All Activity

This stream auto-updates     

  1. Last week
  2. Drugog dana zvanične posete Tirani, hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović je, obraćajući se u parlamentu, osim kurtoazne podrške putu Albanije ka EU, poručila da su Hrvati i Albanci "doslovce braća po oružju" Tanjug | 19. jul 2018 Drugog dana zvanične posete Tirani, hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović je, obraćajući se u parlamentu, osim kurtoazne podrške putu Albanije ka EU, poručila da su Hrvati i Albanci "doslovce braća po oružju", te da su mnnogi Albanci žrtvovali svoj život za Hrvatsku. "Hrvatska i Albanija mogu zajedno puno toga učiniti", kazala je predsednica, preneo je zagrebački Večernji list. Hrvatska, rekla je, pridaje veliku važnost stabilnosti, sigurnosti i prosperitetu jugoistočne Evrope i snažno zagovara evropsku perspektivu celog tog prostora. "Albanija je veoma važan partner, strateški i politički, i EU je to prepoznao", navela je Grabar Kitarović. Posetivši na na brojne Albance koji su se borili u Domovinskom ratu, Kitarović je kazala: "Bili smo doslovce braća po oružju, pre nego što smo 2009. ušli zajedno u NATO. Mnogi su Albanci žrtvovali svoje živote za Hrvatsku i verujte mi - Hrvatska to neće zaboraviti".
  3. Ukraina, Russia, Srbija, Kosovo, Krim... 7 feb. 2019 - Invincible Orthodoxy
  4. Mnogi ne shvataju sta se htelo postici dogadajima i prenapregnutosti oko Srebrenice . . . Sve je bilo dozvoljeno u satanizaciji Srba , da bi se doslo do zeljenih rezultata "alijanse" . . .
  5. Д. САВИЋ – Б. ЦАРАНОВИЋ | 16. април 2019 Амерички публицистa и издавач за “Новости”, о захтевима групе бораца за људска права да га се Универзитет Харвард одрекне. Желе да оспоре то што сам утврдио многе контрадикторности сведока о Сребреници ИЗЈАВА Џареда Израела, публицисте и издавача из САД, како је значајну улогу у етикетирању Срба геноцидним због Сребренице, одиграо Ватикан, изазвала је бурне реакције неколицине публициста, бораца за људска права и новинара из Босне и Херцеговине. Десеторо потписника саопштења, од којих половина живи у иностранству, тражило је од Универзитета Харвард да се огради и осуди свог бившег студента Џареда Израела. Исти захтев послала је британска академска НВО посвећена сећању на Сребреницу. Одговарајући на оптужбе, Израел каже да се не плаши напада, а своју огромну документацију спрема да објави, уверен да су оптужбе против Срба последица не необоривих доказа, већ, пре свега, медијске хајке. Наиме, на међународном научном скупу у Бањалуци “Сребреница, стварност и манипулације”, пре четири дана, Израел је објаснио да се иза оптужби Срба за геноцид заправо крије намера да се заборави јасеновачки геноцид над Србима у Другом светском рату, који су починиле усташе и НДХ. Због тога су неистомишљеници послали писмо Лоренцу Бекоу, директору Универзитета Харвард. – Ужаснути смо вишегодишњим срамним ангажманом вашег дипломца господина Џареда Израела, на страни злочина и оптужених ратних злочинаца из времена агресије на нашу домовину, Републику БиХ – наводи се у писму. – Последња у низу његових нечасних радњи која је прелила чашу је недавна изјава, у којој је негирао, пресуђени, од стране два међународна суда, геноцид у Сребреници. Поред осталог, десеточлана група сматра да је Израел нанео и да наноси и даље непроцењиву штету Универизтету Харвард, тражећи да Харвард јавно осуди Џареда Израела и огради се, како је написано, од његових срамних и нечасних радњи и изјава. – Стварни кривци постају хистерични – коментарише за “Новости” Џаред Израел нападе на њега после скупа у Бањалуци, где је говорио о монтираним оптужбама против Срба за злочине у Сребреници. – Ово су напади којима би желели да оспоре то што сам након осам година истраживања исказа сведока утврдио многе контрадикторности и лажи. Наш саговорник као пример износи сведочења председнице Удружења мајки Сребренице Мунире Субашић: – Осим што тврди да је Милошевић жив, пошто су га заједнички спасли ЦИА и Руси, на једном суђењу је сведочила да је избегла у Сребреницу 1992. године, други пут – 1993. Једном је рекла да је бежала боса, други пут камионом… И сада, у нападима на мене, понављају се контрадикторности. Једни ми оспоравају компетенцију, док други траже да се Харвард огради од свог бившег студента. Тврдње Израела, које су наљутиле творце писма су да је у непосредној оптужби након догађаја у Сребреници одлучујућу улогу у пропаганди геноцида и бомбадовања Републике Српске имао блиски пријатељ папе Војтиле и специјални изасланик генералног секретара УН Тадеуш Мазовјецки. Како је рекао, Ватикан је усмеравао оптужбе на Србе за геноцид над Хрватима и муслиманима, и био покровитељ неоусташке Хрватске, како би се заборавио јасеновачки геноцид над Србима у Другом светском рату, који су починиле усташе и НДХ. ПРАВИ ГЕНОЦИД КАКО је Израел објаснио, Сребреницом покушава да се замени Јасеновац на начин да се каже “усташе су биле лоше, али, ево, видите да су Срби много гори”, што је, каже, недопустиво. Како је рекао, тврдње да је у Сребреници почињен највећи геноцид после Другог светског рата нису тачне, јер је прави геноцид, у којем је убијено око 2.000, а протерано 250.000 Срба, почињен у Републици Српској Крајини током акције “Олуја”. АКО МЕ НАПАДНУ, БОРИЋУ СЕ! ЗАХТЕВЕ из писма “грађана БиХ”, као и напада британске академске НВО посвећене сећању на Сребреницу, оба адресирана на универзитет Харвард који је Џаред завршио, он види као покушај да буде изопштен. Харвард, који се, како објашњава, на такве кораке одлучује у драстичним случајевима кривичних дела се није огласио, али уколико би предузео акцију против њега, он би, каже, жестоко узвратио. Он истиче да никада није ни иступао у име Харварда, па је сувишан захтев да се његов бивши универзитет од његових тврдњи ограђује. СИМПОЗИЈУМ О СРЕБРЕНИЦИ У БАЊАЛУЦИ
  6. Earlier
  7. Pjesma posvecena junacima sa Kosara, na danasnji dan neki od njih su izgubili zivote braneci otadzbinu 1999 Junaci Košara U surovom planinskom dijelu prekriven mokrim I škripućim snijegom teškim korakom kroz prtinu pod punom ratnom spremom stali su vojnici da udahnu zrak. Mladost je u noći drhtala srce se u grudima ledilo suza je u oku blistala dušom se svetosavlje budilo. Strmom, kamenitom I hladnom šumom probijala se gusta magla zvukovi su putovali Univerzumom hiljadu devedsto devedeset devete tog dana šesnaestog aprila. Ležali su u zemlji jedni kraj drugih, dok su kiše olovnih metaka I kasetnih bombi pljustali preko rovova glavnih. Odjekivali su bol I jauci na graničnom prelazu Košare ranjeni I iznemogli junaci poslje šezdeset I tri dana borbe. Ostali su od otadzbine zaboravljeni šćućureni u košmarnoj čauri snova od svih daleko izolovani svake godine odaju počast poginulim drugovima. Slava im i hvala! DPM
  8. Танјуг | 15. април 2019 МИРЈАНА Марковић, супруга бившег председника Србије и Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића, биће кремирана у Москви, а урна са посмртним остацима Мирјане Марковић биће положена у гроб у Пожаревцу у суботу у 15 часова, потврдио је њен син Марко Милошевић за БК телевизију. “Тиме ће бити испуњена њена жеља да почива испод липе поред свог супруга Слободана Милошевића, бившег председника Србије и СР Југославије”, наведено је у саопштењу. У недељу, у 77. години преминула некадашња председница ЈУЛ-а. Мирјанa Марковић , супруга бившег председника Србије и Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића .
