenice, pre jula 1995. godine, poginulo oko 1500 bošnjaèkih vojnika. Iako je veæina njih stradala prilikom napada na okolna srpska sela, danas se i oni navode na spiskovima žrtava „srpskog genocida“ u Srebrenici.

Na osnovu èinjenica do kojih su došli istražitelji Haškog tribunala, sudija tog suda, Patriša Vald, zakljuèila je da je u julu u Srebrenici bilo oko 37000 stanovnika. U avgustu iste godine aktivisti Svetske zdravstvene organizacije u Tuzli registrovali su 35632 izbeglice iz Srebrenice. Ovim popisom nije obuhvaæeno 3000 muškaraca koji su se u vreme popisa veæ nalazili na frontu. To znaèi da je „genocid“ u Srebrenici preživelo 38600 Bošnjaka – više nego što ih je živelo u gradu.

Kada govorimo o stradanju Srba u Srebrenici i okolini i pitanju da li se to stradanje može pravno okvalifikovati kao genocid, moramo se ponovo kratko vratiti na Povelju Ujedinjeih nacija u kojoj jasno stoji da je genocid svako delo poèinjeno u nameri potpunog ili delimiènog uništenja jedne nacionalne, etnièke, verske ili rasne grupe kao takve. Bošnjaèke snage pod komandom Nasera Oriæa u srebrenièkom kraju – podruèju opština Srebrenica, Bratunac, Vlasenica i Skelani, ubili su preko 3500 lica srpske nacionalnosti, najveæim delom civila, i uništili oko 140 srpskih sela. Srbi su ubijani zato što su Srbi i pravoslavci, srpske kuæe, crkve i groblja uništavani su i razarani zato što su srpski. Da su napadi na Srbe i zloèini poèinjeni prema njima od strane Oriæevih snaga imali jasno obeležje zatiranja jedne etnièke i verske grupe najbolje svedoèi èinjenica da su svoje teroristièke aktivnosti pripadnici Oriæevih oružanih snaga najviše i najmasovnije izvodili na najznaèajnije srpske pravoslavne praznike – Božiæ i Uskrs. Jednom reèju, bošnjaèke snage pod komandom Nasera Oriæa poèinile su masovne zloèine prema Srbima u cilju sistematskog zatiranja srpske nacionalne i pravoslavne verske zajednice na tom podruèju, što u skladu sa meðunarodnom Poveljom predstavlja klasièan primer genocida.

Ovaj teskt završio bih navoðenjem Tregorija Kopolija, urednika lista „Strateška politika“, koji tvrdi da Srbi u Srebrenici nisu poèinili genocid. Po Kopoliji, bošnjaèka vlast u Sarajevu, Pedi Ešdaun i ostaci Klintonove administracije istrajavaju na laži o genocidu da bi prikrili èinjenicu da je do jula 1995. godine u Srebrenici i okolini zapravo poèinjen genocid nad srpskim narodom.

Nikola Simiæeviæ, publicista i pesnik

Share this post


Link to post

Kakav crni genocid. Balije su pocinile genocid nad Srbima i to je cinjenica koju zna sve i jedan srpski vojnik a i balijski zlocinac iz Srebrenice. Srpska vojska je to leglo mudzahedina trebala davni dana unistiti. Kad su ubijali Srbe niko nije ni glas digao, cak i srpska vlada cuti o tome, a kad je banda dobila to sto je zasluzila onda su se svi digli u odbranu ljudskih prava. Koji crni ljudski prava. Izgleda da je to postalo normalno ubijati Srbe i prolaziti nekaznjeno. I jos se nadje pokoji Srbin koji im ide polagati vijenac, licemjeri.

Share this post


Link to post

Onaj tko nije u stanju da prizna tudje zrtve svoje neman i pravo zahtjevati. Jer po toj logici nijedan Srbin nije u Hrvatskoj ubijen, tko zna gdje su pobjegli pa sad kao mrtvi. Ma daj nemojte tako. zna se kakav je masakr pocinjen u Srebrenici i ako ga sami ne mozete priznati onda nek vam se bog smiluje. A znam i sto su muslimani radili po bosni, Hrvati takodjer, ali niti jednima, niti drugima niti trecima to ne daje pravo da diraju u tudje mrtve. Nisu krscani ali su ljudi kao svi mi. Svi smo ljudi, a mrtvi nek ostanu u sjecanju jer svaki nevin covjek je vrijedan divljenja i postovanja.

Share this post


Link to post

Ovdje niko ne dira u mrtve nego je rijec o muslimanskoj propagandi i ako iko trguje sa mrtvima, to oni rade. I niko ne negira da je bilo dosta mrtvih muslimana u Srebrenici. Razlika je u tome da li su strijeljani ili su poginuli. To vidis nije isto. I sem toga onome kome nije stalo do istine nije stalo ni do Boga. Toliko sa religiznog stanovista.

Sto se tice boraca za ljudska prava i ljudi odani Bogu i istini imali su priliku du dignu svoj glas kad su balije ubijale Srbe oko Srebrenice. Ako to onda nisu uradili, a evo sad dizu glas, nemogu drugo da vjerujem nego da su licemjeri ili da su obicni lazljivi moralisti.

Share this post


Link to post

У досјеима хашког трибунала. :kolutaj:

Вјероватно се тамо може наћи и доста тога о злочинима почињеним над Србима око Сребренице! :confused :ljutko:

Share this post


Link to post

Ne mogu se dalje mijesati jer u Srebrenici nisam ni bio pa ne mogu ni znati sto se tamo dogadjalo, doduse znam da su muslimali po bosni svasta radili. Ali sam i gledao dokumentarce na kojima se vidi jasno odvodjenje muslimana u logore, to nisu muslimanski filmovi vec od ovih stranaca sto su tamo bili. A kad se nekog odvodi on sigurno nije vise ratno sposoban da bi poginmuo u obracunima. A sto je bilo oko Srebrenice???? Zanima me to?

Share this post


Link to post

Ma brate pa reci sto je bilo, otkuda cu ja znati :biggrin. Zato sam i pitao. Nisam ja odtamo pa se ne razumijem, stari mi iz Bosne pa me nesto uvijek za Bosnu veze, zato komentiram ovdje malo.

Share this post


Link to post
Ne mogu se dalje mijesati jer u Srebrenici nisam ni bio pa ne mogu ni znati sto se tamo dogadjalo, doduse znam da su muslimali po bosni svasta radili. Ali sam i gledao dokumentarce na kojima se vidi jasno odvodjenje muslimana u logore, to nisu muslimanski filmovi vec od ovih stranaca sto su tamo bili. A kad se nekog odvodi on sigurno nije vise ratno sposoban da bi poginmuo u obracunima. A sto je bilo oko Srebrenice???? Zanima me to?

ukratko "file srebrenica" : od poèetka rata do 95 su muslimani klali srbe, vojnike žene decu itd a 95 srbi popizdili i naje... se keve muslimanima ...

