1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26   KrajinaForce - Pocetna stranica

19

 У то вријеме ја сам био под Острогом, код Баја Станишћа. Тада је код њега
 било много војске са свих страна.
 Јаков је побјегао из затвора, тако што је обукао мантију, а имао је браду. Кад
 је излазио, благослови стражаре и - побјегне. Мантију му је у затвор донијела нека
 жена .
 Јаков је био способан човјек, добар борац, говорник и прави глумац.
 Генерал Блажо Ђукановић, у кратком капуту
 Италијани су капитулирали, а са Цетиња Бају Станишићу долази генерал
 Блажо Ђукановић који Бају каже да не жели да буде никакав командант, а да је са
 Цетиња отишао јер је чуо да долазе Њемци и више није могао да издржи и да их
 чека. Бајо је тада њему рекао:
 “Ви ћете, генерале, бити овдје и командовати. ”
 Послије капитулације Италије, ми смо отишли у Босну. Имали смо борбе на
 Сутјесци и мало је требало да заробимо Тита. Са нама је у Босни био и генерал
 Блажо Ђукановић. Био је мало пунији. Стално је носио неку кратку кабаницу... Кад
 смо ишли по Босни, тога се добро сјећам, иде генерал Ђукановић у кратком капуту,
 а таква зима и јади, да не вјерујеш да са таквом гардеробом човјек све то може
 преживјети.
 Напустио је Блажо Цетиње и одлучио да иде са нама без икаквог захтјева.
 Бајо Станишић га је цијенио и ни једну одлуку није донио да се не би са Блажом
 консултовао.
 Идемо ми тако уз једно брдо. Како идемо мени западне нога између два камена. Не
 могу да се вратим, јер ћу сломити ногу. Не знам шта да радим, те ти ја одвежи
 везице и извуци ногу. Изађи ја без цокуле. И како сад да идем полу бос, те ти ја
 сазуј и ону другу ципелу. Тако сам ти пјешачио неколико километара, док нијесмо
 наишли на једну кућу и позајмили неке ципеле. А снијег био велики. Данас, кад се
 сјетим, не знам како сам то издржао, а да се нијесам нагрдио и разболио.
 Кад се Рољо набока
 Био је са нама неки музичар, свирао је трубу, а звао се Рољо - то му је био
 надимак. Дође нам храна и кажу - то вам је за три дна. А Рољо узме и наједе се
 добро, поједе све оно што су му дали за три дана. Ја узмем и оно распоредим. Како
 други дан није имао хране, Рољо почне да проси, дође код мене и каже - дај ми
 мало.
 “Рољо, кад се арчи нек се арчи, ти поједе све наједном, не дам ништа!”
 Он ти онако гладан... издржао је једно вријеме, али трећи дан више није
 могао да издржи, добије нервни напад. Почела да му иде пjена на уста.
 Један му борац приђе и даје му воде, а Рољо њему каже - дај ти мени мало
 љеба !
 Кад је дошла нова храна и рекли Рољу- ово је за три дана, он подијелио на
 четири.
 С лева Баћевић, с десна Ђуришић
 Био сам ти ја, синовче, и на Неретви.
 Чуо сам да ови комунистички историчари пишу како је ту погинуло пет
 хиљада четника! То није тачно. То су комунистичке лажи.
 Знам да ми је једном један партизан пред крај рата говорио: “Куку вама ако
 изгубите, бићете криви и оцрњени за све и за оно што сте урадили и за оно што

 20

 нијесте!” Тако ти је и било. Ја данас кад чујем шта су они све писали за ових 55
 година, колико нијесам био овдје, ја се само смијем, које су то глупости.
 На Неретви смо ми страдали, али не у неком великом броју.
 На Неретви је комуниста пуно погинуло. Али они то не пишу.
 На Неретви ми, четници, нијесмо видјели ни једног Њемца ни Италијана.
 Него смо се борили са партизанима.
 Ја се сјећам да је са лијеве стране био одред четника из Херцеговине,
 војводе Баћевића, а са наше десне стране Павле Ђуришић.
 Нас су оптужили како смо сарађивали са Италијанима на Неретви, а
 Италијани на Неретви дају оружје партизанима. Да су били наши сарадници, то
 оружје би дали нама, четницима, а не Титу и партизанима.
 Има документа, између осталог и извештај да је Бироли, по наређењу свог
 главног штаба, дао оружје партизанима и Титу. То се десило и у Подгорици 1944.
 године, када су Италијани дали оружје партизанима, а они нас онда напали
 италијанским топовима и бацачима. И добро нас изненадили, јер смо знали да су
 они никаква војска и да немају оружје.
 Брдо наших лешева
 Помислите, ми једном близу Колашина. Кад, ноћу надлијећу авиони и бацају
 падобранима оружје. И лијепо се чује како до нас неко виче и то на српском .
 И ујутро идемо, хоћемо да видимо какви су падобрани пали на партизанску
 страну. Какве сам среће, то мени западне. Иде нас једно двадесет. Кад нас изненаде
 партизани. Тако нас побију да нас је само двојица остало. Ја и још један четник.
 Никада у животу нијесам видио на једном мјесту толико мртвих људи. Погинули су
 само зато да би се домогли оружја које су Италијани бацили партизанима.
 Овако је то било. Ми смо трчали низ једно брдо, спуштамо се доље, а
 партизани по нама митраљезима. Све побише. Остали само ја и један, којег су
 ранили и ја га вукао на леђима, звао се Вујо.
 Четничка бригада Јакова Јововића ни у једној битци, нигдје, није била
 потучена, чак није имала ни мртвих, само је било рањених.
 Једном ти крај Неретве заробимо педесет комуниста, и кад се предају један
 нам запомаже:
 “Не уби ме, брате Србине, мене су усташе убиле све и ја сам у партизане
 отишао да се спасим од усташа ”.
 Пита га Јаков - има ли ту још Срба ? Има !
 “Познајеш ли их све?”, поново ће Јаков.
 “Познајем”, говори он.
 Онда ти одвојимо на једну страну Србе, а Хрвате на другу. Србе узмемо у
 своју бригаду. Кад су нам приступили ми смо их звали “четнички добровољци”. За
 оне Хрвате се побрнуо Дујо. Он је био фанатик.
 А “добровољце” смо довели са са Неретве и били су стално са нама у
 борбама. Послије је те “добровољце” тражио војвода Ђујић, мој отац их је послао
 Војводи, преко мора, за Шибеник.
 Италијани и партизани, а ми сами
 Лаж је да у они, партизани, били на Неретви побједници. Наша бригада,
 четничка, Јакова Јововића....ми, на Неретви, нијесмо ни једну борбу изгубили. А
 партизани су само одступали. Партизане су херцеговачки четници гонили према
 нама, а ми даље, кад су видјели да им нема спаса, онда су паметно уредили и