  9. Pozdrav svima, Iz pouzdanih izvora znam ko je prvi usao u Jajce, ali ne znam detalje. PT vod 1bvp, kao i na mnogim drugim mjestima i prije i poslije. Molio bih ako ima ucesnika da se vratimo na temu. Pozdrav svima, a narocito bratu iz Rusije, i hvala mu sto se bavi nama, jer mi sami ne znamo. Na zalost ne govorim ruski tako dobro da bih razumio ovaj clanak. Ali ucim, pa dogodine mozda :). Lički, imas li raspored jedinica po Taktickim grupama? Imao sam casopis Krajiski vojnik sa fotografijom Lakica i vojnicima poslije Jajca, clanak se zvao "Gorivo za Lakiceve momke", ali se negdje zagubio. Ako neko ima bio bih zahvalan da postavi. Hvala unaprijed
  10. Ova ploča stoji na ulazu u Općinu Podstrana. Načelnik: Ja tu ne vidim dva U Foto: Čitatelj Indexa NA SLUŽBENOM ulazu u HDZ-ovu Općinu Podstrana, a ako netko ne zna, to je zapravo dugi niz kuća maštovito razbacanih s obje strane Jadranske magistrale između Splita i omiškog kraja, postavljena je ploča Udruge hrvatskih branitelja dragovoljaca Domovinskog rata s dva tanka, ali upadljiva uhata U. U onom lijevom je i hrvatski grb s prvim bijelim poljem u kojem je malo, crno srce, dok je u desnom nekakav grb s mačem. Ispod su službene table općinskog načelnika i Općinskog vijeća. U rujnu prošle godine Telegram je objavio fotografiju i tekst o ovome i reakcija nije izostala: ploča s dva U, koja je dotad stajala uz dvije službene, općinske, postavljena je iznad njih. U svim hrvatskim raspravama o starim pozdravima i starim grbovima nismo zapazili doslovno ni jednu u kojoj uhato U simbolizira bilo što osim privrženosti ustaškom režimu, pa smo objašnjenje potražili od Mladena Bartulovića, općinskog načelnika. I doznali kako je, zapravo, nije vidio iako svakodnevno prolazi pored nje. „Ne znam vam sad, evo ovako ja moram pogledat, ja znam da su oni micali sve ploče, jer morali smo uskladit sa zakonom sve te ploče, ta ploča je samo moguće pomaknuta, ali ne znam sad, ne znam na šta aludirate.“ Ima ona dva U i bijelo polje na početku grba. Ne znam šta vam znači dva U? Pogledajte gore na ploči, vidjet ćete. Pisao vam je i Telegram o tome lani u rujnu. Dobro je, nisam čita. Ja znam da ima... Mislite na logotip Udruge dragovoljaca domovinskog rata? Da. E pa u čemu je problem? Vama to izgleda sasvim ok? Koliko, koliko ja znam... Neću ovaj, moram sad... Stvarno, evo ovako: nisam iša za tim, malo ste me zatekli, javio sam vam se, ja ću bacit oko, jer znam da je ta ploča bila i prije i ne vidim sad problem u toj ploči. To je Udruga hrvatskih dragovoljaca Domovinskog rata Podstrane i znam da su registrirani kao udruga. Znači, to je ovaj, to nije službeno od Općine Podstrane, nego od udruge, sad ne znam šta bi ja tu treba. Na ulazu je u Općinu. Je, jer se tu nalaze prostorije Udruge dragovoljaca doli u prizemlju. Znači njihove prostorije se nalaze, njihova jedna prostorija, di imaju radne sastanke 10-15-20 godina. Al ajde da ja to lipo provjerim. Šta vas konkretno interesira pa ću ja to provjerit? Je li vam taj logo s dva U na bilo koji način problematičan? Ja ne vidim tu dva U. Ja stvarno sad ne znam, ja znam da je udruga kao udruga, ali sad ne vidim di vi vidite dva U. Aj, aj idem baš pogledat. Iću pogledat kad dođem, ovaj, nisam sad, sad sam ovaj doša ovde uzest neke papire, nisam u uredu, ali evo, ujutro ćemo se čut, lipo ću ujutro baš provjerit pa di vi vidite dva U. Ja znam da ima U kao udruga, ali sad ne znam ta dva U di vi to vidite. Evo. Imate gore, na vrhu. Ajmo ovako, ja ću pogledat, ajte, bog vam da... Pisano vam je o tome. Ma dobro, ok, znate šta, kad bi ja, je li vi sve stignete čitat? Možda stignete jer ste u medijima. Ne stignem, ali to je bio tekst o vašoj Općini. Ne vidim sad još problem, aj pustite me ujutro da to točno vidim, pa ću vam onda komentirat. Eto ga, ajde, hvala vam lijepa, bog, bog. https://www.index.hr/vijesti/clanak/ova-ploca-stoji-na-ulazu-u-opcinu-podstrana-nacelnik-ja-tu-ne-vidim-dva-u/2076883.aspx
  11. Ma mogu ja i na arapskom pisati...al rezultat je uvijek isti... Razumijemo se mi vrlo dobro...al nece "ego" da popusti...ili ne moze da shvati..da postoje cak i u srbiji ljudi koji drugacije razmisljaju...rekao bih cak...i realnije...trezvenije... A sto se postovanja tice... moj "nick" ti sve govori....
