Sign in to follow this  
LičkiSrbin

Историја Србије у средњем веку - кроз слике

Recommended Posts

Није из средњег вијека, али је важно прочитати...

 

Храм Рођења Пресвете Богородице у Перасту саграђен је 1757. а обновљен 1864. године. Црква је средње величине, једнобродна, са троструким звоником „на преслицу“, једним олтаром на волат и са полулучним прозорима олтарских ниша. Има дограђен баладур (дрвени хор). Црква је византијског стила и има значајан иконостас. 
Уз цркву се налази палата Ђурановића, а на њој двије спомен-плоче: на једној је натпис: „Вјечни спомен добротвора Ђорђа Ђурановића“, а на другој стоји да је ту као гост Ђорђа Ђурановића 1845. боравио Његош. Узгред, послије једнога боравка у Боки, додуше код которских римокатолика Ломбардића и Ивановића 1833. године, Његош је својим домаћинима написао пјесму „Србин Србима на части захваљује“, штампану 1834. на Цетињу...
... 

Извор фотографије: www.marginalac.org/index.php…

Фотографија корисника Историја српског поморства

Share this post


Link to post

Краљ Владислав Немањић (око1198 - 1267) је био син краља Стефана Првовенчаног. На престо долази после пада старијег брата Радослава кога је српска власт сменила јер се исувише везао за епирски двор, и то не само својом женидбом са њиховом принцезом Аном, већ и превеликим везивањем за њихову цркву. Краљ Владислав се оженио бугарском принцезом Белославом и настојао да Србију и Бугарску више зближи и повеже, али у то време (1241. године) долази до најезде Монгола који су опустошили Србију. То је довело до незадовољства властеле и до смењивања на српском престолу. Краљ Владислав је за време своје кратке владавине сузбијао богумилску јерес, спречио упад херцега Хрватске Коломана, очувавши границу православља на реци Цетини. 
Саградио је манастир Милешеву, где је из Трнова пренео мошти Светог Саве. Одликовао се изузетним милосрђем према сиромашнима.

 

Краљ Владислав Немањић > https://dinastijanemanjic.weebly.com/1050108810721113-10421…

 

Фотографија корисника Династија Немањић/Dinastija Nemanjić

 

 

Share this post


Link to post

КОЈИ ЈЕ НАЈСТАРИЈИ МАТЕРИЈАЛНИ ДОКАЗ О ПОСТОЈАЊУ СРПСКЕ ДРЖАВЕ?

 

Године 2006. сасвим случајно на једној аукцији у Минхену, држава Србија је откупила печат који је најстарији познати предмет који је непосредно припадао једном српском владару. У питању је печат кнеза Стројимира из 9. века који је откупљен из једне приватне колекције. Носио се око врата или руке и служио је за утискивање у восак приликом потписивања повеља и осталих владарских докумената, што говори о томе да је у питању најстарије материјално сведочанство о постојању српске државе и администрације и то читава три века пре Немањића. Купастог је облика и има утиснут Крст и око њега кружно словно поље са грчким натписом: "Боже, помози Стројимиру". Поред тога што је то доказ постојања одређеног нивоа писмености у Србији још у раном средњем веку, мотив Крста упућује и на то да је власник био крштени Хришћанин и да су Срби већ у то време били у значајној мери Хришћани, а нарочито владајући слој. Висок је свега 2 сантиметра, а тежак скоро 16 грама и израђен у једној од византијских царских златара или у Цариграду или у Солуну. Чињеница да је печат израђен у Византији, да је исписан грчким писмом говори о томе да се Србија још од својих најранијих дана све јаче и чвршће везивала за Цариград, а не за Рим. Пошто је Стројимир једина историјска личност са тим именом у раном средњем веку и пошто хемијске анализе упућују да је у питању предмет израђен у 9. веку, нема сумње да је у питању аутентичан печат који је заиста припадао кнезу Стројимиру. Стројимир потиче из династије Властимировића и био је удеони кнез, који је након смрти оца Властимира, владао Србијом заједно са браћом Мутимиром и Гојником. Међутим, услед борби око српског престола, Мутимир је прогнао браћу у Бугарску и данас немамо податке да ли се, и када, Стројимир вратио у Србију. Претпоставља се да је и у Бугарској управљао једном од области на граници са Србијом. Једини писани документ који помиње кнеза Стројимира је дело византијског цара Константина VII Порфирогенита "О управљању државом" ("De administrando imperio") и овај прстен је први материјални доказ који спаја Стројимира са личношћу коју Порфирогенит описује у том делу, што доприноси тачности навода.