Share this post


Link to post

U podrinjskom kraju - opština Srebrenica, Bratunac i Vlasenica, muslimanske snage pod komandom Nasera Oriæa od 1992. do jula 1995. godine uništile su oko 140 srpskih sela i pobili više od 3500 Srba. Pored masovnih ubistava Oriæeve snage vršile su i pljaèku, silovanja, fizièke i psihièke torture nad Srbima, a o naèinima likvidacije Srba bolje da i ne govorim. Èinjeno je to kamama, sekirama, lopatama, pijucima, ljudi su klani, živima su odsecani delovi tela - ruke, noge, prsti, uši, vadjene oèi i da ne nabrajam dalje. Bili su to koliko masovni, toliko više i svirepi i monstruozni zloèini.

To se dešavalo na podruèju Srebrenice i okoline od 1992. do jula 1995. godine.

Share this post


Link to post

Apsolutno se slazem s gospodinom Nikolom,genocid je Naser ucinio nad Srbima.

Dobro znam s kakvim se mukama moj kum borio u okolini Bratunca,dovoljno sam upoznat s Naserovim zlodelima i ne mogu da verujem da je taj ZLOCINAC na slobodi ! !

Share this post


Link to post

novost_1362.jpg

Ministarstvo unutrašnjih poslova /MUP/ Republike Srpske /RS/ je u skladu sa zakonskim procedurama izreklo mjeru privremenog udaljenja s posla za 35 lica, potvrdila je veèeras Srni portparol MUP-a Tamara Despeniæ.

Despeniæeva je objasnila da je rijeè o licima protiv kojih je pokrenuta istraga zbog postojanja osnova sumnje da su poèinili krivièno djelo ratnog zloèina ili da se nalaze u pomagaèkoj mreži optuženima za ratne zloèine u Srebrenici.

"Suspendovani policajci zadržavaju sva prava predviðena zakonom do okonèanja istrage koja æe dokazati osnovanost optužbi koje im se stavljaju na teret", naglasila je ona.

Visoki predstavnik Miroslav Lajèak izjavio je danas da lokalna policija u BiH oduzima pasoše i putne isprave 93 osobe koje su pod istragom u vezi sa sluèajevima ratnih zloèina, odnosno zbog uèešæa u mrežama koje pomažu bjeguncima optuženim pred Haškim tribunalom.

Lajèak je rekao da su ove 93 osobe predmet istraga koje je nedavno pokrenuo tužilac BiH, a veæina se odnosi na ljude koji se nalaze na "srebrenièkoj listi".

"Postoje jaki razlozi da vjerujemo da su neke od ovih osoba ukljuèene u mreže podrške optuženima za ratne zloèine", naglasio je Lajèak i dodao da je 35 lica pod istragom zaposleno u policiji RS, koja ih je danas suspendovala sa dužnosti.

Lajèak nije želio na današnjoj konferenciji za novinare u Sarajevu da saopšti imena 35 suspendovanih policajaca RS, jer su, kako je rekao, "istrage povjerljive".

Visoki predstavnik je dodao da æe oni ostati pod suspenzijom sve dok kriviène istrage ne potvrde optužbe ili ih ne opovrgnu, odnosno dovedu do zatvaranja predmeta.

Lajèak je naveo da je izdao nalog o smjeni Dragomira Andana sa mjesta zamjenika direktora policije RS za obuku i objasnio da je ovu mjeru preduzeo na zahtjev i u konsultacijama sa Haškim tribunalom.

Lajèak je naveo da je izdao nalog o smjeni Dragomira Andana sa mjesta zamjenika direktora policije RS za obuku i objasnio da je ovu mjeru preduzeo na zahtjev i u konsultacijama sa Haškim tribunalom.

"Radi se o èisto tehnièkoj mjeri èiji je cilj da sprijeèi ovo lice da koristi svoj položaj i nastavi djelovanje kao èlan mreže podrške ratnim zloèincima. Oèekujem sada da organi RS provedu istragu povodom raznih kriviènih aktivnosti, ukljuèujuæi i njegovu ulogu u pružanju podrške osobama koje su optužene za ratni zloèin", naglasio je Lajèak.

Visoki predstavnik u BiH saopštio je da je sinoæ potpisao niz naloga i odluka koje æe Tužilaštvu i policiji BiH olakšati voðenje istraga i kriviènog gonjenja osoba osumnjièenih za ratne zloèine, kao i onih koji im pomažu da izbjegnu pravdu.

Lajèak je rekao da je donio i odluku prema kojoj æe ratnim zloèincima osuðenim pred Sudom BiH biti otežano bjekstvo iz zatvora i naveo da se prvi konkretni rezultati ovih mjera provode u ovom momentu.

Konferenciji za novinare prisustvovali su i naèelnik Kriminalistièke policije RS Gojko Vasiæ i glavni tužilac BiH Marinko Jurèeviæ.

preuzeto sa: http://novosti.rs.sr

Share this post


Link to post

Svaka cast tim ljudima na trudu, i bio je red da neko bar malo stane ne put tome da stalno nas prikazuju kao zločince i izazivače rata!

Nevjerovatno koliko ljudi u svijetu imaju iskrivljenu o nama, a velikim dijelom su krivi ti famozni izvještaji i naduvane cifre i konstatno prikazivanje nas kao najvećih zločinaca, kao da hrvati i muslimani nisu ni ratovali!!

Jednom sam na youtube pronašla neki klip o Srbiji (neki patriota je pravio kratku prezentaciju sa izvornom muzikom i slikama iz cele Srbije) i komentari ispod klipa sa svih strana svijeta, niko od stranaca nije napisao ništa lijepo o nama, to su bila neka užasna prepucavanja, opisivali su nas kao silovatelje, zločince i sl. Ja nisam mogla vjerovati, i bilo mi je mučno i da čitam!!

Beli vuče, tebi svaka čast!!!!!

Share this post


Link to post

Bice dobro samo ako ne ostane sve ovo u toj fazi teorije i priznavanja ....bilo bi dobro da se to primeni i u nekim zvanicnim dokumentima..trebace nam PUNO vremena da nas svet pocne gledati drugim ocima...posmatrajuci aktuelne dogadjaje pitanje je da li ce se nesto bitno promeniti u skorijoj buducnosti..daj Boze!Ja licno ne verujem u ta teoretisanja...