  12. Taaaako je , pisemo obojica na srpskom . . . stoga ce biti , obojici jasnije . . . Mozemo i na ruskom , bez problema , a zasto ne . . . ja ih postujem i smatram da smo , istoriski gledano , jedn narod , a vi bi trebali takoder razmisliti , jer ionako vas hrane vec par godina . . .dakle zasluzili su sa obe strane da ih postujemo . . . Drugo je sad sto ti srce junacko nije izdrzalo , pa si morao i na ovoj temi da se dokazujes . . .
  13. Ne pises ti na hrvatskom....nego ja na srpskom...sve da tebi bude jasnije....al opet nista..... Da predjemo na ruski....
  14. Pa ti si cudo od coeka , izgleda . . . Jel ti zaista ne mozes shvatiti odgovor ? Aaaaaaa sad shvatih razlog sto me konstantno prozivas da kazem nesto konkretno . . . Ne pisem na hrvatskom . . . Izvini .
  15. Postedi me patetike grome..... Niti sam te pitao za krajinu....niti kosovo...a pogotovo ne za nato... Moje pitanje je bilo sasvim citko i razumljivo... Zasto moj post..iz jutarnjeg lista koji je u cijelosti prenesen iz srpskog medija...gdje je intervju dao jedan srbin....politicar i tadasnji duznosnik miloseviceve (koji sigurno ima vise informacija od tebe o onom vremenu) vlade ne spada u ovu temu?? eto..neznam kako da ti jasnije napisem...
  16. Eto srece i tvoje i moje da su laprdanja . Ja govorim samo istinu , dok ti promovises tudu i tude zelje , isti i jesi ko onaj ludi Vuk kojeg pominju vase novine kao istinitog eksperta , ko je glavni krivac . Doista jesi u pravu sto se tice konkretnih dokaza , nemam ih . Nemam one koje bi ti zelio da cujes . Moja je istina vidljiva na svakom koraku , pocev od Krajine pa do KiM-je , dok ti svoju na silu ostvarujes po receptima gutica , majstorovica , luburica friganovica i drugih , da ih ne nabrajam . Ono sto ste ucinili srpskom narodu , je crna mrlja , ne samo za nato , vec za vas cjeli zapad i zpadne podrepase . . . Ja cu otici kod Ducica , kad tad i bicu ponosan , ali ne znam sta tebe ceka kad odes kod svojih , ovih gore navedenih . . . Bilo kako bilo , za razgovor je trebalo imati strpljenja , do kojeg nije doslo posto vam se zurilo . . . Neduzne zrtve bombardovanja nisu zasluzile da se sprdas sa njima , postirajuci svoj prpagandni program , objasnjavajuci da smo krivi sto smo se branili . Sa tim stavom si se stavio na stranu , o kojoj ovde nije ni mesto ni vreme . . .
  17. Slobodna Dalmacija, 25.03.2019, EKSKLUZIVNI INTERVJU: ZORAN TADIĆ (59), OPTUŽEN ZA MASAKR 30 CIVILA I 13 BRANITELJA Da, bio sam u Škabrnji, ali nisam bio krvnik! Glavni je bio Momčilo Bogunović, a ubijao je Stevo Ivanišević! Imam i poruku za Gambiražu… 25. Mart 2019. 09:54 “Bio sam u Škabrnji, ali ne da bi nekoga ubijao. Bio sam tamo da ljudima pomognem. Nisam bio krvnik. To je lako dokazati i to ću dokazati. A onda ću od svih onih koju su mi život uništili lažima, tražiti zadovoljštinu sudskim putem za naknadu štete. Ne može se nitko tako igrati s ljudima” poručuje Zoran Tadić (59), bivši načelnik sigurnosti Štaba teritorijalne obrane Benkovac, optužen od zadarske policije da je poticao i sudjelovao u izvršenju maskara nad 30 civila i 13 branitelja 18. studenoga 1991. godine u Škabrnji. Tadić nas je nazvao telefonom nakon što smo šest dana prije Savi Štrpcu, direktoru dokumentacijsko-informacijskog centra Veritas u Beogradu, ostavili naš kontakt. Od kolovoza 1992. Tadić s obitelji mirno živio u Sydneyu gdje je cijelo vrijeme radio na građevini postavljajući gips ploče. Dva dana nakon podnošenja kaznene prijave u Zadru, uznemiren optužbama i interesom novinara lista “Australian”, Tadić je doživio infarkt. Čim se malo oporavio sjeo je u avion i došao u Srbiju u strahu da bi ga australske vlasti, baš poput njegovog sunarodnjaka Kapetana Dragana, mogle uhititi i izručiti Hrvatskoj. Premda za takvo što još uvijek nema pravne osnove jer Županijsko državno odvjetništvo u Splitu kaznenu prijavu zadarske policije zaprimljenu 18. siječnja nije praktički uzelo u rad. Tadić nas je nazvao iz Srbije gdje se nalazi od kraja siječnja ove godine i nema je namjeru u dogledno vrijeme napustiti. Naprotiv, očekuje da mu država Srbije pomogne da spere ljagu sa svog imena kojeg je ukaljala, kako kaže, hrvatska policija, iznoseći potpuno lažne i neosnovane optužbe na njegov račun u vezi njegove odgovornosti za zločin u Škabrnji. Za kojeg nitko, do danas, od zapovjednih struktura tadašnje JNA i srpskih paravojnih formacija, nije odgovarao, niti su poznati pravi počinitelji. - To što pokazujete interes za moju stranu priče, to što želite da se čuje što ja ima reći o tim monstruoznim optužbama, govori mi da je Hrvatska, po pitanju medija, spremna prihvati objektivnost, a ne samo provoditi hajku i medijsku kampanju namjernog blaćenja i uspaljivanja nacionalnih strasti. Ja znam da su ratne rane ljudima koji su izgubili svoje bližnje još uvijek svježe, ali ovakva uzavrela atmosfera, potpaljena od strane medija, nikome ne odgovara. Znam da su u ratu i poslije rata većina Hrvata i Srba bili normalni ljudi koji nisu htjeli rat i zločine koje su počinili pojedinci i koje treba za to kazniti. Ja sam za to da se svi odgovorni za zločine protiv civila, s bilo koje strane, privedu pravdi i kazne jer pravda treba da bude zadovoljena. Ali ovo što je meni napravljeno je velika nepravda – kaže Tadić na početku razgovora. Njegov ratni put počeo je u lipnju 1991. kada se s još desetoricom prijatelja iz Loznice u Srbiji dobrovoljno prijavio za obuku u kampu Dragana Vasiljkovića u Golubiću kod Knina. Kako je imao 32 godine i dotad se aktivno bavio rukometom i boksom bio je u grupi s drugim sportašima, liječnicima i intelektualcima. U Glubiću je boravio sve dok se Kapetan Dragan nije razišao s Milanom Babićem, kada