Sign in to follow this  
LičkiSrbin

Историја Србије у средњем веку - кроз слике

Recommended Posts

Свети Симеон Српски (световно: Стефан Немања),

његов син Свети Стефан Првовенчани Краљ и Свети Владислав (манастир Крушедол

 

 

 19989662_1839039413063652_16054037153811

Share this post


Link to post

Задужбина Светог деспота Стефана, манастир Манасија, била је уметничко стециште сликара, писаца, песника, приповедача средњовековне Европе. Поред тога што је био велики ратник, монарх, борац за православно правоверје, дипломата и ерудита, Свети деспот је био и велики уметник, који је читао и писао на старословенском, преводио са грчког и владао је латинским језиком. Његово „Слово љубве“ на једној страни и на другој, јуначки јуриш његове коњице код Ангоре који је задивио и Тамерлана, сведоче да је реч о Светој, узвишеној и у сваком погледу вансеријској личности која у себи носи образац истинског витештва и која на својеврстан начин представља праобраз револуционарног конзервативизма (термина којим је пет векова касније Достојевски означио своје идеолошко становиште, а које је у ХХ веку постало познато под називом „конзервативна револуција“).

 

20479996_869059639917165_332137550682264

 

manasija-1.jpg

 

a6da9b117c9f2f62e0e6deb62420362e.jpg

 

 

 

Share this post


Link to post

Бели анђео је део композиције Мироносице на Христовом гробу из цркве Вазнесења Христовог манастира Милешеве и спада у најпознатије фреске Србије али се убраја и у велике домете европског сликарства. Сматра се једним од најлепших радова српске и европске уметности средњег века.

 

На слици је приказан сам Анђео Господњи,обучен у бео хитон који седи на камену и мироносицама руком показује место Христовог васкрснућа, односно његов празан гроб. Рађен је слободним, широким потезима и одликује се монументалношћу и високом пластиком у моделирању.

 

Фреска се налази на јужном зиду западног травеја и настала у 13. веку као рад непознатих аутора Грка, школованих у ЦариградуНикеји и Солуну. У 16. веку је преко ње насликана друга фреска па је Бели анђео био сакривен све до 20. века када је ова црква рестаурирана и горња слика уклоњена.

 

Meister_von_Mileseva_001.jpg

Share this post


Link to post

Голубац је средњовековна тврђаваспоменик културе од изузетног значаја. Налази се у Националном парку Ђердап, на десној обали Дунава, 4 km низводно од данашњег насеља. Смештена је на високим литицама, на месту на ком се река сужава, на самом улазу у Ђердапску клисуру.

Тврђава је грађена лепезасто и састоји се од три дела: предњег, задњег и горњег града (са цитаделом). Чини га укупно 10 кула и две велике колске капије. Испред тврђаве је било цивилно насеље, о чему данас сведоче само неки делимично истражени објекти.

Голубац је имао бурну историју. Током средњег века, водиле су се многе битке око њега, нарочито између Османског царства и Краљевине Мађарске. Од 1867. године, предат је српском кнезу Михаилу Обреновићу. У савремено доба Голубац је популарна туристичка атракција на Дунаву. Током 2012. године је започет пројекат ревитализације тврђаве у оквиру којег је изграђена обилазница и тунел, а до краја 2017. се очекује комплетна обнова.

 

1280px-Golubac_Fortress_(27379120351).jp

 

golubac-01.jpg

 

Gol_gp_grad.jpg

 

Gol_z_grad.jpg

 

 

Share this post


Link to post

Завиша Црни од Гарбова (пољ. Zawisza Czarny z Garbowa), такође познат и као Црни Витез, био је чувени пољски витез и дипломата. Победник је многих витешких турнира и важи за симбол витеза и витештва. Родио се 1379. године у Гарбову (пољ. Garbów), а приликом напада на Голубац 1428. године, Турци га заробљавају и убијају.

Надимак и порекло

Завиша је надимак Црни добио због своје тамне косе и тамног тена, а не, како су неки веровали, због свог црног оклопа. Отац му је био Бернат од Гарбова (пољ. Biernat z Garbowa), док му је мајка непозната. Припадали су роду Сулима (пољ. Sulima), чији су грб носили. Њихов посед Гарбов се налазило у близини Сандомјежа.