Share this post


Link to post

Bosanski izvestaji o masakru Bosnjaka u Srebrenici su montirani i

napravljeni pre nego sto je zavrsena istraga o borbama u ovom gradu. Uz to,

ti izvestaji su politicki pristrasni i zato falsifikovani, jer se u njemu

pominju neprovereni i znatno uvecani brojevi stradalih.

To je teza koju pokusava da dokaze nezavisna, Medjunarodna grupa za

istrazivanje Srebrenice, koja radi u Njujorku, Londonu i Beogradu, a koja,

kako smo saznali od Dzordza Bogdanica, clana ovog tima, treba do 11. jula da

okonca svoj rad i objavi pravu istinu o Srebrenici. Nas sagovornik, americki

novinar i filmski producent Bogdanic, otkriva da ce njihov izvestaj biti

"senzacionalan", odnosno da ce promeniti dosadasnju "sliku o Srebrenici".

- Istrazivacka grupa za Srebrenicu je stvorena pre oko tri godine. clanovi

grupe su 13 analiticara i eksperata za Balkan - iz SAD, Kanade, Velike

Britanije i Srbije, koji su mnogo ranije posumnjali u zvanicne, bosanske I

medjunarodne izvestaje o Srebrenici. Tada smo odlucili da napravimo

objektivni izvestaj o dogadjajima u tom gradu, jer smo i sami bili, na

osnovu dokaza, uvereni da su glavne trvdnje o masakru naduvane i

prezentirane javnosti iz politickih i ideoloskih, a ne naucnih razloga. Ja

sam, licno, dosao do saznanja da su sarajevske vlasti manipulisale brojem

zrtava - tako sto su Srebrenici pripisivale sve zrtve rata u BiH.

o Na osnovu cega iznosite takvu tvrdnju?

- Mnogi mladi muslimani, a rec je o 3.000 vojnika, koji su pobegli sa 28-om

divizijom Armije BiH prema srpskoj granici, bili su ubijeni u borbi izmedju

muslimanskih frakcija. Bosanska vlada ih je proglasila nestalim osobama.

Kasnije su te "nestale osobe" uracunate u zrtve borbi u Srebrenici. Tu

prevaru bosanske vlade pratila je jaka propaganda u BiH i svetu. Ja sam

uspeo, medjutim, da dodjem do zvanicnih podataka NATO i OUN o Srebrenici i

da raskrinkam ovu prevaru.

o Na cemu ste Vi licno radili u ovom izvestaju Medjunarodne grupe za

Srebrenicu?

- Uradio sam prvo poglavlje o dogadjajima koji su bili uvod u ono sto se

zbilo u Srebrenici 1995. Taj deo analize sam nazvao "Preludij Srebrenica",

dok sam poglavlje o slabostima Izvestaja OUN iz 1999. nazvao "Defektni

raport".

o Kakva je bila uloga u ovom istrazivackom timu ostalih analiticara, posebno

profesora Hermana i profesora Mendela?

- Profesor Ed Herman treba ovih dana da napise zakljucke naseg izvestaja o

Srebrenici. Kao analiticar, dr Herman je napravio prikaz kako su americke

informativne agencije, pod uticajem bosanskog lobija u SAD, lazno

izvestavale o Srebrenici. Profesor Majkl Mendel, sa Jork univerziteta u

Torontu, pisao je o nacinu na koji su dokumenti Tribunala u Hagu korisceni

da bi se opravdale optuzbe za genocid, koje su bile podignute mnogo pre nego

sto je uradjeno bilo kakvo ozbiljno istrazivanje o borbama za osvajanje

Srebrenice. Kolumnista Dzordz Zamueli je otkrio kako je lazno svedocenje

Drazena Erdemovica, Momira Nikolica i drugih haskih svedoka korisceno ne

samo da se opravdaju bosanske i haske tvrdnje o genocidu, vec i kako su ovi

lazni svedoci za to bili "placeni" nagodbama sa tuziocima Tribunala.

o Sa kim ste sve iz NATO i UN razgovarali i ko vam je davao podatke?

- Nasa istrazivacka grupa je imala najvise koristi od svedocenja zvanicnika

UN, kao sto su general Filip Morijon, zatim Filip Korvin, koordinator UN za

gradjanske poslove, Karlos Branko, pomocnik direktora UNMO, Sedrik gradj

Tornberi, bivsi pomocnik generalnog sekretara UN, i Hjubert Vejland, visoki

komesar UN za ljudska prava, zatim Carls Bojd, nekadasnji komandant NATO, i

potpukovnik Dzon Srej, vojni analiticar. Fil Korvin, koji je bio najvisi

civilni funkcioner u Bosni u vreme osvajanja Srebrenice, napisao je

predgovor za nas izvestaj. Uostalom, i svedocenja muslimanskih vodja u Hagu

bila su veoma vazna za nas izvestaj, jer oni potvrdjuju cinjenicu da je

veliki broj vojnika njihove 28-me divizije, kojima je naredjeno da prave

vojne provokacije protiv bosanskih Srba, u stvari pobegao, umesto da se bori

kada su Srbi krenuli da osvoje grad. General Halilovic je priznao da

Srebrenica nikad nije bila demilitarizovana, kao sto je to trazio sporazum

UN o sigurnim zonama.

o sta je rekao general Morijon?

- General Morijon je potvrdio da genocida nije bilo, jer se u Srebrenici

vodio rat. I da su sve zrtve, i muslimanske, ali i srpske, ratne zrtve. Od

1992. do 1995, dakle - pre masakra u Srebrenici, vise od hiljadu srpskih

civila pobijeno je od strane muslimana prilikom devastiranja okolnih sela.

Ne treba zaboraviti da je i sam koncept "zona bezbednosti" u BiH bio velika

medjunarodna prevara. Naime, kako su zone bezbednosti trebalo da budu

razoruzane, to nije uradjeno uz precutan pristanak UN, da bi ih muslimani

koristili, u Srebrenici i drugim gradovima, za napade na okolna srpska sela.

Muslimanski komandant Naser Oric je, u prolece 1994, ponosno pokazivao

izvestacima sa Zapada snimke obezglavljenih Srba. Od 9.300 Srba, koliko ih

je zivelo na tim prostorima, preostalo ih je manje od 900. Svedoceci pred

Tribunalom 2004, general Filip Morijon, vojni komandant UN u Bosni 1992. i

1993, izneo je svoje ubedjenje da je napad na Srebrenicu bio "direktna

reakcija" na masakre Srba od strana Nasera Orica i njegovih snaga.

o Mozete li otkriti, pre objaviljivanja izvestaja, jos neke cinjenice do

kojih je dosla Medjunarodna grupa za istrazivanje Srebrenice?