je s njim otišla i većina “knindži” i Lozničana, pa i on s njima. Ubrzo je dobio poziv iz Benkovca da se priključi Štabu TO Benkovac kao instruktor obuke. Međutim, nekoliko dana po dolasku u rujnu 1991. postavljen je, tvrdi, za “načelnika bezbednosti Štaba TO Benkovac”. Odmah se nametnuo disciplinom i strogim poštovanjem propisa, naglašava, a u Benkovcu je ostao do 22. svibnja 1992. godine, kada se i JNA povlači iz Hrvatske. Tvrdite dakle da je zadarska policija podigla kaznenu prijavu protiv vas na temelju lažnih dokaza? - Da, i to je vrlo lako dokazati. Čitao sam vaš razgovor s Ivanom Gambiražom iz Odjela za ratne zločine zadarske policije u kojem je napravio toliko gafova da se to vidi iz aviona. A najviše je fulao kad je izbacio moje ime kao najodgovornije osobe za zločine u Škabrnji. Iznio je stvari koje nemaju veze s vezom. Kao na primjer? - Pa tamo gdje se navodi lanac odgovornih za Škabrnju po zapovjednoj liniji. Na prvom mjestu ističe Vladimira Vukovića, zapovjednika 9. kninskog korpusa. U vrijeme Škabrnje taj je čovjek bio pokojni. Neke elementarne stvari ne zna, a još tako olako barata mojim imenom. Ni komandanti vodova nisu bili oni koje on navodi, ne znam odakle mu ti podaci. Morao se tome malo ozbiljnije posvetiti. Vas se navodi kao zapovjednika Dobrovoljačkog voda iz Benkovca koji je, s jedinicama JNA, sudjelovao u škabrnjskom maskaru. - Zapovjednik tog voda nisam bio ja nego Milenko Radak. Taj čovjek je bio godinu i pol dana u hrvatskom zatvoru i tada me i prijavio da sam sudjelovao u zločinu. Radak je u Hrvatskoj bio uhićen 2003., suđeno mu je ali je oslobođen 2004. godine. Bio je u Škabrnji, no nije dokazano da je sudjelovao u ubojstvima. Zašto smatrate da vas je on odao istražiteljima? - Apsolutno nemam nikakve sumnje da me izdao Radak. On je bio zapovjednik Dobrovoljačkog voda, ja sam ga postavio za komandira, ali se nije pokazao kao autoritet. Nije vojsku mogao kontrolirati, a u njegovim je redovima bilo mnogo mangupa. Nije znao uvesti disciplinu, smijenio sam ga mjesec dana nakon Škabrnje i to mi je zamjerio. Zašto ste ga smijenili nakon Škabrnje? Zbog odgovornosti za zločine koje je njegova jedinica tamo počinila? - Ne znam tko je sudjelovao u zločinima, ali mislim da on osobno nije u tome sudjelovao. Nije on taj tip za zločin, a takvi se lako mogu prepoznati. Radak se volio eksponirati, no imao je zečje srce. Iako je prošao kamp Kapetana Dragana, bio je plašljiv. Zašto ste toliko sigurni da vas je Radak otkucao? - Rekao mi je to Savo Štrbac, tjedan dana prije konferencije zadarske policije. Policija nije spominjala moje ime nego inicijale, a Radak se Štrpcu javio tjedan dana prije rekavši mu da mi se sprema optužnica i hapšenje. Štrbac tada nije imao nikakve podatke o meni, niti mi je to mogao javiti. Ali kad sam iz Australije došao u Beograd otišao sam u Veritas i Štrbac mi je rekao da ga je o svemu što mi se događa unaprijed obavijestio Radak. Kako je on mogao znati što se meni sprema, ako nije surađivao s policijom?! Što ste 18. studenog radili u Škabrnji? - Došao sam izvući tijela poručnika JNA Miroslava Stefanovića i vojnika Dejana Lazića koji su ubijeni prilikom pokušaja pregovora u zaseoku Ambar u Škabrnji. Trebalo se pregovarati oko prestanka minobacačke vatre iz Škabrnje na aerodrom u Zemuniku, no kad su došli na pregovore, po njima su s hrvatske strane otvorili vatru. Uz Stefanovića i Lazića tada je ranjeno još 17 pripadnika JNA. Tijelo poručnika i vojnika ubacio sam u transporter i krenuo ka centru sela. Tada sam uz cestu s lijeve i desne strane ugledao mrtva tijela desetak civila. Odmah sam o tome izvijestio komandu, nastala je panika, nitko nije znao da su uvijeni civili, a oni su sve to prijavili komandi u Kninu. U razgovoru za frankfurtske “Vesti” rekli ste da ste u Škabrnji spašavali hrvatske civile iz podruma i s ceste prema Zemuniku? - Točno, na moje inzistiranje ti su ljudi evakuirani iz borbene zone. Jednu grupu od 30 civila uspio sam izvući iz podruma velike kuće pored crkve, baš u trenutku kad su tamo ulazili vojnici u namjeri da ubace bombu. Uspio sam ih zaustaviti i sve civile izvući. Pozvao sam kamion koji ih je otamo pokupio i odveo za Benkovac. Isto sam postupio i prema civilima, ženama, djeci i starcima koje sam zatekao na ulazu u Škabrnji, na cesti za Zemunik. Svi su mi bili zahvalni, nisu htjeli da se odvajam od njih jer su se uz mene osjećali sigurno. Sve to mogu da posvjedoče ti ljudi, ako su još živi, jer ih nakon toga više nisam vidio. Ako niste vi, a Radak je nevin, tko je zapovijedao napadom na Škabrnju? - Ne znam tko je bio direktni zapovjednik. Zapovjednik garnizona, potpukovnik Tripko Čečović, tog je dana bio odsutan, a mijenjao ga je Momčilo Bogunović. On je bio glavni. Zar nije glavni bio Dobrovoljački odred? - Mislim da se pravi velika fama oko Dobrovoljačkog odreda i sve se želi svaliti na njih, da bi se zaštitilo vojsku i druge. Pa Dobrovoljačkom odredu svi pripisuju glavnu odgovornost za pokolj u Škabrnji? Ako ste vi bili njegov zapovjednik, kako tvrdi zadarska policija, onda ste vi zapovjedno odgovorni za njihova nedjela? - Već sam rekao da ja nisam bio zapovjednik nego Radak. A tko je počinio zločine ne znam, vjerujte mi. Znam da je među tim dobrovoljcima bilo opasnih likova koji su svašta radili, a najviše ih je bilo iz redova domaćih Srba, s benkovačkog područja. Jedan od takvih je bio i Stevo Ivanišević. On nije bio član Dobrovoljačkog voda, ali je imao neku svoju grupu. Siguran sam da je on počinio neke zločine u Škabrnji, ali i ne samo tamo. Kad je otišao u Srbiju i tamo je nekoga ubio, mislim da danas izdržava zatvorsku kaznu u Pančevu. Ponovit ću: Gambiraža, ostavi