1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26   KrajinaForce - Pocetna stranica

15

 може да иде ноћу и да ће поћи ујтро. Међутим, комунисти су наваљивали и морао је
 поћи.
 Саво се обукао, и узео пиштољ, јер је знао шта га чека, али је изгледа
 вјеровао да ће барем неког од њих убити и замијенити се.
 Кренули из куће, онај Томашевић и двојица комуниста иду за њим. Кад су
 дошли негдје код куће Шпира Туњова Лакића, наиђу на воду, поток надошао. Кажу
 Сави да прво он прескочи.
 ”Ти знаш ове стазе, учитељу, па ти крени напред”, каже му је Томашевић. А
 она двојица стоје иза њега, смркли се, ћуте.
 Кад је Саво кренуо да прескаче поток, Томашевић је пуцао. И убио га, ту, у
 потоку, с леђа.
 То је послије, кад је побјегао од комуниста, причао овај Томашевић, све како
 је било.
 Тог јутра када су убили Сава, у нашу кућу дође Милосав Бабић и вели:
 “Благоје једна добра ствар за тебе, ти си одређен од Главног штаба да будеш
 командир једне чете и да идете на Баја Станишића, који се под Острог дигао на
 оружје, кад је чуо да комунисти убијају националисте .”
 “Jа то никада нећу прихватити, мени је Бајо Станишић био командант Школе
 у Билећи и ја да пуцам на њега нећу! ”
 “Како нећеш? То је директива!”
 “Ни на њега, ни на једног Србина!”
 Он ме гледа, а ја му још кажем:
 “Мени није част да ме Главни штаб шаље да пуцам на Баја Станишића. Ја на
 то никада нећу пристати. Нећу да пуцам на брата и команданта.”
 Милисав Бабић прави се као да ме не чује и каже ми још како је Главни штаб
 забранио да Саву идем на сахрану.
 “Како да не идем стрицу на сахрану”, кажем ја, а Милосав ће:
 “Реци и оцу Јову да ни он не смије ићи на сахрану !”
 “Ако имаш кураж ти му то кажи, али мало размисли прије него што му то
 кажеш !”
 Онако љут уђем у кућу. Кад, мало послије тога, дођу комунисти и траже ми
 митраљез. Не дам, јер сам га сам заробио од Италијана!
 “Нијесу ми га дали комунисти ”, кажем ја њима.
 Али комунисти, ко комунисти, навалили да узму митраљез, као у рату нема
 личне својине оружја, и ја што ћу, попуштим и дам митраљез.
 Послије тога ми дође сестрична од попа Љуба. Пита ме што да ради поп и
 могу ли му ја што помоћи.
 Ја им кажем да ће на сахрану Саву доћи комунисти и рећи: “Попе, у име
 Комунистичке партије лишен си слободe!” А ако се не преда они ће пуцати и убити
 га.
 Послије је дошао мој отац. Пита како да помогнемо попу Љубу. Да му помогнемо ?
 Како? Ја само могу да му помогнем да га пратим до Даниловграда. Једино што могу
 да урадим је да ја идем поред цесте и да га пратим до Даниловграда, да му што не
 буде. Како ме сви познају могу да помогнем, ако наиђе нека комунистичка стража.
 Дан је већ био свануо, поп Љубо је кренуо и мени јавио писмом да му не
 требам, јер је он ријешио да иде сам цестом, без пратње, за Даниловград.
 Пет гробова у Јововићима
 Била је сахрана Саву, мој отац је позвао многе пријатеље. Након те сахране,
 неколико дана касније, комунисти су убили једну комплетну породицу Јововића, оца
 
 16

 и три сина. Кад је то чуо, мој ђед је доживио срчани удар. Није могао да вјерује да
 је убијен Ђуро Јововић, и да су убијена три његова сина, и то још као издајници.
 Партизани су прво отишли да убију Ђуровог сина Николу. Ноћу су му дошли
 на врата.
 “Ко је? ”, питао је он .
 “Партизани”, одазвао се један од њих.
 “Легли смо да спавамо, гдје сад да отварам”, одговорио је Никола.
 “Отварај или бацамо бомбу у кућу!”, рекао је један од партизана.
 Када је Никола пришао да отвори, партизани пуцају кроз врата.
 И убију га. Његова жена почне да виче, онда партизани убију и њу.
 Онда су отишли по Ђура, повели њега и два сина у Главни штаб.
 Отуд их повели до Кечине јаме...
 Кад је видео да су му убили синове и бацили их у јаму, стари Ђуро сам је
 скочио за њима. У Кечину јаму.
 Оца, три сина и снаху. Побили. Све.
 Била су то страшна времена.
 Ђед Лазар кад је то чуо, био је ван себе и почео је да призива мртве, а по
 вјеровању онај ко призива мртве, брзо умире. Ђед Лазар је исте ноћи тешко оболио
 и пред јутро умро од бола због убиства Ђура и његових синова и снахе, посебно што
 су их партизани прогласили изродима.
 Мој отац, Јово Лазарев, окупи наколико виђених Јововића, Брајовића,
 Ђикнића, прве комшије, барјактара Јакшу Филиповића, Нешка Бајова, који је био
 чувени комита... Сви ти људи су били код наше куће и они позову и мене.
 Било је тих дана страшно, јер се народ стравио од тих партизана на све
 стране, због њихових звјерских злочина. И ми ријешимо да тражимо везу са Бајом
 Станишићем.
 Питају мене да ли сам за то, ја кажем да јесам.
 Смрт малог Владе под шљивом
 Тог истог дана на нас су пуцали Италијани, једна од граната пала је иза
 наше куће и убила једног мога брата од стрица, Влада Филипова Јововића, дјечака
 од тринаест година.
 Такву смрт никада нијесам видио. Владо се наслонио на једну шљиву са књигом у
 руци, изгледа да је читао... И тако је и остао. Зове га мајка да иде на вечеру, он
 ништа.
 “Владо, Владо !”
 Мртав.
 Кад су му дошли близу, виде да се већ укочио.
 Убила га талијанска граната која је пала између двије куће, један гелер га погодио...
 Ја сам таман стигао, био преко Зете, у Главном штабу...И таман сам стигао да
 му копам раку.
 У Штабу сретнем Радомира Бабића, брата од тетке мога оца. И он је био у
 Главном штабу али ми нисмо то ни знали, знали смо само за Мошу и Ђиласа.
 Радомир крупан човјек, радио је у Подгорици, у дирекцији за финансије. Кад сам га
 срео носио је неку чудну, вучју капу.
 Пита ме како да се састане са мојим оцем.
 “Благоје, шта ти мислиш, како ова ситуација да се стиша, да се ово мало
 примири ?”
 Откуд ја знам.
 И каже ми, али да ником не причам, како су се договарали да мене поставе
 за команданта омладинског батаљона.