- Filip Korvin, koordinator za civilne poslove UN i autor "Sumnjivog

mandata", dela u kome objasnjava kakav je bio njegov licni doprinos

poslednje godine rata, potvrdio nam je da je Srebrenica, pre 11. jula 1995,

nije imala 46.000 stanovnika, pa prema tome nije imala ni 7.300 ljudi pod

oruzjem i civila koji su ostali sa vojskom, kako tvrde Bosanci. Srbi su

pomogli da se organizuje operacija sigurnog prolaska do Tuzle za nekoliko

hiljada stanovnika Srebrenice, koji su se opredelili da krenu iz susednih

Potocara, gde su bili rasporedjeni u autobuse. Do prve nedelje avgusta 1995,

35.632 osobe su registrovane kod Svetske zdravstvene organizacije i bosanske

vlade kao raseljene, prezivele iz Srebrenice. Da je cilj Srba bio genocid,

ne bi bilo sigurnog prolaza za civilno stanovnistvo. Prema njegovim podacima

sa lica mesta, na dan napada u Sreberenici je bilo samo 700 muslimanskih

vojnika. I da su mnogi civili stradali u obracunu muslimanskih frakcija,

koje su se sukobile oko toga ko hoce, a ko nece da se bori protiv Srba i da

brani grad.

o Ima li jos slicnih tvrdnji?

- Karlos Martins Branko, portugalski vojni zvanicnik, nam je posvedocio da

je broj zrtava od 7.300 failsifikovan, da bi bio koriscen za propagandne

svrhe. On je 1998. napisao da "postoji malo sumnje da je najmanje 2.028

bosanskih muslimana poginulo u borbi sa bolje uvezbanom i bolje komandovanom

Vojskom RS u tri godine zestokog ratovanja". Toliko je tela, naime,

ekshumirano od strane eksperata Haskog tribunala u ovom regionu do 2001.

Mnoga tela, kaze Branko, nalazila su se u zoni grada, i pre pada Srebrenice

11. jula 1995.

o I kako se doslo do cifre od 8.000 zrtava u Srebrenici?

- Procenu od 8.000 zrtava u Srebrenici prvo je izneo Medjunarodni crveni

krst. Taj podatak je bio zasnovan na grubim procenama da je armija bosanskih

Srba zarobila 3.000 muslimana, a da je 5.000 muslimana prijavljeno kao

"nestali". Ti "nestali" muslimani su dosli u Tuzlu, a mnogi su i ubijeni u

borbama, ali su u Crvenom krstu prikazani kao "pogubljeni". Ovo je krunski

dokaz za politicko i pristrasno koriscenje ove medjunarodne humanitarne

organizacije, koja je pristala da bude uvucena u veliku obmanu svetske

javnosti. Posle je ta cifra korigovana na 7.300 navodno pogubljenih

muslimana. Upravo to mi i demantujemo. Uostalom, Dzonatan Ruper, bivsi

novinar BBC-a, koji je bio na licu mesta, a kroz niz zvanicnih izvestaja

tokom vise godina istrazivao je dogadjaje koji su sledili posle osvajanja

Srebrenice, direktno mi je rekao: "Pretpostavka da su srpske snage ubile

sedam do osam hiljada ljudi nikada nije bila moguca". A prema profesoru

Mandelu, tvrdnje Tribunala o genocidu koji se dogodio u Srebrenici nisu

potkrepljene cinjenicama. ^ak i zakljucak iz sudnice da su "snage bosanskih

Srba ubile nekoliko hiljada bosanskih muslimana, a da je konacan broj

verovatno izmedju 7.000 i 8.000 ", nije potkrepljen dokazima.

o Da li su, kao sto se moze cuti, lideri u Sarajevu zrtvovali

Srebrenicu, kako bi izazvali intervenciju NATO na muslimanskoj strani?

- Da, to je povtrdio Ibran Mustavic, lider SDA, kada je rekao:

"Scenario za izdaju Srebrenice bio je svesno pripremljen. Da sam ja dobio

naredbu da napadnem srpsku vojsku iz demilitarizovane zone, bez razmisljanja

bih to odbio i trazio bih od osobe koja je to naredila da odvede svoju

porodicu u Srebrenicu, pa bih joj dao pusku i dozvolio da izvede napad iz

demilitarizovane zone. Znao sam da su ti sramni, proracunati potezi vodili

moj narod u katastrofu. Naredba je dosla iz Sarajeva!"

o Zasto su Amerikanci prihvatili bosansku pricu o genocidu u

Srebrenici?

- Postoje tri cinjenice o masakru u Srebrenici o kojima u SAD dosad nije

raspravljano. Prva je da je masakr odgovarao politickim potrebama Klintonove

administracije, bosanskih muslimana i Hrvata. Druga je da su, i pre i posle

11. jula 1995, u Srebrenici postojale zrtave ratovanja, kojima se, radi

obmanjivanja medjunarodne zajednice, manipulisalo. I trece, broj od 7.300

pogubljenih ljudi u Srebrenici je problematican, jer je zasnovan na netacnim

podacima i na ratnoj propagandi. Kada je prvi problem u pitanju, mogu da

kazem da je Klinton podrzao bosanske lazi o Srebrenici jer je tada bio pod

politickim pritiskom medija i kongresmena Boba Dola, da pokrene energicniju

akciju u protiv Srba. Devetog jula 1995, dva dana pre no sto su bosanski

Srbi osvojili grad, Alija Izetbegovic je pozvao Klintona da spreci

'terorizam i genocid' u Srebrenici. I da pronadje opravdanje za agresivniju

politiku SAD. Klintonovi zvanicnici su zato pojurili na mesto dogadjaja u

Srebrenici da potvrde i objave tvrdnje o masakru, kao sto je i Vilijam Voker

uradio kasnije u Racku, 1999.

o sta mislite o rezoluciji koju je Kongres nedavno doneo o Srebrenici?

- Sudeci po skorasnjoj, politicki iskosenoj rezoluciji Kongresa SAD, deset

godina koje su prosle od kraja rata u Bosni nisu bile dovoljne da se taj

sukob stavi u odgovarajuci istorijski kontekst. Rezolucija posebno naglasava

i ozbiljno naduvava zloupotrebe pojedinih komandanata bosanskih Srba, ali

istovremeno ignorise brutalne, velike vojne operacije Bosnjaka protiv srpske

populacije, pre i posle Srebrenice, i to bas u podrucjima pod zastitom UN.