se Dobrovoljačkog voda, nećeš tu ništa naći. Kad se od toga odmakneš, možda ćeš uspjeti sagledati pravu sliku i pronaći odgovorne za zločine u Škabrnji. Tvrdite da vi niste zapovijedali Dobrovoljačkim vodom, ali i da imena drugih zapovjednika vodova koje navodi zadarska policija, Siniša Matić i Goran Opačić, nisu točna. Tko je po vašim saznanjima zapovijedao tim vodovima? - Neki Ostojić, Rogić i Ristić, za kojeg nikad nisam čuo. Nisu svi u Škabrnji bili s namjerom da počine zločin. Većina tih ljudi je bila normalna, probleme su pravili pojedinci. Među njima su bili “lešinari” koje je zanimala pljačka, koji su htjeli tuđu imovinu. U tim dobrovoljačkim vodovima bili su uglavnom domaći Srbi, ali bilo ih je i iz BiH, Srbije i Vojvodine. Ja sam najviše imao problema s jednim vodom u kojem je bilo dosta Beograđana. Bile su to obične bitange pa sam ih razjurio što su mi najviše zamjerili. Jedan je tada imao 19 godina, ni u čemu nije sudjelovao, a danas mi po Facebooku piše svašta, optužuje me da sam ih prodao. Radaka ste, kažete, postavili i smijenili kao komadanta Dobrovoljačkog voda. Kako onda niste zapovjedno odgovorni za Dobrovoljački vod ako ste izravno odlučivali o postavljanju i smjeni njegovog zapovjednika? - Nisam ga ja izravno ni postavio ni smijenio. To je radio komandant Štaba TO Benkovac Zoran Lakić. Ja sam njemu kao šef za sigurnost sugerirao da Radaka postavi za komandanta, a kasnije, kad sam vidio da ne zna s vojskom, sugerirao sam mu da ga smijeni. Osjećate li se zapovjedno odgovorni za pokolj u Škabrnji? - Diže mi se kosa na glavi od te zapovjedne odgovornosti! Ja sam bio odgovoran samo za policiju, a ne za vojsku i druge jedinice koje su od kolovoza ili rujna 1991. godine bile pod izravnom kontrolom Jugoslavenske armije. I teritorijalna obrana je bila pod njihovom kontrolom, a na području Benkovca šef TO je bio već spomenuti Lakić. Kako je nastala fotografija na kojoj ste snimljeni sa Šešeljevim četnicima? - Ta fotografija nema veze sa Škabrnjom. Snimljena je u Pristegu, jednom od mjesta koje sam kao šef sigurnosti morao obilaziti. Tamo se zatekao neki Kićo, koji je u to vrijeme radio kao fotograf za Tanjug. On je tražio da se slikam između dvojice dobrovoljaca. Kasnije je tu fotografiju njegov sin objavio na svom FB profilu. Jeste li bili u Škabrnji 19. studenoga? - Nisam bio u Škabrnji, ali sam bio u zaselku Ivkovići gdje sam spriječio dvojicu lopova da ubiju dvije žene, dijete i starca. Zaskočio sam ih u pljački i riskirajući svoj život potjerao. Imali su maskirne uniforme, ali ih prije nisam vidio. Za starijeg čovjeka sam pozvao ambulantna kola koja su ga odvela. Kažete da imate dovoljno svjedoka za dokazivanje svoje nevinosti. Jesu li to benkovački Hrvati ili Srbi, odnosno je li vas nakon policijske optužnice netko od njih nazvao i rekao da je spreman svjedočiti u vašu korist? - Nitko me od Hrvata nije zvao, ali me zvalo desetak Srba za benkovačkog područja koji danas žive u Srbiji i drugdje po svijetu. Oni sve znaju o mojoj ulozi u ratu, da sam u Benkovac došao u rujnu 1991. i da sam otišao 22. svibnja 1992. godine. U hrvatskim se medijima pisalo da ste se nasilno uselili u kuću Mande Blažević? - To su gluposti. Ja sam na njenu molbu, sa suprugom, dva mjeseca živio u njenoj kući, jer se tako sigurnije osjećala. Nakon dva mjeseca, kada je Manda odlučila kuću zamijeniti s porodicom Bukarica iz Biograda, ja sam se iselio, a nju prevezao do Musapstana na razmjenu. Moji su ljudi Mandu spasili iz minskog polja. Naime, dok sam kratko bio na dopustu u Loznici, nju su oteli i kod Kakme je ostavili u minskom polju. Moji su je ljudi izvukli i spasili. Njen muž Petar i sinovi slali su mi i nakon rata pozdrave za sve što sam za njih učinio. Spasio sam mnoge Hrvate, ali nisam uspio sve da spasim. Najviše mi je žao Nikole Žilića iz Podgrađa. Bili smo u jako dobrim odnosima, on se htio odseliti, ali ja sam ga molio da to ne napravi jer je bio ugledan čovjek i drugi bi slijedili njegov primjer. Molio sam ga da ostane, čak su moji ljudi čuvali njegovu obitelj. Ali zlikovac Stevo Ivanišević ga je ubio. Jako mi je žao zbog toga. Je li vam žao za Škabrnju? - Žao mi je, naravno, i onda i sada za sve što se tada dogodilo. Žao mi je za svaki nevino izgubljeni život, jer život je za mene svetinja. Znate, vojnicima sam uvijek govorio da budu disciplinirani. Jesu li za Vuka Draškovića, Šešelja ili Miloševića, nose li zvijezdu ili kokardu, meni je manje bilo važno, ali sam uvijek tražio da budu disciplinirani. Ja kapu nikad nisam nosio, to možete vidjeti na svim slikama. Oko vrata sam imao lančić s križem, a u džepu sliku Bogorodice i Isusa Krista. Kad ste doznali za optužbe iz Hrvatske, htjeli ste se odmah javiti hrvatskom konzulatu u Sydneyu, ali ste od toga odustali. Zašto ako tvrdite da ste nevini? - Točno, htio sam, ali me u tome zaustavila moja porodica. Želio sam otići u hrvatski konzulat i reći da ću doći u Zagreb ili Split, gdje treba, i dokazati svoju nevinost, ali onda su me moji podsjetili što se dogodilo s Kapetanom Draganom i drugima, poput Zorane Banić, koja je nevina osuđena, bez dokaza. Dvoumio sam se tog petka i subote što da napravim, a mediji su divljali o meni kao krvniku, pa sam u nedjelju završio u bolnici. Izašao sam na svoju odgovornost, bez završenih liječničkih pretraga, s proživljenim infarktom. Bio sam uvjeren da će me u takvoj stvorenoj atmosferi početi proganjati australske vlasti i da će me uhapsiti. Ja imam 60 godina i ne želim još nekoliko godina života prosjediti u istražnom zatvoru. Ovako barem mogu dokazati da nisam kriv, mogu iznijeti činjenice, imena ljudi i svjedoka koji će potvrditi da sam nevino optužen bez ikakvih