Биографија

Учествовао је 1410. године у бици код Гринвалда против Тевтонских витезова. Након битке био је иницијатор потписивања мира (Љубовски мир из 1411. године) између пољског краља Владислава II и угарскогкраља Жигмунда. Наредне године био је у пратњи свог краља на великом скупу монарха у Будиму, што је искористио за учешће у једном од највећих такмичења оног доба.

Између 1410. до 1420. оженио се Барабаром Розен (пољ. Barbara Rozen), ћерком Пјотра Розена (пољ. Piotr Rozen) од рода Грифа (пољ. Gryf). Пјотр је саградио замак у Рожнову (пољ. Roznów) и дао га као мираз Завиши.

На сабору у Констанци 1414. године предводио је пољску делегацију, а 1416. године се нашао у пратњи, тада већ, немачког краља Жигмунда у Арагон. Приликом те посете учествовао је на турниру у Перпињану, на ком је победио чувеног витеза Јована од Арагона. Током 1417. године постаје староста (пољ. starosta) Кружвића (пољ. Kruszwica). Као представник свог краља, он 1419. године одлази код Жигмунда да испроси удовицу Вацлава IV (Жигмундовог брата, краља Бохемије) Офку. Остаје код Жигмунда и пружа му помоћ у борбама против Хусита, али након пораза на Кутној Гори (чеш. Kutná Hora) бива заробљен. Убрзо је ослобођен плаћањем високог откупа и 1420. године постаје староста Спица (пољ. Spisz). Приликом крунисања Сонке, четврте жене Владислава II, Завиша приређује велику гозбу у Кракову за европске монархе и властелу. Придружио се Жигмундовим походима против Турака на Балкану и приликом опсаде Голупца1428. године, Турци га заробљавају и убијају.

Мит о Завиши Црном

Захваљујући храбрости и оданости, постао је пољски народни јунак, попут Марка Краљевића код Срба. Томе су посебно допринели Јан Длугош (историчар из XV века), Јакоб Швинка (песник и каноник Гњезна), као и сам краљЖигмунд Луксембуршки. У пољском језику постоји изрека Ослони се на њега, као на Завишу (пољ. Polegaj jak na Zawiszy), што је постао и мото пољских извиђача.

 

Zawisza_Czarny_z_Garbowa.JPG

Share this post


Link to post

Ђурђеви ступови су манастир Српске православне цркве, посвећен светом Ђорђу који се налази на брду изнад Новог Пазара, у Старом Расу. Ђурђеви ступови су један од најстаријих српских манастира. Манастир је подигао велики жупан Стефан Немања у првим годинама после ступања на престо великог жупана (изградња је завршена 1171. године), а црква је осликана око 1175. године[1]. Манастир је уврштен у светску културну баштину и под заштиом је УНЕСКО-а. Манастир постоји већ преко 830 година, а од тога је 300 година у рушевинама и 40 година се обнавља. Данас је манастир великим делом обновљен. У манастиру живe 4 монаха и 2 искушеника.

О посебном значају манастира, поред старих биографских текстова, говори и изузетан положај манастира подигнутог на самом врху истакнутог узвишења, као и особена архитектура цркве светог Ђорђа са две куле-столпа/ступа који су дали каснији назив и цркви и манастиру - Ђурђеви ступови. Слично архитектонско решење, прилично необично за православне цркве Балкана, има још само доста мања Богородичина црква у Доњој Каменици, у којој су, међутим, оба предња торња сачувана.

 

1280px-%C4%90ur%C4%91evi_stupovi,_2008.j

 

Manastir_%C4%90ur%C4%91evi_Stupovi.jpg

 

 

Share this post


Link to post

Укратко о нашим старим краљевима и поморским земљама

 

 

Поводом осамстогодишњице „прве“ србске краљевине

 

Користимо у поднасловном опису наводнике, јер нити је велики србски владар и светац – Стефан Првовенчани први србски краљ, као што ове године када се навршава 800 година од његовог крунисања, медији у Србији стално понављају, нити је пак та папска краљевска круна значајнија и престижнија од на пример титуле севастократора коју је овај србски владар добио из Цaриграда. Наиме, сама по себи краљевска владарска титула јесте германско-угарског, порекла и у време средњег века, постала је симбол великог папског утицаја на одређену земљу. Титула “карол” (краљ), именована по Карлу Великом, затим старогермански „кенинг” (енг. „кинг”) и староримски „рекс” по папском рангирању сматрају с истоврсним владарским звањима. Словенске владарске титуле су „жупан”, “велики жупан” , „кнез“ и “велики кнез”, а византијске (источно-римске) су „архонт“, „протоспатар“, „севастократор“ „деспот“ и „цар“. Ипак, ова краљевска титула, односно папска круна послата Немањићима, бива оправослављена и србизована када је први србски архиепископ Свети Сава, године 1219 или 1220, као архиепископ смаосталне Србске Цркве лично поновио крунисање свог брата и тимe га дефинитивно утврдио као православног монарха, а Србију устројио као симфонију народне Цркве и народне државе.