Uz to SAD precutkuju progone Srba u Zapadnoj Slavoniji i Krajini. Ova

brutalna etnicka ciscenje su sprovodile hrvatske snage, koje su bile

naoruzane i logisticki podrzane od strane SAD. Dakle, rezolucija Kongresa

SAD je doneta da bi se opravdala upotreba americkih snaga protiv Srba, a ne

da bi se otkrila istina o ratu u bivsoj Jugoslaviji i o stradanju srpskog

naroda.

NN: Prof. Edvard Herman, Univerzitet u PEnsilvaniji:

N: Strategija ponizavanja Srba

- Mnogobrojni zvanicnici UN, NATO, EU i medjunarodne zajednice poslednjih

godina nezvanicno su stavljali primedbe da se masakr u Srebrenici peterano

koristi u politicke svrhe, a da pricu o 7.300 zrtava ne prate i dokazi.

Zvanicni prikaz dogadjaja u Srebrenici osporili su i zvanicnici NATO i UN

koji su bili u Bosni na mestu dogadjaja. Pre svih, ^arls Bojd, bivsi

komandant NATO, zapravo obavestajni direktor NATO u BiH. Zatim, Karlos

Martins Branko, koji je ispitivao vojne posmatrace OUN u Srebrenici. Zbog

toga je mnogo puta nezvanicno izrazena bojazan da je Srebrenica, na jedan

politikanski nacin, pretvorena u simbol kontinuiranog ponizavanja Srba i

potcinjavanja Srbije. Na nama je da otkrijemo istinu o Srebrenici i pokazemo

zasto medjunarodna zajednica pristaje na politicke prevare. Kada bude gotov,

nas izvestaj ce imati oko 250 strana, a bice poslat svim institucijama i

celnicima medjunarodne zajednice - kaze za NT profesor Edvard Herman.

N: Naucnici, profesori, analiticari

Grupu za istrazivanje o Srebrenici vodi profesor Edvard Herman, sa

Univerziteta u Pensilvaniji. Herman je, sa Filom Hamondom, autor serije

eseja pod nazivom "Degradirana sposobnost: Mediji i kosovska kriza".

Dzordz Bogdanic je unuk Dzordja Bogdanica, knjigovode hotela Palas u

Beogradu, a rodjen je u SAD 1948. godine. Po profesiji je slobodni novinar,

politicki analiticar, komentator lista Cikago tribjun i drugih listova u

SAD. Pocetkom devedesetih radio je u Cikagu za «srpsku stvar». Autor je i

producent filma "Jugoslavija, rat koji se mogao izbeci", u kojem je pokazao

pravu ulogu CIA u ratovimau na Balkanu. Njegov brat Volter Bogdanic je,

takodje, novinar, i dobitnik dve Pulicerove nagrade.

Ostali clanovi istrazivacke grupe su Dzordz Zamueli, kolumnista Njujork

Presa, Dajana Dzonston, autor "Krstaski rat budala: Jugoslavija, NATO i

obmane Zapada", zatim Majkl Mendel, profesor medjunarodnog prava, Fil

Hemond, pisac, istrazivaci Dejvid Piterson iz SAD, Tim Fenton iz Londona,

Dzordz Pamfri iz Nemacke, dr Milan Bulajic, bivsi direktor Muzeja genocida,

i beogradska profesorka Vera Vratusa.

http://www.mail-archive.com/sim@antic.org/msg24553.html

Share this post


Link to post

Мислим да се медији у Србији више баве Сребреницом и неким млаћењем празне сламе, а кад је годишњица тзв. олује онда као да их је срамота да прикажу нешто више о Крајишницима. Вјероватно сте то видјели и сами. Очигледно је док се сами не изборима за своја права у Хрватској (путем избора итд.) од осталих не можемо пуно очекивати.

Share this post


Link to post

Svejdočenje: Vasić Velisav (30) iz Radoševića

Poslije pada Srebrenice te zauzimanja i uništenja mnogih srpskih sela od strane muslimana, našao sam se u selu Zalazju kao izbjeglica. Kao i ostali seljani pridružio sam se odbrani poslednjeg srpskog sela na području bivše opštine Srebrenica.

Dana 8. 06. 1992. godine oko 5 sati i 15 minuta iz okolnih muslimanskih uporišta muslimani su nas napali sa svih strana. Odbrana sela trajala je do 3 sata poslije podne. Odbranili smo se i odbili napad, ali je bilo 6 mrtvih i 12 ranjenih seljaka koji su učestvovali u odbrani sela. Taj dan muslimani su uspjeli da osvoje jedan dio sela i da ga popale, ali smo ih mi nakon toga uspjeli da potisnemo iz sela. Nakon borbe, drugi dan skupili smo 5 mrtvih muslimana, izvršili zamjenu za seljake iz spaljenog srpskog sela Ćumavica. Poslije ovog napada na selo, prethodnica muslimanske vojske iz okolnih sela u čijem sastavu je bilo 5 naoružanih muslimana i dvije žene napali su našu stražu na Zalazju i tom prilikom sam i ja ranjen.

Nakon saniranja rana vratio sam se ponovo u selo Zalazje da pomognem odbrani sela.

12. 07. 1992. godine na nas veliki pravoslavni praznik Petrovdan, oko 9 časova ujutru, muslimanski fundamentalisti su nas napali sa svih strana. Selo je branilo 47 pripadnika sela sa kuharicom Radinkom Cvjetinović. Na početku napada odmah su poginuli: Giljević Željko iz Srebrenice, inače Hrvat, koji se pridružio sa porodicom u odbranu sela Zalazje, te Rakić Momčilo iz Zalazja. Borba je trajala čitav dan. Uveče oko 7 časova nestalo nam je municije, a ljudi su onda počeli masovno da ginu. Pet ljudi je uspjelo da dođe do vozila i da se spase i 2 nisu uspjela da uđu u vozilo i oni su bili ubijeni. Vozilo je svo bilo izrešetano. U vozilu su bitku pod vatrom uspjeli da napuste: Grujičić Nenad, Pajić Gavro, Pajić Slavko, Jeremić Tomo i Stanojević Branislav. Gledao sam kako naših 6 ljudi zarobljavaju i to: Rakić Miodraga, Simić Branka i Peru, braću, Ilić Milisava, Ilić Slobodana, sudiju iz Srebrenice i Tubić Miladina. Mi smo bili na suprotnoj strani našeg vozila i nismo se mogli povući. Pošto nas je ostala šestorica popeli smo se u potkrovlje jedne nove kuće.