dokaza, da se moje ime oblatilo u cijelom svijetu, a još ni istraga nije počela. Ako vas u sklopu istrage pozovu iz državnog odvjetništva, jeste li spremni dati svoj iskaz? Imate li svog odvjetnika? - Odvjetnika nisam angažirao jer čekam da vidim zašto me optužuju. Ali ako do toga dođe, sve što treba ću im reći. Ne bježim ni od čega i ni od koga. Nisam pravnik i ne znam finese, ali da bih dokazao svoju apsolutnu nevinost, stojim svima na raspolaganju. Moj interes je da se istina o tome sazna. Da se zna što sam radio, ali samo kroz činjenice i svjedoke, objektivno a ne rekla-kazala stvari koje su mi uništile život. Jer ja nisam krvnik iz Škabrnje. Policija: Tadić ne bi bio kriv da nije bio u Škabrnji! Iz zadarske policije nisu htjeli komentirati izjave Zoran Tadića, kao ni njegovo detaljno svjedočenje o događajima na području Benkovca i Škabrnje 1991. i 1992. godine, koje uredno prate u “Vestima” iz Frankfurta, o čemu je Slobodna već pisala. Tadić u svojim dosadašnjim medijskim istupima policiji nije navodno otkrio ništa bitno što već nisu znali, pa se postavlja pitanje s kojim dokazima raspolaže zadarska policija da izravno terete Tadića za poticanje i sudjelovanje u škabrnjskom masakru. Naprotiv, neslužbene informacije potvrđuju neke od Tadićevih priča da je pomagao hrvatskim obiteljima na okupiranom području, poput Mande Blažević, Nikole Žilića i drugih. Također nije poznato ima li zadarska policija ikakvih dokaza da je Tadić osobno sudjelovao u likvidacijama, ali smatraju da je njegova uloga u Škabrnji bila zapovjedna, iako to Tadić opovrgava. Naime, Tadić tvrdi da nije bio zapovjednik Dobrovoljačkog voda kojem se, uz jedinice JNA, pripisuju zločini. Tvrdi da je to bio Radak, koji je za Škabrnju oslobođen, i koji je na Tadićevu sugestiju smijenjen mjesec dana nakon Škabrnje jer svoje vojnike nije mogao disciplinirati. Radaka je formalno smijenio Zoran Lakić, šef Štaba TO Benkovac, po čemu bi on bio glavni zapovjedni krivac za Škabrnju, uz zapovjednike JNA. No zadarska policija očito inzistira na Tadićevoj zapovjednoj odgovornosti smatrajući da bi odgovornost za masakr mogao izbjeći jedno da tog dana nije bio u Škabrnju. Tadić međutim priznaje da je bio, ali zbog drugih razloga. Da je upravo zapovjedna odgovornost glavni adut zadarske policije upućuju i informacije iz nedavno pronađenih dokumenata SAO Krajine u kojima se navodno navodi Tadićeva zapovjedna odgovornost za događaje u Škabrnji. Zanimljivo je također da se u tim dokumentima Tadića nigdje ne spominje kod pokušaja pregovora na ratnoj crti ili kod razmjene zarobljenika, odnosno da je sudjelovao u izvlačenju civila s područja ratnih djelovanja. Ivica Nevešćanin
  18. Познато је да је у коначан слом одбране Возуће и Озрена 10.09.1995. године из 3. корпуса кренуло око 14.000 непријатељских војника, а из 2. корпуса 7.200 војника, што укупно износи око 21.200 војника. У својој књизи "Битка за Возућу 1992-1995", аутор Ненад М. Цвјетковић каже да је 4. озренска лпбр имала 1.176 бораца, 14. лпбр око 500 бораца. И непријатељ се тога држи... Хајде да покушамо установити тачно стање људства ВРС на дан 10.09.1995. године. Мало сам читајући сва документа анализирао сакупљене податке... Па да покушам их приказати... Овако: - 4. озренска лпбр је имала "на папиру" 1.176 бораца, ако одбијемо ту разне расходе (одмор кући, боловање, лијечење), сматрам да на првој борбеној линији није могло бити више од 700-800 бораца. Koлико је бројно стање бораца (по могућности и број бораца на линији), врсту и број оклопних средстава и артиљерије која су подржавала његову бригаду и стање муниције по калибрима. Колико је километара линије држала бригада? Колико је било празних међупростора и које су ширине били? -14. лпбр је имала око 500 бораца "на папиру". Напомињем да су борци ове бригаде били из више крајишких бригада, већином позадинских јединица величине вода. Бригада је била четног састава, састављена од мјешовитих чета, у којима су били водови и одјељења из 1. окбр, 1. мпоабр, 16. крајишке мтбр, 1. теслићке пбр, 2. крајишке пбр, 6. санске пбр, 11. мркоњићке лпбр, 1. лап ПВО, 1. позадинског батаљона. Људство се између себе није познавало. Додајмо овоме и чињеницу да је ова бригада крајем августа 1995. године преузела линију преко Криваје, и да нису довољно били упознати са тереном. Одбијмо исто расходе, сматрам да је на л/о било 250-300 бораца. За вријеме свог боравка од јуна до 10.09.1995. године на озренско-возућком ратишту 14. лпбр имала је 83 погинула и нестала борца, од тог броја 5 бораца или 6,02 % је погинуло до 10.09.1995. године, a дана 10.09.1995. године погинуло и нестало је 78 бораца или 93,98 %. -1. србачка лпбр, она је на папиру имала око 860 бораца. Одузмимо и овдје расходе, сматрам да је и њих на л/о било око 600. Највећи терет поднио је 2. пб поменуте бригаде, који је држао л/о Окретаљка-Попово осоје-Паљеник. Колико је било бројно стање батаљона? Сматрам да ни њих на л/о није било више од 250-300. Такође, молим неког из 1. србачке лпбр или њеног 2. пб, да напише бројно стање батаљона (по могућности и бројно стање на линији) на дан 10.09.1995. године. Колико километара линије је држао 2. пб? Јесу ли имали подршку оклопа и артиљерије? Ако јесу која средства, врста и који број? За вријеме боравка на озренско-возућком ратишту од јуна 1994. године до 15.09.1995. године из 1. србачке лпбр погинула и нестала су 64 борца. Од тог броја 24 борца или 37,5 % погинила су до 10.09.1995. године, а дана 10.09.1995. године погинуло и нестало је 40 бораца или 62,5 %. -батаљон ПЈП МУП-а РС, било их 400-450. На линији их није било више од 100-150. Дана 10.09.1995. године погинуло је 5 бораца. Значи ја долазим до