Остаје само да се запитамо колико се још делова нашег културно-истријског блага (попут овог печата) налази расуто на западу по разним приватним колекцијама?

На слици: печат кнеза Стројимира који се чува у Историјском музеју Србије.

 

Фотографија корисника Историја Срба

Share this post


Link to post

Манастир Морача (задужбина Немањића 1252) и водопад Светигора.Ево једне приче из времена Турака која се у преноси с кољена на кољено : "Народ је у причама преносио и описивао своју борбу против Турака.Он је често за своје успјехе благодрио вјери и манастирима.Тако се приповједа по народу,да су Турци када су први пут дошли у Морачу,опљачкали је и спалили до темеља.Народ је у ужасу напуштао своје домове и бјежао у планину,а Турци су се одмарали код манастира и пировали у богатству отетом од народа.При кретању одлуче турци да и манастир опљачкају.Скину оловни кров с цркве и почну да руше манастир,али у томе часу проломи се муња и престрављени Турци полете према ријеци.Дохвати их хучни водопад изнад самог манастира и сви се стрмоглаве у амбис.Ради сјећања на тај први долазак Турака и њихову погибију народ прозове то мјесто : СВЕТИГОРА,а тај назив остаде и до данас."

Фотографија корисника Историја Србске Црне Горе

Share this post


Link to post

Пре више од седам векова, необични српски племић, монах Данило, је током три године командовао одбраном Хиландара од опсаде Каталонаца, најокрутније најамничке трупе тога доба. Световно име овог хероја и данас је тајна. У историји је остао познат не као ратник, већ као дипломата, државник, писац, просветитељ и задужбинар - архиепископ српски Данило Други.
У току 1307. године краљ Милутин који је већ годинама кришом јачао бедеме Хиландара, сазива државни сабор на коме за његовог игумана именује јеромонаха Данила што је потпуно неуобичајено, јер обичај је био да се игуман манастира бира од стране свештене браће Хиландара и то је био увек један од монаха. Међутим, код Данила то није био случај, пошто је он био именован од стране Милутина и сабора у Скопљу.
Игуман Данило је с колоном на први поглед обичних црноризаца стигао на Свету гору у последњем тренутку. Хиландар је једини одолевао нападима, но ипак дуга опсада је исцрпљивала и манастирске залихе.
Данило одбија предају и остаје непоколебљив упркос пакленим призорима које је свакодневно гледао.
Један предах опсаде игуман Данило користи да са одабраним ратницима спасе највеће драгоцености манастира, реликвије, књиге и документе, које су однете краљу Милутину у Скопље.
По повратку с појачањем Данило прави заседу на путу којим су редовно пролазили Каталонци с опљачканим благом и робљем.
Ово је био преломни тренутак битке за Свету гору, после које игуман Хиландара узима под заштиту и друге манастире. Последња битка одиграла се у руском Пантелејмону где су пљачкашку хорду сачекали српски стрелци. Бесни због губитака, Каталонци су покушавали да их живе спале у њиховом упоришту на манастирском пиргу.
Нападачи су знали да у манастиру оскудевају водом и да је у пиргу сигурно нема довољно за гашење ломаче. Доживели су непријатно изненађење, јер је довитљиви Данило спремио ћупове са вином са којим је угасио ватру, а затим напао пљачкаше слеђа, који су побегли у расулу. Био је то коначни пораз Каталонаца и ослобођење Свете горе од вишегодишње опсаде.

 

Фотографија корисника Историја Срба

Share this post


Link to post

Данас се празнује Свети краљ Милутин, велики србски владар. Он је син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска и т.д. он је зидар цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Св. Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. год. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља“. (Охридски пролог)

 

Фотографија корисника Политички војник

Share this post


Link to post

Једна од најзначајнијих и најлепших фреско композиција у свеколиком Србском Средњевековном сликарству......У Ариљској Цркви !