Muslimani su već upali u selo i počeli da pale preostali dio kuća, te da ubijaju branioce sela koji su ostali ranjeni. Od nas šestorice, 5 je bilo teže ranjeno, dok je samo jedan bio zdrav, neko dijete čini mi se da se zove Milan Jeremić i da su mu taj dan poginuli jedan brat i dva brata od strica, te dosta njegove familije Jeremića. Kuću u kojoj smo se sakrili u potkrovlju, muslimani su najprije opljačkali a zatim zapalili. U tako zapaljenoj kući, pošto je počeo da gori i krov, oko 10 sati noću pomoću nekog kabla koji smo tu našli spustili smo se na zemlju i uputili smo se u Sase. Put od 3 km od zapaljene kuće do Sase prešli smo za 9 sati.

Dok smo boravili na već zapaljenoj kući gledali smo zarobljavanje naših ljudi, pljačku imovine, slušali razne pogrdne psovke na račun Srba, gledali paljenje kuća, divljanje po selu i na kraju postrojavanje neprijateljske vojske ispred kuće gdje smo mi bili. U potkrovlju kuće sa mnom su bili: Lazarević Milomir, Jevtić Gojko, Jeremić Milan i još dvojica odatle iz sela čijih se imena ne mogu sada sjetiti.

Neprijateljska vojska se postrojavala pred Orić Naserom, milicionarom iz Srebrenice koga dobro znam. U toku borbe i poslije postrojavanja neprijateljske vojske imao sam priliku da dobro vidim da su prethodnici u masakriranju srpskog življa bili:

1. Zulfo Turšunović,

2. Hakija Meholjić, milicionar iz Srebrenice,

3. Mehmedović Amir, zvani "Geza",

4. Senahid, milicionar iz Bratunca, a čujem da ga neko od milicionara zove i Nurija, mršav, crn.

Ovi su postrojavali svaki svoju četu, a sa njima je svoju četu cigana predvodio jedan ciganin iz Kazana, koga znam po nadimku "Hake". Kao borce muslimanskih jedinica koji su napadali Zalazje i izvršili neviđeni masakr, prepoznao sam i:

Lice po nadimku "Beno", radnik Rudnika cinka i olova "Sase", inače rodom iz Srebrenice. Jedno lice po nadimku "Mijac" iz Srebrenice. Jedno lice koje se zove "Kreja", takođe iz Srebrenice. Jedno lice koje se zove "Ðuli" iz Srebrenice. Velid Delić iz Srebrenice. Sarija Mulalić iz Bajramovicć, opština Srebrenica. Šukrija Ćelo iz Potočara, koji je radio u "Akumulatorima". Jedno lice koje je igralo fudbal a takođe ga zovu "Ćelo" iz Srebrenice. Husić, ne znam mu prezime zvani "Hake" iz Srebrenice, inače nastavnik iz Potočara.

Nakon liječenja u bolnicama od nas 5-orice, koji smo bili ranjeni, dvojica su preživjela težak nervni slom i potpuno su nesposobni za život.

Share this post


Link to post

Svjedočenje: Gvozdenović Dragan (21) iz Zagona

Sa svojim komšijama muslimanima iz okolnih sela Blječeve, Čizmići, Mekota, Pala i Dugog Polja živjeli smo u dobrim odnosima sve do pred samo izbijanje rata na našim prostorima. Posle izbijanja rata sve je postalo drugačije. Počelo je prepucavanje tako da smo morali da organizujemo straže oko svog sela Zagona, a sigurno i oni oko svojih sela.

Počinju i provociranja od strane komšija muslimana. Provokacije su bile iz pješadijskog naoružanja. Na sitne provokacije nismo odgovarali, dok nisu počela pripucavanja na naše žene koje su radile na našim njivama. Od tada smo i mi uzvraćali na njihovu vatru.

Na naše selo nije bilo većih napada do 5. 7. 1992. godine. Tog dana u jutarnjim satima otišao sam traktorom u Bratunac da povezem hranu za naše selo. Kada samo došao iz Bratunca otišao sam do svoje kuće da se malo odmorim. Kod kuće bila je moja sestra Rada, brat i djed Miladin. Negdje oko 15 časova čula se jaka detonacija. Moja sestra Rada istrčala je van da vidi šta se dešava. Izašao sam i ja i video da je pogođena kuća Save Gvozdenovića. Kuća je bila pogođena granatom. Video sam da nešto nije u redu. Rekao sam sestri da zajedno sa Radomirom i Tatomirom ode u mali podrum naše kuće, jer sam smatrao da je tu najsigurnije od granata. Tako sam pošao u selo da vidim šta je u pitanju. Granate su i dalje pogađale naše kuće. Nisam brojao granate, ali palo je oko 10 - 12 granata. Kada je prestalo granatiranje začula se jaka pucnjava iz pješadijskog oruđa iz pravca Lađe, Blječeve i Budaka. U tom trenutku začula se galama, ja još nisam znao šta se desšva u samom selu jer nisam uspeo otići do naše straže. Začuli su se uzvici "Alahu egber - za džihad sveti hvataj četnika živa". Prvo sam pomislio da se zeza nasa straža. Kada sam došao na raskršće video sam da je naše selo napadnuto, jer sam video dva nepoznata čovjeka u zelenim trenerkama sa žutim trakama oko leve ruke. Kada su me primetili rekli su "Eno jednog, hvataj ga živa. "

Zbunjen od ovog što se dešava, jer nisam mogao zamisliti da su muslimani napali na moje selo, pobjegao sam za među. Kada su zapucali za mnom bio sam tek tada svestan da smo napadnuti. Odgovorio sam na njihovu vatru i oni su nestali. U trenutku dotrčao je moj mlađi brat i pitao me: "Šta je ovo brate? " Rekao sam da smo napadnuti, a on da ide dole kući da javi ostalim mještanima. Ja sam se uputio u selo do naše straže, ali je pucalo sa svih strana. Kada sam se prebacio do centra sela video sam grupu vojnika pred kućom Blagoja Gvozdenovića. Misleći da su to naši viknuo sam "Mićo, šta to radite. " Kada su čuli moj glas, ovi su se naglo okrenuli, odmah sam video da to nisu naši, jer sam prepoznao svog školskog druga Muriza Muratovića iz Mekota i Orić Mehu iz Blječeve. Muriz je povikao "Eno Dragana, hvatajte ga živa. " Tad sam legao u žito i pripucao. Video sam grupu ljudi u njivi zvanoj Krčevina. Zvao sam "Čiča, Čiča, mogu li gore, jer su Turci već ušli u selo. " Na moj poziv nepoznat čovjek rekao je "Hajde, hajde. " Pa mi psuje majku četničku. Video sam da nije Čiča - Ljubo, već Turci.