тог податка да је ВРС за одбрану Возуће 10.09.1995. године имала око 1.900 бораца, а по бројном стању било је око 2.986 бораца. -Мислим да је Бријесничка чета (не знам који батаљон) држала дио линије на споју 2. и 4. озренске лпбр у рејону Лозне. Знамо да није могла читава чета бити одједном на линији. Колико километара линије је држала? Јесу ли били ојачани? Јесу ли имали подршку оклопа и артиљерије (ако јесу у којој мјери и која средства?) Је ли било међупростора на споју њих и 4. озренске лпбр? На том дијелу 10.09.1995. године јединице 2. корпуса су пробиле линију и ушле у Аљковиће, и пресјекле пут који је Возућу повезивао са Озреном и Добојем и даље. Однос снага у МТС-у (приближан): Од ОМЈ непријатељ је из 3. корпуса имао 3. тенковску чету, а из 2. корпуса 2. тенковску чету. Претпостављам, да је и њихова формација слична или иста ко у бивше ЈНА, што значи да су имали на располагању око 24 тенка (по 12 у сваком корпусу). А јединице ВРС су на том подручју имале мјешовиту оклопну чету из састава 2. окбр (тенкови Т-55, оклопни транспортери М-60 и самохотке ЗСУ 57/2). Због шароликости мјешовите оклопне чете ВРС, можемо рећи да је и овдје непријатељ имао предност минимално 3:1. Артиљеријску подршку непријатељу су давала два мјешовита артиљеријска пука (2. мап и 3. мап). Јединице ВРС су подржавале (док су имале муниције) двије хаубичке батерије Д-30 122 мм. И овдје је однос минимално 6:1 у корист непријатеља. Узмимо и празне међупросторе између јединица ВРС који су били и до 2-3 км, као и помоћ међународних снага које су 2. корпусу из Тузле дале артиљеријски радар за откривање и ометање артиљерије ВРС, као и недостатак муниције свих калибара (пјешадијске, артиљеријске и тенковске) резултат се унапријед зна... Ова процјена се односи на 10.09.1995. године. Мало сам анализирао своје податке, које сам сакупио... И дошао сам до тога да сам укупно пописао 1062 настрадала борца ВРС од 1992-1995 у општинама Завидовићи, Бановићи, Лукавац (односно од Вијенца па јужно преко Лозна-Рибница-Гостовићи-Подволујак-Свињашница-Паљеник-Подцјелово. Односно зоне одговорности 2. озренске лпбр и 4. озренске лпбр). По годинама то изгледа овако: -1992. године - настрадало 219 бораца или 20,62 % -1993. године - настрадало 78 бораца или 7,34 % -1994. године - настрадала 294 борца или 27,62 % -1995. године - настрадао 471 борац или 44,35 % У 1995. години од 471 настрадалог борца ВРС, 253 су настрадала приликом пада Возуће (10. и 11.09.) или 53,71 %. А приликом пада Возуће и јужног Озрена настрадало је 280 бораца или 59,44% настрадалих од укупног броја настрадалих у 1995. години. Ако сада ово мало смањимо и сузимо, тј. ако искључим општину Лукавац, што значи базирам се на зону одговорности 1. србачке лпбр, 1. прњаворске лпбр, 14. лпбр, бПЈП МУП-а РС и 4. озренске лпбр (Лозна- јужно према Рибници- Гостовићи-Подволујак-Свињашница-Подцјелово на том потезу настрадало је 833 борца од 1062 борца што износи 78,43 %. По годинама то износи овако: -1992. године - настрадало 130 бораца или 15,60 % -1993. године - настрадала 63 борца или 7,56 % -1994. године - настрадала 202 борца ВРС и МУП-а РС, или 24,24 % -1995. године - настрадало 438 бораца ВРС и МУП-а РС или 52,58 %. У 1995. години од 438 настрадалих бораца ВРС и МУП-а РС, 253 су настрадала приликом пада Возуће (10. и 11.09.) или око 72,72 %. А од тог броја настрадалих бораца ВРС (833), као што сам већ горе написао 253 борца су погинула и нестала приликом пада Возуће 810. и 11.09.1995. године) или 30,37 %. Значи фактички према прикупљеним подацима од 1062 борца ВРС и МУП-а РС настрадала у одбрани Возуће (општина Завидовићи и Бановићи) настрадало је 833 борца или 78,43%. Четврта озренска лпбр ВРС је од дана формирања 01.11.1993. године до краја рата према досада сакупљеним подацима имала 198 настрадалих бораца. Од тога броја при паду Возуће погинуло је и нестало 126 бораца или 63,63 % од укупног броја настрадалих бораца, што значи да су до 10.09.1995. године из 4. озренске лпбр настрадало је 67 борaца или 33,83. У рејону одбране у зони Борове главе изнад Горњег Раковца (маглајско ратиште), на који је након губитка Возуће распоређена 4. озренска лпбр погинуло је 5 бораца или 2,52 %. Након преузимања положаја у рејону Борове главе, командант 4. озренске лпбр послао је списак заробљених бораца своје бригаде у борбама 10.09.1995. године претпостављеној команди. На списку је било 187 бораца. Након Дејтона и свих размјена ратних заробљеника са тог списка је недостајало 126 бораца, што значи да је 61 борац размијењен жив. Када сагледамо губитке до 10.09.1995. године, а знамо какве су горе борбе вођене, видимо да се ради о озбиљним борцима ријешеним да бране и одбране своје. Непријатељ их није могао изненадити. Ако на ових настрадалих 198 бораца 4. озренске лпбр додамо погинуле (до 31.10.1993. године - борци 2. озренске лпбр) из општина Завидовићи (Возућа и Гостовићи) и општине Бановићи 1992-1993 њих 186, добијамо укупно да је погинуло 384 борца са тих општина, што се у неку руку слаже са Спомен паноом 4. озренске лпбр у Модричи. И непријатељ је на Возући и возућком џепу 1992-1995 имао такође велике губитке, као и ВРС, преко 1200 погинулих и несталих... Из припремног материјала за Монографију Другог (тузланског) корпуса, поименично сам пронашао 460 њихових бораца који су погинули у борбама за Возућу од 1992. до 1995. године. Возућа је након маја и јула 1995. године, односно након губитка греде Подсјелово (Операције "Прољеће-95" и "Прољеће-95-1" пала у полуокружење. Излаз за Озрен и Добој, и даље је имала путем који је у рејону Ђурића виса изнад Лозне био удаљен од прве линије 1.500-2000 м (ваздушне линије) - пут на карти обиљежен плавом бојом.