 

kralj-mihajlo.jpg?w=287&h=420

 

 

Даље, кад смо већ код титуле „краља“ да видимо када је по расположивим историјским документима, први пут неки србски владар постао краљ. По византијском  историчару и монаху Георију Кедрину, први србски краљ је Свети Јован Владимир, владар србске Дукље са почетка једанаестог века. Овај благочестиви владар је први србски монарх који је канонизован као православни светитељ.

На монтенегринске и усташке примедбе, да Дукља наводно није била србска, треба се позвати на византијске изворе и њихове историчаре: Скилицу, Кекавменаи поменутог Кедрина, који у  својим историјским аналима, Дукљу недвосмислено дефинишу као етнички србску земљу.

У вези, тога потоње србске краљеве из Дукље –  Михаила и Бодина, хрватска и монтенегринска историјографија настоје да прикажу као несрбе, алудирајући посебно на њихову приврженост папизму. Наиме, то је било доба тзв. Великог раскола и упада Римске цркве у јерес 1054. године. Дукља је била гранична зона преплитања утицаја Рима и Цариграда, а због рата са Византијом, Михаило се окреће Риму и од Папе (1078) добија потврду своје краљевске круне. Век и по касније, Стефан Немања и Свети Сава, враћају дефинитивно србску Дукљу у православно окриље. Међутим, иако римокатолици, етнички су и Михаило и син му Бодин били чисти Срби. Њихова дедовина и није србска Дукља, већ србска Травунија, одакле је у Дукљу  дошао жупан Стефан Војислав (Михаилов отац и Бодинов деда, иначе прослављени србски војсковођа који је поразио моћну византијску војску у Бици код Бара). Дакле, краљеви Михаило и Бодин су родом Травуњани, па ево да подсетимо шта Константин Порфирогенит каже о етничком карактеру Травуније.

Такође, најстарија данас сачувана фреска (чија је слика при врху овог текста) једног србског владара, јесте управо фреска краља Михаила из његове задужбине – храма Светог Михаила у граду Стону на полуострву Пељешац.  А ова област (тада припојена србској Дукљи) припадала је србском Захумљу, о чијем србском етничком карактеру, такође пише исти аутор.

Још да кажемо и то да је краљ Бодин значајан као поновни ујединитељ већине тадашњих србских земаља. Међутим као што су претходни владари јединствене србске државе из ранијих векова попут кнеза Вишеслава или кнеза Часлава, били архонти Византије, без пуне самосталности, тако је и Бодин био под великом зависношћу од римског Папе. Стога је први творац независне и уједињене србске државе – велики жупан Стефан Немања, који је већину тадашњих србских земаља ујединио у слободи и православном правоверју. Његов син, Стефан Првовенчани, јесте први краљ уједињене, независне и православне Србије, али не и први србски краљ. То треба имати на уму, јер се историјско-етнички карактер србске Црне Горе и србског Поморја (у које се убраја и земља Паганија), темељи на овим чињеницама о којима сведоче извори који претходе славној Немањићкој епохи у којој се заокружује темељ србског самобитног духовно-културног идентитета.

 

https://politickivojnik.wordpress.com/

 

Share this post


Link to post

 

 

Манастир Грачаницу је саградио краљ Милутин 1321. године и посветио је Успењу Пресвете Богородице. Манастир се налази у селу Грачаница, 10 km удаљен од Приштине, административног центра Косова и Метохије.

Манастир припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја.

 

800px-Milutin_Gracanica_ktitor_detalj.jp

 

 

Манастир Св. Богородице у Јужној Србији, на левој обали реке Грачанке, десна притоке Ситнице, јужно од Приштине на Косову, задужбина је краља Милутина, његове жене Симониде и сина Стефана. Подигнута је 1321. године и обдарена богатим поклонима, како у имању тако и у повластицама. Она је подигнута на месту старе цркве у којој је била столица Липљанске епархије. Управо по манастиру Грачаници, ова епархија је понекад називана и Грачаничком.