Od tog trena sam potrčao kroz kukuruze da bežim ka Kaolinu, jer sam video da Turci pale naše kuće. Čuo sam plač malog djeteta i vrisku žena sa svih strana. Samo viču "Hvatajte ih žive. " Kada sam stigao na raskrsce čuo sam najmlađeg brata Tatomira da je poginula Rada - naša sestra i stric Dragoljub. Tog, nama seljanima iz Zagona najcrnjeg dana 5. 7. 1992. god. poginulo je 10 nedužnih ljudi. Svi oni su izginuli od naših komšija muslimana, a do tog dana zajedno smo delili zlo i dobro. Dolazili oni nama, išli mi njima i na žalost i na veselje. Ali su oni, te naše komsije prešli preko svega tog i tako zauvjek izbrisali sva naša prijateljstva i naše zajedničke komšijske odnose.

Svjedočenje: Malović Dragoslav iz Brezana

Svoj dom sam napustila 12. jula 1992. godine, poslije pogibije muža na ratištu Zagoni - nedaleko od Bratunca. Djeca su napustila grad 06. 04. 1992. godine jer, čim je bila proglašena nezavisna država, život sa muslimanima je bio nemoguć. Ja imam dvije djevojke od 18 godina i 16 godina, pokojni muž se plašio silovanja od strane muslimana pa smo kćerku iz Tuzle preveli na školovanje u Zemun, a drugu u Ljuboviju. Živjela sam do jula u strahu, jer su neprijatelji upadali u stanove, odvodili djecu, ubijali muškarce, pekli ih, masakrirali. To su bili dani pakla i užasa. Pošto sam ostala sama, a rat je sve više buktao, morala sam napustiti kuću, ostaviti grad moga muža i krenuti u Srbiju koja nam je jedina sigurnost. Sada sam smestena u Badovincima, kod familije. Dobro sam primljena, ali jedva čekam da se vratim kući. Cijela porodica mi je ugrožena. Moji djeveri i njihovi sinovi su na prvim borbenim linijama oko Bratunca. Od zaove mi muž poginuo, sin je od 19 godina na frontu. Svakodnevno granate padaju po gradu. Ali mržnja prema neprijatelju, hrabrost srpskih vojnika, želja za slobodom u našoj Republici Srpskoj, pobjediće sve dosadašnje boli, tugu, patnju...

Svjedočenje: Gvozdenović Božana iz Zagona

Mi smo dobro živjeli sa našim komšijama muslimanima iz Blječeve i Čizmića. Išli smo jedni drugima i na veselja i na žalosti. Kad je počeo rat mi nismo više kontaktirali jer smo počeli svako oko svoga sela čuvati straže. Oni su povremeno otvarali vatru iz pušaka na naše straže ali nije bilo napada na selo.

Dana 5. 07. 1992. godine bila sam u kući i radila svakodnevne poslove. U 13 časova pozvala me jetrva Desa da kupimo sijeno u njivi zv. "Milanovača" koja je na strani brda prema Blječevoj. Na kupljenje je došlo nas šest žena i dva starija muškarca. Kad smo ušli u njivu iz Blječeve i to iz kuće Muratović Mujčina i Zejnabe na nas je pripucao mitraljez. Mi smo se malo sklonili a kad je on prestao pucati počeli smo kupiti sijeno. Radili smo oko jedan sat i skupili smo zajedno sijeno a onda smo sjeli u hlad da se odmorimo i popijemo vode. U tom trenutku iz iste kuće na nas je ponovo pucano iz mitraljeza. Vidjela sam na prozoru dvojicu muškaraca ali ih nisam mogla poznati. Istovremeno su sa Pala počeli gađati minobacacima i topom svuda po selu i po našim položajima. Palo je puno granata i ja ih nisam ni brojila. Mi smo počeli bježati prema našem groblju gdje su nasi držali stražu. Iz Blječeve su počeli vikati: "Vucite ih u rijeku, 'vatajte ih žive". Vidjela sam da iz potoka prema nama idu dvojica sa puškama i žutim trakama oko ruke. Znala sam da su to ustaše jer se naši vojnici nisu obilježavali. Mi smo nastavili bježati i kad sam došla do našeg rova pitala sam muža Radoja za našu djecu jer nam je kćer Rada rođena 1973. godine ostala u kući a za sinove Tatomira i Dragana nisam ništa znala. Radoje mi je rekao da idem i da vidim šta je sa njima a on mora ostati da organizuje odbranu jer su ustaše napadale sa svih strana i čula sam ih da viču: "Juriš na četnike, ne dajte im na Kaolin, žive ih 'vatajte". Među njima sam poznala Muratović Muriza iz Blječeve koji je sa mojim sinom Draganom išao u školu i zajedno su otišli u vojsku. On je sa još jednim, kojeg nisam poznala, došao do Vesine štale u zaseoku Jelah, a ja i Desa smo se sklonile pod šupu kod te štale, pa mu je onaj rekao:

# "Zapali Vesinu stalu". On je malo razmislio a onda rekao: "Ajmo ih vatati žive, eno ih trče niz njive, pa ćemo se vratiti kasnije", i oni su otišli prema mjestu odakle se cuo plač i vrisak žena. Odatle sam otišla do moje kuće i ušla u kuću ali Rade nije bilo u kući, pa sam se vratila Vasinoj kući sakrila se pod verandu sa Desom a kada je naišao moj muž Radoje nas troje smo pošli prema "Papratnici", odakle je on otišao dalje da vidi šta je sa ostalim, a ja i Desa smo otišle na Kaolin. Na Kaolinu je već bila stigla naša vojska iz Bratunca pa su potisnuli ustaše nazad u Blječevu. Dok je stigla pomoć ustaše su u selu na raskršću ubile moju kćerku Radu, a u selu još oko 10 ljudi i žena, zapalili su skoro sve kuće, ostale su samo četiri, ubijali su stoku, iz kuća su iznosili sve vrednije stvari, a nakon toga ih popalili, a sve to vrijeme su vrištali, pucali i psovali. Spremna sam ovu izjavu dati pred bilo kojim sudom ili međunarodnom organizacijom.

Share this post


Link to post

Јелена Гускова: Лаж о Сребреници шири се по свету огромном брзином

jelena-gustkova1.jpg

др Јелена Гускова

«Голос России»

 

Земље ЕУ и већина земаља региона обележавају у четвртак Дан сећања на жртве геноцида у Сребреници 1995. године, у складу с препоруком Европског парламента. Међународни суд правде у Хагу у фебруару 2007. пресудио је да је у Сребреници у јулу 1995. почињен геноцид. Тим поводом подсећамо вас на коментар руководилаца Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за Славистику РАН Јелене Гускове.

