Nestali: Priča najtužnija




Čedomir Marić: "Naše udruženje (porodica nestalih) je osnovano 1998. godine, znači odmah početkom februara mjeseca. Osnovano je zbog velikog broja nestalih. Mi smo u osnivanju prikupljali podatke i došli smo do tog podatka da je tri hiljade i 120 nestalih od 1991. godine do 1995. godine. Razlog radi čega sam ja u udruženju je moja porodična tragedija, izgubili smo sina jedinca. Njegovo ime je Želimir, imao je 21 godinu kada je ubijen. Mi smo živeli u Kninu. Ja sam radio kao profesor u srednjoškolskom centru. Sin je, s obzirom da se bavio muzikom, bio pri vojnom orkestru u Kninu kao muzičar. Pošto je vojni orkestar delovao pri glavnom garnizonu u Domu vojske tada Republike Srpske Krajine, tu je u stvari i ostao. Mi smo krenuli 4. naveče zato što mi je tada bila majka živa i teško bolesna. I negde sam krenuo sa suprugom i majkom da izmaknem van dometa granatiranja, računajući da će sin, normalno u organizaciji vojske, takođe biti negde dislociran. Normalno, mi kad smo krenuli povratka više nije bilo, tako smo i završili do Beograda. Kako je vreme odlazilo sve je, normalno, manje bilo nade. Ono što je bilo najtužnije, to je kad smo odlazili na doček ovih grupa koje su puštane iz zatvora. Ja sam tada nosio sliku sina, išao sam među ove grupe zatvorenika koje su dolazile, pitao, svako je samo okretao glavu. Dva puta sam išao, treći put nisam imao snage da idem, išao je brat umesto mene. Negdje čovek, bez obzira koliko pokušava da bude čvrst, dođe u stvari do jednog momenta kada jednostavno bude slomljen i ne može, jer ipak se to i dugo vremena nosi u sebi."

Bosiljka Đaković: "Moj muž se zove Đaković Stanko, imao je 31 godinu kad je nastradao. Radio je u termoelektrani u Sisku, inače je bio čuvar. Sada sam ovde deset godina. Inače sam majka dva sina, muž mi je nestao u ratu, i što je najžalosnije, nakon deset godina još uvijek se o njemu ništa ne zna, on se još uvijek vodi kao nestao. E viđen je ovde, viđen je onde, viđen je bez noge, viđen je ovako u kamionu, ovako i onako. I to su se redale neke te priče, samo nekih prvih deset, 15-20 dana, onda su posle počela pretraživanja preko Crvenih krstova, tih raznih organizacija, Veritasa, i preko Hrvatske, tu mi je ostao brat, išli smo preko njega i preko advokata, preko Njemačke, preko svih tih, međutim, sve je to negativno bilo. E, onda tako, hajde upiši ga tamo, upiši ga ovako, slala sam more tih pisama koja su išla od zatvora do zatvora, međutim, sve se negativnim odgovorom: "Nažalost, njega tu nema". I onda, posle tih godina, kako da vam kažem, jednostavno čovek se zapečati i živi kao skamenjen, nema tu više ni nekog velikog razmišljanja ni neke nade za napredak. Jednostavno, živi od danas za sutra, i tako. I onda tako, ponekad, uvijek ta priča, baš taj telefon – E, znate šta sam čuo? Bio je tu. E, znate, on je prebačen u Bosnu. E, znate, on je tamo i tamo. I tako se priče sve ove godine ređaju. E, sad ovih zadnjih godina nema tako tih priča, ali evo nešto se dešava - sad je iskopan ovaj, ili se pronašao ovaj ili se pronašao onaj, međutim, za moga muža još uvijek ništa."