Време 14. и 15. века био је период велике духовне славе манастира. У Грачаници је живело стотине монаха који су били развили веома интензивну духовну и уметничку делатност. У другој четвртини 16. века ту је било и средиште новобрдског митрополита који је у манастир донео и прву штампарију. Касније, услед великих турских зулума, манастир је напуштен и црква је служила за парохијске потребе. После Другог светског рата, манастир су обновиле монахиње и од тада он служи као женски манастир. Данас у њему живи 20-так сестара које се баве иконописањем, везом, пољопривредом и другим монашким послушањима.

Након рата на Косову и Метохији 1999. године у манастир Грачаницу је пренето седиште епископа рашко-призренског који је морао да напусти Призрен. Манастир је постао не само духовно већ и национално и политичко средиште српског народа овог краја. У њему се свакодневно организују бројни скупови и састанци са међународним представницима са циљем да се обезбеди опстанак и живот српског народа на Косову и Метохији.

 

Манастир Грачаница је један од најзначајнијих споменика старе српске културе. Црква је од тесаног камена положеног у редове двојних и тројних редова опека и има пет кубета и три апсиде. Изведена је у естетском и грађевинско- архитектонском савршенству и врло је складних пропорција.

Црква манастира Грачаница је грађевина са пет кубета са основом уписаног крста, те као таква припада групи првокласних архитектонских остварења свога времена. Спољна припрата је саграђена у крајем 14. века у време кнеза Лазара.

 

У цркви се налазе фреске које приказују родослов династије Немањића, копија из манастира Дечана, затим лик краљице Симониде, жене краља Милутина и кћери византијског цара Андроника II.

У 16. веку припрата је живописана фрескама. Михајло и Евтихије, познати сликари из Солуназавршили су фреске у главној цркви до 1321. Небеска литургија, пророци и еванђелисти су насликани на главној куполи испод фреске Христа Пантократора док се на зидовима наоса могу видети циклуси Великих Празника, Христовог страдања, чуда, прича, Христовог Роджества и Васкрсења, призори из живота Богородице, Св. Николе и Календар светих. Призори који приказују Евхаристију као и старозаветни мотиви налазе се у олтару. Св. Краљ Милутин и његова супруга краљица Симонида, византијска принцеза, приказани су у централном луку као владари којима сам Господ даје власт преко анђела који на њихове главе спуштају круне. Немањићко стабло порекла и Страшни суд су насликани у предњем делу наоса док су и ван припрате сачувани фрагменти фресака из 14. века. Поред осталих фресака значајни су циклуси Васељенских сабора, Акатиста Пресвете Богородице и Рођења Господњег.

На зидовима ове цркве такође се могу наћи и портрети српских архиепископа и патријараха као и погребна сцена грачаничког митрополита Дионисија. Грачаничка ризница је уништена у пожарима 1379. и 1383. У манастиру се и данас чува збирка старих икона, међу којима је значајна икона Христа Милостивог из 14. века која је јединствена по својим димензијама (269 cm x 139 cm). На манастиру је до сада урађено више градитељских и сликарских конзерваторских радова.

 

Овај манастир се налази на списку Унескове Светске баштине заједно са још три манастира СПЦ под именом „Средњовековни споменици на Косову и Метохији“.

 

1280px-Gracanica_1.jpg

Share this post


Link to post

Црква светог Михајла у Стону

 

Црква светог Михајла у Стону' спада у ред најстаријих цркава на српском Поморју која се налази недалеко од данашњег Стона на Пељешцу у републици Хрватској, а сматра се да је задужбина првог српског краља Михаила Војислављевића (око 1050  1081). Подигнута је и живописана око 1080. године у старом Стону на месту старије и веће цркве, која је могла бити седиште захумског епископа у IX и X веку. Спада у ред цркава са продуженом основом и то њихову сложенију варијанту тј. у ред једнобродних цркава са куполом и најзначајнији је споменик те врсте на српском Поморју.

Фрескопис припада ранороманичком сликарству и сличан фрескопису који се може наћи у бенедиктанским манастирима, али и са француским фрескама из XII и XIII века. Српски историчар уметности Светозар Радојчић је у фрескопису уочио тематску сличност са деловима Летописа Попа Дукљанина, нарочито са делом о животу Јована Владимира (око 991  1016). Најзначајнија фреска у цркви је свакако ктиторска композиција на којој је приказан сам краљ Михајло са моделом цркве и краљевским венцем западног типа, што иде у прилог тези да је потврду краљевског достојанства добио од папе Гргура VII (1073 - 1085). Поред фрескописа, цркву је красила и богата камена орнаментика која се данас налази у стонском лапидаријуму.