Данас је проблем Сребренице постао предмет политчке шпекулације у коју увлаче и саме Србе, мада се појављује све више одатака да је Сребреница планирана и добро остварена операција муслиманских специјалних служби. Лаж о Сребреници шири се по свету огромном брзином, и борити се против ње постаје све теже.

Сребреница је постала синоним геноцида муслиманског становништва, тобое извршен од стране српских војника у јулу 1995. године. Манипулисање бројем жртава започело је још тада, 1995. године, и у медијима су се појављивале цифре од 8 до 27 хиљада убијених муслимана. 15. јануара 2009. године Европски парламент прогласио је 11. јул даном сећања на геноцид у Сребреници, где су снаге босанских Срба 1995. године убиле 8 хиљада цивила. При томе о броју жртава увек се говорило као о приближним цифрама, пошто директних доказа није било. И нико није дубоко истраживао ову трагедију. Муслиманску верзију жртава нико се не труди да провери, сви је прихватају као аксиому. Ипак подаци о броју жртава не потврђују се чињеницама, зато многе оптужбе делују измишљено.

Сетимо се да су 6. јула 1995. године Срби започели масовну офанзиву на Сребреницу. Операција коју је извршила армија РФ била је везана пре свега за осигурање безбеднсоти српског становништва покрајине. Био је постављен циљ да се истисну муслиманске трупе из сеоских насеља у град и да се спречи даљи напад на српске регионе, чиме су се они бавили неколико година под покрићем снага УН, које су се налазиле у граду. Муслимански борбени одреди су уништили у општини Сребреница 91% српског становништва.

Ушавши у град, српска команда је осигурала аутобусе за одлазак цивила. А војници 28. пешадијске дивизије Армије Босне и Херцеговине још су раније одлучили да оставе Сребреницу и да се у борби пробијају у правцу Тузле. По мишљењу експерата, већина војника је дошла до Тузле, мада је део погинуо у сукобима са српским одредима.

У Институту за славистику ми смо одржали међународну конференцију о Сребреници. У раду је учествовало преко 30 научника из разних земаља. Први пут правници, историчари, патолози, демографи и истраживачи других струка анализирали су многе податке, откривене противречности у званичној ерзији, приказана је нова методика истраживања броја жртава, сви догађаји су постављени у историјски контекст, откривени су нови аспекти догађаја који мењају укупну слику оног што се десило. То је омогућило да се на други начин тумачи проблем Сребренице, да се започне ревидирање званичне верзије.

После познатих догађаја почели су да се појављују документи и материјали који разотркивају другу верзију узрока пада Сребренице и коригују број жртава. Почели су да говоре учесници догађаја, објављују се документи специјалних служби неких земаља, врше се озбиљна аналитичка истраживања, између осталог и од стране западних новинара и научника. У кратком чланку скрећем пажњу тек на неке нове аргументе који оповргавају званичну верзију о геноциду муслиманског народа у Сребреници.

1. Ибран Мустафић, оснивач одељења Странке демократске акције на челу са Алијом Изетбеговићем у Сребреници, посланик Скупштине Федерације БиХ 1996. године у интервјуу за сарајевски лист Слободна Босна отворено је рекао да је сценарио предаје Сребренице био припремљен свесно. Нажалост, у том случају су били умешани босански Президијум и команда армије. Циљ је да се да повод српским снагама за напад на демилитаризовану зону. Наравно, поставља се питање зашто? У Реферату Генералног Секретара УН о паду Сребренице истиче се да су неки босанци из Сребренице тврдили да је председник Изетбеговић рекао да, како је он сазнао, интервенција НАТО-а у Босни и Херцеговини могућа је али само ако Срби упадну у Сребреницу и убију најмање 5000 њених становника. То потврђује бивши шеф полиције Сребренице Хакие Михолић. У интервјуу листу Дани он је поновио речи Изетбеговића, упућене делегацији из Сребренице: Знате шта ми је Клинтон предложио у априлу 1993. године: да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше масакр 5000 муслимана и тада ће се десити војна интервенција.

2. 2000. године не муслиманске власти, већ Високи представник за БиХ Волфганг Петрич предложио је да се подигне Меморијални центар и гробница Сребреница-Поточари. Сваке годиен број сахрњених се увећава: овде довозе тела многих муслимана који су умрли и погинули у друго време на другим местима. Тако од 2442 тела пронађених у масовних гробницама 2003-2006, тобоже стрељаних у јулу 1995. године, 914 је учествовало на изборима у септембру 1996. године. Према документима општина било је утврђено такође да део људи са тих спискова није стрељан, већ да су умрли природном смрћу, део је погинуо у борбама до 1995. године.

3. Анализа судско-медицинских закључака које су извели експерти Хашког Трибунала, на основу обраде остатака из масовних гробница показује да од 3568 закључака (1 закључак не значи 1 тело) у 92,4% случајева узрок смрти званично није био установљен.

4. Пажљива демограска анализа становништва Сребренице до ипосле јула 1995. године даје врло занимљиве резултате. Удео радноспособних мушкараца који су регистровани као живи месец дана после јулских догађаја у укупној количини регисторваних избеглица и војника 28. дивизије Армије БиХ мало је већи него у јулу 1995. године.

5. Тада у јулу 1995. године у мировним снагама УН на територији БиХ међу многобројним новинарима нема ни једног сведока који би својим очима видео геноцид у Сребреници.

Под притиском ЕУ Срби су пожурили да признају своју кривицу и у марту 2010. године српска Скупштина се извинула за извршене злочине. Ипак то није требало чинити док се све околности догађаја у Сребреници не утврде и не постану јавне. Иначе то ће бити тешка оптужба на плећима читавог српског народа, биће потврда верзије НАТО-а о кривици Срба за све што се дешавало на Балкану 90-их година и оправдање бомбардовања 1999. године.

Како нам се чини сада је главни задатак да се истражи ова сложена епизода рата у Босни и Херцеговини, да се провере све чињенице, утврде нови подаци, подвргну научној, медицинској и правној експертизи све објављене чињенице, да се изврши анализа докумената, утврди узрочно-последична веза са претходним догађајима на елиминистању спрског становништва и да се прикаже свету истинита слика догађаја у Сребреници. Још су живи сведоци, учесници тих догађаја, почели су да говоре холандски миротворци, своја истраживања објављују научници, између осталог и на Западу. Не треба српски народ да сноси одговорност за оно што није извршио, а руководство да се бескрајно извињава, унижава и оправдава. После тога сутра више нико неће ићи да брани Домовину, неће бранити своју земљу, борити се за њену независност.

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this