 

Фотографија корисника Миодраг Новаковић

Share this post


Link to post

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ?

Деспот Ђурађ Бранковић је у неколико махова показао непоколебиву оданост православљу. Тако, на пример није хтео да учествује при преговорима о унији (да православна црква призна врховну власт Ватикана зарад њихове помоћи) на саборима у Базелу и Ферари 1437. године, иако су га изасланици базелског сабора 1433. године уедно позвали, као и у Фиренци 1439. године где је веровали или не ишао и сам византијски цар са многобројним представницима духовних и световних власти. Интересантно да је и 1455. године на угарском државном сабору у Ђуру, на наваљивање Ивана Капистрана да прими римокатоличку веру, одговорио да је он веру својих отаца свагда чувао и поштовао до своје дубоке старости, па су га његови поданици сматрали за разборита, иако несретна владара; а кад би сада пред смрт променио своје погледе, гледали би на њега као на старца који је изгубио памет.

Фотографија корисника Историја Срба

Share this post


Link to post

Године 1187. је покренут Трећи крсташки рат. Крсташи, предвођени светим римским царем Фридрихом Барбаросом, пролазили су путем кроз Рашку. Стефан Немања је послао изасланике у Нирнберг који су Барбароси обећали безбедан пролазак и снабдевање храном кроз његове земље. Такође је уговорен сусрет Немање и Барбаросе, до кога је дошло 27. јула 1189. године у Нишу. Немања је понудио Фридриху 20.000 војника спремних на рат са Византијом и ступање Рашке у вазалне односе са Светим римским царством, али заузврат је тражио да му се признају сва дотадашња и будућа освајања. Изгледа да Фридрих није прихватио ове понуде, јер није дошло до склапања савеза.
Барбаросине снаге новембра 1189. године, после опсаде, заузимају Хадријанопољ и отпочињу са припремама за удар на Константинопољ. Међутим, ове акције бивају прекинуте 14. фебруара 1190. године када долази до закључења мировног уговора по коме су се крсташи пребацили у Малу Азију и наставии поход ка Јерусалиму. 
Након пропасти Трећег крсташког похода и погибије Фридриха Барбаросе, Византија креће у напад на рашког великог жупана Немању, који је подржао крсташе у ударима на њих.
Стефан Немања је предводио српску, а цар Исак II Анђел византијску војску. Византијци су надирали са југа док се Немања постепено пред њима повлачио, да би негде на Јужној Морави (у јесен 1190) прихватио директну борбу у којој је цар Исак II Анђел однео победу. Византијци су опустошили тај део Рашке, а страдао је и један Немањин дворац, највероватније недалеко од данашње Куршумлије.
И поред пораза Стефан Немања је сачувао већину територија, а Византија је по први пут те 1190. године признала НЕЗАВИСНОСТ Рашке, односно Србије.

Фотографија корисника Историја Срба

Share this post


Link to post

Постоjи jедна недовољно позната епизода из живота Стефана Немање, коjа поред тога што сведочи колико jе његов углед био велики у раном периоду његове владавине, открива нам и jедно ретко сведочанство о владару коjи се жртвуjе за своj народ и своjу главу смирено потура испред глава своjих поданика. Био jе то његов боравак у Цариграду 1172. године, где jе локалном народу приказан у триjумфалноj поворци цара Маноjла I Комнина (1143-1180), као наjвредниjи део плена из успешног ратног похода. Ово jе jедан од наjлепших примера владарског служења народу у светскоj историjи. Ова прича колико jе лепа и потресна толико jе необична и надземаљска, и нажалост недовољно позната. Зато ћемо jе испричати.