 

Ктиторски портрет краља Михајла у Стону

 

Ктиторски портрет краља Михајла представља једини сачувани портрет српских владара из преднемањићке епохе, а сматра се да је настао око 1080. годинe. Према свом стилу, она, према Људевиту Карману, представља нашу, далматинску, рустичнуинтерпретацију ранороманске италске уметности.

 

Fresco_of_Mihailo_Vojislavljevi%C4%87,_n

 

Смештен је у малој ниши, која се налази лево од ранијег улаза у цркву, а изнад ње се налазила још једна фреска, која је данас само делимично сачувана. На њој је био приказан неко од Апостола или можда чак сам Христ, пред киме се налази клечећа фигура, са рукама које су прекрштене преко груди. На основу сличних композиција из јерменске уметности, претпоставља се да је и на овој фресци био приказан ктитор цркве.

Михајлова фигура је окренута на лево и са обе руке држи, доста високо, модел цркве који пружа ка светом Михајлу, чија се фреска засигурно налазила насупрот краља, на северном делу западног зида цркве, поред некадашњег улаза. Сам модел цркве се налази готово у висини краљевог лица, коме је окренута олтарскаапсида модела цркве, док је њена фасада са порталом усмерена ка свецу заштитнику. Краљев, јасно наглашен, кукасти нос је насликан из профила, за разлику од главе, чије су ¾ окренуте ка посматрачу.

Позадина фреске је подељена у три зоне неједнаких ширина, при чему је средња, плаве, а спољне, зелене боје. Као основна нијанса људског тела, употребљена је отворено смеђа тј. окер боја, док су контуре извучене црносмеђом бојом, а на појединим местима су и ојачане потезима рађеним зеленом и белом. Зелена боја је коришћена и на другим местима и то у великој мери, тако да су јагодице и сенке испод очију краљевог лица приказане њом. Ова повећана употреба зелене боје тумачи се као наивно подражавање византијског импресионизма.

Михајлово лице на фресци је издужено, са великим очима, изнад којих су наглашене обрве, док је на челу насликана дубоко урезана хоризонтална бора. Његов нос је дуг, кукастог облика, а испод њега се налазе мала уста. Коса му је дужа и допире до потиљка, а проседа је, попут његове браде. На глави носи краљевски венац западног типа[1], који се среће широм средњовековне Европе, укључујући и Норвешку и Енглеску. Сам венац је цилиндричног облика, тамноцрвене боје. Горња страна је равна и на њој се, као украси, налазе три мала крста, док се на њеној доњој страни налазе два мала штита, по један иза сваког увета.

Краљ је обучен у доста кратку тунику, плавичасте боје. Преко ње има тамноцрвени плашт који је кариран косим смеђим линијама, између којих се налазе крстићи плаве боје. На ногама има црно кариране чарапе црвене боје и ципеле, које су такође црвене

 

32.jpg

 

glazba%20mladi%20047.jpg

Share this post


Link to post

 

Угљеша Мрњавчевић је био ожењен Јеленом Мрњавчевић (монахиња Јефимија). Имали су сина, Угљешу Деспотовића који је умро као дете, имао је мање од четири година. Сахрањен је у наосу хиландарског католикона, где је почивао и Јеленин отац, ћесар Војихна. 
Сликана декорација има изразито интиман карактер. У полукружној ниши представљена је Богородица Елеуса озбиљног и мелахоничног лика, са разиграним младенцем на рукама. Открива посебан однос родитеља према рано преминулом и непрежаљеном јединцу.

 

21768333_10155479501376628_4933650959031

Share this post


Link to post

Гробно место Стефана Немање (Светог Симеуна Мироточивог) у саборном храму манастира Хиландар. 
Иначе, Стефан Немања је преминуо у дубокој старости, 13. фебруара 1199. године. Према хришћанском предању, у тренутку његове смрти просторију је обасјала светлост. Следеће године га је Светогорски сабор канонизовао као светог Симеона Мироточивог.

