1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26   KrajinaForce - Pocetna stranica

42

 живе ли у околини неки Хрвати? Наравно, то сам питао на шпанском. Приђе власник
 кафане, баш љубазан, каже:
 “Има ту, у близини, три куће !”
 Изведе ме из кафане и покаже. Још дода како ту живи неки хрватски
 великан, њихов вођа из светског рата. И покаже ми кућу руком.
 Кренем у обилазак кварта. Шетам око куће, разгледам и друге зграде у
 близини. И тако сам ти два дана долазио и разгледао. А у себи све мислим :
 “Види зликовца, како лепо живи, лепу је кућу саградио од српске и јеврејске
 крви и муке!”
 На углу авеније Кориентес
 Вратим се код Дифранческија да још мало попричам, онда код Јована
 Xањевића. Xањевић ми каже да зна гдје се хрватске усташе окупљају, у којој
 кафани. И да тамо сједи и Анте Павелић, да долази скоро сваки дан. Питам - да ли
 је спреман да ми то покаже?
 Одемо да попијемо пиће у тој кафани. После сам ја дошао још пар пута и
 увјерим се: заиста ту се скупљају усташе.
 Јован ми покаже једнога, каже:
 “Онај ти је Павелић!”
 Истог дана одлучим да купим револвер. Али, у Аргентини, кад купујеш
 оружје, одмах те уписују у књиге и региструју. Одложим куповину, нећу да моје име
 буде у списковима наоружаних. Наћи ћу неко оружје “на црно”.
 Узмем собу у Буеносаиресу. Неки Марјановић ми понуди да радим код њега,
 запослим се, постанем управник једног ноћног клуба. Радим ту неколико мјесеци,
 распитујем се за Павелића, “пипам” по хрватској емиграцији... Ту ми, са женом ,
 дође једно вече југословенски конзул.
 “Ти си, Вељко?”
 Он. Мој школски друг, Вељко Ћиповић.
 А мало-мало по одлазим у кафетерију на углу авенија Коријентес и Кађао,
 тамо где се скупљају усташе. То је била једна велика, прометна и модерна
 кафетерија.
 За паре или за народ
 Након неколико дана долази ми Xањевић и предлаже да пишемо четницима у
 Америци и Канади.
 Зашто ?
 “Да им јавимо како се спремамо да убијемо Павелића и тражимо да нам
 пошаљу паре!”
 Ја му кажем да то не долази у обзир. Имам пара, продао сам дио свог хотела.
 Он упоран:
 “Писаћемо Српској народној одбрани, то су све велике патриоте и богати
 људи.”
 Помиње Ђујића, Јевђевића, Јована Ђоновића... Они ће нам послати паре.
 Кажем, нећу то да радим за паре!
 Хоћу да убијем највећег српског крвника, хоћу да осветим српске жртве, и то
 ћу да урадим зато што сам Србин, то ћу да урадим за народ. А не за паре!
 Он упоран - морамо на Павелићу да зарадимо, па на чему чемо да зарадимо
 ако не на томе?
 Да бих га купио за себе понудим му, јер сам 1956. године добио аргентинско
 држављанство, да и њему извадим аргентински пасош.

 43

 Он ми прича како се 1942. године јављао да иде као добровољац, у рат, у
 Југославију.
 Влада је била у Каиру, Xањевић је отишао до Каира, видио како све то иде и
 одустао. Кад се вратио у Аргентину имао је на шта доћи. Жена му се удала за другог
 човјека.
 “То сам ти ја све радио из патриотизма, а кад сам се вратио, нико од наших
 ни десет долара да ми позајми !”
 Имао је ћерку, али и она је била случај за себе. Био је сав несређен и
 огорчен. Стално је говорио како је све радио за српство а нико му није дао ни десет
 долара.
 “Ја, Благоје, треба сад опет нешто да радим за српство, ја треба да рескирам,
 треба значи и нешто да добијем! Ако нема пара, ја нећу!”
 Ја ћу Павелића да закољем
 После пођем код Иванишевића, Цетињана, великог националисте и
 антикомунисте, њега сам упознао у Италији, у Риму.
 “Владо, хтео бих да разговарам с тобом.”
 Кажем му: пронашао сам Павелића, пратим га, испланирао сам акцију.
 Њему све јасно. Ми смо, још 1950. тражили Павелића и причали о томе како
 га треба убити. Зато сам и отишао до њега. Али, он ме изненади:
 “Знаш како је... ја имам жену и кћерку, ако ме убију или затворе, ко ће њих
 издржавати ? Ја немам пара, немаш ни ти !”
 Владо је радио неке послове на градилишту, тешко је живео, ја сам га
 разумио. После ми је много помогао, у свему.
 Одем код неког Милана Гаћеше, Личанина. Добар човек, не баш много
 паметан, волео да се коцка, често сам му позамљивао новац. Кад обећа вратиће ми
 тог и тог дана, он тог дана врати. Причао ми је како су му усташе убиле оца,
 рођаке, много пријатеља. Он је после кренуо да се свети... Имао је снове,
 халуцинације, што би рекли стручњаци - последице ратне трауме.
 “Не дај Боже, да сретнем неког усташу, па ја бих га одмах... ја бих га ножем...
 ”, говорио је често.
 И сад, чим сам му поменуо да знам где се крије Павелић, Милан скочи.
 “Ја ћу њега да закољем, а главу да му однесем у зграду аргентинске владе!”
 “Ама, чекај, Милане, ово је двадесети век, у туђој смо држави, не иде то
 тако... ”, покушавам да га смирим.
 Он ме пита:
 “Да ли си некад убио човека ножем?”
 Пуцао сам у рату био сам добар борац, не знам да ли сам неког убио... али
 ножем? Па ја ни кокошку не бих могао да закољем.
 Кажем му да је лако Павелића убити, али да је вештина да га убијемо а да
 нас не ухвате. Дам му мало пара. Нађемо се неколико пута, обећам да ћу му после
 атентата платити авионску карту - да се склони у неку суседну земљу. Опростим му
 оно што ми је био дужан. И тако, Милан се мало смирио, почео да ме слуша...
 Овај Павелић не личи на Павелића
 Оставим посао у бару, запослим се у предузећу за осигурање “Континентал”.
 Као агент. Осигуравао сам фабрике, предузећа, аутомобиле и кад завршим рад на
 терену, ја у ону кафетерију, седим тамо и све те формуларе испуњавам. И гледам,
 све ми нешто сумњиво. Онај, што су ми казали да је Павелић, уопште ми не личи на
 њега. Гледам Павелића на старим сликама: црн, млад, јак. А овај неки чича, просед,