Негде током 1172. године, велики жупан Србиjе Стефан Немања, jе доведен у један од наjвећих градова на свету, престоницу културе и модел цивилизациjе оног доба, царицу свих градова, у Цариград, да ту своjим присуством обогати триjумфалну поворку цара Маноjла I Комнина. Немања jе привукао много пажње посматрача. Пуно jе подсмеха тога дана од стране ромеjских поданика било упућено господару Срба.
Константин Манасије бележи како jе jедан становник Цариграда, не могући да обузда своjу агресивну надменост, пришао везаном и немоћном Немањи и ругао му се: „Ти ли си, о рђо, коjи си наумио да умакнеш Христову помазанику, изабранику, великом и славном победнику и, збацивши његов лак и племенит jарам, да приђеш другом господару…“ На краjу му jе преко леђа добацио: „Плећати бик, ма и под малим бичем, равно путем иде“.
Немањина личност морала jе привлачити пажњу савременика, али и потомака, баш као што jе његов изглед привлачио поглед цариградских беседника и грађана. Његов ауторитет jе био толико велики, да га ни неуспеси нису могли пољуљати, а камоли уништити. А после понижења у Цариграду, он ниjе имао ниjедног знатниjег неуспеха.
Та епизода могла jе послужити као разлог да се на њега гледа са већим поштовањем, јер њега цар Маноjло ниjе заробио, него се он сам предао „василевсу и самодршцу Ромеjа“, како би своj народ и земљу заштитио од страдања и разарања.
Када jе те 1172. године видео да jе сукоб са византиjском воjском безизгледан и да се може завршити само Маноjловом победом, страдањем српске воjске и немилосрдном одмаздом Византијаца над српским народом, он тада: „Затражи да му се дозволи да у безбедности лично изађе пред цара. Пошто jе цар пристао, он дође и приступи престолу откривене главе и голих руку до лаката, босих ногу, са везаним конопцем око врата, са мачем о руци, предаjући се цару да поступи са њим како жели. Потресен овим цар му опрости кривицу“.
Тако jе оваj свети владар дао савршену поуку о томе како посао владања ниjе ништа друго, него наjвеће могуће служење народу од Бога дато човеку.

Фотографија корисника Историја Срба

Share this post


Link to post

Света лоза Стефана Немање

Стефан Немања (1113 - 1199) – Свети Симеон Мироточиви
Мошти једног од највећих српских владара и првог свеца међу Немањићима данас почивају у његовој задужбини Студеници, где их је 1208. године из Хиландара пренео његов најмлађи син Сава.
У Српској православној цркви слави се 26. фебруара.

Стефан Првовенчани (1166 - 1227) – преподобни монах Симон
Мошти преподобног монаха Симона се чувају, такође у Студеници.
Српска православна црква га слави 07. октобра.

Стефан Владислав (1198 - 1267) – Свети краљ Владислав
Kтитор је манастира Милешева, у коме се и данас чувају његове мошти.
Српска православна црква га прославља 24. септембра.

Стефан Драгутин (1251 - 1316) – преподобни Теоктист
Сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови.
Српска православна црква га прославља 12. новембра.

Стефан Урош II Милутин (1253 - 1321) – Свети краљ Милутин
Мошти краља Милутина чувају се у цркви Свете Недеље у Софији.
Српска православна црква слави га 12. новембра.

Стефан Урош III Дечански (1276 или 1284 -1331) – Свети Стефан Дечански
Задужбинар је манастира Високи Дечани у коме се чувају његове мошти.
Српска православна црква га слави 24. новембра.

Стефан Урош V Нејаки (1336 - 1371)– Свети Стефан Урош
Његове мошти почивају у манастиру Нови Јазак на Фрушкој гори.
Српска православна црква га слави 15. децембра.

Фотографија корисника Историја Срба

Share this post


Link to post

Први сукоб између Срба и Турака Османлија вођен је током рата Андроника II Палеолога 1312. године, када је велики војвода Новак Гребострек, војвода краља Милутина, однео велику победу над Османлијама, који су заузели Галипоље и започели експанзију у Европу. Снажни ударом хиљаду српских витеозва и још неколико стотина копљаника, Османлије су враћене у Малу Азију, где су доживеле још један пораз од српских снага наредне 1313. године. Новак Гребострек, по наредби Милутиновој, за посрнуло Византијско царство, одложиlо је њен нестанак за 40 година, све док 1355. године Галипоље није поново пало у руке Османлија, да би остало трајно у њиховом поседу, до данашњих дана. Оваква победа, ставила је војводу Новака у ред највиших војсковођа средњевековне Србије, као и јединог који је поменут уз Немањиће, у житију светом краљу Стефану Милутину.

На слици: Фреска светих ратника, манастир Манасија.

Фотографија корисника Историја Срба

Share this post


Link to post

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Loading...
Sign in to follow this