1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 KrajinaForce - Pocetna stranica
37
Био је у мисији код Драже, тамо су били строго резервисани према њему,
закопчани, званични, имао је утисак да нешто крију од њега. После, код Тита све
је
било другачије - виски, песме, жене...Тито је био добар другар!
“Немојте ми причати да се партизани нису борили са Немцима, ја сам био на
Дрвару, Тито је тамо једва спасао главу !”
Наздравља се са мном. Пију. Толико су пили, да су после једно сат-два,
обојица заспала за столом. Енглез хрче, Рус штуца, између њих празна боца.
Питам келнера кад иде воз за Рим, искрадем се:
“Збогом, мајору, крвниче српски! Драго ми је што сам упознао човека који је
продао мој народ за дупли виски без леда !”
Патриотска мисија лепе Цаце
У Риму чујем да су ухапшени др Влаховић, из наше мисије, и Бора Новаковић.
Посетим их. Они врло забринути. Могу ли икако да дознам хоће ли бити изручени
Титу, или ће их пустити. Каже Новаковић:
“Ако је опасно по нас, ти само викни преко жице -Јаков! А ако је у реду -
Мира!
“Мира ? Ко ти је та Мира.”
“Мира сам ја.”
Кад је био мали, имао локнице у коси, био леп као девојчица, па су га звали
Мира.
Био неки четнички мајор, Ракочевић. Његова жена била је права лепотица.
Цаца. Са Цетиња, од Матановића, отац јој пре рата држао фармацију. Мајор је
распамећивао Енглезе, кад у сред пијанке нареди жени да се попне на сто и
покаже
ноге. За Цацу су продавали Комонвелт, Черчила и краљицу приде. Одем код Цаце.
Цаца је преко Енглеза грдне услуге Србима учинила.
Лепа Цаца одведе ме код неког пуковника. Енглез ме гледа крвнички,
љубоморно, био је заљубљен у Цацу као балавац. Она да га примири, каже да сам
јој ја брат од тетке. Јесте, од мушке тетке.
“Колико ти је тај... брат убио савезника?”, пита пуковник цинично.
“Па, он је би четник Драже Михајловића, они нису убијали савезнике!”,
љупко се на њега надури Цаца, никад четници лепшег браниоца нису имали.
Дознамо да ће наше депортовати у Немачку. Не ваља! Ништа не ваља. !
Велико бекство
Седнем поред жице затвора, држим неку књигу, као - читам. Само да ме неко
од ових што се мувају около ништа не пита. Видим “Миру” воде стражари у шетњу.
Викнем:
“Ја- кооов!”
Стражар пита на енглеском - шта вичем. Правим се да не разумем. А Боро ми
добаци кроз жицу - сад га воде на шишање, пробаће да побегне, то је близу
капије.
Одведу га. Чекам, можда ћу моћи да му помогнем у бекству.
То је изгледало као наиван план, али, тај затвор је био у кампу официрске
академије, и пред капијом је била сила народа - лако се умешаш у гомилу, не
смеју
да пуцају на тебе, а на капији увек нека гужва.
И видим, трчи Боро кроз капију. Виче за њим стражар на српском:
“Стани, ићи ћу на суд због тебе! ”
“Бежи и ти.”
Трчи за њим патрола. Ја станем на врата.
Ухвате ме, питају:
38
“Новаковиц? ”
Климам главом, узму ми документа.
“Јовивиц? Јововиц?”
Ја само климам главом, као дебилан. Одгурну ме љуто, крену... куд ће сад,
нема ти Боре нигде.
Одем до куће, тамо Бора, срећни због бегства. После видим, мојих ствари
нема. Однели Енглези. А пасош? Боро ми вади пасош, сачувао га!
Има ли Србија море
После се преселим код неког Славка Велашевића, из Даниловграда. Чекам
брод за Аргентину. Нови живот. Готово да не излазим, избегавам неприлике.
Газдарица имала младу кћер. Шетка ујутру по кући, у провидној спаваћици,
пева, останемо сам једно јутро, и... Ми у кревету, кад улази брат. Заборавио
нешто.
Мислим, сад ће пасти крв. А он се извињава и оде. У земљу да пропаднем од
срамоте.
Будем ту једно месец дана. Укрцамо се на брод. Господин Јаков Јововић, и
два пратиоца - ја и Славко Велешевић. Од Славка не могу да живим, стално ме
пецка због моје љубавне авантуре.
Сместили нас у неку трећу класу, бродска хала и у њој педесет људи. Ту се
нађе неки наш сликар, плати да пређемо у прву класу.
Испловимо из Ђенове, септембра 1947.
Са нама, у Аргентину, у емиграцију, путује и један Павелићев министар, др
Иван Јелић. Сместе нас за исти сто у трпезарији! Одмах почне тешка свађа. Јелић,
кад смо били претстављени, каже - о, српски савезници! Јаков хоће да га бије:
“Нећеш с нама за сто, слуго фашистичка! Какви смо ми савезници. Док си ти
Немцима дупе лизао по загребачким салонима, ја сам крварио у борби са
фашистима и комунистима! ”
Интервенисао је капетан, Доминго се звао. Прети да ће обојицу да стави у
кућни притвор, да ће да их искрца у првој луци. Јаков се мало смири.
Почне музика у салону. Јаков узме микрофон, пева:
“Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје... ”, па из свег гласа: “тамо
је Србија !”
Људи и не знају шта пева, аплаудирају, Јаков им пише речи на шпанском и
италијанском. А Јелић сав црвен, код капетана, да нас тужи јер се овом песмом
вређа Хрватска.
“Како то?”, не разуме капетан.
“Па Србија никад није имала море!”
“ ?!”, капетан слегне раменима, мислио је да Јелић нешто бунца - ко да
схвати наше балканске глупости.
У Буеносарјесу сачека нас наш бивши амбасадор, Домниковић.
Европо, збогом. Буенос дијас, Аргентина !
Бежање од прошлости
Неки Бокељ нас позове у свој хотел, док се не снађемо. Али, преспавамо ту
само једну ноћ, хотел био пун усташа. Па зар смо океан прешли да се сад дружимо
са усташама? Одемо у неки пансион, власник је био Црногорац, сећам се, на углу
улица Ливадавија и Морено. Моја прва аргентинска адреса.
Тај Црногорац имао неку фабрику столица, одмах се запослим код њега.
Упознам неког руског глумца, пијемо ми у једном бару, прилази неки његов
познаник, кад је чуо српски, пита ме - да ли знам да пишем. И запосли ме у