  19. Pa naravno da nemas..... Samo laprdanja bez veze.....a kad treba nesto konkretno.... Onda corak.... Ajd ti pitaj jovana ducica da ti obrazlozi zasto clanak koji sam postavio nije za "podoban za ovu temu" pa ga prepisi kad vec nemas svoje misljenje....
  20. Da se srpska djeca odgajaju u katoličkom duhu . . . (Odlomci iz knjige „U mučilištu – paklu Jasenovac“ Đorđa Miliše, reprint piščevog izdanja iz 1945, izdavač Politika, Beograd, 1991.) Nadasve je bio svirep, tragičan udes srpske djece okolnih kotareva Kozare i Prosare. Tu su sva djeca od dojenčadi do 12 godina bila pohvatana i istrebljena prema ustaškim krvničko-ubilačkim metodama. Kotarevi, koje je zadesio taj najteži udes, jesu: Bosanska Gradiška, Bosanska Dubica, Bosanska Kostajnica, Prijedor, Hrvatska Kostajnica i ostali susjedni kotarevi. Na taj je način bilo sakupljeno ispod Kozare oko 100.000 srpske djece nad kojom su vršena nepamćena zvjerstva… Dojenčad su otimana s majčinih grudi, silom otrgnuta i odvađana od svojih roditelja. Odraslija djeca, koja su se grčevito držala majčine suknje, bila su odvajana samo tako, da su ustaše noževima rezali komade suknje da bi se dočepali djece, a majke bi im udarcima kundaka otjerali na drugu stranu. Bolni i jezivi krikovi majka: „Dajte da poljubimo našu djecu“…, ostali bi neuslišani kao i svi vapaji u prazno ubilačko srce… Deset dana i noći, djeca, gola i bosa, bila su bez ikakve hrane na kiši, koja je stalno padala. Travu s livada, kao i lišće sa sitnog granja na zemlji, obrstila su, jer im ustaške zvijeri nisu davali ni hrane ni vode… Već tu, polovina djece je pomrla uslijed takva postupka i bolesti koje se pojavljivale: dizenterija, difterija, proljev, svrab, rahitis, izgladnjelost, hronične upale crijeva, razne rane i t. d… … Druga polovina bila je otpremljena, djelomično u pakao Jasenovac – Staru Gradišku, a djelomično u Sisak. Pri samom tom prevozu, djeca su strahovito i u velikom broju umirala. U paklu su bila potamanjena… a u okolini Siska, gdje su dopremljena, prosto su jeli zemlju, jer nije bilo ni trave… Kada je za užasnu katastrofu te djece saznao pretstavnik Crvenog križa iz Zagreba, otputovao je do Siska, gdje je nadziratelju, mladom „ustaškom dužnostniku“ izrekao: „Zaboga, što radite to s djecom“…, na što mu je ljutito odgovorio: „Šuti pseto, ustrelit ću te“… Uočivši posvuda mrtva tjelesa nevine dječice, koja su zločinački ubijana davanjem sode umjesto hrane, a imajući u vidu pretnju tog zlotvora, pretstavnik se smjesta udaljio i otputovao u Zagreb…Nakon deset dana vršena je otprema te djece. To je bila dalja tragedija svoje vrsti. Ubacivana u vagone ko drveće – klade, sama bez ikakva nadzora i pratnje. Zatim su vagoni bili plombirani, kao što se otpremala većina zatočenika u pakao… Najstrašnije je bilo to, da su ta djeca određena za Zagreb, putovala od Siska do odredišta deset dana, bez hrane, bez vode, i bez ikakve njege… Kad su u Zagrebu bile dignute plombe, u vagonima, u kojima je bilo smješteno po stotinu, jedva je bilo na životu 10-15-20 djece, a sva ostala su bila mrtva… Ukupno je u Zagreb stiglo u nekoliko navrata oko 15.000 srpske djece, i sva ta preživjela djeca nisu smještena u bolnice, nego u Dom slijepih i na Josipovac u Zagrebu. … … Ustaški vlastodršci i njihovi i njihovi rukovodioci socijalne politike, riješili su to pitanje na način, da su preko dnevne štampe apelirali na dobra srca građana, a i samih seljaka obližnjih sela. Odaziv ukupna naroda je bio golem… Međutim, svi skrbnici te djece morali su potpisati formulare, uz obavezu, da će ih odgajati u duhu ustaških načela i u katoličkoj vjeri… Neznatan broj preostalih Srba u Zagrebu nisu smjeli primiti na odgoj tu djecu… … Osim te najveće grupe djece, još je bilo dopremljeno i u Jastrebarsko oko 20.000 srpske djece iz raznih krajeva ustaške Hrvatske, pri čemu je istaknuti veliku zaslugu našeg rodoljuba, liječnika za dječje bolesti dra Branka Dragišića (rođen u Rujevcu, kod Dvora na Uni, 1895. Medicinu diplomirao u Pragu. Radio u Zagrebu. Bio istaknuti naučnik, priznat i kod nas i u svetu. Objavio velik broj naučnih radova u brojnim domaćim i svetskim časopisima. Posle Drugog svetskog rata bio i predsednik Pododbora Srpskog kulturnog društva Prosvjeta Zagreb. Umro u Zgarebu, 1947. godine – nap. I. B.), sveučilišnog profesora, od ustaša penzioniran, koji je svo svoje slobodno vrijeme i praksu, iz čistog čovjekoljublja, poklonio našoj maloj, nedužnoj srpskoj djeci, liječeći ih neumorno i danju i noću… Neznatan dio srpske djece predan je i raspoređen među katoličke crkvene župe Nadbiskupije zagrebačke, koja je poduzela akciju, da se djeca smjeste kod župljana i u crkvena sirotišta, uz uvjet, da se srpska djeca odgajaju u katoličkom duhu…
  21. Grome ja ne znam jel su svi Hrvati operisani od nekih istoriskih cinjenica ili koriste onu staru latinsku mudrost da se prave blesavi ? Njima kad kazes da je danasnja tzv Hrvatska nastala na krvi Srba to nije jasno... Oni blage veze nemaju sta se desavalo pre Austro Ugarske i posle ...
  22. Zbog cega?? Jel ovaj topik govori o bombardiranju jugoslavije?? Zasto laz? Hoces da kazes da vuk draskovic nije dao intervju za blic a koje su prenijele hrvatske novine ? Ili ti je sporno da jedan srbin da izjavu koja se kosi sa tvojom u uvjerenjima pa ti je zato sramno??
  1. Load more activity