Stevan Borjan: "Ja sam otac od pokojnoga sina Miloša koji je stradao u ’Oluji’ ’95. godine, 5. avgusta u blizini Knina. Mi smo 4. avgusta krenuli naveče iz našega sela, a sin je bio još na položaju u Drnišu, kod Drniša tamo on je bio na ratištu. Mi smo 4. naveče otišli, a on je došao sutradan kući oko osam sati. Osam-devet sati je bilo kad je došao sutradan, 5. avgusta to je bilo. I našao je te komšije kući, njih troje. Oni nijesu s nama izašli, oni su ostali. Ostao je jedan muškarac i dvije žene. Oni su imali tu negdje oko 60 godina kad su ostali dolje. I on je njih našao kući. Taj muškarac je imao taj traktor koji je ostao kući, i taj čovjek je rekao: "Miloše, ja imam neke stvari da natovarim na traktor." I tako je to i bilo, oni su natovarili te stvari. To se malo odugovlačilo, bilo je oko tri sata kad su oni krenuli iz našega sela prema Kninu. Dok su oni natovarili te stvari sve i dok su se spremili, tu je malo duže vremena i prošlo. I kad su došli blizu Knina, jedno kilometar-dva ima od Knina tu gdje je on poginuo, oni su sačekali, ovi Hrvati su već sačekali. To mjesto se zove Vrbnje gdje je on stradao. I njega su skinuli odmah sa traktora, moga pokojnoga sina. Kako su ovi meni pričali svedoci, ovi što su bili sa njim, ove moje komšije, oni su bili tu na licu mjesta, oni su bili s njim, oni su sjedili s njim na traktoru, on je vozio traktor, oni su ga skinuli sa traktora i odmah ga ubili iz puške."

Marija Borjan: "Ništa nije on imao od oružja, gole ruke na traktoru, u civilu. Ovi nam kažu što su bili s njim da je imao na sebi patike, košulju i gaće, pantalone."

Stevan Borjan: "Evo, to je ta slika pokojnoga moga sina. Nijesmo imali zajedničku sliku, pa smo se ja i supruga slikali i njega smo ubacili kod nas u sredinu da imamo njegovu uspomenu."

Bosiljka Đaković: "Ja i moja sestra ovde zajedno živimo nekih godinu dana. Ja sam pre toga živela u Topoli, kraj Kragujevca. Šta da vam kažem kako je to? Početak je tako drven i čovek ne zna, nema pravi osjećaj. I ta nada traje i traje, i dan danas ja još uvek nisam raščistila s tim. Ja mislim da ga nema, ali nisam sigurna i tragam za istinom, mada se plašim istine."

Čedomir Marić: "Ekshumacija je izvršena u junu mesecu 2001. godine. Eto, mi smo krajem avgusta 2003. godine... Znači pune dvije godine je trebalo da bi mi saznali, u stvari da bi se došlo do pozitivne identifikacije. To se desilo 2003. godine krajem avgusta, kada nam je javljeno da je naš sin identifikovan na Zavodu za sudsku medicinu u Zagrebu. To je ono što je jako teško razlučiti, taj momenat bola, ali dolazi odnekuda i neko olakšanje da je to olakšanje koje u stvari sada otklanja onaj strah koji je bio osam godina, koji smo nosili, i on se pojačavao, ono što sam maloprije govorio, strah – da li da se ne desi da za života ne rešimo sudbinu nestalog sina, da saznamo za života za njega, za njegov grob. Posle osam godina, eto, mi smo uspjeli vratiti ime i prezime na njegov grob."

Stevan Borjan: "Deset godina mi tragamo i živimo u nadi da će biti od toga nešto, ali sve se to slabo... Ta ekshumacija u Zagrebu, gde su nađeni posmrtni ostaci... Sad, da li je on na Kninskom groblju sahranjen, gde li je, to se ne zna dok ne čujemo nešto, dok nas ne pozovu na ekshumaciju u Zagreb. Mi smo davali ovdje krv, ja i supruga i ova dva sina, oboje su dali krv. Ovdje su dolazili kod nas iz Crvenoga krsta, međunarodnog Crvenog krsta, pa smo ovdje davali krv u stanu, i ta je krv otišla u Sarajevo, u laboratoriju u Sarajevu. Najpre je bilo u Tuzli, pa je iz Tuzle otišlo u Sarajevo, i sad kažu da je ta krv opet, ponovo otišla u Zagreb. Sad živimo u nadi da će nešto biti od toga, da ga pronađemo. I najveća naša želja bi bila da mi njega pronađemo, pa da ostvarimo taj san, da ga smjestimo na jedno određeno mjesto, da se zna, da taj njegov grob dobije ime i prezime, da moramo otići na taj njegov grob da odnesemo cveće, da zapalimo sveće na njegovom grobu."