Његов најмлађи син, Свети Сава је 1207. године пренео његове посмртне остатке у Рашку, да би над њима измирио своју старију браћу Стефана и Вукана који су се борили око власти.

Његове мошти су тада положене у Студеницу, у којој се и данас налазе.

 

Фотографија корисника Историја Срба

Share this post


Link to post

Фреска Свети Јован Претеча, наос манастира Жиче.

Његова десница којом је крстио Господа Исуса Христа, налазила се у првој половини 13. века у ризници манастира Жиче. Ту је доспела захваљујући залагањима и угледу Саве Немањића. На кружном затварачу, у медаљону, налази се лик Јована Претече, а око њега натпис: "Претечина десница Јованова помени ме Саву архиепископа српског".

 

Фотографија корисника Српска омладинска културна организација

Share this post


Link to post

Манастир Бешеново био је, а од скора и поново јесте најстарији манастир на Фрушкој гори. Изграђен је по предању, и материјалним подацима још за време краља Драгутина, крајем 13. века, испоставља се, археолошки, на темељима богомоље из 2. или 3. века нове ере. Први пут се писмено помиње 1545. године у турским извор. Налази се на јужној страни Фрушке горе, а манастирска црква је посвећена Светим Арханђелима Гаврилу и Михајлу, у народу познатим као Сабор Светих Архангела. Свој највећи сјај добио је крајем 19. и почетком 20. века, када је 1909. године завршен иконостас од стране Стевана Алексића, чувеног сликара из Арада (1876-1923), а уз конаке и звоник посвећеном Светим Киријаку и Јудити, овај манастир је заиста био један од драгуља Фрушке горе.. На жалост, најтежу судбину, овај манастир је управо преживео у 20. веку, тачније за време Другог светског рата, који је довео до његовог дугогодишњег напуштања. Усташе су га неколико пута плачкале, односећи многобројне драгоцености из манастира, а печат на манастир какав је постојао до тада, десио се 1944. године када је немачким артиљеријским гранатирањем, готово сравњен до земље. Тек у другој деценији 21. века, приступило се обнови манастира, а уз вођство игумана Арсенија, подингута је нова манастирска црква, овог пута у Српско-Византијском стилу.
Током археолошких припрема, пронађен је гроб пуковника Александра Рашковића, команданта Петроварадина, преминулог 1773. године и једног од најистакнутијих Срба у Седмогодишњем рату. Такође, овај манастир је чувао мошти светог кнеза Лазара Хребељановића од 6. априла 1941. године, до 14. априла 1942. године, када су мошти пребачене у Саборну цркву.

 

Фотографија корисника Историја Срба

Share this post


Link to post

Најутицајније жене средњовековне Србије

Јелена Анжујска била је једна од најцењенијих српских краљица средњег века. Њен супруг Урош I (1243-1276) био је најмлађи син Стефана Првовенчаног. Мајка је краљева Драгутина и Милутина. Једина је жена којој је писано житије, a аутор je чувени архиепископ Данило II. О њој се јако мало зна, и поред славе коју је стекла међу Србима прилично је мистериозно њено порекло. Једино што се са сигурношћу може тврдити је да припада племићкој породици. Све остало су само претпоставке. У нашу историју ушла је као српска краљица “Фрушког„ рода, због тога што су је италијански краљеви, Карло I и Карло II називали “драгом рођаком„. Они сами припадају Анжујској династији италијанских владара и Јелена је у нашој историји запамћена као Јелена Анжујска. Била је велика верница и ктиторка многих манастира и цркава. Њена најзначајнија задужбина је манастир Градац, подигнут око 1270. године на ободу шумовитих падина Голије. Најраније и најдрагоценије сведочанство о настанку манастира Градац оставио је архиепископ Данило II у животопису краљице Јелене. При изградњи манастира Јеленино западњачко порекло имало је пресудну улогу јер се у архитектури преплићу елементи готике са домаћом рашком школом. По романтичној легенди Урош је за венчање оплеменио дивље пределе Србије јоргованима, да би се они допали Јелени, те се и данашња долина Ибра зове још и Долина јоргована. Умрла је у дубокој старости 8. фебруара 1314.године у свом дворцу Брњац на горњем Ибру. Сахрањена је у манастиру Градац.
Јелену Анжујску је након смрти Српска православна црква канонизовала као светицу. Занимљиво је да се већ десетак година, у њену част, одржавају „Дани јоргована„ у Краљеву.

 

Фотографија корисника Историја Срба

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this